Operativni Treneri Sve Skripte 012022

POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT I
MEDICINU SPORTA
Osnove funkcionalne anatomije
INTERNA SKRIPTA
Novi Sad
Sadržaj
Sadržaj...............................................................................................................................2
I DEO................................................................................................................................4
Uvod u funkcionalnu anatomiju....................................................................................4
II DEO...............................................................................................................................5
Mehanički sistemi..........................................................................................................5
Referentna terminologija...............................................................................................5
Referentni termini za smerove......................................................................................5
Mehaničke osobine zglobova........................................................................................6
Vrste pokreta u zglobovima..........................................................................................7
Referentne (anatomske) ravni.......................................................................................9
Referentne (anatomske) ose..........................................................................................9
Terminologija pokreta u zglobovima..........................................................................10
Pokreti u sagitalnoj ravni.............................................................................................10
Pokreti u frontalnoj ravni............................................................................................11
Pokreti u trasverzalnoj ravni........................................................................................12
Ostali pokreti...............................................................................................................13
Pokreti u pojedinačnim zglobovima............................................................................13
III DEO............................................................................................................................15
Mišići...............................................................................................................................15
Podela..........................................................................................................................15
Poprečno-prugasto mišići............................................................................................15
Glatki mišići...............................................................................................................16
Srčani mišić.................................................................................................................17
Oblik i vrste mišićne kontrakcije.................................................................................17
Mišići koji učestvuju u motorici ekstremiteta.............................................................23
Kinetički lanci.............................................................................................................27
Slaba elastičnost mičića...............................................................................................28
Kičma - značaj u održanju statike...............................................................................28
Najčešće aktivnosti koje uzrokuju nastanak bola........................................................29
Suštinski razlog nastanka lumbalnog bola - mišićna slabost kao posledica inaktivnosti
.................................................................................................................................................29
Mišićni disbalans.........................................................................................................29
2
Fizikalna terapija.........................................................................................................29
Manipulativne metode - kiropraktika kičmenog stuba................................................30
Kineziterapijske procedure lumbalnog bola................................................................30
VI DEO............................................................................................................................31
Kako jačati pelvitrohanteričnu muskulaturu - VEŽBE...............................................31
Prilog vežbi za analizu mišićne kontrakcije....................................................................36
Analiza - ruka..............................................................................................................36
Analiza kičmeni stub...................................................................................................41
Analiza - noga.............................................................................................................45
Literatura.........................................................................................................................47
3
I DEO
Uvod u funkcionalnu anatomiju
Proučavanje oblika i građe živog i zdravog čoveka u vezi s funkcijom svakog organa i
sistema organa, cilj je funkcionalne anatomije čoveka. Stoga, funkcionalna anatomija proučava
ljudski organizam kao celinu u kojoj se organi i organski sistemi razvijaju i funkcionišu u
međusobnoj zavisnosti.
Funkcionalna anatomija sistema za kretanje prikazuje analizu položaja i pokreta ljudskog

tela. Omogućava praćenje izvođenja pojedinih pokreta i položaja radi povećanja efekata u bilo
kom domenu sporta.
Funkcionalna anatomija izučava tehniku kretanja sportista sa stanovišta biomehanike,

fiziologije, kibernetike i drugih nauka. U poslednje vreme, biomehanika sporta stekla je u
sportskoj praksi veliki ugled zahvaljujući konkretnim rešenjima u poboljšanju i obučavanju
sportske tehnike.
Biomehanička ispitivanja u sportu se u velikoj meri svode na merenja i modeliranje

kinematičkih i dinamičkih parametara sportiste. Ispitivanja pokreta sportiste definišu se kao
ispitivanja sportske tehnike. Pod pojmom sportske tehnike najčešće se podrazumeva zbir
motornih radnji koje se manifestuju po određenom redosledu i u skladu sa biomehaničkim
principima i služe za iskorišćavanje motoričkog potencijala sportiste, a u cilju postizanja
maksimalnog sportskog rezultata.
Kretanje je osnovna životna pojava. U materijalnom svetu živa bića, među njima i čovek,
kreću se po zakonima mehanike. Mehaničko kretanje je promena položaja materijalne čestice u
prostoru i vremenu.
Biomehanika sportskih pokreta, pronalazi zakonitosti, koje sa strane mehanike utiču na
sportske rezultate. Oblik čovečijeg tela u pokretu je u stalnoj promeni. Rad sile prilikom
pomeranja tela utiče na celo telo ili na delove tela, prilikom čega se troši energija. Mehaničko
kretanje čoveka se u biomehanici sportskih kretanja izučava preko mehaničkih sila ( sila teže,
otpor sredine, otpor tla-reakcija, otpor kretanja itd.) i preko rada mišića (funkcionalna
anatomija). Rad mišića izaziva hemijske procese, dok je kompleks mišićno-nervne koordinacije
rezultat bioloških procesa.
4
II DEO
Mehanički sistemi
Pre nego što utvrdimo prirodu kretanja, moramo definisati mehanički sistem koji
posmatramo. U mnogim slučajevima sistem koji se analizira predstavlja celo telo. U nekim
drugim slučajevima sistem koji se analizira predstavlja desna ruka ili lopta izbačena desnom
rukom. Prilikom bacanja lopte (kao u rukometu), celo telo vrši opšte kretanje, kretanje ruke
koja baca loptu je ugaono, dok je kretanje lopte linearno.
Referentna terminologija
Saopštavanje određenih informacija o ljudskom kretanju zahteva posebnu terminologiju

koja tačno određuje položaje tela i smerove.
Anatomski referentni položaj se dobija kada se telo nalazi u uspravnom položaju sa malo
razmaknutim stopalima, pri čemu ruke slobodno vise pored tela sa dlanovima okrenutim prema
napred. To nije prirodni položaj, ali jeste referentni položaj tela ili polazni položaj u odnosu na
koji se definišu termini za kretanje.
Slika 1. Referentni (anatomski) položaj
Referentni termini za smerove
 Superiorno: bliže glavi (sinonim u zoologiji - kranijalno)

 Inferiorno: dalje od glave (sinonim u zoologiji - kaudalno)
 Anteriorno: ka prednjem delu tela (sinonim u zoologiji - ventralno)
 Posteriorno: ka zadnjem delu tela (sinonim u zoologiji - dorzalno)
 Medijalno: ka srednjoj liniji tela
 Lateralno: od srednje linije tela
 Proksimalno: bliže trupu (na primer, koleno je bliže u odnosu na skočni zglob)
 Distalno: dalje od trupa (na primer, zglob ručja je dalji u odnosu na lakat)
5
 Superficijalno: ka površini tela
 Duboko (profundus): unutar tela i od površine tela
Slika 2. Smerovi koordinatnog sistema u odnosu na čovečiji sistem za kretanje
Mehaničke osobine zglobova
Lokomotorni sistem izgrađuju: kosti, zglobovi i mišići.
Glavni i sporedni elementi zgloba su:

Glavni elementi:
• Zglobne površine – delovi kostiju pokriveni hrskavicom čija debljina zavisi od pritiska
koji trpi zglob
• Zglobna šupljina – prostor između zglobnih površina ispunjen sluzavom tečnošću –

sinovijom
• Zglobna čahura – sastoji se iz spoljašnjeg sloja (fibrozna kapsula) i unutrašnjeg sloja

(sinovijalna membrana)
Sporedni elementi:
• Ligamenti – fibrozne trake koje spajaju zglobne krajeve kostiju i pojačavaju zglobnu
čahuru spolja (ekstrakapsularne veze) ili se nalaze u zglobnoj šupljini (intrakapsularne
veze)
• Vezivno – hrskavičave ploče – nalaze se unutar pojedinih zglobova; ublažuju udarce,

adaptiraju i povećavaju zglobne površine
6
Radi normalnih funkcija aparata za kretanje, zglobovi treba da poseduju dve osnovne
mehaničke osobine: čvrstinu i pokretljivost. Iako ove dve osobine međusobno izazivaju
suprotan efekat, ipak je moguće, naročito zbog specifičnih osobina mišićnih vlakana, da svaki
pokretan zglob do izvesne mere poseduje obe osobine.
Čvrstina je obezbeđena zglobnim učvršćivačima (stabilizatorima), koji se dele na pasivne i
aktivne. U pasivne stabilizatore se ubraja: zglobna čaura, zglobne veze unutar i van zglobne
čaure. Negativni pritisak koji vlada unutar zglobne čaure, ima svoju funkciju u stabilizaciji
zgloba. Što su pasivni zglobni stabilizatori kraći i jači, zglobu će biti obezbeđena veća čvrstina.
Složeniju ulogu u stabilizaciji zgloba imaju mišići ili aktivni stabilizatori zgloba. Mišići ne
moraju da budu kratki da bi zglob bio stabilan, već je neophodno da budu snažni. Ako su
stabilizatori duži i pokretljivost je veća. Naime, vežbama za istezanje treba povećati dužine
svih stabilizatora; vežbama za jačanje neophodno je ojačati aktivne stabilizatore-mišiće. Samo
u tom slučaju će se održati neophodne osobine zglobova. Povećano dužinom stabilizatora
omogućiće se pokreti sa velikim amplitudama kretanja, ali će zato snažni mišići biti u stanju da
učvrste zglob i ne dozvole da dejstvo spoljašnjih sila bude uzrok povređivanja zgloba.
Svaki zglob poseduje mogućnost kretanja sa većim ili manjim amplitudama. Takve
kvantitativne razlike dele pokretljivost na: funkcionalnu i rezervnu.
Funkcionalna pokretljivost je pokretljivost sa manjim amplitudama kretanja koja se
manifestuje pokretima u svakodnevnom životu. Međutim, svaki zglob poseduje veću amplitudu
od one koja se svakodnevno koristi.
Rezervna pokretljivost je dodatak funkcionalnoj pokretljivosti i omogućava pokrete mnogo
većih amplituda nego što su pokreti u svakodnevnom životu. Rezervna pokretljivost se može
povećavati sistematskim vežbanjem za jačanje, istezanje i opuštanje mišića, tako da se u
svakom zglobu može dostići maksimalna amplituda kretanja za datu konstituciju. Treba je
povećavati samo u pravcima gde je ona celishodna. Povećavanjem funkcionalne sposobnosti se
povećava i radna sposobnost, čime se povećava mogućnost postizanja boljih rezultata kretanja
u sportu.
Da je zglob centar u kojem se vrši pokret potvrđuje i činjenica da svaki zglob, ako je
izvesno vreme van upotrebe, gubi pokretljivost. Duže vremena inaktivan zglob (usled povrede
zglob je nepokretan zbog gipsane obloge) gubi u velikoj meri pokretljivost usled drastičnog
skraćivanja svih stabilizatora (kontraktura). Ukoliko je jedan zglob van upotrebe i preko
kritičnog vremena, kontraktura prerasta u ankilozu, tj. zglob gubi svoju osnovnu funkciju,
zglobna šupljina se ispuni vezivnim tkivom, a zglobni okrajci srastu.
Vrste pokreta u zglobovima
Zglob predstavlja spoj dve ili više kostiju. Prema mogućnosti kretanja, svi zglobovi u
sastavu aparata za kretanje se dele na nepokretne, polupokretne i pokretne.
Nepokretni zglobovi se dele na vezivne, hrskavičave i koštane spojeve. Njihova funkcija je
u osnovi statička. Pomoću njih se više vrši pričvršćivanje, nego kretanje.
Polupokretni zglobovi vezuju kratke kosti snažnim zglobnim čaurama i vezama (kosti ručja
i doručja, nožja i donožja, kao i kičmenih pršljenova). Amplitude pokreta u tim zglobovima su
male. Pomoću njih se u velikoj meri vrši ublažavanje kontakata sa čvrstom podlogom, čime se
smanjuju vibracije koštanog dela vezanog za taj deo tela.
Pokretni zglobovi su centri pokreta u aparatu za kretanje. Oni u svojoj kompoziciji
obuhvataju najmanje dva koštana okrajka, uglavnom dugih kostiju. Njihova uloga je da ublaže
tvrde udare i smanje trenje koje je u zglobovima pri kretanju neizbežno. Kod ovakvih zglobova
postoje glavni i sporedni elementi. Glavni elementi zgloba su: zglobna površina, zglobna čaura
i zglobna šupljina. Prema pravcima mogućih kretanja, pokretni zglobovi se mogu podeliti na
7
jednoosovinske (cilindrični ili šarka zglobovi), dvoosovinske (jajasti i sedlasti zglobovi) i
troosovinske (loptasti zglobovi) zglobove.
Zahvaljujući pokretima u zglobovima čovek se kreće u sve tri ravni prirodnog

koordinatnog sistema.
To su: -čeona ili frontalna ravan,
-profilna, bočna ili sagitalna ravan i
-horizontalna, transverzalna ili vodoravna ravan.
Pokreti u frontalnoj ravni su pokreti levo-desno, a ravan deli telo na prednju i zadnju stranu.
Pokreti u sagitalnoj ravni su pokreti napred-nazad, a ravan deli telo na levu i desnu polovinu.
Horizontalna ravan deli telo na gornju i donju polovinu, a pokreti su rotacije ili kruženja. Tom
prilikom se vrše obrtanja oko sve tri ose tog sistema.
Osnovni pokreti u zglobovima su podeljeni na:

 Pregibanje (flexija)
 Opružanje (extensija)
 Privođenje (addukcija)
 Odvođenje (abdukcija)
 Okretanje upolje i unutra (spoljašnja i unutrašnja rotacija)
Pregibanje i opružanje se vrše oko čeone ose u sagitalnoj ravni. Odvođenje i privođenje se
vrše oko sagitalne ose i u čeonoj ravni. Obrtanja se vrše oko vertikalne ose i u horizontalnoj
ravni. Svi navedeni pokreti u navedenim ravnima kretanja i osama obrtanja se vrše u odnosu na
čovečiji aparat za kretanje, kada se on nalazi u položaju normalnog uspravnog stava.
Na primer, za jednoosovinske zglobove je tipično pregibanje-opružanje; za dvoosovinske
zglobove je tipično pregibanje-opružanje, kao i odvođenje-privođenje. Kombinacijom
navedenih pokreta, što važi i za troosovinske zglobove, i to redosledom: pregibanje-odvođenje-
opružanje-privođenje postiže se kruženje (circumductio).
Za troosovinske zglobove je karakteristično da se u tim zglobovima mogu vršiti kretanja u
sve tri ravni i oko sve tri ose prirodnog koordinatnog sistema.
Slika 3. Ravni (frontalna, sagitalna, transverzalna)
8
Referentne (anatomske) ravni
 Sagitalna ravan, koja se naziva i anteroposteriorna ravan, bočna ili profilna, deli telo na
levu i desnu polovinu.
 Frontalna ravan, koja se naziva i čeona ravan, deli telo na prednju i zadnju polovinu.
 Horizontalna, transverzalna ili vodoravna ravan deli telo na gornju i donju polovinu.
Kod osobe koja se nalazi u anatomskom referentnom položaju, tri osnovne ravni se
međusobno seku u jednoj tački koja se naziva težište tela ili centar mase.
Referentne (anatomske) ose
Postoje tri osnovne ose za opisivanje kretanja i svaka je normalna na jednu od tri ravni
kretanja.
 Mediolateralna osa, drugačije se naziva i frontalno-horizontalna osa, normalna je na
sagitalnu ravan.
 Rotacija u frontalnoj ravni se vrši oko anteroposteriorne ose ili sagitalno-horizontalne
ose.
 Transverzalna ravan rotacije se prostire oko longitudinalne ose, ili vertikalne ose.
Slika 4. Ravni, ose, smerovi u odnosu na koordinatni sistem
9
Terminologija pokreta u zglobovima
Kada se telo čoveka nalazi u anatomskom referentnom položaju, smatra se da su svi

zglobovi u položaju od 0°. Rotacije delova tela dobijaju ime u odnosu na smer kretanja i mere
se kao ugao između položaja dela tela i anatomskog položaja.
Pokreti u sagitalnoj ravni
Iz anatomskog položaja, tri osnovna pokreta koji se vrše u sagitalnoj ravni su:
 fleksija,
 ekstenzija i
 hiperekstenzija
Slika 5. Pokreti u sagitalnoj ravni
10
Pokreti u frontalnoj ravni
Osnovni pokreti u frontalnoj ravni su:

 abdukcija
 adukcija i
 lateralna fleksija.
Abdukcija odvodi deo tela od središnje linije, dok adukcija privodi deo tela ka središnjoj
liniji tela. Ostali pokreti u frontalnoj ravni obuhvataju naginjanje trupa u stranu, što se naziva
desna i leva lateralna fleksija.
Slika 6. Pokreti u frontalnoj ravni
11
Pokreti u trasverzalnoj ravni
Pokreti tela u transverzalnoj ravni su pokreti rotacije oko longitudinalne ose.

 Rotacija ruke ili noge u celini u transverzalnoj ravni naziva se medijalna rotacija ili
unutrašnja rotacija što označava rotaciju ka središnjoj liniji tela. Lateralna rotacija
ili spoljašnja rotacija označava rotaciju od središnje linije tela.
 Spoljašnja i unutrašnja rotacija podlakta se nazivaju još i supinacija i pronacija.
 Pokret u transverzalnoj ravni od lateralnog do anteriornog položaja naziva se
horizontalna adukcija ili horizontalna fleksija.
Slika 7. Pokreti u transverzalnoj ravni
12
Ostali pokreti
Mnogi pokreti ekstremiteta se vrše u ravnima koje su postavljene dijagonalno u odnosu na

tri osnovne ravni. Obzirom da su ljudski pokreti složeni, imenovanje svake ravni nema velikog
smisla. Jedan poseban slučaj opšteg kretanja koje obuhvata kružni pokret nekog dela tela
naziva se cirkumdukcija. Cirkumdukcija povezuje fleksiju, ekstenziju, abdukciju i adukciju
što za posledicu ima trajektoriju oblika kupe.
Slika 8. Cirkumdukcija
Pokreti u pojedinačnim zglobovima
Pokreti u vratnom delu kičmenog stuba - pokreti glave

 Pregibanje napred - anteflexio
 Pregibanje nazad - retroflexio
 Bočno pregibanje - lateroflexio
 Rotacija – rotatio
Pokreti kičmenog stuba

 Pregibanje napred (pretklon) - anteflexio
 Pregibanje nazad (zaklon) - retroflexio
 Bočna pregibanja (otklon) - lateroflexio
 Rotacija (sukanje) - torsio
13
Pokreti u zglobu ramena
 Pregibanje napred (predručenje) - anteflexio
 Pregibanje nazad (zaručenje) - retroflexio
 Odvođenje (odručenje) - abductio
 Privođenje (priručenje) - adductio
 Spoljašnja rotacija (lateralna rotacija) - rotatio
 Unutrašnja rotacija (medijalna rotacija) - rotation
Pokreti lopatice u zglobu ramena

 Elevacija lopatice
 Depresija lopatice
 Retrakcija lopatice
 Protrakcija lopatice
Pokreti u zglobu lakta

 Pregibanje - flexio (art. Humeroulnare, art.Humeroradiale)
 Opružanje - extensio
 Uvrtanje - pronatio (art. humeroradiale)
 Izvrtanje - supinatio
 Hiperekstenzija - hiperextension (uglavnom kod žena)
Pokreti u zglobu šake

 Palmarna fleksija - pregibanje u smeru dlana
 Dorzalna fleksija - pregibanje u smeru nadlanice
 Radijalna abdukcija - odvođenje šake u polje
 Ulnarna abdukcija - odvođenje šake unutra
Pokreti u zglobu kuka

 Pregibanje napred (prednoženje) - flexio
 Opružanje/pregibanje unazad (zanoženje) - extensio/retroflexio
 Odvođenje (odnoženje) - abductio
 Privođenje (prinoženje) - adductio
 Unutrašnja rotacija(medijalna rotacija) - rotatio
Pokreti u zglobu kolena

 Pregibanje - flexio
 Opružanje - extensio
 Unutrašnja rotacija(medijalna rotacija) -rotatio ....samo kada je koleno u položaju
fleksije!
Pokreti u skočnom zglobu

 Dorzalna fleksija/pregibanje - dorsiflexio
 Plantarna fleksija/opružanje - plantoflexio
 Supinacija/izvrtanje - inversio
 Pronacija/uvrtanje – eversio
14
III DEO
Mišići
Mišićno tkivo je procentualno najzastupljenije tkivo u organizmu većine životinja i čoveka.

Građeno je od visokospecijalizovanih ćelija (miocita), koje imaju sposobnost da transformišu
hemijsku energiju u mehanički rad. Na taj način one razvijaju silu neophodnu za pokretanje tela
i njegovih delova, promenu veličine i oblika organa i održavanje svih vitalnih funkcija
organizma.
Osnovna svojstva mišićnih ćelija su kontraktilnost i ekscitabilnost. Kontrakcija

(skraćivanje) se odvija zahvaljujući prisustvu proteina specifične molekulske građe i
organizacije unutar miocita. Ekscitabilnost podrazumeva prisustvo receptora na ćelijskoj
membrani koji reaguju na stimulaciju, a koji omogućavaju nervnom i endokrinom sistemu da
kontrolišu aktivnost mišića.
Podela
S obzirom na citološke karakteristike miocita, inervaciju i način kontrakcije, mišići se

dele na poprečno-prugasto (skeletno), glatko i srčano mišićno tkivo.
Poprečno-prugasto tkivo izgrađuje skeletne i visceralne prugaste mišiće. Njegove

kontrakcije su brze, snažne i uglavnom se odvijaju pod kontrolom svesti. Glatko tkivo ulazi u
sastav unutrašnjih organa i ono je specijalizovano za dugotrajne kontrakcije slabijeg intenziteta.
Uglavnom se kontrahuje spontano ili pod uticajem endokrinog i autonomnog nervnog sistema.
Srčano mišićno tkivo gradi najveći deo mase srca, a njegov rad je takođe automatizovan.[1]
Poprečno-prugasto mišići
Poprečno-prugasto (skeletno) mišićno tkivo (lat: textus muscularis striatus) čini najveći
deo mase ljudskog tela (oko 40%). Ono izgrađuje mišiće trupa, udova, lica, vrata, jezika, nepca,
ždrela, grkljana, dijafragme, najvećeg dela jednjaka, mokraćne cevi, vagine itd. Ti mišići su
odgovorni za kretanje, održavanje pozicije tela, mimiku, govor, gutanje, disanje i druge vitalne
funkcije organizma.
Skeletno tkivo je specijalizovano za kratkotrajne snažne kontrakcije, a inervišu ga

motorna i senzorna vlakna cerebrospinalnih živaca što znači da se nalazi pod kontrolom volje
(sa izuzetkom jednjaka i dijafragme).
Poprečno-prugaste mišiće izgrađuju dugačke i relativno tanke ćelije cilindričnog oblika,

koje se nazivaju i mišićna vlakna. Vlakna su postavljena paralelno i okružena su slojem
rastresitog veziva, koje se naziva endomizijum. Veći broj vlakana se udružuje i formira snop,
koga okružuje omotač perimizijum. Na kraju, ovi snopovi formiraju mišić i okruženi su još
jednim omotačem izgrađenim od gustog vezivnog tkiva, koji nosi naziv epimizijum. Kroz ove
omotače prolaze krvni sudovi i živci.
Mišićne ćelije su dugačke od 1 -{mm}- do 12 -{cm}-, a imaju promer 10-100 -{µm}-.

U njihovoj sarkoplazmi se nalaze brojna ovoidna jedra, veliki broj organela i mišićna vlakanca
(miofibrile). Jedna od glavnih mikroskopskih karakteristika ovih ćelija je ispruganost u
15
poprečnom pravcu. Ovaj optički fenomen je posledica strukture miofibrila, u kome se smenjuju
svetle (izotropne) i tamne (anizotropne) pruge. Tu pojavu je prvi primetio Levenhuk 1685.
godine.
Osnovni delovi mišića:

- trbuh mišića (venter)
- tetiva (tendo)
Pomoćni organi mišića:
• Sluzne kese (bursa synovialis) -su izgrađene od vezivnog tkiva ispunjene tečnošću;
smeštene između mišića i čvrste površine (kosti, zgloba); sprečavaju trenje prilikom
kontrakcije
• Tetivni omotači - nalaze se na mestima gde tetive prolaze kroz koštano-vezivne otvore i
kanale; smanjuju trenje
• Fascije - vezivne opne koje obavijaju mišiće, pojedinačno ili čitave grupe; fiksiraju
mišiće
Mišići se dele prema obliku i prema funkciji koju obavljaju.
Prema obliku:
- dugi
- kratki (ovalni, obli, kružni)
- pljosnati (lepezasti, trouglasti)
U odnosu na funkciju:
- jednozglobni
- višezglobni (prelazi preko više zglobova)
Glatki mišići
Glatko mišićno tkivo (lat: textus muscularis nonstriatus) ulazi u sastav krvnih i limfnih
sudova, organa sistema za varenje, dušnika, mokraćne bešike, materice, kože, unutrašnjih
mišića oka itd. Ono je specijalizovano za slabe i spore kontrakcije, a inervisano je od strane
autonomnog nervnog sistema. Za razliku od skeletnog tkiva, ovi mišiću su sposobni za
dugotrajne kontrakcije i veoma teško se zamaraju.
Glatke mišićne ćelije su vretenastog oblika i imaju jedno ovalno jedro postavljeno u
središnjem delu sarkoplazme. Dužina im se kreće od 20 do 500 -{µm}-, a dijametar 2-5 -
{µm}-. Aktinski i miozinski filamenti su ovde drugačije organizovani, tako da nema poprečne
ispruganosti.
Glatki mišići se mogu podeliti na: višejedinične i jednojedinične. Višejedinični mišići

su izgrađeni od odvojenih vlakana, koja su inervisana posebnim nervnim završecima i rade
nezavisno jedna od drugih. Jednojedinični mišić funkcioniše kao celina, odnosno njega
izgrađuju vlakna koja se zajedno kontrahuju i koja su organizovana u listove ili snopove. Ovaj
tip mišića se naziva i sincicijalni zbog međusobne povezanosti mišićnih ćelija, a takođe se
koristi sinonim visceralni glatki mišići jer oni grade većinu unutrašnjih organa.
16
Srčani mišić
Srčano mišićno tkivo (lat: textus muscularis cardiacus striatus) izgrađuje središnji sloj
srčanog zida (miokard) i središnji sloj plućnih vena u blizini njihovog ušća u srce. Po strukturi
je slično poprečno-prugastom, a po funkciji glatkom mišićnom tkivu.
Sastavljeno je od poprečno-prugastih vlakana, koja se razlikuju od skeletnih po

dimenzijama (tanja su i kraća), rasporedu jedara, prisustvu tzv. prelaznih ploča, slabije
izraženoj poprečnoj ispruganosti i dr. Srce se sastoji od dve vrste vlakana. Jedna vrsta izgrađuje
radnu muskulaturu odgovornu za kontrakcije, a druga vrsta sprovodnu musklulaturu koja sadrži
malo kontraktilnih fibrila i koja je odgovorna za stvaranje i sprovođenje impulsa do
kontraktilnih vlakana.
Srčana mišićna vlakna su sastavljena od serijski vezanih ćelija (kardiomiocita). One su

široke 10-20 -{µm}-, a dugačke 50-120 -{µm}-. Svaka ćelija ima jedno ili dva centralno
postavljena jedra, što omogućava razlikovanje srčanog i skeletnog mišićnog tkiva. Miofibrili
takođe nemaju isti raspored kao kod poprečno-prugastih mišića, ali su aktinski i miozinski
filamenti organizovani na isti način. Poprečna ispruganost nije tako izražena, zbog prisustva
velikog broja mitohondrija (koje zauzimaju 40% volumena kardiomiocita). Između susednih
ćelija nalaze se prelazne ploče (interkalatni diskovi).
Srčani mišić se kontrahuje ritmično i automatski, a inerviše ga vegetativni nervni sistem

(simpatikus i parasimpatikus). Signali koji izazivaju srčane kontrakcije nastaju u zidu desne
pretkomore, ali nervni sistem utiče na njegov ritam.
Oblik i vrste mišićne kontrakcije
Kao rezultat kontrakcije, skraćenje u mišićnim vlaknima, javlja se određeni napon. To je

jedna od osnovnih fizioloških karakteristika mišića.
Ako se mišićna sila suprotstavlja nekoj spoljašnjoj sili tako da rezultat bude relativno
mirovanje, onda se takvo mišićno naprezanje naziva statičkim naprezanjem.
Razlikuju se dve vrste statičkih mišićnih naprezanja: aktivno i pasivno.
Aktivno statičko naprezanje nastupa kada se mišić nalazi u kontrakciji, u ravnoteži sa
ostalim silama, ali tako da održava svoje pripoje uvek na istom rastojanju. Ovakva kontrakcija
se još naziva i izometrijskom kontrakcijom. Tom prilikom se ne izvršava rad, ali, zbog stanja
kontrakcije, postoji relativno veliki utrošak energetskih rezervi u ćelijama mišićnih vlakana.
Pošto statičko aktivno mišićno naprezanje otežava promet materije i energije u mišićima,
zamor koji nastupa za vreme i posle statičkog aktivnog naprezanja je još izrazitiji. Ova forma
mišićne kontrakcije se javlja kada je spoljašnji teret jednak ili veći od napona mišića, ali ne
postoje uslovi za istezanje mišića pod uticajem tog spoljašnjeg opterećenja. Karakteristično za
sve izražaje je statičko aktivno naprezanje.
Pasivno statičko naprezanje je izvršeno onda kada su mišićni pripoji toliko udaljeni, pod
uslovom da su mišići opušteni (distrahirani), da čvrstina mišićnog tkiva ne dozvoljava
udaljavanje mišićnih pripoja na veća rastojanja. Na taj način se pasivnim mišićnim
naprezanjem suprotstavlja sili koja je izvršila udaljavanje mišićnih pripoja. Ako se mišićni
pripoji pod dejstvom mišićne sile približavaju ili udaljavaju, ali brzinom koja je kontrolisana
mišićnim dejstvom, onda mišići vrše rad. Dianmički rad mišića može da se podeli na dinamički
rad sa pozitivnim efektom i dinamički rad sa negativnim efektom.
Dinamićki rad sa pozitivnim efektom je izvršen ako mišić svojom kontrakcijom dejstvuje u
smislu približavanja svojih pripoja. Takva vrsta mišićne kontrakcije se naziva i koncentričnom
17
mišićnom kontrakcijom. Ovaj oblik kontrakcije naziva se i izotonička (isti napon) ili
miometrijska kontrakcija. Dinamički rad sa pozitivnim efektom je osnovna vrsta mišićne
delatnosti. To je slučaj kada mišićna sila dejstvuje kao aktivna sila, a spoljašnja kao pasivna.
Dinamički rad sa negativnim efektom se vrši u slučaju kada neka druga sila (obično
spoljašnja sila) vrši kretanje, dok se sila mišića suprotstavlja tom kretanju. To znači da druga
sila dejstvuje u smeru udaljavanja pripoja aktuelnom mišića, a tom se dejstvu isti mišić
suprotstavlja svojom kontrakcijom. Kretanje će se vršiti u smeru dejstva druge sile, dok će sila
aktuelnog mišića dejstvovati u suprotnom smeru. Takva vrsta mišićne kontrakcije, odnosno
spore distrakcije, se naziva ekscentrična ili pliometrična mišićna kontrakcija. Mišić svojom
kontrakcijom dejstvuje u smislu udaljavanja svojih pripoja. Negativni efekat mišićnog dejstva
se ispoljava kao aktivna regulacija dejstva neke druge sile. Ta druga sila (spoljašnja) je aktivna
sila, a mišićna sila je pasivna.
Koncentrična kontrakcija se može ispoljavati i kao balistička kontarkcija i dejstvo mišića u
širinu. Balistička kontrakcija mišića predstavlja približavanje mišićnih pripoja u najkraćem
vremenu i na taj način se dobija maksimalna brzina kretanja pokrenutog dela tela čime se
ispunjava jedna od osnovnih komponenti od koje zavisi veliki broj vrhunskih dostignuća u
sportu.
Dejstvo mišića u širinu se zasniva na činjenici da svaki mišić usled kontrakcije gde se gubi
na dužini, dobija na širini i istovremeno na čvrstini. Ovakvim povećavanjem prečnika mišića
može da se izvrši određeni rad.
U realnim fiziološkim uslovima aktivnosti mišića praktično se ne javlja čista izometrijska
ili čista izotonička reakcija. Ona praktično uvek ima mešoviti karakter i naziva se
auksotonična kontrakcija.
U pogledu vrste mišićne kontrakcije, režima kontrakcije, razlikuju se dve vrste: prosta ili
pojedinačna mišićna kontrakcija i složena mišićna kontrakcija ili tetanus.
Mišići koji učestvuju u pokretima zglobova
Mišići koji učestvuju u pokretima ramenog pojasa

