Гимназија „Филип Вишњић“ Бијељина

МАТУРСКИ РАД
Систем органа за циркулацију

Ученик: Ментор:

Јелена Стевић проф. Биљана Богдановић

Бијељина, мај 2022.године

Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Садржај

1. Увод.............................................................................................................................................3

2. Срце.............................................................................................................................................5

2.1.Срчана шупљина..................................................................................................................6

2.2. Грађа срчаног зида..............................................................................................................7

2.3. Нутритивни крвни судови срца.........................................................................................8

2.4. Срчана кеса..........................................................................................................................8

3. Крвни судови.............................................................................................................................8

4. Крв и састав крви......................................................................................................................9

5. Функције крви..........................................................................................................................13

6. Артерије....................................................................................................................................14

6.1. Капилари............................................................................................................................15

7. Вене...........................................................................................................................................16

8. Закључак...................................................................................................................................19

9. Литература................................................................................................................................21

2
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

1. Увод

Циркулација тјелесних течности се одвија кроз посебно диференциран систем органа који
чине пулзаторни орган – срце и крвни судови. Централно мјесто у систему органа за
циркулацију заузима срце, које својим непрекидним радом омогућава кретање тјелесне
течности кроз сложен систем судова.

Тјелесна течност циркулише овим системом, дакле, креће се од срца ка ткивима, и преко
судова се поново враћа у срце. Ово непрекидно циркулисање омогућава обављање важних
функција које имa тјелесна течност.

Постоје двије основне врсте система органа за циркулацију: отворени и затворени систем
за циркулацију. Између ове двије врсте система органа за циркулацију постоје значајне
разлике у грађи, врсти тјелесне течности која њима циркулише и функиоционисању
цјелокупног система.

Отворени систем за циркулацију тјелесне течности (Слика 1) је једноставније грађе и по

правилу је заступљен код бескичмењака. Карактеристичан је за црве, мекушце, ракове и
инсекте.

Тјелесна течност у овом систему дијелом циркулише кроз посебне судове, а дијелом
излази из тих судова, циркулише кроз посебне тјелесне шупљине, долази у контакт са
ћелијама, затим опет улази у судове и тако кружи организмом. Код ових организама
тјелесна течност је хемолимфа, која обавља исте функције као крв и лимфа код
кичмењака. У овом систему органа за циркулацију постоји један, најчешће леђни, суд који
има способност контракције и деконтракције (грчења и опуштања). Тај суд или један
његов дио преузима улогу потискивања тјелесне течности и означава се као пулзаторни
орган или „срце“. Међутим, његова грађа, функција и регулација рада нису ни приближно
сложени као код кичмењака.

Код сунђера, дупљара, пљоснатих и ваљкастих црва овај систем не постоји. Тек се први
пут јавља код чланковитих црва. Њихов крвни систем је затвореног типа и чини га леђни
крвни суд који пулсира и представља леђно срце, полукружни бочни крвни судови од
којих првих пет пари пулсирају и представљају бочно срце и трбушни крвни суд кроз које
стално протиче крвна тецност. Код мекушаца је крвни систем отвореног типа гдје се крвна
течност захваљујужи пулсирању срца излива у крвне судове свуда по тијелу. Код
зглавкара је отворени тип крвног система а срце се налази на леђној страни тијела. Код
бодљокожаца крв се креће кроз кружне крвне судове.

3
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Слика 1: Отворени систем органа за циркулацију

Затворени систем органа за циркулацију карактерише кретање тјелесне течности кроз

затворени систем канала – судова од срца до ткива и обрнуто, од ткива до срца. Састоји се
од високо диференцираног пулзаторног органа срца и сложеног система судова. Овај тип
циркулације тјелесне течности заступљен је код неких виших црва и свих хордата.
Посебан ниво сложености и функционалности среће се код птица и сисара, дакле, и код
човјека. Кроз овај тип система циркулишу крв и лимфа. Грађу и функционисање оваквог
типа затворене циркулације најбоље је посматрати на примјеру човјека. (Слика 2)

Слика 2:Затворени систем органа за циркулацију

4
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Систем органа за циркулацију код човјека чине срце и крвни судови.

Срце представља централни орган крвотока, који својим пулсирањем потискује крв у
крвне судове. Крвни судови су цјевасти органи кроз које се крв потискује од срца до ткива
(артерије) и враћа у срце (вене), док капилари, најситнији крвни судови, повезују у
ткивима артерије са венама.

