ојислав Шешељ (Сарајево, 11.

октобар 1954) српски је политичар, доктор правних

наука, председник Српске радикалне странке и бивши народни посланик у Народној
скупштини Републике Србије и Савезне скупштине СР Југославије, потпредседник Владе
Републике Србије (1998—2000) и председник општине Земун (1996-1998).

Оснивач је и председник Српске радикалне странке од њеног оснивања, 1991. године.

Шест пута је био кандидат за председника Републике Србије (1990, 1997, 1997,
септембра 2002, децембра 2002. и 2017).

Шешељ се од 24. фебруара 2003. године налазио у притвору Међународног кривичног

суда за бившу Југославију у Хагу, где му се судило по оптужбама за злочине против
човечности и кршења права и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и
Херцеговине и Војводине од 1991. до 1993. године.[1] Након више од једанаест година
притвора без првостепене пресуде, пуштен је 12. новембра 2014. године на привремену
слободу због погоршаног здравственог стања.[2] МКСЈ је 31. марта 2016. године
ослободио Шешеља кривице по свим тачкама оптужнице.[3][4][5] Правоснажно је осуђен
у другостепеној пресуди Жалбеног већа Међународног резидуалног Механизма за
кривичне трибунале у Хагу 11. априла 2018. године на 10 година затвора због прогона
Хрвата у Хртковцима, а време проведено у притвору му је признато као одслужена
казна.[6][7][8]
Младост и образовање
Порекло и породица

Рођен је 11. октобра 1954. године у породилишту Универзитетског клиничког центра на

Кошеву у општини Центар у Сарајеву. Породица Шешељ потиче из херцеговачког села
Марева Љут у Поповом пољу, надомак села Завала. Отац Никола (1925-1978) је био
кондуктер у ЖТП-у Сарајево, а током Другог светског рата је био партизански борац у
Трећој армији. Мајка Даница (девојачко Мисита) (1924-2007) је била домаћица и
бринула је о Војиславу и његовој сестри Драгици.

Крштен је 25. новембра 1954. године у манастиру Завала. Носи име по деди Војиславу.
Крсне књиге породице Шешељ су током рата пребачене у манастир Тврдош.

Касније је породица добили стан на Грбавици. Преко мајке је у сродству са четничким

командантом Веселином Миситом.[9] Породица је живела у склопу старе железничке
станице.
Образовање

Основну школу је завршио у експерименталном одељењу, после чега уписује Прву

гимназију у Сарајеву.[10] Као гимназијалац је учествовао у радној акцији након
земљотреса у Бањалуци 1969. године, као и још две радне акције, где је био командир
ударничке бригаде. На једној од радних акција је упознао Миломира Минића. Примљен
је у чланство Савеза комуниста Југославије две године касније, када му је било 16
година, због изузетног залагања на радној акцији.[11]

Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву 1976. године, превремено

за само две године и осам месеци. На истом факултету је 1977. године одбранио
магистарски рад „Марксистички концепт наоружаног народа”.

Докторске студије је уписао на Правном факултету Универзитета у Београду, где му је

један од професора код којих је полагао методолошке предмете био Радомир Лукић.
Докторирао је 26. новембра 1979. године, одбранивши докторску дисертацију на тему
„Политичка суштина милитаризма и фашизма” и тако постао најмлађи доктор наука[12] у
СФР Југославији.

Од 1981. до 1984. радио је као асистент професора, предмет Теорија о рату, на

Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву.
Политичка каријера
Дисидентски период
Досије СДБ о Шешељу, где се наводи да му је кодно име доушника „Магистар”[13]

Почетком осамдесетих година је успоставио везе са групом српских интелектуалаца

националне опције у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР
Босне и Херцеговине, нарочито са водећим људима Савеза комуниста Босне и
Херцеговине, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. До овог сукоба дошло је када
је Шешељ у директној борби за асистентско место протестовао против плагијата у
докторској тези Бранка Миљуша,[14] другог истакнутог младог политичара и штићеника
ове двојице. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај
политички сукоб у кривични и исходиле његовим избацивањем са Факултета, праћењем од
стране Службе државне безбедности и коначно, затворском казном у трајању од 8
година.[15] Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у
пресуди судије Милорада Потпарића, „анархолибералистичких и националистичких
позиција” чиме је починио „кривично дело контрареволуционарног угрожавања
друштвеног уређења”. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази
сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под
насловом „Шта да се ради?”.

Одлуком Врховног суда СФРЈ, казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године. У

затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније
пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из
свих крајева СФРЈ[14] (међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких
противника), његов штрајк глађу, а вероватно и интересовање стране штампе за његов
случај. Потписивале су се како петиције тако и протестна писма.[16] Избачен је из
Хрватског филозофског друштва.[14]

По изласку из затвора, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним

издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије. Зближио се са
Вуком Драшковићем, који му је крстио сина. Касније су се разишли због различитих
политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора.[14]
Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године,
током првог окупљања до тада основаних странака и њихових присталица;
од четворице актера једино се види лице представника Народне радикалне странке
Милана Младеновића од Лужице — с леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук
Драшковић

Током 1989. године, Војислав Шешељ је одржао укупно 97 предавања Србима у

дијаспори, од којих је већина била у САД и Канади, а мањи део у земљама западне
Европе и Аустралији. Приликом посете Сједињеним Државама, министар за ветеранска
питања Едвард Дарвински у администрацији Џорџа Х. В. Буша је приредио пријем за
Шешеља као истакнутог југословенског дисидента и антикомунисту, после чега је
посетио Представнички дом и Сенат... Градоначелник Кливленда Џорџ Војновић, потоњи
гувернер Охаја и потом сенатор, уручио му је грамату као борцу за људска права, а у
Шешељеву част је на згради сената државе Охајо била истакнута застава, која му је
потом поклоњена.[17]

