2 SKRIPTA стони тенис

POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT NOVI SAD
STONI TENIS
INTERNA SKRIPTA
Novi Sad
Sadržaj
ISTORIJAT STONOG TENISA.........................................................................................................4
PRAVILA STONOG TENISA ........................................................................................................5
REKVIZITI U STONOM TENISU..................................................................................................11
Drvo za reket.........................................................................................................11
Vrste i karakteristike guma...................................................................................11
Beksajd..................................................................................................................12
Soft........................................................................................................................13
Antispin.................................................................................................................13
Trava (sa i bez sunđera).......................................................................................13
Anticipacija ..........................................................................................................14
Rotacije loptice.....................................................................................................15
Biomehaničke osnove igre ...................................................................................15
TEHNIKA STONOG TENISA.........................................................................................................17
Držanje reketa.......................................................................................................17
Kineska varijanta...................................................................................................18
Japanska varijanta.................................................................................................19
Osnovni stav..........................................................................................................19
Struktura pokreta udarca.......................................................................................20
Kontakt reketa sa lopticom...................................................................................22
Rad nogu...............................................................................................................23
Forhend kontra udarac..........................................................................................25
Bekhend kontra udarac..........................................................................................27
Forhend završni udarac.........................................................................................28
Blok (štop) udarci..................................................................................................29
Forhend blok.........................................................................................................30
Bekhend blok........................................................................................................31
Spin udarci............................................................................................................32
Forhend spin..........................................................................................................33
Bekhend spin.........................................................................................................36
Defanzivna tehnika...............................................................................................38
Forhend odbrana...................................................................................................38
Bekhend odbrana...................................................................................................40
Pimpl.....................................................................................................................41
Forhend pimpl.......................................................................................................42
Bekhend pimpl......................................................................................................43
Flip .......................................................................................................................44
Servis i prijem servisa...........................................................................................46
VEŽBE U STONOM TENISU.........................................................................................................50
Vežbe prilagođavanja............................................................................................50
Imitacijske vežbe u stonom tenisu........................................................................51
Vežbe na stolu.......................................................................................................52
Šematske vežbe.....................................................................................................52
Vežbe povezivanja elemenata...............................................................................53
Vežbe rada nogu....................................................................................................54
Polušematske vežbe..............................................................................................54
Vežbe sa servisom.................................................................................................55
„MANY BALLS” trening.....................................................................................55
METODIKA OBUČAVANJA TEHNIKE U STONOM TENISU..................................................59
Stvaranje motoričkih navika.................................................................................59
Metode rada u stonom tenisu................................................................................60
Rad sa mladima.....................................................................................................60
FIZIČKA PRIPREMA U STONOM TENISU.................................................................................62
Značaj motoričkih sposobnosti kod stonotenisera................................................63
Vežbe oblikovanja u treningu stonoteniser...........................................................63
Vežbe oblikovanja u funkciji razvoja motoričkih sposobnosti stonotenisera......64
Snaga.....................................................................................................................66
Brzina....................................................................................................................68
Koordinacija..........................................................................................................70
Agilnost.................................................................................................................71
Izdržljivost............................................................................................................71
Ravnoteža..............................................................................................................72
Gipkost..................................................................................................................72
Pretreniranost........................................................................................................73
Provera motoričkih sposobnosti stonotenisera......................................................76
TAKTIKA.........................................................................................................................................78
Osnovna sredstva taktike......................................................................................78
Sistem igre i taktika napada i odbrane..................................................................81
Taktika napada......................................................................................................81
Taktika odbrane.....................................................................................................82
Servis i vraćanje serve...........................................................................................83
Taktika servisa......................................................................................................83
Taktika prijema servisa.........................................................................................84
Uloga trenera.........................................................................................................88
Analiza takmičenja................................................................................................90
Školovanje i trening taktike..................................................................................90
Trening taktike......................................................................................................91
Priprema taktike....................................................................................................92
LITERATURA..................................................................................................................................93
Pokrajinski zavod za sport Stoni tenis
ISTORIJAT STONOG TENISA

Nema pouzdanih podataka gde je i kada tačno počeo da se igra stoni tenis, odnosno ping-pong,
kako se u prvo vreme zvao. Crteži u pećini Junan u Kini najverovatnije potvrđuju tezu da je ova
najmnogoljudnija zemlja sveta postojbina stonog tenisa, nacionalnog sporta. U Evropu su stoni
tenis preneli Englezi, a prvo međunarodno takmičenje na ,,starom kontinentu” održano je u Beču
1901. godine. Prva pravila štampaju se u Engleskoj tek 1925. godine.
Kolevka ovog sporta na našem tlu je Sombor. Prilikom čestih dolazaka u Sombor, 1925. godine,
Zagrebčanin Lav Štern demonstrirao je stoni tenis svom prijatelju Ferencu Sevaldu (1893-
1944), profesoru somborske Gimnazije. Već tri godine kasnije, Sombor je i mesto gde je održana
osnivačka sednica Jugoslovenskog ping-pong saveza, a 15. i 16. aprila 1928. godine i prvo državno
prvenstvo na kojem su dominirali Somborci.
Broj klubova u zemlji rastao je iz dana u dan. Da bi se objedinio njihov rad i organizovala
zvanična takmičenja po jedinstvenim propozicijama, odlučeno je da se osnuje Jugoslovenski ping
pong savez. Osnivačka skupština održana je 14. aprila 1928. godine u Somboru. Za predsednika je
izabran Samuel Vuić, potpredsednici su bili Đena Majer i dr Kosta Grgurov, blagajnik Elemir
Molnar, a u Upravnom odboru su i Ištvan Španjol, Živko Konjović, Stevan Makarić, Lajoš
Falcione, dr Pal Blaževac, Janoš Šuljok i Milorad Stanković.
Dan kasnije u sali hotela „Sloboda”, održano je prvo državno prvenstvo na kojem su učestvovali
samo muškarci iz Zagreba, Beograda, Novog Sada, Subotice i Sombora. Prvi državni prvak postao
je Somborac, Milorad Konjović, koji je u finalu pobedio svog klupskog druga, Borivoja
Stankovića. Treće mesto osvojio je Novosađanin Karlo Kauber, pošto je u odlučujućoj partiji bio
uspešniji od Somborca Pala Bujaka. U igri parova, Konjović i Stanković potvrdili su svoju
dominaciju, ali su u finalu pobedili takođe somborski dubl Bujak-Falcione. Treći su bili
Novosađani, Kauber i Rot. Za „drugorazredne“ igrače, koje bi smo danas nazvali početnicima,
takođe je organizovano takmičenje i pobedio član subotičkog Nepkera Viček, ispred Somboraca
Daniel i Šebešćan.
Prvo ekipno prvenstvo države održano je za 1929/30. godinu, titulu prvaka osvojila je ekipa SSU,
koja trijumfuje i naredne tri godine uzastopno.U te četiri sezone boje SSU branili su: Stevan
Maksimović i Ladislav Heksner, tri puta Martin Štajner i Borislav Građanski, a jednom Aleksandar
Majer. Na prvenstvu države 1930. u Zagrebu ekipa SSU pobedila je sve četiri ekipe s maksimalnim
rezultatom što je najbolja potvrda razlike u klasi. Pojedinačno, međutim, Nemec iz Murske Sobote,
iznenadio je osvajanjem prvog mesta. Majer je bio drugi, a Maksimović treći. U igri parova braća
Nemec bili su bolji od dva somborska para Štajner-Maksimović i Majer-Heksner.
Prvi savezni kapiten stonoteniske reprezentacije Jugoslavije, Jozef Šprajcer, igrao je tenis, bavio
se organizacionim poslovima te svakako nije slučajno došao na ovu važnu funkciju.
4
PRAVILA STONOG TENISA

Sto
• Gornja površina stola, površina za igru, je pravougaonik dužine 2,74 m i širine 1,525 m,
koji mora biti horizontalan i na visini od 76 cm od poda.
• Površina za igru ne uključuje vertikalne, bočne i čeone strane stola.
• Površina za igru može biti od bilo kog materijala, uz uslov da na bilo kom delu površine
standardna lopta odskoči oko 23 cm, ako je puštena sa visine od 30 cm.
• Površina za igru mora da bude jednolično-tamne, mat boje, sa belom uzdužnom linijom,
širine 2 cm duž ivica stola od 2,74 m; i belom krajnjom linijom širine 2 cm duž krajnjih
linija od 1,525 m.
• Površina za igru je podeljena na dva jednaka polja vertikalnom mrežom, koja je paralelna
krajnjim linijama stola i mora biti neprekidna celom svojom dužinom.
• Za igru parova oba polja su podeljena na dva jednaka polu-polja središnom linijom širine 3
mm, koja je paralelna uzdužnim linijama. Središnja linija se smatra delom desnog polu-
polja.
Mreža
• Pod mrežom se podrazumeva mreža, delovi za njeno zatezanje, držači i delovi za njihovo
pričvršćivanje za sto.
• Mreža mora biti zategnuta kanapom, čiji su krajevi pričvršćeni za vertikalne držače visoke
15,25 cm, koji su udaljeni od bočnih ivica 15,25 cm.
• Visina mrežice mora biti celom svojom dužinom 15,25 cm iznad površine za igru.
• Deo mreže do površine za igru mora biti što je moguće bliže površini za igru celom
dužinom i što je moguće bliže nosačima mreže.
5
Lopta
• Lopta je sfernog oblika prečnika 40 mm.

• Težina lopte je 2,7 grama.
• Lopta mora biti napravljena od celuloida ili sličnog plastičnog materijala i mora biti bele ili
narandžaste mat boje
Reket
• Reket može biti bilo koje veličine, oblika i težine, ali ploča reketa mora biti ravna i kruta.
• Strana koja se koristi za udaranje mora biti pokrivena običnom nazubljenom gumom, sa
zupcima okrenutim spolja, ukupne debljine zajedno sa lepkom ne više od 2 mm, ili sendvič
gumom sa zupcima okrenutim prema spolja ili unutra, ukupne debljine ne više od 4 mm
uključujući i lepilo.
• Obična nazubljena guma je jedan sloj nesunđeraste prirodne, ili sintetičke gume sa zupcima
ravnomerno raspoređenim po površini i gustinom ne manjom od 10/cm 2 i ne većom od
30/cm2.
• Sendvič guma je jedan sloj sunđeraste gume prekrivene spoljnim slojem obične nazubljene
gume, debljina nazubljene gume ne sme biti veća od 2 mm.
• Materijal koji pokriva ploču (guma) mora pokrivati celu površinu ali ne i preko ivica,
izuzev dela blizu same drške koji je obuhvaćen prstima.
• Ploča reketa, svaki sloj unutar ploče i svaki sloj obloge mora biti ravnomeran, neprekidan i
svuda jednake debljine.
• Površina materijala za pokrivanje (guma) ili sama ploča reketa ako nije pokrivena mora biti
bez sjaja, svetlo crvena sa jedne strane i crna sa druge strane.
• Materijal za pokrivanje (guma) se može upotrebljavati za igru jedino i samo ako u
potpunosti udovoljava uslovima u kojima je odobren od strane ITTF-a bez ikakvog
fizičkog, hemijskog ili bilo kakvog drugog tretmana, koji bi menjao svojstva gume kao što
su brzina, hvatljivost (trenje), izgled, boja, struktura, površina itd.
• Neznatna odstupanja se mogu dozvoliti ukoliko značajno ne menjaju osobine površine.
• Na početku meča i kada god promeni reket, igrač je obavezan da pokaže reket, koji će
koristiti, protivniku i sudiji da ga pregledaju.
Definicije
• Reli (rally) je vremenski period kada je lopta u igri.

• Lopta je u igri od poslednjeg trenutka mirovanja na dlanu serverove slobodne šake pre nego
se namerno izbaci u vis radi servisa pa dok se reli ne dosudi kao poen ili ponavljanje.
• Ponavljanje (let) je reli čiji rezultat se ne broji.
• Poen je reli čiji rezultat se broji.
• Šaka sa reketom je šaka koja drži reket.
• Slobodna šaka je šaka koja ne drži reket. Slobodna ruka je ruka slobodne šake.
• Igrač udara loptu ako je dodirne reketom koji drži u ruci ili delom šake sa reketom do
ručnog zgloba u toku igre.
• Igrač ometa loptu ako on, ili bilo šta što ima ili nosi, dodirne loptu iznad površine za igru,
ili dok ona ide ka njegovoj polovini stola, a da je nije dodirnula od momenta kada je
protivnik udario.
• Server je igrač koji treba prvi da udari loptu u reliju.
6
• Primalac je igrač koji treba drugi da udari loptu u reliju.

• Sudija je osoba određena da nadzire meč.
• Pomoćni sudija je osoba određena da pomaže sudiji u donošenju određenih odluka.
• Sve što igrač ima, ili nosi obuhvata sve što je imao ili nosio na početku relija, izuzev
loptice.
• Smatra se da je lopta prešla iznad, ili oko mreže ako prođe bilo kuda izuzev između mreže i
njenih držača, ili između mreže i površine za igru.
• Krajnjom linijom se smatra i njen neograničen produžetak u oba smera.
Servis
• Servis počinje tako da lopta miruje na otvorenom dlanu serverove nepokretne slobodne
šake.
• Server izbacuje loptu skoro vertikalno, bez dodavanja rotacije lopti, tako da se ona uzdigne
najmanje 16 cm po napuštanju dlana serverove slobodne šake i da zatim pada a da ne
dodirne ništa dok se ne udari.
• Dok je lopta u padu, server je mora tako udariti da prvo dodirne u njegovu polovinu stola, a
zatim da ide preko, ili oko mreže i da dodirne polje primaoca; u igri parova lopta mora prvo
da dodirne desno polu-polje servera a zatim desno polu-polje primaoca.
• Od početka servisa, pa sve dok se ne udari, lopta mora bit iznad nivoa površine za igru i iza
krajnje linije servera i ni u jednom trenutku ne sme biti sakrivena od pogleda primaoca.
• Nakon izbačaja lopte, serverova slobodna ruka se mora skloniti iz prostora između loptice i
mreže. Ovaj prostor je definisan kao prostor između lopte, mreže i njenog neograničenog
vertikalnog produžetka.
• Odgovornost je igrača da servira tako da sudija, ili pomoćni sudija, mogu videti da je servis
u potpunosti ispravan.
• Ukoliko sudija ili pomoćni sudija sumnja u ispravnost servisa on može, kod prvog takvog
slučaja, da dosudi ponavljanje i opomene servera.
• Bilo koji naredni ‚‚sumnjiv’’ servis ima za posledicu dodeljivanje poena primaocu.
• Kada je potpuno jasno da je servis neispravan, poen se dodeljuje primaocu.
• Izuzetno sudija ne mora u potpunosti primeniti pravila ispravnog servisa ako se radi o
fizičkom nedostatku koji sprečava igrača da poštuje pravilo.
Vraćanje
• Lopta, posle servisa, mora biti udarena tako da prođe preko, ili oko mreže i da dodirne
polovinu stola protivnika, bilo direktno, ili da pre toga dodirne mrežu, ili njene držače.
Redosled igranja
• U pojedinačnom susretu server servira, primalac vraća loptu i nakon toga naizmenično
udaraju loptu.
• U igri parova, server servira, primalac vraća, onda serverov partner vraća pa primaočev
partner vraća, pa se nastavlja ovako uspostavljen redosled.
• Ukoliko par igra, usled fizičkog nedostatka, u invalidskim kolicima, onda server servira,
primalac vraća ali nakon toga bilo koji igrač u kolicima može vraćati loptu uz uslov da
7
nijedan deo kolica, ni jednog igrača, ne pređe zamišljen produžetak središne linije. Ako se
ovo desi poen se dosuđuje protivničkom paru.
Ponavljanje
Reli mora da se ponovi:

• Ako lopta prilikom servisa prolazeći preko, ili oko mreže, dodirne mrežu, ili držače, a
servis je inače ispravan, ili ako je ometana na putu od strane primaoca, ili njegovog partnera
u igri parova.
• Ako nakon servisa primalac ili par nije bio spreman, pod uslovom da nijedan ne pokuša da
udari loptu.
• Ako dođe do ometanja igre van kontrole igrača.
• Ako je igra prekinuta od strane sudije ili pomoćnog sudije.
• Ako je primalac u invalidskim kolicima a lopta:
-posle dodira sa poljem primaoca nastavi put u pravcu mreže (vraća se)
- se umiri na polju primaoca.
-u pojedinačnom meču lopta nastavi put, pošto je dodirnula polje primaoca, preko bilo koje
bočne linije a da nije prešla krajnju liniju.
Igra može da se prekine:
• da se ispravi greška u redosledu serviranja, primanja servisa ili strana na kojoj igraju igrači.
• da se uvede ekspeditivni sistem.
• da se opomene ili kazni igrač ili savetodavac.
• ako su uslovi za igru toliko poremećeni da mogu uticati na ishod igre.
Poen
Ukoliko se reli ne ponavlja igrač ili par dobija poen:

• ako protivnik ne izvede ispravan servis.
• ako protivnik ne vrati loptu ispravno.
• ako lopta, posle ispravnog udarca, dodirne bilo šta,osim mreže i njenih nosača, pre nego što
je protivnik udari.
• ako lopta pređe preko njegove polovine stola, ili prođe krajnju liniju, a da ne dodirne
njegovu polovinu stola pošto je udarena od strane protivnika.
• ako protivnik ometa put lopte.
• ako protivnik namerno udari loptu dva puta uzastopno.
• ako protivnik udari loptu stranom reketa koja ne zadovoljava uslove
• ako protivnik, ili bilo šta što ima ili nosi pomeri površinu za igru.
• ako protivnik, ili bilo šta što ima ili nosi dodirne mrežu, ili njene nosače.
• ako protivnikova slobodna šaka dodirne površinu za igru.
• ako u igri parova loptu udari igrač mimo utvrđenog redosleda.
• kako je određeno ekspeditivnim sistemom
Set
• Set pobeđuje igrač ili par koji prvi osvoji 11 poena, osim ako oba igrača ili para osvoje po
10 poena kada je pobednik onaj igrač ili par koji postigne razliku od dva poena.
8
Redosled serviranja,primanja servisa i izbora strane stola
• Pravo izbora ko servira, prima servis ili na kojoj strani stola će započeti meč se određuje
kockom i pobednik može birati da servira, da prima servis ili stranu stola na kojoj će početi
meč.
• Kada jedan igrač ili par odabere jednu mogućnost protivnik mora da izabere jednu od
preostalih mogućnosti.
• Posle svaka 2 odigrana poena primalac postaje server i tako do kraja seta ako oba igrača ili
para nisu osvojili po 10 poena, ili se uvodi ekspeditivni sistem kada redosled ostaje isti, ali
se izmena vrši nakon svakog odigranog poena.
• U svakom setu u igri parova, par koji ima pravo prvi da servira, određuje servera u prvom
setu, a par koji prima servis određuje primaoca. U svakom narednom setu par koji prvi
servira određuje servera a primalac je igrač koji je servirao tom igraču u prethodnom setu.
• U igri parova kod svake promene servisa prethodni primalac postaje server, a partner
prethodnog servera postaje primalac.
• Igrač, ili par koji prvi servira u prvom setu postaje prvi primalac u narednom setu. U
poslednjem mogućem (odlučujućem) setu u igri parova menja se primalac nakon što bilo
koji par prvi osvoji 5 poena.
• Igrač ili par koji počne set sa jedne strane stola, naredni set počinje sa druge strane stola; i u
poslednjem mogućem (odlučujućem) setu igrači ili parovi menjaju strane nakon što bilo
koji igrač ili par prvi osvoji 5 poena.
Poremećen redosled serviranja, primanja servisa i strana stola na kojima se igra
• Ako igrač servira ili prima servis mimo utvrđenog redosleda, igra se prekida od strane
sudije čim je greška uočena i nastavlja se po prethodno utvrđenom redosledu. Postignut
rezultat ostaje kakav je bez obzira na trenutak kada je greška uočena.
• Ukoliko igrači nisu promenuli strane kada je to trebalo, igra se prekida od strane sudije čim
je greška uočena i nastavlja sa igračima na onim stranama na kojima treba da budu.
Postignut rezultat ostaje kakav je, bez obzira na trenutak kada je greška uočena.
• U svakom slučaju svi osvojeni poeni pre uočavanja greške se priznaju.
Ekspeditivni sistem
• Osim ako su oba igrača ili para osvojila najmanje ukupno 18 poena, ekspeditivni sistem su
uvodi ako se set ne završi nakon 10 minuta igre ili ranije na zahtev oba igrača ili para.
• Ako je lopta u igri kada vreme istekne, igra se prekida od strane sudije i nastavlja se tako
što servira igrač koji je servirao pre prekida.
• Ako lopta nije u igri kada vreme istekne igra se nastavlja serviranjem igrača koji je primao
servis u prethodnom reliju.
• Nakon uvođenja ekspeditivnog sistema servira se naizmenično nakon svakog osvojenog
poena do kraja seta.Ako primalac servisa 13 puta dobro vrati loptu osvaja poen.
• Jednom uveden ekspeditivni sistem se primenjuje do kraja meča.
9
Zagrevanje
• Igrači imaju pravo na zagrevanje na stolu na kom će se igrati meč u trajanju do 2 minuta
pre početka samog meča, ali ne i za vreme dozvoljenih prekida. Dozvoljeno vreme za
zagrevanje može da bude produženo jedino odlukom vrhovnog sudije.
• Za vreme interventnog prekida igre, vrhovni sudija može da dozvoli zagrevanje na bilo
kom stolu, uključujući i sto na kom će da se igra meč.
• Igračima mora da se omogući da se upoznaju sa opremom koja će da se koristi, ali ovo ne
znači da im se odobrava više od nekoliko razmenjenih udaraca kada se igra nastavlja zbog
zamenjenog reketa ili loptice.
Saveti
• U ekipnom susretu igrači mogu da primaju savete od bilo koga.

• U pojedinačnim disciplinama igrač ili par mogu da primaju savete samo od jedne osobe
unapred najavljene sudiji, osim kada su u igri parova igrači iz različitih saveza. Svaki igrač
može da odredi svog savetodavca, ali u saglasnosti sa 3.5.1 i 3.5.2 ova dva savetodavca se
smatraju jednom osobom; ukoliko neovlaštena osoba daje savete, sudija će joj pokazati
crveni karton i odstraniti je od prostora za igru. *** nije mi jasno sta ti znače ovi brojevi
• Igrači mogu da primaju savete samo u toku dozvoljenih prekida a nikako po završetku
zagrevanja pre početka meča; ukoliko ovlaštena osoba daje savete u bilo kom drugom
trenutku, sudija će da joj pokaže žuti karton kao opomenu da će bilo koji naredni prekršaj
da bude kažnjen odstranjivanjem od prostora za igru.
• Ako je opomena (žuti karton) već data u istom ekipnom susretu ili u istom meču
pojedinačne discipline i ponovi se nelegalno davanje saveta, sudija će da pokaže crveni
karton i udalji osobu od prostora za igru, bez obzira da li je baš ta osoba bila opomenuta
kada je u pitanju ekipni susret.
• U ekipnom susretu odstranjeni savetodavac ne može da se vrati osim kada treba da igra i ne
može da se zameni drugim savetodavcem do kraja tog ekipnog susreta; u pojedinačnim
disciplinama ne može da se vrati do kraja tog pojedinačnog susreta.
• Ukoliko odstranjeni savetodavac odbije da se udalji od prostora zaigru ili se vrati pre kraja
susreta, sudija prekida igru i izveštava vrhovnog sudiju.
• Ovi propisi se primenjuju samo u odnosu na savete koji se tiču igre i ni u kom slučaju ne
sprečavaju igrača ili kapitena da ulože opravdanu žalbu ili sprečiti konsultaciju sa
prevodiocem ili predstavnikom saveza po pitanju tumačenja određene odluke.
10
REKVIZITI U STONOM TENISU

Reket za stoni tenis se sastoji od drveta za reket na koji je nalepljena obavezna, pravilom
dozvoljena vrsta obloge, tj. guma za reket. Reket je individualni rekvizit svakog pojedinca i svaki
igrač u okviru pravilima određenih ograničenja sam odabira reket koji se koristiti na treningu i
takmičenju. Postoji veliki broj različitih vrsta drveta za rekete, a isto tako i više osnovnih vrsta
materijala koji se stavljaju na rekete. Sam igrač, pogotovo kad se radi o početniku, nije u
mogućnosti da se snađe i izabere gumu koja njemu najbolje odgovara, te mu u samom izboru
materijala pomaže trener. Poznavanje karakteristika guma i samog drveta za rekete neophodno je
svakom igraču, a dužnost trenera je da mu pomogne u pravilnom izboru. Trener mora poznavati
pravilo reketa, karakteristike svih guma, treba znati pokazati igraču kako da održava i čuva reket,
kako i kada da menja gume i sl. Reket je zaista individualni rekvizit i za njega je jedino vazno da
maksimalno odgovara igri igrača koji ga je izabrao- sasvim je nebitno da li će se nekom svideti ili
ne.
Drvo za reket
Drvo za rekete je jednako važna komponetna reketa za stoni tenis kao i guma, zajedno oba
elementa određuju karakteristike reketa. Drvo može biti brzo ili sporo, lagano ili teško, kruto ili
elastično, može imati različite drške, može da ima različit broj slojeva furnira, između slojeva
furnira se mogu umetnuti slojevi karbona ili nekog drugog sličnog materijala.
Sporija drva koriste se uglavnom za defanzivni način igranja, srednje brza i za allround igru i za
ofanzivnu spin igru, vrlo brza drva za brzu igru. Oblik i veličina drveta za rekete nisu propisana
pravilima, ali se dužina i širina površine za igranje uglavnom kreću u prečniku od 16-18 cm.
Postoje četiri različita oblika dršaka za rekete i to:

• ravna drška
• konkavna drška
• anatomska drška
• konusna drška
Vrste i karakteristike guma

U savremenom stonom tenisu postoji pet osnovnih vrsta guma i to:
1. beksajd
2. soft
3. antispin
4. trava bez sunđera
5. trava sa sunđerom
Svaka od ovih guma ima sasvim specifične osnovne karakteristike, koje određuju i osnovnu
namenu samih guma. Za aktivnu igru koriste se beksajd i soft, dok trave i antispin služe za
opstrukciju igre protivnika i lakše vraćanje jakih rotacija. Najveće rotacije moguće je postići sa
beksajd gumama, najveće brzine leta lopte sa soft gumama sa kojima nije moguće postići jednako
velike rotacije kao sa beksajd gumama.
11
Sve vrste guma, osim trave bez sunđera, imaju sunđere različite debljine i tvrdoće. Sama debljina
i tvrdoća sunđeraste podloge diktira i osobine kompletne gume. Ista vrsta gornjeg sloja gume
dobiće vrlo različita svojstva u igri ako se kombinuje sa različitim sunđerima. Tvrđi sunđer je brži,
a deblji je brži i lopti će davati više spina, ali će loptu teže kontrolisati. Sunđerasta podloga gume je
različite debljine od 1,0 mm do 2,3 mm i pravilima dozvoljenog maksimuma.
Za defanzivne načine igranja koriste se sunđeri debljine od 1,0 do 1,5 mm, sunđeri od 1,5 do 2,0
mm koriste se za allround i ofanzivnu allround igru, dok debljine od 2,0 mm i više za ofanzivan
način igranja.
Gotovo svi proizvođaći i distributeri guma za rekete za svaku gumu daju tri ocene, i to:
• hvatljivost gume (mogućnost davanja rotacije lopti, spina)
• brzina gume
• mogućnost kontrole lopte
Na osnovu ovih karakteristika, igrač dobija osnovne informacije o tome koliko je guma pogodna
za davanje rotacije loptici, koliko je brza u igri i koliko je dobar „osećaj za loptu”, odnosno kolika
je mogićnost kontrolisanja udaraca datom gumom.
Igračima na početku karijere se preporučuju beksajd gume, jer sa takvim gumama će se brzo
savladati sve vrste rotacija, i to gume koje nisu ekstremno hvatljive i brze.
Pored ovog materijala, može se koristiti i soft guma, pogotova na bekhend streni reketa, zbog
pravovremenog učenja napadačke igre bez rotacije. Nikako početniku ne treba dati rekete sa
antispinom ili travom, jer te vrste materijala su usmerene za destrukciju igre protivnika, a ne na
vlastitu igru.
Guma na reketu je potrošni materijal i treba je menjati u redovnim razmacima. Pored redovne
zamene zbog istrošenosti materijala, moguća je i zamena gume zbog želje igrača da proba neku
drugu vrstu gume. Vremenom gume gube na hvatljivosti, tj. izližu se, nemaju iste karakteristike
kao nove gume, takvim gumama se loptici ne može dati odgovarajuća rotacija i brzina. Zbog toga,
gume se menjaju nakon 60 sati igranja, a kvalitetrniji igrači i mnogo ranije vrše zamenu guma.
Treba voditi računa da promena guma bude na vreme, jer nagli prelazak sa starih na nove gume
može biti loše po igrača, pošto je, ipak, potrebno određeno vreme da se adaptira na novu gumu.
Pored zamene guma zbog dotrajalosti, igrači menjaju zbog karakteristika same gume (odnos
brzine, hvatljivosti gume i kontole).
Beksajd
Beksajd guma se sastoji od sunđeraste podloge i gume sa zupcima okrenutim i zalepljenim za
sunđer. Spoljašnja površina gume je glatka, čija je osnovna karakteristika hvatljivost, odnosno
koeficijent trenja. Sama efikasnost ove gume zavisi i od debljine i tvrdoće samog sunđera.
Beksajd guma je svoju primenu našla kod različitih stilova igre i vrsta udaraca. Primenjuju je
napadači i odbrambeni igrači, koristi se za kontru, spin, blok, pimplanje.
Razlikujemo tri osnovne grupe beksajd guma: ekstremno hvatljive gume (brze), srednje brze i
spore. Veoma hvatljive gume se koriste kod tangencijalnih udaraca, odnosno udaraca sa rotacijom,
primenjuju ih odbrambeni igrači u kombinaciji sa tanjim sunđerom zbog mogućnosti lakšeg
kontrolisanja loptice i saopštavanja lopti velikih rotacija.
12
Beksajd gumama se zbog njene hvatljivosti poništava rotacija lopte koja dolazi od protivnika i
istovremeno saopštava rotacija suprotnog smera. Same gume su osetljive na protivnikovu rotaciju,
pa je potrebno vršiti korekciju ugla reketa koji izvodi udarac. Beksajd gume su najpodesnije za
izvođenje spin udaraca, mada se takvi udarci mogu izvoditi i sa soft gumama.
Soft
Pedesetih godina prošlog veka u Evropi su se pojavili igrači koji su igrali softom. Soft guma se
sastoji od sunđera i gume nalepljene na sunđer koji spolja ima zupce. U odnosu na običnu gumu sa
zupcima koja se ranije mnogo više koristila, zahvaljujući sunđeru soft je imao prednost, bio je
znatno brži i lopta se mogla bolje kontrolisati. Osnovna osobina soft gume je da je veoma brza i
zbog male površine zubaca relativno malo hvatljiva. Zahvaljujući maloj hvatljivosti, relativno malo
je osetljiv na rotacije od protivnika. Naročito je pogodna za brzu napadačku igru bez mnogo
rotacije, kao i za odbrambeni stil igre. Koriste ga igrači koji igraju penholder stilom, igrači
napadači koji igraju bliže stolu s beksajd gumom na forhendu i softom na bekhendu. Namera
igrača koji igraju sa soft gumom je da ubrzaju igru, da bekhend učine bržim i neugodnijim
udarcem. U poređenju sa izvođenjem bekhenda sa beksajdom, tehnički se izvođenje bekhenda sa
softom razlikuje pošto se loptica pogađa malo otvorenijim reketom. Soft i drugi materijali (trava,
antispin, trava bez sunđera) posebne poteškoće predstavljaju igračima koji nisu naviknuti na takve
vrste guma.
Antispin
Antispin guma se sastoji od sunđera i gume sa zupcima okrenutom ka sunđeru, koja je spolja
glatka. Spoljašnji sloj gume je izrađen od materijala sa malim koeficijentom trenja, tako da guma
nije hvatljiva. U početku, antispin se koristio za odbrambeni stil igre, kasnije zbog njegovih
karakteristika značajan je i u napadačkoj koncepciji igre. Skoro svi napadači antispin gumu
postavljaju na bekhend i tom gumom odigravaju štop sa ciljem da promene ritam i «umrtve»
lopticu. Prilikom igranja bekhenda mnogi napadači okreću reket, tako da u jednom poenu bekhend
odigraju i beksajdom i antispinom što za protivnika predstavlja poteškoće zbog promene ritma i
rotacije loptice. Rotacija loptice koja dolazi od protivnika, posle igranja bekhenda antispinom
vraća se ista, ali u drugom smeru. Rotacija na gore, vraća se kao rotacija na dole, postranična leva
rotacija vraća se kao desna, i obrnuto.
Antispin se uspešno koristi za vraćanje servisa jer ova vrsta gume nije osetljiva na rotacije
protivnika, već se njom ta rotacija vraća, samo u drugom smeru i to može da serveru predstavi
problem. Antisprin guma na reketu može biti nezgodna samo u slučaju ako je u kombinaciji sa
beksajdom. Antispinom serviranje, pimplanje i izvođenje spina loptici se ne daje rotacija, iako se
čini da loptica ima dosta rotacije.
Trava (sa i bez sunđera)

