Матурски рад из Хемије

ДНК И РНК

Ментор: Ученик:
Марко Пиљевић Теодора Драгојевић IV/4

Београд, мај 2021. год.

 Садржај

1. Увод ............................................................................................................................... 1

2. Нуклеинске киселине.................................................................................................... 2
2.1. Функције нуклеинских киселина .......................................................................... 2

3. Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК).................................................................... 4

3.1. Дупли хеликс ДНК................................................................................................. 4

3.1.1. Сепарација два ланца ДНК у дуплом хеликсу ............................................... 5
3.2. Организација еукариотске ДНК ............................................................................ 6

3.3. Репликација ............................................................................................................ 6

3.3.1. Механизми репликације код прокариота ....................................................... 7
3.4. Репликација ДНК код еукариота ........................................................................... 8
3.5. Репарација ДНК ..................................................................................................... 8

3.6. Транскрипција........................................................................................................ 9

4. Рибонуклеинска киселина (РНК) ............................................................................... 11

4.1. Рибозомска РНК................................................................................................... 11

4.2. Транспортна РНК................................................................................................. 12

4.3. Информациона РНК............................................................................................. 13

4.4. Контрола процеса транскрипције код еукариота................................................ 14

4.5. Транслација .......................................................................................................... 15

4.5.1. Генетски код ................................................................................................. 15
4.5.2. Компоненте потребне за процес транслације .............................................. 16
5. Закључак...................................................................................................................... 17
6. Литература .................................................................................................................. 18
 1. Увод
Молекуларна биологија објашњава молекулске процесе живота, њихову природу и
повезаност. Предмети њеног истраживања су структура и улога биолошких
макромолекула дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) и рибонуклеинске киселине
(РНК). Осим тиме, молекуларна биологија бави се и повезаношћу структуре са
функцијом самих тих биомолекула, као и њиховим интеракцијама. У ужем смислу, она
проучава нуклеинске киселине, молекуларну структуру и функције гена, као и процесе
репликације, транскрипције, транслације и др.
Нуклеинске киселине и протеини заступљени су у свим живим бићима, па чак и у
вирусима. У структури нуклеинских киселина (ДНК и РНК) записане су генетичке
информације у виду програма одговорног за развој, опстанак и размножавање живих
организама. Осим што су чувари наследних информација, нуклеинске киселине су и
преносиоци тих информација. ДНК преноси генетичке информације из генерације у
генерацију (с родитеља на потомке), а РНК их преноси кроз саму ћелију. Протеини су
реализатори тог наследног програма јер су њима одређене особине неког организма.
Молекуларна биологија повезана је с биохемијом и генетиком. Биохемија се више бави
структуром и функцијом биолошких молекула, као и њиховим метаболичким путевима.
Генетика изучава наслеђивање у јединкама и популацијама.

1
 2. Нуклеинске киселине
Нуклеинске киселине су полинуклеотиди који се састоје из две основне врсте нуклеотида
рибо и дезоксирибонуклеотида. Рибонуклеотиди су примарни метаболити, док
нуклеотиди дезокси серије се налазе у ниским концентрацијама и настају из
рибонуклеотида специјалним метаболичким путевима. Две пентозе рибоза и
дезоксирибоза дефинишу два главна типа хемијски различитих нуклеинских киселина:
• Рибонуклеинску киселину (РНK) и
• дезоксирибонуклеинску киселину (ДНK).
У састав нуклеинских киселина улазе:
• азотне базе - пурини и
• пиримидини.
Основне пуринске базе су аденин (А) и гванин (G), а пиримидинске цитозин (C), урацил
(U) и тимин (Т). У састав ДНK улазе пуринске базе аденин и гванин, а од пиримидинских
цитозин и тимин. Састав нуклеотида РНK се разликује у пиримидинским базама. У
састав РНK улазе исте пуринске базе аденин и гванин, а од пиримидинских поред
цитозина налази се урацил.
Најважније хемијске особине ових база које су кључне за структуру и функцију
нуклеинских киселина су: локализација атома азота у прстену, позиција и природа
супституената и коњугована природа двогубих веза. Важна својства база су и њихове
особине неполарности и планарности. Из овога проистиче хидрофобност база и
способност да међусобно реагују. На бази ових особина ствара се одређени потенцијал
између азота прстена и О- и N- супституената; ово је сигурно најважнија хемијска
особина ових биомолекула и то је основа стварања водоничних веза између парова база.
Базе апсорбују ултравиолетну светлост што налази примену у детекцији и мерењу
нуклеотида и полинуклеотида, али је то уједно и главни узрок оштећења живог
организма код излагања UV зрацима. ДНК и ДНК су сличне по својој основној
полинуклеотидној структури, али поред хемијских разлика у садржају различитих
пентоза и замене U са Т, показују низ различитости које су у складу са различитим
функцијама. Ове две нуклеинске киселине се разликују по својој величини, просторној
конформацији, локализацији у ћелији, разноликости и сходно томе функцији.

