Tunačenje kao samostvaranje: Niče o preplatoničarima

U Filozofiji u tragičnom dobu grka Niče usvaja Helderlinov diktum da se neko doba razume
kada se razumeju njegove največe ličnosti, psobe koje otelotvoruju duh tog vremena
(NJEGOVO KOLEKTIVNO NESVESNO) i zato Niče predstavlja ličnosri predsokratovaca
kroz tri anegdote.

Niče se ne pita šta se može naučiti od predplatoničarašto može koristiti filozofiji jer se ne
treba usredsrediti na njihov napredak ka savremenim filozofskim gledištima jer takav pristup
arogantno pretpostavlja da su Grci zaostajali na putu ka istini koja je danas otkrivena, što
izaziva anahronično tumačenje pravihh gledišta i motiva predplatoničara. Niti proučavanje
predplatoničata treba bizi vođeno pitanjem kako oni mogu pomoči u rešavanju savremenih
filozofskih problema jer se tim pristupom predplatoničari samo koriste. Umesto toga Niče se
pita čime savremena filozofija može pomoči predplatoničarima, da bi se njihova gledišta i
motivi bolje razumeli.

Niče poredi Talesovo razumevanje vode kao arhea svih stvari sa Kantovom- Laplanšovom
hipotezom da je univerzum nastao od rotirajučih oblika gasa,

Anaksimandar beskonačno prevazilazi Talesa. Kao i Tales on se bavi pitanjem nastajanja,

odnosno objašnjavanjem nastajanja i prolaženja. Specifičnost Anaksimandra je što pitanje
prlaženja pretvarau etičko pitanje kako nešto što zaslužuje da živi prolazi, odnosno umire?
Prema Ničeovom tumačenju pitanje nastajanja je psihološki ukoronjeno u tom fundamentalno
egzistencijalnom pitanju. Anaksimandar želi da zna zašto su ljudi prolazni, ali kao filozof,
onaj ko želi da shvati celinu, on uopštava to pitanje sa ljudskih bića na sva bića i time stvara
pitanje nastajanja. Niče ovim svođenjem pitanja nastajanja nazad na tragediju ljudske
smrtnosti pokazuje da se ovo egzistencijalno pitanje javlja kod mnogih kasnijih
Predplatoničara čiji se različiti odgovori na pitanje nastajanja suočavajau ssa
Anaksimandrovim egzistencijalnim problemom zašto ono što zaslužuje da postoji prolazi?
Sam Anaksimandar na to pitanje odgovara odbacujući prvu premisu, da bilo šta zaslužuje da
postoji. Prateći taj Model Parmenid, kao i Pitagorino verovanje u reinkarnaciju odbacuje
drugu premisu, da bilo šta prolazi. Heraklit poriče pretpostavkuna kojoj se zasniva celo
pitanje, da bilo šta postoji. Autor na osnovu toga zaključuje da predsokratovci stalno
postavljaju to egzistencijalno pitanje samo da bi ga izbegli i da ironično zbog toga
predstavljaju regresiju u odnosu na tragično junaštvo Homera.

Autor smatra da Niče tumačeči večnost Anaksimandrobog apeirona kao neodređenost, šro
pozajmljuje od Kantovog shvatanja stvari po sebi, krši sopstveno hermeneutičko pravilo
protiv anarhroničkih tumačenja.
Anaksimander je prvi pesimistički filozof, preteča Šopenhauera, i zato Niče oseča jak afinitet
prema njemu koji se može porediti samo sa njegovom velikom ljubavlju prema Demokritu i
Sokratu, i koji je privatiđen samo njegovim entuzijazmom prema Heraklitu i Empedokleu.
Niče čak otkriva kod Anaksimandra učenje o večnom vračanju, mada je to učenje o večnom
vračanju različitog, a ne istog.

