Nadimak

Pokojnom komšiji Bibi, novi, mladi poštar jednom nije uručio važnu poštu jer niko
u kraju nije znao ko je Slavoljub Jovanović. Ljuba Smrt je vozio „Fiću“ po zidu smrti pre
trideset godina, Stojan Mećava je za svaku kišu i kišicu govorio da je prava mećava,
Mile Matrapaz je bio švercer govedima, Zare Magare je sporije shvatao suštinu rečenog
ili napisanog, Joca Lopov je bio u zatvoru zbog pljačke, Neško Smeško se kliberio i na
sahranama, i tako u nedogled.

Kuće u naselju, u jednoj varoši na jugu zemlje gde sam nekada živela, od svog
nastanka do danas nemaju ni brojeve, ni ulice, već samo jedan jednostavan i, ako je za
utehu, lako pamtljiv naziv – Belo Polje. U naselju, nekad velikom, prekobrojnom,
industrijskom, danas, nakon seobe belopoljskog življa u Švedsku i Nemačku, nada da
će se zazeleneti brojevi na kućama je postajala sve dalja i dalja. Kada smo saznali ko je
Slavoljub Jovanović, prvo smo se danima čudili, a onda smo rešili da pročešljamo sva
komšijska imena i njihove nadimke i da nam se takvo što nikada više ne dogodi. I tako
smo počeli od mog oca koji je začudo imao nekoliko nadimaka. Odjednom je od imena
Živojin i prostodušnog nadimka Žika, iskočio nekakav Stršljen, kako su ga zvale u fabrici
na poslu koleginice kojima je bio nadređeni, preko glagoljivog Žilijen, kako ga je zvala
moja ujna ponesena serijom Vruć vetar i ulogom Bore Todorovića, preko Golemoglavac
zbog sela odakle je poreklom (Golema Glava), što je opet paradoksalno jer je imao
izrazito sitnu glavu, pa sve do možda i najbizarnijeg nadimka, Žika Čorba.

Dok su fabrike još uvek funkcionisale negde krajem devedesetih, i radnici

redovno dobijali doručak i ručak, desilo se da je jednog dana neko u kuhinji promašio da
očisti želudac kokoši pa je baš taj želudac iz čorbe zapao u tanjir baš mom ocu, koji je,
rođen gadljiv, počeo nekontrolisano da povraća po stolu stvorivši tako sugestivnu i
lančanu reakciju kod ostalih radnika da se i oni pridruže povraćanju. Niko u kantinu
nakon tog događaja nije ulazio danima, a otac je uz bolovanje kući poneo i novi
nadimak – Žika Čorba.

Moć nadimka u odnosu na ime je neprikosnovena, doseže daleko i često nam

određuje sam tok života. „Krsta Lepak ili... Mića Delišes??“, bupnu moj otac najednom,

1
ustajući iz omiljene fotelje od kuvanog drveta, koju je dobio neke godine od drvne
industrije Sloga, za jubilej, za trideset godina „vrednog, nesebičnog zalaganja, truda i
rada za dobrobit firme.“ Istina je da firma nije znala šta će sa tim foteljama, koje su se
nekada izvozile čak u Kanadu, pa ih je prodavala ili poklanjala svojim radnicima za
upola cene. Kuća nam je bila puna tih klackajućih pomagala, i u bilo kom trenutku dana
zatekao bi se neko od nas u jednoj od njih kako drema i oslobađa se nagomilanog
stresa. Lečile su bolje nego ijedan psiholog. Otac je tih dana, tih meseci, te godine,
sada već penzioner, pokušavao da od mene, večitog apsolventa, napravi radnika.
Koncept honorarnog rada na internetu i „frilensinga“ je po njemu bio u rangu sa
prodavanjem magle Rake Šibicara koji je osamdesetih šibicarenjem pljačkao budale
petkom uveče. Takav oblik rada, u kojem osmočasovno radno vreme ne postoji i u
kojem ne moraš da čekaš autobus na stanici na minus petnaest i plus četrdeset, nije
priznavao, a sama činjenica da ja taj „posao“ obavljam u pidžami navodila ga je na
pomisao da sam veliki zgubidan i lenčuga.