2. Срце

Срце (cor) је централни орган система са циркулацију. (Слика 3) То је шупљи мишићни

орган који прихвата крв приспјелу великим венским судовима, након чега је ритмичним
контракцијама истискује у артеријски систем. Срце се налази између унутрашњих,
медијастиналних страна плућних крила, иза доње половине грудне кости и сусједних
ребарних хрскавица, а испред аорте и једњака. Срце има облик неправилне тростране
пирамиде чија је база окренута навише, удесно и уназад а врх је управљен надоле, унијево
и напријед.

На срцу су одређене три стране, база и врх. Предња страна срца је окренута према грудној
кости и ребрима па се због тога зове грудно-ребарна страна. Лијева страна је најмања и
налијеже на лијево плућно крило. Доња страна срца налијеже на пречагу. Врх срца
припада, углавном лијевој срчаној комори.

На бази срца се налазе велики крвни судови који излазе из срчаних шупљина или улазе у
њих и граде срчану круну. Од великих крвних судова базе срца, напријед се налазе плућно
стабло и почетни дио аорте. Десно, и мало изнад њих су горња и доња шупља вена, а
лијево и позади четири плућне вене. На спољашњој површини срца уочавају се жљебови
који означавају границе између шупљина срца.

Најважнији је веначни жљеб, који се пружа кружно око цијелог срца и споља означава
границу између срчаних преткомора и срчаних комора. Од веначног жљеба пружа се
наниже, низ предњу страну срца, предњи међукоморски жљеб. На доњој страни срца,
такође, постоји уздужни жљеб који се одваја од веначног жљеба и пружа се према врху
срца, то је задњи међукоморски жљеб. Оба жљеба представљају споља приближну
границу између десне и лијеве срчане коморе.

5
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Слика 3: Пресјек грађе срца

2.1. Срчана шупљина

Срчана шупљина се састоји из четири дијела, десне и лијеве преткоморе и десне и лијеве
коморе. Десна преткомора и десна комора чине десну половину срца коју срчана преграда
одваја од лијеве половине коју чине лијева комора и лијева преткомора. Преткомора и
комора су повезана преткоморно-коморним отвором. Горњи дио срчане преграде је
међупреткоморска преграда, која одваја десну од лијеве срчане прекоморе, док доњи дио,
међукоморна преграда раздваја десну од лијеве срчане коморе.

Десна срчана преткомора има шест зидова и облик неправилне коцке. На горњем зиду
улива се горња шупљина вена. Преко доњег зида уливају се доња шупљина вена и срчани
венски синус. Предњи зид одговара десном преткоморно – коморном отвору преко којег
су у вези десна срчана преткомора и десна срчана комора. На задњем зиду види се
међувенска квржица која усмјерава крв, приспјелу из шупљих вена, према десном
преткоморно – коморном отвору. Унутрашњи зид одговара међупреткоморној прегради и
на њему се види удубљење звано овална јама. Спољашњи зид је проширен једним увастим
наставком.

Десна срчана комора има облик тростране пирамиде са базом окренутом позади. На бази
десне срчане коморе виде се два велика отвора, десни преткоморно – коморни отвор и
отвор плућног артеријског стабла. Десни преткоморно – коморни отвор повезује десну

6
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

срчану преткомору и десну срчану комору. Овај отвор затвара десни преткоморно –
коморни залистак, који се састоји из три троугласта листића. Зидови десне срчане коморе
су неравни и са њих полазе три кратка мишића купастог облика, папиларни мишићи. Од
врхова ова три папиларна мишића, који штрче у шупљину коморе, полазе танке везивне
нити које се хватају за листиће десног преткоморно-коморног залистка. Други отвор на
бази десне срчане коморе је отвор плућног артеријског стабла. Од овог отвора полази
плућно артеријско стабло које одводи крв у десно и лијево плућно крило. Отвор плућног
артеријског стабла затвара залистак артеријског плућног стабла, који се састоји из три
мала залиска полумјесечастог облика, чијим се отварањем и затварањем регулише
отицање крви из десне срчане коморе.