2.1. Функције нуклеинских киселина

Нуклеинске киселине омогућавају депоновање и експресију генетске информације у
ћелији. Kод еукариотских ћелија, ДНК се налази пре свега у хромозомима једра, али и у
митохондријама и у хлоропластима биљака. Прокариотске ћелије које не садрже једро,
имају један хромозом, али и ДНК у нехромозомском облику у виду плазмида. ДНК у
оплођеној јајној ћелији носи информације које одређују развој организма. Овај развој
обухвата продукцију на билионе ћелија. Свака ћелија има своју одговарајућу улогу у
одржавању функције организма. Функција ДНК је прецизна репликација (удвајање) у
току процеса деобе ћелија, али и експресија генетске информације која се чува у ДНК.
ДНК је посредник у експресији генетске информације и биосинтези протеина. Постоји

2
више врста РНК које су различито распоређене у ћелији, при чему се налазе и у једру,
цитоплазми и рибозомима. Различите врсте РНК су различите величине и конформације.

Слика 1. Нуклеинске киселине – DNK лево и RNK десно

3
 3. Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК)
ДНK је полидезоксирибонуклеотид који садржи много монодезоксирибонуклеотида
ковалентно везаних са 3',5'-фосфодиестраском везом. У састав ланца ДНK улази 4 врсте
нуклеотида, али њихов редослед је врло различит. Број могућих комбинација нуклеотида
у ДНK је врло велики (4n) што је и основа разноврсности која постоји у живим
организмима. ДНK се у ћелији налази у виду дволанчаног молекула, где су два ланца
обавијена један око другог и граде дупли хеликс. Kод еукариотских ћелија, ДНK се
налази у асоцијацији са разним протеинима, који се називају нуклеопротеини, налазе се
у једру, док код прокариота комплекс протеин-ДНK се налази у нуклеоиду. Само неки
вируси садрже ДНK у виду једног ланца.

Слика 2. Примарна структура ДНК

3.1. Дупли хеликс ДНК

Два полидезоксирибонуклеотидна ланца увијена су један око другог у виду двоструке
завојнице или дуплог хеликса који представља секундарну структуру ДНK. Модел
двоструког хеликса за ДНK први су одредили научници Watson и Crick 1953. године
применом методе дифракције X-зрака и ово откриће публиковали на једној страници
часописа ,,Nature”. Десет година касније, за ово највеће откриће у молекуларној
биологији 20. века добили су Нобелову награду. У дуплом хеликсу два ланца су обмотана
око заједничке осе. Ланци ДНK су антипаралелни што значи 5'-крај једног ланца је
упарен са 3'-крајем другог ланца. У најучесталијем типу ДНK хеликса, класична Б-
форма, хидрофилна дезоксирибоза-фосфатна група сваког ланца се налази на спољној
страни хеликса, док су хидрофобне базе окренуте ка унутрашњости нормално у односу
на осу хеликса. Међусoбан однос између две траке у хеликсу је такав да ствара
наизменично велики (широки) жљеб и мали (уски) жљеб.

4
Неки лекови попут антиканцерозних лекова, као што је дактиномицин (актиномицин D)
свој антиканцерозни ефекат испољава тако што се уграђује у велики жљеб ДНK и на тај
начин омета синтезу ДНK и РНK.

Слика 3. Дупли хеликс ДНК са основним структурним особинама

3.1.1. Сепарација два ланца ДНК у дуплом хеликсу

Две траке дуплог хеликса се раздвајају када се раскину водоничне везе између парова
база. Ово раскидање водоничних веза може се извршити променом pH раствора (јер се
онда нуклеотидне базе јонизују) или загревањем. Овим агенсима не раскидају се
ковалентне фосфодиестарске везе. Kада се ДНK загреје, температура на којој се губи
пола хеликоидне структуре, назива се температура топљења Tm. Губитак хеликоидне
структуре ДНK се назива денатурација и може се пратити мерењем апсорбанције на 260
nm зато што појединачна ДНK јединица има већу релативну апсорбанцију на овој
таласној дужини него што има дупли хеликс ДНK. Пошто у пару између гванозина и
цитозина има три везе у односу на две везе између аденозина и тимина, ДНK која садржи
већу концентрацију парова база АТ, денатурише се на нижој температури него ДНK
богата са GC. Под одређеним условима комплементарни ланци ДНK могу поново
формирати дупли хеликс и ово се назива ренатурација.
Структура дуплог хеликса ДНK има бројне важне биолошке импликације. Способност
стварања парова база омогућава ланцима ДНK да имају улогу калупа или матрице у
процесу репликације – синтезе ДНK и у процесу транскрипције - синтезе РНK.
Новосинтетисани копирани ланац је антипаралелан и комплементаран у односу на
матрицу.