Rame jen ajpokretljiviji loptasti zglob. Vrše se pokreti: fleksije, ekstenzije, abdukcije
(odvođenje ruke u stranu), adukcije (privođenje ruke trupu), unutrašnje, spoljašnje rotacije i
kružno kretanje.
• Povlačenje ključnice put nazad vrše leđni mišići koji se pripajaju na kičmenom stubu,
ključnici i lopatici:
- rombasti mišić (m. rhomboideus)
- trapezni mišić (m. trapezius)
• Povlačenje ključnice put napred vrše grudni mišići koji se pripajaju na rebrima i
lopatici:
- mali grudni mišić (m. pectoralis minor)
- prednji zupčasti mišić (m. serratus anterior)
• Povlačenje ključnice put naviše vrše leđni mišići koji se pripajaju na kičmenom stubu,
ključnici i lopatici:
- trapezni mišić (gornji snopovi) (m. trapezius)
- mišić podizač lopatice (m. levator scapulae)
• Rotiranje ramenog pojasa upolje vrše:

- trapezni mišić (m. trapezius)
- prednji zupčasti mišić (m. serratus anterior)
18
• Rotiranje ramenog pojasa put unutra vrše:
- rombasti mišić (m. rhomboideus)
- mali grudni mišić (m. pectoralis minor)
- mišić podizač lopatice (m. levator scapulae)
• fleksiju vrše: veliki grudni mišić (m. pectoralis major), deltasti mišić - prednja vlakna
(m. deltoideus), kao i mišići nadlakta dvoglavi mišić
(m. biceps brachii) i kljunasto-ramenični mišić
(m. coracobrachialis)
• Ekstenziju vrše: deltasti mišić – zadnja vlakna(m. deltoideus), najširi leđni mišić (m.
latissimus dorsi), troglavi mišić nadlakta – duga glava (m.triceps brachii), veliki obli
mišić (m.teres major), veliki grudni mišić
(m. pectoralis major)
• Abdukciju vrše: deltasti mišić – srednja vlakna (m. deltoideus) i nadgrebeni mišić
(m.supraspinatus)
• Adukciju obavljaju: veliki grudni mišić (m. pectoralis major), kljunasto-ramenični mišić
(m.coracobrachialis), veliki obli mišić (m.teres major) i najširi leđni mišić (m.
latissimus dorsi)
• Unutrašnju rotaciju vrše: podlopatični mišić (m. subscapularis), veliki obli mišić
(m.teres major), najširi leđni mišić (m. latissimus dorsi), veliki grudni mišić (m.
pectoralis major) i deltasti mišić – prednja vlakna (m. deltoideus)
• Spoljašnju rotaciju vrše: mali obli mišić (m. teres minor), podgrebeni mišić (m.
infraspinatus) i deltasti mišić – zadnja vlakna (m. deltoideus)
Mišići koji učestvuju u pokretima zgloba lakta

U ramenično – lakatnom zglobu vrše se pokreti fleksije i ekstenzije, a u žbično- lakatnom
zglobu vrše se pokreti uvrtanja (pronacija) i izvrtanja podlakta (supinacija).
• Fleksiju obavljaju: dvoglavi mišić nadlakta(m. biceps brachii), nadlakatni mišić

(m.brachialis), nadlakatno-žbični mišić (m. brachioradialis) i mišić podlakta – obli
uvrtač podlakta (m. pronator teres)
• Ekstenziju vrše: troglavi mišić nadlakta (m. triceps brachii) i mišić podlakta - srpasti
mišić (m. anconeus)
• Izvrtanje (supinaciju) obavljaju: izvrtač podlakta (m. supinator), dvoglavi mišić
nadlakta(m. biceps brachii) i nadlakatno-žbični mišić (m. brachioradialis)
• Uvrtanje (pronaciju) vrše: mišić podlakta – obli uvrtač podlakta (m. pronator teres),
četvrtasti uvrtač podlakta (m. pronator quadratus) i nadlakatno-žbični mišić (m.
brachioradialis)
19
Mišići koji učestvuju u pokretima zgloba šake
Gornji zglob šake izgrađuju donji okrajci žbice i laktice i prve tri kosti proksimalnog reda
ručja (carpus). U ovom zglobu se vrše pokreti palmarne fleksije (pregibanje šake put
napred), dorzalne fleksije (pregibanje šake put nazad), radijalna, ulnarna abdukcija i kružno
kretanje
• Palmarnu fleksiju šake vrše mišići podlakta: unutrašnji pregibač šake (m. flexor carpi
ulnaris), spoljašnji pregibač šake (m. flexor carpi radialis), dugi dlanski mišić (m.
palmaris longus), površni pregibač prstiju (m. flexor digitorum superficialis), duboki
pregibač prstiju (m. flexor digitorum profundus) i dugi pregibač palca (m. flexor
pollicis longus)
• Dorzalnu fleksiju (ekstenziju) vrše:dugi spoljašnji opružač šake (m. extensor carpi
radialis longus), kratki spoljašnji opružač šake (m. extensor carpi radialis
brevis),unutrašnji opružač šake (m. extensor carpi ulnaris), opružač prstiju (m. extensor
digitorum), opružač kažiprsta (m. extensor indicis), opružač malog prsta (m. extensor
digiti minimi), dugi opružač palca (m. extensor pollicis longus) i kratki opružač palca
(m. extensor pollicis brevis)
• Radijalnu abdukciju vrše: spoljašnji pregibač šake (m. flexor carpi radialis), dugi
spoljašnji opružač šake (m. extensor carpi radialis longus), kratki spoljašnji opružač
šake (m. extensor carpi radialis brevis), dugi opružač palca (m. extensor pollicis longus)
i kratki opružač palca (m. extensor pollicis brevis) i dugi odvodilac palca (m. abductor
pollicis longus)
• Ulnarnu abdukciju vrše: unutrašnji pregibač šake (m. flexor carpi ulnaris) i unutrašnji
opružač šake (m. extensor carpi ulnaris)
Mišići koji učestvuju u pokretima kičmenog stuba
Pokreti trupa koji vrši kičmeni stub su sledeći:

• Fleksija (pregibanje trupa put napred)
• Ekstenzija ili retrofleksija (pregibanje trupa put nazad)
• Laterofleksija (bočno pregibanje)
• Torzija (uvrtanje trupa)
• Fleksiju vrše: pravi trbušni mišić (m. rectus abdominis), površni kosi trbušni mišić (m.
obliquus externus abdominis), duboki kosi trbušni mišić (m. obliquus internus
abdominis), veliki slabinski mišić (m. psoas major), mali slabinski mišić (m. psoas
minor)
• Ekstenziju vrše: paravertebralni mišići (m. erector spinae, m. multifidus, m.

semispinalis, mm. interspinales), četvrtasti slabinski mišić (m. quadratus lumborum)
• Laterofleksiju vrše: paravertebralni mišići jednostranom kontrakcijom (m. erector

spinae, m. multifidus, mm. intertransversales), četvrtasti slabinski mišić (m. quadratus
lumborum), površni kosi trbušni mišić (m. obliquus externus abdominis), duboki kosi
20
trbušni mišić (m. obliquus internus abdominis), pravi trbušni mišić (m. rectus
abdominis)
• Torziju vrše: površni kosi trbušni mišić (m. obliquus externus abdominis), duboki kosi
trbušni mišić (m. obliquus internus abdominis), duboki paravertebralni mišići (m.
multifidus, m. semispinalis, mm. rotatores)
Najčešći razlozi povrede diskusa kod sportista:

- izraženo i neravnomerno opterećenje kičme tokom sportskih aktivnosti
- nagli pokreti kičmenog stuba u kombinaciji sa lošim položajem tela
Najčešći razlozi povrede diskusa kod rekreativaca i onih koji se ne bave sportom:
- slabi leđni i trbušni mišići, dizanje teških stvari u neodgovarajućem položaju,
dugotrajno sedenje, rad u prinudnom položaju tela kada je ono nagnuto napred
- Sedenje izaziva pojavu većeg pritiska u diskusu nego kada stojimo!!!
Razlog: veći statički rad mišića u sedećem položaju!
U zglobove dodnjeg uda spadaju: spojevi karličnog pojasa (krsno-bedreni zglob (art.
sacroiliaca), preponska simfiza (symphysis pubica), dve snažne krsno-sedalne veze), zglob
kuka (art. coxae), zglob kolena (art. genus), spojevi potkolenice, spojevi stopala.
Mišići koji vrše pokrete u zglobu kuka
Kuk povezuje karličnu kost sa gornjim okrajkom butne kosti. To je loptasti troosovinski zglob,
pokretljiv u svim pravcima oko jedne obrtne tačke. Pokreti koje se vrše su sledeći:
• Fleksija (podizanje noge put napred) – najveća amplituda, vrše je: bedrenoslabinski
mišić (m. iliopsoas), pravi butni mišić (m.rectus femoris), terzijski mišić (m.sartorius),
češljasti mišić (m. pectineus)
• Ekstenziju (podizanje noge put nazad), vrše: veliki sedalni mišić (m.gluteus maximus),
mišići zadnje lože buta (m. semitendinosus, m. semimembranosus, m. biceps femoris)
• Abdukciju (odvođenje noge u stranu) vrše: veliki sedalni mišić (m.gluteus maximus),
srednji sedalni mišić (m.gluteus medius), mali sedalni mišić (m.gluteus minimus),
zatezač butne fascije (m. tensor fasciae latae)
• Adukcija (privođenje noge stajnoj nozi) – najmanja amplituda, vrše mišići unutrašnje
lože: veliki privodilac (m. adductor magnus), dugi privodilac (m. adductor longus),
kratki privodilac (m. adductor brevis), m. gracilis i češljasti mišić (m. pectineus)
• Unutrašnju rotaciju vrše: srednji sedalni mišić (m.gluteus medius) – prednji deo, mali
sedalni mišić (m.gluteus minimus) – prednji deo, zatezač butne fascije (m. tensor
fasciae latae) i bedrenoslabinski mišić (m. iliopsoas)
• Spoljašnju rotaciju vrše: veliki sedalni mišić (m.gluteus maximus), pelvitrohanterični

mišići – mišići bedra (m. piriformis, m. obturatorius internus, m. obturatorius externus,
mm. gemelli, m. quadratus femoris)
• Cirkumdukcija
21
Mišići koji učestvuju u pokretima zgloba kolena
Koleno je složen zglob, izgrađuju ga butna kost (femur), golenjača (tibia) i čašica (patella) -
čašica je sezamoidna kost smeštena u završnoj tetivi četvoroglavog mišića buta (m.
quadriceps femoris). Zglobne površine na butnoj kosti i golenjači (kondila) ne odgovaraju
jedna drugoj po obliku – na femuru su zakrivljene a na tibiji su plitke i gotovo ravne. Da bi
se povećala kontaktna površina zglobnih kondila između njih su umetnuti adapteri i
amortizeri pritiska - meniskusi - meniscus medialis i meniscus lateralis, fibrozno
hrskavičave tvorevine polumesečastog oblika. Prednja ukrštena veza (lig. cruciatum
anterius). Zadnja ukrštena veza (lig. cruciatum posterius). Intrakapsularne veze, povezuju
butnu kost i golenjaču i svojim zatezanjem sprečavaju prekomernu fleksiju, ekstenziju i
unutrašnju rotaciju kolena. Zglob kolena je okružen debelim ligamentoznim omotačem
izgrađenim najvećim delom od mišićnih tetiva i njihovih nastavaka. Ovaj zglob nema
klasičnu fibroznu čahuru osim u zadnjem delu zgloba; ona nedostaje u prednjem delu gde je
smeštena čašica (patella).
Pokreti u zglobu kolena su: fleksija, ekstenzija, spoljašnja i unutrašnja rotacija.
• Ekstenziju zgloba kolena vrše: četvoroglavi mišić buta (m. quadriceps femoris), zatezač
butne fascije (m. tensor fasciae latae), veliki sedalni mišić – površni delovi (m. gluteus
maximus)
• Fleksiju vrše: mišići zadnje lože buta (m. semimembranosus, m. semitendinosus,

m.biceps femoris), terzijski mišić (m. sartorius), m.gracilis, m. gastrocnemius
• Unutrašnju rotaciju vrše: mišići zadnje lože buta (m. semitendinosus, m.

semimembranosus), terzijski mišić (m. sartorius), m.gracilis, zatkoleni mišić (m.
popliteus)
• Spoljašnju rotaciju vrši: mišić zadnje lože buta: dvoglavi mišić buta (m. biceps
femoris).
Mišići koji učestvuju u pokretima zgloba stopala
Najvažniji su gornji (articulatio talocruralis) i donji skočni zglob (articulatio

talocalcaneonavicularis) koji se funkcionalno dopunjuju.
Gornji skočni zglob spaja donje okrajke kostiju potkolenice (tibije i fibule) sa telom skočne
kosti (talusa). Ima izgled dvokrake viljuške. Fibrozna (spoljašnja) čahura se pripaja duž
ivica zglobnih površina na sve tri kosti. Zglobna čahura je slaba i tanka sa prednje i zadnje
strane zgloba, a bočno je ojačana ligamentima.
• Plantarna fleksija – učestvuju mišići zadnje lože potkolenice: troglavi mišić

potkolenice (m. triceps surae), tabanski mišić (m. plantaris), zadnji golenjačni mišić (m.
tibialis posterior), pregibač prstiju stopala (m. flexor digitorum longus), pregibač palca
stopala (m. flexor hallucis longus), mišići spoljašnje lože potkolenice (peronealni
mišići)
• Dorzalna fleksija – vrše je mišići prednje lože potkolenice: prednji golenjačni mišić (m.
tibialis anterior), opružač prstiju stopala (m. extensor digitorum longus), opružač palca
stopala (m. extensor hallucis longus)
22
Donji skočni zglob grade: skočna kost (talus), petna kost (calcaneus) i čunasta kost (os
naviculare). Ligamenti ojačavaju donji skočni zglob, sa prednje, zadnje, unutrašnje i
spoljašnje strane.
• Inverzija – kombinacija adukcije (privođenja) i unutrašnje rotacije, vrše je: prednji

golenjačni mišić (m. tibialis anterior), zadnji golenjačni mišić (m. tibialis posterior),
troglavi mišić potkolenice (m. triceps surae).
• Everzija – kombinacija abdukcije (odvođenja) i spoljašnje rotacije, vrše je: dugi

lišnjačni mišić (m. peroneus longus), kratki lišnjačni mišić (m. peroneus brevis),
opružač prstiju stopala (m. extensor digitorum longus).
Mišići koji učestvuju u motorici ekstremiteta
PREGLED MOTORIKE PRSTIJU
Fleksija metakarpofalangealnih zglobova:

-mm. lumbricales
-mm. interossei volares,
-mm. interossei dorsales ,
-m. flexor digiti profundus,
-mm. flexor digiti digiti sublimis.
Ekstenzija metakaprofalangealnih zglobova:

-m. extensor digitorum communis,
-m. extensor indicis proprius et. m.extensor digiti quinti proprius.
Fleksija proksimalnih interfalangealnih zglobova

-m. flexor digitorum sublimis,
-m. flexor digitorum profundis.
Ekstenzija proksimalnih interfalangealnih zglobova:

-m. extensor digitorum communis,
-mm. lumbricales,
-mm. interossei dorsales.
Fleksija distalnih interfalangealnih zglobova:

-m. flexor digitorum profundis.
Ekstenzija distalnih interfalangealnih zglobova:

-m. extensor digitorum comunis,
-mm. lumbricales I i II,
-mm. interossei dorsales.
23
PREGLED MOTORIKE ŠAKE
Supinacija šake:
-m. supinator,
-m. biceps brachii.
Pronijacija šake:
-m. pronator teres,
-m. pronator quadratus.
Volarna fleksija šake:

-m. flexor carpi ulnaris,
-m. flexor carpi radialis.
Dorzalna fleksija šake:

-m. extensor carpi radialis longus,
-m. extensor radialis brevis,
-m. extensor carpi ulnaris.
Radijalna devijacija šake:

-m. flexor carpi radialis,
-m. extensor carpi radialis longus.
Ulnarna devijacija šake:

-m. flexor carpi ulnaris,
-m extensor carpi ulnaris.
PREGLED MOTORIKE PODLAKTA I NADLAKTA

Fleksija podlakta:
-m. brachialis,
-m. biceps brachii.
Esktenzija podlakta:
-m. triceps brachii.
Abdukcija nadlakta:
-m. deltoideus,
-m. supraspinatus et m. infraspinatus,
-m. seratus anterior,
-m. trapezius (pars descadens).
Addukcija nadlakta:
-m. pectoralis major,
-m. teres major,
-m. latissimus dorsi,
-kao i mišići koji spuštaju rame i addukuju i rotiraju unutra lopaticu.
Fleksija nadlakta:
-m. deltoideus (pars clavicularis et pars acromialis),
-m. biceps brachii caput longum,
-m. pectoralis major, (ars clavicularis et pars sternocostalis)
-m. supraspinatus.
24
Ekstenzija nadlakta:
-m. deltoideus (pars spinata)
-m. teres minor,
-m. triceps brachii.
Spoljašnja rotacija nadlakta:

-m. infraspinatus,
-m. teres minor,
-m. deltoideus (pars spinata),
-m. trapezius,
-m. trapezius brachii caput longum.
Unutrašnja rotacija nadlakta:

-m. subscapularis,
-m. teres major,
-m. pectoralis major,
-m. seratus anterior.
PREGLED MOTORIKE NOGE

Fleksija natkolenice:
-m. iliopsoas,
-m. tensor fasciae latae,
-m. sartorius,
-m. rectus femoris.
Ekstenzija natkolenice:
-m. gluteus maximus,
-m. semitendinosus,
-m. semimembranosus,
-m. biceps femoris.
Addukcija natkolenice:
-m. adductor magnus,
-m. adductor longus,
-m. adductor brevis,
-m. pectineus.
Abdukcija natkolenice:
-m. gluteus medius,
-m. gluteus minimus,
-m. gluteus maximus,
-m. tensor faciae latae,
-m. sartorius.
Spoljašnja rotacija natkolenice:
-mm. gluteus medius et minimus,
-m. tensor fasciae latae,
-m. semitendinosus,
-m. semimembranosus.
25
Unutrašnja rotacija natkolenice:
-m. piriformis,
-m. gemellus superior,
-m. gemellus inferior,
-m. obturator internus,
-m. obturator externus,
-m. quadriceps femoris.
Ekstenzija potkolenice:
-m. quadriceps femoris,
-m. tensor fasciae latae.
Fleksija potkolenice:
-m. biceps femoris,
-m. semitendinosus i m. semimembranosus,
-m. sartorius,
-m. popliteus.
PREGLED MOTORIKE STOPALA

Plantarna fleksija stopala:
-m. triceps surae,
-m. tibialis posterior,
-m. flexor digitorum longus,
-m. flexor hallucis longus.
Dorzalna fleksija stopala:

-m. tibialis anterior,
-m. ekstensor digitorum longus,
-m. ekstensor hallucis longus,
-m. peroneus tertius.
Supinacija stopala:
-m. triceps surae,
-m. tibialis anterior,
-m. tibialis posterior,
-m. flexor digitorum longus,
-m. flexor hallucis longus.
Pronacija stopala:
-m. peroneus longus,
-m. peroneus brevis,
-m. peroneus tertius,
-m. extensor digitorum longus,
-m. extensor hallucis longus.
26
IV DEO
Kinetički lanci
Retki su pokreti gde se dejstvo jednog mišića ispoljava samo pokretanjem poluga za koje je
neposredno vezan. To su obično prosti pokreti najekstremnijim delovima tela, pod uslovom da
ostali deo tela bude učvršćen. Zato se vrlo često sreće dejstvo mišića koje se ispoljava i na
susednim delovima tela, koje on ne može neposredno pokretati. Ovakav kompleks pokreta koji
izaziva jedan mišić neposredno u predelu svoje lokacije i posredno na susedne delove tela
naziva se lanac pokreta ili kinetički lanac. Zavisno od toga, da li postoji čvrsta tačka na
krajevima takvih lanaca, razlikuju se otvoreni i zatvoreni kinetički lanci.
Otvoreni kinetički lanci

Javlja se u slučaju kada se radi o sistemu delova tela koji je učvršćen samo na jednom svom
kraju. Drugi kraj je slobodan i cilj je da se specifičnim dejstvom mišića u kinetičkim lancima
taj otvoreni kraj kinetičkog lanca pokrene na određeni način, već prema tome šta se želi
kretanjem postići.
Najprostiji primer dejstva u otvorenom kinetičkom lancu je dejstvo mišića pregibača u
zglobu lakta, gde je ruka slobodno opuštena.
Zatvoreni kinetički lanci

Javlja se u slučaju kada se radi o sistemu delova tela koji je učvršćen na oba kraja, a cilj je
da se specifičnim dejstvom u zatvorenom kinetičkom lancu izvrši određeno pomeranje sistema
unutar oba zatvorena kraja kinetička lanca.
Najjednostavniji primer dejstva u zatvorenom kinetičkom lancu je dejstvo mišića pregibača
u zglobu lakta gde se ruka nalazi u normalnom položaju, tj. opuštena pored tela, ali prstima
oslonjena na neku čvrstu podlogu.
Slabi leđni mišići
Procenjuje se da od 60 do 70 procenata svih slučajeva bola u leđima ima uzrok u

prenapregnutim mišićima. Muskuloskeletalnom sistemu potrebna je neka osnovna količina
izdržljivosti da bi bio u stanju da zaštiti telo od bola. Mišićima je potrebna dobra snabdevenost
krvlju i energijom da bi bili sposobni da održe vrhunsku performansu. Loše držanje ili grčevi u
mišićima mogu da spreče dovoljan dotok hranljivih materija i kiseonika i da spreče ispiranje
nakupljenih otpadnih materija u leđnim mišićima.
Na primer, kada sedite nagnuti napred, dve od tri grupe mišića koji podržavaju vaša leđa
(stomačni i fleksori kuka) inaktivni su i zato slabe. Ako se ovakav položaj tela ponavlja iz dana
u dan, ovi mišići postaju bolni, slabi, manje elastični, i skraćeni.
27
Neizbalansiranost mišića
Mišići koji podržavaju zglob često su neizbalansirani. Na primer, fleksori mogu biti uži i
kraći od ekstenzora, tako da zglob ne može da se potpuno ispravi, ili mišići rotatori koji okreću
telo u jednom pravcu imaju veću snagu nego oni koji ga okreću u drugom (kao kod golfa). Ove
nejednake sile oslabljuju zglob i čine ga ranjivim. Delovi koštane mase trpe veća opterećenja
nego što bi trebala. Ovaj nedostatak izbalansiranosti može prouzrokovati bol. Lagano istezanje
leđnih mišića koje se postiže inverzijom može da pomogne u poboljšavanju prokrvljenosti
vaših leđnih mišića. Kroz redovan program invertovanja uz streching i jačanje mišića, ove
grupe mišića mogu se ponovo izbalansirati. Na osnovu svega pomenutog, može se zaključiti
sledeće:
• mišićima je potrebno redovno vežbanje da bi održavali stav tela
• razne jednostrane aktivnosti mogu dovesti do neizbalansiranosti mišića
• inverzija omogućava blagi streching koji poboljšava dotok krvi tim mišićima
• inverzija tako pomaže grupama mišića da se izbalansiraju i time poboljšava držanje tela
Slaba elastičnost mičića
Mišićima i ligamentima je potrebno redovno kretanje, u suprotnom postaju ukočeni i

nefleksibilni. Kako telo stari, diskusi se stanjuju, dovodeći intervertebralne zglobove bliže
jedan drugom. Ligamenti koji podržavaju kičmu postaju opušteni, a time i zglobovi. U takvom
stanju, svako, pa i najmanje opterećenje može dovesti do oštećenja. Sva oštećenja, istegnuća i
druga preopterećenja sabiraju se tokom života. Ukoliko se ne koriste vežbe za ponovno
uspostavljanje normalne fleksibilnosti, nezalečeno tkivo može postati stalni izvor bola i
ukočenosti u leđima. Blago, jednostavno opterećivanje kičme i pomeranje može ovakvim
povredama da pomogne da budu elastičnije ili apsorbovane od strane novog tkiva. Ovakvo
jačanje može sprečiti ponovne povrede. Može se zaključiti da je mišićima i ligamentima
potrebno redovno istezanje – streching da bi zadržali svoju elastičnost i snagu.
Kičma - značaj u održanju statike
Značaj kičme je višestruk. Kičma štiti kičmenu moždinu od povređivanja. Istovremeno

kičma daje čvrstinu i potporu telu. Iz glave gde je smešten mozak, kao deo centralnog nervnog
sistema, nastavlja se kičmena moždina, koja prolazi kroz kičmeni kanal. Kičmeni kanal
sačinjavaju koštani otvori u svakom pršljenu. Iz kičme se dalje granaju periferni nervi koji
oživčavaju celo telo. Kičma se sastoji od pršljenova, a svaki pršljen sa susednim i gore i dole,
predstavlja zglob. Obzirom da su pršljenovi po sastavu koštana masa, da ne bi došlo do trenja,
između svakog pršljena je smešten po jedan disk, koji je od pulpoznog mekanog tkiva, sa
funkcijom amortizacije pokreta, i sprečavanja trenja koštanih zglobnih površina tela pršljena.
Kompaktnost, čvrstina i elastičnost kičme se obezbeđuje ostalim mekim tkivom koje i počinje i
završava sa koštane mase pršljenova.
28
Najčešće aktivnosti koje uzrokuju nastanak bola
Svaka radna ili sportska aktivnost ili aktivnost svakodnevnog života, ukoliko se ne pravilno
ili naglo izvede ili vremenski dugo traje, može da prouzrokuje bol u lumbalnom delu leđa. Bol
se najčešće vezuje za sledeće aktivnosti:
 nepravilno dizanje tereta ma koje težine, gde se trup savija i rotira

 nagli pokret rotacije, savijanja ili rotacije i istezanja trupa
 dugotrajno vršenje neke radnje:
1. dugotrajno sedenje
2. dugotrajna vožnja automobilom
3. dugotrajno hodanje
4. dugotrajno stajanje
 loš položaj u toku spavanja
 povrede koštano-mišićnog sistema lumbalne regije – traume (najčešće saobraćajni
udesi, povrede u toku sportskih aktivnosti...)
Suštinski razlog nastanka lumbalnog bola - mišićna slabost kao posledica inaktivnosti
Mišići trupa koji su veza trupa i karlice su: mišići zadnjeg dela leđa, nalaze se pored kičme
obostrano (m.m. extensores trunci), glutealni mišići (m.gluteus minimus, medius et maximus),
sa prednje strane trupa trbušni mišić (m.rectus abdominis) i fleksor natkolenice (m. iliopsoas), i
sa obe strane trupa bočno (m.m.lat. flexores trunci:m.obliquus abdominis ext, m.obliquus
abdominis int, m.quadratus lumborum); Lumbalna regija predstavlja mesto gde se trup spaja sa
karlicom, a karlica sa nogama i čini jedan od najpokretljivijih delova kičmenog stuba a u isto
vreme je to deo koji trpi najveće opterećenje. Ujedno, to je i mesto gde se nalazi težište čitavog
tela ili tačnije rečeno njegovo središte. Telo čoveka se u prostoru nalazi u labilnoj
ravnoteži,koja da bi se održavala zahteva konstantnu,preciznu akciju velike grupe mišića.
Površina oslonca su stopala, težište tela je najšešće 1 metar od podloge, a kompletno
opterećenje težine tela i sile zemljine teže u lumbalnoj kičmi. Mišićna slabost najčešće kao
posledicu ima loše posturalno držanje tela i lošu biomehaniku. To je i razlog zbog čega bi
trebalo da navedene mišićne grupe budu jake. Stabilnost veze trupa-karlice i nogu proističe iz
mišićne mase i snage navedenih mišićnih grupa. Suština telesnog vežbanja gde je akcenat na
stvaranju pelvitrohanteričnog midera je u što boljoj zaštiti kičme.
Mišićni disbalans
Mišićna snaga, pojedinačnih mišića i mičićnih grupa, trebalo bi da bude izbalansirana,

harmonična i ujednačena. Telo čoveka je simetrično. Preko 640 mišića se nalazi u čovekovom
telu. Svaki od tih mišića ima svoju osnovnu funkciju. U svakoj situaciji tela, postoje mišići koji
vrše određeni pokret (agonisti), kome se suprostavljaju mišići koji isti taj pokret
onemogućavaju-otežavaju (antagonisti). Ukoliko postoji bilo koji mišićni, disbalans, mišićni
tonus se povećava, a sam mišić gura kosti i zglobove iz svog fiziološkog položaja, tako da
kosti, mišići i zglobovi trpe konstantno opterećenje. Dolazi do deformiteta i poremećaja statike,
koji su uzrok bola u pojedinim delovima tela, kako ekstremitetima tako i unutrašnjim organima.
Fizikalna terapija
Terapija bola fizikalnim procedurama najpribližnija je prirodnim procedurama zbog

odsustva agresije, blagotvornosti i prijatnosti. U određivanju fizikalne terapije, značajna je
29
anamneza, dijagnostika, klinički pregled, funkcionalni status.. Obzirom da je širok spektar
fizikalnih procedura, odabira se najbolja moguća kombinacija fizikalnih procedura. Značajno je
napomenuti da ono što prija i daje efekta u lečenju kod jednog pacijenta, ne mora da prija i da
efekat u lečenju kod drugog pacijenta sa sličnim problemom.
U fizikalnoj terapiji, primenjuju se razne vrste zračenja počev od magneto terapije, ultra
zvuka, lasera, infra red, kao i struje različite frekvencije i modulacije. Dejstvo aparaturne
fizikalne trapije je anelgezija i vazodilatacija, kao i celularno pospešivanje metabolizma.
Primenjuje se elektroforeza leka lokalno na bolno mesto (prokain ili kalijum jodid, 3% rastvor)
koristeći pravilo protoka električne energije od pozitivne do negativne elektrode. Od bez
aparaturnih procedura aplikuje se glina i tople kupke – topla pakovanja. Terapeutska masaža i
akupresura bolnih mesta i muskulature koja je u spazmu predstavlja sastavni deo fizikalne
terapije. U proseku trajanje fizikalnih procedura u kontinuitetu iznosi 2-3 nedelje. Bitno je
ispoštovati kontinuitet terapije. Fizikalna terapija predstavlja uvodnu proceduru u sistemsko
rešavanje problema lumbalnog bola a to je kineziterapija - medicinske vežbe.
Manipulativne metode - kiropraktika kičmenog stuba
Potpuna indikacija za primenu kiripraktike je mišićni, disbalans, gde se mišićni tonus

povećava, a sam mišić gura kosti i zglobove iz svog fiziološkog položaja, tako da kosti, mišići i
zglobovi trpe konstantno opterećenje i bol. Kiropraktika nema efekta ukoliko postoji mišićni
spazam. Zato, tek posle par dana od započinjanja sa fizikalnim procedurama, koje sem
anelgzije imaju i relaksirajuće dejstvo, koje pospešuju masaže kao i medikamentozna terapija,
trebalo bi stvoriti preduslove za primenu kiropraktike kao jedne od metoda za odstranjivanje
lumbalnog bola.
Kineziterapijske procedure lumbalnog bola
Sa kineziterapijom se započinje kada se potpuno otkloni bol. Sistemsko rešavanje

lumbalnog bola, kao i prevencija njegovog nastanka, obuhvata kineziterapijske procedure koje
su akcentirane na stvaranje mišićne mase i snage pelvitrohanterične muskulature. Cilj je da jaka
muskulatura preuzme deo tereta lumbalne kičme. Bitno je napomenuti da ne postoji aktivnost
svakodnevnog života koja jača lumbo-sakralne ekstenzore kičme. Isto tako ne postoji ni
sportska aktivnost koja jača mišiće ove regije. To je i najčešći razlog ovih tegoba.
30
VI DEO
Kako jačati pelvitrohanteričnu muskulaturu - VEŽBE
Važna napomena je da se vežbe rade na vreme (bez brojanja). Pauza između svake vežbe je
1 minut. Suština vežbanja je da se vežbe urade pravilno.
Početni položaj vežbe 1: ležeći na stomaku, ruke opružene u laktovima nalaze se iznad glave.
Konačni položaj: istovremeno dižemo od podloge trup i noge sa opruženim kolenima i
savijamo ruke u ramenima i laktovima do 90 stepeni. Telo zadržavamo u ovom položaju 3
sekunde.
Vreme trajanja vežbe 1: maksimalno vreme trajanja 3 minuta;
Početni položaj vežbe 2: ležeći na stomaku, ruke opružene u laktovima nalaze se iznad glave.
U šakama je lopta, različitih težina.
Konačni položaj: istovremeno dižemo od podloge trup i noge sa opruženim kolenima i ruke sa
opruženim laktovima, sa loptom u rukama. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde.
Vreme trajanja vežbe 2: maksimalno vreme trajanja 3 minuta; Preporučeno vreme trajanja
vežbe 2 min. i 45 sekundi.
Početni položaj vežbe 3: ležeći na stomaku, šake su na potiljku.