Лијева срчана преткомора такође има шест зидова и мања је од десне срчане преткоморе.
На њеном задњем зиду уливају се плућне вене, преко којих у лијеву срчану преткомору
долази оксигенисана крв из плућа. На њеном предњем зиду види се лијеви преткоморно –
коморни отвор који спаја лијеву срчану преткомору са лијевом срчаном комором.
Унутрашњи зид лијеве срчане преткоморе одговара међупреткоморној прегради. Са
спољашњег зида полази мали увасти наставак, док се на горњем и доњем зиду не виде
посебне морфолошке творевине.

Лијева срчана комора је највећа срчана шупљина облика спљоштене купе, са базом
окренутом уназад. На бази лијеве срчане коморе виде се, такође, два отвора, лијеви
преткоморно – коморни отвор и отвор аорте. Лијеви преткоморно – коморни отвор
повезује лијеву срчану преткомору и лијеву срчану комору. Овај отвор затвара лијеви
преткоморно – коморни залистак који се састоји из два листића. Зидови лијеве коморе су
такође неравни и од њих полазе два папиларна мишића, са чијих врхова се одвајају
тетивне нити. Тетивне нити ова два мишића се везују за листиће лијевог преткоморно –
коморног залистка. Други отвор на бази лијеве срчане коморе је отвор аорте. Овај отвор
затвара залистак аорте која се састоји из три мала полумјесечаста залиска. Отварањем и
затварањем ових залистака регулише се отицање крви из лијеве срчане коморе у аорту.

2.2. Грађа срчаног зида

На пресјеку кроз срце и срчану кесу се виде три слоја, спољашњи, средњи и унутрашњи.
Спољашњи слој се назива епикард и гради га висцеларни лист серозне срчане кесе.
Средњи слој је најдебљи и њега гради мишићни слој. Унутрашњи слој гради танка
ендотелна опна која облаже зидове срчаних шупљина. Срце посједује посебан проводни
систем срца који својим дејством изазива од 60 до 80 ритмичких контракција у минуту.
Проводни систем срца чине два чвора, синусно-преткоморски и преткоморно – коморни и

7
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

преткоморно – коморни проводни сноп који усклађују рад преткомора и комора. У

случајевима када је неопходна промјена овог ритма и јачине срчаних контракција, у
дејство ступа срчани живчани сплет. Срчани живчани сплет граде, углавном, симпатичка
и парасимпатичка нервна влакна. Симпатичка нервна влакна убрзавају срчани рад и
повећавају снагу срчаних контракција док парасимпатичка нервна влакна успоравају
срчани рад и смањују снагу срчаних контракција.

2.3. Нутритивни крвни судови срца

Срце васкуларизују двије артерије, десна и лијева срчана артерија. Обје артерије су гране
почетног дијела аорте. Срчане артерије се одликују веома оскудним међусобним
анастомозама. Вене срца образују густе венске мреже које се међусобно сакупљају у веће
венске судове срца и у венски срчани синус, који се улива у десну срчану преткомору.

2.4. Срчана кеса

Срце у цјелини лежи у срчаној кеси. Срчана кеса се састоји из два дијела. Спољашњи дио
је изграђен од везивног ткива. Унутрашњи дио је изграђен од посебног везивног ткива и
има два листа, између којих се налази узани простор – дупља срчане марамице. Овај
простор је испуњен малом количином серозне течности која онемогућава трење између
листова срчане марамице током срчаних контракција.

3. Крвни судови

Преко двије шупље вене крв из тијела долази у десну преткомору, а затим у десну комору.
Из десне коморе крв плућним артеријама долази у плућа. У плућима се врши размјена
гасова, а крв обогаћена оксигеном, плућним венама долази у лијеву преткомору. Овај ток
крви се назива мали крвоток.

Из лијеве коморе, преко аорте, крв се путем артерија разводи читавом тијелу. У тијелу се
артерије гранају у мање артерије и артериоле преко којих крв долази у контакт са ткивима.
У ткивима у густој мрежи капилара обавља се размјена материја између ткива и крви. У

8
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

даљем току капилари се спајају у венуле и све веће вене које воде до доње и горње шупље
вене да би помоћу њих крв доспјела до десне преткоморе. Ток крви од лијеве коморе срца
кроз крвоток до десне преткоморе назива се велики крвоток.

Крвни судови, тј. артерија и вене омогућују циркулацију крви захваљујући посебној грађи.
Артерије имају еластичне зидове који су дебљи од венских. Зидови артерија састоје се од
мишићних и еластичних влакана. Венски судови су танки и са мање мишићних и
еластичних влакана. Неки већи венски судови имају венске залиске кесастог облика који
олакшавају транспорт крви ка срцу.