Поново одлази у САД 1990. године, где га је Видовдан најистакнутији српски

политички емигрант и четнички војвода Момчило Ђујић произвео у чин српског
четничког војводе, због: „нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес”.
У положеној заклетви Шешељ је рекао да ће „служити краљу и отаџбини”. Ђујић је ову
одлуку повукао 1998. године, када је Шешељ формирао владу са Социјалистичком
партијом Србије, и након што је јавно рекао да монархизам сам по себи није
демократски систем, те да је он републиканац. Шешељ је након 1998. године краља
Александра I Карађорђевића називао идиотом, зато што није створио Велику Србију
након Првог светског рата; због свега овога, војвода Момчило Ђујић му је 1998.
године формално одузео титулу четничког војводе.[18]

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, основао је

Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године ујединио са отцепљеним
крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог
антикомунистичког удружења Друштво Сава) које је предводио Вук Драшковић. Уједињена
политичка странка је добила ново име — Српски покрет обнове. Након поменутог
разлаза са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ је покушао основати Српски четнички
покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да „својим именом вређа јавни
морал”.[19]

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја
рушења „Куће цвећа” и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске
Крајине.[20] По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен
на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је
да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990.
године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана.

Шешељ је на изборима 1990. године освојио пето место са 96.277 гласова, иза
Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Ивана Ђурића и Сулејмана Угљанина.
Председник Српске радикалне странке
Главни чланак: Српска радикална странка
Шешељ као посланик у Народној скупштини Републике Србије, у истом сазиву са
Бориславом Јовићем и Велимиром — Батом Живојиновићем

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23.

фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог
Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На
поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине
Раковица у јуну 1991, Шешељ је доста убедљиво победио потпуно непознатог кандидата
Социјалистичке партије Горана Караклајића, и књижевника Борислава Пекића који је
био испред тадашње Демократске странке.[21]

Током ратова на просторима бивше Југославије, заступао је радикалне националистичке

ставове.[21] Са Милошевићевом Социјалистичком партијом Србије је неколико година
био у коалицији на власти (1998—2000) и подржавао њихове мањинске владе (1992—
1993), док је у осталом периоду био у опозицији.[21]
Први потпредседник руске Државне думе Иван Мелников, амбасадор Руске Федерације у
Србији Александар Чепурин и Војислав Шешељ у пленарној сали Дома Народне скупштине
Републике Србије (3. јун 2019)

Све време деведесетих, Шешељ је наступао са изразито националних позиција. Заговара

стварање Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг—Огулин—Карловац—
Вировитица. Прикупљао је добровољце и слао их на ратиште под команду Југословенске
народне армије. Обилазио је разна жаришта сукоба: Плитвице, Вуковар, Херцеговину и
Семберију. У Вуковару је умало погинуо од два пројектила ЈНА који су промашили
мету.[14] Војислав Шешељ је захтевао да уместо слања трупа на Словенију, ЈНА треба
да повуче све своје трупе на границу Карловац—Карлобаг—Вировитица, а уколико војска
буде угрожена, сматрао је да има право да се брани свиме што јој је на располагању,
укључујући и напалм-бомбе.[22] Наводно је претио нелојалним Албанцима, Хрватима и
Мађарима, а Милошевићу хапшењем.[23] Такође је позната и епизода потезања пиштоља
на таксисте и студенте у току демонстрација 1992. године.[23] Његовим залагањем
изгласано је у Савезној скупштини неповерење првој Савезној влади СРЈ Милана Панића
(децембра 1992), а недуго затим и првом председнику СРЈ, књижевнику Добрици Ћосићу
(јуна 1993) — такође некадашњем Шешељевом пријатељу из Удружења књижевника Србије,
који је био један од најзаслужнијих за његово ослобађање из затвора, који му је
потом и материјално помагао;[14] коме, коначно, дугује и добар део својих
националистичких позиција.[14] Након кратке монархистичке фазе на почетку
деведесетих, када је заговарао извесну шпанску породицу Долгоруков као наследнике
лозе Немањића,[24] Шешељ стаје иза републиканског уређења.

Тадашњу политичку јавну сцену обележио је као изузетан говорник, веома брз и јаких
живаца, готово непобедив у јавним политичким сукобима. Посматрачи су описивали како
виспрено прилагођава своју позицију контексту, „галами, виче, упада у реч, притиска
противника тако да овај не може да дође до даха”[25] и не преза од увреда[23] и
обично матира противника. Шешељ је учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем,
[26] а у расправи у Савезној скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од
стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) пљунуо је
председавајућег Скупштине др Радомана Божовића.[27] Касније је протеран и из Босне
и Херцеговине. После оштрог телевизијског дуела на БК телевизији,[28] Шешељев
телохранитељ наноси тешке повреде адвокату Николи Баровићу, што се касније
објашњава тиме да се овај „оклизнуо на банану”.[29] Шешељ је оптужио Драгољуба
Мићуновића да је „јахао попа”,[23] а акт престолонаследника принца Александра
Карађорђевића када се овај сагео и пољубио земљу при повратку у Србију после
педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као „пашу траве”.[23]
Политички ангажман