5
 3.2. Организација еукариотске ДНК
Типична хумана ћелија садржи 46 хромозома. Дужина ДНK ланца је апроксимативно 1
m. Тешко је замислити како се тако дугачак генетски материјал може ефикасно
упаковати у запремину величине ћелијског нуклеуса, тако да може да се репликује и да
се та генетска информација потом транскрибује. Поред секундарне структуре ДНK,
постоје и други нивои структурне организације ДНK. У ћелији је ДНK суперувијена, што
значи да је двоструки хеликс (секундарна структура) још много пута испресавијан и
чврсто спакован у компактну терцијерну структуру. За ово је потребно да ДНK
интерагује са великим бројем протеина, при чему сваки од њих има специфичну
функцију у одређеном редосиеду паковања овог дугачког молекула ДНK. Еукариотска
ДНK је чврсто везана за базне протеине хроматина који се називају хистони и који служе
како би се ДНK усмерила у основне структурне јединице које се називају нуклеозоми и
који подсећају на ниске у огрлици. Нуклеозоми су даље уређени у компликованије
структуре које дугачке молекуле ДНK распоређују у хромозоме.

3.3. Репликација
Геномско удвајање је претходница сваке деобе ћелије тако да свака ћерка ћелија носи
комплетну копију генома родитеља.

Слика 4. ДНК репликација

Хромозомска репликација тј. удвајање ДНK је комплексан и захтеван процес. Kада се
раздвоје две траке ДНK, свака може да послужи као носач или калуп или матрица за
синтезу потпуно новог ланца, дајући два молекула ДНK ћерке, од којих сваки садржи два
ланца ДНK са антипаралелном оријентацијом. Овај процес је семиконзервативна
репликација, зато што после репликације у ДНK двоструком хеликсу ћерке један ланац
је новосинтетисани, а други потиче од родитеља (слика 5). Ензими полимеразе, укључени
у репликацију ДНK су ензими дириговани матрицом, који могу да синтетишу
комплементарну секвенцу сваког ланца ДНK са изузетном ефикасношћу. Механизам
репликације је углавном изучаван код бактерије E.coli, док су код виших организама
реакције овог процеса мање растумачене, али углавном укључују исти тип механизама.

6
 Слика 5. Семиконзервативна репликација ДНK
Продукција две комплетне верзије ДНK у току процеса репликације, одвија се постепено
и подлеже одређеном редоследу поступака које можемо да групишемо у две фазе:
• Одмотавање дуплог хеликса ДНK и сепарација ова два ланца
• Kопирање оба ланца ДНK дуплог хеликса родитеља до последњег нуклеотида
дејством читавог низа ензима и протеина од којих су најважније полимеразе.
Бројни ензими и протеини који учествују у процесу репликације сачињавају читаву
машинерију за репликацију која се назива реплизом. Да би се процес репликације одвијао
нормално без застоја, у ћелији морају бити обезбеђене адекватне количине сва четири
дезоксинуклеозид-трифосфата (dNTP) за синтезу ланаца ДНK у току репликације и
потребни молекули нових протеина хистона за паковање ДНK у нуклеозоме тј.
хромозоме.

3.3.1. Механизми репликације код прокариота

Процес репликације је врло компликован процес који је углавном проучен на
прокариотима, а слични механизми су заступљени и код еукариота, али неке фазе су још
увек неразјашњене. Репликација се одвија у неколико фаза: иницијација, елонгација и
терминација. Разумевање ових ступњева у репликацији подразумева познавање
структуре и функције бројних протеина и ензима који суделују у репликацији.
Механизам иницијације репликације ДНK није у потпуности познат. Он је највише
проучаван на Е.цоли. Секвенционирања ДНK бактерија и вируса указала су на то да
почеци репликације имају одређену карактеристичну секвенцу, која обично обухвата
поновљени низ од 10-20 нуклеотида. Протеини dnaА се везују за те секвенце нукиеотида
на репликативном почетку и дупли хеликс се обмотава око ових протеина. Оваква
структура иницира везивање хеликазе и раздвајање ланаца ДНK при чему настаје
репликациони балон у коме се налазе репликативне виљушке у оба смера. На

7
раздвојеним ланцима везује се примаза која иницира стварање примазома и даље се
одвија синтеза РНK-прајмера који омогућавају дејство ДНK-полимеразе.
ДНK-полимераза не може да започне синтезу комплементарног ланца ДНK на потпуно
одвојеном ланцу који служи као матрица. Она захтева постојање РНK-прајмера или
зачетника, а то је у ствари кратак ланац РНK са слободном хидроксилном групом на 3'-
крају комплементарно везан за матрицу ДНK. Ова хидроксилна група служи као први
акцептор нукиеотида у реакцији ДНK-полимеразе. Синтеза РНK-прајмера одвија се
специфичним механизмом који укључује дејство ензима примазе. Примаза је
специфична РНK-полимераза која синтетише кратке делове РНK (по десет нукиеотида у
дужини) који су комплементарни и антипаралелни у односу на матрицу ДНK. У насталом
хибридном дуплексу РНK-ДНK, У је у пару са А, и G је у пару са C. За синтезу РНK-
прајмера неопходни су рибонуклеозид-трифосфати који се уграђују у фрагменте РНK уз
ослобађање пирофосфата код стварања сваке фосфодиестарске везе.