Konačni položaj: istovremeno dižemo od podloge trup i noge sa opruženim kolenima. Šake
ostaju na potiljku. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde.
Početni položaj vežbe 4: ležeći na stomaku, šake su na lumbalnom delu leđa.

Konačni položaj: istovremeno dižemo od podloge trup i noge sa opruženim kolenima. Ruke
ostaju na lumbalnom delu leđa. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde.
Početni položaj vežbe 5: ležeći na stomaku, ruke su opružene u laktovima i nalaze se pored
tela, šake su na podu.
Konačni položaj: istovremeno dižemo od podloge trup i noge sa opruženim kolenima. Ruke
ostaju pored tela a šake na podu. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde.
vežbe 2 min.
Početni položaj vežbe 6: ležeći na leđima, ruke su opružene u laktovima i nalaze se pored tela,
šake su na podu. Noge su sastavljene i savijene u kuku, a potkolenice u kolenu, tako da
potkolenice i natkolenice formiraju ugao od 90 stepeni.
Među položaj: započinjemo torziju trupa na levu stranu. Noge su sastavljene, a potkolenice i
natkolenice i dalje stoje pod uglom od 90 stepeni. Ruke ostaju pored tela a šake na podu.
Trudimo se da oba ramena ostanu na podu.
Konačni položaj levo: iz ovog položaja, opružamo obe noge u kuku i kolenima. Telo
zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde. Iz ovog položaja telo vraćamo u početni položaj,
31
odakle započinjemo torziju u desnu stranu.
Među položaj desno. Konačan položaj torzije desno zadržava se 3 sekunde.
Vreme trajanja vežbe 6: vežba se radi u kontinuitetu, jedna pa druga strana sa zadržavanjem u
konačnom položaju od 3 sekunde.
Maksimalno vreme trajanja 5 minuta; Preporučeno vreme trajanja vežbe 3 min.
šake su na podu. Noge su blago razmaknute i savijene u kuku, a stopala se nalaze na lopti
(lopta prečnika 75 cm za odasle osobe). Potkolenice i natkolenice formiraju ugao nešto veći od
90 stepeni.
Konačni položaj: odižemo donji deo trupa i karlicu sa poda. Ramena i šake ostaju na podu.
Stopala se ne pomeraju i ostaju na lopti. Potkolenice i natkolenice koje iz početnog položaja
formiraju ugao nešto veći od 90 stepeni i dalje zadržavaju početni ugao. Telo zadržavamo u
ovom položaju 3 sekunde. Iz ovog položaja telo vraćamo u početni položaj.
vežbe 3 min.
šake su na podu. Noge su blago razmaknute i savijene u kuku, a opružene u kolenima.
Potkolenice se nalaze na lopti (lopta prečnika 75 cm za odasle osobe).
Potkolenice ostaju na lopti.. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde. Iz ovog položaja
telo vraćamo u početni položaj.
šake su na podu. Noge su blago razmaknute i savijene u kuku i kolenu. Potkolenice i
natkolenice zaklapaju ugao približno od 110 stepeni.
Stopala ostaju u početnom položaju - na podu. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde. Iz
ovog položaja telo vraćamo u početni položaj.
Početni položaj vežbe 10: ležeći na leđima, ruke su na grudima. Noge su blago razmaknute i
savijene u kuku i kolenu. Potkolenice i natkolenice zaklapaju ugao približno od 110 stepeni.
Konačni položaj: odižemo gornji deo trupa i donje uglove lopatica od podloge. Stopala ostaju
u početnom položaju - na podu. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde. Iz ovog položaja
vežbe 3 min.
Početni položaj vežbe 11: ležeći na leđima, ruke su na stomaku. Noge su blago razmaknute i
32
Početni položaj vežbe 12: ležeći na leđima, ruke su opružene u laktovima i nalaze se pored
tela. Šake su na podu. Noge su blago razmaknute i savijene u kuku i kolenu. Potkolenice i
natkolenice zaklapaju ugao približno od 110 stepeni.
Početni položaj vežbe 13: ležeći na leđima, ruke su na grudima. Noge su blago razmaknute i
Konačni položaj: odižemo gornji deo trupa i donje uglove lopatica od podloge. Desnom
šakom dodirnemo spoljnu stranu levog kolena. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde.
Iz ovog položaja telo vraćamo u početni položaj. Iz početnog položaja, odižemo gornji deo
trupa i donje uglove lopatica od podloge. Levom šakom dodirnemo spoljnu stranu desnog
kolena. Telo zadržavamo u ovom položaju 3 sekunde. Iz ovog položaja telo vraćamo u početni
položaj.
Vreme trajanja vežbe 13: vežba se radi u kontinuitetu, jedna pa druga strana sa zadržavanjem
u konačnom položaju od 3 sekunde.
Maksimalno vreme trajanja 5 minuta; Preporučeno vreme trajanja vežbe 2 min. i 15 sekundi.
U tretiranju lumbalnog bola navedeni su postupci i terapija. Pacijenti-sportisti su obično ne

strpljivi, ali brzo instant rešenje ne postoji. Ne postoji ni čarobna pilula koja sistemski rešava
problem. Kritičan momenat po otklanjanju bola je početak kineziterapijskih procedura. U tom
trenutku kompletan oporavak zavisi od pacijenta-sportiste. On je taj koji vežba i čini da mu je
bolje. Logično je da samom pacijentu najviše znači da mu je stanje bolje a lečenje uspešnije.
Ali na žalost nije uvek i pravilo. Brzo otklanjane bola je moguće, pitanje je samo šta se time
dobija, a šta gubi. Preporuka je da kada god postoji sistemsko rešenje, trebalo bi ga i primeniti.
33
FORMULA MIŠIĆNE KONTROLE
Formula mišićne kontrole počinje definisanjem problema - na osnovu određenog

pokreta (ili položaja) u zglobu, utvrditi:
1. vrstu pokreta (ili položaja),

2. ravan u kojoj se vrši pokret,
3. uticaj spoljašnje sile koja deluje na sistem,
4. vrstu mišićnog naprezanja (npr. približavanje pripoja /koncentrična kontrakcija,
udaljavanje pripoja/ekscentrična kontrakcija ili izometrija)
5. Sa koje strane se mišići istežu tokom pokreta, a sa koje strane se skraćuju u odnosu na
osu zgloba?
6. koji mišići učestvuju u pokretu (npr. koji mišići aktivno učestvuju u pokretu).
 Korak 1
- Odrediti vrstu pokreta u zglobu (npr. fleksija, abdukcija) ili položaj u
zglobu.
 Korak 2
- Odrediti uticaj spoljašnje sile (npr. sile teže) na pokret u zglobu ili položaj,
postavljanjem sledećeg pitanja:
„Kakav bi pokret izvršila spoljašnja sila u odsustvu sile mišića?“
 Korak 3
- Odrediti vrstu mišićne kontrakcije (koncentrična, ekscentrična, izometrijska) na
osnovu odgovora u Koraku 1 i 2 na sledeći način:
• Ako su odgovori u Koraku 1 i 2 suprotni, onda se mišići aktivno
skraćuju koncentričnom kontrakcijom. Brzina pokreta nije značajna.
• Ako odgovori u Koraku 1 i 2 nisu suprotni, onda se postavlja pitanje
„Kojom brzinom se vrši pokret?
• Ako je pokret brži od pokreta koji bi izvršila spoljašnja sila, onda se
mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
• Ako je pokret sporiji od pokreta koji bi izvršila spoljašnja sila, onda se
mišići aktivno istežu ekscentričnom kontrakcijom.
• Ako nema pokreta, pri čemu bi spoljašnja sila izvršila pokret kada bi
delovala samostalno, onda mišići stvaraju izometrijsku kontrakciju.
- Pokreti koji su normalni na pravac delovanja sile teže (npr. paralelno sa

podlogom) vrše se koncentričnom kontrakcijom.
- Kada sila teže ne utiče na pokret u zglobu, potrebno je skraćenje
(koncentrična kontrakcija) kako bi se pomerio odgovarajući segment tela. Brzina
pokreta nije zanačajna.
 Korak 4
- Odrediti ravan kretanja (frontalna, sagitalna, transverzalna) i osu rotacije (tj.
liniju oko koje se vrši rotacija u zglobu). Svrha ovog koraka je da se odredi sa
koje strane zgloba se pružaju mišići koji vrše pokret (npr. fleksori se pružaju sa
jedne strane zgloba, dok se ekstenzori pružaju sa suprotne strane).
34
• Korak 5
- Postaviti pitanje „Sa koje strane se mišići istežu tokom pokreta, a sa koje
strane se skraćuju u odnosu na osu zgloba?
• Korak 6
- Spajanjem odgovora iz Koraka 3 i 5 odrediti koji mišići stvaraju ili kontrolišu
pokret (ili položaj).
- Na primer, ako je potrebna koncentrična kontrakcija (skraćenje) (Korak 3)
i mišići prednje strane zgloba se skraćuju (Korak 5), onda ti mišići moraju aktivno
vršiti pokret.
• U svim sledećim primerima, pretpostavljamo da ne postoji koaktivacija antagonista, što

omogućava da analizu pojednostavimo eliminisanjem uticaja antagonista. Koaktivacija
agonista-antagonista blokira zglob i otežava pokret u zglobu.
35
Prilog vežbi za analizu mišićne kontrakcije
Analiza - ruka
PRIMER 1
Korak 1 (Vrsta pokreta u zglobu): Pokret je fleksija.

Korak 2 (Uticaj spoljašnje sile): Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši ekstenziju lakta.
Korak 3 (Vrsta kontrakcije): Pokret u zglobu (fleksija) je suprotna pokretu koji stvara
spoljašnja sila, tako da se mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4 (Ravan kretanja): Kretanje se vrši u sagitalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz
zglob lakta.
Korak 5 (Sa koje strane se mišići istežu tokom pokreta a sa koje strane se skraćuju u
odnosu na osu zgloba): Mišići prednje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići
zadnje strane istežu.
Korak 6 Spajanje koraka 3 i 5): Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3), dok se
mišići prednje strane zgloba skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići prednje strane aktivno učestvuju
u pokretu. U ovom pokretu učestvuju m. biceps brachii, m. brachialis i m. brachioradialis.
PRIMER 1a
Korak 1: Pokret je ekstenzija. Pokret iz b u a.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši ekstenziju lakta.
Korak 3: Pokret u zglobu (ekstenzija) je isti kao i pokret koji vrši spoljašnja sila, tako da
je potrebno postaviti pitanje “Kojom brzinom se izvodi pokret?” Brzina je velika, što znači da
se mišići koji kontrolišu pokret aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob lakta.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se izdužuju tokom pokreta, dok se mišići zadnje
strane skraćuju.
Korak 6: Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3), dok se mišići zadnje strane
zgloba skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići zadnje strane aktivno učestvuju u pokretu. Prema
tome, ekstenzori lakta, prvenstveno m. triceps brachii je odgovoran za pokret.
PRIMER 1b
Korak 1: Pokret je ekstenzija. Pokret iz b u a.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši ekstenziju lakta.
36
Korak 3: Pokret u zglobu (ekstenzija) je isti kao i pokret koji vrši spoljašnja sila, tako da
je potrebno postaviti pitanje “Kojom brzinom se izvodi pokret?” Brzina je mala, što znači da se
mišići koji kontrolišu pokret aktivno istežu ekscentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob lakta.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se izdužuju tokom pokreta, dok se mišići zadnje
strane skraćuju.
Korak 6: Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3), dok se mišići zadnje strane
zgloba skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići zadnje strane aktivno učestvuju u pokretu. Prema
tome, fleksori lakta kontrolišu pokret, prvenstveno m. biceps brachii, m. brachialis i m.
brachioradialis.
PRIMER 2
Korak 1: Pokret koji se vrši je ekstenzija. Pokret iz a u b.

Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši fleksiju kolena.
Korak 3: Pokret (ekstenzija) je suprotan pokretu koji bi nastao usled delovanja spoljašnje
sile, što znači da se mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob kolena.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići zadnje
strane istežu.
Korak 6: Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3), dok se mišići prednje strane
zgloba skraćuju (Korak 5). Otuda, mišići prednje strane zgloba aktvino učestvuju u pokretu.
Prema tome, m. quadriceps femoris (m. vastus medialis, m. vastus lateralis, m. vastus
intermedius i m. rectus femoris) vrši pokret.
PRIMER 2a
Korak 1: Pokret koji se vrši je fleksija. Pokret iz b u a.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši fleksiju kolena.
Korak 3: Pokret (fleksija) je isti kao i pokret koji stvara spoljašnja sila, pa se postavlja
pitanje „Kojom brzinom se izvodi pokret?“ Brzina je mala, što ukazuje na to da se mišići koji
kontrolišu pokret aktivno istežu ekscentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob kolena.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se izdužuju, dok se mišići zadnje strane skraćuju.
Korak 6: Mišić je u ekscentričnoj kontrakciji (Korak 3), dok se mišići prednje strane
zgloba izdužuju (Korak 5). Stoga mišići prednje strane zgloba aktivno izvode pokret. Dakle, m.
quadriceps femoris (vastus medialis, m. vastus lateralis, m. vastus intermedius i m. rectus
femoris) kontroliše pokret.
37
PRIMER 3
Korak 1: Pokret koji se vrši je abdukcija.

Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši adukciju ruke.
Korak 3: Pokret (abdukcija) je suprotan pokretu koji stvara spoljašnja sila, tako da se
mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u frontalnoj ravni oko vertikalne ose koja prolazi kroz zglob
ramena.
Korak 5: Mišići gornje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići donje
strane zgloba istežu.
Korak 6: Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići gornje strane zgloba se
skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići gornje strane zgloba (abduktori)aktivno vrše pokret. Prednja i
srednja vlakna m. deltoideusa i m. supraspinatus učestvuju u izvođenju pokreta.
PRIMER 3a
Korak 1: Pokret koji se vrši je adukcija.
Korak 3: Pokret (adukcija) je ista kao pokret koji stvara spoljašnja sila, te je potrebno
postaviti pitanje "Kojom brzinom se izvodi pokret". Brzina je mala, što ukazuje da se mišići
koji kontrolišu pokret aktivno istežu ekscentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u frontalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob ramena.
Korak 5: Mišići gornje strane zgloba se istežu tokom pokreta, dok se mišići donje strane
zgloba skraćuju.
Korak 6: Mišići su u ekscentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići gornje strane zgloba se
istežu (Korak 5). Dakle, mišići gornje strane zgloba aktivno kontrolišu pokret. Pokret izvode m.
deltoideus i m. supraspinatus.
PRIMER 3b
Korak 1: Pokret koji se vrši je adukcija.
Korak 3: Pokret (adukcija) je ista kao pokret koji stvara spoljašnja sila, te je potrebno
postaviti pitanje "Kojom brzinom se izvodi pokret". Brzina je velika, što ukazuje da se mišići
koji kontrolišu pokret aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u frontalnoj ravni oko ose koja prolazi kroz zglob ramena.
38
Korak 5: Mišići gornje strane zgloba se istežu tokom pokreta, dok se mišići donje strane
zgloba skraćuju.
Korak 6: Mišići su u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići donje strane zgloba se
skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići donje strane zgloba aktivno vrše pokret. Prema tome aduktori
ramena (m. pectoralis major, m. latissimus dorsi, m. teres major) vrše pokret.
PRIMER 4
Korak 1: Pokret koji se vrši je medijalna rotacija. Pokret iz a u b.

Korak 2: Spoljašnja sila (elastična traka) nastoji da izvrši lateralnu rotaciju u zglobu
ramena
Korak 3: Pokret (medijalna rotacija) je suprotan pokretu koji stvara spoljašnja sila, tako
da se mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u transverzalnoj ravni oko vertikalne ose koja prolazi kroz zglob
ramena.
Korak 5: Mišići unutrašnje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići
spoljašnje strane zgloba izdužuju.
Korak 6: Mišić je u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići unutrašnje strane zgloba
ramena se skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići unutrašnje strane zgloba aktivno vrše pokret: m.
subscapularis, m. pectoralis major, m. deltoideus – prednja vlakna, m. latissimus dorsi i m.
teres major vrše pokret.
PRIMER 4a
Korak 1: Pokret koji se vrši je spoljašnja rotacija.
Korak 2: Spoljašnja sila (lateralna rotacija) nastoji da izvrši rotaciju u zglobu ramena.
Korak 3: Pokret (spoljašnja rotacija) je isti kao i pokret koji stvara spoljašnja sila, te je
potrebno postaviti pitanje „Kojom brzinom se izvodi pokret?“ Pokret se izvodi polako, tj.
brzina je mala što znači da se mišići koji kontrolišu pokret aktivno izdužuju ekscentričnom
kontrakcijom.
ramena.
Korak 5: Mišići unutrašnje strane zgloba se izdužuju, dok se mišići spoljašnje strane
skraćuju.
Korak 6: Mišići su u ekscentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići unutrašnje strane zgloba
se istežu (Korak 5). Stoga mišići unutrašnje strane zgloba, medijalni rotatori aktivno kontrolišu
39
pokret (m. subscapularis, m. pectoralis major, m. deltoideus – prednja vlakna, m. latissimus
dorsi i m. teres major).
PRIMER 4b
Korak 1: Pokret koji se izvodi je lateralna rotacija.
Korak 2: Spoljašnja sila (elastične trake) nastoji da izvrši lateralnu rotaciju u zglobu
ramena.
Korak 3: Pokret (lateralna rotacija) je isti kao i pokret koji stvara spoljašnja sila, te je
potrebno postaviti pitanje “Kojom brzinom se izvodi pokret?” Pokret je brz, brzina je velika,
što znači da se mišići koji kontrolišu pokret aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
ramena.
Korak 5: Mišići unutrašnje strane zgloba se izdužuju tokom pokreta, dok se mišići
spoljašnje strane zgloba skraćuju.
Korak 6: Mišići su u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići spoljašnje strane zgloba
se skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići spoljašnje strane zgloba aktivno izvode pokret. To su
lateralni rotatori (m. infraspinatus, m. teres minor, m. deltoideus – zadnja vlakna).
PRIMER 5
Korak 1: Pokret koji se vrši je horizontalna adukcija (naziva se i horizontalna fleksija).

Korak 2: Na ovaj pokret ne utiče nijedna spoljašnja sila, jer je pokret paralelan sa
podlogom (nema uticaja sile teže jer se pokret vrši u horizontalnoj ravni) i nema drugih
spoljašnjih sila (npr. elastične trake).
Korak 3: Pokret (horizontalna adukcija) se vrši normalno na pravac delovanja sile teže,
tako da se mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom kako bi savladali inerciju
segmenata ruke.
Korak 4: Pokret se izvodi u transverzalnoj ravni oko vertikalne ose koja prozali kroz
zglob ramena.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba ramena se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići
zadnje strane zgloba istežu.
Korak 6: Mišići su u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići prednje strane zgloba se
skraćuju (Korak 5). Dakle, mišići prednje strane zgloba aktivno izvode pokret. To su m.
pectoralis major i m. deltoideus – prednja vlakna, prvenstveno izvode pokret.
40
PRIMER 5a
Korak 1: Pokret koji se izvodi je horizontalna abdukcija (naziva se i horizontalna
ekstenzija).
Korak 2: Na pokret ne utiče nijedna spoljašnja sila jer je pokret paralelan sa podlogom
(nema uticaja sile teže) i nema drugih spoljašnjih sila (npr.elastične trake).
Korak 3: Pokret (horizontalna abdukcija) se vrši normalno na pravac delovanja sile teže,
tako da se mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom kako bi savladali inerciju
segmenata ruke.
Korak 4: Pokret se vrši u transverzalnoj ravni oko vertikalne ose u zglobu ramena.
Korak 5: Mišići zadnje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići prednje
strane istežu.
skraćuju (Korak 5). Stoga mišići zadnje strane zgloba aktivno izvode pokret. To su m.
deltoideus – zadnja vlakna, m. teres major i m. latissimus dorsi.
Analiza kičmeni stub
PRIMER 6
Korak 1: Pokret koji se vrši je fleksija.

Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši ekstenziju trupa.
Korak 3: Pokret (fleksija) je suprotan pokretu koji vrši spoljašnja sila, tako da se mišići
aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko većeg broja osa koje prolaze kroz
pršljenove kičmenog stuba.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se skraćuju tokom pokreta, dok se mišići zadnje
strane istežu.
skraćuju (Korak 5). Stoga mišići prednje strane zgloba aktivno kontrolišu pokret. Dakle, m.
rectus abdominis, m.obliqus internus i m. obliqus externus vrše pokret.
PRIMER 6a
Korak 1: Pokret koji se vrši je ekstenzija.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši ekstenziju trupa.
41
Korak 3: Pokret (ekstenzija) je isti kao i pokret koji vrši spoljašnja sila, te je potrebno
postaviti pitanje „Kojom brzinom se izvodi pokret?“. Pokret se izvodi polako, što znači da se
mišići koji kontrolišu pokret aktivno istežu ekscentričnom kontrakcijom.
Korak 4: Pokret se vrši sagitalnoj ravni oko višestrukog broja osa koje prolaze kroz
različite kičmene pršljenove.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba se izdužuju, dok se mišići zadnje strane skraćuju.
Korak 6: Mišići su u ekscentričnoj kontrakciji (Korak 3) i mišići prednje strane zgloba se
izdužuju (Korak 5). Dakle, mišići prednje strane zgloba aktivno kontrolišu pokret. Prema tome,
m. rectus abdominis kome pomažu m. obliqus internus i m. obliqus externus opet vrše pokret.
PRIMER 7
Korak 1: Trup je potpuno opružen – izdržaj (tj. u anatomskom položaju).

Korak 2: Spoljašnja sila bi izvršila pokret kada bi delovala izolovano, ovako nema
uticaja.
Korak 3: Pokreta nema, mišići su u izometrijskoj kontrakciji.
Korak 4: Kada bi došlo do pokreta, sila teže bi izvršila fleksiju trupa u sagitalnoj ravni
oko većeg broja osa koje prolaze kroz pršljenove kičmenog stuba.
Korak 4: Kada bi došlo do pokreta, sila teže bi izvršila fleksiju trupa u sagitalnoj ravni
oko većeg broja osa koje prolaze kroz pršljenove kičmenog stuba.
Korak 5: Pripoji se ne pomeraju, zbog statičke kontrakcije. Mišići prednje strane zgloba
bi se skratili tokom pokreta (kada bi do njega došlo), dok bi se mišići zadnje strane istezali.
Korak 6: Mišići su u izomertijskoj kontrakciji (Korak 3). Da bi se sprečila promena
dužine mišića sa obe strane trupa (Korak 5), mišić zadnje strane (m. erector spinae) mora biti
aktivan kako bi sprečio fleksiju trupa i suprotstavio se sili teže.
42
ZADATAK 8
Korak 1. Lateralna fleksija na levu stranu-trup

Korak 2. Lateralna fleksija na desnu stranu (teg)
Korak 3. Koncentrična kontrakcija
Korak 4. Frontalna ravan, sagitalna osa
Korak 5. “Unutrašnja” strana se skraćuje, “spoljašnja” se izdužuje
Korak 6. m. obliqus internus, m. obliqus externus, m. rectus abdominis, m. pyramidalis, m.
quadratus lumborum
ZADATAK 9
Korak 1. Rotacija-trup
Korak 2. Nema uticaja
Korak 4. Horizontalna ravan, vertikalna osa
Korak 5. “Unutrašnja” strana se skraćuje, “spoljašnja” se izdužuje
Korak 6. m. obliqus internus, m. obliqus externus, m. rectus abdominis, m. pyramidalis
43
ZADATAK 10
Korak 1. Fleksija-kuk
Korak 2. Ekstenzija
Korak 4. Sagitalna ravan, frontalna osa
Korak 5. Prednja strana se skraćuje, zadnja se izdužuje
Korak 6. m. rectus abdominis, m. obliqus internus, m. obliqus externus, m. tensor fasciae
latae, m. rectus femoris
ZADATAK 11
Korak 1. Fleksija-kuk
Korak 2. Ekstenzija
Korak 4. Sagitalna ravan, frontalna osa
Korak 5. Prednja strana se skraćuje, zadnja se izdužuje
Korak 6. m. rectus abdominis, m. obliqus internus, m. obliqus externus
44
Analiza - noga
PRIMER 12
Korak 1: Pokreti koji se vrše su fleksija u kuku i kolenu i dorzalna fleksija u skočnom
zglobu.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši fleksiju kuka i kolena i dorzalnu
fleksiju skočnog zgloba.
Korak 3: Pokreti koji se izvode su isti kao i pokreti koje stvara spoljašnja sila, te je
potrebno postaviti pitanje “Kojom brzinom se izvodi pokret?”. Brzna je mala, pokret je spor,
što znači da se mišići koji kontrolišu pokret aktivno skraćuju ekscentričnom kontrakcijom u sva
tri zgloba.
Korak 4: Pokret se vrši u sagitalnoj ravni oko osa koje prolaze kroz kuk, koleno i skočni
zglob.
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba kuka se skraćuju, dok se mišići zadnje strane
skočnog zgloba istežu. U zglobu kolena se mišići prednje strane istežu, dok se mišići zadnje
strane skraćuju. U skočnom zglobu se mišići prednje strane skraćuju, a mišići zadnje strane
istežu.
Korak 6: Mišići su u ekscentričnoj kontrakciji (Korak 3). Mišići zadnje strane zgloba
kuka i skočnog zgloba se istežu (Korak 5). U zglobu kolena se mišići prednje strane istežu
(Korak 5). Dakle, fazu spuštanja prilikom čučnja kontroliše ekscentrična kontrakcija mišića
ekstenzora kuka (m. gluteus maximus, m. semitendinosus, m. semimembranosus, m. biceps
femoris - duga glava, m. adducor magnus - zadnja vlakna) i plantarnih fleksora (m. soleus i m.
gastrocnemius uz malu pomoć m. peroneus longus i m. peroneus brevis, m. tibialis posterior,
m. flexor hallucis longus, m. flexor digitorum longus i m. plantaris).
PRIMER 12a
Korak 1: Pokret koji se vrši u kuku i kolenu je ekstenzija, a u skočnom zglobu plantarna
fleksija.
Korak 2: Spoljašnja sila (sila teže) nastoji da izvrši fleksiju kuka i kolena i dorzalnu
fleksiju skočnog zgloba.
Korak 3: Pokreti koji se vrše su suprotni pokretima koje stvara spoljašnja sila, tako da se
mišići aktivno skraćuju koncentričnom kontrakcijom u sva tri zgloba.
Korak 4: Pokreti se vrše u sagitalnoj ravni oko osa koje prolaze kroz kuk, koleno i skočni
zglob.
45
Korak 5: Mišići prednje strane zgloba kuka se istežu, dok se mišići zadnje strane
skraćuju. U zglobu kolena se mišići prednje strane skraćuju, a mišići zadnje strane istežu. U
skočnom zglobu se mišići prednje strane istežu, dok se mišići zadnje strane skraćuju.
Korak 6: Mišići su u koncentričnoj kontrakciji (Korak 3). Mišići prednje stranje zgloba
kuka i skočnog zgloba se skraćuju (Korak 5). U zglobu kolena, mišići prednje strane zgloba
(Korak 5) se skraćuju. Prema tome, faza podizanja iz čučnja nastaje koncentričnom
kontrakcijom ekstenzora kuka (m. gluteus maximus, m. semitendinosus, m. semimembranosus,
m. biceps femoris - duga glava, m. adducor magnus - zadnja vlakna), ekstenzora kolena (m.
vastus medialis, m. vastus lateralis, m. vastus intermedius, m. rectus femoris) i plantarnih
fleksora (m. soleus i m. gastrocnemius uz malu pomoć m. peroneus longus i m. peroneus
brevis, m. tibialis posterior, m. flexor hallucis longus, m. flexor digitorum longus i m.
plantaris).
46
Literatura
1. Anderson, B. (2006). Streching. Gopal. Zagreb.
2. Behnke, R.,S. (2006). Kinetic Anatomy. Human Kinetics. USA
3. Bubanj, R. (1998). Osnovi primenjene biomehanike u sportu. Niš, Novi Sad.
Pergament
4. Bubanj, R. (2000). Osnovi primenjene biomehanike u kineziologiji. Niš, Novi Sad.
Pergament
5. Dejanović, A., Fratrić, F. (2007). Kičmeni stub, (ne)trening i deca. Naučna
monografija. Novi Sad
6. Lidell, L. i Thomas, S. (1990). Sve o masaži: istočne i zapadne tehnike. Mladinska
knjiga. Zagreb, Ljubljana.
7. McGinnis, P. (2004). Biomehanics of Sport and Exercise. Human Kinetics. USA
8. Nagavani, C. Text book of biomechanics and exercise therapy. Susruta college of
physiotherapy Dilshuknagar, Hyderabad
9. Opavsky, P. (1982). Osnovi biomehanike. Zavod za izdavanje udžbenika. Beograd
47
POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT I MEDICINU SPORTA
NOVI SAD
OSNOVE FIZIOLOGIJE SPORTA
INTERNA SKRIPTA
Novi Sad, 2021.