Trava je guma za dugim zupcima okrenutim napolje koja je zalepljena na sunđerastu podlogu ili
direktno za drvo. Najveća dozvoljena dužina zubaca na travi je 1,8 mm, kojom je teže kontrolisati
lopticu, a trava sa kraćim zubcima (1,5 mm) ima dobru kontrolu i slabije efekte ove vrste gume.***
br U praksi se češće koriste trave sa sunđerom. Za odbranu se koriste defanzivne verzije trave, koje
imaju relativno sporu sunđerastu podlogu, dok se za ofanzivne trave koriste brži sunđeri.
Trava je nehvatljiva guma i loptici nije moguće dati jaču rotaciju zbog njenih dugih zubaca koji se
pri kontaktu sa lopticom savijaju. Osnovna uloga trave u igri je da olakša vraćanje rotacije
protivnika i da protivniku vrati kontra rotaciju, odnosno rotaciju prema napred kako rotaciju prema
13
nazad. Odbijena loptica od trave ima nepravilan let zbog katapult-efekta zubaca što dodatno ometa
igru protivnika. Što je veća rotacija loptice koja dolazi od protivnika, to će biti jača rotacija lopte
odbijena od trave ali obrnutog smera. Menjanjem ugla reketa pri udarcu postiže se dodatna rotacija
i povećava katapult-efekat trave. Lopta koja dolazi u susret travi sa jednim smerom rotacije, nakon
odbijanja od reketa leti u drugom smeru, ali rotacija ostaje nepromenjena. U igri to znači da
ćeloptica koja je došla do reketa rotirajući se napred, zadržati isti smer rotacije, ali leteći u drugom
smeru (loptica se vraća prema protivniku) imaće rotaciju unazad. Topspin se od trave vraća kao
rezana loptica, leva rotacija kao desna, i obrnuto. Vraćanje spinova travom je vrlo jednostavno i
treba voditi računa o velićini rotacije koju ima loptica i u skladu sa tim određivati ugao reketa i
tajming udarca travom. Za igranje travom su nezgodne «prazne» loptice, sa malom rotacijom, a
naročito ako su sporije. U tim situacijama nema značajnijeg pomeranja zubaca trave i izostaje
katapult-efekat, a loptica odigrana travom padne s reketa i završi u mrežici.
Travom, kao i antispinom se ne može dati neka jača rotacija, može se samo koristiti rotacija koju
je protivnik dao loptici, ako takve rotacije nema, travom je mnogo teže igrati. Najčešća primena
trave je na jednoj strani reketa i to na bekhend strani, dok se na forhendu stavlja skoro uvek
beksajd guma. U samoj igri igrači okreću reket i na taj način ometaju protivnika.
Trava bez sunđera se primenjuje kod mlađih igrača i igrača koji nisu naviknuti na spore loptice
bez mnogo rotacije. Veoma je lako kontrolisati lopticu zbog njene male hvatljivosti i brzine.
Obzirom da nema sunđer ova guma je veoma spora i nemoguće je njom izvesti napad. Najćešće se
koristi na bekhendu u igri bliže stolu kada igrač blagim pokretom od gore prema dole ili
postavljanjem reketa pokušava da vrši opstrukciju igre protivnika.
Anticipacija
Jedna od osnovnih pretpostavki za dobro igranje stonog tenisa je da igrač poseduje dobru
anticipaciju, odnosno da predvidi akciju koju će protivnik izvesti. Anticipacija je predviđanje
nečega što će se tek dogoditi i priprema za dolazak očekivanog zbivanja. Prema definiciji
Neumaiera anticipacija je kognitivni proces u kom se za radnju koja sledi sakupljaju relevantne
informacije i na osnovu iskustva obrađuju sa ciljem da se koriste za predsojeću radnju.
Zbog velike brzine loptice, malog prostora za igru i neophodnog vremena reakcije nakon primanja
vizuelnog signala (dolazak lopte), svaki igrač na osnovu postavljanja tela, položaja reketa, zamaha
protivnika, mora predvideti gde i kako će protivnik udariti lopticu. Kada govorimo o anticipaciji u
stonom tenisu možemo govoriti o iskustvenoj anticipaciji i anticipaciji na temelju viđenog. Kod
iskustvene anticipacije igrač veoma brzo, pre nego što je izveden pokret protivnika, na temelju
iskustva s tim istim protivnikom, iskustva sa takvim tipom udaraca, iskustva sa trenutnom
situacijom u igri predviđa šta će protivnik zaista odigrati i odabira jednu od varijanti odgovora i
unapred odlučuje o svojoj reakciji na akciju protivnika. Kod anticipacije na osnovu viđenog igrač
reaguje tek kada je protivnik izveo udarac i na osnovu početka leta lopte prema njemu predviđa
rotaciju, brzinu i mesto odskoka loptice i tada započinje sa svojom reakcijom. Od velikog značaja
za igrača je da što pre razvije iskustvenu anticipaciju koja će mu u brzoj igri omogućiti adekvatan
izbor reakcije i pravovremeno reagovanje. U stonom tenisu anticipacija se odnosi kako na
sopstvene akcije, tako i na akcije protivnika. Igrač je sposoban da obrati pažnju na radnje
protivnika tek kada je savladao tehniku i automatizovao sopstvene pokrete. Za unapređenje
anticipacije neophodno je da na treningu igrači igraju sa različitim sparing partnerima kako bi
stekli iskustvo sa što različitijim tipovima igrača. Pored toga dobro je posmatrati dobre igrače i
pokušati pogoditi gde će i kakav udarac odigrati.
14
Rotacije loptice
Od vrste udaraca u stonom tenisu zavisi rotacija loptice. Različiti udarci daju različite rotacije
loptici. Prepoznavanje rotacije loptice koja dolazi od protivnika je od velikog značaja za igrača,
bilo da se radi o servisu, pimplu ili spinu protivnika. Jedan od ciljeva igrača je da različitim
rotacijama loptice teži da protivnik pogreši u proceni veličine rotacije i na taj način ga natera na
grešku. Neprepoznavanjem rotacije loptice igrač pravi pogrešan odabir udarca, pogrešan kontakt i
pogrešan ugao reketa.
Reket sa hvatljivom beksajd gumom može loptici dati najveću rotaciju. U savremenom stonim
tenisu udarac sa beksajd gumom može imati rotaciju oko 170 okretaja u sekundi. Jake rotacije
loptice utiču na putanju leta loptice i na odskok lopte na stolu i reketu protivnika.
Veličina rotacije u stonom tenisu zavisi od sledećih faktora:
• od ugla reketa pod kojim se udara loptica, veća rotacija loptice je kad reket pogađa
loptu tangencijalno u odnosu na putanju leta loptice
• od mesta reketa gde se udara lopta, ako je mesto kontakta reketa sa lopticom bliži
dršci rotacija će biti manja i obrnuto
• brzine pokreta udarca, što je brže izveden udarac to je veća rotacija loptice i obrnuto
• od hvatljivosti gume, hvatljivije gume zbog većeg koeficijenta trenja kod
tangencijalnih udaraca lopti daju veću rotaciju.
• od brzine i veličine rotacije loptice protivnika zavisi i rotacija sopstvene loptice.
U stonom tenisu se rotacije mogu podeliti u dve grupe:
1. ofanzivne rotacije-rotacija prema napred

Kod rotacije prema napred ili «nagore» loptica na stolu odskače pod manjim uglom nego što je bio
upadni ugao, tj. putanja leta loptice nakon odskoka je niža od putanje koju bi imala loptica bez
rotacije. Nakon oskoka loptica dobija dodatno ubrzanje. Kod ofanzivnih rotacija igrači sa izrazito
hvatljivim gumama moraju vršiti značajnu korekciju ugla reketa na protivnikove loptice.
Ofanzivne rotacije se u igri često kombinuju sa postraničnim rotacijama, bilo levom ili desnom
rotacijom.
2. defanzivne rotacije-rotacija prema nazad

Kod rotacija prema nazad ili rotacije «nadole» loptica na protivnikovoj strani odskače pod većim
uglom nego što je upadni ugao, tj. odskače više nego što bi odskočila da nema rotaciju. Zbog
rotacije prema nazad loptica nakon odskoka na stolu usporava let, putanja leta postaje kraća.
Deganzivne rotacije «vuku lopticu u mrežu». Ređe od ofanzivnih, rotacije prema dole se mogu
kombinovati sa postraničnim rotacijama (levom i desnom rotacijom). Kod postraničnih rotacija
loptica kod protivnika odskače u smeru u kom se kretao reket kojim je udarena loptica.
U samoj igri je moguće loptici dati mnogo veću rotaciju prema napred, nego prema nazad.
Osnovni razlog je u tehnici izvođenja spin udarca i rezane loptice. Kod spina igrač izvodi udarac
od nogu preko trupa, ramena, ruke, sve do zgloba šake, tj. učestvuje čitavo telo.
Biomehaničke osnove igre

Da bi se jedan motorički zadatak mogao izvesti svrsishodno i racionalno, treba ga izvesti u skladu
sa osnovnim zakonima biomehanike. Građa i funcija skeleta i mišića omogućavaju veliku
raznolikost pokreta, pri čemu kostur telu daje držanje. Pokreti se vrše pomoću poluga preko oko
ose okretanja (zglobova). Anatomija čoveka određuje tehniku kretanja i posebno njegov potencijal
15
snage i brzine. Kod kretnog aparata čoveka stabilnost njegovih delova tela raste od gore prema
dole najsnažnije tj. najstabilnije su noge, dok je kod ruku znatno manji obim mišića.
Težište tela je tačka u kojoj se neutralizuju sile teže svih delova tela. Težište zavisi od položaja
tela igrača. Stabilnost direktno zavisi od odnosa veličine površine stajanja i visine težišta tela-što je
veća površina i niže težište, to će biti veća stabilnost. Treba znati da veća stabilnost zahteva i veću
snagu za kretanje iz određenog stava, a da manja stabilnost zahteva manju snagu.
Intenzitet i pravac udarca se određuju doziranim i koordiniranim delovima šake i podlaktice.
Pokret ofanzivnog udarca se izvodi okretanjem oko vertikalne ose tela i istovremenim pokretima
ruke s reketom napred. Kod snažnijih udaraca, okretanje oko vertikane ose tela treba da je jače
izraženo.
16
TEHNIKA STONOG TENISA

Pod tehnikom u sportu podrazumevamo najefikasniji i najracionalniji način rešavanja motoričkog
zadatka, odnosno izvođenje nekog pokreta ili kretanja prema utvrđenom načinu i redosledu. U
svakoj tehnici se mogu izdvojiti elementi koji čine njenu osnovu i elementi koji se označavaju kao
detalji tehnike. Osnovu tehnike čine pokreti i kretanja koja su karakteristična za tu tehniku, po
kojima se ona razlikuje od drugih tehnika.
Tehnika stonog tenisa je veoma složena i sastoji se od tehnike izvođenja pojedinih udaraca i
tehnike kretanja, što sve zajedno čini organsku tehničku celinu. Pod specifičnom stonoteniskom
tehnikom podrazumevamo tehniku izvođenja pokreta udaraca, dok nam tehnika kretanja
omogućava zauzimanje takvog položaja tela (stava) koji je neophodan za pravilno izvođenje
pokreta samog udarca.
U stonom tenisu, tehniku definišemo kao formu pokreta, gde pod formom ne podrazumevamo
samo spoljašnju pojavu, nego i strukturu i organizaciju pokreta.
Pod pojmom tehnika u stonom tenisu mnogi podrazumevaju tehniku izvođenja servisa, forhenda
ili bekhenda. Međutim, tenhika je veoma širi pojam i u sebi obuhvata više elemenata, kao što su:
• Osnovni stav
• Pokret nogu
• Pokret trupa i ramena
• Pokret nadlaktice, podlaktice i šake
• Putanja, položaj i držanje reketa
Držanje reketa
U savremenom stonom tenisu postoje dva načina držanja reketa:
• klasični način držanja reketa (evropski način, shakehands način)
• penholder način držanja reketa (azijski našin, držanje reketa poput pera)
Svaki od ova dva osnovna načina držanja reketa ima i svojih varijanti, pri čemu kod penholder
držanja postoje dve osnovne varijante koje se međusobno dosta razlikuju i to, kineska varijanta i
japanska varijanta držanja reketa.
U Evropi i Aziji, na kontinentima gde je stoni tenis najraspostranjeniji zaživeli su različiti načini
držanja reketa. U Evropi je gotovo isključiv način držanja reketa klasični način, broj penholder
igrača je zanemarljiv. Dok je u Aziji penholder držanje neuporedivo više rasprostranjeno nego u
Evropi. Dugo vremena ovo držanje reketa je imalo prevagu nad klasičnim načinom držanja, u vrhu
azijskog stonog tenisa, bili su većinom igrači penholder načinom držanja reketa. U poslednjoj
deceniji u Aziji je sve više igrača koji klasično drže reket.
Klasičnim načinom držanja glava reketa se drži između kažiprsta i palca, dok ostala tri prsta
obuhvataju dršku reketa. Palac gornjim delom leži na površini za igranje, dok je kažiprst celom
dužinom oslonjen na površinu glave reketa s bekhend strane.
Igrač reket treba da drži u ruci tek toliko čvrsto da ne ispadne iz ruke, zglob šake treba da bude
mekan a ruka opuštena. Reket ne sme da bude previše duboko nabijen u šaku, al isto tako nije
dobro kad je šaka previše daleko od glave reketa. Kod klasičnog načina razlikuju se tri načina
držanja reketa: forhend držanje, beken držanje i neutralno držanje reketa. U savremenom stonom
17
tenisu mnogi vrhunski igrači menjaju držanje reketa prilagođavajući ga izvođenju forhend odnosno
bekhend udaraca, međutim pri tome se ne radi o promenama držanja reketa ekstremnog forhend
držanja u ekstremno beghend držanje ili obrnuto, već se radi o laganom prilagođavanju držanja na
forhend bekhend način držanja. U početnim fazama školovanja tehnike, dužnost trenera je da
neprekidno prati držanje reketa kod igrača. Najčešća odstupanja od ispravnog načina držanja reketa
su :
-Nepravilno držanje kažiprsta
-Teniski način držanja reketa
-Palac paralelan s drškom reketa
-Kažiprst i srednji prst na bekhend strani
-Reket je previše duboko ili nedovoljno u šaci
-Reket se drži previše čvrsto
Kod penholder držanja reketa razlikuju se dva osnovna načina držanja – japanski i kineski -
koji se međusobno dosta razlikuju. Kod kineskog načina držanja reketa - reket leži na tri tačke- s
prednje strane, s forhend strane su “široka klješta” koja čine svijeni palac i kažiprst. Treća tačka je
srednji prst povijen na zadnjoj strani reketa, a domali i mali prst nalegnuti na srednji prst i ne
dodiruju zadnju stranu reketa.
Kod japanskog načina držanja - reket je sa prednje ili forhend strane obuhvaćen “uskim”
klještima, tj. kažipstom i palcem, a sa druge strane reketa sva tri prsta su ispružena i položena jedan
pored drugog na glavi reketa. Osnovna razlika između japanskog i kineskog načina držanja reketa
je u tome što je reket kod kineskog načina znatno slobodniji i labaviji u ruci, što daje slobodu
pokretima zgloba šake.
Kineska varijanta
Najuočljivija razlika između penholdera i klasičnog držanja reketa je – što se kod azijskog načina
igra samo jednom stranom, dok kod evropskog načina igra obema stranama reketa. Prednost
klasičnog načina je u spin igri, jer penholder igrači bekhend teže izvodi spin. Evropski stil držanja
koristi se za sve načine igre i za brzu napadačku igru kod stola, kao i za odbranbeni stil udaljen od
stola. Osnovne slabosti klasičnog načina je nedovoljna sloboda zgloba šake, kao i poteškoće
prilikom odigravanja bekhend spina.
18
Japanska varijanta
U početku školovanja tehnike, igračima treba dozvoliti da ravnomerno isprobaju oba načina, a
potom da odaberu način koji im najviše leži. Budući da evropski treneri nemaju iskustva sa
problematikom školovanja tehnike i taktike penholder načina igranja, prirodno je da početnici
češće koriste evropski stil držanja reketa.
Osnovni stav
Osnovni stonoteniski stav predstavlja neutralni stav iz kojeg se igrač kreće prema lopti i zauzima
osnovni stav za izvođenje određenog udarca. Za svaki udarac u stonom tenisu postoji i
odgovarajući stav iz kojeg se taj udarac izvodi. U očekivanju lopte igrač unapred ne zna koji će
sledeći udarac izvesti, te loptu očekuje u tom stavu. Od pravilno zauzetog osnovnog stava zavisi i
efikasnost kretanja i nameštanja nogama za izvođenje određenih udaraca.
Zauzimanje osnovnog stava se sastoji iz dva dela:

• postavljanje tela u osnovni stav i
• koncentracija na predstojeći početak poena.
Bez dobre koncentracije, ni dobro zauzimanje osnovnog stava u prostoru, ne može garantovati
uspešno izvođenjev pokreta.
Osnovni stav
Pravilno zauzimanje osnovnog stava karakteriše sledeće:

• noge su razmaknute najmanje u širini ramena,
• kolena su lagano savijena,
• stopala su međusobno postavljena paralelno ili su malo razmaknuta prema spolja,
• gornji deo tela je lagano pognut napred,
19
• glava u produžetku trupa sa pogledom na protivnikovu poziciju u iščekivanju

dolaska loptice,
• ruka sa reketom savijena u laktu najmanje od 90 do 150 stepeni sa podlakticom usmerenom
prema napred u neutralnom položaju između forhenda i bekhenda,
• lakat ruke s reketom odmaknut je od tela za širinu šake,
• igrač je udaljen od stola, toliko da ispruženom rukom može dotaknuti sto,
• težište tela je na unutrašnjem prednjem delu stopala.
Osnovni stav igrača je stabilniji, kada su noge mnogo više razmaknute od širine ramena.
Pokretanje iz takvog stava je teže u bilo kom smeru. Međutim, poneki igrači zbog načina igre (npr.
spineri za izvođenje spin udarca sa velikim zamasima s poludistance) zauzimaju širi stav, kako bi
povećali svoju stabilnost.
Za razliku od njih, igrači koji se brzo kreću u zoni neposredno uz sto, zauzimaju uži osnovni stav.
U osnovnom stavu, igrač je opušten i mekan, stoji bez napetosti, spreman za maksimalno brzo
reagovanje. Ovakav stav omogućava dobru stabilnost, ravnotežu i mogućnost efikasne i brze
reakcije. Pravilno zauzimanje osnovnog stava zahteva dobru razvijenost mišića nogu, posebno
četvoroglavog mišića nadkolenice (m.quadriceps femoris).
optimalni stav loše loše

„sedeći stav” „skijaški stav”
Principijelno gledano, igrač stoji dobro ako mu zamišljena vertikalna linija preseca tri osnovne
poluge: trup, nadkolenicu i podkolenicu.
Ispravan osnovni stav pomaže igraču da održi potrebnu stabilnost, a omogućuje mu da se brzo
pokrene u svim smerovima prema loptici.
Struktura pokreta udarca

Udarac u stonom tenisu predstavlja kinematički lanac, kod koga početni impuls daju mišići nogu,
a zatim se redom uključuju trup, rameni pojas, nadlaktica, podlaktica, zglob šake, tj. delovi tela sa
većom masom sve do zgloba šake, dela tela sa manjom masom. Ovakav celi kinematički lanac
omogućava izvođenje preciznog udarca sa maksimalnom snagom. Za izvođenje udaraca je
potrebno dosta vremena i prostora. Što je manje vremana i prostora na raspolaganju, kinematički
20
lanac će biti kraći. Kod brzog udarca izvedenog blizu stola osnovni impuls će doći samo iz
podlaktice i ručnog zgloba, a ako bude više prostora i vremena uključeni će biti i ostali delovi
kinematičkog lanca.
U zavisnosti rotacije koju želimo dati loptici razlikujemo i pravac kretanja ruke i reketa u samoj
strukturi udarca. Kod ravnog udarca, udarca bez rotacije, osnovni pravac kretanja je prema napred,
kod napada sa rotacijom pravac kretanja je prema naprerd i gore. Kod odbrambenih udaraca pravac
kretanja je od gore prema dole i napred.
Prema funkcionalnoj analizi pokreta (Goehner, 1979) udarac u stonom tenisu se sastoji od više
pomoćnih i jedne glavne funkcionalne faze pokreta. Glavna funkcionalna faza pokreta je udarac
reketa u lopticu. To je trenutak koji odlučuje o tome gde, kojom brzinom, kojom rotacijom i kojom
putanjom leta će loptica odleteti. Sve ostale faze su samo pomoćne koje omogućavaju što idealnije
pogađanje loptice i najbrži povratak ruke u početni položaj za novi udarac. Odstupanje u glavnoj
fazi dovodi do odstupanja od izvršenja postavljenog cilja i do pojave greške, dok odstupanja u
pomoćnim fazama pokreta ne moraju imati velike posledice.
Pokret udarca u stonom tenisu sastoji se od tri faze:

1. faza zamaha
2. faza ubrzanja i udaranja
3. faza završetka pokreta i vraćanje u početni položaj
Legenda:
1.faza zamaha
2. faza udarca i tačka udaranja
(na mestu gde se nalazi reket)
3. faza završetka udarca
4. faza vraćanja reketa u polazni
položaj
Šematski prikaz pokreta udaraca (forhend) u stonom tenisu
Zamah je deo pokreta kojim se reket iz početnog položaja vodi unazad sve do tačke u kojoj se
reket počinje kretati napred, u susret dolazećoj lopti, tj. tački udaranja.
Pokret udaranja je deo pokreta od tačke u kojoj se reket počinje kretati prema napred do tačke u
kojoj reket pogađa lopticu, tj. tačke kontakta reketa i loptice.
Završetak pokreta i vraćanje u polazni položaj je deo pokreta od tačke u kojoj se reket počinje
vraćati u polazni položaj, pa sve do polaznog položaja za novi udarac.
21
Kontakt reketa sa lopticom

U stonom tenisu kada se govori o dobrom kontaktu reketa i loptice misli se kad igrač reketom
pogađa lipticu, a ne kad “loptica pogađa reket”. Da bi se ostvario dobar kontakt, igrač treba da
pogodi lopticu pod odgovarajućim uglom, odgovarajućom putanjom kretanja reketa, u pravom
trenutku putanje leta loptice, u pravom trenutku putanje reketa i odgovarajućom brzinom kretanja
reketa.
U zavisnosti od vrste udarca koji se primenjuje postoje i različiti momenti kontakta reketa i
loptice. Tačka kontakta sa lopticom zavisi i od samog igrača, njegovog nivoa razvoja, uzrasta, vrste
reketa sa kojim igra i od mentaliteta samog igrača.
Postoje tri faze u putanji loptice nakon njenog odskoka u kojima može uslediti kontakt sa lopticom:
a) Faza uspona loptice (uzlazna putanja)
b) Faza u blizini najviše tačke uspona (amplitude)
c) Faza pada (silazna putanja)
>c< >b> > a <
Uspešnost izvođenja udarca isključivo zavisi od kontakta reketa s loptom. Radnje koje igrač
obavlja pre sudara reketa i loptice, služe samo za pripremu tog kontakta, tj. omogućavaju da reket u
kratkom trenutku sudara s lopticom prenese na nju odgovarajuće impulse, koji će lopticu usmeriti u
željenom smeru, dati željenu brzinu, rotaciju, putanju leta. Dobar kontakt je kada igrač „reketom
pogađa loptu“, a ne kada „lopta pogađa reket“. Da bi se ostvario dobar kontakt reketa s lopticom,
igrač treba da pogodi lopticu pod odgovarajućim uglom, odgovarajućom putanjom kretanja reketa,
u pravom trenutku putanje leta loptice, pravom trenutku putanje reketa, s odgovarajućom brzinom
kretanja reketa.
U modernom stonom tenisu faktor brzina neprestalno dobija na značaju radi čega je već u početku
potrebno trenirati tako da se loptica na njenoj putanji, nakon otskoka odigra što pre. To znači da
vrhunski igrači “kupe” gotovo sve već na uzlaznoj liniji loptice.
Iako se kod mladog naraštaja to još u mečevima ne može koristiti jer oni ipak trebaju dobiti meč i
ne smeju srljati iz greške u grešku, treninzi moraju uvijek biti „pogled u budućnost”.
Dobar trener treba da bude spreman da koristi i iskustva onih koji su više postigli, ali mora u
trening unositi i nešto što on lično smatra budućim stonim tenisom.
22
Pregled mogućih tačaka kontakta sa lopticom

u odnosu na razne tehnike udarca
Putanja loptice Uzlazna putanja Najviša tačka Silazna putanja
Kontra Završni udarac Završni udarac

Završni udarac Flip Rezana odbrana
Tehnika udarca Blok ili štop Blok ili štop Pimplanje
Pimplanje Rezana odbrana Balon odbrana
Spin Spin Spin
Pimplanje
Tablica pokazuje moguće tačke kontakta sa lopticom u odnosu na tehniku udarca koji želimo
upotrebiti. Veoma je važno uporno i redovno vežbati upravo idealnu tačku kontakta jer se tu
postiže maksimalna sigurnost, a smanjuju moguće greške.
Uvežbavanju idealne tačke kontakta sa lopticom mora se dati velika važnost. Cilj treninga mora
biti taj da se loptica udari uvek na istom odstojanju od tela kako bi se na taj način stekla
maksimalna sigurnost. Drugim rečima; loptica se ne sme „tražiti” rukom nego nogama i
pokretanjima ostalih delova tela.
Rad nogu
Radom nogu, u stonom tenisu, nazivamo one pokrete koji su neophodni za promenu položaja
prilikom odigravanja lopti. Ove promene položaja mogu biti okom vidljive, ili jedva primetne, u
stvari, samo premeštanje težišta tela. Osnovni cilj uspešnog rada nogu je dovođenje tela igrača do
lopte, postavljanje u optimalan položaj za izvođenje udarca uz istovremeno davanje snage i
oslonca za udarac.
Rad nogu treba da omogući igraču da telo dovede uvek u isti položaj u odnosu na loptu kod
izvođenja određenog udarca. Idealan položaj za izvođenje udarca koji igrač kretanjem želi da
zauzme je: optimalno okrenut prema lopti, na najboljoj udaljenosti od tačke udaranja lopte,
pravilno postavljenog težišta tela.
Slika br.7 Mogući pravci kretanja stonotenisera za vreme igre

Kretanje igrača mora biti veoma brzo, kako bi mu omogućilo da se u kratkom vremenu, koje mu
stoji na raspolaganju između dva udarca, postavi u povoljnu poziciju za izvođenje novog udarca.
Igrač treba da ima sposobnost da se na najbrži i najekonomičniji način kreće u svim smerovima do
lopte.
23
Osnovni načini kretanja u stonom tenisu su:

• Kretanja jednom nogom (iskoraci, otkoraci),
• Šase koraci (sidesteps) i šase koraci s privlačenjem nogu,
• Skokovi,
• Kružni koraci,
• Trčanje.
Pri kretanju jednom nogom igrač se pokreće u bilo kom smeru; levo, desno , napred, nazad;
iskorakom ili otkorakom leve ili desne noge. Svaki udarac se izvodi nakon što je igrač ižvršio
iskorak i odmah zatim se vraća u osnovni stav, i spreman dočekuje sledeći udarac. Ovaj način
kretanja koristi se u svim situacijama kada je do lopte potrebno preći tek neznatnu razdaljinu iz
osnovnog stava u kojem se igrač nalazi- dolazak iz osnovnog stava na kratku loptu, prilikom
prijema servisa.
Kratkim trčećim koracima igrač dolazi do lopte kod kretanja u svim smerovima. Kod trčanja
igrač se kreće kratkim koracima, pri čemu se težište tela kreće u ravnoj liniji, bez velikih amplituda
kod kretanja.
Šase koraci su najčešći način kretanja u stonom tenisu. Igrač se kreće ulevo otkorakom leve noge
i zatim privlači desnu, a udesno otkorakom desne i zatim privlači levu nogu, bez obzira koji udarac
nakon toga želi izvesti, da li ofanzivni ili defanzivni. Pri kretanju napred-nazad igrač po pravilu
iskoračuje nogom koja je bliža stolu i privlači drugu, a nazad nogom koja je udaljenija od stola i
privlači nogu koja je bila bliža stolu. U kretanju se znatno ređe koristi varijanta da igrač prvo
pokreće nogu udaljeniju od smera u kom se želi kretati. Sidesteps su najčešći način postraničnog
kretanja u zoni blizu stola, a često se takvo kretanje kombinuje s drugom vrstom kretanja.
Načini kretanja zavise i od zone igranja u kojoj se igrač pretežno kreće. Za zonu 1-2 metra od
stola potrebno je brzo kretanje na kraćim relacijama, pretežno levo-desno. Za zonu igranja 2-3
metra potrebno je postranično kretanje i kretanje u kosim smerovima na srednjim relacijama. Za
igranje udaljeno 3-5 metara od stola, potrebno je kretanje na relativno najdužim relacijama i to u
svim smerovima, tj. uz postranično kretanje i kretanje u kosim smerovima i kretanje napred-nazad.
***br.
Međutim, ova podela kretanja je uslovna, jer se igrač u toku jednog poena nalazi na različitim
udaljenjima od stola, tj. primenjuje kretanja koja su mu trenutno najkorisnija.
U svim tehnikama kretanja koraci moraju biti kratki, kako bi se lakše zadržalo ravnotežu i
omogućilo zauzimanje pozicije za izvođenje udarca. Težište tela treba pomerati levo-desno i
napred-nazad sa što manjom amplitudom, tj. što je više moguće u ravnoj liniji. Na taj način se ne
gubi vreme i lakše se dolazi u odgovarajuću poziciju za izvođenje pravilnog udarca. Svi koraci
moraju biti izvedeni brzo-početni impuls mora biti vrlo snažan i eksplozivan. Po nekim
istraživanjima u toku treninga igrač prelazi razdaljinu između 7800 metara (trening bez igranja
mečeva) i 9600 metara (sa igranjem mečeva na kraju treninga). Po jednom meču igrač prelazi
razdaljinu od oko 3000-5000 metara u kretanjima karakterističnim za stonotenisku igru.
Rad nogu jednako je važan kao i tehnika izvođenja udaraca. Svaki udarac zahteva zauzimanje
specifične pozicije za njegovo izvođenje (pozicija za servis, za forhend topspin, za bekhend flip...).
24
Forhend kontra udarac

Forhend kontra udarac predstavlja jednu od varijanti farhend udaraca bez rotacije. Kada se govori
o udarcima bez rotacije, ne misli se da odbijene lopte od reketa ne poseduju nikakvu rotaciju, već
da je ta rotacija izuzetno mala i mnogo slabija od rotacija kod spin udaraca. Forhend kontra udarac
je napadački udarac pri kome se najveći deo snage vlastitog udarca prenosi na brzinu leta loptice.
Bez obzira da li se radi o forhend udarcu sa rotacijom ili bez, sam udarac se vrši ukljućivanjem
čitavog kinetičkog lanca redom: noge, trup, rame, nadlaktica, podlaktica, zglob šake. Ovaj udarac
je izuzetno brz, lopta se udara u uzlaznoj putanji. U zavisnosti od brzine loptice koja od protivnika
dolazi, igrač primenjuje određeni udarac. Na brže lopte, primenjuje se udarac sa kraćim pokretom,
jer je vreme za izvođenje izuzetno kratko, a na sporije lopte, snažniji udarci sa većim zamahom.
U narednoj tabeli opisana je tehnika izvođenja forhend kontre po fazama
FORHEND KONTRA UDARAC
Igrač (dešnjak) stoji koso u odnosu na osnovnu liniju stola, telo je okrenuto u
OSNOVNI desnu stranu oko 45 stepeni u odnosu na osnovnu liniju, leva noga je bliža, a
STAV desna dalja stolu, raskoračni stav je širi od širine ramena.
Težina tela se prebacuje na nogu koja je nazad, udaljeniju nogu od stola. Trup
je pognut prema napred, kolena su blago savijena, telo se okreće u kuku u
FAZA desnu stranu (kod dešnjaka). Desno rame i kuk se okreću unazad, levo rame je
ZAMAHA napred. Ruka sa reketom je savijena u zglobu lakta oko 90 stepeni, lakat je
malo odvojen od tela, podlaktica u vodoravnom položaju. Podlaktica sa
reketom je okrenuta koso unazad i nalazi se u visini kuka. Telo reketa je
nagnuto prema napred i čini određen ugao sa površinom stola.
Rotacijom kukova i ramena, težina tela se prenosi sa desne (noga koja je
FAZA nazad) na levu nogu (noga koja je napred). Podlaktica, šaka i reket se kreću
UDARCA prema napred i gore. Sam reket se postepeno zatvara, telo se okreće tako da
(tačka desno rame ide napred, a levo unazad. Važan deo pokreta u ovoj fazi je naglo
kontakta) smanjivanje ugla između nadlaktice i podlaktice, jer to ubrzanje podlaktice na
kraju daje loptici željenu brzinu. Kontakt reketa sa lopticom je u uzlaznoj
putanji loptice ili u najvišoj tački.
Završetak udarca je otprilike kada je reket u visini i ispred glave, u
FAZA zatvorenom položaju. Desno rame igrača je ispred levog, a težina tela je na
ZAVRŠETK levoj nozi (noga napred postavljena). Ruka se iz tog položaja bez
A UDARCA zaustavljanja dovodi u početni položaj spremna za izvođenje novog udarca.
Istovremeno sa vraćanjem ruke unazad, težište tela se vraća i prenosi na nogu
koja je nazad.
25
Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

Prilikom obučavanja forhend kontre javljaju se sledeće greške:
- previše zatvoren ili otvoren reket prilikom kontakta reketa i loptice
U početnoj fazi obučavanja, gde pokret nije automatizovan igrači prilikom kontakta reketa sa
lopticom jako zatvore ugao reketa, pa loptica odlazi u mrežu, a kad otvore lopta odlazi preko stola.
Treba insistirati da reket bude u neutralnom položaju, a kasnije prilikom udarca malo zatvoriti
reket. Trener konstantno mora kontrolisati i predočiti igračima na eventualne greške.
- previše odmaknut ili primaknut lakat telu za vreme izvođenja pokreta
Previše dizanje lakta uzrokuje slabiji kontakt reketa sa loptom, igrač nije u mogućnosti da ostvari
pravi kontakt, ide oko loptice te ne može da izvede snažan udarac. Trener ukazuje na grešku, može
da stane iza igrača i svojom rukom spreči previše podizanje lakta. Lakat priljubljen uz telo
prouzrokuje manje snažan i precizan udarac, smanjuje učešće padlaktice u izvođenju pokreta.
Trener stoji iza igrača i stavlja ruku između tela i lakta.
- nedovoljna faza zamaha udarca
Ova greška dovodi do udarca slabije jačine, nedovoljni zamah neće loptici dati dovoljno ubrzanje
i poremetiće ostale faze udarca. Ukoliko se na treninzima, u početnoj fazi insistira na brzom
prebacivanju loptice forhend kontrom, smanjiće se vreme za izvođenje čitavog udarca, kontra
udarac će podsećati na forhend blok. U vežbama u kojima se obučava ovaj udarac, igračima treba
napomenuti da se loptica sporije prebacuje kako bi imali dovoljno vremena za čitav udarac, tako da
ne izostane zamah.
- udarac izveden samo iz potlaktice
Udarac izveden bez učestvovanja nadlaktice, ramena i tela je slabije snage i kontrole. Igrače treba
stalno opominjati, igru usporiti toliko da u pokretu učestvuju i ostali delovi ruke i tela.
- u udarcu ne učestvuje telo, nema premeštanja težišta tela
U ovom udarcu može da dođe do izostanka pokreta trupa, okreta u struku (zasuka), pokreta u
kolenima, skočnom zglobu, težište tela se ne prenosi sa noge koja je nazad na nogu napred
postavljenu. Ove pojave dovode do udarca slabije jačine, kontrole, slabijeg i neblagovremenog
kontakta reketa sa lopticom. Trener ukazuje na greške, može da stane iza igrača, rukama da
oduhvati kukove, i pomaže u pokretanju kukova prema napred u pravcu ruke sa reketom.
- završetak udarca je previše iznad glave ili nisko, u visini pojasa
Ako se pokret završava mnogo iznad glave, znak je da je naglašena komponenta udarca nagore, a
premalo komponenta udarca napred. Reket tada pogađa loptu pod uglom gde ne postoji direktan
sudar reketa i loptice, što se odražava na slabiju snagu udarca. Ako je reket posle udarca nisko
postavljen, moguće da je zbog stegnutog lakta uz telo, udarac se izvodi iz nadlaktice i bez zasuka
trupa, naglašen je pokret napred, što dovodi do uguravanja loptice u mrežicu. Trener treba da
upozori na greške, saopšti ih, pogotovo u najranijoj fazi obučavanja, da bi što lakše došli do
ispravljenog pokreta. Dobar metod je intervalni trening slabijeg intenziteta uz veliki broj
ponavljanja.
- zauzimanje paralelnog stava, nenameštanje na loptu
Slabiji rad nogu dovodi do lošeg kretanja i postavljanja za udarac, gde je igrač primoran da udarac
izvede prekasno, da izostane zamah udarca, da zakasni sa kontaktom. Zauzimanje paralelnog stava
sprečava da igrač udari loptu pored tela, udara je ispred tela, sprečava i prenošenje težišta tela na
levu nogu (kod dešnjaka) što dovodi do lošijeg forhend kontra udarca.
26
Bekhend kontra udarac