3.4. Репликација ДНК код еукариота

Репликација код еукариота је слична репликацији код прокариота. Постоје извесне
разлике попут оне да код еукариота постоје мултипла места репликативног почетка док
код прокариота то је само један почетак. Kод еукариота исто тако постоји ССБ протеин
као и АТП зависна ДНK-хеликаза, чије су функције аналогне оним код прокариотских
ензима које су већ продискутоване. Постоји најмање 5 класа еукариотских ДНK-
полимераза и оне су категорисане према молекулској маси, ћелијској локализацији,
осетљивости на инхибиторе и према матрици или супстратима на које делују. Пол а, пол
5 и пол s су чланови а фамилије еукариотских ДНK-полимераза. Пол а има примазну
активност и синтетише РНK-прајмере и за водећи и за ланац који заостаје. Пол 6
продужава водећи ланац и пол е ланац који заостаје, полимеразном активношћу 5'-»3', а
обе имају и способност провере тачности захваљујући 3'->5' егзонуклеазној активности.

3.5. Репарација ДНК

Организам тежи да сачува непромењену генетску информацију у свом геному и да
избегне сваку грешку у процесу репликације. Захваљујући својствима ДНK-полимеразе
III и ДНK-полимеразе I које имају и 3'->5' егзонуклеазну активност, обезбеђена је тачност
репликације и евентуално уклањање погрешно упарених база већ у току самог процеса
репликације. И поред тако савршеног механизма контроле, грешке се дешавају, што
доводи до промена у молекулу ДНK. ДНK је релативно стабилан молекул у поређењу са
многим другим молекулима. Евидентно је стабилнија од РНK зато што не садржи
кисеоник на C-2 у пентози, али и поред тога она је подложна разним ковалентним
алтерацијама - спонтано као последица неисправљених грешака у току самог процеса
репликације или деловањем споИјних агенаса. ДНK је подложна неким хемијским
променама под физиолошким условима, чак и без излагања спољним агенсима.

8
Три најважније спонтане промене су:
• Губитак пуринских база - Веза између дезоксирибозе и пурина је најлабилнија у
молекулу ДНK. Утврђено је да се кидање ове везе врши 104 пута у току 24 сата у
свакој хуманој ћелији. Губитак пуринске базе доводи до продукције апуринске
ДНK. Овакав губитак базе (апуринско место - АП) не доводи до цепања
фосфодиестарске везе на ДНK, али овај недостатак пуринске базе оштећује
функцију ДНK као матрице у току репликације и транскрипције
• Губитак пиримидинских база - Веза између дезоксирибозе и пиримидинског
прстена је мање лабилна од везе са пурином, али кидање те везе и настајање
апиримидинског места доводи до сличних последица.
• Дезаминација - Три од укупно четири базе у ДНK (A,C и G) имају амино-групе
као супституенте у прстену, а њихов губитак доводи до промене у својствима
парова база заснованим на водоничним везама. Спонтана дезаминација цитозина
у урацил на ДНK дешава се 400 пута у току 24 сата. Ова промена је потенцијално
мутагена зато што уколико се не коригује створени урацил се понаша као тимин
у следећем процесу репликације. Поред спонтаних промена на ланцима дуплог
хеликса ДНK долази и до оштећења дејством физичких и хемијских агенаса.

Слика 6. Спонтане промене на ДНК ћелијама

3.6. Транскрипција
Основни генетски материјал организма садржан је у секвенци дезоксирибонуклеотида
који сачињавају ДНK. Рибонуклеинска киселина је радна копија ДНK кроз коју се тај
основни генетски материјал исказује. Биосинтеза свих РНK остварује се процесом
транскрипције, преписивањем редоследа нуклеотида са ланца ДНK која служи као
матрица. Информациона РНK која представља транскрипте одређених региона ДНK
преноси у наредној фази, генетску информацију на одређену секвенцу аминокиселина -
полипептидног ланца.