Pokrajinski zavod za sport Anatomija i fiziologija
Sadržaj
UVOD.................................................................................................................................................3
GRAĐA LJUDSKOG TELA..............................................................................................................3
ĆELIJA.......................................................................................................................................3
TKIVA........................................................................................................................................3
ORGANI I ORGANSKI SISTEMI.....................................................................................................4
KARAKTERISTIKA OBLIKA ČOVEČJEG TELA.................................................................4
SISTEM ORGANA ZA KRETANJE.........................................................................................5
KOSTI...............................................................................................................................5
ZGLOBOVI.......................................................................................................................9
MIŠIĆI.............................................................................................................................13
SISTEM ORGANA ZA DISANJE...........................................................................................19
Mehanika disanja.............................................................................................................19
SISTEM ORGANA ZA KRVOTOK ..................................................................................21
SRCE...............................................................................................................................22
KRVNI SUDOVI............................................................................................................23
KRVNI PRITISAK..........................................................................................................25
KRV.................................................................................................................................26
Limfni sistem...................................................................................................................27
IMUNSKI SISTEM.........................................................................................................27
SISTEM ORGANA ZA VARENJE ......................................................................................28
SISTEM ORGANA ZA IZLUČIVANJE.................................................................................30
Drugi organi za izlučivanje..............................................................................................31
ŽLEZDE SA UNUTRAŠNJIM LUČENJEM ...................................................................32
HIPOFIZA.......................................................................................................................32
Tireoidna žlezda..............................................................................................................33
Paratireoidne žlezde.........................................................................................................33
TIMUS.............................................................................................................................34
Nadbubrežne žlezde.........................................................................................................34
PANKREAS....................................................................................................................34
POLNE ŽLEZDE............................................................................................................34
CENTRALNI NERVNI SISTEM I ČULA..............................................................................35
Putevi nervnog sistema....................................................................................................35
ČULA I ČULNI ORGANI..............................................................................................38
POKROVNI SISTEM.....................................................................................................39
HOMEOSTAZA..............................................................................................................40
2
UVOD
Anatomija izučava oblik, građu, položaj i uzajamne odnose organa, a fiziologija njihovu
funkciju.
Ove dve nauke, zapravo, čine jednu celinu, jer su trenutno stanje i promene oblika, građe i
funkcije čoveka izvanredno uzajamno povezane i dešavaju se istovremeno. Pokretač svih mogućih
promena je izmenjena funkcija organa pod uticajem mnogih unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Nas
interesuju pre svega, one morfološko-funkcionalne promene koje nastaju u organizmu zdravog
čoveka sportiste kao posledica prilagođavanja organizma na fizički napor. Promene građe i
funkcije organa i organizma sportiste, pod uticajem rada u sportu, najočigledniji su primer
pozitivnih promena, hipertrofije organa i porasta njihove funkcije. Nasuprot ovim pozitivnim
promenama koje izaziva rad, smanjenje rada i kretanja uopšte, praćeno je involutivnim promenama
u organizmu čoveka sa vidljivom hipotrofijom organa i smanjivanjem njihove funkcije.
Za trenere je poznavanje građe i funkcije ljudskog organizma i njihovu promenljivost
veoma značajno kako bi pravilno planirali i dozirali intenzitet rada za svakog sportistu.
Ove nauke čine osnovu mnogim drugim naučnim disciplinama značajnim za bavljenjem
fizčkom aktivnošću.
GRAĐA LJUDSKOG TELA
ĆELIJA
Ćelija je osnovna jedinica živih bića, koja ispoljava sva svoja svojstva kao i svaki odrastao
organizam. Ona se rađa, raste, vrši određenu funkciju, deobom daje nove ćelije i na kraju umire.
Ćelije se međusobno razlikuju po veličini, obliku i funkciji. Veličina im se kreće od
nekoliko mikrona do ćelija vidljivih golim okom. Po obliku mogu biti kockaste, zvezdaste,
pljosnate,cilindrične itd. Funkcija ćelija je takođe veoma različita. Mišićna ćelija je adaptirana da
se kontrahuje,nervna ćelija prima i prenosi impulse, a crvena krvna zrnca prenose kiseonik.
Glavni delovi ćelije jesu ćelijska opna, citoplazma, jedro i organele, od kojih su najvažnije
mitohondrije, često nazivane ćelijskom laboratorijom a tu su i endoplazmatični retikulum, lizozom,
ribozom, Goldžijev aparat. U jedru se nalazi genetski materijal koji je odgovoran za funkcionisanje
ćelije i za prenošenje naslednih osobina.
U sastavu ćelija najviše ima vode - 60 do 80%, belančevina, ugljenih hidrata, masti i
elektrolita.
Ljudsko telo je sačinjeno od preko 100 biliona ćelija, udruženih prema anatomskim,
funkcionalnim i razvojnim karakteristikama.
TKIVA
Više ćelija, istih po obliku i funkciji, obrazuju tkiva. Ćelije unutar tkiva naležu jedna na
drugu i uzajamno su povezane ćelijskim produžecima. Između ćelija je međućelijski prostor
ispunjen tečnošću.
Postoje četiri vrste tkiva: epitelno, vezivno, mišićno i nervno.
3
Epitelno tkivo se sastoji samo iz epitelnihćelija. Dve njegove najvažnije funkcije su

funkcije pokrivanja, zato što epitelno tkivo oblaže (pokriva) spoljašnju površinu tela i unutrašnje
šupljine i funkcija lučenja, pošto epitelne ćelije ulaze u sastav žlezda koje luče materije različite
prirode koje izbacuju u krv ili izvan tela.
Vezivno tkivo održava ljudsko telo u jednom stalnom obliku, ispunjava prostore između
tkiva i iste drži u stalnoj međusobnoj vezi. U stvari postoje različita vezivna tkiva: labavo ili
rastresito vezivno tkivo, raspoređeno po čitavom organizmu, koje ima veliki značaj u ishrani svih
tkiva, jer omogućava krvnim sudovima da prođu kroz njega, gusto vezivno tkivo, koje je veoma
otporno i koje formira tetive i ligamente, a tu su i druga specijalna vezivna tkiva sa posebnim
svojstvima, kao što su masno tkivo, hrskavičavo i koštano tkivo, krvno i limfno tkivo.
Mišićno tkivo je formirano od mišićnih ćelija koje su izduženog oblika i sposobne su da se
grče pod uticajem odgovarajućeg nadražaja, a zatim da se vrate u prvobitan položaj; ono
omogućava pokretljivost telu i njegovim unutrašnjim strukturama.
Nervno tkivo je sastavljeno od specijalnih ćelija neurona, koji su sposobni i da registruju i
da proizvedu draži, kao i da prenesu informacije u obliku električnih impulsa. Impulsi upravljaju
radom mišića i žlezda kao i realizacijom viših intelektualnih funkcija.
ORGANI I ORGANSKI SISTEMI
Više tkiva obrazuju organ deo tela određenog oblika i funkcije, a više organa koji obavljaju
jednu složenu funkciju rada - pribore ilisisteme. U čovečjemtelu postojesledeći sistemi ili pribori:
 Sistem organa za kretanje,
 Sistem organa za disanje,
 Sistem organa za krvotok,
 Sistem organa za varenje,
 Sistem organa za izlučivanje,
 Sistem organa za razmnožavanje
 Nervni sistem,
 Endokrini sistem,
 Sistem čula i
 Imuni sistem
KARAKTERISTIKA OBLIKA ČOVEČJEG TELA
Čovečje telo karakteriše prisustvo kičmenog stuba (osovinskog skeleta) i prividna

spoljašnja simetrija dve bočne polovine. Simetrija bočnih polovina unutrašnjih organa nije
potpuna, jer su neki organi neparni i nalaze se na jednoj strani. Spoljašnji izgled čovečijeg tela
podeljen je u više delova: glava, vrat, trup i gornji i donji ekstremiteti. Da bi smo znali da odredimo
položaj nekog organa i dela tela potrebno je da poznajemo osnovni anatomski stav:
- stojeći stav
- opruženih ruku i nogu
- paralelnih stopala
- šaka okrenutih tako da dlan gleda put napred
- posmatra se prednja strana tela
Naučnici koji proučavaju anatomiju skelet dele na:

- osovinski, kruti skelet: lobanja, grudni koš i kičmeni stub
- apendikularni, pokretni skelet: ramena, ruke, kukovi, noge
4
SISTEM ORGANA ZA KRETANJE
Organe za kretanje sačinjavaju kosti, zglobovi i mišići.

Funkcija skeletnog sistema:
 održavanje uspravnog položaja tela
 zaštita vitalnih organa (mozak, kičmena moždina, srce i pluća)
 pružanje tačke oslonca mišićima
 depo kalcijuma i fosfora
 hematopoezna uloga (u kostnoj srži se proizvode krvne ćelije(er i le)
 daju spoljašnju simetriju bočnih polovina tela
KOSTI
Kosti su čvrsti organi od kojih je izgrađen skelet koji u čoveka broji 206-208 stalnih
kostiju.
Kost je četiri puta jača od betona, pripada vezivnom tkivu. Kosti se sastoje iz ćelija
izduženog oblika i osnovne međućelijske mase, u kojoj su istaložene kalcijumove soli. Osnovna
masa ima slojevitu građu, a između slojeva su koštane ćelije: koštano tkivo je složena mreža
organskih i mineralnih materija u stalnom obnavljanju. Sastoji se od živog tkiva koje je stalno
aktivno i na koje se talože minerali koji kostima daju čvrstinu. Specijalne ćelije – osteoblasti
proizvode osteoidnu supstancu (organska matrica od kolagenih vlakana i amorfnog materijala) u
kojoj se talože minerali (Ca, P). Osteoidna supstanca se raspoređuje u koncentričnim lamelama ili
pločicama oko kanala kojim prolazi krvni sud, a kroz te lamele prolazi mnoštvo poprečnih
kanalića. Tako se formiraju trabekuli ili koštane gredice čiji nam raspored omogućava da
razlikujemo: kompaktno ili zbijeno tkivo u kori (spoljni deo) kostiju i sunđerasto tkivo u
koštanoj srži (manje gusto i poroznog izgleda). Ovakva struktura čine kosti izuzetno izdržljivim na
snažne sile koje deluju na telo (sile pritiska i istezanja). Kompaktni sloj kostiju pokriven je
vlaknastom membranom koja se zove pokosnica ili periost u kojoj se nalaze krvni i limfni sudovi
i nervni završeci perifernih nerava. Šupljina unutar svake kosti sadrži crvenu koštanu srž
(krvotvorno tkivo) ili žutu kosnu srž (masno tkivo).
Po obliku kosti se dele:
 duge (u gornjim i donjim ekstremitetima tela),
 kratke (kosti ručja, doručja i prstiju kao i kosti nožja, donožja i nožnih prstiju),
 pljosnate (kosti glave, lopatica i kosti karlice)
Sve duge kosti su sastavljene iz tri dela: tela kosti ( dijafiza), valjkastog oblika sa koštanim
tunelom u sredini, vrata kosti i dva kraja kosti: glave kosti – gornja i donja (jabučica ili
epifiza)i. Vrat kosti je najosetljivije mesto za prelom i najčešći prelomi se odigravaju upravo na toj
lokalizaciji.
Sve kosti zajedno čine kostur čoveka koji prema regionima tela delimo na:
 kosti glave,
 kosti trupa
 kosti gornjih udova i
 kosti donjih udova
5
KOSTI GLAVE
Kosti glave pripadaju pljosnatim kostima. Među sobom se zglobljavaju šavovima. Ove
kosti ograničavaju dva koštana prostora – lobanju, u kojoj je smešten mozak, i prostor koji
formiraju kosti lica u kojem je smešten početni deo sistema organa za disanje i varenje.
Kosti lobanje čini dve parne kosti- slepoočna kost ( os temporale ) i temena kost (os parietale) i
četiri velike neparne kosti:
1. čeona (os frontale)
2. klinasta (os sphenoidale)
3. sitasta (os ethmoidale)
4. potiljačna (os occipitale)
Kosti lica čini 15 kostiju od kojih su 6 parnih i 3 neparne. Licem prominiraju i spolja se
mogu napipati nosne kosti (os nasale), jabučne kosti (os zigomatocus), kosti gornje (maxilla) i
donje vilice( mandibula).
KOSTI TRUPA
U kosti trupa spadaju kosti kičmenog stuba i kosti grudnog koša.
Kičmeni stub predstavlja osovinu trupa. Pruža se duž čitave srednje linije leđa, od baze
lobanje do karlice. Ima oblik latiničnog slova S i dve krivine koje omogućavaju amortizaciju
pokreta ljudskog tela. Tela kičmenih pršljenova nose težinu čovečjeg tela, a pršljenski luci
formiraju kičmeni kanal kroz koji prolazi kičmena moždina. Kičmeni stub se sastoji se od 33-34
kičmena pršljena ( 7 vratnih, 12 grudnih, 5 slabinskih, 5 krsnih i 4-5 trtičnih pršljenova).
Poslednjih 9-10 kičmenih pršljenova su srasli i formiraju krsnu i trtičnu kost. Ovo u mehaničkom
smislu predstavlja, kod određenih sportova, "slabu tačku sistema" (locus minoris resistentiae) i
ulazno mesto velikog broja prenaprezanja u toku određenog mišićnog rada (skokovi i doskoci).
Tipično oštećenje ovog dela kičmenog stuba i opterećenosti muskulature predstavljeno je
"sindromom bolnih leđa"(syndroma lumbale) tako čestog kod košarkaša i odbojkaša. Inače
kičmeni pršljenovi spadaju u kratke kosti.
Kosti grudnog koša

Grudni kičmeni pršljenovi na svojoj bočnoj strani zglobljavaju se sa rebrima. Od 12 pari
rebara, 7 gornjih (pravih) zglobljavaju se sa svojim prednjim krajem sa grudnom kosti (sternum) a
ostalih pet sačinjavaju rebarni luk i tako ceo grudni koš ima cilindričan oblik. Specifična
zakošenost (nategnutost) rebarnih lukova u odnosu na horizontalnu ravan olakšava pokret disanja
jer se nakon udisaja koji je čisto mišićna radnja (dijafragma ili stomačni mišići), izdisanje je
pasivno potpomognuto silom koja se stvorila natezanjem rebarnih lukova i njihovom težnjom da se
vrate u prvobitan položaj.
KOSTI GORNJIH UDOVA

Kosti gornjih udova su kosti ramena i kosti ruke.
Kosti ramena su - ključnjača (clavicula) i lopatica (scapula).
Kosti ruke čine nadlaktična kost (humerus), dve podlaktične kosti, žbica i laktica ( radius i
ulna) i kosti šake. Nadlaktica je duga, cevasta kost. Svojim krajevima, gornjim i donjim, ulazi u
sastav ramenog i lakatnog zgloba.Žbica je spoljna, a laktica unutrašnja kost.
6
Ključna kost deli predeo prednje strane vrata od grudnog koša i može se lako opipati ispod
kože.
Lopatica je pljosnata trouglasta kost, okružena snažnim mišićima i nalazi se sa zadnje
strane ramenog pojasa. Lako se može napipati njen koštani greben.
Kosti šake se dele na kosti ručja (8), kosti doručja (5) i falange prstiju(5). Prvi prst, palac se
nalazi u opoziciji u odnosu na ostala četiri prsta i na taj način omogućava precizno i snažno
hvatanje predmeta.
KOSTI DONJIH UDOVA

Kosti donjih udova predstavljaju karlične kosti i kosti noge.
Karlične kosti su dve parne kosti koje pripadaju pljosnatim kostima i pored hemopoetske
uloge imaju izuzetnu ulogu u statici ljudskog tela. Ona se sa svojom dubokom zglobnom čašicom
spolja zglobljava sa natkolenicom i unutra šavnim zglobljavljanjem sa krsnom kosti. Tako ova kost
čini vezu između noge i kičmenog stuba.
Karličnu kost sačinjavaju do puberteta tri kosti:
 bedrena- os coxae
 sedalna- os sacrum
 preponska- os pubis
Leva i desna karlična kost, zajedno sa krsnom kosti zatvaraju prostor velike i male karlice.
Kosti nogu sačinjavaju:
 butna kost (femur)
 dve kosti potkolenice: golenjača- tibia
lisnjača- fibula
 kosti stopala
Sve kosti noge, kao i sve kosti ruke, spadaju u cevaste kosti. Butna kost je najveća cevasta
kost u ljudskom telu i shodno tome najteže se lomi. Za prelom butne kosti neophodan je izrazito
veliki momenat sile koji se nalazi uglavnom kod velikih brzina kretanja tela (saobraćaj, skijanje i
sl.). Butna kost se svojim krajevima zglobljava u zglobu kuka i zglobu kolena. Kosti potkolenice,
od kojih je golenjača jača, zglobljavaju se sa svojim krajevima u zglob kolena i skočni zglob. U
sastav zgloba kolena ulazi i patelarna kost koja kao da je umetnuta u tetivu četvoroglavog mišića
buta. Kosti stopala, svojom arhitekturom čine svojevrsni dinamički most - svod stopala čijim
lukom započinje prva linija amortizacije traume koju proizvodi bipedalan hod (hod na dve noge).
Sile koje se stvaraju u tačkama oslonca stopala na tlo razlažu se složenim razlaganjem vektora
preko kolenog zgloba, kuka, slabinskih i cervikalnih krivina, tako da u normalnom hodu, glava i
ne oseća potrese koje neravnomernost i dinamika hoda izazivaju u toku kretanja. Kosti stopala čine
kratke kosti nožja, donožja(5) i prsti noge(5). Među kostima nožja najveće su skočna i petna kost.
Rastenje kostiju u dužinu odvija se osteogenom aktivnošću spojnih hrskavica izmedju tela
(dijafize) i glave kosti (epifize) . Oko 23-25 godine u svim kostima tela se spoje epifiza i dijafiza te
prestaje dalji rast. Pomoću rendgen snimaka kostiju ručja i dugih kostiju ekstremiteta, moguće je
ustanoviti da li je završen rast kostiju, što se veoma često čini u pojedinim sportovima gde je, u
selektivnom modelu, neophodna velika visina sportiste. Pored rasta u dužinu, rast kostiju se odvija
i u širinu aktivnošću periosta koji svojom unutrašnjom stranom stvara kost. Rast i razvoj koštanog
sistema podrazumeva i procese ugradnje minerala, naročito kalcijuma(Ca) i fosfora(P), koji građu
kosti čine izuzetno čvrstom. Rast kostiju je veoma intenzivan proces . Dokaz za to je podatak da
se u toku kompletnog perioda rasta sama TM organizma poveća za 21 put dok se masa kostiju
poveća za 27 puta.
7
Odredjen broj faktora, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih, utiče na razvoj i rast kostiju ali
je, od svih organskih sistema, koštani najbolje genetski determinisan.
Od unutrašnjih, najbitniji je svakako nasleđe. Pored njega, veoma bitnu ulogu igraju i
humoralnifaktori gde od funkcionisanja pojedinih žlezda sa unutrašnjim lučenjem zavisi veličina i
tempo razvoja kostiju. Tako nedovoljno lučenje somatotropnog hormona(STH) iz prednjeg režnja
hipofize (adenohipofize) dovodi do zaustavljanja procesa enhondralnog okoštavanja i shodno tome
do smanjenja rasta. Od vremena početka patološkog procesa na hipofizi ili u njenoj okolini
(tumor), zavisi da li će se i u kojoj meri razviti patuljasti rast. Sličnu kliničku sliku daje i
smanjenje funkcije tireoidne žlezde. S druge strane, predpubertetna kastracija (evnusi) i pojačana
aktivnost prednjeg režnja hipofize dovodi do pojave pojačanog procesa rasta kako dugih
(enhondralno okoštavanje) tako i pljosnatih (endesmalno) okoštavanje kostiju što se ogleda u
kliničkoj slici gigantizma sa akromegalijom. Pored ovih i paratireoidna žlezda, čija je funkcija da
reguliše metabolizam Ca i P, ima veoma bitnu ulogu u procesima okoštavanja.
Pored navedenih unutrašnjih, postoje i spoljašnji faktori koji mogu uticati na proces
okoštavanja. To su u prvom redu ishrana i mehanički faktori. Pravilna zastupljenost svih bitnih
hranljivih elemenata u ishrani i redovan energetski bilans dovode do normalnog procesa
okoštavanja. Hronično gladovanje u periodima rasta i razvoja organizma dovodi do zastoja ili
poremećaja (rahitis) u rastu kostiju. Naročito je važno istaći da nedostatak pojedinih vitamina u
ishrani može poremetiti osetljive odnose regulacije rasta kostiju, a naročito nedostatak vitamina D.
Za aktivaciju procesa korišćenja vitamina D neophodno je izlaganje tela dejstvu sunčevih zraka
zbog čega se savetuje deci u razvoju da se u letnjim periodima sunčaju.
Od mehaničkih faktora, u osteogenezi su naročito značajni dejstvo sile istezanja i sile
pritiska od kojih zavisi arhitektura pojedinih kostiju. Mehaničke sile koncentrišu svoje dejstvo na
pojedine tačke kostiju u zavisnosti od statike i na taj način omogućavaju kostima da se,
adaptacijom na spoljašnji nadražaj, razvije kvalitetna odgovarajuća arhitektura. Medjutim, veoma
je bitno da se u odredjenim vulnerabilnim periodima, kada dolazi do pojačanog rasta, vodi računa
da ne dodje do preteranog dejstva sila pritiska na kosti i pojave patoloških krivina u kostima,
menjanja pozicije tačaka na koje dejstvuju mehaničke sile i shodno tome, daljeg pogoršanja
procesa krivljenja. O ovom momentu naročito treba da vode računa profesori fizičkog vaspitanja i
treneri mlađih sportskih uzrasta kada vrše programiranje nastave fizičkog vaspitanja razredima čiji
su učenici u pubertetu ili sportistima istog doba. Pravilnim rasporedom vežbi istezanja i doziranjem
mišićnog rada na času, dobar nastavnik - trener će izbeći moguću pojavu komplikacija u razvoju
svoje dece, a delovaće i preventivno na sprečavanju njihove eventualne pojave.
Sam mišićni rad umerenog inteziteta ima trofičnu(podsticajnu) ulogu na rast i razvoj kostiju
i procese okoštavanja. Naučnici su dokazali da kosti onih ekstremiteta koji su izloženi pojačanoj
aktivnosti imaju i veću dužinu i debljinu. Veoma je bitno za trenere mlađih selekcija da znaju da
pravilan rast kostiju zavisi od uravnoteženog odnosa perioda treninga i perioda oporavka mladih
sportista. Potrebno je da period odmora preovladava nad periodima napora da bi se procesi rasta
odvijali normalno.
U toku razvoja kostura možemo registrovati niz promena koje se nadovezuju jedna na
drugu i čine složen proces definitivnog osposobljavanja koštanog sistema za svoje funkcije.
Tako, kod rodjenja, kičmeni stub novorodjenčeta je potpuno ravan. Onog momenta kada
novorodjenče krene da podiže glavu, dolazi do pojave fizioloških krivina na vratnom i grudnom
delu kao odgovor na potrebu da se ovaj pokret glave amortizuje i statički podrži. Tako se javljaju
cervikalna (vratna) lordoza i torakalna, kompenzatorna kifoza. Od momenta kada dete prvi put
sedne, proces funkcionalne i anatomske podrške ovom pokretu je pojava lumbalne lordoze koja će
se održavati i kod malog deteta zbog slabe slabinske i trbušne muskulature. Sa pojavom prvih
koraka i perioda stajanja, kičmeni stub je pripremljen za ovaj statički momenat i ispravljanjem
8
dotadašnjeg kosog položaja karlice stvaraju se svi uslovi da dete zauzme uspravan položaj. Kod
uspravnog položaja koji nazivamo ležernim stojećim stavom, statički momenat je rešen tako da
LINIJA TEŽIŠTA TELA spaja sredinu uha, sredinu ramenog zgloba i zglob kuka, prolazi spojem
prednje i srednje trećine zgloba kolena i završava se na 4-5cm ispred osovine skočnog zgloba.
Gore pomenute fiziološke krivine, cervikalna i lumbalna lordoza i torakalna kifoza, imaju svoje
odredjene granice do kojih smeju ići.Od zamišljene vertikalne linije koja dodiruje najispupčenije
delove tela sa zadnje strane, vratna lordoza ne sme prelaziti 3.5cm, lumbalna lordoza 4.5cm.
Ukoliko su ove mere izraženije to znači da je došlo do deformacije kičmenog stuba. Veoma bitno
za profesore fizičkog vaspitanja je, da svakodnevno ,na svojim časovima, vrše inspekciju držanja
tela svojih učenika. Da bi to mogli kvalitetno da urade moraju da znaju šta podrazumeva pojam
"dobro držanje" tela. Pod ovim podrazumevamo uspravan položaj glave bez nagiba, oba ramena
na istoj ravni, gornji deo prednje strane grudnog koša lako prominira u odnosu na stomak, lopatice
podjednako udaljene od kičmenog stuba i pripijene uz grudni koš, kičmeni stub sa odgovarajućim
fiziološkim krivinama, ruke opuštene niz telo grade sa bočnim delom grudnog koša i karlice
ravnostran trougao. Pri tome, tri ose – glave, trupa i nogu, slivaju se u jednu pravu liniju - osu tela.
Postoje tri najvulnerabilnija (najosetljivija) perioda rasta deteta kada se najčešće pojavljuju
deformiteti. To su:
- prva godina života (doba uspravljanja deteta o kome smo napred govorili),
- sedma godina života kada dete polazi u školu i naglo menja način života povećavajući
broj sati sedenja na uštrb igre,
- doba puberteta kada se naglo ubrzavaju procesi rastenja i mogućnost krivljenja znatno
povećava.
ZUBI
Prvi zubi, mlečnjaci, pojavljuju se kod odojčeta obično izmedju 5-8 meseca starosti. Prvo
se pojavljuju donji srednji sekutići da bi do kraja prve godine izbili svi sekutići (ima ih 8). Kasnije
izbijaju prvi premolari (mlečni kutnjaci) , zatim očnjaci i drugi premolari, tako da do treće godine
izraste svih 20 mlečnih zuba. Početak druge denticije se po pravilu poklapa sa polaskom deteta u
školu (6-7 god). Prvo se pojavljuju prvi kutnjaci (molari) nakon čega započinje proces zamene
mlečnih zuba sa stalnim i to obično onim redosledom kojim su i nicali.
ZGLOBOVI
Zglobovi predstavljaju mesta gde se kosti međusobno spajaju. U odnosu na pokretljivost
zglobovi se dele na nepokretne i pokretne.
Nepokretni zglobovi najčešći su vid zglobljavanja pljosnatih kostiju, kada se dve kosti
spajaju preko tankog sloja vezivnog tkiva, poput šava.
Pokretni zglobovi imaju svoje glavne i sporedne delove.
Glavni delovi pokretnog zgloba zglobna površina, zglobna šupljina i zglobna čahura,
nalaze se u svakom zglobu.
Zglobna površina (najmanje dve) dopunjuju se svojim oblicima. Najčešće je jedna u vidu
glavice, a druga je zdelasto izdubljena (na primer, zglobovi ramena i kuka).
Zglobna šupljina je uzani prostor između dve zglobne površine ispunjene sluzavom
tečnošću, koja omogućuje lakše pokretanje zgloba.
Zglobna čahura zatvara prostor zgloba između dva zglobna okrajka. Sastavljena iz dva
sloja spoljašnjeg čvršćeg i jačeg i unutrašnjeg tankog i glatkog, koji u sebi ima krvne sudove i
živce. Unutrašnja opna proizvodi sluznu tečnost.
9
Sporedni delovi pokretnog zgloba jesu zglobna veza ligamenti i zglobne pločice.
Ligamenti su čvrste trake koje ojačavaju zglobnu čahuru sa spoljašnje strane, a mogu se nalaziti i u
samom zglobu (na primer ukrštena veza u zglobu kolena).
Zglobne pločice su vezivno-hrskavičave tvorevine, koje u vidu zglobnog koluta (diskusa) i
meniskusa omogućuju bolje naleganje zglobnih površina. Istovremeno ove tvorevine štite površine
od prekomernog opterećenja.
Zglobni kolutovi diskusi sastavni su deo međupršljenskih zglobova. Meniskusi (ima ih
dva) nalaze se u zglobu kolena.
Prema lokalizaciji zglobovi se dele na zglobove trupa, zglobove glave i zglobove gornjih i
donjih ekstremiteta.
Zglobovi u prostoru i omogućavaju ali i sputavaju (usmeravaju) pokret. Da bi smo izmerili
veličinu tog omogućavanja ili sputavanja pokreta,potrebno je pa poznajemo ravni i linije i
smešteno telo u njih kao i pravci delovanja sila prilikom pokreta.
Prostor u kome se ljudsko telo nalazi je trodimenzionalan. Ograničen je stoga sa tri ravni,
horizontalnom, sagitalnom i frontalnom. Ravni između sebe zaklapaju ugao od 90 stepeni i za
osnovnu -horizontalnu ravan se podrazumeva da sa zemljinom površinom zaklapa ugao od 180
stepeni (dakle paralelna je sa njom).
Mesta gde se ravni u prostoru presecaju nazvali smo ose. Tako postoje tri ose vertikalna,
sagitalna i transverzalna osa.
Pokreti zglobova u određenim ravnima imaju svoje nazive kao i pokreti u odnosu na osu
samog tela ili ekstremiteta koji se kreće. Osnovni pokreti u jednom zglobu mogu biti:
 pokret otvaranja zgloba odmicanjem krakova= opružanje (ekstenzija)
 pokret zatvaranja zgloba primicanjem krakova = pregibanje (fleksija)
 pokret uvrtanja jednog kraka prema osi ekstremiteta = rotacija
 spoljašnja rotacija ( kod šake je to supinacija)
 unutrašnja rotacija (kod šake je to pronacija)
Naravno, postoje kombinacije nekih od osnovnih pokreta (fleksija sa rotacijom i sl.).U

odnosu na telo, poluge koje su predstavljene ekstremitetima imaju svoje tipične pokrete od kojih bi
izdvojili dva:
 odvođenje ekstremiteta ( abdukcija)
 privođenje ekstremiteta (addukcija)
Zglobove smo prema lokalizaciji podelili na:

 zglobove glave ,
 zglobove trupa,
 zglobove gornjih i
 zglobove donjih ekstremiteta.
Za potrebe ove publikacije prikazaćemo funkcionalnu anatomiju samo četri zgloba koji
prema lokalizaciji pripadaju ekstremitetima. To su zglob ramena, zglob lakta, zglob kolena i zglob
stopala. Za ostale zglobove, čitaoca upućujemao na dopunsku literaturu.
ZGLOB RAMENA (articulatio humeri)