Ovaj udarac je jedna od varijanti udaraca bez rotacije (uslovno rečeno) koji se često primenjuje u
igri, naročito kod stonoteniserki. Prilikom kontra udarca loptici se saopštava neznatna rotacija
prema napred, te se lopta udara po sredini blago zakošenim reketom. Kod određenog tempa i
preciznog plasiranja, bekhend kontra je dobro sredstvo za postizanje poena. Obzirom da u ovom
udarcu akcenat nije na jakoj rotaciji, odnosno spinu, često se igra softom jer se njime postiže
izuzetno dobra kontrola.
U narednoj tabeli opisana je tehnika izvođenja bekhend kontre po fazama
BEKHEND KONTRA UDARAC
Igrač stoji blizu stola, noge su paralelno postavljene u odnosu na osnovnu

OSNOVNI liniju stola. Međutim, igrač (dešnjak) može zauzeti forhend stav gde je leva
STAV noga bliža, a desna noga dalja stolu. Težina tela je ravnomerno raspoređena na
obe noge. Telo igrača je povijeno prema napred i okrenuto ka sredini stola.
Ruka sa reketom je ispred tela, savijena u laktu koji je malo odvojen od tela.
U ovoj fazi igrač se okreće u kukovima u levu stranu, tako da je desno rame
ispred levog, ruka sa reketom je povučena nazad i nalazi se u visini kuka,
FAZA zglob šake je povijen prema nazad. Lakat je slobodan, ispred i blago odvojen
ZAMAHA od tela, podlaktica je gotovo u vodoravnom položaju, povijena prema telu u
odnosu na lakat, reket je zatvoren i nalazi se u visini kuka.
Pravac kretanja reketa je prema napred i nešto malo prema gore. Najveće
FAZA kretanje je u laktu, gde se podlaktica okreće. Sa pokretom podlaktice, pokreće
UDARCA se i zglob šake, a pokretanje nadlaktice je mnogo manje. Telo i rameni pojas
(tačka ne učestvuju mnogo u samom udarcu, prebacivanje težišta tela na nogu koja je
kontakta) napred, je skoro neprimetna. Igrač reketom pogađa lopticu ispred tela, a
najveći impuls loptici daje podlaktica i zglob šake. Kontakt reketa sa lopticom
je u najvišoj tački, a može biti i u uzlaznoj putanji lopte.
Nakon udarca, ruka sa reketom ide ispred tela, sve do visine desnog ramena,
FAZA vrh reketa je usmeren u smeru leta loptice. Zglob koji je pre udarca bio
ZAVRŠETK postavljen unazad, nakon udarca nastavlja kretanje unapred, lakat je sve
A UDARCA vreme slobodan. Pokret se ne prekida, već vraća u početni neutralni položaj za
novi udarac.
- previše zatvoren ili otvoren reket prilikom kontakta reketa i loptice

U zavisnosti od toga da li je reket previše zatvoren ili otvoren, loptica završava u mreži ili van
okvira stola. Potrebno je insistirati na neutralnom položaju reketa u fazi zamaha.
- previše odmaknut ili primaknut lakat telu za vreme izvođenja pokreta
Kada pri izvođenju pokreta udarca lakat nije u optimalnom položaju u odnosu na telo, podlaktica
više nema neophodnu slobodu kretanja oko lakta, kao svoje ose, što negativno utiče na preciznost i
27
snagu udarca. Da bi se obezbedio pravilan položaj lakta, trener se stoji iza igrača i svojom rukom
postavlja lakat u pravilan položaj.
- nedovoljna faza zamaha
Ukoliko izostane zamah, bekhend kontra podseća na blok. Ova greška se javlja u situacijama kada
se u početnoj fazi zamaha reket ne nalazi iza lakta u odnosu na osnovnu liniju stola.
- pokret izveden samo iz zgloba šake
Greška se javlja kao posledica nepravilnog početnog položaja podlaktice u odnosu na lakat i
njenog nedovoljnog kretanja u samom udarcu. U vežbama u kojima se obučava ovaj udarac,
igračima treba napomenuti da se loptica sporije prebacuje kako bi imali dovoljno vremena za čitav
udarac, tako da ne izostane zamah.
- pokret izveden samo iz podlaktice
Greška se javlja kao posledica nepravilnog početnog položaja šake u odnosu na podlakticu i
njenog nedovoljnog kretanja prilikom samog kontakta reketa i loptice. Bez učešća zgloba šake
udarac znatno gubi na svojoj brzini i na mogućnosti da se loptica precizno uputi u željeni deo stola.
Forhend završni udarac

Završni forhend udarac se primenjuje u situacijama kada igrač želi da direktno poentira. Intenzitet
i brzina završnog udarca su znatno izraženiji nego kod forhend kontra udarca. U zavisnosti od
visine i rotacije lopte koja se udara, kod završnog udarca se razlikuje tačka kontakta reketa sa
lopticom, smer pokreta i ugao reketa kojim se udara loptica. Završni udarac na rezanu loptu se
izvodi tako što je reket otvoren, a pokret u smeru napred i nagore, a kod udarca na visoku loptu
smer pokreta udarca je napred i nadole. U samoj igri se primenjuje više različitih tehnika udaraca
na visoku loptu. Sama tehnika je uslovljena fazom u kojoj se vrši sudar reketa i loptice. Jedna od
varijanti udaraca na visoku loptu je da se lopta pogađa vrlo rano u uzlaznoj putanji i onemogući da
visoko odskoči. Prednost ovakvog završnog udarca je što se protivniku ne ostavlja mnogo vremena
za aktivniji udarac, nedostaci su rizik od greške i relativno malo vremena potrebno za nameštanje
igrača za izvođenje udarca. Ovaj udarac se uglavnom primenjuje kod visokih lopti koje padaju na
sto blizu mrežice. Igrač se može naći u situaciji kada nije spreman da udari visoku loptu u njenoj
najvišoj tački, tako da je primoran da udari lopticu posle te tačke, tj. u njenoj silaznoj putanji, kada
mogu vrlo snazno i precizno da izvedu sam udarac. Igrači koji imaju širok zamah namerno puštaju
loptu i na taj način imaju više vremena za izvođenje snažnijeg udarca.
- nedovoljno prenošenje težišta tela u fazi zamaha udarca

Važno je obratiti pažnju da igrač kod zamaha svu težinu tela prenese na nogu koja je nazad
postavljena, sa ciljem da omogući pravilnu strukturu, jačinu i preciznost udarca.
- previše odignut ili primaknut lakat uz telo za vreme izvođenja pokreta
Ukoliko se prilikom izvođenja udarca lakat nedovoljno odvoji od tela dolazi do nepravilnog
početnog položaja udarca (prenisko postavljena ruka u fazi zamaha) i otežava učešće nadlaktice u
udarcu. Kod previše podignutog lakta prilikom udarca, tačka kontakta bi bila kasnije, iznad visine
ramena, što onemogućava snažan i precizan završni udarac.
- stegnuto telo, ruka i zglob šake prilikom udarca
Ruka kojom se izvodi udarac sve vreme mora biti opuštena, ne sme biti u grču, jer se samo tako
mogu angažovati sve mišićne grupe za koordinisano i eksplozivno izvođenje završnog forhend
udarca. Stegnut zglob šake smanjuje pomeranje tela reketa i tako otežava dobar kontakt reketa sa
28
lopticom. Sve ove greške se u velikoj meri mogu otkloniti intervalnim treningom slabijeg
intenziteta.
FORHEND ZAVRŠNI UDARAC NA VISOKU LOPTU
Igrač (dešnjak) stoji koso u odnosu na osnovnu liniju stola, telo je okrenuto u
OSNOVNI desnu stranu oko 45 stepeni u odnosu na osnovnu liniju stola, leva noga je
STAV bliža, a desna dalja stolu, raskoračni stav je širi od širine ramena.
Težina tela se prenosi na nogu koja je nazad. Trup je pognut prema napred i
FAZA okreće se u desnu stranu, desno rame se povlači u nazad, a levo u napred. U
ZAMAHA polaznom položaju glava reketa je u visini kuka, da bi u krajnjoj fazi zamaha
reket trebao da bude u visini ramena. Nadlaktica i lakat su znatno udaljeni od
tela igrača.
Rotacijom kukova i ramena, težina tela se prenosi sa desne (noga koja je
FAZA nazad) na levu nogu (noga koja je napred). Igrač se u ovoj fazi okreće desnim
UDARCA ramenom napred i udara loptu zatvorenim reketom u visini ramena. Ruka, a
(tačka naročito podlaktica se brzo savija u zglobu lakta i pokreće u smeru gore-
kontakta) napred. Sam kontakt može biti u uzlaznoj putanji, najvišoj tački i silaznoj
putanji lopte, a najčešća tačka kontakta je u visini ramena.
Nakon kontakta loptice sa reketom, reket produžava ispred tela i levo od
FAZA glave, zbog siline udarca igrač se okrenuo ulevo i težina tela je na nozi koja je
ZAVRŠETK napred. Ruka se iz tog položaja bez zaustavljanja dovodi u početni položaj
A UDARCA spremna za izvođenje novog udarca. Istovremeno sa vraćanjem ruke unazad,
težište tela se vraća i prenosi na nogu koja je nazad.
Blok (štop) udarci

Kao jedna od mogućnosti vraćanja spinova i završnih udaraca je blok udarac. Ovaj udarac veoma
često nazivaju i štopom. Način na koji će igrač vratiti spin protivnika zavisi od položaja igrača za
stolom, od rotacije i brzine lopte koja dolazi od protivnika. Agresivniji igrači koji igraju blizu stola
spinove i završne udarce najčešće vraćaju štopom, a defanzivci na takve udarce odgovaraju
odbrambenim udarcima koje izvode udaljeni od stola.
Osnovna karakteristika blok udarca je da se prilikom vraćanja lopti protivnika, reket postavlja
neposredno u blizini tačke odskoka lopte na sto i reketom se lopta pogađa u uzlaznoj putanji. Bez
obzira na to da li se radi o odgovoru na završni udarac ili spin protivnika, u situacijama kada igrač
nema dovoljno vremena, kod štop ili blok udarca se ne koristi sopstvena snaga, već snaga samog
udarca protivnika. U zavisnosti od situacije i vremena koje igrač ima na raspolaganju, igrač može
na koristi aktivan ili pasivan blok udarac. Kada je lopta koja dolazi brza, zbog manjka vremena,
igrač je primoran da postavljanjem reketa pasivnije odštopa loptu. Aktivniji forhend ili bekhend
blok udarci se primenjuju kad je loptica od protivnika spora i kad je igrač dobro namešten za
aktivnije odigravanje. Treba spomenuti da ne postoji čvrsta granica između aktivnog bloka i
udarca, što je veći zamah za aktivni blok, on se približava udarcu i obratno, kad se loptica udara
odmah nakon odskoka o sto, sa manjim zamahom, taj udarac je blizi aktivnom bloku. Da bi se
postigla što veća kontrola samog udarca i lakše savladala rotacija lopte, za izvođenje štopa
29
neophodno je da se pored učestvovanja nadlaktice, podlaktice i ručnog zgloba, udarac amortizuje

telom i ramenom.
Forhend blok
Forhend blok je udarac kojim se prvenstveno želi odgovoriti na protivnikove napade preko
spinovima i završnih udaraca, u određenim momentima promenom ritma dovesti porivnika do
greške. Kod ove tehnike se koriste rotacija i tempo protivnikove loptice, i u zavisnosti njihove
veličine se primenjuje aktivni ili pasivni forhend blok.
Aktivni forhend blok se primenjuje kad igrač ima dovoljno vremena na raspolaganju za
odigravanje, te se loptica udara odmah nakon odskoka o sto, ranije nego kod pasivnog udarca.
Strukura pokreta je gotovo ista kod obe varijante bloka. Kod aktivnog bloka je dužina i snaga
pokreta mnogo veća, težina tela se prilikom udarca prenosi se sa noge koja je nazad na nogu
postavljenu napred, a sam pokret je naglašeniji nego kod pasivnog bloka. Pasivni blok se
upotrebljava kada je igrač u teškoj situaciji i nije u mogućnosti da primeni aktivniji udarac, te kada
želi da pasivnijom igrom i promenom ritma protivnika natera na grešku. Pored ovih varijanti igrači
u igri koriste i amortizujući forhend blok, sa željom da promenom tempa protivnika natera na
grešku. Kod ovog bloka neposredno pre samog kontakta reketa sa lopticom, ruka i reket se
pokreću lagano prema nazad tako da se amortizuje udarac loptice o reket.
FORHEND BLOK
Igrač (dešnjak) stoji koso u odnosu na osnovnu liniju stola, neposredno uz sto,
OSNOVNI telo je okrenuto u desnu stranu oko 45° u odnosu na osnovnu liniju, leva noga
STAV je bliža, a desna dalja stolu, raskoračni stav je širi od širine ramena
Težina tela se prebacuje na nogu koja je nazad, udaljeniju nogu od stola. Trup
FAZA je pognut prema napred, kolena su blago savijena, telo se okreće u kuku u
ZAMAHA desnu stranu (kod dešnjaka). Zasukom tela u desno, desno rame i kuk se
okreću unazad, levo rame se postavlja napred. Ruka sa reketom je savijena u
zglobu lakta oko 90° , lakat i nadlaktica su vidno odvojeni od tela, podlaktica
u vodoravnom položaju.
Lakim i mekanim pokretom kukova i ramena, težina tela se prenosi na nogu
FAZA koja je napred. Desno rame i desni kuk se okreću ulevo. Ruka sa reketom se
UDARCA pokreću u pravcu napred-gore. Kontakt reketa sa lopticom je u uzlaznoj
(tačka putanji ispred tela igrača. U momentu kontakta težina tela je na obe noge.
kontakta) Zbog lakšeg kontrolisanja loptice, potrebno je kontakt ostvariti odmah nakon
njenog udaranja o sto, pošto je tada zbog promene smera kretanja, njena
rotacija najmanja.
Pokret se završava kada su ramena igrača paralelna sa osnovnom linijom
FAZA stola, reket ispred tela u visini glave. Reket je zatvoren, a sam ugao zavisi od
ZAVRŠETK rotacije loptice koja dolazi. Ruka se iz tog položaja bez zaustavljanja dovodi u
A UDARCA početni položaj spremna za izvođenje novog udarca. Istovremeno sa
vraćanjem ruke unazad, težište tela se vraća i prenosi na nogu koja je nazad.
30

- previše zatvoren reket u fazi zamaha je posledica pogrešnog vraćanja reketa u početni
položaj, tj. nedovoljnog vraćanja i otvaranja podlaktice u laktu nakon završetka faze udarca. Pri
previše zatvorenom reketu kod udaranja sporijih loptica, javlja se greška i lopta odlazi u mrežicu.
Potrebno je insistirati na pokretanju podlaktice u zglobu lakta.
- stisnut lakat uz telo daje čvrstinu udarcu, ali i ometa slobodu izvođenja pokreta i kontrolu
samog udarca
- ruka je previše ispružena prilikom pokreta forhend bloka što otežava sam udarac,
smanjuje mogućnost davanja impulsa udarcu iz podlaktice, te nema pokretanja u zglobu lakta.
Potrebno je naglašavati igračima da saviju ruku u laktu i eventualne greške ispravljati na
intervalnom treningu slabijeg intenziteta sa velikim brojem ponavljanja.
- u početnom položaju reket se nalazi ispod nivoa stola što primorava igrača da pokret više
ide prema gore nego unapred, i sam udarac postaje izražito pasivan. Ukoliko igrači prave ovu
grešku, trener može da stane iza igrača i postavi ruku tako da igrač pokret vrši iznad njegove ruke.
Bekhend blok
Ranijih godina, kada je stoni tenis bio znatno sporiji, igrač je imao više vremena na raspolaganju
za izvođenje određenih udaraca. Igrač koji igra desnom rukom za odigravanje bekhend bloka,
postavio bi se u stav gde mu je desna noga bliža stolu, a leva dalja. Iz ovakvog stava igrač se
najbolje okrene prema lopti, međutim zbog povezivanja sa forhend udarcima, zauzimanje ovakve
postavke je nepodesno jer igrač nema dovoljno vremena da se postavi u forhend stav (leva noga
napred, desna noga nazad).
Zbog samog uklapanja bekhend bloka u čitavu igru, odnosno zbog povezivanja svih udaraca,
najbolje postavljanje za bekhend blok je paralelni stav ili stav koji se zauzima za forhend udarce.
Kod forhend stava koji se koristi za bekhend štop igrač stoji koso u odnosu na osnovnu liniju stola,
pri čemu je leva noga bliža stolu, a desna dalja. Ovaj stav primenjuju izraziti forhend napadači, koji
su spremni i za forhend udarce. Za bekhend blok koriste se oba stava jer nije potreban veliki zamah
koji zahteva okretanje trupa u stranu s koje se izvodi udarac (slučaj kod bekhend spina).
U zavisnosti brzine dolaska protivnikove lopte i spremnosti igrača za odigravnje samog udarca,
igrači će primenjivati aktivniji ili pasivniji bekhend blok. U savremenom stonom tenisu, agresivniji
igrači naglašenije vrše pokretanje zgloba šake i loptici daju kontra rotaciju unapred. Pored ovih
varijanti bekhend bloka, koristi se amortizujući i rezani blok udarac. Amortizujući blok se koristi
kad igrač želi da promenom ritma protivnika navede na grešku, tako što se pre kontakta reket
povlači unazad i tako amortizuje udarac loptice o reket. Ovaj blok se stonoteniskim žargonom
naziva i umrtvljeni blok. Pokretom zgloba šake, reketa i podlaktice od gore prema dole, pri samom
kontaktu igrač u želi da iznenadi protivnika primenjuje rezani blok. Da bi ovaj udarac izveo, igrač
treba da vrlo dobro oseća lopticu i kratkim i brzim pokretom na dole loptici saopšti rotaciju unazad.
- u početnom položaju reket se nalazi ispod nivoa stola što primorava igrača da pokret
izvede više prema gore nego napred, kontakt reketa sa lopticom kasni i sam udarac postaje izrazito
pasivan. Trener treba od igrača da zahteva da se orjentiše prema osnovnoj liniji stola i da reket
bude postavljen iznad te linije.
-igrač kasni sa analizom protivnikove loptice ili nije dobro ocenio jačinu spina pa je shodno
tome i ugao reketa premalo ili previše zatvorio što dovodi do direktne greške.
- udarac izveden samo iz zgloba šake i samo iz podlaktice
31
Ukoliko igrači izvode bekhend blok samo iz podlaktice bez učešca zgloba šake, udarac neće imati
veliku brzinu i snagu. Ako se blok izvodi samo iz zgloba šake udarac neće biti dovoljno aktivan i
kontrola će biti slabija.
- podignut i stisnut lakat uz telo
- previše zatvoren reket u početnom položaju
- prerani kontakt reketa sa lopticom
U početnoj fazi obučavanja bekhend bloka najčešće se javljaju navedene greške, mogu se
ispraviti intervalnim treningom sa velikim brojem ponavljanja. Mladi igrači treba da ravnomerno
uvežbavaju i aktivni i pasivni blok i da gotovo svakodnevno rade vežbe u kojima će kombinovati
oba bloka.
U tabeli je opisana tehnika bekhend bloka iz paralelnog stava po fazama izvođenja pokreta
BEKHEND BLOK
Igrač (dešnjak) stoji paralelno u odnosu na osnovnu liniju stola. Desno rame
OSNOVNI je blago postavljeno unapred. Telo je povijeno prema napred i okrenuto prema
STAV sredini stola. Ruka sa reketom je ispred tela, iznad stola, savijena u laktu koji
je malo odvojen od tela.
Ruka je savijena u zglobu lakta pod uglom oko 90°, podlaktica je skoro
FAZA paralelna sa stolom, reket je u neutralnom položaju ili slabo zatvoren u visini
ZAMAHA stola, kod osnovne linije stola.
Udarac se izvodi iz podlaktice, koja se okreće oko zgloba lakta kao ose
FAZA pokreta. Lakat je malo odvojen od tela, vrh reketa u ovoj fazi je okrenut u
UDARCA stranu, da bi pomeranjem podlaktice i šake se pomerio prema napred i nagore,
(tačka odnosno prema mrežici. Nadlaktica i rame ne učestvuju u udarcu. Kontakt
kontakta) reketa i loptice se ostvaruje uvek u uzlaznoj putanji i to čim lopta odskoči od
sto, negde ispred sredine tela, jer će se tada najbolje iskoristiti snaga udarca
protivnika.
Završetak pokreta podlaktice je ispred tela, lagano zatvorenim reketom ispred
FAZA brade. Lakat ostaje u istom položaju, podlaktica je nad stolom kod aktivnijeg
ZAVRŠETK bekhend bloka. Na samom završetku udarca, pokretom šake udesno se daje
A UDARCA impuls udarcu. Potom se reket, okrenut prema dole vraća u prvobitni položaj.
Spin udarci
U modernoj stonoteniskoj igri spin je postao jedan od osnovnih udaraca. Pojavio se 1960. godine.
Njegovu pojavu je omogućila beksajd guma, jedina guma kojom se može izvesti spin, zbog njene
hvatljivosti loptici može da saopšti određenu rotaciju. U prvoj fazi svog razvoja spin je usporavao
igru, igrači su vukli spore, visoke spinove sa mnogo rotacije i malom brzinom loptice prema
napred. Danas se spin izvodi sa mnogo rotacije, ali i sa mnogo snage i brzine leta loptice prema
napred, u tome je pored razvoja tehnike mnogo doprineo i razvoj bržih, kvalitetnijih i mnogo
hvatljivijih guma.
32
Topspin je ofanzivni udarac pri kome veći deo snage kojom izvodimo udarac pretvaramo u
rotaciju loptice prema napred. Pri ovom udarcu, reket pogađa loptu tangencijalno iznad sredine
lopte u odnosu na smer leta loptice
Forhend spin
Forhend spin se koristi se kao osnovni udarac u napadu, kada igrač želi da poentira, ali i kao
pripremni udarac kojim se započinje napad. Topspin sa forhend strane ima mnogo više
mogućnosti pošto se iskretanjem tela postiže učestvovanje čitavog tela u izvođenju udarca, dok je
kod bekhend topspina sudelovanje tela ograničeno. Forhend spin se u modernom ofanzivnom
stonom tenisu slobodno može smatrati jednom od najvažnijih tehnika. Koliko je ovaj udarac važan
pokazuje i činjenica da danas i defanzivci ne mogu opstati ako ne primenjuju spin i u jednom
trenutku se iz defanzivca pretvaraju u ofanzivnog igrača.
Forhend spin kao tehnika napada sa rotacijom ima nekoliko velikih prednosti:
-Rotacija u smeru leta loptice koja omogućuje preuzimanje inicijative na rezane loptice kod
rezane odbrane ili servisa. Igrač može gotovo u svako doba nametnuti protivniku svoju igru i
variranom rotacijom držati protivnika u neizvesnosti, prisiliti ga da mora uvek iz početka
pronalaziti rešenja da parira tim različitim spinovima, različitim položajima reketa.
-Loptice sa visokom rotacijom i pored toga što imaju veliku brzinu, naglim padom krivulje svoga
leta ipak padnu na rub stola ( Magnusov efekat ) što prisiljava igrača da se stalno iz početka mora
postavljati na lopticu; ne samo levo-desno nego i napred-nazad.
-Lagani, visoki spin sa velikom rotacijom koji mu dolazi u susret je duže u vazduhu pa pruža
igraču vremena da se optimalno postavi na sledeći udarac.
U savremenom stonom tenisu se koriste sledeće varijante forhend spin udaraca:

- topspin je varijanta spina koji u stonoteniskom žargonu nazivaju i visoki spin, rotirani
spin...Njegova osnovna osobina je da lopta leti sporo, da ima izrazito jaku rotaciju prema napred, te
da je luk loptice visoko iznad mrežice. Kod ovog udarca je mnogo više izražena komponenta
pokreta od dole prema gore, nego komponenta pokreta prema napred. Topspin za cilj ima
postizanje poena promenom tempa igre.
- postranični spin (sidespin, engl.) je udarac kod kojeg igrač tangencijalno pogađa lopticu
pokretom u stranu, nagore i napred, tako da loptica dobija kombinovanu rotacciju prema nagore i
ulevo ili desno (dešnjaci forhendom izvode desni sidespin, a igrači koji igraju levom rukom levi
sidespin). U fazi zamaha ruka je ispružena pod uglom od oko 120°, reket se nalazi ispod nivoa
stola, a pokret se izvodi tako da se reket vodi iz pravca levo u desno, koso nagore, i loptica dobija
desnu rotaciju nagore, a kod levorukih igrača je obrnuto.
- brzi spin je udarac kod koga je više izražena komponenta smera pokreta prema napred
nego prema gore, luk leta loptice je mnogo manji i bliži je mrežici. Kod brzog spina loptica ima
veliku rotaciju prema napred ali i brzinu zahvaljujući položenoj putanji reketa prema napred. Sam
pokret je više naglašen prema napred, nego od dole prema gore. Loptica će biti brža kada je putanja
reketa položenija, a sporija ako je pokret usmeren od dole ka gore.
- spin sa stola je vrsta brzog spina gde se loptica odmah nakon njenog odskoka o sto
“pokupi” sa stola. Udarac se izvodi veoma kratkim i brzim pokretom sa naglašenim
dodatkom zgloba šake.
- spin na spin predstavlja varijatnu forhend spina kojom igrač želi da na protivnikov
spin odgovori spinom, ne bi li ostvario aktivniju igru i time preuzeo inicijativu. Ovaj
33
udarac je tehnički izuzetno složen i težak pošto je potrebno poništiti rotaciju lopte
protivnika koja vuče nagore i dati loptici kontra rotaciju, odnosno svoju rotaciju prema
napred. Veoma je važno za igru spin na spin prepoznati količinu rotacije koju ima
loptica protivnika.
- Tek nakon dobro savladane tehnike izvodjenja spina na „običnu” i rezanu loptu treba
krenuti sa obučavanjem igre “spin na spin”. Kod ove varijante spina kontakt reketa sa
lopticom se može ostvariti u silaznoj putanji leta loptice, nakon najviše tačke, a može i
u uzlaznoj putanji.
Na slici je Timo Bol koji izvodi forhend spin na spin
- lažni spin je udarac tako izveden da podseća na spin, međutim je to udarac bez rotacije
prema napred. Izvodi se punim i otvorenijim reketom sa ciljem da se protivnik natera na
grešku procene veličine rotacije. Koristi se u kombinaciji sa drugim vaijantama spinova.
U stonoteniskom žargonu kod nas ga nazivaju fintirani i prazan spin.
Na ovoj slici igrač je u osnovnom stavu za forhend spin i to nakon udarca loptice, u fazi završetka
udarca.
34
FORHEND SPIN
Igrač (dešnjak) stoji koso u odnosu na osnovnu liniju stola, telo je blago
OSNOVNI pognuto prema napred i okrenuto oko 45° udesno na osnovnu liniju stola,
STAV desna noga je dalja, a leva bliža stolu. Raskoračni stav je širi od širine ramena.
Težita tela je raspoređena na obe noge.
Zamah se vrši okretanjem trupa i desnog ramena udesno i nadole. Zasukom
FAZA tela udesno, ruka se spušta i opruža oko 120°, težište tela se prebacuje na
ZAMAHA nogu udaljeniju od stola. Na rezanu loptu reket je blago zatvoren, spušta se
do visine kolena, a vrh reketa je okrenut prema dole. Koleno noge koja je
nazad je više savijeno. Na “čistu” loptu reket je više zatvoren, spušta se do
visine kuka, lakat je slobodan, kolena su manje savijena nego kod rezane
lopte.
Okretom ramena i trupa ulevo, ispravljanjem gornjeg dela tela, prebacivanjem
FAZA tezišta na nogu koja je postavljena napred započinje faza udarca. Podlaktica sa
UDARCA reketom se naglo savija u laktu i kreće prema napred i gore. Na rezanu lopticu
(tačka izraženiji je pokret zgloba šake, a pokret je usmeren više prema gore. Kontakt
kontakta) sa lopticom se ostvaruje sa strane ispred tela igrača. U zavisnosti od rotacije
lopte protivnika i spina koji se želi odigrati, kontakt reketa sa lopticom je
moguć u uzlaznoj, najvišoj ili silaznoj tački.
Težina tela je potpuno prenešena na nogu postavljenu bliže stolu. Desno rame
FAZA i kuk se okreću napred do paralelnog položaja sa ivicom stola. Kod rezane
ZAVRŠETK lopte, pokret se završava u visini glave, a kod “čiste” lopte pokret forhend
A UDARCA spina se završava sa reketom u visini ramena.
- nedovoljno opružanje ruke u fazi zamaha dovodi do različitih poteškoća prilikom povlačenja
spina. Ova greška prouzrokuje nedovoljno eksplozivno ubrzanje pre kontakta reketa sa lopticom.
Zbog male brzine pokreta u trenutku kontakta loptica ne dobija dovoljno jaku rotaciju prema
napred. Nedovoljni zamah je greška koja je često posledica kasno zauzimanja početnog stava, igrač
kasni sa postavljanjem tela za početak izvođenja udarca i zbog toga je sam udarac manje snažan i
brz.
- paralelan stav za izvodjenje forhend spina igračima predstavlja veliki problem i nisu u
mogućnosti da se okrenu u stranu ruke koja izvodi pokret. Ovaj stav otežava učešće ostalih delova
tela neophodnih za davanje impulsa loptici.
- previše otvoren i zatvoren reket, podizanje lakta prilikom udarca
U fazi obučavanja igrači otvaraju reket tako da lopticu udaraju u njenoj središnjoj tački u odnosu
na putanju leta loptice, a ne tangencijalno u njenoj gornjoj polovini, tako da loptici ne saopštava
veću rotaciju prema napred. Trener treba da insistira na više zatvorenom reketu u fazi zamaha.
Previše podizanje lakta prilikom udarca dovodi do zatvaranje reketa i slabijeg kontakta reketa sa
lopticom (reket ide oko loptice) što proizvodi manje snažniji spin sa manjom rotacijom.
-spin se izvodi samo rukom
35
Čitav pokret forhend spina izvodi ruka samostalno, pri čemu ne učestvuju telo i noge. Takvi
spinovi su slabije jačine, kontrole sa slabom rotacijom prema napred. Trener treba da ukaže na
grešku i insistira na okretu tela i učešću ostalih delova tela, tako da u udarcu impuls kreće od nogu,
preko trupa i ramena, do ruke i zgloba šake.
- pogrešno vreme kontakta reketa sa lopticom se javlja zbog loše procene rotacije loptice koja
dolazi i lošeg nameštanja tela igrača za izvođenje spina.
- Za učenje izvodjenja ovog udarca je pogodnija loptica sa rotacijom napred radi utemeljenja
pokreta odozdo od kuka napred-gore. Dobro je taj pokret na samom početku vežbati bez loptice.
Pre nego što se pređe na vežbanje na stolu je pogodna jedna vežba kako sledi:
- Početnici se nalaze na 1-2 metra udaljeni od osnovne linije stola i lopticu puste otprilike sa
visine kuka da padne na pod. Nakon njenog otskoka je, da bi ona preletela na drugu polovinu
stola, moraju trgnuti na gore napred, inače će ona završiti ispod stola. U tim vežbama oni se
postepeno približavaju stolu i privikavaju na izvodjenje spina sa stola.
- Važno je takodje da se pažnja obrati na to da reket ne napušta svoj pravoliniski pravac od dole
prema napred gore..
- Ukoliko reket za vreme pokreta napušta svoju idealnu liniju uzrok može biti nepravilan pokret
podlaktice sa ručnim zglobom
- Ruka se kod zamaha mora skoro potpuno opružiti. Ako se to ne učini ni kasnije, za vreme faze
udarca, nije moguće ubrzati podlakticu kako bi se postigla potrebna rotacija loptice.
- Pokret udarca rukom i pokret tela često puta rade jedan protiv drugog (nedostaje sinhronizacija
u izvođenju udaraca).
- Slobodna ruka mora podupirati pokret,a ne ometati ga. Kod zamaha ova ruka treba da je
ispružena u smjeru loptice, a u fazi udarca shodno okretu ramena i kukova da se trgne unazad
- Česta greška je da se težina tijela nedovoljno prenosi na prednju nogu ili potpuno izostane.
Posledica toga je da se kukovi i ramena ne zarotiraju napred pa se spin ne povlači nego gura.
- Kontakt sa lopticom ne smije uslijediti iza tijela ili sa strane, sem u izuzetno ekstremnim
situacijama kada smo zatečeni brzinom dogadjanja na stolu pa se nismo na vrijeme uspeli postaviti.
-Pokret se ne sme prerano prekidati jer reket neće uspeti postići svoju potrebnu brzinu u tački
kontakta sa lopticom. Reket mora završiti svoj put u visini glave igrača.
Ako već postoje odstupanja u početku izučavanja ovog udarca, onda je bolje da se toleriše duži
pokret (iznad glave), jer se on kasnije lakše redukovati nego što se produži.
Bekhend spin
Bekhend spin je udarac koji se primenjuje na sve vrste rotacija koju lotpici daje protivnički igrač.
Bekend spin je vrsta udarca na duže loptice koji dolaze na bekend stranu stola. Usmeren je pre
svega na postizanje direktnog poena ili na pripremu istog, promenom rotacije i tempa. Igrači ga
koriste kao početni udarac za preuzimanje napada da bi kasnije igru nastavili drugim ofanzivnim
udarcima. Zbog slabijeg učestvovanja nogu i tela u samom pokretu spina, za razliku od forhend
spina, bekhend spin nema toliku snagu. Prednost bekhend spina je što snažnim pokretom zgloba
šake u poslednji čas se loptica može uputiti u određeni deo stola protivnika, i tako mu zadati
problem prilikom vraćanja tog udarca.
36
Ranije kada je igra bila sporija, za izvođenje bekhend spina igrači su koristili bekhend stav,
suprotan forhend stavu, gde su igrači koji igraju desnom rukom desnu nogu postavljali bliže stolu,
a levu dalje. Ovaj stav je omogućavao veći zasuk trupa (okretanje trupa) u levu stranu u fazi
zamaha i slobodnije kretanje čitave ruke. Savremeni stoni tenis je mnogo brži, loptica brže dolazi
od protivnika, igraču ostaje manje vremena za nameštanje na loptu i za povezivanje bekhend spina
sa forhend udarcima, te je najbolje za bekhend spinove zauzeti takav stav iz kojeg će igrač najbolje
povezati udarce sa ove strane reketa i delova stola. Danas, igrači zauzimaju paralelan ili forhend
stav gde je suprotna noga u odnosu na ruku kojom se drži reket blago ispred druge noge.
U tabeli je opisana tehnika bekhend spina iz paralelnog stava po fazama izvođenja pokreta
BEKHEND SPIN
Igrač (dešnjak) stoji paralelno u odnosu na osnovnu liniju stola. Desno rame
OSNOVNI je blago postavljeno unapred. Telo je povijeno prema napred i okrenuto prema
STAV sredini stola. Ruka sa reketom je ispred tela, ispod nivoa stola (kod rezanih
loptica, ruka je u visini kolena), savijena u laktu koji je malo odvojen od tela,
zglob šake je u je povijen unazad. Kolena su blago savijena, a težina tela je
raspoređena na obe noge.
Igrač se okreće u levu stranu, desno rame je ispred levog, ruka se spušta
FAZA nadole, opruža u laktu, vrh reketa je okrenut prema dole. Kod običnih loptica
ZAMAHA polazni položaj reketa je u visini kuka, a kod rezanih je u visini kolena.
Igrač pokretom podlaktice nagore i napred pokreće reket prema tački