Niče odbacuje tradicionalno objašnjenje sukcesije između Predplatoničara da bi istakao

njihovu originalnost ali uprkos tome njegova filozofska genealogija često otkriva složene,
višegeneracijske i multikulturalne filozofske uticaje među predsokratovcima, kao na primer
Anaksimandrov uticaj na Pitagoru koji takođe vidi zemaljsko postojanje kao kaznu za
prethodni prestup, Pitagorin uticj na Parmenida i Empedklea koji takođe vide filozofiju kao
put do potpunog oslobođenja. Otkrivajući takve veze i uticaje sama Ničeova genealogija
podriva njegove preterane tvrdnje o originalnosti Prepkatoničara. On pokušava da umanji tu
napetost razlikujući filozofije predplatoničara koje utiču jedne na druge i njihove živote kji su
potpuno originalni, ali time upada u dalje protivrečnosti sa svojim viđenjem da se ne mogu
odvajati filozofije predplatoničara, od njihovih života

Niče u Heraklitovm viđevima vidi istovremeno neumerenost mistika u zanosu i uvide

inspirisanog prototipa natiuraliste. Suprotnosti između nauke i misticizma se ujedinjuju u
Heralitovoj vodečoj ideji.
Niče tvrdi da ne samo da ograničena dužina ljudskog veka već i brzina kojom procesuiraju
vreme krivotvori ljudsku percepciju stvarnosti. (PERSPEKTIVIZAM).
Poreklo estetskog opravdanj postojanja koje Niče elaborira u Rođenju tragedije može se nači
u njegovom tumačenju Heraklitove filozofije. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O
ESTETICI).
Heraklitovo razumevanje rata ka ne glorifikuje već ga produhovljuje u univerzalno načelo da
je nadmetanje dobro, koje Niče preuzima od Darvina.

Ničeov veliki afinitet prema Heraklitu ima i negativnih posledica u vidu hermeneutičkih
predrasuda prema prema Parmenidu. On hvali Parmenidovu preteču, Ksenovana, zbog
izuzetne individualnosti, oštro oko za naučne anomalije, borbu protiv mitologije i
antropocentrizma, što je bio prvi kritičar masovne kulture u obliku javne opsesije sportom i
prvog epistemologa, dok je njegovo tumačenje Parmenida puno hermeneutičke škrtosti. On
svoje tumačenje elejaca zaključuje neblagonaklono. Kršeči sopstvenu hermeneutičku zabranu
protiv anahronističkih tumačenja, tvrdeći da su oni pokazali da uzimanje ljudskih pojmova
kao večnih istina vodi protivrečnostima i da, da su bili mudri, predvideli bi problem kojim se
bavio Kant.