9
 Слика 7. Процес транскрипције
Kао и све друге фазе у метаболизму нуклеинских киселина и биосинтези протеина,
синтеза РНK молекула је врло компликован процес који укључује разне ензиме и
одговарајуће протеине. РНK-полимераза је ензим диригован матрицом који синтетише
РНK. Синтетисана РНK је комплементарна са ланцемматрицом ДНK (антисенсе ланац)
и идентична са другим ланцем који није матрица. Ланац ДНK који није матрица се назива
кодирајући ланац јер његова секвенца је идентична секвенци иРНK, само што садржи
тимин уместо урацила.
Процес транскрипције је селективан јер се од једног одређеног региона ДНK могу
синтетисати разни транскрипти. Селективност процеса транскрипције је одраз сигнала
који су записани у секвенци нуклеотида ДНK. Ови сигнали утичу на РНK-полимеразу
где да започне транскрипцију, колико често да се започне транскрипција и где да се
транскрипција заустави. Биохемијска разноликост различитих ткива једног организма је
последица селективности процеса транскрипције. Друга важна особина транскрипције је
да многи РНK транскрипти подлежу разним модификацијама - пост-транскрипционим
променама (терминалне адиције, модификације база, интерно исецање) што има за
резултат превођење инактивног примарног транскрипта у функционалну молекулу.

10
 4. Рибонуклеинска киселина (РНК)
Постоје три главна типа РНK које учествују у биосинтези протеина:
1. рибозомска РНK (rRNK),
2. транспортна РНK (tRNK) и
3. информациона (messenger) РНK (iRNK).
Сва три типа РНK као и ДНK су неразгранати полимерни молекули састављени од
нуклеотида повезаних фосфодиестарским везама. РНK се разликују у односу на ДНK на
основу: величине јер су све РНK мање од ДНK, шећера - рибозе и пиримидинске базе -
урацила уместо тимина. РНK се међусобно разликују по величини, функцији и
специјалним структурним модификацијама.

Слика 8. Примарна структура RNK

4.1. Рибозомска РНК

Рибозомска РНK (rRNK) заједно са бројним различитим протеинима улази у састав
рибозома - комплексних структура у којима се одвија синтеза протеина. rRNK се јављају
у три различите величине (23S, 16S и 5S) код прокариота и у митохондријама еукариота.
Kод еукариота постоје четири rRNK (28S, 18S, 5,8S и 5S).
S је Сведбергова јединица или седиментациона јединица која зависи од молекулске масе
и облика молекуле, тако да ово није адитивна величина. Све rRNK у ћелији сачињавају
око 80 % од укупне РНK. rRNK су стабилни молекули са специфичном
тродимензионалном структуром који имају одређену улогу у процесу транслације.
Утврђено је да неки молекули rRNK имају каталитичку активност у стварању пептидне
везе.

11
 4.2. Транспортна РНК
Транспортна РНK (tRNK) је најмањи молекул РНK (4S) са просечно 80 нуклеотида.
Постоји најмање једна специфична tRNK за сваку аминокиселину од укупно 20 које су
присутне у протеинима.
Заједно оне сачињавају око 15 % од укупне РНK у ћелији. Свака tRNK служи као
адаптациони молекул која носи специфичну аминокиселину на место синтезе протеина
где она препознаје генетски код који диктира додавање аминокиселина на растући
пептидни ланац. Структура т-РНK се карактерише са неколико специфичних особина и
оне су у функцији адаптивне улоге коју има ова РНK. tRNK садрже неуобичајене или
модификоване базе попут дихидроуридина, 3-метилцитидина, итд. (Слика 20-29). Друга
важна карактеристика tRNK је постојање интраланчаних веза између комплементарних
база. Ове водоничне везе условљавају секундарну структуру која се може
окарактерисати као тролисна детелина. Постоје четири крака, од којих три имају на крају
и петљу. Функцију адаптера tRNK остварује са две специфичне структурне
карактеристике. Прва је акцепторски крак који не садржи петљу, али на 3'-крају има
специфичну секвенцу CCA која гради ковалентну везу са одговарајућом
аминокиселином. Друга структурна карактеристика се испољава на антикодонском
краку који на својој петљи садржи секвенцу од три нуклеотида - антикодон који
омогућава везивање за специфичан кодон на iRNK. tRNK поседује још три друге
структурне карактеристике:
1. D петљу,
2. T ∧ FC петљу и
3. варијабилну петљу.
Д петља је добила име по дихидроуридину, T ∧ FC петља садржи секвенцу тимин,
псеудоуридин и цитозин. Функције ових петљи нису у потпуности разјашњене, али
вероватно имају значај у везивању за одређена места у рибозомима. Варијабилна петља
је добила име по томе што број нуклеотида у њој варира и по томе се поједине tRNK
међусобно разликују. Поред секундарне структуре и терцијерна структура је у функцији
tRNK да везује за себе одговарајућу аминокиселину реакцијом коју катализује одређени
ензим.

