Алекса Китић

Писани извештај о монографији Жана Делима

„Страх на Западу“
Жан Делимо, рођен у Нанту 1923, био је француски историчар који се у својој
каријери бавио историјом католичке црвке, али и историјом менталитета и
реформације. Један од његових ментора је био и Фернанд Бродел, познати француски
аналиста. У свом животу, Делимо је био носилац различитих академских звања и радио
је на престижним универзитетима и академским институцијама. Нека од његових
најзначајнијих дела јесу Настанак и учвршћење Реформације, Католицизам између
Лутера и Волтера, Грех и страх, Страх на Западу и Цивилизација Ренесансе.

Књига којом се бави овај извештај, Страх на Западу обухвата период од 14. до 18.
века и за тему има страх као основни мотив и покретач људског бића, са фокусом на
западну Европу. Делимо је за своје дело користио многобројне изворе. Тражећи у њима
мотив страха, француски историчар је користио књижевна дела, дела филозофа, и
психолога. Међу употребљеним изворима су Дон Кихот од Мигела де Сервантеса,
Утопија од Томаса Мора, различита Шекспирова дела, Пораз од Емила Золе, Сартрова
дела, Чекић за вештице и Демономанију Жана Бодена и друге.

Делимо се феноменом страха бави на један темељит начин. Он у свом делу

препознаје страх од различитих неприлика, природних и друштвених. Тако се бави
страхом епидемије, суше, глади, природних непогода, али и страхом од ратова, расцепа
цркве и потенцијалног продора Турака у средњу и западну Европу. Назначени период
је био испуњен догађајима који су могли узроковати овакве страхове. Поменимо само
неке – епидемија куге, велика глад која је захватила Европу у првој половини XII века,
раскол цркве који се продубио након крсташког освајања Цариграда, али и пад
Цариграда под турску власт. Све ово је у људима тог времена будило нелагодност и
анксиозност.

Делимо сматра да је страх нешто што се не спомиње олако, јер је око њега
постојала јака стигма. Наиме, опште мишљење је било да су само сиромашни слојеви
склони страховима. Француски историчар дели страхове на спонтане и промишљење.
Први обухватају широке друштвене слојеве и они настају као природна реакција људи
на одређене појаве, док су ови други изманипулисани од стране одређених
организација који страх користе као главни алат за контролисање широких маса.
Делимо користи појам Сотоне како би груписао одређен тип страхова који су били
Алекса Китић

везани за иновернике, односно отпаднике од Црвке. Решење за овај страх нуди наравно
Црвка и држава који траже већу контролу зарад безбедности. Иако је страх
представљен као основни покретач цивилизације, он може имати и супротан ефекат.
Како се приближавамо зачетку Индустријске револуције, одређени страхови нестају.
Било је евидентно да крај света није тако близу, а опасност од турског продора је
нестала.

Мотив страха као тема једног историографског дела је свакако једна новина коју
је Делимо увео. Овај мотив је измицао свим претходним истраживачима и то у
различитим областима. Стиче се утисак да Делимо понекад износи чињенице исувише
сувопарно, као да их набраја, међутим ово дело је далеко од фактографије и даје један
нови поглед на историју западне Европе, али и и целе цивилизације у овом периоду.

Китић Алекса