„Što ne bi radila u fabrici kod Krste Lepka? Sve žene tamo rade. A imamo i vezu.
Olga će ti biti šefica!“ Privatna fabrika koja pravi obuću za odrasle i za decu, fleksibilne
trkačke patike i cipele, iste izvozi u Italiju, i gde svi rade udarnički, često i nedeljom.
Plata privlačna koliko i sam posao. Vaspitana tako da se nijedan posao ne odbija
ukoliko je pošten, mene rasporede na početničku poziciju da obavljam „slip spoj“, da
lepkom spajam gornje slojeve sa donjim slojevima obuće. Olga, moja šefica je ujedno i
moja tetka koja važi za najboljeg radnika. Zovu je Olga Sekira zato što je njen posao da
se sekira i da bude „zadnja ruka“ koja pregleda komad obuće pre nego zvanično bude
proglašen kao završen, nezavršen ili odbačen kao škart. „Zašto me sekirate, ovo ništa
ne valja, skidaj te konce što vise! Ovo nije cipela, ovo je sramota!!“, lupala je pesnicom
o sto da pokaže da je njena reč poslednja. Ostaci komunističke discipline u njoj vodili su
računa da se ispoštuju svi rokovi Krste Lepka. Mene je oslovljavala sa „Rodbino, kako
ide?“ A meni je išlo gore nego Sizifu. Za kaznu mi je davala ogromne kese pune dečijih
cipela koje sam nosila kući da nakon smene skidam konce, da osetim i ja kako je biti
„zadnja ruka“, po njenom, ili zadnja rupa na svirali, po mom.

2
 Kolektiv sačinjen od 99% žena umeo je da u nekom trenutku eksplodira kao
Vezuv kada bi se poklopili naši „PMSovi“, i kada bi se sva ta suzdržanost konačno
sublimirala u kakofoniju visokih ženskih glasova, u kolektivni orgazam koji je mogla da
smiri samo Olga Sekira. Bila je jedina koja je mogla da zavede kakav takav red zato što
je odavno raskrstila sa svojim poslednjim životnim mučenikom - klimaksom. Već
sutradan bi sve bilo po starom, kao da se ništa nije desilo. Kada sam konačno usavršila
veštinu lepljenja, kada sam počela da na zanat pravljenja obuće gledam kao na
umetnost, i kada sam bila spremna da sa najnižeg radnog mesta pređem na više, ja
sam se zahvalila Olgi Sekiri, njenom rodbinskom tapšanju po leđima, i otišla.

„Je l’ mi ide radni staž u toj fabrici – ne. Je l’ imam zdravstveno osiguranje - ne.
E, pa, mogu ja, stari, i bez penzionog i zdravstvenog da se drogiram lepkom!“
Razočaranom ocu sam tako saopštila da poštujem svaki zanat koji trenutno ima na umu
ali da sebe u budućnosti ne mogu da vidim ni sa kakvom cipelom osim onoj na nozi.

“A mogla bi da ljuštiš paprike za zimnicu u Delišesu.”, nadošla mu je odjednom

rezervna ideja. Delišes, semantika reči “delicious”, pozajmljene iz engleskog jezika, koja
u prevodu znači “ukusno” i odnosi se isključivo na hranu i piće. Firma za proizvodnju
sokova je vremenom evoluirala u firmu za proizvodnju zimnice, pasterizovanih šarenih
salata u teglama, kiselog krastavca, ajvara i mnogo čega još. Kada je Englez izgovara
zvuči plemićki, pompezno, kao da sama reč ima titulu lorda, sira ili vojvode, a kada je mi
izgovaramo, posebno akcentom krajnjeg juga zemlje, uz papriku ajvarku, gubi svako
plemićko poreklo. Pristala sam da radim samo zato što sam verovala da je to sezonski
posao koji se uglavnom radi od septembra do novembra i da će me vrlo brzo oni sami
otpratiti kući sa po jednom teglom svakog proizvoda u koji sam ja utkala nekoliko
meseci svog života.