FAZA udaranja. U trenutku kontakta reket je u zatvorenom položaju i ispred tela,
UDARCA osnovni impuls udarcu daje eksplozivni pokret podlaktice i zgloba šake prema
(tačka napred i gore. Na rezanu lopticu izraženiji je pokret zgloba šake, i usmeren je
kontakta) više prema gore. Kontakt reketa sa lopticom je tangencionalan i pogađa je u
gornjem delu. Lopta se udara ispred tela igrača u najvišoj tački, međutim u
zavisnosti od situacije u igri, kontakt je moguć pre i posle najviše tačke.
Nakon udarca težina tela je prenešena na prednji deo stopala, okretom udesno
FAZA telo postaje paralelno sa osnovnom ivicom stola. Pokret se završava ispred
ZAVRŠETK tela sa opruženom rukom u laktu ispred, i u visini glave (spin na rezane
A UDARCA lopte), ili u visini ramena (spin na “obične” lopte). Vrh reketa je usmeren
gore-napred i malo udesno. Potom se reket vraća u početni položaj.
- pogrešan početni položaj reketa

Najčešće greške kod obučavanja bekhend spina je previše otvoren ili zatvoren ugao reketa što
dovodi do pogrešnog kontakta sa lopticom i njenog odlaska u mrežicu ili preko stola. Početni
položaj pokreta ruke može biti previsoko ili prenisko što uzrokuje predug ili prekratak pokret sa
zakasnelim kontaktom.
- nedovoljan zamah dovodi do spina slabije jačine i rotacije, do pogrešnog, predugog
kontakta koji se prekasno ostvaruje.
37
- spin se izvodi samo iz ručnog zgloba, gde nedostaje ubrzanje podlaktice dovodi do spina
slabije snage.
Igrač mora voditi računa o tome da mu je lakat okretište pokreta spina i da se u bekhend spinu
pokretanje nadlaktice svede na minimum, jer pokretanje čitave ruke iziskuje mnogo prostora i
vremena, što se ne uklapa u savremenu i brzu koncepciju stonoteniske igre. Pre neposrednog
kontakta sa lopticom, slabije pokretanje ručnog zgloba nedovoljno ubrzava šaku sa reketom zbog
čega je i sudar slabiji, te loptica ne dobija dovoljnu brzinu i rotaciju.
Defanzivna tehnika
U defanzivne udarce spadaju odbrambeni udarci izvedeni forhendom i odbrambeni udarci
izvedeni bekhendom. Igrači ove udarce primenjuju u igri udaljeni najmanje jedan metar. Sama
udaljenost igrača zavisi od vrste udaraca koje koristi u igri. Orijentacija odbrambenih igrača je
postizanje poena plasiranjem i promenom rotacije lopte. Glavna strategija odbrambenog igrača je
da variranjem rotacije, tempa i ritma, kao i povremenim napadima iznudi protivnika na grešku.
Odbrambeni igrač igra sa različitim gumama, najčešće sa travom, softom na bekhendu, beksajdom
na forhendu, mada ima i izuzetaka. U toku same igre igrač iz taktičkih razloga okreće reket i loptici
saopštava različite rotacije i na taj zadaje probleme protivniku.
Sam defanzivni udarac se izvodi u zoni udaljenoj od stola 2-5 metara, izvodi se na napad
protivnika sa ciljem da se njegov udarac amortizuje i da se rotacijom lopte prema nazad oteža
nastavak napada.
Reket defanzivnog igrača treba da ima drvo koje nije prebrzo i da ima dobru kontrolu. Gume na
reketu mogu da budu spore, ali moraju imati dobru hvatljivost (trenje). Igrači koriste i gume sa
zubcima (soft, trava) kojima mogu dobro kontrolisati loptice različitih rotacija.
Forhend odbrana
U toku poena igrač može da primenjuje različite varijante forhend odbrane, može da koristi
nerezanu odbranu (guranje lopte) i odbranu završnih udaraca.
Guranje lopte se izvodi okretanjem reketa tako da igrač nehvatljivim gumama, antispinom ili
travom udara lopte protivnika koje nemaju veliku rotaciju. Ukoliko lopte protivnika imaju veliku
rotaciju prema napred, odbijena lopta će se vratiti istom jačinom rotacije ali različitog smera.
Guranje lopte se izvodi i beksajd gumom, tako što se promeni ugao reketa, te se loptica udara po
sredini u odnosu na smer leta. Cilj odbrambenog igrača je da protivnik ne prepozna kolika je
rotacija loptice kod odbrane, da li je gurnuo ili je lopti saopštio veliku rotaciju (zarezao). Guranjem
loptica ne dobija rotaciju unazad što može da prevari protivnika i navede ga na prebacivanje lopte
preko stola. Igrač kod vraćanja završnih udaraca treba da bude udaljeniji od stola, spreman da
blagovremeno odreaguje na loptu koja dolazi brzo od protivnika. Snažne udarce je beksajdom
skoro nemoguće podići iznad mrežice, tako da igrač primenjuje balon odbranu, pokretom ruke od
dole prema gore i napred visoko. Često igrač nije u mogućnosti da jake lopte vrati forhend
odbranom, te se opredeljuje za odbranu balonom, tada loptu hvata kasnije i pokretom ruke odozdo
prema gore lopticu vraća visoko iznad mreže, te na taj način ima više vremena na raspolaganju za
sledeći udarac. Ukoliko igrač koji se brani stoji bliže uz sto mora izvoditi brže i kraće pokrete
udarca.
38
U tabeli je opisana tehnika forhend odbrane po fazama udarca
FORHEND ODBRANA - REZANJE
Igrač (dešnjak) stoji u dijagonalnom stavu gde mu je leva noga blago ispred
OSNOVNI desne. Kolena su savijena, telo je pognuto prema napred, reket je u
STAV neutralnom položaju, vrh reketa je usmeren prema napred, prema stolu.
Težište tela je raspoređeno na obe noge, na prednjem delu stopala.
Igrač se okreće u desnu stranu, povlači desno rame unazad, levo unapred,
FAZA reket je otvoren, u neutralnom položaju, podiže se do visine ramena, a vrh
ZAMAHA reketa je usmeren nagore. Lakat je blago odvojen od tela. Stopalo noge
udaljenije od stola je skoro paralelno sa ivicom stola (zbog stabilnosti stava).
Težište tela se prenosi na levu nogu, udaljeniju nogu od stola.
Telo igrača se okreće u levu stranu, ruka sa reketom se kreće odozgo prema
FAZA dole i napred. Pre samog udarca savijena podlaktica u laktu se opruža, pokret
UDARCA rezanja se izvodi iz lakta, nadlaktica malo učestvuje, desno rame se okreće
(tačka prema napred i spušta, prati pokret udarca, težiste se prenosi na desnu nogu.
kontakta) Pokretom podlaktice i šake reket je pokrenut nadole i napred, te pogađa
lopticu pod uglom u njenoj donjoj polovini.Kontakt je u najvišoj tački, ili
posle nje, ali ne ispod nivoa stola.
Reket nakon kontakta sa lopticom nastavlja putanju pokretom podlaktice i
FAZA zgloba šake nadole, napred i udesno, reket koji prati loptu je sve vreme
ZAVRŠETK otvoren, ruka je ispružena i vraća se u početni položaj za novi udarac.
A UDARCA
- u početnom položaju i prilikom kontakta sa lopticom reket je previše otvoren, igrač ide
mnogo pod lopticu, tako da postoji mogućnost prebacivanja lipte preko stola
- vrh reketa je usmeren prema dole, a treba prema gore. Ova greška se dešava u
situacijama kada igrači ukoče ručni zglob, te zbog slabe pokretljivosti u samom zglobu
igrač ne može dobro sa zareže lopticu, odnosno da loptici saopšti veću rotaciju prema
nazad.
- Loša procena količine rotacije loptice koja dolazi od protivnika, te uzrokuje grešku
zbog pogrešno postavljanja ugla reketa i vremena kontakta sa loptom.
- Sam udarac se izvodi čitavom rukom, a najveći pokret treba da bude podlakticom iz
lakta i ručnog zgloba
- U početnom položaju reket nije iznad tačke udaranja
- Forhend odbrana se izvodi nešto kasnije od bekhend odbrane, ali treba voditi računa da
se loptica ne udara mnogo kasno i da kontakt ne bude ispod nivoa stola osim u
situacijama kada nije moguće drugačije odigrati.
- Igrači prilikom odigravanja forhend odbrambenog udarca ne prenose težište tela na
nogu postavljenu napred tako da udarac ne dobija dovoljnu rotaciju i preciznost.
39
Bekhend odbrana
U tabeli je opisana tehnika bekhend odbrane po fazama udarca
BEKHEND ODBRANA - REZANJE
Igrač ( dešnjak) je u dijagonalnom stavu u odnosu na osnovnu liniju stola

OSNOVNI udaljenosti od 1m, gde mu je desna noga bliža, a leva udaljenija od stola. Trup
STAV je blago povijen unapred, a desno rame je ispred levog.
Zasukom tela u levu stranu igrač postavlja desno rame znatno bliže stolu, ruka
FAZA s reketom je savijena u laktu tako da se reket nalazi u visini ramena ili
ZAMAHA glave.Lakat je ispred, malo odvojen od tela i u visini je struka. Reket je u
neutralnom ili lagano otvorenom položaju, vrh reketa je usmeren unazad i
prema gore. Težište tela se pomera na udaljeniju nogu od stola ( levu).
Okretanjem ramena i kukova udesno težina tela se prenosi na desnu nogu.
FAZA Noge se, pri tom pokretu, manje ili više savijaju prema komponentama
UDARCA odbrane.Udarac se izvodi iz podlaktice uz dodatak impulsa iz zgloba šake, pri
(tačka čemu nadlaktica, gotovo, ne učestvuje u pokretu. Gornji deo tela se pokreće i
kontakta) naginje prema napred. Smer pokreta udarca je odozgo na dole, istovremeno
nešto prema napred i u desnu stranu. Ukoliko je veća rotacija lopte protivnika
prema napred tada će pokret biti usmeren više prema dole, a na manje rotacije
protivnika komponenta udarca je naglašenija prema napred. Kontakt reketa sa
lopticom je u najvišoj tački, može biti i u njenoj silaznoj putanji. Reket
pogadja loptu tangencijalno ispod sredine lopte, gledano u odnosu na smer
leta lopte.
Udarac se završava pokretom podlaktice sa reketom prema napred ispred tela.
FAZA Na kraju pokreta ruka sa reketom je ispružena, a ugao podlaktice u odnosu na
ZAVRŠETK nadlakticu je 120-180°. Pokret udarca se ne prekida već se reket vraća u
A UDARCA početni položaj spreman za novi udarac.
U toku igre igrač može da koristi različite varijante bekhend odbrane i to guranje lopte,
postranično rezanje i vraćanje završnih udaraca. U samom poenu igrač namerno menja jačinu
rotacije da bi protivnika naterao na grešku. ”Gurane” lopte igrač postiže odigravanjem odbrane
travom na rezani pimpl ili na udarce koji nemaju veliku rotaciju prema napred. Bez obzira na
jačinu rotacije lopte koja dolazi, nerezana lopta odbranom se može izvesti i beksajd gumom
promenom ugla reketa. Tada igrač loptu ne pogađa tangencijalno, već je pogađa po sredini u
odnosu na smer leta lopte. U tim situacijama se loptica ne vrti unazad , što može da iznenadi
protivnika i natera ga da prebaci sto prilikom udarca. Da bi igrač smanjio rotaciju jakih spinova
protivnika udarac rezanja može da izvede postraničnim pokretom sleva udasno (kod dešnjaka).
Ovaj udarac postraničnog rezanja je moguće dobro izvesti u situacijama kada lopta dolazi u telo
igrača koji vraća loptu. Prilikom vraćanja brzih završnih udaraca lopta vuče na dole, pokret
bekhend odbrane treba više usmeriti prema napred, međutim kada nije moguće podići loptu treba
se odlučiti na balon odbranu sa pokretom od dole prema gore i rotacijom prema napred.
40
- u početnom položaju udarca podiže se lakat i rame

Često igrači umesto reketa u vis podižu lakat tako da on prestaje da bide osa okretanja u
izvođenju udarca rezanja. Ako igrač grči i podiže rame ruke kojom drži reket trener treba da traži
da spusti rame i da ostane opušteno i da ga ne podiže zajedno sa reketom.
- slaba pokretljivost zgloba šake prilikom udarca
U početnom položaju zglob šake ostaje dole, nije usmeren prema gore što dovodi do slabog
kontakta sa lopticom i nemogućnosti davanja lopti jake rotacije
- reket je previše otvoren – u ovim situacijama lopta odlazi previše preko stola. Trener
treba ukazati na grešku i govoriti igračima da ne otvaraju reket neposredno pre kontakta sa
lopticom, već da to čine ravnomerno i polako.
- reket nije dovoljno iznad nivoa tačke kontakta što kod vraćanja jakih spinova sa velikom
rotacijom dovodi do visokih lopti ili prebacivanja stola. Najvažnije je prilikom odbrane da se
prepozna rotacija protivnikove lopte i pokuša na pravi način odgovoriti udarcem odgovarajuće
strukture pokreta. Pokret udarca rezanja na jako rotirane spinove je više usmeren od gore prema
dole, a na brze spinove sa manjom rotacijom komponenta bekhend odbrane je usmerena od nazad
prema napred.
- udarac se izvodi iz čitave ruke, tako da nedostaje ubrzanje podlakticom i davanja lopti
jake rotacije. Potrebno je insistirati na velikom učešću podlaktice i ručnog zgloba u rezanju
bekhendom.
Pimpl
Pimpl predstavlja defanzivni udarac kojim se rezana ili gurnuta lopta vraća rezanjem. Kod
pimplanja loptica dobija rotaciju prema nazad, razlikuje se od rezane odbrane po tome što je
odbrana defanzivni udarac čiji je pravac pokreta naglašen od gore prema dole i malo napred i koji
se odigrava na rotaciju lopte prema napred. U današnjem stonom tenisu pimpl ima značajnu ulogu
u napadačkoj igri i primenjuje se:
- u prijemu servisa
- kao pripremni udarac za napad
- dugački oštri pimpl sa ciljem da protivnikov napad bude slab i neefikasan posle koga bi igrač
stekao prednost.
41
U odnosu na dužinu lopte, pimplanje može biti dugačko i kratko. Kratko pimlanje igrači primenju
u prijemu servisa, u odigravanju kratkih lopti (pimplanje kratko-kratko) kako bi protivnika sprečili
da agresivnije igra, odnosno da započne napad. Prema veličini rotacije koju poseduje loptica
razlikujemo guranje i rezanje. Guranje je pimplanje kod kog je vrlo mala rotacija lopte prema
nazad, može se primeniti na protivnikove gurane i zarezane loptice. Kod jako zarezanih lopti
rotacije prema nazad je velika što protivniku može da predstavlja veliki problem, odigrava se na
jače i slabije rezane loptice.
U zavisnosti od situacije u kojoj se nalazi i cilja koji želi postići, igrač u toku poena može da
primenjuje različite varijante bekhend pimpla. Ofanzivnim pimplom igrač želi da spreči protivnika
da organizuje napad i omogući sebi uslove za agresivniju igru. Ovakvo pimplanje se izvodi kratkim
i brzim pokretom podlaktice rezanjem ili polurezanjem loptice koja se udara neposredno posle
odskoka od sto, pre najviše tačke putanje leta loptice. Defanzivni pimpl izvode odbrambeni igrači
udaljeni od stola. Lopticu udaraju u silaznoj putanji njenog leta, a udarac izvode dugačkim
pokretom rezanja.Postranično pimplanje igrači izvode pokretom iz leva u desno ili obratno, reket
je lagano otvoren i okrenut u stranu i loptici daje postraničnu rotaciju. Ovakvo pimplanje se često
primenjuje pri prijemu servisa da bi poništili postraničnu rotaciju servisa i kada igrač ovim
pimplom želi da iznenadi protivnika. Guranim pimplanjem se želi protivnik naterati na grešku,
često ga primenjuju igrači sa materijalima, sa travom i softom. Reket kod guranja ne pogađa loptu
tangencijalno, već negde po sredini, i to gornjom polovinom reketa.
Forhend pimpl
Forhend stranom reketa vraćanje servisa možemo odigrati kratkim pimplanjem kako bi
protivnika sprečili da napadne i dugačkim oštrim pimplanjem sa ciljem da protivnik što lošije
izvede napad. Duboko pimlanje ( pimlanje po širini) igrači koriste kako bi protivnika naterali na
pomeranje u stranu i tako otežali odigravanje narednih udaraca.
Na ovoj slici Vang Lićin izvodi forhend pimpl, odnosno

prima servis forhend kratkim pimplom iz sredine stola
42
U tabeli je prikazana tehnika forhend pimplanja na kratku i dugačku loptu
FORHEND PIMPLANJE
Igrač(dešnjak) je dijagonalnom stavu, leva noga je bliža, a desna udaljenija od

OSNOVNI stola. Telo je povijeno prema napred, levo rame je ispred desnog. Težina tela
STAV je na obe noge.
na dugačku loptu: U polaznom položaju reket je lagano otvoren, nalazi se

FAZA pored tela u visini ili nešto iznad kukova, ruka je savijena u laktu koji je
ZAMAHA odvojen od tela, okretom tela u desnu stranu težište se prenosi na nogu koja je
nazad, vrši se zamah zgloba šake tako da je vrh reketa usmeren prema gore.
na kratku loptu: Igrač (dešnjak) desnu nogu privlači i postavlja ispod stola,
telo okreće u levu stranu, pretklonom spušta desno rame nad sto, ruka savijena
u laktu je nad stolom, reket je u otvoren.
na dugačku loptu: Težina tela se prenosi na nogu koja je napred, udarac se
FAZA izvodi iz podlaktice i zgloba šake pokretom napred i lagano prema dole, reket
UDARCA pogađa lopticu tangencijalno u njenom donjem delu, ispred tela u odnosu na
(tačka osnovnu liniju stola. Igrač telom i ramenima prati pokret ruke. Kontakt je
kontakta) moguć u najvišoj tački, pre i posle najviše tačke putanje lopte.
na kratku loptu: Pokretom podlaktice prema mreži, igrač opruža ruku, reket
pogađa lopticu u sasvim otvorenom položaju. Kontakt sa lopticom je oko
najviše tačke.
na dugačku loptu: Pokret udarca se završava ispruženom podlakticom iznad
FAZA visine stola, reket je na kraju otvoren, a vrh reketa je usmeren prema dole, ka
ZAVRŠETK mrežici.
A UDARCA na kratku loptu: Pokret se završava ispružanjem ruke, nakon čega sledi
odskok u nazad i ponovno zauzimanje osnovnog forhend stava, tako da igrač
bude spreman za izvođenje bilo kod drugog udarca.
Bekhend pimpl
Bekhend stranom reketa se mogu pimplati kratke i dugačke lopte. Kratko pimplanje se izvodi na
kratke rezane lopte, na kratak servis, a dugačko pimplanje na duge lopte, na rezane i gurane
servise različite dužine. Igrači primenjuju i postranično pimplanje, gde lopticu udaraju sa strane i
ispod i saopštavaju postraničnu rotaciju da bi protivniku otežali izvođenje narednih udaraca.
-u početnom položaju igrač često podiže rame i reket što predstavlja grešku koja se javlja
kada želi da lopticu udari što pre, u njenoj najvišoj tački.
- naglo otvaranje reketa neposredno pre kontakta- potrebno je reket postepeno otvarati
počev od polaznog položaja, pa kroz fazu zamaha.
- pokret se izvodi čitavom rukom-ovakav udarac je usporen i ne dozvoljava veće učešće
podlaktice i ručnog zgloba i dovodi do slabijeh kontakta.
- pokret se završava previsoko ili prenisko ispod zamišljene linije u visini stola su pojave
koje dovode do greške igrača i dešavaju se kada se igrači plaše eventualnog udaranja reketa o sto.
43
- u toku pokreta gornji deo reketa igrač gura previše napred tako da se ne ide dovoljno pod
lopticu, te se loptica gura i ne dobija veliku rotaciju prema nazad.
- slabo pokretanje ručnog zgloba - ukočen ručni zglob dovodi po slabijeg zamaha i davanja
impulsa pokretu. Takav pimpl je slabije rotacije i brzine.
Uz obučavanje blok i kontra udaraca obučavanje ove tehnike treba početi na samom
početku karijere igrača. Potrebno je insistirati na laganom prebacivanju loptice i to na
guranje loptice, zatim treba početi sa jačim, odnosno većim rotacijama.
U tabeli je prikazana tehnika bekhend pimplanja na kratku i dugačku loptu
BEKHEND PIMPLANJE
Igrač stoji paralelno u odnosu na osnovnu liniju stola ili u blago dijagonalno
OSNOVNI gde je desna noga malo iza leve. Telo je povijeno unapred, ruka je savijena u
STAV laktu, ispred tela. Težište tela je na obe noge.
na dugačku loptu: Igrač (dešnjak) se okreće u levu stranu i postavlja desno

FAZA rame ispred levog, ruka je odvojena od tela i savijena u laktu, reket je
ZAMAHA otvoren, vrh reketa je usmeren na gore i unazad, težište tela je nozi koja je
nazad
na kratku loptu Igrač (dešnjak) prilazi stolu desnom nogom, ruka sa reketom
je iznad stola, ispružena i usmerena je prema napred, reket je otvoren ***broj
na dugačku loptu: Udarac se izvodi iz podlaktice i zgloba šake, nadlaktica ne

FAZA učestvuje, reket se postepeno otvara, na kraju je u vodovarnom položaju,
UDARCA pokret je usmeren od nazad prema napred i dole. Kantakt se ostvaruje ispred
(tačka tela, u najvišoj tački, može biti pre i posle najviše tačke.
kontakta) na kratku loptu: Prilikom samog kontakta reketa i loptice telo igrača je
nagnuto nad sto, težina tela je prebačena na napred postavljenu nogu.
Naglašen je pokret zgloba šake prema dole i ispod loptice.Kantakt je najčešće
u uzlaznoj putanji loptice.
na dugačku loptu: Pokret se završava iznad visine stola, najčešće nad stolom,
FAZA ruka je ispružena ispred tela, reket je skoro u vodoravnom položaju i prati
ZAVRŠETK lopticu, vrh reketa je usmeren ka mrežici.
A UDARCA na kratku loptu: Podlaktica i reket su u ravnoj liniji, vrh reketa je usmeren ka
mrežici, nakon čega sledi odskok u nazad, tako da igrač bude spreman za
izvođenje bilo kod drugog udarca.
Flip
Flip predstavlja ofanzivni udarac koji se primenjuje kao odgovor na kratke lopte protivnika koje
odskaču uz mrežicu, na kratak servis i pimpl protivnika. Korigovanjem ugla reketa igrač izvodi
flip na kratke lopte različitih rotacija (rotacija prema napred, nazad, postranilna, prazna lopta).
Napadom sa stola ofanzivni igrači žele da što pre dođu do inicijative i tako pokušaju agresivnom
igrom da osvoje poen. Flip se može izvoditi forhendom i bekhendom, iznad stola i to najvećim
impulsom zgloba šake s reketom. Iz tog razloga protivnik do poslednjeg trenutka ne mora da zna u
koji deo stola će igrač flipom da napadne. Tehnika flip udarca se uči na kraju obučavanja osnovnih
44
udaraca, posle štopa, bloka, spina, pimplanja i servisa, međutim postoji i mišljenja mnogih trenera
da se pimpl najpre uči.
Forhend i bekhend flip spadaju u složenije udarce i njihovo učenje iziskuje dosta vremena. Tek
kada su savladane tehnike izvođenja predhodnih udaraca treba pristupiti učenju flipa. Najbolji
metod učenja flipa je svakako intervalni trening sa velikom brojem ponavljanja. Nakon toga
potrebno je flip postepeno ubacivati u prostije vežbe, zatim u složenije. Greške koje se javljaju kod
izvođenja flipa su:
- nepravilno postavljanje za izvođenje flipa (previše daleko i previše blizu stola)
- sam pokret se izvodi isljučivo iz zgloba šake gde ne učestvuje podlaktica
- u fazi zamaha šaka sa reketom nije usmerena prema nazad - bez povlačenja reketa u
nazad nema dovoljnog zamaha koji osigurava dovoljno ubrzanje loptice
- kontakt se ostvaruje u silaznoj putanji loptice – kasno udaranje loptice će često otežati
prebacivanje lopte preko mrežice, pogotovo sa velikom rotacijom prema nazad
- prilikom odigravanja flipa u paralelu neophodno je više okretanje, odnosno otvaranje
tela u tu stranu, kao i veće učestvovanje ručnog zgloba. Pogrešno je mnogo vremena
unapred postaviti telo i položaj šake za odigravanje paralele flipom, jer će protivnik
pročitati nameru i spremno odgovoriti na flip.
U tabeli je prikazana tehnika forhend flipa
FORHEND FLIP
Na kratke lopte koje dolaze u forhend, igrač (dešnjak) desnu nogu približava
OSNOVNI stolu, leva je nazad, telo je nagnuto nad sto, desno rame je spušteno, težište
STAV tela je na desnoj nozi. Kod odigravanja flipa iz sredine, igrač levu nogu
približava stolu i odvodi je malo u levu stranu i tako omogućava neometano
kretanje podlaktice i zgloba šake.
Zamah pokreta se izvodi iznad stola. Zglob šake je povijen prema nazad.
FAZA Podlaktica zajedno sa šakom i reketom pravi polukružni pokret. U odnosu na
ZAMAHA rotaciju lopte koja se udara reket je zatvoren ili otvoren.
Podlaktica se okreće u zglobu lakta prema napred, naglašen je pokret zgloba

FAZA šake od nazad prema napred sve dok podlaktica i šaka nisu u istoj ravni. Sam
UDARCA kontakt reketa i loptice se ostvaruje u njenoj najvišoj tački, ispred tela. Položaj
(tačka reketa prilikom kontakta zavisi od rotacije lopre koja se udara.
kontakta)
Posle kontakta reket se kreće prema mrežici i lagano zatvara, vrh reketa je
FAZA usmeren prema letu loptice. Nakon toga igrač vrši odskok u nazad i priprema
ZAVRŠETK se za sledeće udarce.
A UDARCA
45
U tabeli je prikazana tehnika bekhend flipa
BEKHEND FLIP
Igrač (dešnjak) prilazi desnom nogom ispod stola, leva noga je nazad. Ruka sa
OSNOVNI reketom je iznad stola i ispružena je prema napred. Telo je povijeno napred,
STAV težište je na nozi koja je napred postavljena.
Ruka se savija u laktu iznad stola, desno rame se spušta, podlaktica i ručni
FAZA zglob se uvijaju malo u nazad. Reket je u zatvorenom položaju, vrh reketa je
ZAMAHA usmeren unazad i prema dole.
Igrač vrši eksplozivni pokret podlaktice i zgloba šake prema nared i gore u
FAZA pravcu mrežice. Udarac se izvodi najviše naglašenim pokretom ručnog
UDARCA zgloba. Kontakt se ostvaruje u najvišoj taški ili negde u njemoj blizini. Na
(tačka prazne, gurnute loptice položaj reketa i podlaktice pre udarca je nešto viši.
kontakta)
Nakon udarca, pokret podlaktice i reketa se produžava prema mrežici sa

FAZA zatvaranjem reketa. posle toga potrebno se vratiti nazad i postaviti za
ZAVRŠETK odigravanje sledećeg udarca.
A UDARCA
Na slici Vang Lićin izvodi forhend flip iz forhenda na kratku rezanu lopticu (faza neposredno pre
kontakta reketa sa lopticom)
Servis i prijem servisa

Servis predstavlja specifičan način izvođenja udarca, koji se razlikuje od ostalih udaraca po tome
što igrač prilikom izvođenja prvo treba da pogodi sopstvenu, a potom protivnikovu polovinu stola.
Pored toga servis je jedini udarac na koji protivnik nema nikakav direktni uticaj. Međutim, u
zavisnosti od karakteristika igre protivnika zavisiće i vrsta servisa koju će igrač primenjivati.
Servis ne predstavlja samo ubacivanje loptice u igru, već veoma važan segment igre od koga u
velikoj meri zavisi odigravanje poena. Ranije je uloga servisa bila izuzetno mala, a danas
predstavlja jedan od najvažnijih segmenata igre koji u trenažnom procesu ima značajno mesto.
Obučavanje servisa i kasnije uvežbavanje servisa predstavlja važan segment treninga kome se
mora pridodati posebna pažnja zbog značajne uloge servisa u savremenoj stonoteniskoj igri.
Napadači dobrim servisom žele steći prednost, odnosno njihov cilj je da protivnik slabije vrati
46
servis tako da posle servisa bili u mogućnosti da organizuju napad, tj. da agresivnije odigraju i
osvoje poen. Značaj servisa kod defanzivnih igrača nije mali, oni servis mogu da iskoriste i
agresivnim akcijom iznenade protivnika i tako osvoje poen.
Kriterijumi po kojima se servisi mogu podeliti su:

• vrsta rotacije
• dužini
• strani reketa kojom se izvodi
• mestu odakle je izveden
• mestu po širini gde je lopta upućena
• načinu bacanja loptice
Podelu servisa prema ovim kriterijumima treba svatiti uslovno jer jedan servis poseduje više tih
elemenata po kojima je ta podela učinjena.
U zavisnosti od vrste rotacije koju igrač prilikom servisa reketom daje loptici, servisi mogu biti
sa donjom rotacijom, sa gornjom rotacijom, prazni servisi (bez rotacije) i servisi sa postraničnom
rotacijom.
Servis sa rotacijom prema nazad (sa donjom rotacijom) ili rezani servis se najčešće koristi u
savremenom stonom tenisu i to kratak sa ciljem da protivnika osujeti da organizuje napad.Izvodi se
i forhendom i bekhendom. Kratak rezani servis se izvodi tako što se loptica pogađa pokretom
ruke i reketa prema napred i dole. Reket je sve vreme otvoren i pogađa lopticu tangencijalno ispod
njene sredine u odnosu na putanju leta. Sam pokret se izvodi snažnim trzajem ručnog zgloba i
pokretom podlaktice. Prilikom servisa loptica treba da odskoči negde na sredinu dela stola servera
ili bliže mrežici kako bi najviša tačka leta loopte bila iznad mrežice. Kod izvođenja kratkog servisa
bez rotacije reket se nalazi u neutralnom položaju i pogađa loptu po sredini u odnosu na njenu
putanju leta.
Servis sa gornjom rotacijom (rotacijom prema napred) se koristi kao dugački servis ili servis
„iznenađenja“ kako bi protivnika naterao na lošiji prijem i na taj način organizovao svoj napad.
Izvodi se i forhendom i bekhendom, a najčešće forhend stranom reketa.
Dugački servis sa gornjom rotacijom se izvodi veoma brzim pokretom ručnog zgloba i podlaktice.
Pokret udarca je od nazad prema napred, reket je u neutralnom ili blago zatvorenom položaju i
pogađa lopticu pod pravim uglom u odnosu na njenu putanju leta. Odskok lopte treba da bude blizu
osnovne linije dela stola servera i u što nižoj tački, skoro u visini stola.
Na slici je prikazan igrač neposredno pre izbacivanja loptice
47
U tabeli je prikazana tehnika visoko bačenog forhend rezanog servisa
FORHEND SERVIS- visoko bačeni rezani
Igrač (dešnjak) se nalazi u bekhend uglu stola i zauzima stav u kome leva
OSNOVNI noga bliža stolu, a desna dalja tako da je okrenut prema sredini stola i je
STAV telom malo nagnut na sto. Ruka u kojoj je loptica nalazi se u visini stola,
neposredno iza osnovne linije, a ruka sa reketom je savijena u laktu i nalazi se
približno u visini stola.
Igrač uspravlja telo i izbacuje lopticu ispred tela u vis u visini glave, vrši
FAZA zamah tako što ruku sa reketom odvodi od tela. Reket je otvoren i drži se u
ZAMAHA ruci palcem i kažiprstom, zglob šake je slobodan.
FAZA Igrač sasvim otvorenim reketom pogađa lopticu s njene donje strane, malo
UDARCA postranično od tela. Kontakt reketa sa lopticom se ostvaruje kada je loptica
(tačka sasvim nisko, malo iznad nivoa stola.
kontakta)
Pokret se završava otvorenim reketom desno ispred tela, desno rame je u toku
FAZA pokreta zajedno s rukom pokrenuto napred.
ZAVRŠETK
A UDARCA
Servis sa postraničnom rotacijom se najčešće koristi u kombinaciji sa rotacijom prema gore i

rotacijom na dole. Ovi servisi se izvode sa levom i desnom postraničnom rotacijom, a često se
nazivaju servisima sa unutrašnjom i spoljašnjom rotacijom.
Kratak servis se najčešće koristi da rotacijom prema dole i bez rotacije. Znak da je igrač dobro
odservirao kratak servis je da lopta dva puta odskoči na deo stola protivnika. Dugački servis je
opravdan ako je igrač iznenadio primaoca servisa i našao se posle servisa u dobroj situaciji da
napadne. Ovaj servis se primenjuje s rotacijom prema napred, primenjuje se kombinovanom
rotacijom napred i postranično, i kombinacijom rotacija prema dole i postranično.
Servis se može izvoditi forhend i bekhend stranom reketa. Prema istraživanjima sa
velikih takmičenja, u proseku 80% servisa se izvodi forhendom. Prilikom forhend servisa zamah
rukom je veliki, loptici se mogu dati rotacije na dole, na gore, postranična (unutrašnja i
spoljašnja), može se servirati prazan servis,tj. servis bez rotacije.Prednost forhend servisa je što se
posle tog servisa odserviranog iz bekhend ugla stola server nalazi u situaciji da najveći deo stola
može kontrolisati forhend napadom. Bekhend servisi se ređe koriste, servisi mogu miti različite
dužine, rotacije,mesta odakle se izvodi i mesta u koji deo se izvodi.
Prema visini izbačaja loptice prilikom servisa razlikuju se visoko bačeni i nisko bačeni servis.
Loptica se baca visoko u vis kako bi slobodnim padom do tačke kontakta reketa i loptice dostigla
što veću brzinu; na taj način se povećava snaga sudra lopte i reketa čime se postiže jača rotacija i
brzina leta lopte prema napred.
48
Za izvođenje efikasnog servisa neophodno je da se igrač pridržava sledećih načela:

• od samog početka obučavanja potrebno je insistirati na pravilnom izvođenju servisa u
skladu sa aktuelnim pravilima
• servis treba da se izvodi sa punom koncentracijom,
• za izvođenje servisa sa dovoljno rotacije i brzine neophodna je velika pokretljivost u
zglobu šake
• različiti servisi treba da imaju istu ili sličnu strukturu pokreta kako protivnik ne bi
prepoznao rotaciju i tako ga naterati da ostvari slab prijem servisa
• u meču treba koristiti različite servise da protivnik ne bi navikao na određen servis
• pri izvođenju forhend servisa da bi sloboda pokretanja šake bila velika, reket se drži palcem
i kažiprstom. Na ovaj način je pokretom šake moguće dati veliku rotaciju lotici.
• uvežbavanju servisa je potrebno posvetiti mnogo pažnje, tj. neophodno ga je satima
uvežbavati, bilo tre treninga ili posle.