Слика 9. Транспортна РНК

12
 4.3. Информациона РНК
Информациона РНK (iRNK) обухвата само око 5 % од укупне РНK у ћелији. iRNK је
најхетерогенија РНK у погледу величине. Она носи генетску информацију са ДНK у
цитозол, где се користи као матрица за синтезу протеина. Прокариотске иРНK и
еукариотска iRNK показују више међусобних разлика:
1. Прва разлика је у томе што су iRNK прокариота полицистронске што значи да
једна iRNK садржи кодирајуће информације за неколико полипептидних ланаца.
Супротно овоме еукариотска iRNK кодира само један полипептидни ланац и
означена је као моноцистронска. Цистрон је секвенца ДНK која садржи
кодирајућу информацију за полипептид као и неколико сигнала који су неопходни
за функцију рибозома.
2. Друга разлика се заснива на различитим путевима транскрипције iRNK код
еукариота и прокариота. На прокариотској iRNK одмах након транскрипције
одвија се транслација на рибозомима. Еукариотска iRNK након транскрипције
подлеже модификацијама које стварају функционално активни молекул iRNK.
Прокариотске iRNK се транскрибују као функционални активни молекули и
имају кратак полуживот од 1 до 2 минута.
3. Прокариотска iRNK на почетном 5'-крају садржи некодирајући, чеони низ који не
кодира синтезу протеина. У оквиру овог чеоног низа налази се тетрануклеотид
Шајн-Далгарнов низ (AGGA) који је комплементаран низу нуклеотида на 3'-крају
rRNK 16S и овај низ омогућава повезивање iRNK са малом субјединицом
рибозома. Некодирајући низ се завршава старт кодоном (AUG, GUG) са којим
почиње кодирајући низ. Kодирајући низ се састоји од триплета нуклеотида
(кодона), чији редослед одређује редослед аминокиселина у протеинима.
Kодирајући низ се завршава СТОП кодоном (UAA, UGA, UAG) и за кога се опет
налази некодирајући низ. Еукариотске иРНK у цитоплазми се налазе слободне и
везане за полирибозоме. На 5'-крају налази се 5'-капа која се састоји од 7-
метилгванозина везаног супротно од уобичајене 3',5'-фосфодиестарске везе
помоћу 5'-5' трифосфатног моста . Иза 5'-капе следи некодирајући низ (чеони) који
се завршава (AUG) – Старт кодоном. После њега следи кодирајући низ, који се
завршава стоп кодоном (UAA, UAG, UGA). На 3'-крају молекуле налази се дуга
секвенца аденин-нуклеотида (поли-А реп). На 5'-крају iRNK нема Шајн-
Далгарновог низа, али неке iRNK имају низове нуклеотида (од по 20 нуклеотида)
који су комплементарни 3'-крају рибозомске РНK 18S. iRNK са 5'-капом везује се
за малу субјединицу рибозома. Примарни транскрипт iRNK подлеже обради
путем ковалентних модификација (када добија 5'- капу и 3'-полиА реп) и
исецањем интрона.

13
 Слика 10. Структура еукариотске iRNK : 5'капа од 7-метилгванозина везаног са
трифосфатном групом (Gppp), некодирајући регион, кодирајући регион и поли-А реп
(низ аденинских нуклеотида везаних фосфатним групама).
Поред ове три главне РНK код еукариота постоје: хетерогене РНK (hnRNK) и мале
нуклеарне РНK (snRNK). Хетерогени РНK молекули се директно транскрибују са ДНK
и од њих се касније формира iRNK процесима исецања интрона. Мали нуклеарни РНK
молекули у комплексу са неколико протеина граде мале нуклеарне
рибонуклеопротеинске партикуле (snRNP) које учествују у процесима исецања интрона.

4.4. Контрола процеса транскрипције код еукариота

Kључно место у транскрипцији еукариотских гена и контроли експресије гена је
иницијација транскрипције која се остварује путем промотора. Активација промотора
врши се помоћу транс-фактора или транскрипционих фактора. Испитивања су показала
да је за пуну активност промотора у геному, потребно присуство додатних
карактеристичних низова нуклеотида, појачивача или стимулатора. Промотори и
појачивачи су елементи ДНK који учествују у регулацији транскрипције гена, па су
насупрот транс-факторима, названи цис-елементи. Појачивачи могу бити лоцирани
узводно (према 5'-крају) или низводно (према 3'-крају) од места старта транскрипције и
могу бити близу или на већој удаљености (1000 парова база) од промотора.
Транскрипциони фактори (ТФ) препознају карактеристичне низове у оквиру промотора,
везују РНKполимеразе и омогућавају да транскрипција почне од тачно одређеног места.
Транскрипциони фактори се могу поделити у три групе:
1. Општи или основни ТФ су неопходни за транскрипцију свих структурних гена.
Они се везују за промотор тзв. ТАТА блок, даље се везују и за РНK-полимеразу и
доводе је на место формирања преиницијационог комплекса. Транскрипциони
фактори се заједно са РНK-полимеразом узастопно везују за промоторски регион
у близини места иницијације транскрипције, градећи преиницијациони комплекс
који је одговоран за базалну брзину иницијације транскрипције.
2. У другу групу ТФ спадају фактори који се везују узводно од места иницијације
транскрипције и карактеристични су за гене који су активни само у неким
ткивима. Они интерагују слабим електростатичким силама са општим
транскрипционим факторима доводећи до инхибиције или активације
иницијалционог комплекса индуцибилни ТФ се везују такође узводно од места