4. Крв и састав крви

Међу врстама тјелесних течности се издвајају хидролимфа, хемолимфа, крв и лимфа.

Хидролимфа представља течност спољашње средине у којој организам живи. Код сунђера
и дупљара вода у којој они живе улази кроз посебне отворе и струји системом канала и
дупљи, а затим излази из организма. Кретање воде кроз овај систем остварује се
покретима бичева, који се налазе на посебним ћелијама хоаноцитама, а које облажу
унутрашњост каналића и дупљи. Водом која струји у организам уносе се храна и
растворени плинови, а из организма одстрањују продукти размјене. Узимање хране из
воде врши се активношћу одређених ћелија, док се размјена гасова одвија на
законитостима дифузије. Хидролимфа садржи исте творевине као и спољашња средина,
тако да се у том погледу ова тјелесна течност не разликује од течности спољашње
средине.

Код већине бескичмењака тјелесна течност циркулише кроз, мање или више,
диференциран циркулаторни систем, који се састоји од судова и тјелесних шупљина.
Тјелесна течност циркулише судовима, затим међуткивним просторима који могу имати
проширење да би се поново вратила у судове. Код сложенијих бескичмењака тјелесна
течност циркулише потпуно затвореним системом судова. Међутим, без обзира којим
системом циркулише, отвореним или затвореним, ова тјелесна течност разликује се од
хидролимфе јер не долази у директан контакт са спољашњом средином. Осим тога,
сложенијег је састава јер садржи посебна тјелашца – леукоците, као и пигменте за дисање
и бјеланчевине. Захваљујући оваквом систему овај тип тјелесне течности има улогу крви и
лимфе кичмењака, по чему је и добила назив хемолимфа. Хемолимфу имају глисте (црви),
зглавкари, мекушци, главоношци, бодљокошци.

Код кичмењака је могуће разликовати двије врсте тјелесних течности: крв и лимфу. Мада
се крв и лимфа разликују по саставу, начину циркулисања и функцији, они чине

9
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

јединствен систем тјелесних течности. Крв је течно ткиво сталног органског и неогранског
састава, које непрекидно кружи кроз све дијелове организма кичмењака. Лимфа се
формира од ткивне течности и циркулира кроз лимфоток који прима онај дио ткивне
течности који није прешао у венске капиларе. Уствари на овом нивоу огледа се
јединственост крви и лимфе јер филтерацијом крви из артеријских крвних капилара
излази интерстицијална течност која се у венски систем крвних судова враћа дијелом кроз
капиларну мрежу, а дијелом лимфним судовима.

Крв има органски и неоргански састав. Састоји се из крвне течности (крвна плазма) и
уобличених елемената (еритроцити, тромбоцити, леукоцити) – Слика 4.

Слика 4: Састав крви

Крв садржи највише воде (77-82%), затим органских (17-22%) и неорганских (око 1%)
материја. Крв има сталан осмотски притисак јер садржи материје које га условљавају у
релативно сталним границама. Поред тога, у организму постоје регулатори осмотског
притиска (нпр. бубрези). Осмотски притисак зависи у највећој мјери, од растворених
неоррганских соли (NaCl).

Лимфа има сличан састав као и крвна плазма, уз разлике које су у вези са функцијом ове
тјелесне течности.

10
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

У крви постоје три врсте крвних ћелија: еритроцити, леукоцити и тромбоцити.

Еритроцити јесу најбројнији уобличени елементи који својом масом и изгледом дају боју
крви. Број еритроцита код човјека се може мијењати под утицајем различитих фактора.
(рад, клима, надморска висина, старост и сл.) Еритроцити имају изглед диска, а величине
су од 6.7 до 7.7. микрометара. Еритроцити скоро свих кичмењака, изузев сисара и човјека
садрже и ћелијско једро. Састоје се од воде (62-64%), хемоглобина (31-33%), те масти и
бјеланчевина које чине тзв. строму. (3-7%)

Еритроцити посједују опну која је пропустљива за воду, гликозу, оксиген, карбон –

диоксид, нитроген и неке анјоне. Стварање еритроцита (еритропоеза) обавља се у
коштаној сржи, а дужина њиховог живота износи до 120 дана.