Sa obučavanjem servisa treba početi veoma rano, u prvoj fazi školovanja osnovnih udaraca u
stonom tenisu. Na početku obučavanja treba početi sa učenjem osnovnih, jednostavnoh servisa.
Potrebno je insistirati na pravilnom izvođenju servisa, tj. treba počtovati pravila servisa. Početnike
treba prvo upoznati sa običnom dugačkom «čistom» servom, potom kratkim rezanim servisom.
Kasnije u drugoj fazi školovanja igrač prelazi na složenije servise sa postraničnim rotacijama,
visoko bačenim servisima. Neophodno je insistirati da svi delovi pokreta servisa budu upakovani i
tako izvedeni da ine jednu celinu. Pored toga, potrebno je voditi računa da struktura pokreta
različitih servisa bude gotovo ista tako da protivnik ne može da na osnovu pokreta zaključi o
kakvom se servisu radi, tj. kolika je rotacija lopte. Faza završetka izvođenja servisa treba da bude
slična za sve vrste servisa. Na početku obučavanja igrači izvode slične pokrete, kasnije kad su
savladali to, primenjuju različite individualne dodatke i pokrete sve u cilju sakrivanja rotacije i
«varanja» protivnika.
49
VEŽBE U STONOM TENISU

Vežbe prilagođavanja
U početnim fazama obučavanja dece ne počinje se odmah vežbama na stolu i izmenama udaraca.
Kod dece nije dobro razvijena koordinacije oko-ruka koja bi omogućavala kontrolisano izvođenje
svih udaraca. Razvijanje koordinacije i savladavanje udarana i odbijanja loptice od reket brže i
lakše se vrši vežbama van stola.
Vežbe prilagođavanja služe igračima na početku da brže i lakše steknu osećaj za reket i lopticu.
Pre početka izvođenja ovih vežbi neophodno je da trener pokaže pravilno držanje reketa i insistira
da igrači pri izvođenju vežbi vode računa o ispravnom držanju reketa. Da bi vežbe prilagođavanja
bile interesantne igračima neophodno je da se primanjuju i različite igre takmičarskog karaktera.
U vežbe prilagođavanja spadaju sledeće vežbe:

• vežbe odbijanja
• vežbe balansiranja
• vežbe vođenja
• vežbe udaranja
Postoji veliki broj vežbi balansiranja od kojih ćemo navesti neke:

− vežba se radi u mestu, loptica je na reketu, igrač pomera reket napred-nazad i levo-desno, pravi
kruženja reketom i trudi se da loptica ne padne sa reketa.
− igrač radi isto kao u prvoj vežbi sa razlikom što se loptica kotrlja i na drugoj strani reketa, igrač
više puta menja stranu reketa na kojoj se loptica nalazi.
− vežba se radi u kretanju, kasnije u laganom trčanju gde se igrač trudi da loptica ostane na
reketu.
− igrač sa lopticom na reketu se iz stojećeg stava spušta u sed i nakon toga vraća u početni stav.
− igrač u kretanju sa lopticom na reketu slobodnom rukom odbija balon ili tenisku lopticu, s
ciljem da loptice ne padnu na pod.
Na slici su prikazane vežbe balansiranja
Navešćemo neke od vežbi odbijanja:

− vežbe koje igrač izvodi u mestu: odbijanje loptice forhend stranom reketa, odbijanje loptice
bekhend stranom reketa, naizmenično odbijanje loptice sa obe strane reketa
50
− iste vežbe se izvode u kretanju, kasnije laganim trčanjem

− vežbe u kojoj se lopta odbija različitom jačinom
− vežbe odbijanja u paru se rade tako da loptica ne treba da padne na pod, kao i gde loptica pada
na tlo
− vežbe u paru
− takmičarske igre, štafetne igre
Postoji veliki broj vežbi udaranja koje trener treba da koristi kako bi razbio,eventualnu,
monotoniju treninga i na taj način zainteresovao igrače za ove vežbe. Ove vežbe mogu se raditi
pojedinačno i u paru.
Vežbe vođenja je neophodno uključiti u cilju razvoja motoričkih sposobnosti dece i to: vežbe sa
prirodnim oblicima kretanja i vežbe sa određenim preprekama. Odabir ovih vežbi mogu da učine i
sami igrači.
Imitacijske vežbe u stonom tenisu

Kao jedno od pomoćnih sredstava u školovanju osnovne tehnike igrača i usavršavanja
motoričkih sposobnosti u stonom tenisu se primenjuju imitacijske vežbe. Ove vežbe predstavljaju
vežbe bez loptice u kojim se izvode pokreti i udarci s ciljem poboljšanja tehnike udarca i tehnike
kretanja. Da bi ove vežbe ostavile efekat u treningu treneri moraju igrače uveriti u korisnost i
smisao samih vežbi. Samo ako igrač izvodi pokrete sa punom koncentracijom imitacijske vežbe će
biti korisne i svrsishodne. Uz pomoć treninga sa ovim vežbama kod igrača se može steći predstava
o nekom pokretu. Pokret može biti mnogo puta ponovljen u celini, a isto tako dobro je naglasiti
važne segmente toka udarca. Ciljevi imitacijskog treninga su :
 sticanje predstave o toku pokreta
 struktuiranje toka pokreta
 povezivanje udaraca u celinu
 učvršćivanje toka pokreta
 demonstriranje pokreta udaraca i rada nogu
 poboljšanje brzinske snage i izdržljivosti
Imitacijske vežbe se u treningu mogu primeniti na sledeće načine:

• Demonstracija pokreta udarca bez loptice od strane trenera, ili igrača s dobrom tehnikom.
Ukoliko ove vežbe izvodi igrač sa pogrešnom tehnikom, trener treba da naglasi gde je igrač
pogrešio i ispravi greške.
• Imitacijske vežbe pred ogledalom su veoma korisne i efikasne. Igrač koji uči odredjene
pokrete može sebe posmatrati i steći realnu sliku o pokretu koji izvodi, a samim tim i
eventualno ga korigovati.
• Imitacijske vežbe sa partnerom gde jedan igrač izvodi određenu vežbu, a drugi igrač
ponavlja za njim.
• Imitacijske vežbe u službi razvoja motoričkih spospobnosti. Ove vežbe se koriste kada su
udarci automatizovani gde igrači sa težim reketom i tegovima na nogama žele poboljšati
brzinsku snagu i izdržljivost za udarce koje izvode. Vežbe treba prekinuti kada je očigledno
narušena forma pokreta, što je znak zamora igrača. U zavisnosti od nivoa treniranosti
igrača imitacijske vežbe se mogu izvoditi od 10-30 sekundi u 5-10 serija s ciljem
poboljšanja brzinske izdržljvosti. Ako se imitacijskom vežbom želi uticati na razvoj
51
brzinske snage potrebno je koristiti teži reket tegove do pola kilograma. Za vežbanje
muskulature nogu mogu se koristiti karakteristična stonoteniska kretanja, kao i kombinacija
kretanja i skokova. Ove vežbe se mogu primenjivati sa i bez izvodjenja pokreta udarca uz
kretanje.
Vežbe na stolu
Vežbe za stolom predstavljaju najvažniji deo specifičnog stonoteniskog treninga. Sadržaj vežbi
zavisi od tehničko-taktičkog znanja i individualnih karakteristika igre svakog igrača. Ove vežbe
imaju višestruki značaj u stononoteniskom treningu. U prvoj fazi školovanja igrača najčešće se
koriste šematske i polušematske vežbe koje imaju zadatak da igrači savladaju osnove tehnike i
taktike stonog tenisa. U kasnijim fazama se koriste vežbe sa slobodnim nastavcima, vežbe sa
servisom i vežbe prilagođene igri svakog pojedinca. Jedan od ključnih zadataka trenera je izbor
vežbi na stolu. Prilikom odabira vezbi neophodno je da trener vodi računa o svakom pojedincu, o
njegovim potrebama, stilu igre. U skladu sa tim, trener određuje intenzitet i trajanje vežbi.
Vežbe na stolu možemo podeliti u sledeće grupe:

• osnovne šematske vežbe
• polušematske vežbe
• vežbe povezivanja elemenata
• vežbe bez šeme
• vežbe sa servisom, itd.
Šematske vežbe
Osnovne šematske vežbe su one u kojima se po zadatoj šemi izvodi jedan udarac ili kombinacija
dva udarca. Primenjuju se u zagrevanju igrača, školovanju osnovne tehnike i sticanju sigurnosti u
igri. Kod izvođenja ovih vežbi bitan je tempo izvođenja, sa napretkom igrača pojačava se tempo
izvođenja vežbi.
Na početku svakog treninga igrači se moraju dobro zagrejati osnovnim šematskim vežbama. Kod
ovih vežbi nije naglašen rad nogu, međutim da bi igrači pravilno izvodili pokret udarca neophodno
je dobro postavljanje za svaki udarac.
Primer osnovnih šematskih vežbi:
• forhend kontra bliže stolu-dijagonala
52
• forhend kontra dalje od stola- dijagonala

• forhend kontra naizmenično bliže-dalje stolu
• forhend kontra sa promenom tempa-dijagonala
• bekhend kontra bliže stolu-dijagonala
• bekhend kontra dalje od stola-dijagonala
• bekhend kontra naizmenično bliže-dalje stolu
• bekhend kontra sa promenom tempa-dijagonala
• kontra udarci bliže-dalje stolu, sa promenom tempa po paraleli
• forhend spin-dijagonala
• forhend spin-paralela
• forhend spin dalje od stola (spin na spin)
• forhend spin na visoku loptu-dijagonala; paralela
• forhend završni udarac na visoku loptu
• vežbe pimlanja- dugačko pimplanje dijagonala; paralela
• vežbe pimlanja – osmice- jedan igrač igra fh i bh pimpl dijagonale, drugi paralele
• bekhend pimplanje, forhend spin iz bh ugla, slobodan nastavak igre do završetka poena
• bekhend pimplanje, bh spin, slobodan nastavak igre do završetka poena
Vežbe napada iz pimpla za slobodnim nastavkom se koriste kako u prvoj fazi školovanja igrača
tako i kasnije. Prilikom odabira šematskih vežbi treba voditi računa da same vežbe budi
prilagođene svakom igraču, njegovom igračkom nivou.
Vežbe povezivanja elemenata

Vežbe povezivanja su šematske vežbe koje služe za povezivanje tehnike različitih udaraca onih
elemenata koji se prirodno povezuju u samom poenu. Pod tim podrazumevamo npr. forhend spin-
bekhend blok, fh spin- bh spin ili neku drugu kombinaciju udaraca koju igrači primenjuju u svojoj
igri.
S obzirom da je za povezivanje različitih udaraca neophodno dobro postavljanje tela, u ovim
vežbama izražen je i rad nogu. Prilikom izbora ovih vežbi trener ima na raspolaganju veliki broj
vežbi koje može da primenjuje u trenažnom procesu. Navešćemo neke od njih:
 fh kontra, bh kontra-bh blok
 2 fh konrra, 2bh kontra-bh blok
 fh spin, bh kontra-bh blok
 fh spin, bh spin-bh blok
 fh spin, bh spin-bh blok; fh spin, bh spin-fh blok
 2 fh spin, 2 bh spin-bh blok; 2 fh spin, 2 bh spin-fh blok
 kontra «osmice», prvi igrač igra dijagonale, drugi paralele
 «osmice» prvi igrač igra fh i bh spin dijagonale, drugi fh i bh blok paralele
 «osmice» prvi igrač igra fh i bh spin paralele, drugi fh i bh blok dijagonale
 kontra udarci- forhend, sredina, forhend, bekhend-bh blok
 kontra udarci- forhend, sredina, forhend-fh blok, bekhend-bh blok
 spin udarci-forhend, sredina, forhend, bekhend-bh blok
 kontra udarci- bekhend, sredina (fh kontra), bekhend-bh blok, forhend-fh blok
 spin udarci- bekhend, sredina (fh spinom), bekhend-bh blok, forhend-fh blok
53
Vežbe rada nogu

Osnovni cilj vežbi rada nogu je da u prvoj fazi igrači savladaju tehniku kretanja, a kasnije služe
za specifičnu fizičku pripremu. Kod ovih vežbi treba obratiti pažnju da igrač koji sparinguje
precizno plasira lopticu i drži je što duže u igri, takvom jačinom da igrač koji radi vežbu uspeva da
stigne da se namesti na svaku lopticu i tehnički ispravno izvede udarac. Vežbe rada nogu su ujedno
i vežbe povezivanja elemenata s tim što za noge imaju sekundarni značaj.
Navešćemo neke od njih:
 fh kontra iz fh ugla i sredine stola-fh blok
 fh kontra iz fh ugla i sredine stola-bh blok
 fh spin iz fh ugla i sredine stola-fh blok
 fh spin iz fh ugla i sredine stola-bh blok
 fh spin iz bh ugla i sredine stola-bh blok
 fh spin iz fh ugla-fh blok; fh spin iz sredine stola-bh blok
 3 tačke fh kontra iz fh ugla, sredine i bh ugla-bh blok
 3 tačke fh spin iz fh ugla, sredine i bh ugla-bh blok
 iz bh ugla bh spin, iz sredine fh spin- bh blok
 šurbek šema: bh kontra ili spin iz bh ugla, fh spin iz bh ugla, fh spin iz fh ugla stola
Polušematske vežbe
Za razliku od šematskih vežbi povezivanja elemenata i rada nogu u kojima igrači uvek znaju gde
će loptica da padne, u polušematskim vežbama igrači ne znaju mesto gde loptica pada i te vežbe
podsećaju na poen. Preduslov za uspešno izvodjenje polušematskih vežbi su dobro savladani
elementi u šematskim vežbama. U ovim vežbama igrači znaju koju će tehniku udaraca koristiti, ali
ne znaju kojim će redosledom te udarce koristiti. Na ovaj način se vežba rad nogu i povezivanje
elemenata u situaciji koja je slična realnoj u igri za poen. Navešćemo neke od njih:
• bh-bh kontra (1-3 loptice) promena u fh, fh kontra, s ponavljanjem
• bh-bh spin (1-3 loptice) promena u fh, fh spin, s ponavljanjem
• fh-fh kontra (1-3 loptice) promena u bh, bh kontra, s ponavljanjem
• fh-fh spin (1-3 loptice) promena u bh, bh spin, s ponavljanjem
• fh-fh kontra (1-3 loptice) promena u bh, bh kontra, slobodan nastavak igre za oba igrača do
završetka poena
• fh spin – 2/3 stola po dijagonali
• fh kontra (1-3 loptice) iz fh i bh kontra (1-3 loptice) iz bh
• bh-fh kontra s promenom u sredinu stola (1-2 loptice)
Svi tipovi šematskih vežbi mogu se igrati sa slobodnim nastavkom. Cilj takvih vežbi je da se
određenom vežbom igra određeni broj udaraca i nakon toga igrač sam bira način završetka poena.
U ovakvim vežbama je moguće da i sparing partner odigrava snažnije udarac (pojačava), a igrač
koji izvodi vežbu slobodno nastavlja do završetka poena. Ove vežbe služe za uvežbavanje taktičkih
elemenata igre.
• bh kontra s promenom u sredinu - fh spin, slobodan nastavak do završetka poena
• bh-bh kontra, fh spin iz bh - slobodan nastavak do završetka poena
• fh spin iz fh, fh spin iz sredine, bh spin iz bh (1 krug), sparing partner pojačava, slobodan
nastavak do završetka poena
• ostale šematske vežbe 1-2 kruga, slobodan nastavak do završetka poena
54
Vežbe sa servisom
Vežbe sa servisom predstavljaju značajan segment stonoteniskog treninga i neodvojivi su deo
treninga kod igrača koji su savladali osnovne elemente primenjene u šematskim i polušematskim
vežbama na stolu. Da bi igrač servis uklopio u vežbu neophodno je da uvežba tehniku, sigurnost i
preciznost servisa vežbajući servis bez nastavka igre.Vežbanje servisa s nastavkom igre neophodna
je vežba da bi se servis uklopio u igru servera, da server nauči da igra na treću loptu u tipičnim
situacijama koje nastaju posle prijema servisa. Ove vežbe su značajne za uvežbavanje prijema
servisa i vežbanje nastavka igre nakon primanja servisa. Osim ovoga vežbe sa servisom su
značajne i za uvežbavanje elemenata s kojima započinje poen, a često i odlučuju realizaciju poena.
Navešćemo neke od njih:
 kratak fh servis-napad spinom na dugu rezanu loptu- slobodan nastavak do završetka poena
 kratak fh servis-kratko pimplanje-napad spinom na dugu rezanu loptu-slobodan nastavak do
završetka poena
 kratak fh servis-kratko pimplanje-napad servera flipom-slobodan nastavak do završetka
poena
 fh kratak servis-napad fh spinom na dugu rezanu loptu iz sredine-slobodan nastavak do
završetka poena
 kratak fh servis-slobodan nastavak do završetka poena
U vežbama za primaoca servisa obično se igra prema određenim zadacima prve tri lopte, tj. servis,
vraćanje servisa i treća lopta, a zatim primalac servisa slobodno nastavlja igru do završetka poena.
Primer ovih vežbi:
• kratko vraćen servis-kratko pimplanje-napad primaoca spinom na dugačku rezanu lopticu-
slobodan nastavak do završetka poena
• napad flipom na kratki servis- slobodan nastavak do završetka poena
• kratko-kratko pimplanje, napad primaoca flipom- slobodan nastavak do završetka poena
• napad spinom na dugački servis po celom stolu
• kratak servis- prijem kratko ili produžavanje dugačkim pimplom- slobodan nastavak do
završetka poen
„MANY BALLS” trening

„Many balls” trening je oblik rada koji treneri često upotrebljavaju u samom treningu. Izvodi se
po principu intervalnog treninga i ima brojne prednosti u odnosu na ostale metode treniranja.
Trener je u ulozi ubacivača loptica koje šalje ka igraču jednu za drugom određenim tempom,
frekvencijom i ritmom, sa rotacijom ili bez, u određeni deo stola i u određenim intervalima
opterećenja i odmora.
Rekviziti koji su neophodni za izvođenje intervalnog treninga su:
-stalak koji se prilagođava po visini,
-posuda za loptice,
-manje posude za udacivanje loptica,
-posuda za sakupljanje loptica (sakupljač loptica),
-rekviziti za sto koji sluzi za obeležavanje delova stola,
-više reketa sa različitim vrstama guma,
-veliki broj loptica.
55
Pre početka ubacivanja loptica, trener treba da podesi stalak gde stoji kutija sa lopticama prema
svojoj visini. Stalak ne treba da bude postavljen previše previsoko ili prenisko jer negativno deluje
na trenera. Trener uz dobro zagrevanje i pravilno postavljanje kičmenog stuba (ne treba da se
savija prilikom ubacivanja) će izbeći pojavljivanje bolova u lumbalnom delu kičmenog stuba koji
su karakteristični za ovaj oblik rada. Uz adakvatnu opremu i dobru veštinu ubacivanja loptica
neophodno je da trener dobro poznaje zakonitosti i mogućnosti upotrebe ove metode treninga u
čitavom trenažnom procesu.
U samom radu sa više loptica od velike važnosti je i izbor reketa, odnosno izbor guma kojim
trener ubacuje loptice. Izbor reketa zavisi od cilja koji želimo postići treningom, od sposobnosti i
karakteristikama igrača koji vežbaju. Samo ubacivanje loptica treba da bude toliko
automatizovano da trener uzima loptice bez gledanja u kutiju i neometano vrši ubacivanje i
davanje saveta igračima. Položaj trenera kod stola može biti različit, najčešće stoji pored stola na
bekhend strani. Može da stoji i na sredini stola i u forhend uglu stola. Izbacivanje loptica može da
vrši bliže, nad stolom i dalje od stola, sa poludistance. Lopticu udara forhend ili bekhend stranom
reketa. Udarce koje trener primenjuje treba da budu što sličniji udarcima iz same igre u pogledu
visine, rotacije i brzine loptice. Prilikom udacivanja loptice trener lopticu može direktno da udari,
ili da loptica prvo odskoći od sto, a potom da je pošalje prema igraču.
Prednosti ovog načina treninga su:
-omogućavanje većeg intenziteta rada
-mogućnost analitičkog pristupa vežbanju
-omogućavanje individualizacije vežbanja
-simuliranje stila igrača koji nedostaje u treningu
Slabe strane «many balls» treninga su velika fizička opterećenost trenera i posvećenost ovom
metodu rada što prouzrokuje lošiju organizaciju treninga, zanemarivanje igrača koji nisu
obuhvaćeni ovim treningom, kao i obezbeđivanje dodatnih neophodnih rekvizita.
Uloga „many balls” treninga u stonom tenisu je višestruka:
• učenje i usavršavanje tehnike stonoteniskih udaraca
• ispravljanje tehničkih grešaka
• sticanje sigurnosti u udarcima
• koncepcijsko-taktički trening
• razvijanje specifičnih motoričkih sposobnosti koji su važni sa pravilan razvoj igrača:
specifičnu brzinu, koordinaciju, izdržljivost, preciznost
• poboljšanje brzine kretanja, stizanja dubokih loptica
• razbijanje monotonije treninga
Primer vežbi „many balls” treninga:

• fh kontra iz fh ugla-igrač naizmenično igra paralelu i dijagonalu
• fh kontra iz fh ugla i sredine
• fh kontra iz 3 tačke ( fh ugao, sredina, bh ugao)
• fh spin iz fh i sredine
• fh spin iz fh, sredine i bh
• fh i bh spin 1-1
• fh i bh spin bez šeme
56
• bh spin iz bh ugla
• šurbek šema: bh spin iz bh, iskakanje, fh spin iz bh, fh spin iz forhenda
• kratka rezana u fh- fh kratko pimlanje, fh dugačko pimlanje
• kratka rezana u fh-fh flip
• kratka rezana u bh-bh kratko pimplanje, bh dugačko pimplanje
• kratka rezana u bh-bh flip
• kratko rezana bez šeme-naizmenično fh i bh flip
• kratko rezana bez šeme-naizmenično flipovi i pimplanje
• rezana dugačko u fh-fh spin
• rezana dugačko u fh i sredinu-fh spin
• rezana dugačko u 3 tačke (fh, sredina, bh)- fh spin
• rezana dugačko u bh- bh spin
• rezana dugačko bez šeme-fh i bh spinovi (brzi, rotirani..)
• fh rezana s poludistance- direktno-ceo sto- fh spin
• na pluvisoku rezanu lopticu-završni udarac
• na fh spin-fh kontra
• na fh spin-bh blok
• na fh spin-fh spin sa stola
• na fh spin-bh spin sa stola
• na fh spin-fh spin sa poludistance
• na fh spin- bh spin sa poludistance
• na fh spin-fh spin iz fh ugla i sredine
• na bh spin bez šeme-fh i bh spinovi i blok
• na rezanu-fh spin, na napad-fh spin
• na rezanu-bh spin, na napad-bh spin
• na rezanu u fh-fh spin, na napad u bh-bh spin
• na rezanu u bh-bh spin, na napad u fh-fh spin
• na rezanu u fh ugao-fh spin, na napad iz sredine-fh spin
• na rezanu iz sredine-fh spin, na napad iz fh ugla-fh spin
• na napad ili rezanu bez šeme- bh i fh spin
• na kratku-fh flip, na napadu fh ili sredinu-fh spin
• na kratku-bh flip, na napad u bh-bh spin
• na kratko-bh, fh flip, na napad iz sredine-fh spin
• na kratku rezanu-fh flip, na napad u bh-bh blok
• bh flip, na napad u fh-fh spin
• fh flip, na napad u bh-bh blok ili spin
• na kratko-fh ili bh kr. pimpl, na dugački pimpl- fh ili bh spin
• na kratko-fh ili bh kr. pimpl, na dugački pimpl- fh spin
• na kratko-fh pimpl, na dugački pimpl- fh ili bh spin
• 3 lopte-na kratko-kr. pimpl, na dugu rezanu- fh spin. na napad fh spin
• 3 lopte-na kratko-kr. pimpl, na dugu rezanu- fh spin. na napad u bh-bh spin
• 3 lopte-na kratko-kr. pimpl, sledeće dve lopte bez čeme- fh ili bh napad
• bh kr. pimpl, na dugu rezanu-bh spin, na napad-bh spin
• na kratko- bh, fh kratko više lopti, na dugačke lopte-fh,bh napad (5-6 lopti)
• na kratki servis-fh ili bh flip, na napad –fh ili bh spin
57
• na kratki servis-kratki pimpl,na kratko-fh ili bh flip

• na dugi rezani servis-napad spinom, na napad- fh,bh spin
• na visoku loptu- fh završni udarac
Primer vežbi „many balls” treninga u kojima istovremeno učestvuju dva igrača:
• na dugu rezanu loptu-fh spin dijagonala; partner (stoji na strani stola gde je i trener) izvodi
spin sa stola (vrši preuzimanje po dijagonali)
• na dugu rezanu loptu-bh spin dijagonala; partner izvodi bh blok ili bh spin sa stola
(preuzimanje) po dijagonali
• na dugu rezanu u bh- igrač iskače i vuče fh spin u bh ili fh; partner iyvodi bh ili fh blok ili
spin sa stola (bh ili fh preuzimanje)
• kratak pimpl, partner produžava pimpl u bh ili fh- ulaz spinom-parnet igra fh ili blok ili
preuzima spinovima
• kratak pimpl-igrač produžava u fh-partner igra fh spin po dijagonali, igrač preuzima fh
spinom
• kratak pimpl-igrač produžava u fh-partner igra fh spin po čitavom stolu, igrač preuzima fh
ili bh spinom
• fh flip u fh, partner napada po čitavom stolu, igrač igra fh ili bh blok ili spin
• kratki pimpl, partner ulazi flipom po čitavom stolu, igrač igra bh i fh napad, kasnije
slobodna igra
• iz bh ugla bh kontra sa kretanjem u paru
iz sredine i fh ugla fh kontra sa kretanjem u paru
„Many balls” trening kao intervalni trening predstavlja specifični kondicioni trening u stonom
tenisu. Takav način treninga pomaže razvoju funkcionalnih i motoričkih sposobnosti koji su važni
sa stonotenisku igru. Trener određuje intervale opterećenja i odmora u odnosu na energetske
procese koje želi poboljšati u trenažnoj jedinici. Da bi ovakav trening imao efekta igrači moraju
biti dobro fizički pripremljeni i moraju da poseduju određeno tehničko znanje. Sam intenzitet rada
treba da se prati merenjima pulsa, tj. pulsmetrom. Prilikom rada trener mora igračima da daje
savete koji trebaju da budu jasno razumljivi. Često trener treba da demonstrira vežbu kako bi igrači
bolje i brže usvojili ili uvežbali određeni elemenat koji rade. U ispravljanju grešaka prilikom
izvođenja određenog udarca ili kretanja trener treba da jednom ili dva puta saopšti gde se greši.
Kod svake vežbe igrač treba da se trudi da vežbu izvodi bez greške. Veliki broj grešaka prilikom
«many balls» treninga može biti posledica umora igrača ili prebrzog ubacivanja loptica od strane
trenera. Tada trener treba da koriguje vežbu ili da igrača odmori.
58
METODIKA OBUČAVANJA TEHNIKE U STONOM TENISU

U metodici školovanja tehnike stonog tenisa treneri treba da se pridržavaju principa po kojima će
igrači na lagan i jednostavan način naučiti da pravilno izvode određene udarce i kretanja za
stolom. Jedan od osnovnih principa u metodici školovanja tehnike je princip od laganog prema
teškom, od jednostavnog ka složenom.
U trenažnom procesu stonog tenisa to izgleda ovako:
• od spore igre prema brzoj igri,
• od dijagonalne igre prema paralelnoj igri,
• od šematske igre ka slobodnoj igri,
• od igre bez rotacije do igre sa rotacijom,
• od igre sa istom rotacijom do igre s promenom rotacije,
• od jednostavnih vežbi sa jednom vrstom udaraca do složenih vežbi
Stvaranje motoričkih navika

U tehničkom treningu se uče novi i usavršavaju već poznati udarci i kretanja. Igrač u toku učenja
prima informacije, razređuje ih i primenjuje. Cilj učenja je formiranje stabilnog toka pokreta koji
se može prilagoditi u promenjivim spoljašnjim uslovima. U procesu školovanja tenhike igrač prima
informaciju o udarcu koji treba da izvede, informacija se prenosi u centralni nervni sistem, formira
se prva projekcija kretanja koja se prenošenjem impulsa u odgovarajuće mišićne grupe pretvara u
određeni pokret. Povratnom informacijom se izvedeni pokret upoređuje s prvobitnom projekcijom i
na osnovu toga se vrši korekcija pokreta. Sam postupak se ponavlja sve dok se pokret ne stabilizuje
i automatizuje. Motoričke navike, odnosno tehnika kretanja i izvođenja određenih elemenata se
stiču vežbanjem, odnosno principom ponavljanja. Pokret i kretanje se najpre trebaju pokazati
(demonstrirati) lično ili to obaviti demonstrator, putem filma, video-zapisa, a zatim teoretski
objasniti, nakon toga pristupiti vežbanju-ponavljanju.
Etape u sticanju motoričkih navika su:
1. Iradijacija ili generalizacija u kojoj se pokret ili kretanje izvodi uz preveliko angažovanje
telesne muskulature, a time i energije. Kretanje je nezgrapno, nekoordinisano, a učešće
svesti i razmišljanje o tom kretanju je veliko, kora velikog mozga je veoma angažovana.
Često se javljaju greške u pokretima i kretanju koje trener treba da uoči i da ih uporno
ispravlja. Metodom učenja po principu «pokušaj-greška» i ispravljanje grešaka velikim
brojem ponavljanja , prelazi se u drugu fazu ili etapu koncetracije.
2. Koncentracija ja faza motoričkog učenja u kojoj je učešće razmišljanja o izvođenju kretanja
mnogo manje nego u predhodnoj etapi, smanjen energetski učinak, a pokreti i kretanje je
usklađenije. U ovoj fazi se formira dinamički stereotip, igrač odmah nakon sto oseti da je
kretanje pravilno izveo, treba to kretanje da ponovo izvodio i utvrdi.
3. Automatizacija je etapa sticanja motoričke navike u kojoj se pokret i kretanje obavlja bez
učešća svesti o njemu. Kretanje je veoma racionalno uz minimalni utrošak energije.
Osnovni cilj stvaranja motoričke navike je dolazak na nivo automatizacije.
4. Stabilizacija predstavlja izvođenje automatizovanih radnji u promenljivim situacijama, na
treningu, takmičenju u stresnim situacijama. Tada igrači za vreme igre svoju pažnju više ne
usmeravaju na izvođenje pokreta nekog udarca ili kretanje, nego na druge faktore, pre
svega na taktiku igre.
59
Metode rada u stonom tenisu

Na treningu se koristi vizuelna, verbalna i praktična metoda.
Vizuelna metoda može biti direktna ili indirektna. Najvažnija direktna metoda je metoda
demonstracije. Trener ili igrač sa dobrom tehnikom pokazuje igraču kako treba izvesti neki pokret i
kretanje koji je nezaobilazan deo rada u prvoj fazi obučavanja. Vođenjem ruke igrača trener
usmerava pokret udarca i tako pokušava igraču da pokaže udarac. U indirektne metode ubrajaju se
kinogrami, šeme i video snimci koji se primenjuju nakon ili pre samog treninga.
Verbalna metoda se koristi u stonom tenisu zajedno sa vizuelnom metodom kao dopune
praktičnoj metodi vežbanja. Nepotrebno je igračima davati previše informacija koje mogu da ih
zbune prilikom rada i obučavanja.
Praktična metoda se primenjuje u obliku vežbanja, takmičenja i čini osnovu svakog treninga.
Metoda vežbanja ima mnogo oblika, a zajednička karakteristika je mnogobrojno ponavljanje
određenog zadatka. Posebnu pažnju treba obratiti na odnos ponavljanja (opterećenja) i odmora, kao
i na odnos deo pokreta-celi pokret prilikom obućavanja. U zavisnosti od složenosti elementa koji se
obučava primenjuje se sintetička, analitička ili kombinovana metoda praktičnog vežbanja.
Analitička metoda u kojoj se pokret rasčlanjuje na delove se ređe primenjuje u stonom tenisu.
Ovom metodom se obučavaju složeniji tehnički elementi, gde se posebno uči pokret ruke, a
posebno kretanja neophodna za izvođenje tig udaraca. Udarci u stonom tenisu se najčešće uče u
celini (sintetičkom metodom), a složeniji elementi dodavanjem jednog dela pokreta na već naučeni
deo (kombinovana metoda) ili vežbanjem u olakšanim uslovima.
Rad sa mladima
Rad sa mladima predstavlja mukotrpan rad koji zahteva mnogo ljubavi, znanja, snalažljivosti i
strpljenja kod trenera. Stoni tenis se ubraja u sportove u kojima je potrebno mnogo vremena za
školovanje jednog igrača. Cilj trenera ne treba da bude da od svakog igrača stvori vrhunskog
igrača, već da ih nauči da ispravno izvode osnovne udarce i time stvore bazu za objektivno
maksimalno mogući napredak tog igrača.
O tome kada je najbolje početi trenirati stoni tenis ima različitih mišljenja. Idealno vrema za
učenje motoričkih sposobnosti je razdoblje od 7-12 godina, i to je period kada treba savladati
osnove tehnike stonog tenisa. Suviše rano započeti sa specijalizacijom nije dobro. Opredeljenje za
rano bavljenje stonim tenisom ima opravdanje samo ako se uz paralelan rad na unapređenju opštih
fizičkih sposobnosti deteta radi i na postepenom uvođenju u stoni tenis tako da dete zavoli ovaj
sport. Period od 7-8 godina je najbolji za početak treniranja, s tim da se ne radi samo na
obučavanju tehnike već i na razvijanju fizičkih sposobnosti koje kasnije imaju ključnu ulogu u
napretku igrača.
Postoje različite teorije kod trenera o tome na koji način je najbolje započeti školovanje tehnike,
da li sa udarcima bez rotacije, kontrom, ili udarcima sa rotacijom, pimplanjem ili spinom. Kod nas
se u obučavanju najčešće polazi od kontra, ravnih udaraca gde igrači lopticu udaraju u njenoj
najvišoj tački i pod uglom oko 90 stepeni. Kasnije se prelazi na obučavanje pimpla i spin udaraca u
kojima se lopta udara pod određenim uglom reketa. U prvoj fazi školovanja potrebno je pažnju
posebno posvetiti pedantnom školovanju osnovne tehnike udaraca. Ispravni, složeniji udarci se
mogu učiti samo u slučaju ako je osnovna tehnika pravilno naučena. Prva faza školovanja je
igračima često monotona, tako treneri treba da dozvole slobodnu igru kako bi ih zainteresovao za
dalji rad. Sa početnicima treba raditi jedinstvenim programom, nije potrebno primenjivati
individualni rad koji veliku ulogu ima kasnije u trenažnom procesu.
60
Nabrojaćemo neke od načela koji su važni u školovanju početnika:

• elemente osnovne tehnike udaraca i kretanja u stonom tenisu treba savladati postepeno i
međusobno povezano.
• od samog početka školovana je potrebno insistirati na pravilnom izvođenju udaraca, trener
treba da objasni i naglasi najvažnije elemente pokreta, demonstrira i eventualno pokaže
izvođenje udarca nekog vrhunskog igrača na video snimku.
• od samog početka trener mora voditi računa o razvoju bazičnih motoričkih sposobnosti koji
predstavljaju osnovu za unapređenje specifične kondicije i tehničko- taktičkih elemenata
igre.
• treninzi početnika treba da budu interesantni i da pored sticanja tehničkih znanja omoguće
igračima radost i zadovoljstvo na treningu i na taj način da zavole stoni tenis
• sadržaji teninga treba da budu prilagođeni uzdrastu igrača, ni na koji način ne treba da
podsećaju na treninge odraslih samo smanjenog intenziteta.
• početnici treba vrlo brzo na počnu sa takmičenjima i to sa protivnicina sličnog kvaliteta
• u prvoj fazi školovanja potrebno je biti oprezan sa brojem i intezitetom treninga. Nedeljni
broj treninga ne treba da bude veći od četiri, a trajanje ne duže od 60-90 minuta.
Opterećenja na treningu potrebno je postepeno povećavati.
61
FIZIČKA PRIPREMA U STONOM TENISU

Stoni tenis je sportska disciplina koja svojim tehnikom i sistemom takmičenja zahteva dobru i
svestranu fizičku pripremljenost igrača. U napornim i dugim sezonama, a još više na dugotrajnim
turnirima dobra fizička priprema igrača predstavlja ključ uspeha na svim nivoima stonoteniske
igre. Uspešno tempiranje forme u sezoni sa više ciljeva moguće je samo dobrom fizičkom
pripremom koju treba održavati tokom čitave godine. Igrači koji tokom svoje karijere veliku
pažnju poklanjaju razvoju fizičkih sposobnosti u velikoj su prednosti jer mogu dobro iskoristiti
svoje mogućnosti i predispozicije, te biti manje izloženi eventualnim povredama od igrača koji to
ne rade.
Pre početka fizičkih priprema preporučljivo je da igrači obave morfološka, motorička i
funkcionalna merenja. Ova merenja moraju biti sastavni deo trenažnog procesa sa jedne strane, dok
sa druge strane rezultati testiranja služe treneru za praćenje treniranosti igrača.
Razvoj motoričkih sposobnosti kao što su snaga, koordinacija, brzina, gipkost, ravnoteža i
izdržljivost je za stonotenisere važno zbog nihovog svestranog napretka. Razvoj tehnike je usko
vezana sa nivoom razvoja psihomotoričkih sposobnosti.
Kondicionu pripremu treba shvatiti kao dugotrajan proces vežbanja u kojem se stalno izmenjuju
opterećenja i odmori, stres i prilogođavanje na napore. Fizičkom pripremom utičemo na razvoj
motoričkih i funkcionalnih sposobnosti. Fizičke pripreme požemo podeliti na bazične i specifične
pripreme.
Bazična fizička priprema sportista predstavlja proces u kojem se posredstvom fizičkih vežbi
utiče na razvijanje i usavršavanje funkcionalnih sposobnosti sportiste prilagođavajući ih na
povećane napore koji se manifestuju u sportskim aktivnostima. Zadatak bazične fizičke pripreme je
svestran fizički razvoj sportiste, unapređenje zdravlja i povećavanje radnih sposobnosti sportista,
kao i manje povređivanje igrača. Bazična i specifična fizička priprema su međusobno povezane.
Osnovu čini bazična koja postepeno prelazi u specifičnu fizičku pripremu. Njihov odnos zavisi od
godičnjeg ciklusa treninga. Godišnji ciklus se sastoji od pripremnog, osnovnog i prelaznog perioda.
U pripremnom periodu rad se bazira na razvoji bazičnih motoričkih sposobnosti, a u osnovnom
periodu se prelazi na specifične sposobnosti koje su od velikog značaja za stoni tenis. Bez dobre
bazične pripremljenosti igrača ne može se računati na povećanje specifičnih sposobnosti, a samim
tim ni na dobre rezultate.
Pri izboru sredstava za razoj fizičke pripremljenosti igrača, trener treba da obrati pažnju na
sledeće: vežbe koje izvodi igrač treba da budu slične mišićnom naporu koji se pojavljuje u stonom
tenisu i kompleks vežbi za osnovnu fizičku pripremu treba da sadrži sredstva koji će obogatiti
sposobnosti koje su značajne za stoni tenis i to:
• sposobnost brzog reagovanja
• koordinacija
• opšta i brzinska izdržljivost
• tajming
• eksplozivna i repetitivna snaga
• agilnost
• gipkost
• kinestetički osećaj
62
Značaj motoričkih sposobnosti kod stonotenisera

Motoričke sposobnosti su sposobnosti koje učestvuju u rešavanju motornih zadataka i
uslovljavaju uspešno kretanje, bez obzira da li su stešene treningom ili ne. Osnovu motoričkih
sposobnosti čine jednostavni pokreti koji određuju različite zadatke. Razlikujemo bazične i
specifične motoričke sposobnosti.
Bazične motoričke sposobnosti su u većem ili manjem stepenu genetski predodređene i kao
latentne sposobnosti su zabeležene u genetskom kodu čoveka i dolaze do izražaja samo prilikom
motoričkog funkcionisanja. Bazične motoričke sposobnosti predstavljaju osnovu na koju se
nadograđuju specifične motoričke sposobnosti. U ove sposobnosti spadaju snaga, brzina, gipkost,
koordinacija, izdržljivost, ravnoteža, preciznost.
Specifične motoričke sposobnosti su stečene u pojedinim sportovima i rezultat su specifičnog
treninga, u kome se bazične sposobnosti modifikuju prema zahtevima datog sporta. U zavisnosti od
specifičnosti sporta, igračkog mesta sportiste u timu razlikovaće se i specifčnosti motoričkih
sposobnosti. U stonom tenisu od stila igre može da zavisi i nivo razvijenosti određenih
sposobnosti. Pod uticajem različitih sredstava, metoda i opterećenja delujemo na funkcionalne i
motoričke sposobnosti u toku treninga fizičke pripreme. Sredstva treninga su fizičke vežbe koje
moraju biti odabrane i pripremljenje tako da odgovaraju ciljevima i zadacima treninga. Ova
sredstva se mogu klasifikovati na ona koja direktno i indirektno utiču na sportski uspeh. Direktna
sredstva su ona sredstva koja po svojoj strukturi i intenzitetu slična aktivnostima koji se izvode na
takmičenju. U stonom tenisu su to tehnički elementi. Indirektna sredstva su usmerena na razvoj
sposobnosti i osobina koji su specifični za taj sport. Pored sredstava, trenežno opterećenje je
značajno za trening kondicije. Trenažno opterećenje se sastoji od obima i intenziteta. Obim je
ukupna količina rada koja se određuje na osnovu broja fizičkih vežbi i efektivnog vremena
vežbanja. Intenzitet predstavlja jačinu rada, a zavisi od potrebnog angažovanja snage, brzine i broja
vežbi u jedinici vremena.
Vežbe oblikovanja u treningu stonoteniser

Nijedna fizička aktivnost nije ostvarljiva bez primene vežbi oblikovanja. Bez obzira na pozitivne
efekte vežbi oblikovanja, strogo se mora voditi računa o načinu njihove primene.
U samom treningu stonotenisera vežbe oblikovanja imaju značajnu ulogu, bilo da se radi o
pripremnom, osnovnom ili prelaznom periodu. Prilikom odabira vežbi trener mora poći od toga
kome su namenjene vežbe, te prvenstveno mora voditi računa o uzrastu, polu i nivou treniranosti
pojedinca.
Tabela prikazuje sadržaj, zadatke i trajanje pojedinih delova stonoteniskog treninga u
takmičarskom periodu. U datoj tabeli se vidi da su vežbe oblikovanja zastupljene u pripremnom i
završnom delu treninga. Prikazani trening traje 90 minuta, od kojih same vežbe oblikovanja 30
minuta, odnosno 1/3 treninga.
Uticaj vežbi oblikovanja u treningu stonotenisera je višestruk. One su neodvojivi deo treninga
stonotenisera svih uzrasnih kategorija. Značajnu ulogu imaju kod početnika, kao i kod igrača koji
treniraju nekoliko godina. Uloga vežbi oblikovanja zavisi od dela treninga u kome se primenjuje.
63
DELOVI SADRŽAJ ZADACI TRAJANJE

TRENINGA
lagano trčanje -prilagođavanje organi-zma

za predstojeći rad i
pripremni podizanje radne sposobnosti 20 min.
vežbe oblikovanja igrača
tehničko-taktički - uvežbavanje i povezi-

elementi igre vanje elemenata igre i
glavni njihova primena u poenu
intervalni trening - razvoj specifičnih 60 min.
(tren. sa mnogo lopti) motoričkih svojstava igrača
- smirenje i opuštanje
završni vežbe istezanja celokupnog organizma
10 min.
(strečing) - istezanje onih miši-
ćnih grupa koje su bile
najangažovanije
Vežbe oblikovanja u funkciji razvoja motoričkih sposobnosti stonotenisera

Mladi stonoteniseri i njihovi treneri vođeni željom da što pre postignu dobar rezultat, povećavaju
obim igranja za stolom pri čemu prividno dolazi do poboljšanog odigravanja poena, ali ne i do
kvalitetnog napredka igrača. Stonoteniski napredak je komplesan proces koji se postiže postepeno i
ne može se odvojiti od poboljšanja motoričkih sposobnosti igrača.
Zbog intenzivne pokretljivisti igrača u toku igre, stoni tenis pripada sportovima sa najvećim
fizičkim zahtevima. Da bi igrač mogao da ostvari dobar rezultat, mora da postigne određeni nivo
izdržljivosti, brzine, snage, koordinacije pokreta i pokretljivosti zglobova. Vrhunski stonoteniser ne
mora imati sve sposobnosti na najvišem nivou, ali postoji neki minimum za sve sposobnosti koje
mora posedovati.
Pri izboru vežbi za razvoj motoričkih sposobnosti stonotenisera, trener treba da poštuje sledeća
načela:
• vežbe koje izvodi igrač moraju biti slične mišićnom naporu koji se pojavljuje u stonom
tenisu;
• kompleks vežbi za osnovnu fizičku pripremu mora sadržati zadatke koji obogaćuju i služe
za poboljšanje specifične motorike stonotenisera.
Prilikom primene vežbi oblikovanja u treningu razvoja motoričkih sposobnosti stonotenisera mora
se voditi računa o senzitivnom ili kritičkom periodu. To je period intenzivnijeg razvoja pojedinih
motoričkih sposobnosti, odnosno period u kome je najveći uticaj određene vežbe na organizam.
64
Vežbanje u fitnes-centrima (vežbe na trenažerima) je preporučljivo za razvoj snage stonotenisera.

Pre vežbanja na trenažerima potrebno je dobro zagrevanje igrača. Najbolje zagrevanje je primena
aerobnih vežbi na kardio spravama (pokretna traka, bicikl ergometar, steper, itd.) ili vijača i vežbe
istezanja. Vežbe na kardio spravama (slika br.14) utiču na poboljšanje funkcionalnih sposobnosti
igrača, ojačavaju kardio-vaskularni i respiratorni sistem, učvršćuju mišiće i zglobove i utiču na
kontrolu telesne težine.
Vežbanje na kardio spravama
Za razvoj snage nisu neophodna maksimalna opterećenja, već srednja opterećenja. Pojedinačne
vežbe na spravama se ne treba izvoditi do potpune mišićne iscrpljenosti. Opterećenja treba da se
prilagode sposobnostima igrača. Početnici treba da rade 2-3 serije, 15-20 ponavljanja i 6-8 vežbi.
Namena:Vežbe za jačanje trbušne muskulature Namena: Vežbe za jačanje leđne muskulature
Namena: Vežbe za jačanje grudnih mišića Namena: Vežbe za jačanje unutrašnje strane
nadlakta
Primeri vežbi za razvoj snage u fitnesu
65
Snaga
Pod snagom podrazumevamo sposobnost čoveka da savlada neki spoljašnji otpor ili da mu se
suprostavi pomoću mišićnog naprezanja. Snaga se deli na statičku, repetitivnu i eksplozivnu
snagu. Statička snaga je sposobnost je sposobnost veće izometrijske kontrakcije mišića kojom se
telo održava u određenom položaju.
Repetitivna snaga je sposobnost ponavljajućeg pokretanja tela ili nekog tereta sa savladanjem
otpora izotoničkim kontrakcijama mišića.
Eksplozivna snaga se može definisati kao sposobnost mišića da datom kontrakcijom kroz
pokušajni pokret ostvari što veći nivo sile ili snage u funkciji vremenskog intervala ( potrebno je da
se pokret izvede za što kraće vreme ).
Trening snage za jednog stonotenisera je veoma bitan segment trenaznog procesa. Samo
zauzimanje osnovnog stonoteniskog stava zahteva od igrača razvijene mišiće u preponskom delu
nogu. Treningom snage se dolazi do povećanja mišićnog tonusa što utiče na smanjenje gipkosti i
osećaja za precizni udarac loptice. Samim tim dolazi do smanjenja preciznosti tehničkog izvođenja
udarca. Trening snage je zbog toga drugačiji od treninga bodi bildera. Cilj teninga snage
stonotenisera nije povećanje obima mišića, nego jačanje mišića. Povećan mišićni tonus je
posledica intenzivne mišićne aktivnosti. Zbog velikog opterećivanja mišića, vežbe istezanja i
opuštanja treba da budu sastavni deo odmora između serija i nakon samog vežbanja.
Po topološkom kriterijumu snagu delimo na snagu delimo na snagu ruku i ramenog pojasa, snagu
trupa i snagu nogu. Pored snage ruku u stonom tenisu je značajna snaga ostalih delova tela. U
izviđenju udaraca najviše učestvuje ruka, međutim svaki složeniji udarac se izvodi uz pomoć nogu
i trupa. Razvijenost trupa, odnosno trbušnih i leđnih mišića je od velikog značaja za stonotenisere.
Središnji deo tela učestvuje u svim kretanjima i predstavlja glavnu kariku u kinetičkom lancu kod
izvođenja udaraca. Trbušna muskulatura i muskulatura donjeg dela leđa utiču na ravnotežu tela,
agilnost i koordinaciju. Posledica slabih trbušnih i leđnih mišića su bolovi u leđima. Naporni
mečevi i statičko opterećenje u pretklonu od igrača zahteva čvrstu muskulaturu u lumbalnom telu
leđa, koja će u velikoj meri sprečiti povrede u leđima. Treneri moraju miti oprezni u radu na
poboljšanju snage u poledu doziranja opterećenja i početka rada, ne treba rano početi treninzima
snage. Preporučljivo je da to ne bude pre uzrasta od 15 godina kada treba raditi sa manjim
opterećenjima uz veći broj ponavljanja
U treningu snage najčešće se koristi kružna metoda rada koja se sastoji od 5-8 stanica na kojima
su raspoređeni igrači koji vežbaju.
Vežbe snage za noge
Za dobro kretanje i postavljanje igrača na svaku lopticu je pored brzine važna i dobro razvijena
snaga nogu. Za pravilno zauzimanje osnovnog stava neophodna je dobra razvijenost četvoroglavog
mišića buta što predstavlja preduslov za uspešno izvođenje osnovnih udaraca. Dobro kretanje
igrača zavisi od brzine i eksplozivne snage donjih estremiteta.Opterećenja pri vežbanju treba da
budu prilagođena trenutnim sposobnostima igrača koji vežbaju.
primer vežbi:
• Preskakanje vijače
- u mestu:
sunožno, s međuposkokom, jednonožno, naizmenično, proizvodno, s jedne na drugu nogu, sa
ukrštanjem ruku, sunožni poskoci napred-nazad...
- u kretanju:
66
trčanje kroz vijaču, dokoraci, poskoci s noge na nogu...

• Preskakivanje prepreka
• Trčanje sa otporom
• Pliometrijske vežbe
Pliometrijske vežbe
Pliometrija predstavlja način rada na koji se može povećati brzina pokreta praveći eksplozivno-
reaktivni tip pokreta koji je bitan za dobar odraz. U pliometrijskom treningu dolazi do
koncentrično-ekscentričnog rada muskulature. Pliometrija obuhvata specifične vežbe koje izazivaju
značajno istezanje mišića koji je pod ekscentričnom kontrakcijom i nakon koje sledi snažna
koncentrična kontrakcija koja služi za razvoj snažnog pokreta u kratkom vremenskom periodu.
Ove vežbe se osim za razvoj eksplozivnosti koriste i u rehabilitaciji. Tipični primeri pliometrijskog
treninga su dubinsko-visinski i dubinsko-daljinski skokovi.U ovom vežbama cilj je da se nakon
svakog saskoka što brže igrači odraze uvis ili udalj. U izvođenju ovakvih pokreta negativna
energija velikom brzinom prelazi u pozitivnu mišićnu kontrakciju, pri čemu se razvija reaktivna
sposobnost ili eksplozivna snaga. Primer pliometrijskih vežbi su i skokovi preko prepreka.
Pliometrijske vežbe se nikada ne izvode pre i nakon takmičenja. Posle treninga se izvodi kompleks
vežbi statičkog istezanja (stretching).
Vežbe snage ruku i ramenog pojasa
Specifičnost udaraca u stonom tenisu zahteva da se više pažnje posveti treningu snage ruku i
ramenog pojasa. Uz klasične vežbe igračima se preporučuju vežbe sa teškim loptama
(medicinnkama) jer pored razvoja snnage ovim vežbama se utiče i na brzinu, gipkost...U radu sa
medicinkama je potrebno biti oprezan i pažljiv da ne bi došlo do povreda leđa i prstiju ruku. One se
izvode tek kada je igrač dobro zagrejan, a težina lopti treba da odgovarqa sposobnostima i uzrastu
sportiste.
Primer vežbi:
bacanje medicinke s grudi
bacanje medicinke iz uzručenja
bacanje medicinke iz položaja ležećeg na leđima
bacanje medicinke u vis iz seda raznožnog
67
dodavanje medicinke dokoracima u stranu

Sklekovi
Vežbe snage leđne i trbušne muskulature
Vežbama snage za trbušnu muskulaturu utičemo na mišiće koji su zasluženi za pretklon trupa i
dizanje tela iz pretklona, na spoljašnje i unutrašnje trbušne kose mišiće koji brinu za otklone,
rotacije trupa i pretklon trupa.
Treningom uvek treba da vežbamo sa suprotnom mišićnom grupom kako bi sprečili pojavljivanje
mišićne neuravnoteženosti koji dovode do različitih povreda. Na primer, posle vežbi za trbušnu
muskulaturu izvodimo vežbe za leđne mišiće. Kompleks ovih vežbi izvodimo u aerobnim uslovima
sa većim brojem ponavljanja sa lakim tegovima od 2 do 5 kg ili bez tegova. Posledice slabih
trbušnih i donjih leđnih mišića su bolovi u leđima. Naporna takmičenja i statičko držanje tela u
pretklonu***broj
Vežbanje u fitnesu predstavlja značajan segment razvoja snage stonotenisera. Pojedinačne vežbe
na spravama ne treba izvoditi do potpune mišićne iscrpljenosti. Opterećenja uvek treba prilagoditi
pojedinačnim sposobnostima igrača. Za razvoj snage nisu potrebna maksimalna optrećenja koja
mišiće potpuno iscrpi već srednja opterećenja. Pre početka vežbanja igrači moraju da se dobro
zagreju aerobnim vežbanjem na kardio-spravama (tredmil traka, bicikl ergometar) ili preskakanjem
vijače. Sve vežbe na ovim spravama treba pratiti meračima otkucaja srca, tj. pulsmetrom. Ovim
vežbama se utiče na poboljšanje funcionalnih sposobnosti, ojačava srce, kardiovaskularni i
respiratorni sistem, učvršćuje zglobove i mišiće, a kontroliše i telesnu težinu.
Brzina
Brzina se definiše kao sposobnost čoveka da izvrši veliku frekvenciju pokreta za najkraće vreme
ili da jedan jedini pokret izvede što je moguće brže u datim uslovima. Smatra se da je to jedna od
najznačajnijih motoričkih sposobnosti u stonom tenisu. Većina autora je utvrdila da je koeficijent
urođenosti .95, što znači da u varijabilitetu te sposobnosti 95% učestvuju genetski faktori, a tek 5%
trening.
68
U sportu je utvrđeno postojanje sledećih specifičnih brzina:

• Brzina motorne reakcije – vreme koje protekne od trenutka nastajanja nekog spoljašnjeg
nadražaja pa do trenutka reakcije.
• Brzina pojedinačnog pokreta
• Brzina kretanja sa promenom pravca ( agilnost ) – sposobnost brzog prelaska iz jednog u
drugi pravac kretanja.
• brzina sprinterskog trčanja
U sportu se brzina javlja u dva elementarna oblika:

• Bazična brzina, za čiji razvitak koristimo metode igre i takmičenja, metode naizmeničnih
opterećenja ( ritmička promena intenziteta trčanja ), metode ponavljanja ( ponavljanje
maksimalno brzih reakcija) .
• Specifična brzina, koja je karakteristična za svaku specijalnu sportsku tehniku.
Brzina reakcije u stonom tenisu je najvažniji tip brzine, koji omogućuje da se na određenu akciju
brzo reaguje. U kompleksnim motoričkim reakcijama, koji čine stoni tenis, a koji se često ne mogu
predvideti, brzina reakcije je jedan od najvađnijih elemenata uspešne igre. Pri tome se ne sme
zaboraviti na anticipaciju, jer je stoni tenis toliko brza igra da za suprostavljanje protivniku nije
dovoljna samo dobra reakcija. Stoga brzina reakcije zavisi od sposobnosti predviđanja
(anticipacije), taktičkog razmišljanja, motivacije, od stepena održavanja pažnje i prostorne
orjentacije.
Metodičke osnove za razvoj brzine
• Udarna metoda, koja se sprovodi primenom pojedinačnih pokreta i najčešće se
manifestuje kao eksplozivna snaga.
• Ponavljajuća metoda, koja se bazire na povećanju frekfencije pri ponovljenim kretanjima.
• Intervalna metoda, koja se sprovodi u aerobno – anaerobnim uslovima, a trenažni uticaji
se odvijaju u pauzama između rada.
Metodički postupak pri razvoju brzine je sledeći:
- Vežbe brzine primenjivati na početku glavnog dela treninga.

- Brzinske vežbe izvoditi sa odmorima i zdravim mišićem, posle zagrevanja i istezanja
(zbog brzih skraćivanja mišića ).
- Tehnika mora da bude perfektna.
- Dužina deonica 5 – 200 m.
- Obim trčanja 300 – 1000 m.
Stonoteniske vežbe za razvoj brzine se mogu izvoditi na sledeća tri načina:
• s partnerom,
• sa stonoteniskim robotom,
• s više loptica („many balls” trening)
69
U ovim vezbama treba voditi računa da sparing partner precizno odigrava lopte da bi vežba imala
pravi efekat. Brzina odigravanja lopti u nekim vežbama (posebno u many balls) treba da bude veća
nego u realnim okolnostima, kako bi se unapredila brzina rada nogu.
Koordinacija
Pod pojmom koordinacija (spretnost) podrazumeva se kompleksna motorička sposobnost brzog,
efikasnog i preciznog motoričkog reagovanja u složenim kretnim situacijama.
Neki autori koordinaciju određuju kao sposobnost upravljanja pokretima celog tela ili delova
lokomotornog aparata, koja se ogleda u brzom i preciznom izvođenju složenih motoričkih
zadataka.
U praksi se definišu dva tipa koordinacije:
- Opsta koordinacija podrazumeva sposobnost izvođenja motoričkih zadataka koji
pripadaju kategoriji prirodnih oblika kretanja ( razne kombinacije trčanja, puzanja,
penjanja, skokova, kotrljanja ).
- Specifična koordinacija podrazumeva sposobnost izvođenja složenih motoričkih
zadataka koji pripadaju kategoriji profesionalnih oblika kretanja ( odnosno
predstavljanju tehnike specijanog fizičkog vaspitanja ).
Metode za razvoj koordinacije :

Razvoj koordinativnih sposobnosti treba da se odvija u najranijim fazama sportske karijere,
odnosno u senzitivnim ili „kritičnim” fazama, kada su moguće najoptimalnije reakcije organizma
na primenjene koordinacione vežbe. Pošto je koordinacija u velikoj povezanosti ***?(.78-.80) sa
opštom inteligencijom (G-faktorom) i sportskom tehnikom, iz tih razloga je potrebno u početnim
fazama treninga posebnu pažnju pokloniti stvaranju šireg repertoara različitih struktura kretanja,
koje mogu doprineti kompleksnijem formiranju sposobnosti koordinacije.
Sa slikama su prikazani igrači kako izvode vežbe za razvoj koordinacije uz pomoć različitih
rekvizita: lopte, klupe, obruči, konopci...
Koordinacija predstavlja usklađenost pokreta u odnosu na vreme, prostor i naprezanje.
• Usvaršavanje koordinacionalnih sposobnosti učenjem novih, dovoljno složenim motoričkih
radnji, primenom tzv, standardno – ponavljajuće metode.
• Usavršavanje koordinacionih sposobnosti u ekstremnim uslovima, pomoću različitih oblika
intervalno promenljivog metoda.
70
Vrhunski stonoteniseri imaju izuzetno dobro razvijenu sposobnost kontrolisanja pokreta i položaja
ekstremiteta, zauzimanje osnovnog položaja, kontrolisanja napetosti u mišićima. Dobri igrači
udaraju lopticu pod željenim uglom i određenom brzinom bez vizuelne kontrole prilikom izvođenja
pokreta. Kinestetički receptori se nalaze u mišićima, tetivama i zglobovima. Impulsi koji se javljaju
u toku izvođenja pokreta polaze iz receptora i javljaju se u svesti u vidu motornih osećaja i opažaja
sopstvenih pokreta koji se nazivaju mišićni osećaji. Informacije koje se dobijaju kinestetičkim
čulom se obrađuju i usklađuju sa informacijama dobijenim putem čula vida. Na osnovu ove vrste
informacija igrač zauzima određen položaj tela, položaj ruku i nogu, usklađuje ugao reketa pod
kojim treba da udari lopticu. Tokom čitavog ovog procesa vrši se stalna kontrola pokreta na osnovu
informacija dobijenih kinestetičkim čulom.
Agilnost
Agilnost se najčešće definiše kao sposobnost brzog, kordiniranog i efikasnog premeštanja tela u
prostoru u uslovima zaustavljanja i promena pravca kretanja. Na samom početku razvoja agilnosti
dominiraju elementarne igre i prirodni oblici kretanja. Posebno važna karika u višegodišnjem
razvoji agilnosti jesu motorička znanja koja su odgovorna za efikasni i brzo prenošenje tela u
uslovima naglog zaustavljanja i promena smera kretanja. Iako u stonoteniskom meču mnogo toga
zavisi od pravovremene reakcije i anticipacije, tj. predviđanja protivnikovog poteza koji še odigrati
ipak su nagle promene pravca kretanja i precizno pomeranje tela u prostoru od presudnog značaja
za pravilno izvođenje tehničkih udaraca. Agilnost je usko povezana sa snagom, brzinom, gipkošću
i tehničko-taktičkim elementima.
Izdržljivost
Izdržljivost je motorička sposobnost dužeg izvršavanja određenog kretanja bez smanjene
efikasnosti, odnosno sprovođenja aktivnosti nesmanjenim intenzitetom. Pošto je kooeficijent
urođenosti kod izdržljivosti kreće između .7o i .80, mogućnost razvoja postoji ali ne u velikoj meri.
Da bi se opterećenje u treningu i takmičenju uspešno savladalo kroz oderđeno vreme uz
odgađanje pojave umora, sportista mora posedovati sposobnost izdržljivost. Ona je između ostalog
određena aerobnim i anaerobnim kapacitetom sportista. Aerobni kapacitet predstavlja sposobnost
obavljanja rada kroz duži vremenski period gde ne dolazi do akumulacije laktata u krvi. Parametri
za procenu aerobnog kapaciteta (dugotrajne izsržljivosti) su maksimalna potročnja kiseonika
(VO2max), aerobni i anaerobni prag. Izdržljivost je određena složenom integracijom većeg broja
fizioloških pokazatelja, kao što su: maksimalni protok kiseonika (VO2 max), ekonomičnost
kretanja i laktatni prag. Na ove komponente utiču morfološke i funkcionlne karakteristike (veličina
srca, koncentracija hemoglobina, udarni volumen) koje su do neke mere genetske određene.
Anaerobni kapacitet (opšta anaerobna izdržljivost) predstavlja sposobnost odupiranja umoru pri
dinamičkim aktivnistima submaksimalnog ili maksimalnog opterećenja (npr. trčanje na 200, 400 ili
800 metara). Anaerobni energetski procesi podrazumevaju stvaranje energije metaboličkim
procesima bez prisustva kiseonika.. Kao energenti se koriste kreatin-fosfat i mišićni glikogen.
Anaerobni energetski kapacitet je definisan ukupnom količinom energije koja mu stoji na
raspolaganju za obavljanje rada (kapacitet organizma) i maksimalnim intenzitetom oslobađanja
energije (energetski tempo). Karakteristična je produkcija visoke koncentracije laktata u krvi i
stvaranje velikog kiseoničkog duga. Nivo opšte anaerobne izdržljivosti zavisi od količine
anaerobnih izvora energije (ATP, CP i mišićni glikogen), od njihove efikasne razgradnje i puherske
sposobnosti organizma.
71
Metode za razvoj izdržljivosti

Rad na razvoju izdržljivosti svodi se na rešavanje tri osnovna zadatka:
• Što je moguće dužeg održavanja maksimalne potrošnje kiseonika
• Što je moguće brže razvijanje disajnih procesa do njihovih maksimalnih veleičina
• Dostizanje maksimalne potrošnje kiseonika na kg/ težine za minut
U tom pravcu koristimo sledeće metode za razvoj izdržljivosti

• Kontinuirani metod koji može biti:ravnomerni i promenljivi
• Intervalni metod koji može biti: ponavljajući i promenljivi
Ravnoteža
Ravnoteža se može definisati kao sposobnost zadržavanja tela u stabilnom položaju u uslovima
smanjene površine oslonca. Kod merenja najčešće se meri sposobnost zadržavanja tela u
ravnotežnom položaju stajanjem uzdužnom ili poprečnom na klupici za merenje ravnoteže,na
jednoj ili na dve noge sa otvorenim ili zatvorenim očima.
Đ. Nićin (2000) definiše ravnotežu kao bazičnu motoričku sposobnost održavanja tela u
izbalasiranom položaju, ali i održavanja stabilnog položaja celog tela u različitim pokretima i
kretanjima.
Metode za razvoj ravnoteže
Uglavnom koristimo vežbe za razvijanje: statičke ravnoteže – očuvanje ravnotežnog položaja u
mirovanju i dinamičke ravnoteže – očuvanje željenog položaja u kretanju (stajanjem, hodanjem,
poskocima, laganim trčanjem na suženoj površini uzdužno ili poprečno, na obe noge ili na jednoj
nozi, po obeleženoj liniji, švedskoj klupi).
Gipkost
Gipkost se definiše kao sposobnost izvođenja pokreta velikim amplitudama u jednom zglobu ili u
nizu zglobova. Ova sposobnost zavisi od karakteristika zglobnih sistema biomehaničkih uslova u
mišićima, emocionalnog stanja, motivisanosti, predhodne utreniranosti, spoljašnje temperature,
inteziteta i karaktera zagrevanja pre vežbanja, uzrasta, pola, doba, dana,...
Za intezivni napadačkim udarac ili vraćanje dobro plasirane loptice u stonom tenisu potrebni su
iskoraci, istezanja, okreti, pretkloni, otkloni, i sl. Igrač koji ima dobru gipkost lakše će dohvatiti
loptice i biće uspešniji pri zauzimanju najbolje pozicije za izvođenje udarca. Nedovoljna gipkost
onemogućuje igraču realizaciju ideja, a sa druge strane takav igrač je češće izložen povređivanju.
Mišiće možemo istezati aktivno i pasivno, na treningu se upotrebljavaju dve glavne metode za
razvoj gipkosti i to su:
• Metoda statičkog istezanja (stretching)
• Metoda dinamičkog (balističkog) istezanja
Pasivno istezanje se izvodi pomoću partnera, pomoći druge spoljašnje sile ili vlastite težine tela
(potiskivanje, vučenje), a aktivno istezanje se izvodi radom mišića agonista (zamasi, zibovi,
vučenje).
Strečing predstavlja jedan od najboljih načina poboljšanja gipkosti. Na takmičenjima i trening
strečing je najbolje primeniti posle 5-min. opšteg za grevanja. Istezanje bez opšteg zagrevanja, više
72
škodi nego što koristi, te većina sportskih povreda u stonom tenisu, nastaje zbog prejakog istezanja
„hladnih“ mišića. Prilikom istezanja stonotenisera mora se voditi o sledećem:
• Pre istezanja treba se zagrejati
• Za vreme istezanja dišemo ujednačeno i duboko
• Istezati se treba polako do tačke lagane napetosti mišića, zatim zadržati tu poziciju
najmanje 10 sekundi. Nakon toga se relaksiramo 3-5 sekundi, te vežbu ponovo ponoviti.
Posebnu pažnju posvečujemo mišićima koji su češće napeti.
• Na kraju svakog treninga rade se vežbe istezanja,
• Nakon istezanja mišić relaksiramo laganim istezanjem
• Nakon nekoliko treninga potrebno je povećati amplitudu pokreta
• Ukoliko igrać ima problema sa kičmom neophodno je biti vrlo oprezan
• Kod povreda, akutnih upala i infekcija istezanje mišića treba izostaviti.
Komleks statičkih vežbi istezanja „strečing“
Pretreniranost
Pretreniranost predstavlja disbalans između trenažnih i takmičarskih opterećenja s jedne strane i
oporavka sa druge strane. Da bi se obezbedilo stalno podizanje radnih sposobnosti sportiste od
izuzetnog je značaja da se odredi optimalan način i adekvatan period oporavka, između dva
treninga. Mora se dobro poznavati zakon kontinuiranosti, a time i postupak superkompezacije.
Oporavak je osnovni deo treninga. Veliki broj sportista trenira po principu „što više i što jače“, a
pri tome skraćuju vreme oporavka.Najopasniji uzročnik pretreniranosti je veliko opterećenje bez
dovoljnog oporavka (ne dolazi do superkompezacije, što je glavna beneficija treninga). Suprotno,
73
ako je period oporavka izuzetno dug superkompezatorni efekti treninga se neće moći održati i
sposobnosti sportiste će opadati. Pronaći pravilan optimalni period oporavka je osnovni preventivni
ćinilac u borbi protiv pretreniranosti. To predstavlja izuzetno komplikovani postupak. S obzirom
na prirodu nastanka, vrstu bioloških promena i njihovu veličinu moguće je definisati sledeće tipove
pretreniranosti:
1. Pretreniranost uzrokovana monotonim programom treninga. Kod ovog tipa dolazi do pada
ili zadržavanja radne sposobnosti zbog jednoličnog korišćenja istih trenažnih vežbi.
2. Pretreniranost uzrokovana prekomernim opterećenjem:
- akutnu (kratkotrajnu) pretreniranost, koja predstavlja akumulaciju trenažnog i
takmičarskog stresa koji rezultira kratkotrajnim padom radne sposobnosti i uspešnosti
sportista.
- hroničnu pretreniranost (dugotrajni pad radne sposobnosti, od nekoliko nedelja do
nekoliko meseci).
Osnovni pokazatelji pretreniranosti:

• trenažni
- smanjenje radne sposobnosti
- sporiji oporavak organizma
- gubitak koordinacije
- pad takmičarskih rezultata
• psihološki
- osećaj depresije
- apatija
- visok subjektivni osećaj umora
- emocionalna nestabilnost
- promene u ponašanju
- strah od takmičenja
• fiziološki
- gubitak telesne mase
- promena krvnog pritiska
- povećana frekvencija disanja
- povišen osećaj žeđi
- gubitak apetita
- glavobolja
74
• anatomski
- bolovi u leđima
- mišićne upale
- bolovi u mišićima i tetivama
- mišićna napetost
• imunološki
- povećan broj oboljevanja
- sporo lečenje manjih povreda
- jednodnevne prehlade
- smanjen ukupan broj leukocida u krvi
- bakterijske infekcije
• biohemijski
- smanjena tolerancija na glukozu
- smanjena koncentracija klikogena
- smanjena koncentracija minerala u kostima
- gibitak minerala
- povećanja koncentracija ureje
Uzročnici pretreniranosti:
- postavljanje nerealnih dugotrajnih i kratkotrajnih ciljeva
- naglo povećanje intenziteta treninga
- primena neadekvatnih metoda treninga
- loša komunikacija trenera i sportiste
- veliki broj takmičenja u kratkom vemenskom periodu
- nepravilan režim života (nedostatak sna, noćna dinamika, pušenje i alkohol)
Postupci koji se primenjuju u slučaju pretreniranosti:
• pružiti sportisti nedostajući mentalni odmor
75
• pružiti sportisti nedostajuču rekreaciju
• koristiti aktivan odmor na svežem vazduhu
• konzumiranje hrane sa više minerala
• korišćenje saune i masaže
• ne takmičiti se nekoliko nedelja
• smanjiti trenažnu aktivnost 1-2 nedelje za 50% od redovnog treninga
• kada se simptomi pretreniranosti povuku, trenažna aktivnost može da se postepeno podiže

na normalni nivo-kao pre pretreniranosti. Prvo se postepeno podiže obim, a zatim intenzitet
opterećenja.
Provera motoričkih sposobnosti stonotenisera

Aerobna i anaerobna izdržljivost, mišićna snaga i mišićna izdržljivost, brzina, gipkost,
koordinacija i agilnost - značajni su elementi fizičke pripreme, koji značajno utiču na rezultate u
stonom tenisu. Provera stanja motoričkih sposobnosti zahteva pravilan izbor mernih postupaka.
Testovi mogu da pokažu dobre i loše strane trenažnog procesa, a pokazuju takođe na šta sve treba
obratiti pažnju u planiranju i programiranju treninga u sezoni. Test mora da omogući dobijanje
osnovnih informativnih parametara značajnih u proceni nivoa treniranosti sportista, tj. postavljanja
tačne i jasne dijagnoze.
Da bi se dobila ocena ukupne treniranosti sportista, dijagnostički postupci treba da se sastoje iz
sledećih delova:
Antropometrijska merenja (preko koje se dobijaju direktne i izvedene somatometrijske veličine,
koje se koriste u analizi i tumačenju rezultata ostalih antropoloških dimenizija)
Funkcionalna dijagnostika obuhvata široko područje od registrovanja tzv. opštih funkcionalnih
sposobnosti u rutinskoj laboratorijskoj sportsko-medicinskoj praksi, preko dubljeh uvida u
pojedine fiziološke i biohemijske procese do istraživanja i merenja na sportskim terenima-
situacionim uslovima)
Izokinetika predstavlja merenje mišićne sile u uslovima koncentričnih i ekscentričnih mišićnih
kontrakcija u zavisnosti od ugla između segmenata na izokinetičkom dinamometru. Izokinetika se
koristi kao: dijagnostička metoda, metoda treninga i rehabilitacije.
Motorička dijagnostika pruža dragocene podatke o nivou i karakteru razvijenosti motoričkih
sposobnosti, na koje je trenažni proces direktno usmeren. Raspored i doziranje trenažnih operatora
nije moguće optimalno odrediti bez dijagnostikovanog stanja motoričkih sposobnosti na samom
početku trenažnog ciklusa).
Psihodijagnostika zauzima važno mesto u dijagnostici treniranosti sportista, te predstavlja proces
utvrđivanja nivoa razvijenosti pojedinih psiholoških karakteristika sportista, te moguće obrasce
reagovanja u određenim sutuacijama. Psihodijagnostika sportska omogućava:
• Procenu individualnih i timskih karakteristika potencijala
• uvid u nivo psihološke pripremljenosti sportiste ili ekipe
76
• procenu različitih faktora koji mogu delovati na individualnu i timsku sportsku uspešnost
• uvid u potencijale pojedinnaca (što može biti jedan od faktora preporuke za izbor
adekvatnog sporta)
Celokupno testiranje sportista je moguće obaviti u dijagnostičkom centru Pokrajinskog zavoda za
sport u Novom Sadu. Stonoteniseri trebaju u toku jedne sezone da se testiraju više puta kako bi
testovi imali svoju opravdanost. Prvo testiranje bi trebalo da bude na početku sezone pre
pripremnog perioda. Nakon pripremnog perioda rezultati testiranja treba da posluže oceni i proveri
da li su planirani ciljevi ostvareni, odnosno da se ustanovi uticaj trenažnog procesa u uvodnom
delu sezone. Na osnovu dobijenih rezultata treneri imaju uvid u stanje fizičke pripremljenosti
sportiste i ako je potrebno mogu da koriguju plan i program rada. Na kraju sezone rezultati
testiranja kazuju o efektima rada tokom čitave sezone.
77
TAKTIKA
Taktika u svim sportskim granama predstavlja veoma važan element sportskog uspeha. U stonom
tenisu taktika ima veoma veliku ulogu. Pri odabiru taktike, veoma je važno biti svestan svojih
tehničkih mogućnosti i pravilno ih upotrebiti kako bi se iskoristile slabosti protivnikove igre i
istovremeno što više iz igre isključile njegove dobre strane. Kada govorimo o taktici treba imati na
umu da u razmeni udaraca u savremenom stonom tenisu igrač ima na raspolaganju samo delić
sekunde između dva udarca i u tom kratkom vremenu treba prikupiti informacije, obraditi ih i treba
delovati.
Iz svega navedenog možemo zaključiti da bi taktiku u stonom tenisu mogli da definišemo kao
plansko i smišljeno delovanje igrača s ciljem optimalnog korišćenja vlastitih tehničkih, fizičkih,
intelektualnih i psihičkih sposobnosti u toku igre, uz istovremeno uzimanje u obzir sposobnosti,
slabosti i način igre protivnika.
Taktiku stonog tenisa ne smemo odvojiti od tehničkih, fizičkih i mentalnih sposobnosti igrača,
koje određuju mogućnost ili nemogućnost primene nekih taktičkih rešenja u igri. Igrač će u toku
svog razvoja, zbog potrebe taktičkog osposobljavanja, morati po neki put nadograđivati svoju
tehniku ili čak usvajati po neki novi tehnički element. Što se tiče fizičke sposobnosti, jasno je da
fizička spremnost igrača utiče na izdržljivost u igri. Neposredno fizička spremnost utiče na
sposobnost koordinacije i koncentracije, preciznost pokreta. Opadanje koordinacije, koncentracije i
time i preciznosti dovodi do slabljenja tehničke sposobnosti, što u igri može onemogućiti
sprovođenje uspešne taktike.
Kada je reč o individualnim sportovima stoni tenis svakako pripada grupi sportova u kojima je
taktika vrlo složena.
Kod učenja taktike treba ići postepeno, kao što je to slučaj kod učenja tehnike. Već na završetku
prve faze školovanja tehnike, treba paralelno početi i školovanje osnova taktike. Taktičko
školovanje u treningu treba sprovoditi sistematski i kontinuirano. Igrač treba u treningu savladavati
taktičke šeme, odnosno tehničko-taktičke šeme. On mora naučiti sa svojim osnovnim tehničkim
sposobnostima, taktički ispravno igrati protiv svih tipova igrača. Vrlo je važno da igrač dosta rano
nauči misliti svojom glavom u igri. Trener treba igraču pomagati, ali je sasvim pogrešno ako trener
nastoji da igrača tako vodi da misli umesto njega u igri. Igrač treba već na treningu biti pripremljen
da u svakoj novoj situaciji u igri taktički ispravno reaguje, što sigurno neće biti moguće ako je
prisiljen neprekidno slediti naredbe trenera.
Osnovna sredstva taktike

U stonom tenisu osnovna sredstva taktike čine:
-brzina lopte,
-rotacija lopte,
-plasiranje lopte,
-putanja lopte.
Ovi elementi se menjaju i međusobno kombinuju, tako da postoji bezbroj različitih varijanti.
Osim osnovnih tehničko-taktičkih elemenata na kojima se gradi kompletan plan igre u jednom
trenutku, postoje i fizički i psihički elementi. Celokupna taktika igre obuhvata i čitav niz drugih
78
taktičkih radnji, kao što je usmeravanje igre na slabe tačke protivnika i korišćenje prekida za
usporavanje ili ubrzavanje igre.
Brzina loptice
Obzirom da se igra na malom prostoru, u stonom tenisu igrači najčešće nastoje da igraju što brže
lopte, kako protivniku ne bi dali vremena da pravilno reaguje. Međutim, u praksi često i sporija,
pravilno plasirana lopta može biti efikasnija, naročito kada se menja ritam igre, kombinuju brze i
spore lopte. Tehnika udaraca je vrlo bitna, jer pri odigravanju bržih udaraca preciznost slabi, ali to
naravno ima direktnu vezu sa tehničkim znanjem igrača i što je tehnika stabilnija, to će priciznije
moći da izvede brze udarce. Ubrzavanje tempa, zajedno sa namernim usporavanjem tempa igre kao
i promenom tempa u igri je često korišćeno taktičko sredstvo kojim se pored ostalog, mogu
sagledati i iskoristiti i slabosti tehničke spreme protivnika.
Postoje odbrambeni igrači koji nastoje omesti napadača tako što iz odbrane prelaze u napad,
menjajući tako ritam igre. Kod obratnog slučaja napadač nastoji menjati brzinu i rotaciju udaraca,
kako bi odbrambenom igraču otežao vraćanje lopte. Promena ritma se koristi i u drugim
situacijama, na primer spiner protiv štopera menja brzinu i rotaciju spinova i u takvoj igri prednost
je na strani spinera, jer je aktivnost na njegovoj strani. Menjanjem intenziteta spina (brzi dugi i
sporiji višlji) donosi prednost direktno ili se dobija pogodna lopta za završni udarac. U obrnutoj
situaciji da bi se suprostavio takvoj igri, štop igrači pokušavaju sa promenom ritma u štop-bloku i
to veoma lukavo koriste, igranjem neizmenično duge (najčešće bekend) i kratke lopte (najčešće
forhend). To smeta spinerima, jer im sada lopte ne dolaze do reketa, već se moraju kretati napred
nazad i stalno menjaju pokret pri izvođenju spina, ako žele i dalje zadržati inicijativu. Kako je to
veoma teško postići, jer za dobar spin treba i stabilan položaj, najčešće dolazi do situacije da spiner
pruža ruku, bez kretanja i tako izvodi spin, koji je kvalitetno slabiji. Protiv takvog spina štoper lako
dolazi do pojačanja i preuzimanja inicijative. Tokom igre treba izbegavati da se istom jačinom zada
više udaraca, bez obzira o kakvoj se koncepciji igre radi, da se protivnik ne bi brzo adaptirao na
igru bez promene ritma. Svi ovi primeri promene brzine leta i rotacije lopte daju pravi efekat
promene ritma u igri, onemogućavaju automatsko reagovanje protivnika, povećavaju mu
verovatnost grešaka i prisiljavaju ga da na svaku loptu drugačije reaguje.
Promena rotacije
Danas u igri je jednako važan taktički element promena jačina rotacije, kako u spin igri, tako i
kod rezane odbrane odnosno pimpla. I ovde vredi pravilo da promenu rotacije igrač treba prvo
savladati na treningu kao tehnički element, a zatim postepeno učiti taj element primenjivati kao
sredstvo taktike u igri, što naravno takođe treba biti uvežbano na treningu. Rotacija zahvaljujući
savremenim materijalima za igru i prelepljivanju guma, ima danas ogroman uticaj na igru. Rotacija
sa više od 150 okretaja u sekundi izrazito utiče na odskok lopte i putanju leta. U taktici se koristi
menjanje jačine rotacije, ali i menjanje smera rotacije.
Odbranbeni igrači koriste menjanje rotacije na dole: rezana (jaka rotacija) i flah lopta (skoro bez
rotacije). Promena rotacije kod odbrambenih igrača postiže se i okretanjem strane reketa ako igrač
ima različite gume.
Pri napadu spinom u igri, spineri menjaju jačinu rotacije i kombinuju je sa promenom brzine leta
lopte. Ova promena rotacije je veoma bitna da bi se protivnik onemogućio da automatizovano
vraća lopte, jer svaka lopta dolazi drugačije i treba je na odgovarajući način vratiti, što smanjuje
mogućnost delovanja igrača koji vraća te spinove. Pored toga i u napadu i u odbrani kao sredstvo
taktike može se koristiti menjanje smera rotacije, tj. promena rotacije na dole prema rotaciji na
gore kao i obratno. Za ovo igrač mora imati vrlo dobru tehniku. Odbrambeni igrači često menjaju
79
rotaciju na dole u rotaciju na gore, nakon rezane odbrane prelaze u napad spinom. Promena rotacije
je prisutna i kod servisa, gde se kombinuju rotacija na gore i dole sa rotacijom sa strane.
Plasiranje loptice
U stonom tenisu je sto relativno malih dimenzija, ali tačno plasiranim loptama može se steći
velika prednost, stoga je tačno plasiranje lopte jako važno taktičko sredstvo. Da bi udarac bio
precizan i snažan, kod izvođenja udaraca od velike je važnosti pravilan stav u odnosu na loptu.
Preciznim udarcima protivniku se otežava pravovremeno i pravilno postavljanje na lopte.
Plasiranje lopte može biti po širini i po dubini stola. U igri će se naravno koristiti oba načina.
Plasiranje po širini
Kod plasiranja lopte po širini ne sme se protivnik gađati u reket, već se treba odigravati na mesta
gde se ne može dobro postaviti bez odgovarajućeg premeštaja tela. Protivnik se lakše namešta na
dijagonalne lopte, jer je put lopte duži za oko 20% od lopte dobijene po paraleli. U pravilu je lakše
odigrati dijagonalu a teže paralelu, jer zbog kraće putanje leta lopte teža je postavka tela prema
lopti za paralelu. Zbog toga u savremenom stonom tenisu igra po paraleli je veoma važan element
taktike.
Jedna od šema kod plasiranja lopte po širini je plasiranje lopte duboko levo ili duboko desno po
uglovima i tu je cilj da se protivnik razvuče i onemogući da stigne na vreme i zada dobar udarac.
Ovakvo plasiranje se uglavnom primenjuje kod spinera sa poludistance i odbrambenih igrača, dok
kod igrača koji stoje blizu stola se manje koristi, jer zbog skraćenih uglova takvo plasiranje im
može odgovarati i pomoći im da razviju svoju igru. Još jedna od mogućnosti je igranje uporno na
jednu stranu protivnika i zatim iznenadno okretanje u drugi ugao. Ovakva igra se uglavnom koristi
u igri kroz duboki bekhend sa promenom u forhend. Ta promena je najčešće kroz paralelu, što
protivniku daje još manje vremena da se namesti i često se posle takve promene stiče inicijativa.
Plasiranje lopte u telo igrača najčešće se primenjuje za igranje protiv igrača koji stoje kod stola, ali
i završnim udarcima protiv odbrambenih igrača, kao i spinera. Igra u telo igrača se najčešće
kombinuje sa plasiranjem lopte u duboki ugao i zatim igranjem u lakat protivnika. Na ovakvu
taktičku varijantu igrači se dosta razlikuju po tome kako reaguju kod plasiranih loptica po
uglovima odnosno plasiranih loptica u telo. Sigurno da će igrači sa dužim rukama lakše odigravati
lopte koje su plasirane po uglovima,a teže ukoliko dobije loptu u sredinu, a obrnuto je kod igrača
koji imaju kraće ruke.
Plasiranje po dužini
Igranje dugih i kratkih lopti, najčešće se koristi zbog promene ritma u igri. Kod plasiranja po
dužini je cilj da se protivnik izbaci iz ritma i da se poremeti u napadu. Često napadači imaju
problem kretanja napred-nazad na lopte kod promene dužine udaraca. Kod napadača promena
dužine udaraca može da se igra u raznim varijantama. Jedna od tih varijanti je kratko vraćanje
servisa pa zatim dug flip ili spin; zatim snažan dug napadački udarac pa zatim kratko odštopana
lopta i u ovoj varijanti ukoliko protivnik stoji dalje od stola, lopta će propasti i njemu će biti
otežano da se namesti za sledeći udarac. U igri protiv defanzivca primenjuje se često taktika da
posle dugih ofanzivnih udaraca sledi kratka lopta na koju odbrambeni igrač mora prići stolu, a
zatim ponovo dugačka brza lopta, često u telo protivnika. Tu skraćenu loptu je bitno dobro
odigrati, jer ukoliko je nedovoljno skraćena protivnik ne samo da će je lako stići, već može i da
poentira napadom.
80
Putanja loptice
Kao taktičko sredstvo može da posluži i putanja lopte i ona ima uticaja na igru, posebno kod
napada spinom i balon odbrane. Kod spinera putanja će zavisiti od toga da li su spinovi brzi ili
spori i ta promena može protivniku dodatno otežati igru. Razlika nije u jačini rotacije već u brzini
leta lopte. Kod balon odbrane se nastoji odigrati dugačka lopta na kraj stola sa visokom putanjom,
kako bi se dobilo na vremenu za postavljanje za sledeći udarac i ujedno da se protivniku
onemogući da zada završni udarac.
Sistem igre i taktika napada i odbrane

Kada kažemo sistem igre, mislimo na način kojim neki igrač nastoji osvajati poene i bez obzira na
način igre protivnika, sprovodi svoju igru sa kojom će na najefikasniji način koristiti svoje tehničke
mogućnosti. Imamo česte situacije na mečeviva da napadači koji igraju blizu stola, budu prinuđeni
da se balonima brane od stola. To je jedan od primera da se svaki igrač nađe u situaciji kada mora
da odigra nešto što ne spada u njegov sistem igre. Zbog toga kada pričamo o sistemu igre ističemo
način igre koju pojedinac uvek nastoji sprovesti, ali u pojedinim situacijama nikako ne treba
isključiti korišćenje i drugih sistema.
Taktika napada
Taktika u napadu u stonom tenisu vezana je za primenu napadačkih udaraca sa rotacijom prema
napred, koji se koriste gotovo bez prekida od prvog udarca pa sve do kraja poena. Cilj taktike u
napadu je da ubrzavanjem tempa, promenama tempa i snage udaraca, određuje tok igre i dovodi do
osvajanja poena. Takva taktika zahteva tehničku sposobnost vladanja ofanzivnim udarcima i
njihovu raznovrsnu primenu. Velika je prednost ukoliko napadač ima dobar servis, jer posle njega
često dobija loptu kojom će moći da poentira ili posle koje će napadom voditi igru sve do osvajanja
poena.
Kod taktike u igri protiv napada samo se neke stvari mogu reći uopšeno, dok ostale zavise od toga
koji sistem igre se suprotstavlja kojem sistemu napadačke igre. Ako se radi o defanzivnom igraču,
sigurno da se on neće boriti sa svojim protivnikom za napad, dok će ofanzivan igrač protiv
ofanzivnog nastojati da prvi uđe u napad a ako mu to ne uspe, boriće se za preuzimanje napada od
protivnika da bi mogao da vodi igru. Taktika protiv napada razlikovaće se i u zavisnosti o kakvom
napadu se radi, da li je u pitanju igrač sa poludistance forhend i bekhend spinovima ili se radi o
igraču u blizini stola bez rotiranih lopti. Tek sa poznavanjem protivnika i uzimanjem u obzir
vlastitih sposobnosti, moguće je osmisliti uspešno taktiku za neki meč.
Napad u zoni stola
Napad u zoni stola najčešće koriste dominantni forhend napadači, koji napad nastoje voditi
forhendom. Svi ostali udarci služe tome da se igrač dovede u dobru poziciju za izvođenje forhend
napada ili da se odbrani u situaciji u kojoj je protivnik uspeo uzeti inicijativu. Napad se izvodi u
blizini stola brzim napadačkim udarcima bez izražene rotacije. Ovim sistemom igre najviše igraju
azijski napadači penholder držanjem reketa.
Najuspešnija taktika protiv ovih igrača je variranje spinova, pošto takvi igrači nastoje ubrzati igru
a u toj brzoj igri problem predstavlja svaka promena rotacije. Kod penholder držanja reketa slaba
tačka je držanje u dubokom bekhendu a kod klasičnog držanja reketa, slaba tačka je u
stonoteniskom laktu. Kod prijema servisa treba težiti ka dobro ostavljenoj kratkoj lopti, jer će se
tako zatvoriti igru protivnika.
81
Jednostrani napadači sa poludistance

Ovakav tip igrača nastoji sve lopte stizati i napadati sa forhend spinom sa poludistance, dok mu
bekhend služi kao pomoćni udarac koji se igra samo ukoliko se lopta ne može stići forhendom.
Ovakvi napadači imaju izrazito veliku pokretljivost na poludistanci i kvalitetan vrlo agresivan
forhend spin napad sa poludistance.
Pošto ovakav tip igrača pokriva ceo sto forhendom i kod prijema servisa stoji forhend postavom
na bekhend uglu, najslabija tačka mu je kratka lopta na forhend a zatim odmah dugačka lopta na
bekhend ugao. Time se prisiljava da loptu vrati svojim slabijim udarcem, tj. bekhendom. Zbog
čestog izvlačenja u bekhend ugao, jer nastoji pokriti ceo sto forhend slaba tačka mu je i duboki
forhend. Celokupna taktika protiv izrazitog forhend napadača se svodi na odigravvanje lopti po
dubokim uglovima.
Obostrani napadači sa poludistance
Osnovna igra je forhend i bekhend napad sa poludistance. Ovakav sistem igre je uglavnom vezan
za evropski način držanja, jer držanje penholder stilom otežava serijski bekhend spin napad sa
poludistance. Izuzetak su određeni igrači iz novije generacije kineskih takmičara, koji su uspeli da
pronađu način za savladavanje tog elementa. Primer je aktuelni prvak sveta Vang Hao. Igrač
spinovima sa poludistance nastoji agresivnom igrom osvajati poene, završni udarci izvode se
snažnim i brzim spinom.Igrači koji su obostrani uglavnom pokrivaju forhendom dve trećine, a
bekhendom 1/3 stola.
Nasuprot forhend napadačima njihov bekhend nije slab i ne izlaze često sa forhendom na bekhend
ugao, već ne retko polaze bekendom u napad čak i sa sredine. Ovakvim igračima je najslabija tačka
igranje u lakat. Kod sprovođenja taktike protiv ovakvih napadača uspešno je kada se odigra duboko
po bekhendu (ako je bekhend slabija strana) a zatim u telo protivnika ili obrnuto duboko po
forhendu a zatim u telo. Pošto ovakvi igrači po pravilu imaju slabiji rad nogu, veoma je važno
gledati gde on stoji i prema tome oceniti kuda da se uputi lopta.
Taktika odbrane
Sistem igre u odbrani karakteriše primena defanzivnih udaraca sa rotacijom na dole i bez rotacije,
uključujući i pimplanje, sa ciljem da se napadač dovede u situaciju da pogreši u napadu i to uz
pomoć menjanja rotacije, ritma u igri, plasiranja lopte i sposobnosti da se lopta vraća u niskoj
putanji preko mreže. U savremenom stonom tenisu svaki defanzivni igrač mora dobro vladati i
napadom. On napadom gleda da ometa ritam protivnika i u današnje vreme većina odbrana nastoji
koristiti svaku priliku za vlastiti napad, naročito posle svog servisa ili prelaze u napad u situacijama
kada je protivnik kratkom loptom loše prekinuo svoj napad. Vrlo je važna procena defanzivaca
kada, koliko treba i koliko može napadati protiv svog protivnika. To mnogo zavisi i od napadačke
sposobnosti odbrambenog igrača.
Igranje protiv odbrane većini evropskih igrača predstavlja popriličan problem. Uzrok tome je da
ima malo defanzivnih igrača, tako da mladi igrači već na samom početku nemaju prilike da
treniraju i da se sastaju na takmičenju sa takvim igračima. Kako će se voditi napad protiv odbrane
uveliko zavisi od tehničkih mogućnosti igrača.
Igrač koji ima snažan i siguran forhend spin, gledaće da raznovrsnim spinovima izmori
defanzivnog igrača. Napad se vodi neprekidno spinovima uz promenu paralela i dijagonala kako bi
se protivnik prisilio na neprekidnu promenu pozicije, a završni udarac se najčešće izvodi kroz
sredinu, naročito ako se uspe odbrambeni igrač privući stolu. Igrač koji ne može voditi igru
serijskim napadom, nalazi neko drugo individualno rešenje. Neko će nastojati čestim promenama
82
ritma i kratkim loptama doći do povoljne lopte za završni udarac i kod takve igre moguće je
efikasno koristiti i iznenadne snažne udarce. Igrači koji imaju slabiji napad i odbrambeni igrači,
pokušaće rešiti susret u igri na vreme. Jedan od osnovnih problema u igri protiv odbrane je svakako
razlikovanje rotacije lopte koja dolazi. Najčešće je neophodno da se protiv odbrambenog igrača
dugo priprema napad i to je često igra koja zahteva mnogo strpljenja, koncentracije i taktičke
discipline napadača.
Servis i vraćanje serve

Servis i prijem servisa su u savremenom stonom tenisu jako važni elementi igre. U današnje
vreme poeni sve kraće traju i statistika sa velikih takmičenja pokazuje da se velika većina poena
završava nakon najviše 2-3 razmene udaraca, što znači da su servis i prijem servisa najčešće jedna
trećina do čak jedna polovina svih udaraca koji se izvedu u prosečnoj igri. Analizom statističkih
pokazatelja došlo se do rezultata da se direktno postignuti poeni servom kreću oko 10 % od
ukupnih servi, a prosek ukupno osvojenih poena servera iznosi oko 55 %. Na osnovu ovih
podataka se može konstatovati da server ima prednost u stonom tenisu, ali ne u onolikoj meri
koliko se to očekivalo.Velika većina poena se završava odlukom neposredno nakon servisa i
prijema serve, što znači da kvalitet servisa odnosno prijema, direktno odlučuje o ishodu poena.
Razlika između osvajanja poena kad igrač servira i kada prima servu nije drastična, što je znak da
kako su serveri razvijali tehniku i taktiku servisa, tako su istovremeno i primaoci razvijali tehnike i
taktike prijema servisa.
Taktika servisa
Da bi se moglo pomišljati na taktiku kod izvođenja servisa, treba raspolagati barem sa nekoliko
vrsti servisa. Serve moraju da budu kvalitetne i da se izvode sa sigurnošću ukoliko se želi
sprovoditi određena taktika. Veoma je bitan kvalitetan nastavak igre nakon servisa i takozvana igra
na treću loptu mora biti na adekvatan način uvežbana. U kom trenutku koju servu će koristiti
zavisiće od protivnika i bitno je da zna kako će primalac u većini slučajeva vratiti taj servis, da bi
nastavak igre bio efikasan.
U stonom tenisu koriste se u odnosu na dužinu lopte tri vrste servisa:
• kratki,
• poludugački i
• dugački.
Kratkim servisom server želi sprečiti protivnika da krene u napad ili da bi ga privukao da se nagne
nad sto i tako ostvari dobru poziciju za nastavak igre, osim u slučaju kada primalac vraća ove serve
kratko, tada se ne postiže prednost. Posle kratke serve primaocu se otvara znatno veći ugao
vraćanja lopte po širini stola. Zato je bitno da server vlada kratkim servisom kod kojega može
menjati rotacije (na gore, na dole, postraničo, prazno) i plasiranje (bekhend, sredina, forhend).
Ukoliko server da kratki servis na dole, zna da protivnik moze da mu ostavi kratko što bi mogao da
odgovori isto kratkom loptom i čeka određeni trenutak za napad. Ukoliko protivnik posle kratke
serve na dole produži loptu pimplom, server će imati priliku da napadne protivnika sa spinom. Ako
se server odluči za kratku servu prema gore ili praznu, može da očekuje flip napad od protivnika i
spremno dočeka tu treću loptu. To su samo neke od varijanti vraćanja i veoma je bitno mesto
servisa jer od toga zavisi koji su uglovi za plasiranje primaocu servisa otvoreni.
83
Poludugački servis je servis kod kojeg je drugi odskok lopte oko osnovne linije. Kod ovog servisa
primalac je onemogućen da loptu vrati kratko i često je u nedoumici da li da izvrši udarac iznad
stola ili da loptu pusti iza osnovne linije stola.
Rizik za ovakav servis je što može da izađe nešto više iza osnovne linije i time bi protivnik
sigurno krenuo agresivnim napadom.
Dugačke serve ne služe samo da se iznenadno osvoji poen, već čini da kratki servisi postaju
opasniji, pošto primalac bojeći se dugog servisa, ne stoji sasvim blizu stola, pa ne može tako dobro
očekivati kratak servis.
U savremenom stonom tenisu vrhunski igrači najviše izvode serve forhendom iz bekhend ugla,
visokim izbačajem sakrivajući rotaciju u granicama dozvoljenog po stonoteniskim pravilima. Pri
izvođenju serve nakon što je lopta udarena, nastoji se izvesti dodatni pokret u prazno, koji će
zavarati protivnika o pravom smeru pokreta pri izvođenju servisa.
Taktika prijema servisa