Zglob ramena je najslobodniji zglob u ljudskom telu. Zglob ramena sačinjavaju glavica
humerusa(caput humeri) i plitka čašična jama lopatice -cavitas glenoidalis. Kako je sama zglobna
čašica orijentisana prema napred, naviše i upolje, to se svi pokreti ruke odvijaju u vidnom polju što
je izuzetno važno za funkcije ovog ekstremiteta. Ovako nedovoljno anatomski fiksiran zglobni
10
prostor stabilizuje se nizom ligamenata i mišića iz okolnog regiona. Od ligamenata stabilizatora

izdvajamo tri:
1. Ligamentum coracohumerale
2. Ligamenta glenohumerale (ima ih tri)
3. ligamenta transverzum humeri
Sam rameni zglob poseduje i krov zgloba predstavljen klinastim nastavkom lopatice
(procesus coracoideus) i akromionom.
Mišići stabilizatori ramenog zgloba su :
1. musculus supraspinatus (gornju stranu)
2. musculus infraspinatus i m.teres minor (zadnju stranu)
3. musculus subscapularis prednju stranu
4. muskulus deltoideus (sve tri strane)
Svi gore pomenuti mišići predstavljaju ROTATORNU MANŽETNU ramena i omogućuju

pokrete abdukcije i spoljašnje rotacije ruke.
Osnovni pokreti u zglobu ramena su:
- abdukcija- oko 96 st.
- addukcija-
- fleksija- oko 120st.
- ekstenzija- oko 35 st.
- unutrašnja i
- spoljašnja rotacija
- cirkumdukcija (klizanjem lopatice omogućava se kružno kretanje ruke)
Ovako bogat splet pokreta ne poseduje više nijedan zglob.
ZGLOB LAKTA (articulatio cubiti)

Zglob lakta predstavljaju tri zgloba koje obrazuju međusobnim zglobljavanjem tri kosti
ruke; nadlaktica (humerus), žbica (radius) i laktica (ulna).
Ovaj zglob liči na šarku ( mesto za zaključavanje sila). Stabilizatori lakta su, pored zglobne
čaure i ligamenti; lig.colaterale ulnare i lig.colaterale radiale.
Zglob lakta kod dece nije tako stabilan kao kod odraslih što je česti uzrok povređivanja.
Pokreti u zglobu lakta su:
a. pregibanje (fleksija) (obezbeđuju je m.brahchialis i m.bicps brachi i m.brachioradialis.
b. opruzanje (ekstenzija)( m.triceps bracchi i anconeus)
Sam zglob lakta se nalazi u blagoj anatomskoj fleksiji zbog ugla koje zaklapaju podlaktica i
nadlaktica.Ovaj ugao (oko 170 stepeni) sa naziva noseći ugao.
ZGLOB KOLENA (articulatio genus)

Zglob kolena je jedan od najzaposlenijih zglobova ljudskog tela u toku kretanja. Ako je
kretanje povećanog i obima i intenziteta sa složenim oblicima kao što su skokovi i udarci, zaletanja
i kočenja kao što to srećemo u sportu, onda zglob kolena predstavlja najugroženije mesto na telu.
Sile koje trpe određeni stabilizatori i ligamentarni aparat kolena prelaze po veličini sve sile koje se
11
javljaju u ostalim zglobovima. Ovo je rezultat i veličine i snage kontrakcija mišića nadkolenice
(quadriceps femoris) i momenta sila koje se razlažu upravo u zglobu kolena.
Zglob kolena je složen zglob koji povezuje:
- donji okrajak butne kosti (femur) i to sa dva svoja konveksna nastavka (epikondilus
lateralis i epicondililus medialis),
- gornji okrajak golenjače (tibia) sa dve svoje konkavne površine
- i čašicu (patella).
Nesklad između nastavaka butne kosti i zglobnih površina tibie ublažavaju fibrozno-
hrskavičavi umeci -meniscusi. Ima ih dva - koliko i zglobnih površina i prema položaju u odnosu
na osu kolena delimo ih na spoljašnji (meniscus lateralis) i unutrašnji (meniscus medialis).
Spoljašnji je u obliku slova O a unutrašnji u obliku slova C. Meniskusi obezbeđuju stabilnost
zgloba i funkcionalnost pri proklizavanju. Ponašaju se kao amortizujući diskovi. Veoma često se u
sportu povređuju.
Aktivni stabilizatori kolena su ligamenti koji su podeljeni na unutrašnje i spoljašnje .U
unutrašnje stabilizatore ubrajamo lig.transverzum genus koji povezuje prednje delove meniskusa i
lig. crutiata genus- ukrštene veze kolena kojih ima dva para -prednje i zadnje ukrštene veze.
Njihova uloga je da sprečavaju pokrete potkolenice u odnosu na osu kolenog zloba u pravcu
napred-nazad.
U spoljašnje stabilizatore ubrajamo lig.collaterale fibulare (spoljašnja) i lig.collaterale
tibiale (unutrašnja) koji sprečavaju bocne pokrete kolenog zgloba.
U zglobu kolena se odvijaju sledeći pokreti;
- Fleksija (oko 140-150 stepeni)
- ekstenzija
- spoljašnja i ( oko 20 stepeni)
- unutrašnja rotacija( oko 5 stepeni)
ZGLOBOVI STOPALA (articulationes pedis)

Osnovna uloga stopala je stvaranje oslonca čovečijeg tela pri stajanju i kretanju.
Anatomski, dve osnovne grupe zglobova prave stopalo:
1. zglob kostiju potkolenice sa stopalom (articulatio talocruralis)- gornji skočni zglob
2. međusobni zglobovi kosti stopala kojih ima 10. Izdvojićemo samo dva - donji skočni
zglob(art.talocalcaneonavicularis) i art.subtalaris koje razdvaja kanal nožja (sinus tarsi).
ARTICULATIO TALOCRURALIS
U sportskoj traumi daleko najčešće povređivan zglob (ako izuzmemo povrede prstiju ruke).
Predstavlja spoj donjih okrajaka tibie i fibule sa skočnom kosti stopala (talus). Odmah ispod njega
se nalazi prostor donjeg skočnog zgloba sa svojim ligamentarnim aparatom. Aktivni stabilizatori
skočnog zgloba su;
 sa unutrašnje strane lig.deltoideum
 sa spoljašnje strane lig. talofibulare( anterius i posterius)
 sa zadnje strane lig.calcaneofibulare
Najčešće se povređuje lig. talofibulare koji je veoma snažan. Ovo je i uzrok česte
zajedničke povrede koja nastaje zbog gracilnosti fibule -avulzioni prelomi (u vidu otkidanja donjeg
okrajka fibule).
U gornjem skočnom zglobu se odvijaju sledeći pokreti:
12
- dorzalna i plantarna fleksija

- minimalna abdukcija (odvođenje) i addukcija(privođenje) (u fazi plantarne fleksije).
MIŠIĆI
Mišić je organ sposoban da se grči i skraćuje pri čemu se vrši pokret pojedinih delova tela.
U ljudskom telu razlikujemo tri osnovna tipa mišića:
 poprečnoprugasti ( ili skeletni)
 glatki
 srčani mišić
Osnovna jedinica svih mišića je mišićna ćelija – miofibrila. Udruživanjem više miofibrila
nastaje mišićno vlakno. Mišićno vlakno je dugačko kod poprečnoprugastih mišića od 2-15 cm a
debelo do 100 mikrona. Spoljašnost mišićnog vlakna predstavljena je misićnom opnom ili
ovojnicom. Više mišićnih vlakana obrazuju mišićni snop, a više mišićnih snopova obrazuju jedan
ceo mišić. Inervaciju poprečnoprugaste muskulature, znači kontrolu kontrakcija, njihovu snagu i
učestalost reguliše CNS i pod punom kontrolom su ljudske volje.
Za razliku od poprečnoprugastih mišića, glatki mišići se sastoje od ćelija vretenastog oblika

veličine do 200 mikrona i nalaze se u sastavu šupljina organa i krvnih sudova. Njihovu funkciju
reguliše autonomni nervni sistem-vegetativni nervni sistem i ne nalaze se pod kontrolom voljnih
radnji.
Srčani mišić je izdvojen iz grupe zbog karakterističnog tipa građe i specifične organizacije.
Po građi, srčani mišić je sastavljen od kratkih poprečnoprugastih mišićnih vlakana koji se na
krajevima spajaju ne u mišićni snop već u mišićnu mrežu. Takođe, srčani mišić poseduje sopstven
automatizovan sistem za stvaranje nervnih impulsa i sopstven sprovodni aparat koga, samo u
određenim momentima, podržava vegetativni autonomni nervni sistem.
Svaki skeletni mišić poseduje mesnati deo -telo mišića i vezivni deo -tetive pomoću kojih
se pripaja na kostima. Ukupnu anatomsku sliku jednog mišića upotpunjava još i velika količina
krvnih sudova, nerava i vezivnog tkiva.
13
Prema lokalizaciji, mišiće delimo na:

 mišiće glave( mišići mimike i mišići žvakanja)
 mišiće trupa (mišiće leđa, trbuha i grudi)
 mišiće ekstremiteta
- gornjih ( ramene, nadlaktne, podlaktne i mišići šake)
- donjih ( bedrene, butne, potkolenične i mišiće stopala)
Od svih gore nabrojanih mišićnih grupa izdvojićemo samo najznačajnije za glavne mišićne
poluge u održavanju uspravnog stava tela i njegovog kretanja.
Uspravan stav tela čoveka omogućavaju, zajedničkim delovanjem, mišići opružači
(exstensori)
- glave (m trapezius),
- kičmenog stuba (m erector trunci),
- karlice (m.gluteus maximus) ,
- zadnje lože buta ( m.biceps femoris) i
- potkolenice (m triceps surae).
Pokret hodanja i trčanja omogućuju naizmeničnim smenjivanjem u kontrakcijama mišići
zadnje polovine tela (vidi uspravan stav tela) i mišići prednje polovine tela (fleksori).Tako u
naizmeničnom (repetitivnom) pokretanju tela kroz prostor jedna mišićna grupa predstavlja
generatore pokreta i nazivamo ih agonist i(sinergisti) a druga mišićna skupina predstavlja kočione
mehanizme pokreta i nazivamo ih anatagonisti. U kretanju tela učestvuju manjim delom pregibaci
fleksori glave (m.sternocleidomastoideus),a većim delom:
- pregibači trupa-( pravi trbušni mišići - mm.recti abdominis),
- pregibaci (fleksori) u zglobu kuka (m.quadriceps femoris )koji je u isto vreme i
opruzac (ekstenzor) kolena preko ligamentuma patelae) i fleksori u zglobu kolena
kao i
- fleksori u zglobu kolena (m.biceps femoris)
- m.triceps surae - troglavi mišić lista kao ekstenzor u zglobu stopala preko Ahilove
tetive.
- prednji golenjačni mišić (m.tibialis anterior) kao glavni fleksor stopala
- mišići svoda stopala
Pri tome treba imati u vidu da je odnos agonista i antagonista usklađen na nivou bez
vidljivih škodljivih posledica po položaj tela u prostoru. Humana lokomocija je skladan
biomehanički proces nastao dugotrajnom evolucijom.
Pri trčanju, pokretima nogu se, u kontraritmu, pridružuju zamasi ruke (leva ruka desna
noga) čime se kontroliše pravac kretanja i održava ravnoteža u toku kretanja. U najvećoj brzini
kretanja ljudskog tela nisu moguće nagle promene pravca bez kočenja a da se pri tome ne rizikuje
pad. Da bi se pravac kretanja menjao po želji, brzina kretanja može najviše da bude do 75% od
maksimalne.
Pokreti hvatanja - ili pokreti ruke, obezbeđeni su skladnim delovanjem mišića ruke u
prvom redu mišića ramena od kojih izdvajamo deltoidni mišić (m.deltoideus) i mišiće lopatice
zadužene za podizanje i rotaciju cele ruke u zglobu ramena. Pokret ruke dalje zavisi od fleksora i
ekstenzora podlaktice koji su smešteni u nadlaktici. To su sa prednje strane dvoglavi mišić
nadlaktice (m. biceps brachi) zadužen za fleksiju podlaktice a sa zadnje strane troglavi mišić
nadlaktice (m.triceps brachi) zadužen za ekstenziju iste. Pokrete šake i prstiju omogućuju
14
pregibači i opružači šake koji su dobili nazive prema pokretu koji obezbeđuju ( napr.extenzor
pollicis longum- dugi opružač palca) ili prema samom prstu koji drže pod kontrolom numeričkom
oznakom broja prsta.
MEHANIKA MIŠIĆNOG RADA

Uloga sistema organa za kretanje je održavanje stava čovečijeg tela i pokretanja celog tela
ili pojedinih njegovih delova. Pasivna komponenta ovoga sistema su kosti i zglobovi, dok mišići
svojom sposobnošću da se kontrahuju predstavljaju aktivnu komponentu.
Na pasivni deo pribora za kretanje, pored mišićne sile, deluje i sila zemljine teže.
Prilikom izvođenja pokreta, na pokretni zglob deluje više mišića sa različitim funkcijama.
Oni mišići koji vrše u jednom zglobu pokrete istog smera, nazivaju se sinergistima. Nasuprot
njima, mišići koji u istom zglobu vrše pokrete suprotnog smera nazivaju se antagonistima. Na
primer, svi mišići koji učestvuju u fleksiji-pregibanju potkolenice u zglobu kolena su sinergistički
mišići, a mišići koji vrše opružanje-ekstenziju potkolenice su njihovi antagonisti.
Kontrolu kretanja i mišićne aktivnosti uopšte, vrši živčani sistem.
Mišići pri izvođenju pokreta silom deluju na mesta svojih pripoja za kosti, koji čine
različite oblike poluga.
Veličina sile koju mišić može da razvije proporcionalna je broju aktiviranih motoričkih
jedinica. Jedan mišić može da ima i više od hiljadu motoričkih jedinica, a koliko će ih biti
aktivirano procenjuje živčani sistem. Za podizanje velikog tereta aktivira se veći broj motoričkih
jedinica da bi se ostvarila potrebna sila, nego što je to slučaj pri podizanju manjeg tereta.
Anatomski pokazatelj snage jednoga mišića je veličina njegovog poprečnog preseka.
Na veličinu mišićne sile imaju uticaja i sledeći mehanički činioci:
 Ugao povlačenja mišića,
 Dužina mišića u svakom datom trenutku,
 Brzina skraćivanja mišića.
Ugao sile povlačenja mišića je ugao između uzdužne osovine mišića i uzdužne osovine
kosti čije kretanje izaziva mišić.
Najčešće je optimalni ugao povlačenja mišića u trenutku kada na kost deluje pod pravim
uglom. Pri većem ili manjem uglu vrednost neiskorišćenih sila raste. Na primer, najteži momenat u
zgibu je na početku i na kraju, a najlakši u sredini, kada mišić dejstvuje na kost pod pravim uglom.
Lako istezanje mišića, do 20 % od normalne dužine, ima pozitivan uticaj na povećanje
unutrašnjih sila u skeletnom mišiću. Ukoliko je dužina mišića pre stimulacije manja od normalne,
sledeća kontrakcija biće manje snage. Isto tako, ako je mišić pre kontrakcije previše istegnut, sledi
kontrakcija manje snage.
Brzina mišićne kontrakcije takođe utiče na veličinu mišićne sile. Optimalna brzina za
mišićnu efikasnost kreće se u rasponu od 20 do 30 procenata maksimalne brzine kojom se dati
mišić može skraćivati.
Pored mišićne kontrakcije koja je praćena skraćivanjem mišića (izotonična kontrakcija),
postoji i takozvana izometrična kontrakcija mišića, kada se mišić ne skraćuje. Ovom kontrakcijom
mišić, po zakonima fizike, ne vrši rad, pošto je rad proizvod sile i prednjeg rastojanja. Međutim,
napet mišić u izometričkoj kontrakciji sposoban je da se odupire spoljnoj sili.
15
ENERGETIKA MIŠIĆNOG RADA

Neposredni izvor energije za sve specifične ćelijske aktivnosti je materija bogata energijom
adenozin trifosfat (ATP). Njenim razlaganjem oslobađa se energija. U ovom procesu troši se ova
materija pa je ćelije, da bi nastavile sa radom, moraju stalno obnavljati iz hrane unete u organizam.
Pretvaranje energije hrane u energiju ATP spoja nastaje u nizu složenih biohemijskih procesa, koji
ubrzavaju više enzima, jedinjenja koja pomažu specifične biohemijske procese a pri tome se same
ne menjaju. Pre ulaska u krv osnovni sastojci hrane: ugljeni hidrati, masti i belančevine, razgrađuju
se na jednostavnije spojeve u sistemu organa za varenje, pošto se u prirodnom obliku ne mogu
resorbovati (upijati) iz creva. U tako razgrađenom jednostavnom obliku ove materije krvotokom se
transportuju do ćelija, u kojima se uključuju u dalje procese razgradnje i oksidacije.
Najjednostavniji i najekonomičniji način stvaranja energije u mitohondrijama ćelija je
oksidativni proces, proces laganog sagorevanja osnovnih elemenata hrane u prisustvu kiseonika.
Kao krajnji produkt oksidacije nastaje ugljen dioksid, voda i energija u vidu adenozin trifosfata. Iz
jednog molekula glukoze oksidacijom nastaje 38 ATP-a. Na ovaj način energija nastaje pri
mišićnom radu laganog intenziteta. Zbog dovoljnog prisustva kiseonika za stvaranje energije, rad
koji se pri tome izvrši često se naziva aerobnim ili kiseoničkim radom.
Pri težim mišićnim aktivnostima energija se delom stvara u uslovima nedovoljnog prisustva
kiseonika, jer organizam nije u mogućnosti da ga obezbedi ćelijama u dovoljnoj količini, da bi se
odvijao proces oksidativnog stvaranja energije.
Pri veoma teškim sportskim aktivnostima, približno maksimalnog intenziteta (sprinterska
disciplina u atletici, dizanje tegova), energija nastaje na račun deponovane potencijalne energije
(ATP, kreatin fosfat). Ovakav rad traje veoma kratko, do 20 sekundi kod najbolje treniranih
sportista.
U mišićnim aktivnostima nešto manjeg intenziteta (submaksimalni napori) adenozin
trifosfat obnavlja sa razlaganjem glikogena, pri čemu se u organizmu stvara mlečna kiselina koja u
većim koncentracijama onemogućava normalne funkcije organizma. Nakon prestanka aktivnosti
forsiranim disanjem (nadoknađivanje kiseoničkog duga) obezbeđuje se potrebni kiseonik za
oksidaciju mlečne kiseline. Rad pri ovakvom metaboličkom stvaranju energije svoj maksimum
dostiže u toku 2-3 minuta. Zbog nedovoljnog prisustva kiseonika (energija se uvek manje ili više
stvara i oksidacijom) za stvaranje energije rad maksimalnog i submaksimalnog intenziteta nazivaju
se beskiseoničkim ili anaerobnim.
Od ukupno stvorene energije u organizmu za spoljni rad iskoristi se najviše 30 %. Ostala
energija troši se za stvaranje toplote tela.
Ćelijske strukture odgovorne za kontraktilni mehanizam mišićne ćelije su niti belančevine-
miozin i aktin. Ove niti pružaju se paralelno duž miofibrila. Miozinske niti su deblje i nalaze se u
tamnom pojasu poprečnih pruga skeletnih mišića. Aktinske niti su tanje, a smeštene su i u tamnom
i u svetlom pojasu. Pri skraćivanju mišića nastaje kliženje aktinskih niti između miozitskih niti, pri
čemu se same niti ne skraćuju, već se krajevi aktinskih niti približavaju jedni drugima i sužavaju
svetli pojas mišićnog vlakna.
Sam proces aktiviranja mehanizma za stvaranje energije odigrava se sledećim redom:
 Motoričkim nervom prenosi se impuls za pokretanje mišića do mišićne ćelije i stvara se
akcioni mišićni potencijal, koji se zatim širi po mišićima.
 Inaktivacija "zaštitnih materija", koja sprečavaju međuakciju aktin-miozin i održavaju
mišićnu ćeliju u neaktivnom stanju.
 Deblokirani aktomiozinski kompleks stimuliše ATP na razgradnju, čime se stvara energija
za mišićnu kontrakciju, koja zatim usledi.
 Resinteza ATP-a (iz kreatinfosfata, glukoze, masti).
16
U odnosu na vreme trajanja i brzinu izvođenja mišićne kontrakcije, mišićna vlakna dele se
na :
 Crvena vlakna
 Bela vlakna
Crvena vlakna (crveni mišići) bolje su prokrvljeni i sposobni su za dugotrajan rad i sporije
kontrakcije. Kontrakcije belih mišićnih vlakana su brže i kraće.
Intenzivnim radom u procesutreninga(princip nadopterećenja) nastaju morfološke i
funkcionalne promene u mišićima. Mišić postaje voluminozniji na račun povećanja procenta vode,
ćelijskihbelančevina-aktinskih i miozinskih niti i mitohondrija (ćelijske organele koje proizvode
energiju u mišićnim vlaknima). Istovremeno se umnožavaju miofibrile i kapilarna mreža mišića.
Sadržaj mioglobina, glikogena i fosfornih jedinjenja bogatih energijom znatno raste. Takođe se
povećava količina bioloških katalizatora, oksidativnih enzima i enzima anaerobnog metabolizma.
Takav mišić postaje jači i efikasniji u radu.
PODELA MIŠIĆA PREMA LOKALIZACIJI

Mišiće prema lokalizaciji delimo na mišiće glave, mišiće trupa, mišiće gornjih ekstremiteta
i mišića donjih ekstremiteta.
Mišiće glave sačinjavaju: mišići mimike i mišići žvakanja
Mišiće trupa‚ sačinjavaju: mišići leđa, mišići trbuha i mišići grudi.
Mišići leđa podeljeni su na površinske i duboke mišiće. Površinski mišići su: trapezasti
mišići, najveći leđni mišić, mišić podizač lopatice i rombasti mišić.
Trapezasti mišić zabacuje rame prema kičmenom stubu. Najveći leđni mišić privodi i uvrće
nadlakticu. Podizač lopatice i rombasti mišić povlače nagore lopaticu.
Duboki mišići leđa pružaju se duž kičmenog stuba, od baze lobanjedo karličnog predela.
Ovi snažni mišići svojim dejstvom opružaju leđa i glavu, svijaju bočno glavu i leđa i svojim
tonusom održavaju normalan stav čovečijeg tela.
Trbušni mišići štite spreda i bočno trbušnu duplju. Ovi mišići vrše pokrete savijanja,
bočnog savijanja i uvrtanja trupa.
Mišići grudnog koša, u odnosu na položaj,dele se na površinske i duboke.
U površinske mišiće grudnog koša spadaju veliki grudni mišić, mali grudni mišić i prednji
zupčasti mišić.
Veliki grudni mišić privodi ruku grudnom košu, a prednji zupčasti mišić pokreće lopaticu.
Duboki grudni mišići su: međurebarni mišići, zatim poprečni grudni mišić i dijafragma
(prečaga). Svi ovi mišići učestvuju u disajnim pokretima.
.
Mišići gornjih ekstremiteta dele se na ramene, nadlaktne, podlaktne i mišiće šake.
U mišiće ramena spadaju deltoidni mišić i pet mišića koji pokrivaju lopaticu. Ovi mišići
izvode više složenih pokreta u ramenu: podizanje ruku napred, podizanje ruku nazad, odvođenje
ruke, uvrtanje i izvrtanje ruke.
17
Mišići nadlakta podeljeni su u: prednje-fleksorne i zadnje-ekstenzorne mišiće. U prvoj

grupi su tri mišića: dvoglavi mišić, kljunasto-ramenični mišić i nadlaktni mišić.
Dvoglavi mišić je pregibač i supinator (okreće dlan na gore) podlakta.
Kljunasto-rameni mišić podiže napred i unutra. Nadlaktni mišić pregiba podlakat i
istovremeno povlači nadlakat nazad.
U zadnjoj grupi nalazi se troglavi mišić nadlakta, koji vrši opružanje podlakta.
Mišići prednje grupe nadlakta znatno su jači od mišića zadnje grupe.
Mišići podlakta podeljeni su u tri grupe: prednje, spoljne i zadnje. Ovi mišići vrše pokrete
podlakta, šake i prstiju.
Prema funkciji koju vrši dobili su nazive (npr. opruža prstiju šake, opružač malog prsta
itd.). Osnovni pokreti dovođenja podlakta u položaj supinacije (dlan okrenut na gore) i pronacije
(dlan okrenut na dole). Pokreti šake su pregibanje, opružanje, odvođenje i privođenje šake.
Mišići šake su sitni mišići, koji zajedno sa mišićima podlakta učestvuju u pokretanju
prstiju.
Mišići donjih ekstremiteta dele se na bedrene, butne, potkolenične i stopalne mišiće.
Bedreni mišići podeljeni su na unutrašnje i spoljne.
Sa unutrašnje strane je bedreno-slabinski mišić koji vrši pregibanje u kuku. U unutrašnjoj
grupi ima više mišića. Najveći je veliki sedalni mišić, glavni opružač i spoljni rotator u kuku.
Mišići buta dele se u tri grupe: unutrašnju, prednju i zadnju.
Unutrašnju grupu mišića buta čine veći broj mišića čija je osnovna funkcija privođenja
buta.
Prednju grupu mišića buta sačinjavaju dva mišića: terzijski mišić i četvoroglavi butni mišić.
Terzijski mišić pregiba but u zglobu kuka, a u zglobu kolena pregiba potkolenicu.
Četvoroglavi butni mišić sastoji se iz četiri mišića, koji se na donjem kraju spajaju u jednu
tetivu na bazičašice-patele. Ovaj mišić je veoma snažan opružač potkolenice.
Zadnjoj grupi mišića buta pripadaju dvoglavi butni mišić, polutetivni i poluopnasti mišić,
koji vrši pregibanjeu zglobu kolena i opružanje u zglobu kuka.
Mišići potkolenice podeljeni su u tri grupe: prednje, spoljne i zadnje.
Ovi mišići učestvuju u pokretanju stopala, a svojim tonusom i elastičnošću održavaju svod
stopala u položaju koji daje oslonac telu.
Prednjoj grupi mišića potkolenice pripadaju prednji golenjačni mišić i mišići opružači
prstiju noge. Prednji golenjačni mišić podiže stopalo na gore.
Mišići spoljne grupe potkolenice pomeraju stopalo na dole.
Mišići zadnje grupe potkolenice podeljeni su na površne i duboke. U površnom sloju je
troglavi mišić lista, glavni pregibač stopala (pomera stopalo nadole).
Mišići dubokog sloja (ima ih više) savijaju stopalo i prste nadole.
Mišići stopala smešteni su sa gornje i donje strane stopala. Ovi mišići svojom aktivnošću
održavaju svod stopala.
18
SISTEM ORGANA ZA DISANJE
Sistem organa za disanje sačinjavaju pluća i disajni putevi.
Disajni putevi se dele na gornje i donje. U gornje disajne puteve spadaju: nosna duplja i
ždrelo, a u donje: grkljan, dušnik i dva dušnice.
Uloga disajnih puteva je da sprovode vazduh do plućnih mehurića i da prečišćavaju, vlaže i
zagrevaju vazduh. Grkljan, osim osnovne funkcije, treperenjem glasnica pri forsiranom strujanju
vazduha za vreme eksipirijuma-izdaha, učestvuju u stvaranju glasa.
Pluća su glavni deo pribora za disanje. Sastoje se iz levog i desnog plućnog krila, koje
grade sistemi disajnih cevčica i disajnih mehurića, bogata mreža krvnih sudova, vezivna potka i
živaca.
Disajni putevi (dušnice) nastavljaju da se granaju u plućnim krilima na sve sitnije disajne
puteve. Na završnim disajnim cevčicama smešteni su plućni mehurići, poluloptasta proširenja
disajnih puteva.
Oko plućnih mehurića je bogata mreža krvnih sudova. Ovom blizinom vazduha u plućnim
mehurićima i krvi u krvnim kapilarima olakšana je razmena gasova u plućima.
MEHANIKA DISANJA
Plućna ventilacija (spoljašnje disanje) omogućena je razlikom u veličini (gradijentu)
pritiska vazduha u plućima i spoljnog vazduha. Snižavanje pritiska vazduha u plućima, u odnosu
na atmosferu, ostvaruje se radom disajne muskulature, dijafragme (prečage) i međurebarnih mišića.
Aktivnošću međurebarnih mišića širi se grudni koš podizanjem rebara. Istovremenim spuštanjem
dijafragme za 1,5 do 10 cm i potiskivanjem trbušnih organa nadole, povećava se zapremina grudne
duplje i pluća koja slede kretanja grudnog koša i dijafragme. Ovo povećanje zapremine pluća
dovodi do snižavanja pritiska vazduha u njima što omogućava ulazak spoljnog vazduha u pluća.
Pored osnovne disajne muskulature u izvođenju disajnih pokreta učestvuju i drugi mišići
grudnog koša, pri svesno produbljenom disanju i otežanom disanju.
U respiratornom ciklusu faza udisanja je aktivna, jer je ostvarena radom disajne
muskulature. Faza izdisaja nastaje pasivno, sem u slučajevima svesno forsiranog izdisaja, kada je
potpomognuta voljnom disajnom muskulaturom.
Regulaciju disajnih pokreta vrši autonomni nervni sistem, koji nije pod uticajem volje
čoveka, ili somatskim nervnim sistemom svesnom kontrolom disanja.
Na veličinu disajne funkcije utiču dve komponente, disajni volumen i frekvencija disanja.
Disajni volumen, količina vazduha koja se udahne jednom disajnom akcijom, kreće se od 500 ml.
do veličine vitalnog kapaciteta (vitalni kapacitet je maksimalna količina vazduha koja se može
istisnuti iz pluća, i to nakon maksimalnog uzdaha). Frekvencija disajnih pokreta u jednoj minuti, u
zavisnosti od kiseoničke potrebe, varira od 12 do 60.
Minutni volumen disanja, proizvod disajnog volumena i frekvencija disanja, u miru iznosi
oko 8 litara, a prilikom velikih fizičkih naprezanja može da se poveća i do 200 litara vazduha.
Na efikasnost disajne funkcije, pored obima plućne ventilacije, utiče i nefunkcionalni deo
pribora za disanje, disajni putevi (mrtav prostor) i otpor u disajnim putevima. Produbljeno disanje
19
povećava otpor disajnih puteva, ali smanjuje uticaj "mrtvog prostora'' na kvalitet disanja.
Ispitivanja na sportistima pokazala su da je pri maksimalnim naporima najefikasnija frekvencija
disanja oko 35 akspiracija. Dalje povećanje frekvencije disanja skraćuje vreme udisanja vazduha i
opterećuje disajnu muskulaturu.
Na frekvenciju i dubinu disanja, pored već opisanog regulatornog uticaja nervnog sistema,
izvanredno utiču ugljen dioksid i kiseonik. Povećani procenat ugljen dioksida i sniženi nivo
kiseonika u krvi stimulišu disajnu funkciju, i to tako što ugljen dioksid deluje direktno preko
disajnog centra, a kiseonik indirektno preko receptora u zidu krvnih sudova osetljivih na promenu
koncentracije kiseonika u krvi. Određenog uticaja na disanje imaju mišići za vreme rada, povišena
telesna temperatura itd.
Dovođenjem vazduha u plućne mehuriće započinje razmena gasova, difuzija kiseonika iz
vazduha u plućnim mehurićima u krvne kapilare i ugljen dioksida iz krvi u plućne mehuriće kroz
dve tanke membrane, koje čine zidove plućnih mehurića i kapilara.
Difuzija gasova između dve tačke moguća je ako postoji razlika u pritiscima. Kako je
parcijalni pritisak kiseonika u smeši alveolarnog vazduha veći od pritiska kiseonika u venskoj krvi,
omogućena je difuzija strujanja kiseonika iz plućnih mehurića u krv, gde se vezuje za hemoglobin.
U slučaju ugljen dioksida smer kretanja gasa je suprotan. Pritisak ugljen dioksida u venskoj krvi
veći je od pritiska ugljen dioksida u plućnim mehurićima, što uslovljava difuziju ugljen dioksida iz
krvi u plućne mehuriće.
Kiseonik se u krvi vezuje za hemoglobin u crvenim krvnim zrncima, pri čemu nastaje novo
hemijskojedinjenje oksihemoglobin, koji se zatim putem krvi transportuje do ćelija, odnosno do
tkivnih tečnosti koja okružuju ćelije. Ćelijske membrane izvanredno su propustljive za kiseonik
(tkivno disanje) tako da je pritisak kiseonika u ćelijama i međućelijskim tečnostima u miru
približno jednak. Pri većim mišićnim aktivnostima i većim energetskim potrebama, mišićne ćelije
troše više kiseonika pa se parcijalni pritisak kiseonika snižava, a to ubrzava difuziju kiseonika iz
međućelijskih tečnosti u ćelije.
Kiseonik u ćelijama omogućuje proces oksidacije sagorevanja osnovnih hranljivih
materija, pri čemu se oslobađa energija za život ćelija i njihovu specifičnu aktivnost. Količina
iskorišćavanjakiseonika u ćelijama i tkivima zavisi od aktivnosti ćelija. Ako se posmatra
organizam kao celina, onda potrošnja kiseonika zavisi, pre svega, od mišićne aktivnosti.
Veća količina kiseonika za intenzivnije metaboličke procese u ćelijama obezbeđuje se
boljim spoljašnjim disanjem (veća disajna zapremina i učestalije disanje), bržim transportom
kiseonika krvotokom do ćelija i boljim unutrašnjimtkivnim disanjem (većim iskorišćavanjem
kiseonika iz krvi aktivnih ćelija).
Većim primitkom kiseonika iz krvi od strane ćelija, znatno se povećava razlika u
zasićenosti kiseonikom između arterijske i venske krvi. Krv koja napušta pluća u stanju mirovanja
zasićena je kiseonikom do 98 %, a krv koja se iz tkiva vraća u pluća sadrži oko 70 % kiseonika. Pri
fizičkom naporu krv koja napušta pluća približava se nultoj zasićenosti, pri čemu je opšta venska
zasićenost oko 25 %. Na račun ove povećane arterio-venske razlike ćelije mogu da povećaju
potrošnju kiseonika do tri puta.
U uslovima relativnog mirovanja organizam troši od 0,2 do 0,4 litra kiseonika. Količina
kiseoničkih potreba za vreme produženih i teških mišićnih naprezanja znatno je veća. Neposredno
pre otkaza potrošnja kiseonika može tada da se poveća i do 0,5 litara, a u nekih sportista i više.
Organizovano bavljenje sportom usavršava disajnu funkciju. Povećava se sposobnost
disajna muskulature i efikasnost spoljnog disanja, što rezultira većim inspiratornim kapacitetom i
boljom ventilacijom alveola. Dobro utrenirani sportisti dišu ekonomičnije, sa manjom
frekvencijom disajnih pokreta i većom dubinom disanja u stanju relativnog mirovanja.
20
Neke respiratorne pojave vezane za fizičku aktivnost