Хемоглобин, који се налази у еритроцитима, носилац је најважније њихове функције –

размјене респираторних плинова. По свом хемијском саставу, хемоглобин је сложена
бјеланчевина која се састоји из просте бјеланчевине глобулина и тзв. хем групе, која у
себи садржи гвожђе. Просјечна количина хемоглобина у крви здравих особа износи 145
г/л. Хемоглобин своју главну функцију, преношење оксигена, обавља лабавим везивањем
између гвожђа у хем групи и оксигена. Настаје оксихемоглобин (преноси оксиген из плућа
у ткива). Оксихемоглобин је нестабилно једињење и лако се разлаже. Хемоглобин преноси
и карбондиоксид, само у обрнутом правцу.

Леукоцити или бијеле крвне ћелије, јесу безбојна тјелашца са једром мање- више округлог
облика. (Слика 5)

Слика 5: Леукоцити

11
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Леукоцити, према изгледу протоплазме, могу се подијелити на гранулоците (имају

специфичне грануле – зрнца) и агранулоците (немају грануле). Према начину бојења
гранулоцити се дијеле на: неутрофилне, еозинофилне и базофилне гранулоците. Осим тога
гранулоцити имају једро подијељено на сегменте (сегментирано), док остали леукоцити
имају јединствено (несегментирано) једро. У групу несегментираних леукоцита спадају
лимфоцити и моноцити.

Између појединих врста леукоцита постоји сталан однос, што се изражава леукоцитарном
формулом. Нормална леукоцитарна формула показује сљедећи однос појединих леукоцита
(у % на 1):

 Неутрофилни гранулоцити 0,60-0,70

 Еозинофилни гранулоцити 0,02-0,04
 Базофилни гранулоцити 0,005
 Лимфоцити 0,20-0,30
 Моноцити 0,04-0,06

Сви леукоцити настају у хематопоетском ткиву, живе од два до три дана (неутрофилни
гранулоцити) или више година (лимфоцити памћења). Лимфоцити и моноцити задржавају
митотичку активност и након доспијевања у крв. Леукоцити посједују способност
активног кретања, што је врло важно за обављање њихове функције. Све врсте леукоцита
учествују у одбрани организма тако што елиминишу микроорганизме и штетне материје
фагоцитозом и лучењем активних материја.

Фагоцитоза је узимање микроорганизма у ћелију, након чега долази до његовог разлагања

у ћелијским органелама које функционално одговарају вакуолама за пробаву
једноћелијских организама. Ову функцију обављају неутрофилни гранулоцити и
моноцити.

Леукоцити имају и способност лучења активних материја које омогућавају елиминацију

стране материје – антигена, која је продрла у крв. Активне материје које стварају
леукоцити, а које имају способност неутрализације и елиминисања антигена, називају се
антитијела. Сви леукоцити су дио једног читавог система који осигурава интегритет
организма.

Тромбоцити или крвне плочице су најситнији уобличени елементи крви. Настају у

коштаној сржи, живе 4 до 8 дана, а разарају се у слезини ретикулоендотијелном систему.
Број тромбоцита мијења се и зависи од физиолошког стања организма (узраст, физички
напор, менструација) и патолошког стања (крварење, тешке трауме, и сл.) У оба поменута
случаја ради се о повећаном броју тромбоцита, док се смањење броја јавља нпр. код
обољења коштане сржи или слезине.

12
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Најважнија улога тромбоцита је у хемостази, тј. у процесу заустављања крварења послије

повреде, тј. у процесу згрушавања крви.

5. Функције крви

Најзначајније функције крви су:

 транспорт О2 и СО2
 транспорт хранљивих материја,
 транспорт распадних продуката метаболизма
 транспорт хормона (информација),
 терморегулација,
 одбрана (имунитет, фагоцитоза)
 хемостаза
 одржавање ацидо – базне равнотеже.

Крв има велики капацитет. Из плућа узима кисеоник и транспортује до

сваке ћелије у организму, затим из дигестивног система узима све сварене материје
(шећери, аминокиселине, масти, протеине) и веном портом их транспортује до јетре, која
узима потребну количину хранљивих материја, а остатак до других органа. Материје
растворљиве у води крв одводи до бубрега. Такође транспортује хормоне до циљне
(рецепторне) ћелије којој је тај хормон потребан, нпр. инсулин транспортује до свих
ћелија, јер је свим ћелијама он потребан, док тиреостимулирајући хормон (TSH) спроводи
само до штитне жлезде, јер је само њој тај хормон потребан.