14
 иницијације и неопходно је да се најпре активирају (фосфорилацијом или
везивањем неког лиганда).
3. У трећу групу спадају индуцибилни ТФ који везују узводно од места иницијације
и неопходно је да се најпре активирају (фосфорилацијом или везивањем неког
лиганда). Активност ових ТФ везана је за дејство хормона или неких других
фактора спољашње средине. Они се за ДНK везују, у оквиру низова сличних
појачивачима, који се називају елементи за одговор на хормоне или друге сигнале.

4.5. Транслација
Генетска информација која се чува у хромозомима преноси се процесом транскрипције
на iRNK.
У једру се најпре синтетише примарни транскрипт који после транскрипционих
модификација прелази у iRNK и кроз нуклеарне поре доспева у цитоплазму.
Информациона РНK сада преноси ту информацију процесом транслације на
полипептидни ланац. Процес генетске транслације захтева генетски код, кроз који се
информација садржана у секвенци нуклеотида нуклеинских киселина преноси на
специфичну секвенцу аминокиселина полипептидног ланца. Свака варијација у секвенци
нуклеотида доводи до неправилне уградње аминокиселина у полипептидни ланац што
може довести до бројних поремећаја у организму.

Слика 11. Транслација

4.5.1. Генетски код

Генетски код је речник који даје кореспонденцију између секвенци нуклеотидних база и
секвенце аминокиселина. Дешифрирање генетског кода је указало да се свака
индивидуална реч у коду састоји из триплета нуклеотида. Ове генетске реци се зову
кодони. Kодони се налазе у информационој РНK и у састав њихов улазе четири базе:
аденин (А), гванин (G), цитозин (C) и урацил (U).
Варијације у секвенци нуклеотида доводе до промене у генетском кодону. Промена само
једне нуклеотидне базе на ланцу iRNK може довести до следећих промена:
• ,,Silent” мутација - кодон који садржи промењену базу може да кодира исту
аминокиселину. Пример за ово је кодон за серин UCA. Kада се промени трећа база
настаје UCU што још увек кодира серин. Оваква мутација је силент или ћутљива
или маскирана.

15
 • ,,Missense” мутација - замена базе у кодону уграђује различиту аминокиселину.
Пример за ово је уколико се у кодону за серин UCA промени прва база CCA то
онда одговара пролину.
• ,,Nonsense” мутација - замена једне нуклеотидне базе ствара терминациони кодон.
Ако се у кодону за серин UCA изврши замена друге базе настаје UAA која доводи
до терминације транслације на том ступњу.
Kарактеристике генетског кода су да више различитих кодона одређује једну
аминокиселину. Већина аминокиселина има више кодона изузев триптофана и
метионина који имају по један. Због овога се каже да је генетички код изрођен. Тако на
пример серин кодирају 6 триплета нуклеотида (AGU, AGC, UCU, UCC, UCG и UCA.
Kодони једне аминокиселине су врло слични и разликују се обично само по једном
нуклеотиду. Ова особина генетског кода служи како би се минимизирала опасност од
тачкасте мутације.
Генетски код је специфичан јер увек кодира исту аминокиселину. Испитивања процеса
транслације на различитим биолошким врстама показала су да је кодирајући сигнал за
аминокиселину увек исти што указује на универзалност генетског кода.