Prema Ničeovom tumačenju Anaksagora prihvata princip Elejčana da ono što postoji mora
biti večno ali umesto da postoji jedno monolitno večno Biče on smatra da postoji bezbroj biča
i da svako biče sadrži semena svakog drugog biča unutar sebe. Tu ideju mu omogučavaju
pojmovi beskonačne deljivosti i broja koje Anaksagora usvaja od Zenona.
Autor smatra da Ničeov fascinantni tretman Empedoklea pofržava ideu da je Empedokle bio
jedna od inspiracija za Ničeovog Tako je govorio Zaratustra delom zboh Helderlinove
nezavršene predstave ,,Empedokleova smrt” (VAŽNO ZA RAD).
Empedokle deluje kao prototip Zaratustre jer je njegova osnovna ideja da prevede
čovečanstvo preko mosta do univerzalnog pitagorejskog prijateljstva i na taj način društvene
reforme. On luta kao lutalujući prorok nakon pti ne uspeva da nađe univerzalnu vlast ljubavi.
Kao i Zaratustra, Empedokle je prema Ničeovom tumačenju prorok, pesnik, lekar, vladar i
otkada je počeo da luta, bog. Ničeov Tako je govorio Zaratustra počinje scenom u kojoj
Zaratustra nosi sopstveni pepeo uz planinu, i svoj vrhunac ima kad Zaratustra šapne svoju
njdublju tajnu životu, Slično njemu Empedokle otkriva sboju tajnu koja ima veze sa
pitagorejskim i orfejskim misticizmom. Ta tajna je shvatanje Ljubavi kao kosmičkog principa,
tajna koja Empedokleu daje nadu jer obečava kosmičko ponovno vračanje boljeg sveta
(VAŽNO ZA RAD).
Autor smatra da prema Ničeovoj rekonstrukciji Empedokleova kosmologija pokazuje
impresivnu psihološku pronicljivost. Univerzum se večno vrača, poput klatna, u velikoj
kosmičkoj oscilaciji. Prvo se univerzum razvija u smeru sve večeg jedinstva, dok Ljubav dela
da ponovo ujedini sve podeljene elemente u haotičnom univerzumu. Kada se jednakost
nappokon potigne javlja se Mržnja kao odbacivanje svake jednakosti bez razlike i preokreče
kosmički krug, stvarajući sve veču podelu sve dok se ne dosegne maksimalne diferencijacija.
Tada ljubav ponovo preuzima nadmoč i preokreče zamah kosmičkog klatna još jednom i tako
u beskonačno. Empedokleovo fledište je tragično delimično jer veruje da trenutno ljudi
postoje uhvačeni u regresivnom krugu konstantno radtuče Mržnje i na taj naččin napreduje od
savršenijeg ka manje savrššenom obliku. Kao i Anaksimandar i Heraklit, Empedokle zastupa
tragično gledište da je postojanje kazna za krivicu. Čovek je zarobljen u retrogradnoom
kosmičkom krugu u koji je pao iz mnogo savršenijeg božanskog stanja jer je kažnjen zbog
zločina mesožderstva. (VAŽNO ZA RAD).
Autor zaključuje da tamo gde se Empedokleova filozofija završava, Tako je govorio
Zaratustra počinje. (VAŽNO ZA RAD).
Autor smatra da je simpatija rane Ničeove filozofije prema naturalizmu najočiglednija u
njegovom tretmanu atomizma. Demokritova kosmologija prevazilazi Anaksagorinu jer
izbegava nasumični početak. Međutiim čak i kada hvali Demokritov rigorozni materijalizam,
Niče ističe poetsku lepotu inherentnu u Demokritovoj slici atoma u svom prvobitnom padu
jednakom brzinom kroz prazninu. Kao što je odbijao da suprostavi misticizam i naturalizam
dok je tumačio Heraklitovu i Empedokleou filozofiju, tako i njegovo tumačenje Demokritove
filozofije želi da učini njegovu poetsku sliku atoma kako padaju kroz prazninu maksimalno
kompativilnom sa materijalizmom. Zato Niče odbacuje ideju o nasumičnom skretanju koje
arbitrarno počinje lančani sudar između atoma jer to tunačenje prepušta odmotavanje
univerzuma slučaju, slučajnom sudaranju što Niče smatra hipotezom nedostojnom filozfije.
Umeto toga univerzum počinje tako što se svaki atom spušta ravnomernom brzinom, što je
stanje prividnog mirovanja nasalo zbog zajedničkog kretanja. Prvo relativno kretanje nije
nasumični rezultat slučaja već je produkt nejednakog ubrzanja između različitih vrsta atoma.
(SMATRAM DA JE OVO POGREŠNO TUMAČENJE I DA NIČE ZAPRAVO TVRDI
OBRNUTO).
Autor primečuje da Ničeovo tumačenje Empedokleove i Demokritove filozofije pokazuje da
on pretpostavlja kompatibilnost između naturalizma i vitalizma (MOGUČE ZANIMLJIVO
ZA RAD O ROMANTIČARSKIM UTICAJIMA).
Autor smatra da u svom tumačenju pitagorejske filozofije Niče još jednom pokušava da
ujedini mistično sa naturalističkim. Njegov detaljni tretman Filolaja i filozofije broja
odražava interesovanje za matematiku, muziku i nauku koje je Niče gajio u ranom periodu
svoje filozofije. Eksplicirajući numerologiju pitagorejaca Niče se oslanja na svoje znanje
heometrije i muzike da bi pitagorejsko gledište da je broj suština stvari učinio maksimalno
kompatibilnim sa naturalizmom što postiže svođenjem pitagorejske filozofije na tvrdnju da je
sve ono što je kvalitativno zaprvo kvantitativno.
Autor smatra da, mada je Niče naglasio različita učenja o večitom vračanju u filozofijama
Anaksimandra, Heraklita, Empedoklea i Ksenofana, da je pitagorejska verzija večnog
vračanja najpribližnija učenju o večnom vračanju istog iz Ničeove pozne filozofije (VAŽNO
ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, KAO I ZA PROJEKAT, DEO O VEČNOM
VRAČANJU ISTOG).
Autor tvrdi da je Sokratova potraga za istinskim saznanjem razotkrila da nijedan filozofski
sistem njegovih prethodnika nje bio zatvoren, jer nijedan od njih nije mogao da objasni svoje
početne premise (PONOVO POGREŠNO TUMAČENJE).