Ako u jednom trenutku života pobegnete od pokretne trake pune cipela, već u
onom drugom će vas dočekati još brža pokretna traka puna crvenih paprika, spremnih
da na proizvodnoj liniji započnu svoj put od vreće do tegle. Moja zamisao ljuštenja
paprika za našu domaću proizvodnju na tapaciranom tronošcu u garaži, uz muziku, sok,
kafu, grickalice i pauze na svakih pet minuta, raspršila se u milisekundi kada sam

3
ugledala metalno čudovište koje se protezalo sa jednog kraja hale na drugi, sa mnoštvo
mašina za pranje, pečenje, seckanje, rezanje, ljuštenje, blanširanje, mlevenje. Moj
posao je bio da nabadam paprike na metalne, pokretne šiljke koji su potom tako
vertikalno ulazili u dugačku električnu peć iz koje su izlazile pečene, cvileći kao psići.

„Idi u robnu kuću, traži Hua i reci da si ćerka Žike Belopoljca.“ Nakon fijaska u
jednoj privrednoj grani, poslednja nada mog oca bila je druga, trgovina, Kinez Hu i
njegova robna kuća. Njemu je otac, koji se inače u penziji bavio pravljenjem nameštaja,
napravio unikatnu ugaonu garnituru za stan. Nije se odista zvao Hu nego su ga ljudi
tako prozvali jer se to najlakše izgovaralo. I svi Kinezi bili su Huov „neko“, sin, ćerka,
snaha, žena. Otac ga je odmah zgotivio čim se doselio zato što je bio opčinjen
filmovima Brus Lija. Verovatno je očekivao da Hu ume da uradi neki salto mortale, da
zavitla nunčake u vis, i da Kung Fu ima u malom prstu. Od svih veština Hu je umeo vrlo
vešto da manevriše jedino „pametnim“ telefonom.Čovek je bio biznismen.

Tako sam se ubrzo našla u robnoj kući sa korpom u rukama. Malen, mršav, sitnih
kostiju, godina negde između 40 i 60, azijatima godine ne možeš da odrediš tako lako,
nosi ogroman mobilni telefon ispred sebe u ruci i razgovara preko interfona sa „Kinom“.
Kina je stalno bila na vezi. Glasno, preglasno, odzvanjali su mandarinski kineski glasovi
sa one strane slušalice. Za njim odmah, protrčala je kolona crnokosih glava mladih
kineza i kineskinja koji su odskakali niz stepenice kao ogromne crne bube. Poznavala
sam površno jednog Huovog potomka kojeg sada nažalost nisam mogla da razaznam u
gomili. Taj juriš Huove dinastije je vrhunac doživeo tek prolaskom njegove supruge, kao
jedinog gojaznog člana te jurišne grupe. „U picku matelinu, culi, culi voda gole!“
zapretila je kažiprstom Huu u prolazu. I Hu postade još manji. Ja sam u tom trenutku
stajala pored njega otvorenih usta spremna da izustim „Žika Belopoljac“, ali sam umesto
toga rekla „Dobar dan.“ i produžila dalje da kupim još neku bespotrebnu stvar.

Na vebsajtu virtuelne onlajn kompanije Apvork, osnovane u Silikonskoj Dolini u

Kaliforniji, stajala je moja slika, i moje ime ispod kojeg je pisalo „Transcriber of the
Year.“ Otac je sedeo na kompjuterskoj stolici i mišem besciljno šetao kursor po ekranu.
Nije smeo ništa da klikće bojeći se da nešto ne „pokvari“.

4
 „T-R-A-N-S-C-R-I-B-E-R.....Je l’ to neki američki nadimak?“ sricao je otac naglas
engleski alfabet. „Nije, stari, to je zanimanje. Kreiram priručnike, tekstove, emisije,
svašta nešto. “ Kažem i izručim pred njim svežanj novčanica koje sam podigla sa
bankomata. „A kome ti plaćaš porez?“ upitao je zbunjeno, kao neko ko je besprekorno
ispunjavao sve državne obaveze. „’Ajde, pakuj se, idemo na more.“ prekinula sam ga,
ostavljajući odgovor za kasnije.

„U Bar kod Stoleta Mečke?“ Stole Mečka je moj ujak na privremenom radu u
Crnoj Gori. Taj privremeni rad traje više od dvadeset godina.

„U Bar kod Stoleta Mečke!“