Kod primanja servisa, primalac mora pronalaziti odgovor na ono što je server odservirao i njemu
uglavnom server određuje koje mogućnosti ima za vraćanje tog servisa.Tek kada je poznato koji je
servis protivnik izveo, gde ga je plasirao, kakva je rotacija, tek tada se može odrediti način vraćanja
servisa. Za razliku od servisa gde je potrebna posebna tehnika, kod vraćanja servisa igrač koristi
sve one tehnike kojima se u svojoj igri inače služi. Zbog neograničenih mogućnosti izvođenja
najrazličitijih varijanti servisa, vraćanje servisa je neophodno posebno uvežbavati.
Treba nastojati sakupiti što više iskustva u vraćanju servisa, a pošto je servis izrazito individualna
tehnika od velike je koristi steći praksu u vraćanju servisa od što većeg broja različitih igrača i to
iskustvo koristiti u budućim mečevima. Kod vraćanja servisa igrač treba u vrlo kratkom vremenu
doneti odluku da li će igrati forhendom ili bekhendom, kojom vrstom udarca će vratiti servis, gde,
kojim tempom, kojom jačinom rotacije će izvesti uzvratni udarac i tu je otežavajuća okolnost što
protivnik pokušava do zadnjeg časa prikriti pravu rotaciju i plasiranje servisa.
Primalac servisa mora nastojati tačno videti kojim smerom pokreta i pod kakvim uglom je server
pogodio loptu prilikom servisa i na taj nač odgonetnuti kakvu i koliko rotacije servis ima. Ukoliko
primalac nije siguran u svoju procenu kakva je serva, na primer da li je rezana ili gurana, ne sme da
bira neko srednje rešenje, već mora reagovati onako kako smatra da je verovatno tačno i energično
i odlučno bez dvoumljenja izvesti udarac za koji se odlučio. Ovo ne važi jedino u slučaju kada
server nije u mogućnosti svojim tehničko-taktičkim mogućnostima da dobro iskoristi srednje
vraćen servis.
Kako način serviranja umnogome ovisi o tome kakvu situaciju server želi za sebe postići, tako i
vraćanje servisa umnogome ovisi o tome šta primalac servisa sa povratnom loptom želi postići.
Igrač koji ima agresivan spin, sigurno će pokušati da već vraćanjem servisa onemogući servera da
dobro krene u napad i da stvori sebi šansu za preuzimanje inicijative. Kod kratkog servisa primalac
ima mogućnost da servis vrati takođe kratko i tako onemogući direktno preuzimanje inicijative od
strane servera, ali može i sam krenuti u napad flipom ili na kratki servis odgovoriti neočekivanom
dugo rezanom loptom, nakon koje će ako je iznenađenje uspelo moći preuzeti inicijativu u igri.
Kod vraćanja servisa primalac će često biti u situaciji da mora da reskira, a koliko će rizikovati
zavisi od načina igre protivnika i njegovoj sposobnosti da trećom loptom osvoji poen, sposobnosti
primaoca servisa da kvalitetnom pasivnom igrom izdrži početni napad protivnika i kasnije sam
preuzme inicijativu. Bitno je voditi računa i o povremenom dugačkom servisu od protivnika, koji
ima za cilj da iznenadi primaoca i da mu unese nesigurnost kod prijema.
84
Igra parova
U igri parova važe osnove taktike iz pojedinačne igre,ali postoji čitav niz specifičnosti,koje su
karakteristične upravo za igru parova.Baš zbog tih specifičnosti postoji i velika razlika u kvalitetu
koji igrači imaju kao pojedinci,ili kao igrači u igri parova.
Uspeh u igri parova uveliko zavisi od saradnje između partnera,njihovog razumevanja i nastojanja
da igraju kao tim.To znači da igrači neprekidno moraju imati na umu da loptu moraju odigrati tako
da pripreme dobru poziciju za svog partnera,a ne za sebe samog.Nakon što izvede udarac,igrač
mora što pre osloboditi prostor za svoga partnera,i samo uz neprekidno i usklađeno kretanje oba
igrača mogu se izbeći situacije da se igrači međusobno ometaju pri izvođenju udaraca.
U igri parova mnogo veću važnost ima plasiranje lopte u odnosu na snagu i brzinu
udarca.Taktički ispravnim i preciznim plasiranjem može se postići da se protivnik nadje u slabijoj
poziciji,iz koje neće biti u mogućnosti da iskoristi svoje najjače oružje iili će njegove mogućnosti
biti prilično ograničene.
Za razliku od pojedinačne igre,u parovima se nastoji igrati po dubokim uglovima i dva ili više
puta na isto mesto.To protivnike tera na kretanje na velikim udaljenostima,koje vrlo lako poremeti
njihove putanje kretanja,a samim tim i u mnogome sužava izbor njihovih udaraca i ograničava
odabir mesta na koje će plasirati svoj udarac.To dovodi do lakog predvidjanja na koje mesto ćemo i
kakav udarac dobiti,a samim tim nam i olakšava idealno postavljanje za izvodjenje narednog
udarca.
Servis i vraćanje servisa u igri parova
U igri parova servis ne osigurava prednost kao šo to važi za pojedinačnu igru, obzirom na to da
protivnik unapred zna u koje polje će dobiti loptu. Iz tog razloga dogovor izmedju igrača je veoma
bitan i najčešće se obavlja dogovorenim znacima slobodne ruke,ispod stola. Znakovima prstiju
slobodne ruke se vlastitom partneru daje na znanje dužina i rotacija predstojećeg servisa, kako bi se
on mogao pripremiti na verovatan odgovor koji će uslediti.
Kako prilikom servisa, tako i prilikom vraćanja servisa uvek mora postojati dogovor izmedju
saigrača, kako bi se partner obavestio o predstojećem udarcu i da bi se maksimalno umanjile šanse
da protivnik može da iznenadi našeg saigrača.
Što se dužine servisa tiče u parovima se gotovo iskjljučivo servira kratko ili poludugo. Dugački
servisi se vrlo retko mogu koristiti samo kao servisi iznenađenja.
Kratki servisi sa rotacijom nadole otežavaju bilo kakvu ofanzivu protivnika,ali uglavnom ne
donose ni velike prednosti. Takav servis omogućava primaocu da vrati dobru kratku rezanu loptu,
dok se serverov partner nalazi dalje od stola, što ga onemogućava da odigra bilo kakav ofanzivan
udarac.
Zbog toga se u savremenom stonom tenisu često koriste i kratki servisi sa postraničnim
rotacijama,rotacijama nagore, kao i poludugi servisi. Drugim rečima, važno je koristiti razne
varijante servisa, često ih menjati, kako bi se primaocu otežalo vraćanje, ali je sve vreme jako bitan
dogovor sa partnerom, kako se on ne bi doveo u poziciju koja za njega nije povoljna. Kao i u
pojedinačnoj igri,servis je u funkciji optimalnog nastavka igre servera, samo u ovom slučaju server
ne priprema nastavak igre za sebe i svoje najjače oružje, nego za svog partnera i njegovo najjače
oružje.
85
Sastavljanje parova
U praksi su mogućnosti za sastavljanje parova vrlo ograničene,zato što ni u klubovima ni u
reprezentaciji nema mnogo varijanti,tako da često moraju igrati kombinacije koje zaista nisu
idealne. Čak i u takvim uslovima treba preduzeti sve da se iskoriste relativno ograničene
mogućnosti takvih parova, naročito zato što se u parovima dosta toga može nadoknaditi
međusobnom saradnjom i dobrom taktikom.Poželjno je da se igrači međusobno razumeju,da imaju
poverenja jedan u drugoga, i da shvataju da nastupaju kao tim. Pored toga bitna je i igračka
kompatibilnost, tj. stil igranja i kretanja koji bi najmanje ometao vlastitog partnera, i najmanje
sputavao oba partnera u korištenju njihovih najjačih udaraca. Pored svega ovoga takođe je jako
bitno da se partneri kroz treninge, a posebno kroz mečeve, naviknu jedan na drugoga i da pronađu
načine zajedničkog delovanja u igri.
Moguće kombinacije za sastavljanje parova su:
-Dešnjak i dešnjak
-Levoruk i dešnjak
-Levoruk i levoruk
Dešnjak i dešnjak
Ovo je svakako najčešća kombinacija iz prostog razloga zato što su dešnjaci zastupljeni u velikoj
većini. Ova kombinacija svakako nije idealna zato što oba igrača nastoje da dominiraju forhendom
u napadu i najčešće stoje u svom bekhen uglu i odatle forhendom pokušavaju da kontrolišu ceo sto
i naravno ometaju jedan drugog. Potrebno je dosta treninga,privikavanja jedan na drugog i mečeva
da bi se uskladilo idealno kretanje oba igrača.
Levoruk i dešnjak
U pravilu,pogotovo ako se radi o forhend orijentisanim napadačima, ovo je najbolja kombinacija.
Svaki igrač može iz svog bekhend ugla ceo sto kontrolisati forhendom, a da pritom ne ometa svog
partnera u sledećem udarcu.Velika prednost levorukih igrača je što prilikom servisa i vraćanja
servisa mogu da stoje postranično od stola i nakon što odigraju udarac ni najmanje ne ometaju svog
partnera u izvođenju narednog udarca.
Levoruk i levoruk
Levoruki igrači imaju pomenutu prednost nad dešnjacima kod servisa i prijema servisa. Međutim,
u nastavku poena oni se međusobno ipak ometaju u kretanju slično kao i kod kombinacije dva
dešnjaka. Problem je ipak najčešće u tome što levoruki igrači nisu naviknuti na taj tip kretanja sa
partnerom koji je levoruk, i to obično zadaje najveće poteškoće,ali to je samo stvar navike, trninga
i dovoljno mečeva. U osnovi nema razlike da li se radi o dva dešnjaka ili dva levoruka igrača, s tim
da ostaju prednosti na strani levorukih igrača po pitanju servisa i vraćanja servisa.
Po stilu igre moguće kombinacije za sastavljanje parova su sledeće:

- Napadač u zoni stola i napadač sa poludistance
-Dva napadača sa poludistance
-Dva defanzivca
-Napadač i defanzivac
-Dva napadača u zoni stola
86
Napadač u zoni stola i napadač sa poludistance

Smatra se za dobru kombinaciju, obzirom da se zone igranja partnera ne podudaraju, pa jedan
drugoga ne ometaju u izvođenju udaraca. Slaba tačka može biti situacija u kojoj igrač u zoni stola
ometa slobodan vidik igraču sa poludistance. Jedan od najboljih parova svih vremena, olimpijski
pobednici i svetski prvaci Kong Linhui i Guo Liang su upravo ovakva kombinacija igrača koji se
kreću u dve različite zone kretanja.
Dva napadača sa poludistance

U savremenom stonom tenisu ovo je verovatno i najčešća kombinacija iz prostog razloga što
najveći broj igrača koristi upravo ovaj stil igre. Gledano sa teoretske strane, ovakva kombinacija
svakako nije idealna, zato što se igrači kreću u istoj zoni, i samim tim ometaju jedan drugog.
Potreban je veoma dobar rad nogu i međusobna saradnja u igri da bi se ovaj nedostatak prevazišao.
Svakako je od prednosti ako je par sastavljen od jednog dešnjaka i jednog levorukog igrača, a isto
tako ako partneri,ili bar jedan od njih, igraju vrlo dobro bekhendom sa poludistance.
Dva dešnjaka sa slabijim bekhendom su svakako najmanje poželjna kombinacija.
Dva defanzivca
Oba igrača se kreću u zoni najudaljenijoj od stola i sasvim je jasno da moraju imati jako dobar rad
nogu, zato što će njihove putanje kretanja biti veoma dugačke. Pored toga bi bilo poželjno da u
povoljnom momentu mogu da poentiraju napadom. I pored svega,ako se ovakvi parovi sastanu sa
protivnicima koji dobro igraju na odbranu, naći će se u podređenom položaju, zato su u modernom
stonom tenisu jako retki uspešni defanzivni parovi.
Napadač i defanzivac
Ovakva kombinacija u pravilu dovodi napadača u bezizlazan položaj za stolom. Defanzivac svojim
stilom prepušta protivnicima inicijativu i čak i ako njegov partner preuzme inicijativu on nije u
mogućnosti da nastavi napad. Najčešće zbog toga ovakvi parovi nemaju nekih velikih uspeha u
modernom stonom tenisu i uglavnom se koriste samo u slučaju nužde, kada reprezentacija ili klub
nema drugu opciju.
Dva napadaća u zoni stola

Kada oba igrača imaju ovakav stil igre, oni imaju veoma malo vremena da se izmaknu nakon
udarca i oslobode prostor za svog partnera, a isto tako i malo vremena da se vrate u poziciju za
izvođenje udarca. Ovakav stil igre je najzastupljeniji u Kini, ali i tamo u vrhunskom stonom tenisu
zbog navedenih nedostataka, ovakve kombinacije su jako retke.
U mnogim gore navedenim kombinacijama pojavljuju se i igrači koji igraju sa dva različita
materijala na reketu i ovakve kombinacije otvaraju dodatne taktičke mogućnosti u igri, kako za par
u kojem nastupa igrač sa materijalom i koji nastoji da iskoristi sve prednosti materijala, tako i za
protivnički par koji nastoji iskoristiti sve njegove slabosti.
87
Uloga trenera
Uloga trenera odnosi se na neposrednu pripremu sportiste za nastup, na pomoć i vođenje sportiste
za vreme samog meča i na aktivnost neposredno nakon završetka igre. Sve navedeno međusobno je
povezano i nemoguće je povući granicu uloge trenera koja predstavlja sveukupnu brigu o igraču.
Priprema igrača za takmičenje
Priprema igrača za takmičenje može biti kratkoročna i dugoročna.
Kratkoročna priprema počinje otprilike nedelju dana pred takmičenje i tada se uglavnom zna sa
kojim protivnicima bi trebali da se sastanemo na turniru. Igrač se ujedno priprema i za uslove
takmičenja, a pod tim se podrazumeva sistem igranja, satnica, vrsta podloge, stolova, loptica... Kod
pravljenja taktike za poznate protivnike koriste se video snimci, koji se zajedno gledaju sa igračem,
analiziraju se i ujedno se dogovaraju o taktici za predstojeći meč. Treba se uzeti u obzir i iskustva
igrača iz iste ekipe, koji su imali prilike da se sretnu sa budućim protivnikom, odnosno trenera koji
je vodio već nekog igrača u mečevima protiv tog budućeg protivnika. Trener bi po mogućnosti
trebao da obezbedi adekvatne sparing partnere, koji igraju sličnim stilom kao i budući protivnik.
Ukoliko su se igrači već sastajali, najvažnije su beleške trenera sa detaljnom analizom odigranog
meča. Već tada, a ne samo na samom takmičenju, trener i igrač moraju dogovoriti generalnu
taktiku, koja će se nastojati sprovesti u meču. Ovo je veoma važno, da igrač ne bi nespremno bez
pripremljene taktike počeo utakmicu na takmičenju i da bi se već pre meča psihički pripremao za
taktiku. Posebno pred velika takmičenja, gde se uslovi drastično razlikuju od uslova u kojima igrač
trenira, treba sprovesti pripremni situaciono-taktički trening gde će se simulirati uslovi za igranje
na predstojećem takmičenju, što je moguće vernije.
Pred sam meč treba voditi računa o individualnim specifičnostima igrača, jer neko voli samo
saslušati trenera pre meča, neko voli dijalog, dok se neko želi samo nesmetano koncentrisati. Pre
početka meča trener treba izložiti taktički plan za predstojeći susret i usaglasiti ga sa igračem,
saslušati i uzeti u obzir ideje i primedbe igrača. Samo taktički plan koji igrač razume i prihvata je
dobar plan.
Dugoročna priprema za takmičenje je kompletan trening takmičara, koji obuhvata tehničko-
taktičko školovanje i usavršavanje, kao i rad na fizičkoj pripremi. U toku sezone svaki igrač ima
jako puno takmičenja i teško može da bude u formi za svako nadmetanje, zato se treba napraviti
plan i program na osnovu takmičenja koja su prioritet. Dugoročnu pripremu za takmičenje planira i
vodi trener, uz poželjnu pomoć stručnjaka kao sto su: kondicioni trener, specijalista za ishranu,
psiholog, fizio-terapeut i dr. U prvim fazama školovanja trener daje teoretska objašnjenja i savete.
Za vreme trening mečeva korisno je da trener po potrebi prekida meč i igrača upozorava na loša
taktička rešenja, propuštene mogućnosti ili ukaže na neko dobro rešenje i traži ponavljanje takvih
rešenja. Kod igrača koji su već sazreli, uloga trenera je da igrača usmerava da bude kreativan i
maštovit. U ovoj fazi trener treba da reaguje kao korektor ako nečim nije zadovoljan i ako nešto
krene u pravcu u kojem je teško očekivati uspeh. Treba napomenuti da trener i igrač moraju
unapred biti upoznati sa propozicijama nekog turnira, kako bi u slučaju nekih nekorektnosti ili
nesporazuma ispravno u skladu sa propozicijama mogli reagovati.
Vođenje igrača na takmičenju
Vođenje igrača za vreme meča međusobno je povezano sa postavljenim ciljevima, spoljašnjim
uslovima u kojima se odvija i osobama koje komuniciraju. Samo vođenje meča u stonom tenisu
ograničeno je pravilima i u današnje vreme su sudije sve rigoroznije. Za vreme setova treneru nije
dozvoljeno nikakvo savetovanje, niti pokazivanje, niti kakva reakcija, koju bi sudija mogao da
protumači kao davanje taktike. Stoga je veoma važno naučiti igrača da misli svojom glavom i da ne
88
očekuje pomoć sa strane. Jedino su dozvoljeni povici ohrabrenja, aplauz za dobijen poen, gest
odobravanja i ohrabrenja, koji daju psihološku podršku igraču. Ukoliko je neka situacija kritična
može se pokušati nekim gestom ili povikom dati savet igraču za promenu taktike, ali tada trener
mora da bude spreman i na diskvalifikaciju.
U osnovi se mogu razlikovati dve strategije vođenja igrača na meču. Vođenje može da bude
aktivno ili pasivno. Između setova trener ima na raspolaganju jedan minut za
davanje saveta i kod aktivnog vođenja trener gleda jasno i kratko da ukaže na eventualne greške,
pogrešne reakcije igrača ili gleda da ga pohvali ukoliko je nešto taktički dobro odigrao i podržava
ga da nastavi sa tom igrom. Ukoliko trener smatra da nešto igrač nije dobro odigrao ili primeti da
zacrtana osnovna taktika treba u nekim delovima da se menja, uputstva mora da budu jasna, kratka
i razumljivo formirana, jer samo tako će psihički napet igrač shvatiti šta treba da igra u narednom
setu. Previše saveta u pauzi može biti štetno, pošto je igrač u stresnom stanju i može da prihvati
samo ograničenu količinu informacija. Saveti ne smeju biti negativni, što znači da igraču ne treba
govoriti šta je loše igrao, već ga treba usmeriti na ono šta treba da igra. Iako je pauza kratka, ako
igrač ima pitanja ili primedbe, trener ga mora saslušati, jer njegovu nedoumicu svakako treba
odstraniti. Na taj način trener će postići i to da igrač u njemu vidi savetodavca a ne naredbodavca, a
imaće i više poverenja u njega. Ako je igrač izgubio set, to ne mora da znači da je loša taktika bila
tome uzrok i da treba menjati celu taktiku, možda je taktika bila dobra ali je protivnik igrao bolje,
možda je nedostajalo koncentracije, samopouzdanja ili malo sreće u određenim trenutcima. Kod
pasivnog vođenja trener svodi svoju aktivnost samo na svoje prisustvo, on samo promatra i
analizira meč, bez pokušaja da utiče na igrača. Osnovni cilj je da se igrač ne oseća usamljen u
meču. Ako u pauzama i dolazi do kontakta između igrača i trenera, tada se aktivnost trenera u
takvom tipu pomaganja svodi isključivo na pomoćne funkcije kao što su dodavanje vode, peškira
ili slušanje igrača koji želi da nešto prokomentariše i za to ima pažljivog slušaoca. Najčešće greške
trenera mladih igrača su da pokušavaju mimo pravila da daju savete za vreme igre i posle svakog
poena govore šta treba odigrati u narednom poenu.
Tako sprečavaju da igrač misli svojom glavom i da traži najbolja rešenja u igri, a remete i
koncentraciju igrača. Još jedna bitna stavka kod vođenja igrača je sam „govor tela” trenera. Pod
tim se podrazumeva da trener ne sme odavati malodušnost, ne sme delovati nekontrolisano i
nervozno, ne sme da deluje nezainteresovano već obrnuto treba na igrača prenositi optimizam,
delovati smireno, pokazati mu potpunu podršku i učestvovati u naporima da se ostvari pobeda.
Prema pravilima u stonom tenisu za vreme trajanja meča, igrači imaju prava na jedan time-out u
trajanju od jednog minuta. Uzimanje time-outa u savremenom stonom tenisu postalo je važan
taktički postupak i neretko se dešava da se nakon te pauze sasvim promeni tok meča. Time-out se u
pravilu uzima kada igrač zapadne u seriju grešaka ili kada protivnik uspešnim akcijama počinje
osvajati seriju poena. Ta pauza može pomoći igraču da se sabere, koncentriše, taktički i psihički
pripremi za odlučnu fazu igre i zaustavi negativnu fazu.
Uloga trenera posle meča
Nakon završenog stonoteniskog meča postoje četri polazne situacije od kojih zavisi dalje
delovanje trenera. Pod tim se misli da li je igrač pobedio, da li je izgubio, da li su pred igračem
sledeći mečevi u toku istog takmičenja i da li je takmičenje završeno. Ako je igrač pobedio, bez
obzira da li se takmičenje nastavlja ili je gotovo, u tom slučaju nije teško pronaći prave reči jer
pobeda sama po sebi najjače deluje. Može se desiti da trener i pored pobede nije baš zadovoljan
igrom svoga igrača, ali se sa kritičkim primedbama treba pričekati da se igrač ohladi i onda ukazati
na ono što nije bilo dobro i pored pobede. Ukoliko je igrač izgubio meč, tada treba praviti veliku
89
razliku između situacija ako se takmičenje nastavlja ili ako je time takmičenje završeno. Po pravilu
trener treba igrača nakon završenog meča prepustiti samom sebi.
Svaki igrač koji je postigao već određeni nivo, naučio je tokom vremena na svoj način prihvatiti
poraz. Posle poraza ne vredi igrača kritikovati i prebacivati mu, jedino u slučaju ako se radilo o
nezainteresovanosti i neborbenosti. Ukoliko je igrač bio borben, iskazivao želju za pobedom, treba
mu čestitati, podržati ga i ohrabriti za eventualne iduće nastupe na turniru. Ako igrač i pored
poraza treba da nastavi takmičenje na tom turniru, tada treba ubrzati proces prevladavanja poraza i
prelaska na pripremu za novi meč. Svakako da treba pustiti malo igrača da se ohladi pre pripreme
za sledeći meč. Trener treba da poradi na podizanju poljuljanog samopouzdanja svog igrača i
pripremi ga psihički i taktički za novi susret. Najbolji pokazatelj uspešnog delovanja trenera
između pojedinih mečeva je, posebno nakon predhodnog poraza, kvalitetan nastup igrača u idućem
meču.
Analiza takmičenja
Posle svakog turnira treba analizirati proteklu igru, kako bi se izvukli određeni zaključci, stečena
iskustva koristila za potrebne korekcije i inovacije u treningu kao i za bolju taktičku i psihološku
pripremu za sledeća takmičenja. U stonom tenisu treba analizirati sve što se dešavalo u toku
proteklog meča, ukazati na sve što je bilo pozitivno i posebno ustanoviti šta su bile greške. Na
treningu se tada treba na odgovarajući način pripremati za sledeće susrete, koristiti saznanja iz
proteklih mečeva i učiniti sve da se greške ne bi ponovile. Analizu igre trener treba prvo da uradi
sam, a posle uz dogovor sa igračima. Za krajnju analizu neophodno je uzeti u obzir mišljenje
igrača. Osnovna sredstva za analizu su video snimak i beleške trenera sa takmičenja. U toku rada
sa igračima pojaviće se i situacija kada je bilo očito da neko od igrača jednostavno nije imao
nikakvih sredstava za efikasno suprotstavljanje igri protivnika, što dovodi do dublje analize gde se
traži šta nedostaje u igri vlastitog igrača i znak da se
traže nova tehničko-taktička rešenja na treningu, kako bi se moglo u budućnosti odgovoriti i na
takvu igru nekog sledećeg protivnika. Detaljnu analizu ne treba raditi za vreme takmičenja, već
treba pustiti da se smire strasti da bi se hladne glave analizirao protekli meč. Zaključne rezultate
zajednički prihvaćene analize susreta treba uklopiti u kratkoročno i srednjeročno planiranje
treninga.
Školovanje i trening taktike

Često se dešava da trener punu pažnju posvećuje tehničkom školovanju svoga igrača, dok na
razvoju individualne taktike igrač ostaje prepušten sam sebi. Školovanje taktike je isto toliko važno
kao i školovanje tehnike. Taktiku treba učiti sa uskom povezanošću teoretskog i praktičnog
školovanja. Kako će se igrač učiti taktici, zavisiće prvenstveno od njegove tehničke i psihofizičke
sposobnosti. Najpre treba uvežbati osnovne taktičke šeme, zatim razvijati više varijanti i
alternativna rešenja. Veoma je važno naučiti igrača da anticipira situacije, na temelju svog iskustva
da predvidi verovatne akcije protivnika i da na to pripremi odgovarajuće odgovore. U taktičkom
učenju najčešće se koristi igranje trening mečeva sa ili bez određenih zadataka. Na treningu se
pretežno koriste vežbe u kojima se iz standardnih situacija u igri traže najbolja individualna
rešenja. Veoma je važno već kod mladih igrača da se nauče da obrate pažnju na plasiranje lopte,
variranje rotacije tj. da nauče da misle. To je prvi korak ka učenju taktike. U radu sa mladima
mogu da se jave dva slučaja: u prvom slučaju obraća se pažnja samo na tehniku, koja se
maksimalno usavršava bez učenja taktike i bez trening mečeva, dok u drugom slučaju odmah se
igraju mečevi, bez ispravljanja i učenja pravilne tehnike. To su dve krajnosti od kojih ni jedna
90
metoda nije dobra. U prvom slučaju igrač će elemente odigravati veoma dobro, ali će mečeve
odigravati
bez ideje za osvajanje poena i bez ikakve inicijative i sopstvene zamisli za nametanje svoje igre.
Mora se napomenuti da kod rađenja elemenata ritam igre, plasiranje i servis, ne odgovaraju
situaciji u igri za poene.
U drugom slučaju u kasnijem periodu igrač neće moći da odigra taktiku zbog slabe tehnike
izvođenja udaraca. Zato, već kod mladih igrača treba voditi računa da se paralelno sa učenjem
tehnike uče i taktička rešenja, da bi igrači shvatili da je tehnika samo istrument za sprovođenje
taktičkih zamisli. Igrač sa skromnom ili jednostranom tehnikom u kasnijem periodu neće imati
prostora i znanja za primenu taktičkih rešenja. Što je svestranija tehnička sposobnost igrača, to je
veći prostor za njegovo raznovrsno taktičko delovanje.
Teoretsko učenje taktike
Kod školovanja taktike treba postojati tanka veza između teoretske i praktične nastave. Učenje se
kreće od lakšeg prema težem, od jednostavnog prema složenom. Mora se krenuti od osnovnog
taktičkog obrazovanja i ono treba da sadrži:
1. Plasiranje lopte- zone igranja na stolu, plasiranje lopte po uglovima, plasiranje lopte u lakat,
igranje na slabe tačke određenih igrača
2. Brzina- promena tempa i ritma u igri
3. Rotacija- kako igrati loptu sa rotacijom, kako prepoznati rotaciju koja dolazi, kakve su
karakteristike leta lopte kod raznih rotacija, rotacija kod servisa
4. Karakteristike materijala za igru, njihov uticaj na brzinu i rotaciju leta lopte
Obuka kod teoretskog učenja se vrši i kroz razgovor sa igračem, posmatranjem protivnika na
takmičenjima ili analizom video snimaka, preko kojih se ukazuje na
taktičke greške samog igrača, ali i protivnika. Promatranjem i analizom igrač se priprema da na
odgovarajući način rešava taktičke zadatke, koji se u toku igre postavljaju pred njega. Igrač dostiže
taktičku zrelost, kada je sposoban samostalno realizirati određeni taktički koncept.
Trening taktike
U stonom tenisu za svaku situaciju postoji bezbroj mogućih rešenja, u vrlo kratkom vremenu
treba izabrati najbolje rešenje za vlastite mogućnosti, a najteže za konkretnog protivnika u
konkretnoj situaciji. Zato je dobro da igrač na trening mečevima ima što više protivnika sa
različitom koncepcijom igranja a i sa istom, jer se i lopte igrača sa istom koncepcijom umnogome
razlikuju. Trening taktike treba da bude podređen tehničkim mogućnostima igrača. Uvežbavati
taktiku za koju igrač nema raspoloživu tehniku je besmisleno. Taktičkim treningom se uče taktičke
varijante kojima se omogućava maksimalno korišćenje sopstvenih tehničkih prednosti u igri, a isto
tako iskorišćava slabost protivnika. Variranje brzine, plasiranja, rotacije i putanje leta lopte, su
osnovne taktičke komponente koje treba da se školuju. Iako se taktika uvežbava najviše na trening
mečevima, nije sigurno da će igrač i na takmičenjima moći to isto da odigra, jer na turniru su
otežani uslovi i pod pritiskom stresa u odlučujućim trenutcima, pitanje je da li će igrač moći da
razmišlja kao na trening utakmici. Iz tog razloga je veoma bitno unapređivanje iskustva, igračkog
instikta i anticipacije, što daje igraču dodatno samopouzdanje i sigurnosti za primenu taktike na
takmičenjima.
91
Priprema taktike
Fizička, tehnička i psihološka priprema su u neposrednoj vezi sa taktičkom pripremom, jer se
preko njih stvaraju uslovi za realizaciju taktičkih zamisli. Taktički plan se priprema na osnovu
analize protivnika, uslova na takmičenju itd. i sadrži sva taktička sredstva koja treba da se primene
za vreme takmičenja i načine njihove primene. Taktička zamisao se stvara mnogo pre takmičenja,
ona treba da sadrži cilj i zadatak taktike koja treba da se primeni. Ukoliko se radi analiza
protivnika, ona treba da sadrži više podataka o jakim i slabim stranama protivnika i samom načinu
njegove igre. Ukoliko se igra protiv napadača treba se informisati o sledećem: koju koncepciju
igra, da li mu je forhend ili bekhend jača strana, da li često izlazi na bekhend ugao, da li igra sa
poludistance ili u blizini stola, koje serve najčešće koristi, kako reaguje na promenu ritma, kakav
mu je nastavak igre posle serve, kako vraća serve, koji elemenat u igri najbonje igra, kakvim
gumama igra. Ukoliko se igra protiv odbrambenog igrača treba znati sledeće: kakvim gumama igra
i da li okreće reket ili ne, ukoliko ga okreće da li to koristi samo u pimplu ili i u odbrani, koja mu je
strana slabija, na koji način menja
rotaciju, sa kojom stranom daje veću rotaciju, kako reaguje na promene u telo, da li posle svoje
serve često kreće u napad, da li pasivno ili agresivno napada, da li stiže da se dobro namesti na
skraćenu loptu.
Uvežbavanje taktike možemo da svrstamo u pet kategorija:
U prvoj fazi se radi na pripremi osnovnih taktičkih šema. Ove vežbe su polušematske povezane sa
servisom. U ovoj fazi treba uvežbavati osnovne taktičke šeme sa jednim ili više alternativnih
rešenja, od kojih će igrač sam izabrati rešenje u određenoj situaciji.
U drugoj fazi igrača treba pripremati da sa svojim tehničkim mogućnostima izgradi koncepciju
igre, koju će moći primenjivati u igri protiv raznih drugih koncepcija igre.
Treća faza je priprema individualnih taktičkih rešenja. Kod tog uvežbavanja veoma je važno
igraču prepustiti što više vlastite inicijative, krejacije servisa i nastavak igre. Ova faza se radi kada
je igrač tehnički već sazreo i kada je njegova igra potpuno izgrađena u skladu sa njegovim
individualnim tehničkim mogućnostima.
U četvrtoj fazi se radi na pripremi taktike za određenog protivnika na predstojećem takmičenju.
Kada je reč o pojedinačnim takmičenjima teško se igrač može pripremiti za određene igrače, jer se
ne može tačno predvideti ko će biti protivnik, ali se može proceniti sa kojim igračima će se
najverovatnije susresti. Izuzetak čine turniri TOP 12 ili slični, kada se unapred znaju svi pozvani
igrači. Konkretne protivnike možemo znati i kada se radi o ekipnim susretima.
Peta faza je priprema taktike na samom takmičenju, kada se zna ko će biti protivnik. U ovoj fazi
se koriste sva ranija saznanja o protivniku, beleške, video snimci i zapažanja sa ranijih susreta i
promatranje tog igrača na samom takmičenju u predhodnim mečevima, ako je to moguće.
92
LITERATURA
1. Kondrič, M., Mandić-Furjan., G. Fizička priprema stolnotenisača. Zagreb: Zagrebački
športski savez, 2002.
2. Malacko, J., Doder, D. Tehnologija sportskog treninga i oporavka. Novi Sad: Pokrajinski
zavod za sport, 2008.
3. Sudarov, N., Fratrić, F. Dijagnostika treniranosti sportista. Novi Sad: Pokrajinski zavod za
sport, 2010.
4. Nićin, Đ. Antropomotorka-teorija. Novi Sad: Fakultet fizičke kulture, 2000.
5. Hudetz, R. Stolni tenis 2000. Zagreb: Huno sport, 2000.
6. Hudetz, R, Kondrič, M., Karković, N. Stolni tenis- vježbe i sheme za mlađe igrače. Zagreb:
Tibhar-Samoizdaja, 2000.
7. Hudetz, R, Kondrič, M., Karković, N. Stolni tenis- «Many balls» trening. Zagreb: Tibhar-
Samoizdaja, 2005.
8. Kondrič, M., Mandić-Furjan., G. Stolni tenis-Fizička priprema. Zagreb: Tibhar-Samoizdaja,
2005.
9. Hudetz, R. Taktika u stolnom tenisu. Zagreb: Bauer grupa, 2003.
93

2 SKRIPTA стони тенис

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

2 SKRIPTA стони тенис

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

2 SKRIPTA стони тенис

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT NOVI SAD

ISTORIJAT STONOG TENISA

PRAVILA STONOG TENISA

• Lopta je sfernog oblika prečnika 40 mm.

• Reli (rally) je vremenski period kada je lopta u igri.

• Primalac je igrač koji treba drugi da udari loptu u reliju.

Reli mora da se ponovi:

Ukoliko se reli ne ponavlja igrač ili par dobija poen:

Redosled serviranja,primanja servisa i izbora strane stola

Poremećen redosled serviranja, primanja servisa i strana stola na kojima se igra

• U ekipnom susretu igrači mogu da primaju savete od bilo koga.

REKVIZITI U STONOM TENISU

Postoje četiri različita oblika dršaka za rekete i to:

Vrste i karakteristike guma

Trava (sa i bez sunđera)

U stonom tenisu se rotacije mogu podeliti u dve grupe:

1. ofanzivne rotacije-rotacija prema napred

2. defanzivne rotacije-rotacija prema nazad

Biomehaničke osnove igre

TEHNIKA STONOG TENISA

Zauzimanje osnovnog stava se sastoji iz dva dela:

Pravilno zauzimanje osnovnog stava karakteriše sledeće:

• glava u produžetku trupa sa pogledom na protivnikovu poziciju u iščekivanju

optimalni stav loše loše

Struktura pokreta udarca

Pokret udarca u stonom tenisu sastoji se od tri faze:

Šematski prikaz pokreta udaraca (forhend) u stonom tenisu

Kontakt reketa sa lopticom

>c< >b> > a <

Pregled mogućih tačaka kontakta sa lopticom

Putanja loptice Uzlazna putanja Najviša tačka Silazna putanja

Kontra Završni udarac Završni udarac

Slika br.7 Mogući pravci kretanja stonotenisera za vreme igre

Osnovni načini kretanja u stonom tenisu su:

Forhend kontra udarac

U narednoj tabeli opisana je tehnika izvođenja forhend kontre po fazama

FORHEND KONTRA UDARAC

Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

Bekhend kontra udarac

U narednoj tabeli opisana je tehnika izvođenja bekhend kontre po fazama

BEKHEND KONTRA UDARAC

Igrač stoji blizu stola, noge su paralelno postavljene u odnosu na osnovnu

Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

- previše zatvoren ili otvoren reket prilikom kontakta reketa i loptice

Forhend završni udarac

- nedovoljno prenošenje težišta tela u fazi zamaha udarca

FORHEND ZAVRŠNI UDARAC NA VISOKU LOPTU

Blok (štop) udarci

neophodno je da se pored učestvovanja nadlaktice, podlaktice i ručnog zgloba, udarac amortizuje

Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

U savremenom stonom tenisu se koriste sledeće varijante forhend spin udaraca:

Na slici je Timo Bol koji izvodi forhend spin na spin

Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

Igrač pokretom podlaktice nagore i napred pokreće reket prema tački

Obučavanje-moguće greške i metodičke napomene

- pogrešan početni položaj reketa

U tabeli je opisana tehnika forhend odbrane po fazama udarca

FORHEND ODBRANA - REZANJE