Bodac je bol na bočnim stranama grudnog koša. Nastaje u periodu prilagođavanja
organizma novim metaboličkim zahtevima (skup biohemijskih procesa koji stvaraju energiju
potrebnu za rad i život ćelija i živih bića uopšte), kao posledica nedovoljno prokrvljenosti disajne
muskulature, međurebarnih mišića i dijafragme. Javlja se češće kod početnika i nedovoljno
pripremljenih sportista.
Drugo disanje je osećaj olakšanja za sportiste u čijoj je sportskoj disciplini osnovna fizička
osobina izdržljivost. Nastaje posle perioda kraćih ili dužih smetnji u fazi usaglašavanja funkcija
organizma novim metaboličkim potrebama. Smatra se da smetnje prestaju dovođenjem organizma
u radno stanje, sa porastom temperature, pre svega mišića, do optimalnih vrednosti.
SISTEM ORGANA ZA KRVOTOK
Srce i krvni sudovi obrazuju sistem organa za krvotok, koji kroz zatvorenu mrežu krvnih
sudova stalno pokreću krv tečno tkivo sposobno da prenosi kiseonik i hranljive materija do ćelija,
ugljen dioksid i raspadne produkte do organa za izlučivanje.
Srce u ovom sistemu ima ulogu mišićne pumpe koja snagom ritmičkih kontrakcija pokreće
krv. Krvni sudovi obrazuju sistem cevi kroz koje protiče krv.
Razlikuju se tri vrste krvnih sudova: arterije, vene i kapilari.
Arterijama se odvodi krv iz srca, a venama dovodi krv u srce. Kapilari su uska mreža
krvnih sudova u tkivima organa.
Krvotok čoveka deli se na dve anatomske i funkcionalne celine, mali i veliki krvotok.
Mali krvotok započinje u desnoj komori, a završava se u levoj pretkomori. Njima se odvodi
krv u pluća, gde se krv oslobađa ugljen dioksida a snabdeva kiseonikom. Veliki krvotok
započinje u levoj komori, a završava se u desnoj pretkomori. Ovim krvotokom odvodi se krv
obogaćena kiseonikom i hranljivim materijama do organa i tkiva, gde se vrši razmena materija.
21
SRCE
Srce je snažan mišićni organ smešten u šupljini sredogruđa. Srce je organ kruškolikog
oblika smešten u grudnoj duplji sa leve strane i prema napred. Sastoji se od četiri šupljine
razdvojene pregradama i u anatomskom, a delimično i funkcionalnom smislu, potpuno odvojene.
Dve manje šupljine su pretkomore( atrium) (leva i desna ) a dve velike šupljine su
komore(ventriculum) (takođe leva i desna).Pretkomore su od komora razdvojene
atrioventrikularnim zaliscima koje zbog tri lista kojim zatvaraju šupljinu nazivamo trikuspidalni
zalisci. Iz pretkomora krv ulazi u komore gde snažnom kontrakcijom mišića komore (-sistola),
kroz arteriju pulmonalis (iz desne komore) i aortu (iz leve komore) odlazi u mali i veliki krvotok.
Na ulazima u arteriju pulmonalis i aortu nalaze se srčani zalisci kojih , opet, ima po tri na svakom
ušću. Promene na zaliscima stvaraju šumove pri prolasku krvi i označavaju česte bolesti srca-
srčane mane.
Srce u funkcionalnom smislu možemo podeliti na levo i desno srce, iako je period punjenja
(dijastola) i period pražnjenja (sistola) zajednički.U desnom srcu ,nazvanom desna srčana pumpa,
krv se prosleđuje u pluća na oksigenaciju da bi se iz pluća prosledila natrag ,ovog puta u levu
polovinu srca, levu pretkomoru .Ovaj tok krvi ( desna pretkomora, desna komora, pluća ,)nazivamo
mali krvotok.Tok krvi iz leve pretkomore ,leve komore ,preko aorte u celo telo nazivamo veliki
krvotok.
Normalna težina srčanog mišića je oko 300 grama od čega 2/3 čini muskulatura leve
komore. Uvećano srce kod sportista je znatno teže. Unutrašnja i spoljašnja površina srca obložena
je opnama, a srčanu kesu u kojoj je smešteno srce obrazuje čvrsta fibrozna opna, često nazivana
srčanom maramicom (perikard).
U sastavu srca pored mišićnog vlakna i opnastih omotača, ulaze i krvni sudovi, fibriozni
skelet, neuro-mišićni snopovi sprovodni aparat srca i živci srca.
Arterijske krvne sudove srca – koronarni krvni sudovi obrazuju leva i desna srčana arterija,
grana početnog dela aorte, koja se zatim u srčanom mišiću grana na sve sitnije arterije i arterijske
kapilare.
Vene srca, nastale iz sabirnih kapilara ulivaju se direktno u desnu pretkomoru.
Automatizam srčanog rada je sposobnost srca da se ritmički kontrahuje pod dejstvom

impulsa koji nastaju u prevodniku srčanog rada sinusnom čvoru, grupicom nervnih ćelija
izolovanih u desnoj pretkomori.Sistemom nervnih vlakana, impuls nastao u SA čvoru se širi do
atrioventrikularnog čvora koji je smešten na prelasku desne pretkomore u komoru u
međukomorskom zidu.Tu se sada impuls deli na dve velike grane koje idu duž međukomorskog
septuma (Hissov snop) i preko velikog broja sitnih nervnih vlakana (Purkinijeve ćelije) dolaze do
mišićnih ćelija šireći akcioni potencijal i izazivajući pomeranje aktinskih niti između miozinskih
niti.Pošto mišići u srcu nisu poređani uzdužno kao kod skeletnih mišića već su isprepletani u
mrežu,to se kontrakcija u mehaničkom smislu ogleda kao kružno skupljanje velikih šupljina.
Proizvod ovakve mehaničke sile je istiskivanje krvi iz srca u cirkulaciju.
Električne efekte srca možemo pratiti pomoću aparata koji nazivamo
elektrokardiograf(EKG) i naravno, zapisati ih na specijalnom papiru. Danas su moderni EKG
aparati potpuno kompjuterizovani i sami izvrše analizu snimka.
Prirodni pejsmekeri srca mogu, pored SA postati i svi ostali nervni elementi srca pomenuti
u prethodnom tekstu.Za ovaj proces je neophodno da se glavni vodič SA čvor,razboli.Njegova
22
frekventnost je u rasponu od 40 do 200 impulsa u minutu i ako se njegova snaga smanji ispod 40
otkucaja,njegovu ulogu preuzme AV čvor.Međutim, njegova snaga ne prelazi 40 impulsa u minutu
što znači da takva osoba nije u mogućnosti da se adaptira ni na koji rad.U slučaju da i AV čvor
prestane da radi, svaka ćelija u srcu, pošto poseduje deo nervnog tkiva može postati pejsmejker.
Ali, taj proces je u zoni teškog patološkog stanja jer su kontrakcije srca slabe a broj otkucaja koji
može da se generiše ispod 30.
Živci srca, simpatičke i parasimpatičke grane autonomnog nervnog sistema, regulišu rad
sprovodnog aparata srca.
KRVNI SUDOVI
Krv cirkuliše u zatvorenom sistemu krvnih sudova koje po veličini i gradji delimo na:
a) arterije (odvode krv iz srca)
b) vene(dovode krv iz srca)
c) kapilare ( krvna mreža oko samih ćelija)
ARTERIJE
Arterije su krvni sudovi koji odvode krv iz srca. Zid arteriskih krvnih sudova sastoji se od
tri sloja: unutrašnjeg, srednjeg i spoljašnjeg. Unutrašnji sloj obrazuje jednoslojni epitel, srednji
glatke mišićne ćelije i elastična vlakna, i spoljašnji ukrštena kolagena vlakna u vidu mreže.
Ovakvom građom omogućeno je širenje arterijskih krvnih sudova, ali ne i uzdužno istezanje.
Put arterije, od aorte i većih arterijskih grana, do pojedinih organa je obično najkraći put do
tih organa, a u ekstremitetima su smešteni u dubini mišića, blizu koštanih poluga. Ulaskom u tkiva
organa arterija se dalje grana do najsitnijih arterijskih ogranaka arteriola, koje se nastavljaju
kapilarima.
Od luka aorte polaze leva i desna zajednička karotidna i potključna arterija
(a.subclavia)koja prokrvljuju glavu, vrat i gornje ekstremitete.
Zajednička karotidna arterija kasnije se deli na spoljašnju i unutrašnju karotidnu arteriju, od
kojih nastaje više arterijskih krvnih sudova glave
Potključne arterije smeštene su ispod ključne kosti. U pazušnim jamama nastavljaju sa
pazušnim arterijama(a.brachialis), a izlaskom iz njih nadlaktnim arterijama. Nadlaktna arterija
ulaskom u predeo podlakta daju dve arterije, žbičnu(a. radialis) i lakatnu (a.ulnaris), koje se
završavaju arterijskim krvnim sudovima šake.
Iz grudnog dela aorta polaze najčešće parna arterija za ishranu organa u grudnoj duplji.
Od trbušnog dela aorte (aorta abdominalis)polaze arterije za ishranu i omogućavanja
specifičnih funkcija prečage, trbušnog zida i organa trbušne duplje, želuca, jetre, bubrega i slezine .
Aortno stablo završava se u visini krsno-bedrenog zgloba dvema zajedničkim bedrenim
arterijama (a.femoralis), levom i desnom, od kojih polaze unutrašnje i spoljna bedrena arterije.
Unutrašnje bedrene arterije daju grane za ishranu zida i organa male karlice.
Spoljašnje bedrene arterije nastavljaju sa arterijama noge. Prolaskom kroz potpreponski
zjap spoljne bedrene arterije nastavljaju se butnim arterijama, koje se zatim produžavaju
zatkolenim arterijama. Od zatkolenih arterija polaze po dve završne grane, prednja i zadnja
golenjačna arterija (a.tibilais).
23
VENE
Venski sistem započinje sabirnim venskim kapilarima u tkivima organa. Ovim sistemom
odvodi se krv iz koje su ćelije iskoristile hranljive materije i kiseonik na ponovno obogaćivanje
ovim materijama u organe sistema za varenje i pluća.
Zid venskih krvnih sudova, isto kao i zid arterija, sastoji se iz tri sloja. Od unutrašnjeg sloja
ushodnih vena odvaja se duplikatura ovoga sloja i formira zaliske, koji sprečavaju vraćanje krvi u
niže delove tela pod dejstvom sile zemljine teže.
Venski sistem sačinjavaju vene malog i velikog krvotoka.
Vene malog krvotoka (četiri plućne vene) odvode krv obogaćenu kiseonikom iz pluća u
levu pretkomoru.
Vene velikog krvotoka dovode krv iz celog organizma u desnu pretkomoru preko gornje i
donje šuplje vene.
Gornja šuplja vena sabira krv iz organa iznad dijafragme prečage, a donja šuplja vena iz
organa smeštenih ispod dijafragme.
Obe šuplje vene su veliki venski krvni sudovi, nastali spajanjem manjih venskih krvnih
sudova.
Venski krvni sudovi započinju tamo gde se arterijski završavaju. Pravac protoka venske
krvi isti je kao i u arterijske krvi ali, suprotnog smera dok arterije dovode krv u organe, vene
odvode krv iz organa.
Pritisak krvi u venskim sudovima je znatno manji nego u arterijama. Zato je lokalizacija
vena u ekstremitetima delom površna, čime je izbegnut veći kompresivni uticaj mišića na venske
krvne sudove za vreme mišićnog rada.
Osnovna funkcija srca i krvnih sudova je da stalnom cirkulacijom krvi, određenog pritiska,
obezbedi normalnu prokrvljenost organa i održava konsantnu unutrašnju sredinu za ćelije u
tkivima.
Srce je mišićna-pulsirajuća pumpa, čiju funkciju karakteriše sposobnost kontraktilnosti. To
je sposobnost srca da proizvodi silu skraćivanja mišićnih vlakana. Ovu silu srce prenosi na krv u
vidu krvnog pritiska, istiskujući je u arterije.
U stanju mirovanja srce se kontrahuja 60-80 puta u jednoj minuti, i za to vreme u arterije
ubaci 4-6litara krvi. Ova količina krvi koju srce u jednoj minuti ubaci u arterije naziva se minutnim
volumenom srca, dok je udarni volumen srca ona količina krvi koju srce izbaci pri jednoj srčanoj
kontrakciji. Od broja srčanih kontrakcija frekvencija i udarnog volumena zavisi minutni volumen
srca.
Minutni volumen srca je najvažniji momenat u funkciji srčano-sudovnog sistema a ako je
zadovoljavajući, obezbeđen je normalan priliv krvi u organe.
Za obezbeđivanje normalnog rada srca, sa odgovarajućim minutnim volumenom, veoma je
značajan dovoljan priliv venske krvi u srce. Naglim smanjenjem venskog priliva, prilikom
sužavanja vena, istovremeno se smanjuje volumen srca. Smanjen venski priliv krvi u srce može
nastati i u uslovima fizičkog vežbanja, kada takmičar posle dugotrajnog naprezanja (dugoprugaš)
naglo prekida aktivnost. Tada prestankom kompresivnog i dekompresivnog uticaja mišića u radu
na proširene venske sudove, naglo opada venski pritisak i venski priliv krvi u srce.
Mišićni rad, pored već pomenutog uticaja mišića u radu na venski pritisak, refleksno
povećava pritisak u venama skraćivanjem kružnih (glatkih) mišićnih vlakana u zidu venskog
krvnog suda, kako u aktivnim tako i u pasivnim delovima tela u toku čitavog rada, što takođe
povećava venski priliv krvi u srce.
Normalna frekvencija srčanih kontrakcija u miru kreće se između 60 i 80. Sportisti imaju
nižu frekvenciju, ponekad i ispod 40.
24
Broj srčanih akcija u naporu može da raste do maksimalno moguće frekvencije, koja je ista
za sportiste i nesportiste. Starenjem maksimalan broj otkucaja srca opada od 210u mladih ljudi (do
20 godina), do 160 u šestoj deceniji života.
Pored fizičkih napora, ubrzanje rada srca nastaje i posle uzimanja hrane, porasta telesne
temperature, uzbuđenja itd.
Kontrola broja srčanih reakcija u jednoj minuti može se ustanoviti brojanjem impulsa na
arterijama. Laganim pritiskom prsta na arterije, u blizini koštalnih podloga, dodirom se oseti
pulsirajuća (na mahove) širenja krvnog suda pod pritiskom krvi koju pokreće srce kontrakcijom
muskulature za vreme sistole.
Sa stanovišta fiziologije rada u sportu važno je znati da porastom frekvencija srca u naporu
povećava svoj minutni volumen. Istovremeno između frekvencija srca i veličine radnog
opterećenja postoji direktan linearni odnos.
Veličina udarnog volumena srca, pored frekvencije, je drugi faktor koji može dovesti do
povećanja minutnog volumena srca. U normalnim uslovima on iznosi oko 70 ml. Prilikom
stimulacije srčanog rada udarni volumen znatnije se povećava samo kod sportista. Ovo povećanje
ostvaruje se većim punjenjem srca i do 200 ml, u periodu širenja krvi u srce (dijastola srca) i većim
pražnjenjem srca za vreme skupljanja srca i istiskivanja krvi (sistola srca).
Mlađi sportisti (juniori) i nesportisti minutni volumen srca za vreme povećanih
metaboličkih zahteva povećavaju većim delom na račun ubrzane frekvencije srca, a manjim na
račun udarnog volumena.
Udarni volumen znatnije se povećava u naporu tek pri velikim metaboličkim zahtevima,
približno 8 puta veći nego u stanju mirovanja.
Na veličinu udarnog volumena utiče i frekvencija srčanog rada. Velikim ubrzanjem srčanih
akcija skraćuje se vreme punjenja srca i umanjuje venski priliv krvi u srce. Već pri frekvenciji
većoj od 110 otkucaja u jednoj minuti vreme punjenja srca se skraćuje. To, međutim, ne znači da
istovremeno pada udarni volumen, jer je srce u stanju boljim pražnjenjem da i dalje povećava
udarni volumen. Približavanjem frekvencije srca maksimalnoj frekvenciji priliv krvi u srce je
znatno smanjen i udarni i minutni volumen opadaju. Tada ubrzo dolazi do prestanka rada datog
intenziteta, ili se intenzitet rada i metaboličkih zahteva znatno smanjuje.
Adaptirano srce sportiste, kroz dugogodišnji period sistematskog vežbanja, u stanju je
znatno da poveća minutni volumen srca. U trenucima maksimalnog naprezanja, ubrzanjem
frekvencija i porastom udarnog volumena, minutni volumen srca može da naraste i do 35 litara.
KRVNI PRITISAK
Krvni pritisak je sila kojom krv deluje na jedinicu površine zida krvnih sudova. Veličinu
krvnog pritiska izražavamo najčešće u milimetrima živinog stuba živinog manometra. Razlikujemo
gornja sistolički pritisak i donji dijastolički pritisak. Prvi odgovara pritisku krvi za vreme sistole
srca, odnosno periodu kada srce utiskuje krv u krvne žile, a drugi periodu dijastole, odnosno
vremenu punjenja srca. Veličina krvnog pritiska zavisi od minutnog volumena srca i ukupnog
perifernog otpora (TA = MV X PO). Ako minutni volumen srca raste, povećava se količina
cirkulišuće krvi i krvni pritisak se povećava. Isto tako ako otpor u krvnim žilama raste, pre svega u
kapilarnoj krvnoj mreži, krvni pritisak se takođe povećava.
Normalna veličina krvnog pritiska kreće se od 120 do 140 mm Hg za sistolni pritisak, i 80
do 90 mm Hg za dijastolni pritisak u stanju mirovanja. Sportisti često imaju nešto niži krvni
pritisak od ovih vrednosti, što se ne smatra nenormalnim.
Krvni pritisak iznad 140/90 mm Hg je povišen za sportiste.
Za vreme fizičkog naprezanja raste sistolički pritisak. Dijastolički krvni pritisak ostaje
nepromenjen ili opada. Do porasta sistolnog pritiska dolazi zbog veće količine cirkulišuće krvi i
25
povećanja minutnog volumena srca, iako periferni otpor, zbog proširenja krvnih kapilara, opada.
Visina krvnog pritiska za vreme naprezanja može da se poveća i iznad 220 mm Hg.
Regulacija arterijskog krvnog pritiska vrši se preko autonomnog nervnog sistema.
Adaptacija srčanog mišića na fizička naprezanja
Dugotrajnom fizičkom aktivnošću nastaju promene u srcu u smislu fiziološke hipertrofije
srčanog mišića i povećanja dijastolne zapremine srca.
U prvo vreme dolazi do većeg utroška energije, a zatim i pojačane sinteze kontraktilnih
proteina. Prečnik miofibrila se povećava, kao i debljina mišića, pre svega leve komore. Dalje sledi
umnožavanje mišićnih snopova uzdužnom deobom i bolja prokrvljenost srčanog mišića. Tako
uvećano srce može dostići i do 500 grama pa i više, pri čemu je težinski odnos levog i desnog srca
povećan na 4:1. Takođe se usavršavaju procesi stvaranja energije u srčanom mišiću, (povećava se
količina mitrohondrija), većom potrošnjom kiseonika. Isto tako poboljšavaju se mogućnosti
srčanog mišića za rad u anaerobnim uslovima boljom glikolitičkom razgradnjom.
U funkcionalnom smislu povećava se udarni volumen na račun boljeg pražnjenja srca za
vreme sistole i većeg dijastalnog punjenja proširenih komora.
KRV
Krv je potporno tkivo, koje stalno cirkuliše krvnim sudovima do tkiva i ćelija i snabdeva ih
hranljivim materijama i kiseonikom.
Krv se sastoji iz tečnog dela krvna plazma i uobličenih elemenata koji plivaju u krvnoj
plazmi.
Količina krvi kod muškaraca iznosi oko 5 litara, a kod žena oko 4 litre, od toga na
uobličene elemente otpada 42-46 %.
Krvnu plazmu stvaraju diferencirana endotelne i retikularne ćelije koje oblažu krvne i limfne
sudove, a takođe se nalazi i u koštanoj srži, limfnim žlezdama i sinusima jetre.
Uobličene elemente stvaraju koštana srž i čvorići limfatičnih organa.
Krvna plazma je žućkasta tečnost u kojoj su rastvorene belančevine, masti, šećer i
mineralne soli.
Uobličene elemente sačinjavaju crvena krvna zrnca, bela krvna zrnca i krvne pločice.
Crvena krvna zrnca (eritrociti) su ćelije krvi bez jedara. Oblika su bikonkavno izdubljenih
pločica, prečnika 7 mikrona. Njihov broj u jednom kubnom milimetru krvi iznosi 4-5 miliona.
Osnovni sadržaj crvenih krvnih zrnaca je hemoglobin, materija sposobna da vezuje i transportuje
kiseonik. Vek crvenih krvnih zrnaca je oko 120 dana.
Bela krvna zrnca (leukociti) su uobličeni elementi koji imaju jedra. Veličina im se kreće od
11 do 14 mikrona. U jednom kubnom milimetru krvi ima 6-8 hiljada belih krvnih zrnaca. Postoji
više vrsta belih krvnih zrnaca, a zajednička uloga svih ogleda se u odbrambenim mehanizmima
čovečijeg organizma.
Krvne pločice (trombociti) okrugle su i ovalne pločice, veličina od 2-4 mikrona. U jednom
kubnom milimetru krvi nalazi se 300-600 hiljada krvnih pločica. Osnovna uloga krvnih pločica
vezana je za proces zgrušavanja krvi.
26
Normalna krvna slika je veoma značajna za sportiste, pogotovo za sportiste koji se bave
sportovima izdržljivosti, jer je jedan od uslova za normalan transport kiseonika.
Trenažni proces ima pozitivno dejstvo na krvnu sliku. Dugotrajnim intenzivnim vežbanjem
stvaraju se uslovi za pojačanu stimulaciju organa koji proizvode crvena krvna zrnca na veću
produkciju crvenih krvnih zrnaca. Zato sportisti najčešće imaju bolju krvnu sliku od nesportista.
LIMFNI SISTEM
Limfa nastaje od tečnosti iz međućelijskih prostora. Ova tečnost omogućuje razmenu
hranljivih materija onim ćelijama koje nisu u direktnom kontaktu sa krvnim kapilarima. Nastala
limfa odvodi se limfnim sudovima u venski sistem, a zatim u srce. Na putu limfnih sudova nalaze
se limfni čvorići, filteri limfe i mesta gdese stvaraju neka bela krvna zrnca. Od krvi limfa se
razlikuje odsustvom crvenih krvnih zrnaca.
IMUNSKI SISTEM
Imunski sistem je zadužen za odbranu organizma od napada mnoštva stranih sićušnih i
potencijalno opasnih elemenata koje nas okružuju, kao što su brojne klice.
Nespecifični imuni odgovor

 koža i sluznica
 nespecifični inflamatorni odgovor
 temperatura
 proteini
 bela krvna zrnca
Specifični imuni odgovor

 Humoralni imunitet
 Ćelijski imunitet
IMUNI SISTEM- nespecifični odgovor

Ako neki strani agens prodre u organizam, imunski sistem prvo oslobađa nespecifičan
odgovor. Čine ga ćelije i tkiva koje brane organizam od patogene materije. Inicijalni odgovor je
nespecifičan jer nije usmeren protiv određenog patogena.
Prva linija odbrane su koža i sluzokoža kao fizička i hemijska barijera (koža ima određenu
kiselost (pH) koji ne prija svakom patogenu) .
Kad patogen uđe u telo nastupa inflamatorni odgovor imunog sistema koji pokreće
oslobađanje histamina i prostaglandina koji ubrzavaju cirkulaciju krvi čime se omogućava belim
krvnim zrncima da deluju na mestu infekcije. Zbog toga što patogeni deluju u vrlo uskom
temperaturnom opsegu, u odbrani organizma deluje se i povišenom temperaturom koja otežava da
patogeni prežive i da se reprodukuju.
Interferon (protein koji aktiviraju ćelije zaražene virusom) utiče na stvaranje enzima koji
sprečavaju viruse da stvaraju proteine i RNK.
Najvažnija nespecifična odbrana je od tri vrste belih krvnih zrnaca : neutrofili, makrofagi i
ćelije prirodne ubice
IMUNI SISTEM-specifičan odgovor
Ako patogen preživi nespecifičan odgovor tada se aktivira specifičan imuni odgovor:
Aktivira se humoralni imunitettako što B ćelije (limfociti) proizvode specifične proteine antitela
27
koji se vezuju za specifične antigene, označavaju ih i uništavaju fagocitima. Ćelijski posredovani

imunitet čini aktivaciju T ćelija ubica/citotoksične T ćelije koje prenose proteine na patogenu ćeliju
uništavajući je čineći da tečnost izlazi iz membrane patogene ćelije dovodeći do njene rupture i
uništenja.
Prevencija bolesti kod ljudi:
 Identifikacija uzročnika oboljenja - Koch’s Postulates
 vakcinacija - Edward Jenner
Poremećaji
 Alergije (alergeni-polen,buđ, spore utiču na oslobađanje histamina)
 Autoimune bolesti(kada telo ne može da napravi razliku između patogene i sopstvene ćelije
i tkiva/multipla skleroza, reumatoidni artritis, sistemski lupus
 Sindrom stečenog deficita imuniteta(AIDS) izaziva virus koji sprečava funkcionisanje
imunog sistema
SISTEM ORGANA ZA VARENJE
U sistem organa za varenje - digestivni trakt čoveka ubrajamo sledeće organe;