4.5.2. Компоненте потребне за процес транслације

Синтеза полипептидног ланца захтева велики број компонената: аминокиселине, iRNK
која носи информацију за синтезу полипептидног ланца, tRNK, рибозоме, изворе
енергије, ензиме и протеинске факторе неопходне за иницијацију, еионгацију и
терминацију овог процеса. Све ове компоненте се налазе у цитозолу где се овај процес
синтезе и одвија.
Транслација захтева присуство свих аминокиселина која се налазе у новосинтетисаном
протеину.
Уколико недостаје нека аминокиселина у ћелији, или уколико се ради о недостатку
есенцијалне аминокиселине, процес транслације се зауставља када достигне
одговарајући кодон. Важно је имати све есенцијалне аминокиселине у довољним
количинама у исхрани како би синтеза протеина била континуирана.
Свака аминокиселина има најмање једну специфичну транспортну РНK (tRNK). У
хуманом организму постоји најмање 50 врста tRNK, док бактеријске садрже 30 до 40
врста. Пошто постоји двадесет различитих аминокиселина, произилази да неке
аминокиселине имају више од једне специфичне tRNK.
Пример за ово су све аминокиселине које су кодиране са неколико кодона попут
аргинина који има шест кодона. Kао што је већ речено структура tRNK је у функцији ове
киселине. Две структуре су од посебног знапаја за адаптерску улогу коју има tRNK:
• акцепторски крак tRNK са CCA секвенцом за коју се везује аминокиселина;
• антикодон за препознавање кодона одређене аминокиселине на iRNK
Аминокиселина која је ковалентно везана за tRNK молекул је активирана и то је
предуслов за уградњу аминокиселине у полипептидни ланац.

16
 5. Закључак
У природи постоје две врсте нуклеинских киселина ДНК и РНК. Обе су заступљене у
свим врстама организама и веома су значајне за одржавање живота и еволуцију живог
света. Изузетак су једино вируси који садрже ДНК или РНК, никада обе истовремено.
Наследни материјал чини ДНК, а њени делови су гени, наследне јединице. Налази се у
хромозомима, у једру еукариота и у нуклеоиду прокариота.
ДНК представља наследни материјал захваљујући специфичним својствима: садржи
информације (гене) о расту и развоју новог организма, које се налазе у једру оплођене
јајне ћелије, има способност удвајања (репликације), чиме се образују њене истоветне
копије, које се преносе у нове генерације ћелија, има стабилну структуру, што омогућава
постојаност током еволуције, има и способност променљивости (мутација), чиме се
повећава разноврсност, а што омогућава врстама да се боље прилагођавају променљивим
условима спољашње средине (тиме се обезбеђује материјал за деловање природне
селекције).
Наследне информације преносе се у једном смеру од нуклеинске киселине ка
протеинима, никада обрнуто. Репликација омогућава да потомачке ћелије, настале после
деобе, добију исте гене које је имала и ћелија од које су настале. Да би ћелија могла
нормално да функционише (да се дели, остварује биохемијске процесе и сл.), потребно
је да ствара различите протеине. Примарна структура протеина је строго утврђена и
одређена генима. Протеини се синтетишу у рибозомима (у цитоплазми), а гени (ДНК) се
налазе у једру. Као посредници између гена и протеина умећу се молекули РНК. У
процесу транскрипције упутство за синтезу протеина, садржано у генима, преписује се у
РНК. РНК су копије гена. Процесом транслације РНК се преводи у редослед амино-
киселина у протеину.
На нашој планети данас жпвн више од два милиона врста организама. Врсту чине јединке
које су веома сличне. Оне се међусобно укрштају и дају плодно потомство. Само јединке
исте врсте могу дати потомке које ће се даље размножавати. Тиме се обезбеђује опстанак
врсте.
Потомство се добија бесполним и полним размножавањем. Размножавањем се наследни
материјал преноси са родитеља на потомство. Код бактерија, које немају једро. Наследни
материјал се налази у цитоплазми, док се код биљака, гљива и животиња налази у једру
сваке ћелије. Наследни материјал садржи ДНК у којој су записане све особине неког
живог бића: облик, грађа тела, боја косе, боја очију итд. ДНК личи на спиралу, а налази
се у једру. Она носи упутство о томе како ће се организам развијати, изгледати и
функционисати. Наука која проучава наслеђивање и променљивост особина назива се
генетика.
ДНК је пронашао широку примену у области информатике као користан и богат вид
складиштења меморија великих капацитета. На ДНК се разни материјали могу уписати
и чувати хиљадама година.

17
 6. Литература
1. С. Трифуновић: ,,Биологија за први разред медицинске школе”, ЗУНС, Београд,
2020.
2. С. Трифуновић: ,,Биологија за други разред медицинске школе”, ЗУНС, Београд,
2019.
3. Матић Г, Савић Павићевић Д. Молекуларна биологија 1. Београд: NNK
INTERNATIONAL, 2011.
4. Sharp S. J, Schaack J, Cooley L, Burke D. J, Soll D. Structure and Transcription of
Eukaryotic tRNA Genes. s.l. : PubMed, 1985.
5. www.ucg.ac.me/skladiste/blog_22087/objava_65590/fajlovi/DNK_struktura%20def.p
df
6. www.medlineplus.gov/genetics/understanding/basics/dna/
7. www.genome.gov/genetics-glossary/Deoxyribonucleic-Acid
8. www.genome.gov/genetics-glossary/RNA-Ribonucleic-Acid
9. https://www.news-medical.net/life-sciences/What-is-RNA.aspx

18