Крв одржава све факторе за одржавање сталности; контролисано одаје воду и електролите.
Ово представља осмотски хомеостазис, а уједно и електрохемијски хомеостазис.

Птице и сисари су хомеотермин, односно имају способност да одржавају сталну телесну

температуру, за шта је задужена крв. У хипоталамусу се налазе центри за овакву
регулацију. Поикилотерми немају овакву способност, иако неки од њих имају крв.

Крв има способност да одбрани организам од разних штетних агенаса, који би могли
нарушити неки од типова хомеостазиса. Сви ти агенси се зову антигени (најчешће су
протеини, рјеђе сложени липиди и угљени хидрати) и они су егзогеног порекла, тј. потичу
са друге јединке. Организам на те агенсе одговара стварањем антитијела.

13
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

6. Артерије

Артерије (Слика 6) су крвни судови који носе крв од срца. Иако већина артерија носе крв
богату кисеоником, постоје два изузетка за ово правило: плућне и умбиликалне
артерије. Ефективни волумен артеријске крви (EABV) је она екстрацелуларна
течност (ECF) која се налази у артеријском систему.
Циркулаторни систем је виталан за одржање живота. За његово нормално функционисање
је одговорно допремање кисеоника и нутријената свим ћелијама, као и отклањање угљен-
диоксида и отпадних продуката, одржавање оптималне pH вредности и циркулација
протеина и ћелија имуног система. У развијенијим земљама, два водећа узрока смрти
су, инфаркт миокарда (срчани удар) и цероброваскуларни инсулт (мождани удар), која оба
могу бити директан резултат артеријског система који је споро и прогресивно оштећен
детериорацијом.
Артеријски систем је део крвотока под притиском. Артеријски притисак варира између
највишег притиска током контракције, званог систолни притисак, и
минималног дијастолног притиска између контракција, када се срце шири и поново пуни.
Варијација у притиску артерија производи пулс који се може примијетити на свакој
артерији, и он је одраз срчане активности. Артерије такође помажу да срце пумпа крв.
Артерије носе оксигенизовану крв од срца до ткива, осим пулмонарних артерија које носе
крв до плућа ради оксигенације.
Врсте артерија су:
1) Плућне артерије
Оне носе дезоксигенизовану крв из срца у плућа, гдје ће угљен-диокус бити замијењен за
кисеоник.
2) Системске артерије
Системске артерије могу бити потподијељене на две врсте — мишићне и еластичне —
према релативном саставу еластичног и мишићног ткива у њиховој tunica medi-ји, као и
њиховој величини и према томе од чега је сачињена унутрашња еластична плочица.
Велике артерије (>10 mm у пречнику) обично су еластичне и мале (0,1-10 mm); теже да
буду мишићне. Системске артерије допремају крв до артериола, а потом до капилара где
су хранљиве материје и гасови размијењени.
3) Аорта
Аорта је коренска системска артерија. Прима крв директно од лијеве коморе срца преко
аортног вентила. Како се аорта грана, и ове артерије се гранају заузврат, оне постају
примијетно мање у пречнику, до артериоле. Артериоле снадбијевају капиларе који се
заузврат празне у венуле. Прве артерије које се гранају од аорте су коронарне артерије,
које допремају крв до самог срчаног мишића. Оне су праћене гранањем аортног свода,

14
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

наиме брахиоцефаличком, лијевом главном каротидом, и лијевом

субклавијалном артеријом.
4) Артериоле
Артериоле, најмање праве артерије, помажу у регулацији крвног притиска, помоћу
различитих контракција глатких мишића њихових зидова, и допремају крв до капилара.
Артериоле имају највећи збирни утицај на локални проток крви и укупни крвни притисак.
Оне су примарне „подесиве млазнице“ у крвном систему, кроз које настаје највећи пад
притиска. Комбинација срчаног учинка (каријалног учинка) и системског васкуларног
отпора, који се односи на збирни отпор свих артериола у организму, главни су одређивачи
артеријског крвног притиска у било којем тренутку.