 -usnu duplju
 -ždrelo
 -jednjak
 -želudac sa dvanaestopalačnim crevom
 -tanka creva
 -debelo crevo i anus (čmar).
U samom procesu varenja svojim pojedinim funkcijama aktivno učestvuju i dva

samostalna i komleksna organa, jetra i pankreas koji, pored digestivne, obavljaju i niz drugih
složenih funkcija u organizmu. Jetra varenje potpomaže lučenjem žuči a pankreas lučenjem
pankreasnog soka.
Usna duplja‚ je početni deo sistema za varenje. U njoj se nalaze ili su joj pridodati organi,
jezik zubi i pljuvačne žlezde. Zubnim lukovima usna duplja je podeljena na dva dela, na predvorje
(ispred zubnih lukova) i na usnu duplju u užem smislu.
Jezik je pljosnat mišićni organ, koji svojom pokretljivošću omogućuje žvakanje, gutanje i
govor. U sluzokoži jezika su receptori čula ukusa.
Zubi su čvrsti organi usađeni u koštana udubljenja gornje i donje vilice. Kod čoveka zubi
izbijaju dva puta. Prvo se javljaju 20 nestalnih mlečnih zuba, da bi posle osme godine izrasla 32
stalna zuba. Po obliku i funkciji dele se na sekutiće, očnjake, pretkutnjake i kutnjake. Čvrstinu
zubima daju nataložene soli kalcijum-fosfata.
Osnovna uloga zuba je usitnjavanje hrane.
Pljuvačne žlezde, podjezične, podvilične i doušne izvodnim kanalima u vezi su sa usnom
dupljom u koju izlučuju sluzno-seroznu tečnost-pljuvačku. Ova tečnost kvasi i razmekšava unetu
hranu i vlaži sluzokožu jezika i usne duplje.
Ždrelo je zajednički organ sistema za disanje i varenje. Nalazi se iza usne i nosne duplje, a
pruža se od baze lobanje, ispred kičmenog stuba, do jednjaka u dužini oko 15 cm.
Ždrelo je mišićno-opnast organ koji kontrakcijom svojih poprečno prugastih mišića
omogućuje gutanje.
Jednjak ( ezophagus) je cevast organ sastavljen od mišićnog sloja obloženog sluzokožom,
dužine oko 25 cm i funkcija mu je da sprovede hranu do želica.
28
Želudac ( gaster) je mišićno sluzokožni organ smešten ispod dijafragme sa leve strane
(ispod srca).Ovaj položaj nije zahvalan u anatomskom smislu jer se ponekad događa da prepun
želudac svojom veličinom pritiska organe grudne duplje pa i srce i ometa ih u radu.Zabeleženi su i
teži slučajvi sa oštećenjem srčanog mišića (infarkt). Zapremina želuca je oko 1500 ml .Oblik
želuca podseća na kesu koja je blago presavijena na polovini. Ova krivina želuca omogućava kraće
zadržavanje hrane u procesu pripreme za varenje. Zid želuca se sastoji iz seroznog, mišićnog i
sluzokožnog dela. Serozni sloj se nalazi u unutrašnjosti želudačne duplje i luči enzime za varenje
(pepsin), hlorovodoničnu kiselinu (HCL) i hormone želuca za regulaciju varenja. Mišićni sloj služi
za mešanje hrane sa sokovima želuca i guranje ka daljim partijama - dvanaestopaačnom crevu
(duodenum) digestivnog trakta na dalju obradu. Uloga želuca je da vari unetu hranu i da je
kontrakcijom svoje raznovrsne muskulature izmeša i pretvori u kašastu materiju, koja zatim odlazi
u tanko crevo na dalje razlaganje
Duodenum- prvi deo tankog creva dugačko je 30 cm i u njemu se iz dva suprotna pravca
slivaju veoma bitni fermenti za dalji proces varenja, žuč iz žučne kese i pankreatin,sok iz
gušterače. Ovi sokovi omogućavaju varenje i najkompleksnijih celuloznih delova namirnica.
Tanko crevo je dužine između 5 i 7 metara i za razliku od ostalih delova digestivnog trakta,
potpuno je pokretno. Jedina veza sa zadnjim trbušnim zidom predstavlja trbušna
maramica( mesenterium),veoma bogat splet krvnih sudova kroz koji se hranljive materije ,nastale u
procesu varenja, transportuju do ostalih delova tela-potrošača.Sluzokoža tankog creva je naborana
pa je upijajuća površina povećana za 6-7 puta. Tanko crevo dovršava varenje hrane i vrši upijanje
razgrađenih hranljivih sastojaka
Debelo crevo je završni deo digestivnog trakta,dužine oko 1.5m.U njemu se uglavnom upija
preostala voda iz ostatka sadržaja varenja.
Jetra je najveća fabrika u ljudskom organizmu sa zavidnim proizvodnim procesima vrlo
kompleksne tehnologije. Ona je mek organ u vidu polulopte, sa ispupčenom gornjom površinom i
lako izdubljenom donjom površinom. Teška je oko 1,5 kg i smeštena je sa desne strane ispod
dijafragme.
Jetra je veoma prokrvljen organ preko sistema vena porte, kroz koju u jetru ulazi svakog
minuta oko 1 litar krvi, i arterijom jetre kroz koju jetra dobija još oko 300 ml krvi. Sagrađena je iz
mnoštva jetrenih režnjića, koji sačinjavaju žučni kanalić i jetrene ćelije oko njega.
Od mnogobrojnih funkcija jetre najznačajnija su metabolička i sekretorna.
Metabolička funkcija ogleda se u metabolisanju prispelih organskih i neorganskih materija i
sintezi odgovarajućih jedinjenja karakterističnih za ljudski organizam. Jetra je istovremeno organ
za deponovanje rezervi energetskih materija, pre svega glikogena. U njoj se vrše procesi
pretvaranja drugih hranljivih materija u šećer, iz kojih se najbrže stvara energija. Osim toga u jetri
se vrše procesi detoksikacije i odstranjivanja nekih štetnih materija iz organizma.
Od sekretornih funkcija jetre najznačajnije je stvaranje žuči. Žuč se konstantno stvara u jetri
i deponuje u žučnoj kesi, smeštenoj ispod jetre.
Izvodnim kanalom žučne kese, žuč odlazi u dvanaestopalačno crevo gde pomaže
razgradnju masti.
Gušterača (pankreas) je žlezda pridodata organima za varenje. Smeštena je pozadi želuca,

uz zadnji trbušni zid. Teška je 70-90 grama. Sastoji se iz tri dela: glave, tela i repa. Izvodnim
kanalom svoje sekrete (fermente) izlučuje u dvanaestopalačno crevo.
29
Žlezdani epitel gušterače proizvodi fermente za varenje belančevina, ugljenih hidrata i

masti. Osim ovih fermenata, gušterača u tzv. langerhansonovim ostrvcima, stvara hormon insulin,
koji reguliše nivo šećera u krvi.
Funkcije svih organa sistema za varenje regulisana je preko autonomnog nervnog sistema.
Od značajnijih mogućnosti prilagođavanja ovoga sistema na fizička naprezanja, dokazana
je mogućnost nagomilavanja veće količine glikogena u jetri.
SISTEM ORGANA ZA IZLUČIVANJE
Sistem organa za izlučivanje mokraće‚ ima najvažniju ulogu u izlučivanju štetnih materija
iz organizma.
Ovaj sistem sastoji se iz parnih i neparnih organa. Parni organi su bubrezi i odvodni kanali
mokraće do mokraćne bešike.
Neparni organi su mokraćna bešika i završna izvodna mokraćna cev.
Bubrezi su smešteni u takozvanim bubrežnim ložama, bočno od kičmenog stuba u visini

zadnjeg grudnog rebra i prva dva slabinska rebra. Imaju oblik uvećanog pasulja. Na središnjem
delu izdubljene strane nalazi se otvor-hilus bubrega, kroz koji prolaze krvni sudovi i mokraćovod.
Bubreg je težak od 120-200 grama, a dimenzije su mu 12 x 6 x 3 cm.
Osnovna funkcionalna jedinica bubrega je nefron, prošireni deo bubrežnih kanalića u vidu
epitelne čahure. Unutar čahure nalazi se bogata mreža krvnih kapilara, iz kojih se u epitelnu čahuru
filtrira primarna mokraća. Od primarne mokraće ćelije zida bubrežnih kanalića, procesima
resorpcije (upijanja) i sekrecije (lučenja), formiraju definitivnu mokraću. Stvorena mokraća
odvodnim kanalićima odlazi u bubrežnu karlicu, a zatim sluzokožnim-mišićnim kanalom
mokraćovodom u mokraćnu bešiku.
Mokraćna bešika je šupalj mišićni organ za skupljanje mokraće. Smeštena je u karličnoj

duplji. Kapacitet mokraćne bešike iznosi oko 350 cm 3 Na izvodnom otvoru mokraćne bešike nalazi
se kružni mišić (sfinkter), čija je kontrakcija pod uticajem svesti. Od ovoga otvora polazi završna
mokraćna cev.
Bubrezi su specifični organi za izlučivanje sa višestrukom ulogom. Njihov zadatak je da
izlučuju otpadne proizvode metabolizma, belančevina (urea, mokraćna kiselina), višak vode i
minerala i materija strane organizmu (naprimer lekovi). Osim navedenih funkcija bubrezi imaju
ulogu pufera-regulatora unutrašnje sredine ljudskog organizma.
Krv dovedena arterijom bubrega, pod pritiskom od 60 mm Hg, efektivnim filtracionim
pritiskom filtrira se u bubrežne kanaliće u primarnu mokraću, koja je zapravo krvna plazma bez
belančevina. Veličina bubrežnog krvotoka je oko 1200 ml krvi na minut. Količina filtrata primarne
mokraće normalno se kreće oko 120 ml/min ili 180 litara na dan.
Upijanjem tečnosti iz bubrežnih kanalića količina dnevne mokraće svodi se na 1,5 litara na
dan. Pored tečnosti iz primarne mokraće ponovo se upijaju i vraćaju u krv sve hranljive materije
(šećer i aminokiseline). Količina dnevne mokraće može znatno da se menja u zavisnosti od
klimatskih uslova i od količine unete tečnosti u organizam. Za vreme toplih dana, kada se
organizam obilno znoji i u vreme velike žeđi količina dnevne mokraće se svodi na pola litre.
Nasuprot ovome, uneta velika količina tečnosti u organizam povećava količinu dnevne mokraće do
nekoliko litara (približno onoliko koliko je tečnosti uneto u organizam).
30
Prilikom dugotrajnih fizičkih aktivnosti bubrezi preuzimaju značajnu ulogu regulatora

pufera unutrašnje sredine organizma, pošto sadrže hemijske spojeve (slabe kiseline ili baze i
njihove soli) koji neutrališu višak kiselina i baza u telesnim tečnostima. Kiseline (mlečna kiselina i
dr.) koje se stvaraju u organizmu sportista dobrim delom se neutrališu preko bubrega. U vreme
produženih mišićnih aktivnosti smanjuje se priliv arterijske krvi u bubrege, jer se u organizmu
menja preraspodela krvi. Srce, pluća i mišići zbog veće aktivnosti, dobijaju znatno više krvi na
račun organa sa smanjenom funkcijom pri fizičkim aktivnostima. Zbog smanjenog stvaranja
mokraće u organizmu se zadržava više tečnosti, koja će omogućiti organizmu da se obilnijim
znojenjem lakše oslobodi viška telesne toplote nastale u intenzivnim ćelijskim metaboličkim
procesima za vreme fizičkih naprezanja.
DRUGI ORGANI ZA IZLUČIVANJE

Disajni organi eliminišu iz organizma metabolizmom stvoreni ugljen dioksid. Ubrzanim
disanjem izbacuje se više CO2, pa se u organizmu smanjuje kiseonik (CO 2sa vodom daje ugljenu
kiselinu). Ovim se ispoljava regulatorna uloga pluća kao respiratornog pufera.
Koža
Znojenjem, preko znojnih žlezda kroz kožu, organizam se oslobađa viška toplote.
U vreme hladnoće znojenje praktično nestaje. Međutim, kada je temperatura vazduha
visoka, ili se organizam obilno znoji pri telesnim naprezanjima, količina znoja znatno se povećava.
Neaklimatizovana osoba izluči oko 1,5 litara znoja na sat. Osoba maksimalno prilagođena funkciji
znojenja, kakva su sportisti, mogu da izluče i do 3,5 litara znoja na sat.
31
ŽLEZDE SA UNUTRAŠNJIM LUČENJEM
Žlezde sa unutrašnjim lučenjem proizvode hemijske materije hormone, koje ubacuju

direktno u krv jer nemaju posebne izvodne kanale. Hormoni svoje dejstvo ispoljavaju na
određenim organima, regulišući njihovu funkciju, slično kao i vegetativni nervni sistem.
Žlezdane ćelije obrazuju funkcionalne jedinice oko sinusoidnih proširenja kapilara. Ova
blizina žlezdanih ćelija i krvi u kapilarima omogućuje bolju ishranu žlezdanih ćelija i lakše
izlučivanje hormona.
U žlezde sa unutrašnjim lučenjem spadaju:
 Hipofiza
 tireoidna zlezda
 paratireoidne žlezde
 timus
 epifiza
 nadbubrežne žlezde
 pankreas
 polne žlezde
Endokrini sistem je povezan sa CNS preko hipotalamusa. Utvrđeno je za većinu hormona

hipofize da se luče pod direktnim uticajem "oslobađajućih faktora" hipotalamusa. Takođe se zna da
jedan broj ovih hormona ima i "inhibitorne faktore" koji, pored postojanja povratne negativne
sprege, smanjuju njihovo lučenje u hipofizi.
HIPOFIZA
Hipofiza se funkcionalno može podeliti na prednji, srednji i zadnji režanj i smeštena je na
bazi lobanje u udubljenju koje se zove tursko sedlo.
Prednji režanj proizvodi hormone koji regulišu funkciju ostalih žlezda sa unutrašnjim
lučenjem :
 Somatotropni hormon ili hormon rasta
 Tireotropni hormon (TH)
 Luteinizirajuci (LH) i folikulostimulirajuci (FSH) hormon
 Adrenokortikotropni hormon (ACTH)
Srednji režanj luči hormone za ubrzavanje pigmentacije kože (melatonin) i u koji utiče na
ritmičnost i cikličnost dnevnih aktivnosti.
U zadnjem režnju hipofize se luče dva hormona: oksitocin i vasopresin, koji reguliše
lučenje mokraće preko bubrega.
Najvažniji hormoni prednjeg režnja hipofize su hormon rasta, hormon za regulaciju
funkcije nadbubrega i tireostimulirajući hormon (ubrzava lučenje hormona štitnjače).
Hormon rasta izaziva umnožavanje i hipertrofiju ćelija i uvećanja mekih tkiva (mišića) i
organa, većom ugradnjom belančevina u ćelije. Njegovo pojačano lučenje otpočinje oko 3-4-te
godine a najveći intenzitet ima u periodu puberteta. Smanjeno lučenje ovog hormona u detinjstvu
dovodi do patuljastog rasta iako su telesne proporcije i inteligencija očuvani. S druge strane, usled
povećanog lučenja ovog hormona u detinjstvu dolazi do pojave gigantskog rasta sa očuvanim
32
telesnim proporcijama i normalnom inteligencijom. Ako usled pojave tumora na hipofizi dođe do
pojačanog lučenja ovog hormona nakon prolaska puberteta, dolazi do pojave koju nazivamo
akromegalija. Ovu bolest karakteriše porast mekih tkiva i hrskavica, (usled završenog okoštavanja
nije moguć razvoj kostiju), i nesrazmere u telesnim proporcijama. Ovo se najbolje uočava na licu
obolelog gde se uočavaju isturene jagodice, velik i mesnat nos, povećane usne i povećanje vilične
kosti.
Tireotropni hormon deluje samo na ćelije tireoidne žlezde, stimulišući ih na proizvodnju
dva hormona-tiroksina i trijodtironina.
LH i FSH deluje na polne žlezde i to kod muškaraca testisi a kod žena ovarija. FSH se luči
ciklično kod žena i utiče na stvaranje i sazrevanje oplodne ćelije-jajašceta. Kod muškaraca
stimuliše spermatogenezu. LH kod žena stimuliše lučenje ženskih polnih hormona-estrogena a kod
muškaraca muškog polnog hormona testosterona.
ACTH deluje na koru nadbubrežne žlezde stimulišući prvenstveno lučenje glukokortikoida-
kortisola. O ulozi ovog hormona, nešto više reči će biti kada budemo govorili o nadbubrežnim
žlezdama.
TIREOIDNA ŽLEZDA
Štitasta žlezda (tireoidna žlezda) nalazi se u prednjem delu vrata. Sastoji se iz dva režnja
levog i desnog, spojenih jednim suženim delom. Oba dela fiksirana su sa bočnih strana grkljana, sa
kojim se zajedno podižu i spuštaju prilikom gutanja. Štitnjača je normalno teška 25-60 grama.
Osim toga ovaj hormon ima velikog uticaja na fizičko i mentalno stanje čoveka.
Tiroksin je odgovoran za regulaciju bazalnog metabolizma u organizmu-drugim rečima,
određuje osnovni energetski nivo na kom ćelija-organizam kvalitetno funkcioniše. Njegovo
pojačano lučenje poklapa se sa periodom od 3-4 godine i pubertetom. Pored bazalnog
metabolizma, reguliše i nivo emotivnih reakcija CNS. Jedno od glavnih metaboličkih efekata ovog
hormona je da njegovo prisustvo povećava koncentraciju glikoze u krvi što je jedan od preduslova
za povećanje energetskog nivoa na kom organizam radi. Ovo je veoma bitno za rad u uslovima
fizičkog opterećenja jer bez povećanja šećera u krvi nije moguće povećanje energetskih procesa u
mišićnim ćelijama i postizanje velikih i kvalitetnih kontrakcija.
Osim toga ovaj hormon ima velikog uticaja na fizičko i mentalno stanje čoveka.
Povećanje koncentracija ovog hormona u krvi, usled povećanog patološkog lučenja, dovodi
do Bazedovljeve bolesti koju karakteriše niz simptoma pojačanog energetskog rada ćelija,
(tahikardija, enormna mršavost, pojačano znojenje, i podrhtavanje ruku-tremor i povećanje telesne
temperature). Nasuprot ovom oboljenju, nedostatak ovog hormona dovodi do pojave nazvane
miksedema, koju karakteriše enormna gojaznost praćena edemima, zaostalost u rastu sa zdepastim
trupom i kratkim ekstremitetima i oštećnje inteligencije.
PARATIREOIDNE ŽLEZDE
Paratireoidne žlezde se nalaze sa obe zadnje strane tireoideje i zadužene su za
metabolizam kalcijuma (Ca) i fosfora (P) u organizmu. Jon Ca se kao "stražar" nalazi u porama
ćelijskih membrana i svojim pozitivnim naelektrisanjem reguliše promet jona kalijuma (K) i
natrijuma (Na) kroz membranu. Od količine ovog prometa elektrolita zavisi i trenutno
izbalansirano energetsko stanje ćelije u miru koje nazivamo "membranski potencijal". Kada se,
zbog pojave nervnog signala, pojavi talas akcionog potencijala koji je odgovoran za promenu
energetskog nivoa ćelije uloga Ca jona je da poveća propustljivost membrane za jone K i Na i na
taj način stvori preduslove za pojavu kontrakcije mišića. Zato, kod poremećaja u lučenju ovog
33
hormona kao što je njegovo smanjenje, jedan od dominantnih simptoma je stalan grč muskulature
koji nazivamo tetanija. Hiperfunkcija ovih žlezda dovodi do potpuno suprotne slike-smanjenja
ćelijske nadražljivosti koja se manifestuje mlitavošću muskulature što veoma podseća na oboljenje
- miastenia gravis.
S druge strane, metabolizam jona Ca i P nije vezan samo za ćelijsku membranu već
učestvuje i u gradivnim procesima u kostima, pa kod poremećaja u lučenju, u kliničkoj slici
dominiraju spontani prelomi ili iskrivljenja dugih cevastih kostiju.
TIMUS
Timus je žlezda sa unutrašnjim lučenjem koja se nalazi iza grudne kosti. Ima ulogu u
imunotetu, posle puberteta atrofira.
Epifiza je žlezda koja inhibitorno utiče na razvoj polnih žlezda. Kod kod njene hipofunkcije dolazi
do prerane pojave puberteta koju nazivamo - pubertas praecox.
NADBUBREŽNE ŽLEZDE
Nadbubrežne žlezde, desna i leva, nalaze se na gornjim polovinama bubrega. Teške su 10-
12 grama. U funkcionalnom pogledu razlikuju se dva dela, kora i srž.
Kora proizvodi tri vrste hormona. Prvi regulišu promet vode i soli u organizmu, drugi
deluju na metabolizam šećera i belančevina, a treći stimulišu razvoj sekundarnih seksualnih odlika.
Srž nadbubrega luči hormone adrenalin i noradenalin,koji stimulišu rad simpatičkog
autonomnog nervnog sistema. Najznačajnija uloga ovih hormona je regulisanje krvnog pritiska.
PANKREAS
Pankreas je žlezda koja samo jednim svojim delom učestvuje u endokrinom sistemu i to
onom koji luči hormone glukagon i insulin. Drugim delom aktivno učestvuje u procesu varenja
lučeći izuzetno jake pankreatične sokove.
Oba hormona pankreasa direktno utiču na promet šećera u krvi osiguravajući jedan
relativno konstantan nivo u miru.
POLNE ŽLEZDE
Polne žlezde luče hormone koji utiču, pre svega, na razvoj primarnih i sekundarnih polnih
odlika, a takođe i na promet materija u organizmu.
Najznačajniji uticaj muških polnih hormona na metabolizam nastaje nakon puberteta, kada
započinje intenzivniji razvoj muskulature, bržom sintezom belančevina u njima, i jačanja i
debljanja kostiju zbog obimnijeg taloženja kalcijumovih soli u međućelijskoj koštanoj masi. Od
drugih promena značajno je povećanje bazalnog metabolizma i brži promet mineralnih soli i vode
u organizmu.
34
CENTRALNI NERVNI SISTEM I ČULA
Centralni nervni sistem je koordinator funkcija svih organa ljudskog organizma i centar
svih svesnih radnji i ponašanja čoveka prema spoljnoj sredini.
Razlikuju se dva dela nervnog sistema: centralni i periferni.
Centralni deo, mozak i kičmena moždina, smešteni su u lobanji i kičmenom kanalu.
Periferni deo predstavljaju živci, koji povezuju centralni nervni sistem (CNS) sasvim delovima
čovečijeg tela.
Prema funkciji CNS se deli na somatski i autonomni.
Somatski nervni sistem nalazi se pod kontrolom svesti čoveka. Sa periferije prima
informacije iz voljne muskulature i čula, na osnovu kojih obrazuje šemu motornih pokreta i
prenosi ih do voljne muskulature.
Autonomni nervni sistem deluje van kontrole svesti. On prima nadražaje iz unutrašnjih
organa i krvnih sudova i reguliše njihovu funkciju. Deli se na dva dela, simpatički i parasimpatički
deo. Ova dva dela imaju antagonističko dejstvo, koja je u normalnim uslovima uzajamno
uravnoteženo. Simpatikus najčešće ubrzava funkciju organa i veoma je aktivan u stresnim
situacijama. Parasimpatikus, često nazivan čuvarem sna, uglavnom usporava funkciju organa.
Osnovna strukturalna jedinica nervnog sistema je neuron-nervna ćelija. Sastoji se od

ćelijskog tela i produžetaka. Telo ćelije najčešće je zvezdastog oblika, veličine 25-150 mikrona. U
protoplazmi su jedro i neurofibrile, koje se pružaju i u produžetku nervne ćelije. Po dužini nervna
ćelija sa produžecima može da bude dugačka i do nekoliko desetina santimetara.
Produžeci ćelija dele se na dendrite i aksone. Dendriti primaju nervne impulse i prenose ih
do nervne ćelije, a aksoni odvode impulse od ćelija. Aksoni su znatno duži od dendrita.
Tela neurona i dendriti obrazuju sivu masu CNS-a, a aksoni neurona belu masu. Više
udruženih aksona čine moždane puteve.
Neuroni koji prenose impulse sa periferija do CNS nazivaju se osećajnim ili senzornim
neuronima, za razliku od motornih neurona, koji prenose impulse od CNS do mišića i drugih
izvršnih organa.
Motorni nerv ulaskom u mišić grana se na mnogobrojne grančice, od kojih svaka interviše
jedno mišićno vlakno. Ćelijsko telo neurona zajedno sa aksonom, završnim granama motornih
nerava oko mišićnih vlakana i mišićna vlakna obrazuju jednu‚ motornu jedinicu.
PUTEVI NERVNOG SISTEMA

Dugi ili projekcioni putevi nervnog sistema dele se na ushodne ili senzorne i na nishodne ili
motorne živce.
Ushodni putevi sprovode površni i duboki senzibilitet. Iz receptora na koži prenosi se
osećaj bola, toplota i dodira, a iz receptora u mišićima i tetivama informacija o položaju i
kretanjima ekstremiteta. Ushodni putevi su živci čulnih organa, koji prenose osećaj vida, zvuka,
mirisa i ukusa.
Ovi putevi preko zadnjih korena kičmenih živaca u vezi su sa zadnjim rogovima sive mase
u kičmenoj moždini, odakle polaze ushodni putevi u više moždane centre.
35
Nishodni ili motorni putevi sprovode impulse iz viših moždanih centara, preko kičmenih
živaca i živaca za pojedine mišiće do samih mišića.
Učenje novih motornih navika i specifičnih pokreta u pojedinim sportskim aktivnostima je
formiranje novih refleksnih radnji kombinovanih iz više elementarnih refleksnih lukova. U prvo
vreme učenja, dok se ne obrazuje osnovna šema pokreta, ovi pokreti su grubi i nepravilni i izvode
se uz kontrolu viših moždanih centara. Nepravilnosti u pokretima javljaju se zbog toga, što se
pored kontrakcije mišića za određeni željeni pokret, kontrahuju i drugi mišići. Kasnijim
savlađivanjem nove motorne navike, odbacuju se nepotrebni pokreti. Kontrola viših moždanih
centara postepeno se smanjuje i cela radnja postaje automatska.
Osnovni način funkcionisanja CNS-a je putem brojnih jednostavnih i veoma složenih
refleksa.
Anatomsku podlogu svakog refleksa čini refleksni luk, koji se sastoji iz pet delova:
 receptor (prijemna ćelija specijalizovana za primanje određene promene energije),
 aferatni-ushodni neuroni, koji prenose impulse od receptora u CNS,
 sinapsa-mesto kontakta dovodnog (senzitivnog) i odvodnog (motornog) neurona,
 eferentni motorni (nishodni) neuron i
 mišić.
Najjednostavniji refleksni luk ima sinapsu, odnosno jedan spoj u kičmenoj moždini između
senzornih i motornih nerava i naziva sa monosinaptičkim refleksom. Disinaptički refleksi imaju
dve sinapse, dok složeni ili multisinaptički imaju više spojnica i u višim delovima CNS.
Periferni nervni sistem možemo podeliti na:
 simpatikusni i
 parasimpatikusni deo
Uloga koju ova dva sistema imaju u regulaciji rada visceralnih organa umnogome zavisi od
transmitera koji se luče na nervnim završetcima. Tako, podsećanja radi, periferni nervi na svojim
sinapsama i nervnim završetcima luče acetil-holin. Ovaj isti transmiter luče i preganglijska vlakna i
simpatičkog i parasimpatičkog sistema. Međutim, postganglijska vlakna SIMPATIKUSA,
zadužena za prenošenje impulsa do "radnog tkiva", pored acetil holina, u najvećem broju slučajeva
luče NORADRENALIN. Poznato je da noradrenalin ima slična dejstva kao i adrenalin, s bitnomn
razlikom da ne podražuje previše srčani rad i ima produženo dejstvo (više časova je potrebno da bi
se izlučio ili razgradio). Simpatikus reguliše promet materija u organima ubrzavajući ga, što
direktno dovodi do povećanja rada samog organa. Stimulativna uloga simpatikusa se ogleda i na
dejstvo samog centralnog nervnog sistema što direktno, preko alfa (piramidni) i gama nervnih
puteva, može izazvati povećanje sposobnosti mišićnih reakcija kao krajnjih efektornih organa na
završetku ovih puteva. Za razliku od simpatikusa, parasimpatikusna postganglijska vlakna luče
samo acetil-holin kao transmiter što bitno usporava promet materija u unutrašnjim organima i ima
za posledicu usporavanje njihove funkcije. Nema nikakvog dejstva na centralni nervni sistem i na
njegove motorne efektore-mišiće.
Mozak i kičmena moždina su zaštićeni meningealnim opnama i likvorom.

Mozak‚ u užem smislu ima više delova: veliki mozak, međumozak, srednji mozak i
rombasti deo mozga:
36
VELIKI MOZAK (telencephalon) – najsavršeniji deo nervnog sistema. Veliki mozak

pokriva u vidu plašta ostale delove mozga. Podeljen je na dve hemisfere: levu i desnu. U sivoj masi
velikog mozga smešteni su najviši motorni i senzorni centri i centri svesnih misaonih radnji
čoveka.Razvoj velikog mozga se ne završava u intrauterinom peridu već se produžava i nakon
rođenja, jer je za definitivno njegovo sazrevanje potreban uticaj okolne sredine. Razvitak mozga je
naročito intezivan u prvoj deceniji života kada je učenje i razvoj kako motoričkih tako i senzitivnih
i intelektualnih sposobnosti najveći. Mozak novorođenčeta se odlikuje nerazvijenošću kore,
piramidalnih puteva i corpus striatuma. Tek sa njihovim razvojem, veliki mozak preuzima ulogu
centralnog kontrolnog pulta. Težina mozga kod odraslog čoveka se kreće oko 1400 gr. Pojedine
moždane strukture se razvijaju i do 20-te godine života.
MEĐUMOZAK (mesencephalon) deo nervnog sistema čija je osnovna uloga u
sinhronizaciji dejstva ostalih nižih delova. Međumozak se nalazi između leve i desne hemisfere
velikog mozga. Najvažniji delovi međumozga su talamus i hipotalamus. U talamusu su
smešteniviši senzorni centri, a u hipotalamusu najviši centri autonomnog nervnog sistema.
Srednji mozak sačinjavaju jedra 12 moždanih živaca
Rombasti deo mozga (diencephalon) nalazi se u zadnjoj lobanjskoj jami. Sastoji se iz:
malog mozga, moždanog mosta i produžene moždine.
MALI MOZAK (cerebellum) je deo mozga odgovoran za koordinaciju svih pokreta a
naročito onih najpreciznijih, je smešten u zadnjoj lobanjskoj jami iznad produžene moždine. Sadrži
centralni deo i dve hemisfere. Njegova oštećenja dovode do poremećaja koorinacije pokreta,
ravnoteže i promene tonusa poprečno prugaste muskulature Mali mozak učestvuje u izvođenju
voljnih pokreta, kontroliše održavanje ravnoteže i uspravan stav.
U moždanom mostu nalaze se centri za održavanje uspravnog stava čoveka.
PRODUŽENA MOŽDINA (medula oblongata) deo nervnog sistema, u kome se nalaze i
završni centri za neke vitalne reflekse i pojedine kranijalne nerve. Tako se ovde nalaze centri za
refleks disanja, srčani ritam, kontrolu krvotoka, znojenje itd. Povrede vratnog dela kičmenog stuba
obično su udružene sa povredama produžene moždine (saobraćajni traumatizam). Najopasnije
situacije su kada pri udarcu odstraga dođe do hiperekstenzije glave, što dovodi do prekida
anatomske celine produžene moždine i, shodno tome, rada gore navedenih centara za disanje i
srčani rad.
KIČMENA MOŽDINA (medula spinalis) deo nervnog sistema gde su skoncentrisani
najprostiji nervni refleksni lukovi čiji je osnovni zadatak da u određenim situacijama omoguće brzo
refleksno reagovanje. Kičmena moždina je smeštena u kičmenom kanalu. Pruža se od prvog
vratnog pršljena, odnosno velikog okcipitalnog otvora, do drugog slabinskog pršljena. Debela je
oko 10 mm. Sastoji se od sive i bele mase.
Siva masa postavljena je duboko u kičmenoj moždini, oko centralnog kanala. Na
poprečnom preseku ima oblik slova H, na kojem razlikujemo središnji deo i po dva prednja i
zadnja roga. Prednji rogovi sadrže motorne centre, a zadnji senzome.
Belu masu kičmene moždine, kao i viših delova mozga, čine moždani putevi.
Kičmeni živci (31 par) prolaze kroz međupršljenske otvore kao prednji i zadnji koreni.
Prednji koreni sadrže motorna nervna vlakna, a zadnji senzorna.
Fizičko vežbanje koje u periodu nakon rođenja možemo u uslovnom smislu posmatrati kroz
funkcionalne igre (vidi psihomotorni razvoj) je od presudnog značaja za funkcionalno sazevanje
kore mozga, naročito motorne zone. U periodu intenzivnog rasta i razvoja celog organizma, fizičko
vežbanje ima blagotvorno dejstvo i na sazrevanje CNS-a. Razvoj koordinacije, brzine i donekle
snage, u ovom periodu zavisi i od uticaja vežbanja na sazrevanje moždanih struktura.
37
ČULA I ČULNI ORGANI

