Professional Documents
Culture Documents
U Srcu Mom
U Srcu Mom
уредника.
Правни факултет Универзитета у Београду
Чланак
Разговор
Ћир./lat.
Читај
Уреди
Уреди извор
Историја
Данас на Правном факултету на основним студијама активно студира око осам хиљада
студената, као и више стотина на разним степенима последипломских студија.
Посебне студије права започињу 1853. године. Тадашња зграда факултета је била у
Конаку кнегиње Љубице. Лицеј 1863. постаје Велика школа, од које је касније настао
и Универзитет. Просторије су се налазиле у Капетан Мишином здању, а студије су
трајале четири године.
Настанак Правног факултета
Године 1905. се доноси Закон о Универзитету и Велика школа званично мења свој
статус у Универзитет. Због све већих потреба, факултет се сели у здање у којем је
данас Филолошки факултет, а библиотека у зграду на Обилићевом венцу.[1]
Након оснивања Краљевине СХС правна наука је највише пажње посвећивала изради
закона и научној обради питања која су се појављивала у процесу кодификације.
Најзначајнији актери кодификовања грађанског права били су Живојин Перић, Драгољуб
Аранђеловић, Михаило Константиновић, Иван Мауровић, Младен Пливерић, Бертолд
Ајзнер, Срећко Цуља и други. У изради закона из кривичног права и кривичног
судског поступка учествовали су Тома Живановић, Станко Франк, Божидар В. Марковић,
Никола Огорелица, Метод Доленц и други.[2]
У нову заграду факултет се усељава 1937. године. Нова зграда у ул. Краља
Александра, на Тркалишту, изграђена је од 1937. (освећење темеља 7. јула, у
присуству шефа владе Стојадиновића) до јесени 1940, када је и усељена. Пре Другог
светског рата на факултету је било око 4.000 студената и мноштво професора од којих
је већина била школована у иностранству. У то време су предавали Тома Живановић,
Слободан Јовановић, Ђорђе Тасић, Михаило Илић и други. У време рата факултет није
радио, а у згради се налазила немачка команда. Више професора је отерано на робију
у Бањички логор, а два, Михаило Илић и Ђорђе Тасић су стрељани 1944. године.
Послератни период
Одмах након ослобођења Београда 1944. године, припадници ОЗНЕ су ухапсили професора
Илију Пржића, под оптужбом да је ратни злочинац пошто је радио на факултету у време
окупације. Његово име је објављено на насловној страни листа Политика, 27. новембра
1944. године, уз саопштење Војног суда Првог корпуса Народноослободилачке војске
Југославије о суђењу ратним злочинцима и списком са именима 105 стрељаних, који су
означени као народни непријатељи.[3]
После рата, у новој политичкој клими, рад факултета се осетно мења. У наставни
програм бива унесено мноштво предмета који су били по вољи тадашњој власти. И даље,
међутим, на њему раде врхунски стручњаци. Посебно истакнути међу њима су: Михаило
Константиновић (познат по Закону о облигационим односима), Милан Бартош, Борислав
Благојевић, Михаило Ђурић, Радомир Лукић, Мехмед Беговић, Јован Ловчевић, Драгомир
Стојчевић и Алберт Вајс.
Године 1971. са факултета је протеран један број наставника који су, дискутујући о
уставним амандманима 1971. године критиковали разбијање Југославије и посебно тежак
положај који се тиме намеће српском народу. Међу њима је најистакнутији професор
Михаило Ђурић који је осуђен на две године затвора.[4] Међу отеранима су били и
професор Андрија Гамс, доцент Александар Стојановић и асистенти Војислав Коштуница
и Коста Чавошки.
Сви правни факултети који су касније настајали у Србији (Суботица, Нови Сад,
Приштина, Ниш, Крагујевац) и Црној Гори (Подгорица), па и у другим деловима бивше
Југославије (Сарајево, Скопље), формирани су из језгра које је чинио Правни
факултет у Београду. На правним факултетима у свим земљама бивше Југославије налази
се велики број наставника који су своја академска звања, магистарске и докторске
титуле, стекли на Правном факултету Универзитета у Београду.
Зграда факултета
Главни чланак: Зграда Правног факултета у Београду
Зграда у коме се данас налази факултет грађена је од 1937. до 1940. године. Налази
се на углу Булевара краља Александра и Београдске улице.
На Крстовдан, Крсну славу факултета, 27. септембра 2011. године Патријарх српски
Иринеј и декан Правног факултета Универзитета у Београду Мирко Васиљевић отворили
су Музеј Правног факултета Универзитета у Београду.
Студијски програми
Организација
Управа факултета
Катедре
Правна клиника
Старешине и декани
Слободан Јовановић, декан Правног факултета (1903−1905, 1909−1912)
Ђорђе Тасић, декан Правног факултета (1938−1941)
Радомир Лукић, декан Правног факултета (1958−1959)
Сима Аврамовић, декан Правног факултета (2012−2015, 2015−2018)
Међу деканима и професорима Правног факултета у Београду, били су и некадашњи
ректори Велике школе, односно касније ректори Универзитета у Београду: Сергије
Николић (1865−1866), Григорије Гершић (1898−1899), Слободан Јовановић (1913−1914,
1920−1921), Чедомиљ Митровић (1927−1930), Драгослав Јовановић (1936−1939), Борислав
Благојевић (1955−1963), Мирослав Печујлић (1977−1981) и Дејан Поповић (2004−2006).
Једина жена декан Правног факултета је била Љубица Кандић, од 1987. до 1989.
године.