6.1. Капилари

Капилари су најмањи крвни судови и дио су микрокрвотока. Капилари имају ширину

једне ћелије у пречнику, што им омогућава брзо и лако вршили дифузију гасова, шећера и
хранљивих материја у околним ткивима.
Капилари немају околних глатких мишића и пречника су мањег од еритроцита; црвено
крвно зрнце обично има 7 микрометара у спољњем пречнику, док је код капилара 5
микрометара обично унутрашњи пречник. Еритроцити морају бити искривљени да би
прошли кроз капиларе.
Мали пречници капилара обезбјеђују релативно велику површинску област за размјену
гасова и хранљивих материја.
Капилари су одговорни за:

 размјену угљен-диоксида за кисеоник у плућима,

 размјену кисеника, угљен-диоксида, хранљивих и отпадних материја у ткивима,
 ослобађање отпадних материја из бубрега, да би биле избачене из организма,
 прикупљање хранљивих материја из танког црева и ослобађање отпада.

15
 Матурски рад Систем органа за цирклулацију

Слика 6: Дијаграм артерије

7. Вене

Вена (Слика 7) је један од три крвна суда, поред артерија и капилара. Главна јој је улога

да преноси крв од свих делова тијела до срца. Та крв је углавном богата угљен-
диоксидом и отпадним материјама насталим метаболизмом, а мање кисеоником. Највеће
двије вене су доња и горња шупља вена.
Вена је орган јединствен само за кичмењаке. То је орган плаво-зелене боје. Међутим, боја
вена зависи и од боје крви, која је тамноцрвена, јер је већином редукована. Али, доказано
је да плавкаста боја вена долази од поткожног масног ткива, које апсорбује само плаву
светлост велике таласне дужине. Вене су грађене од залистака, чија је улога да усмере ток
крви пут срца, а не дозволе супротан процес.
Вене су присутне у цијелом тијелу као цијеви које враћају крв у срце. Вене се класификују
на више начина, укључујући површинске насупрот дубоких, плућне насупрот системским
и велике наспрам малих.

 Површинске вене су оне које су ближе површини тела и немају кореспондирајуће

артерије.
 Дубоке вене су дубље у тијелу и имају одговарајуће артерије.
 Перфораторске вене одводе крв из површинских у дубоке вене.То се обично односи на
доње удове и стопала.
 Комуникационе вене су вене које директно повезују површинске вене са дубоким венама.
 Плућне вене су скуп вена које доводе кисеоничну крв из плућа у срце.

16
 Матурски рад Систем органа за цирклулацију

 Системске вене исушују ткива тела и допремају деоксигенисану крв у срце.

Слика 7: Структура вене

Вене су прозирне, те је боја вене која се појављује из екстеријера организма у великој

мери одређена бојом венске крви, која је обично тамноцрвена због ниског садржаја
кисеоника. Вене изгледају плаво због ниског нивоа кисеоника у вени. На боју вене могу
утицати карактеристике човјекове коже, колико се кисеоника носи у крви и колико су
велики и дубоки судови
Највеће вене у људском телу су venae cavae. То су двије велике вене које улазе у десну
преткомору срца одозго и одоздо. Горња шупља вена преноси крв из руку и главе у
десну преткомору срца, док доња шупља вена носи крв из ногу и стомака у срце. Доња
шупља вена је ретроперитонеална и иде десно и отприлике паралелно са трбушном
аортом дуж кичме. Велике вене напајају ове двије, а мање вене њих. Заједно ово чини
венски систем.
Иако главне вене имају релативно константан положај, положај вена може показивати
доста варијација од особе до особе.
Микроскопски, вене имају дебели спољни слој направљен од везивног ткива, који се
назива tunica externa или tunica adventitia. Током поступака при којима је потребан венски
приступ, попут венске пункције, примјећује се суптилно искакање док игла продире у овај
слој. Средњи слој, који је свежањ глатких мишића назива се tunica media, генерално је
много тањи од артерија, јер вене не функционишу првенствено контрактилно и нису

17
 Матурски рад Систем органа за цирклулацију

подложне високим притисцима систола, као што је то случај код артерија. Унутрашњост

је обложена ендотелним ћелијама званим tunica intima. Прецизна локација вена варира од
особе до особе много више него локације артерија. (Слика 8)
Постоји шест основних типова вена, а то су:

 Горња шупља вена (велика вена која преноси редуковану крв од главе, врата, и

горњих екстремитета ка десној преткомори срца).
 Доња шупља вена (велика вена која преноси редуковану крв од карлице, абдомена и
доњих удова ка десној преткомори срца).
 Плућне вене (вене које преносе крв од плућа до леве преткоморе срца. Има их укупно
четири).
 Велике вене (вене које повезују мале вене са доњом и горњом шупљом веном).
 Мале вене (вене које повезују велике вене и венуле).
 Венуле (најмање вене. Повезане су са капиларима и преносе редуковану крв од њих до
малих и великих вена).

Слика 8: Попречни пресјек грађе вене

18
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

8. Закључак

Циркулаторни систем, крвни систем или кардиоваскуларни систем је систем органа који

омогућава циркулацију крви кроз тело, транспорт хранљивих састојака (као што
су аминокиселине и електролити), кисеоника, угљен-диоксида, хормона и крвних ћелија у
и из ћелија у тијелу ради пружања хране и помагања у борби против
болести, стабилизацији температуре и pH, и одржавању хомеостазе.

Основни дијелови крвног система су:

1. Срце

2. Крв

3. Крвни судови (артерије, вене и капилари)

Срце је главни и централни орган циркулаторног система. На бази срца налазе се три

велика крвна суда који заједно обликују круну срца (лат. corona cordis). Здесна налијево,
то су: горња шупља вена, трункус пулмоналисис и аорта.

Шупљина срца подијељена је на: десну и лијеву преткомору (лат. atrium dexter et sinister),
те десну и леву комору (лат. ventriculus dexter et sinister). Срчана преграда (лат. septum
atrioventricularis), раздваја десну од лијеве стране срца. Дио преграде између обје
преткоморе назива се међупреткоморна преграда (лат. septum interatriale), а део преграде
између обе коморе назива се међукоморна преграда (лат. septum interventriculare).
Преткоморе заузимају шири дио срца уз базу, а коморе чине доњи ужи дио уз врх срца.
Врх срца припада лијевој комори.

Срце је, физиолошки гледано, са својим коморама и преткоморама, двострука мишићна

пумпа која прима крв из цијелог организма и након оксигенације у плућима, пумпа је по
цијелом организму. На тај начин срце својом активношћу покреће циркулацију крви
у крвним судовима великог и малог крвотока.

Крв је течност важна за функционисање тијела и одржавање живота, која се пумпа из срца
и стално протиче кроз наше тијело и путује кроз километре артерија и вена носивши
хранљиве материје, воду, кисеоник до сваке ћелије. Она се понаша и као служба за
скупљање отпада јер односи све отпадне материје из наших ћелија, а нарочито непожељан
CO2 који се ствара када се храна мијеша са кисеоником да би сагорјела и искористила као
енергија.

Крв, дакле, циркулише кроз два круга:

- велики и

19
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

- мали крвоток.

Велики крвоток почиње у лијевој комори из које полази аорта. Она разноси оксидовану
крв по читавом организму. У ткивима се ћелијама предаје кисеоник, а у крв улази угљен -
диоксид. Редукована крв се шупљим венама враћа у десну преткомору срца, а одатле иде у
десну комору.

Мали крвоток почиње у десној комори из које полази плућна артерија која се затим грана
на леву и десну артерију које редуковану крв односе у плућа. У плућима се крв оксидује
(отпушта се СО2, а прима О2) и враћа плућним венама у лијеву преткомору.

Организми се могу сврстати у двије широке категорије на темељу способности регулације

тјелесне температуре с околном температуром: ове двије категорије су хладнокрвне
(ектотерми) и топлокрвне (ендотерме) животиње. Главна разлика између хладнокрвних и
топлокрвних животиња је та што хладнокрвне животиње не могу одржавати константну
тјелесну температуру, док топлокрвне животиње могу одржавати константну тјелесну
температуру. Због тога њихово тијело показује различите прилагодбе за регулацију
температуре с обзиром на околну температуру.

20
Матурски рад Систем органа за цирклулацију

9. Литература

1. Радомир Коњевић, Гордана Цвијић, Јелена Ђорђевић, Надежда Недељковић, Биологија

за трећи разред гимназије природно - математичног смера, Београд

2.Иван Анђелковић, Александар Стајковац, Александар Илић, Анатомија и физиологија,

Београд, 2002. година

3. Сафер Међедовић, Рифат Хаџиселимовић, Есад Маслић, Биологија - за трећи разред

опште гимназије, Сарајево, 2004. година

4. Анита Лукић, Физиологија за високе здравствене студије, Бјеловар, 2015. године

21