Čula ili analizatori omogućavaju organizmu da primi informacije o zbivanjima u spoljnoj
sredini i o promenama u unutrašnjim organima. Sastoji se iz receptora, ushodnih ili aferantnih
puteva i centralnog dela u kori velikog mozga.
Receptori su telašca osetljiva na razne vrste podražaja. Prema vrsti draži koja ih stimulišu
dele se na mehanoreceptore, termoreceprore, hemoreceptore i receptore osetljive na
elektromagnetne talase (štapići u oku). Druga podela receptora je prema lokalizaciji prijema draži:
eksteroreceptori primaju podražaje iz spoljne sredine tela, a interoreceptori iz unutrašnjih organa.
Rasprostranjenost receptora je različita. Neki se nalaze na većoj površini tela ili u više unutrašnjih
organa (receptori čula dodira u koži i receptori u mišićima i tetivama odakle se prenose
informacije o položaju i kretanju tela), dok su grupisani u posebnim čulnim organima (npr. čulo
vida u oku).
Od receptora informacija se prenose kao živčani impulsi ushodnim aferantnim putevima,
perifernog i centralnog nervnog sistema, do najviših centara za čula u kori velikog mozga.
Oko
Oko je smešteno u očnoj duplji. Delovi oka su: očni živac, očna jabučica i pomoćni organi.
Očna jabučica je oblika kugle ispunjena prozirnom očnom vodicom. Omotana je sa tri
opne. Spoljašnja je čvrsta i održava oblik oka, srednja sadrži krvne sudove i živce oka, a unutrašnja
receptore za svetlost i boje, štapiće i čepiće.
Na prednjem delu oka nalazi se dužica ili šarenica oka. U središnjem delu dužica je zenica,
otvor za prolaz svetlosnih zraka. Pozadi zenice je očno sočivo, koje prelama svetlosne zrake sa
fiksiranih predmeta i koncentriše ih u tački jasnoga vida. Stvoreni impulsi u tački jasnoga vida,
dalje se prenose ushodnim putem preko očnog živca do kore velikog mozga.
Pomoćni organi oka su očni mišići, omotači, očni kapci, vežnjača, suzni aparat i trepavice.
Uho
Uho je organ u kome su smešteni receptori čula sluha i čula ravnoteže. Sastoji se iz tri dela:
spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg, u kome su smešteni receptori za oba čula.
Spoljašnje uho je u vidu školjke, koja se zatim nastavlja spoljašnjim ušnim kanalom. Oba
ova dela sprovode zvučne talase do receptora u unutrašnjem uhu. Na granici između spoljašnjeg i
srednjeg uha je bubna opna i slušna koščica srednjeg uha, nakovanj i uzengija.
Unutrašnje uho smešteno je u kostima piramidne i slepoočne kosti. Sastoji se iz kanalića
ispunjenih tečnošću endolimfom. Pri treperenju endolimfe, koje izazivaju preneti zvučni talas iz
spoljne sredine, nadražuju se slušne dlačice neuropitelnih ćelija receptori čula sluha. Stvoreni
nadražaj prenosi se zatim slušnim živcem do centra za sluh u kori velikog mozga.
U mešnici i tri polukružna kanalića unutrašnjeg uha smešteni su receptori čula ravnoteže,
koja podražuje tečnost endolimfe svojim kretanjem nastalim pokretima glave. Ovaj čulni organ
samo je najvažniji deo složenog mehanizma održavanja ravnoteže tela. Pored njega u održavanju
ravnoteže učestvuju i čula vida i čulo dubokog senzibiliteta. Dejstvom svih ovih faktora automatski
se održava ravnoteža tela mišićnom aktivnošću.
Čulo mirisa
Receptori ovog čula se nalaze u sluzokoži nosa i potpuno su razvijeni po rođenju iako dete
reaguje na mirise nešto kasnije. Raspoznavanje mirisa uči se tokom celog života i može
38
predstavljati vrstu zanimanja. Kod pojava nekih lokalizacija tumora u mozgu, pre nastanka
glavobolja i neuroloških ispada fini početni simptom može biti gubitak osećaja mirisa.
Čulo ukusa
Receptori ovih čula se nalaze u papilama jezika, mekom i tvrdom nepcu. Tek između 2-3
meseca posle rođenja dete reaguje na ukuse (slano, gorko, kiselo) a već u drugoj polovini prve
godine života počinje da bira hranu, (najčešće blago zaslađenu).
Pravi ukus se formira u kasnijem životu pod uticajem navika u ishrani
Receptori čula ukusa smešteni su u sluzokoži gornje strane jezika, u vidu takozvanih
gustativnih telašaca. Ova telašca nadražuju se hemijskim materijama rastvorljivim u pljuvački.
Čulo ukusa razlikuje četiri vrste osećaja: gorko, slatko, slano i kiselo.
Čulo površinskog senzibiliteta

Receptori površnog senzibiliteta smešteni su u koži i sluzokoži nekih organa. Obrazuju ih
slobodni završeci senzitivnih živaca, od kojih zatim polaze ushodni živci za prenos mehaničkih
podražaja bola, toplote i hladnoće.
Čulo dubokog senzibiliteta

Receptori dubokog senzibiliteta smešteni su u mišićima, tetivama i zglobovima. Istezanjem
mišićnih i tetivnih vlakana i pritiskom na osetljiva telašca u blizini zglobova nastaju osećaji o
pokretima tela koji se odvijaju.
POKROVNI SISTEM
Sastoji se od kože, kose i noktiju
Koža:
 Epidermis
 Dermis
 Potkožno tkivo
Koža služi kao prva linija odbrane organizma, štiti od infekcija i UV zračenja.Takođe
učestvuje u regulaciji telesne temperature i uklanjanju otpadnih materija. Gornji sloj kože je
epidermis i sastavljen je od mrtvih ćelija koje sadrže keratin čineći kožu vodootpornom. Ćelije
epidermisa stvaraju pigment melanin. Dermis je ispod epidermisa i sadrži krvne sudove i nerve,
senzorne receptore, folikul dlake i glatke mišiće. Dermis sadrži i dva tipa žlezda: znojne i lojne
Ispod epiderma i derma se nalazi potkožno vezivno tkivo (uglavnom masti) koje pomaže toplotnoj
izolaciji, depou energije i zaštiti tela.
39
HOMEOSTAZA
Kontrolisanje stalnosti unutrašnjeg okruženja
Stabilno okruženje se održava u uskim okvirima i od suštinske je važnosti za život.
Organizam stalno vrši razmenu energije i materije između unutrašnje i spoljne sredine.
Dobici i gubici u organizmu moraju da balansiraju.
Upravljački sistemi
Receptor, kontrolni centar, efektor
Sistem povratne sprege: negativna povratne
pozitivne povratne
Homeostatski sistemi kontrole imaju receptore koji detetkuju promene i iz kontrolnog

centra usmerava odgovor na efektor.
Telo prati unutrašnje prilike i čini korekcije kroz biofid bek (biofeed back)sprege
U negativne povratne sprege su reakcije koje se suprotstavljuju promeni koja je izazvala
poremećaj homeostaze: Ako je u telu detetkovan višak toplote, mozak šalje signale krvnim
sudovima u blizini površine tela da se šire, kao i znojnim žlezdama da povećaju aktivnost. Kako se
telesna temperatura normalizuje, mozak obrće proces i usporava proizvodnju znoja i izaziva
suženje krvnih sudova.
U pozitivne povratne sprege su reakcije organizma koje pokreću dalju akciju. Uobičajeni
primer pozitivne povratne sprege je prilikom zgrušavanja krvi koja se stalno aktivira dokle god ne
prestane krvarenje.
Kad glukoza ulazi u krv posle obroka, višak glukoze se transportuje u jetru da bi se ona
skladištila u obliku glikogena. Između obroka kada pada nivo glukoze u krvi, jetra pretvara
glikogen u glukozu i oslobađa je (vraća) nazad u krv kako bi normalizovala nivo glukoze.
40
POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT
NOVI SAD
PSIHOLOŠKE I SOCIOLOŠKE
OSNOVE SPORTA
INTERNA SKRIPTA
Novi Sad
1
Sadržaj
UVOD U PSIHOLOGIJU SPORTA ...............................................................................................................3
LIČNOST I SPORT ......................................................................................................................................6
SPOSOBNOSTI I SPORT...........................................................................................................................13
UČENJE I SPORT......................................................................................................................................17
MOTIVACIJA I SPORT...............................................................................................................................21
SOCIJALNO-PSIHOLOSKI ČINIOCI USPEŠNOSTI U SPORTU...............................................................27
PSIHOLOŠKA PRIPREMA SPORTISTA...................................................................................................36
2
POGLAVLJE 1
UVOD U PSIHOLOGIJU SPORTA
U okviru ove teme saznacete šta je:
 Predmet, ciljevi i zadaci psihologije
 Psihologija sporta
 Istorijat psihologije sporta i njena primena
 Psihološke karakteristike sporta
Psihologija - predmet i cilievi
Reč psihologija potiče od grčke reči psiha, što znači duša i logos nauka. To je nauka koja
proučava psihički život čoveka, kao i organske i sredinske uslove njegovog nastanka i razvoja. Strukturu
psihičkog života čine psihički procesi, psihičke osobine i psihička stanja.
Psihički procesi se dalje dele na:
 Intelektualne (kognitivne) - preko kojih saznajemo objektivnu stvarnost (opažanje, učenje,
pamćenje, mišljenje)
 Emocionalne (afektivne) - preko kojih vrednujemo objektivnu stvarnost (prijatnost ili neprijatnost,
Ijubav lli mržnja, radost ill žalost, strah ili gnev, Ijubomora, itd.) -
 Voljno-motivacione (konativne) - kao što su organske potrebe (glad, žeđ, seksualna potreba,
potreba za kretanjem, za odmorom, itd.) i socijalne potrebe (za druženjem, za afektivnom
vezanošću, za priznanjem, ugledom i prestižom, za samopotvrđivanjem, za samoaktualizacijom,
itd.)
Psihičke osobine su relativno trajne odlike ličnosti koje se ispoljavaju u ponašanju. Za intelektualno
ponašanje najvažnije su intelektualne sposobnosti; za emocionalno temperament; za socijalno karakter i
za motivaciono potrebe, interesi, stavovi i vrednosti. Kriterijumi po kojima procenjujemo prisustvo osobina
kod neke ličnosti, kao njenih tipičnih karakteristika.
Psihička stanja se odnose na određene promene u našoj psihi i organizmu, kao rezultat uticaja
spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Tipična su stanja zamora, budnosti, razdraganosti, depresije, panike, itd.
Sve navedene komponente psihičkog života su međusobno povezane i čine jedinstvenu
organizaciju koja se označava kao "integritet ličnosti".
Ciljevi proučavanja psiholgije kao nauke dele se na teorijske i praktične.
Teorijski ciljevi ove nauke su da se dođe do odgovora na tri pitanja:

• ŠTA? - dolazi se do saznanja o prirodi psihičkih fenomena (šta je inteligencija, učenje,
temperament i sl.)
• KAKO? - saznanja o razvoju psihičkih pojava (kako se razvijaju intelektualne i motorne
sposobnosti; kako kvalitet porodične klime utiče na formiranje osobina ličnosti i sl.)
• ZAŠTO? - saznjanja o uzročnosti nastanka psihičkih pojava i ponašanja (zašto se deca koja rastu
u istoj porodičnoj sredini kasnije razlikuju po svojim psihološkim osobinama; zašto se Ijudi
agresivnije ponašaju u masi i sl.)
Praktični ciljevi proučavanja psihologije su:

 da opišemo i objasnimo ponašanje Ijudl - pojedinaca i grupa u različitim situacijama,
 da predviđamo ponašanje i
 da utičemo na ponašanje.
3
Psihologija sporta
Psihologija sporta proučava psihološke aspekte svih oblika i sadržaja fizičke kulture i ponašanje
svih učesnika u njima, sa ciljem da opiše, objasni, predvidi i kontroliše ta ponašanja, kako bi bila
usmerena u pravcu postizanja lične i sportske kompetentnosti.
Rezultati u svakoj sportskoj aktivnosti zavise od tri grupe faktora:

 karakteristika sportske grane,
 uslova u kojima se obavlja (socijalni, ekonomski, fizički) i
 strukturalnih osobina ličnosti i nivoa njene pripremljenosti (fizičke, tehničke, taktičke,psihološke).
Polazeći od toga, mogu se navesti četiri osnovna cilja psihologije sporta:

• Da otkrije psihološke faktore koji utiču na uspeh u sportskim takmičenjima. To su faktori vezani za
ličnost, njene osobine, procese i psihička stanja, ali i uticaj spoljnih faktora, kao što su pripadnost
grupi, ličnost trenera, ponašanje publike i sl.
• Da utvrdi doprinos tih faktora, pojedinačno i u interakciji, sportskom uspehu i ponašanju. Npr.
inteligencija je važna u svim sportovima, ali njen doprinos sportskom postignuću nije isti u atletici i
košarci.
• Da istražuje metode i sadržaje kojima se može povoljno delovati na poboljšanje i razvoj onih
osobina koje su dominantne za uspeh u pojedinim granama sporta.
• Da istražuje efekte bavljenja sportom i rekreacijom na formiranje i socijalizaciju ličnosti.
Istorijat psihologije sporta
Istorijat razvoja Psihologije sporta bi se mogao podeliti u bar pet perioda, od kojih svaki poseduje
specifičnosti koje su odredile pravac njenog daljeg razvoja.
Prvi period (1895-1920) bi se mogao nazvati ranim periodom, u kome dolazi do pobuđivanja
interesovanja za ovu oblast proučavanja. Tih godina Norman Triplet, profesor psihologije na Indijana
Univerzitetu u Americi, uočava pravilo da biciklisti voze brže u grupi ili u paru nego sami, ali tu pojavu nije
uspeo da objasni pa počinje da proučava psihološke aspekte sporta, odnosno motoričkih sportskih
veština. U tom periodu najviše je ispitivana uloga sporta u razvoju ličnosti, ali su ova interesovanja mahom
ostajala na teorijskom nivou, bez značajne praktične primene. Ipak, vredni pomena su prvi pokušaji u tom
pravcu: krajem XIX veka Fika osniva istraživačku laboratoriju za fizičko vaspitanje u Americi, a u isto
vreme Anderson sprovodi seriju eksperimenata o mentalnom vežbanju, transferu pri vežbanju, itd.
Drugi period u razvoju Psihologije sporta (1921-1938), mogao bi se okarakterisati kao perod
Kolemana Grifita, koji se smatra utemeljivačem ove nauke. On osniva prvu laboratoriju za Psihologiju
sporta, inicira otvaranje prvih trenerskih škola, objavljuje knjige iz ove oblasti, Psihologija treniranja (1926)
i Psihologija sporta (1928).
Treći period (1939-1965) mogao bi se nazvati periodom pripreme za budućnost. Sve veći broj
istraživača se opredeljuju za ovu oblast proučavanja, ali najveću zaslugu ima Frenklin Henri, koji osniva
odsek za fizičko obrazovanje na Kalifornija Univerzitetu i uvodi u nastavu predmet Psihologija fizičkih
aktivnosti. Sem njega, treba spomenuti i Harmona i Džonsona (istražuju emocionalne reakcije sportista,
profil ličnosti vrhunskih sportista), zatim Hasmena (proučava agresivnost boksera i rvača). 1963-a godina
se smatra godinom nastanka Psihologije sporta kao samostalne discipline. Tada je pokrenuta inicijativa za
održavanje I međunarodnog kongresa psihologa u sportu koji je održan 1965.g. Cilj ove mlade nauke bio
je podizanje efikasnosti sportista na takmičenjima.
Olimpijske igre u Meksiku 1968.g. bile su značajne za razvoj i primenu naučnih saznanja iz oblasti
Psihologije sporta. Razlog je taj što su se održavale na velikoj nadmorskoj visini (postavljalo se pitanje
kako će velika nadmorska visina da utiče na mentalne i emocionalne procese sportista) i trebalo je uvesti
nove metode u pripremi sportista zasnovane na naučnim rezultatima i timskom angažmanu stručnjaka
(lekari, fizioterapeuti, nutricionisti, psiholozi).
Za četvrti period (1966-1977) karakterističan je razvoj primenjenih disciplina Psihologije sporta
(npr. kliničke). Brus Odžilvi, profesor kliničke psihologije, posebno se bavio problemima sportista i kako
da se izbore sa njima, što je i objavio 1966.g.
Peti period, koji traje od 1978.g. do danas, karakterise procvat primenjenih disciplina i osnivanje
odgovarajućih časopisa (Sport and Exercize Psychology, Journal of Applied Sport Psychology), koji
svedoče o osnovnim problemima koji trenutno zaokupljaju pažnju sportskih stručnjaka, ali i sportske
javnosti uopšte, te zahtevaju dublje psihološko objašnjenje.
4
Zašto psihologija sporta nema još uvek tako široku primenu?
Ako pitate trenere koliko je važan udeo psihološke komponente, posebno u vrhunskom sportu, svaki
će, skoro bez izuzetka, reći da je to često presudni element. Ne angažuju psihologe, jer nisu dovoljno
psihološki edukovani, ne znaju u čemu može sve psiholog da im pomogne u radu sa sportistima. Osim
toga, samo angažovanje psihologa doživljavaju kao ugrožavanje njihove samostalnosti i kompetencije u
radu i odlučivanju.
Drugi razlog je u tome što i sami sportisti, na određeni način, zaziru od saradnje sa psihologom.
Plaše se da će im otkriti neku slabu stranu, neki nedostatak, što bi se moglo negativno odraziti na njihovu
karijeru. Isti je odnos i prema lekarima, samo što ih pravilnik o zdravstvenoj zaštiti obavezuje na kontrolne
preglede kojima se moraju obavezno podvrći.
Treći razlog, bar što se tiče naših uslova, odnosi se na to što su psihologiju sporta malo ili ni malo
kao nastavni predmet izučavali studenti psihologije. Sigurno je da će nastavnim programima psihologije
ubuduće više biti pokrivena ova oblast, jer je sport područje Ijudskog rada i aktivnosti koja se sve više širi i
sve više dobija na društvenom značaju. Naravno, ima i kod nas primera dobre saradnje psihologa sa
trenerima i njihovog značajnog doprinosa sportskim rezultatima (Stojanović S., Psihologija danas, 17/02,
str.24).
Psihološke karakteristike sporta kao radne aktivnosti
Takmičarski sport se pretvorio u vrlo naporan rad, zato što je zbog materijalnih, socijalnih,
političkih i drugih razloga preterano naglašena želja za pobedom. Prema tome, jedna od prvih
karakteristika sportske aktivnosti je:
 Maksimalno psihofizičko naprezanje - u toku takmičenja, u pripremi; neuobičajeno u
svakodnevnom životu; podstaknuto željom za rekordnim rezultatima.
 Stresogenost takmičarske situacije - takmičar je prinuđen na trostruku borbu: sa samim
sobom (da prevlada zamor, bol, iscrpljenost; npr. fenomen mrtve tačke kod trkača), sa
protivnicima (koji su izvori frustracija u ostvarenju cilja - pobede) i sa pravilima i sudijama, a
često i sa publikom.
 Visoki kriterijumi vrednovanja - vrhunski sportisti se upoređuju sa svetskim standardima, to
zahteva da budu zrele, jake ličnosti da bi to poređenje (uspehe i neuspehe) mogli da podnesu.
 Potreba za dokazivanjem - vek sportista je kratak, mnoge potrebe podređuju sportu, ali sport
pruža velike materijalne i socijalne prednosti.
 Velika konkurencija - moraju stalno da se dokazuju boljim rezultatima, to stvara psihološki
pritisak, jer se moraju upoređivati sa najboljima, svakodnevno trenirati, ograničavati privatnost i
slobodno vreme.
 Stalno prisutan latentan strah od povreda - to stvara emocionalno opterećenje.
 Vrhunski sportisti su u centru medijske popularnosti - koliko prija, toliko i opterećuje; neophodna
je zrelost ličnosti.
 Rezultati imaju vremenski ograničenu vrednost, uključujući i vrhunske - traju dok traje i karijera
ili dok ih neko ne prevaziđe; drugi ih ne mogu koristiti jer pripadaju samo pojedincu ili ekipi;
nemaju reproduktivnu vrednost, kao u nauci ili umetnosti. Sportista stvara poseban emocionalni
odnos prema svojim rezultatima, što dovodi do neizvesnosti koliko će njihova slava trajati.
Ove karakteristike zahtevaju da sportisti kao ličnosti budu emocionalno stabilni, sa snažnom voljom i
motivacijom za rad i dobro psihološki pripremljeni.
Šta treba znati iz ove oblasti?

 Šta čini psihički život čoveka?
 Šta je psihologija sporta?
 Psihološke karakteristike sporta?
 Na koji način nam saznanja iz psihologije sporta mogu koristiti?
Preporučena literatura:
 Lazarević, Lj.(1987):Psihološke osnove fizčke kulture, Beograd: Partizan
 Tubić, T.(2004):Psihologija i sport, Bački Petrovac: Kultura
5
POGLAVLJE 2
LIČNOST I SPORT
U okviru ove teme saznaćete šta je:
 Ličnost
 Crte ličnosti
 Psihološka proučavanja povezanosti ličnosti i sporta
 Emocionalna stabilnost i sport
 Anksioznost i sport
 Ekstraverzija i sport
 Dominacija i sport
 Agresivnost i sport
 Mentalna oštrina i sport
Definisanje ličnosti
Pojam ličnost potiče od latinske reči persona, koja je u starorimskom pozorištu označavala masku
koju su nosili glumci da bi posebno istakli neku osobinu lika koji su predstavljali. U svom prvobitnom
značenju reč ličnost je označavala spoljašnji izgled neke osobe, da bi vremenom poprimila veći broj
značenja. Najčešće značenje ove reči danas se vezuje za karakterističan način ponašanja pojedinca.
Postoji mnogo definicija ličnosti koje pokušavaju da obuhvate celokupnost psihičkog života čoveka
(sposobnosti, temperament, fizičku konstituciju, motive, interesovanja, stavove i vrednosti, moralne
osobine i način organizacije osobina u jedinstvenu strukturu).
Po Gordonu Olportu ličnost je »dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar
individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja «.
Prema Nikoli Rotu ličnost je »jedinstvena organizacija osobina (crta), koja se formira
uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine«.
I pored raznolikosti, veći broj teorija naglašava sledeća tri opšta obeležja ličnosti:
 celovitost, jedinstvo ili integritet (ličnost se posmatra kao celina, a ne po izolovanim
karakteristikama),
 osobenost ili individualnost (različitost pojedinca u poređenju sa drugima),
 relativna doslednost u ponašanju (slično ponašanje i u relativno različitim situacijama).
Ličnost se najčešće proučava sa aspekta strukture, dinamike i razvoja. Struktura ličnosti se

odnosi na utvrđivanje osnovnih elemenata koji čine ličnost, njihovu povezanost i integrisanost.
Dinamika ličnosti je pokušaj da se razumeju uzroci, mehanizmi i procesi koji imaju uticaja na
ponašanje.
Razvoj ličnosti odnosi se na probleme vezane za prolaženje kroz izvesne faze, stanja, i na
probleme vezane za činioce koji dovode do razlika među pojedincima.
U proučavanju strukture ličnosti sportista analiziraju se sledeća pitanja: koje su tipične osobine
ličnosti sportiste, da li postoje specifične crte sportista u poređenju sa nesportistima, da li postoje razlike u
osobinama ličnosti muških i ženskih sportista i dr.
Dinamika ličnosti sportista bavi se uticajem pojedinih osobina ličnosti na postizanje sportskih
rezultata, individualnim razlikama u osobinama ličnosti i njhovim uticajem na rezultate u sportu (npr.
anksioznost, agresivnost i dr.), uticajem sporta na razvoj nekih osobina ličnosti i dr.
U okviru razvoja ličnosti sportista proučava se uticaj sredine i nasleđa na formiranje pojedinih
osobina i sposobnosti, zatim povezanost uticaja pojedinih osobina na razvoj ličnosti.
6
Crte ličnosti
 Crte ili osobine ličnosti predstavljaju osnovne jedinice strukture ličnosti, to su predispozicije da
se na različite vrste draži i situacija odgovara ili reaguje na sličan ili ekvivalentan način. Crte su
dimenzionalne, što znači da se Ijudi razlikuju po stepenu njihove izraženosti. Postoje 3 merila za
određivanje osobina ličnosti:
 učestalost (da se ta osobina češće ispoljava u ponašanju)
 doslednost (da se ispoljava i u relativno različitim situacijama)
 intenzitet (da pojedinac vidljivo ispoljava tu osobinu u odnosu na većinu drugih Ijudi)
Postoji veliki broj osobina ili crta ličnosti koje različiti autori različito klasifikuju. Jednu od
najpotpunijih klasifikacija dao je Gilford. One deli osobine ličnosti na:
• Crte temperamenta - ukazuju na koji način pojedinac radi
• Karakterne crte - ukazuju na odnos čoveka prema radu, samom sebi i drugima
• Sposobnosti - pokazuju kako dobro neko nešto radi
• Somatske crte:
• Morfološke karakteristike - npr. visina, težina, boja kože
• Fiziološke karakteristike - organske funkcije (rad srca, bazalni metabolizam, temperatura)
• Motivacione osobine:
• Potrebe - izraz želja za udobnošću, vezanušću za druge, saradnjom
• Interesi - izraz nastojanja da se čovek bavi nekom aktivnošću
• Stavovi - odnos prema određenim pojavama, Ijudima, stvarima
Većina osobina ličnosti je normalno raspoređena u populaciji. To znači da najveći broj osoba ima
umereno razvijenu datu osobinu, dok je broj onih kod kojih je ona razvijena ekstremno, odnosno neznatno
daleko manji.
Treba napomenuti da osobine ličnosti imaju i motivacioni karakter, tj. da utiču na naše aktivnosti,
podstiču ih ili guše. Ali ne treba zaboraviti da je ponašanje osobe determinisano, osim osobinama
ličnosti, i navikama, stavovima, vrednostima, interesovanjima, očekivanjima, namerama, ciljevima u
budućnosti, itd.
Rezultati psiholoških proučavanja povezanosti ličnosti i sporta
Kakav je odnos između strukture ličnosti i bavljenja sportom i postizanja značajnih sportskih
rezultata? Ovo pitanje postaje sve značajnije s obzirom na to da su sportisti u istim rangovima takmičenja
najčešće izjednačeni u mnogim relevantnim elementima sportske pripremljenosti (fizičkim, tehničkim,
taktičkim), tako da psihološki faktori odigravaju najčešće odlučujuću ulogu.
Da li postoje neke specifične crte ili posebna struktura ličnosti koja ima odlučujući značaj, ne samo
po pitanju bavljenja sportom, već i u pogledu uspešnosti u postizanju rezultata u skladu sa potencijalima?
Drugim rečima, kako psihološki faktori utiču na fizičke aktivnosti i uspešnost u sportu? Postoji pretpostavka
da osobe koje se aktivno bave sportom poseduju posebnu strukturu ličnosti ili pak stepen razvijenosti
pojedinih osobina, po čemu se razlikuju od onih koji se ne bave sportom ili su manje uspešni u njemu.
Problem se može dalje raščlaniti na sportiste u različitim disciplinama, individualnim i ekipnim sportovima,
u različitom rangu takmičenja, različitog uzrasta i dr.
U odgovoru na pitanje da li se sportisti po svojim psihološkim karakteristikama razlikuju od
nesportista, postoje tri shvatanja.
Jedno je verovanje da postoji »adekvatna« ličnost ili »model« sportiste uopšte, pa čak i za
pojedine vrste sportova. Bilo je pokušaja da se za pojedine sportove dođe do idealnog profila ličnosti, kao
što su »bokserski tip«, »fudbalski tip«, »rvački tip«, itd. Međutim, istraživanja koja su podsticala ovakvo
radikalno shvatanje imala su mnoge metodološke propuste.
Drugo ekstremno shvatanje zastupa tezu da ličnost nije značajan faktor u sportskoj uspešnosti,
što znači da se sportisti po svojim psihološkim osobinama ne razlikuju od nesportista. Ovo shvatanje je
posledica neadekvatnih pristupa u proučavanju psihološke strukture ličnosti.
Treće shvatanje koje je najprihvatljivije (i potvrđeno mnogim empirijskim istraživanjima) ističe da
se sportisti od nesportista razlikuju samo u nekim osobinama ličnosti i to na osnovu stepena izraženosti tih
osobina. Rezultati psiholoških istraživanja pokazuju da su osobine koje dovode do razlika između
uspešnih sportista i ostalih, sledeće:
 emocionalna stabilnost, samokontrola, manja tendencija za anksioznim oblicima ponašanja,
 izraženija ekstraverzija,
7
 veće samopouzdanje, sigurnost u sebe, veći stepen istrajnosti i odgovornosti,
 izraženija potreba za dominacijom, kompetentnošću i postignućem,
 veća sposobnost adaptacije za uspešno izvođenje u uslovima stresa,
 adekvatna motivisanost u uslovima treninga i takmičenja.
Postavlja se i pitanje da li (i u kojoj meri) bavljenje sportom može da menja postojeću strukturu
ličnosti? Odgovor je potvrdan, jer je izvesno da različiti sportovi razvijaju više jedne nego druge dispozicije
ličnosti.
Možemo zaključiti da postoji obostrana uslovljenost, tj. stalna povratna sprega u kojoj određene
osobine ličnosti determinišu bavljenje i uspeh u sportu, a ovaj opet utiče na formiranje i razvijanje osobina
koje postaju nerazdvojne komponente ličnosti.
Emocionalna stabilnost i sport
Emocije su uvek prisutne u našem ponašanju, čak i kad nisu intenzivne pa ih nismo ni svesni.
Svako Ijudsko biće oseća sve emocije koje su karakteristične za Ijude (radost, žalost, bes, depresivnost,
strah, anksioznost, krivica, zavist, uvređenost, itd.). One su neka vrsta komentara ličnosti na zbivanja u
sredini, izazvane su nekom značajnom situacijom iz okruženja ili unutrašnjim mentalnim stanjem. A
ispoljavaju se kao subjektivni doživljaj, ponašanje (mimika lica, glasa, pokreti tela) i fiziološke promene
u organizmu (ubrzano disanje, bledilo, crvenilo, znojenje, sušenje usta, ukočenost mišića, itd).
Emocionalnost je stepen subjektivne osetljivosti na promene u situaciji. Emocijama je moguće
upravljati, odnosno ispoljavanje emocija je podložno kontroli.
Emocionalna kontrola je relativno trajna sposobnost ličnosti da na podsticaje sredine ispoljava
emocije koje su u skladu sa snagom podsticaja, a emocionalna stabilnost staloženost osobe u opasnim
ili iznenadnim, odnosno stresogenim situacijama i ona predstavlja vid prirodne selekcije u sportu. Sport je
takva aktivnost koja je nužno povezana sa neizvesnošću, strahom, strepnjom, nesigurnošću, znači da su u
pitanju stresogene situacije koje vrlo brzo i lako dovedu do razlike između onih koji sa takvim situacijama
mogu da se izbore i onih kojima je to daleko teže. Ovi prvi opstaju u sportu zahvaljujući emocionalnoj
stabilnosti, a ostali polako bivaju potisnuti, bilo u niži rang takmičenja ili iz sporta uopšte.
Važno je znati da emocionalna stabilnost nije podjednako moćno psihološko svojstvo ličnosti u
svim sportovima. Kod onih sportova koji zahtevaju snagu i izdržljivost emocionalna stabilnost manje dolazi
do izražaja, u odnosu na sportove gde se zahteva fina koordinacija pokreta. Prema nalazima jednog
istraživanja (Havelke i Lazarevića), 30% sportista pokazuje osrednju do visoke emocionalne nestabilnosti
na takmičenjima, ali imaju druge personalne dispozicije (motiv za dominacijim, snažan super-ego, jak
motiv postignuća), koje kompenzacijom i nadkompenzacijom održavaju stanje organizma u prikladnoj
ravnoteži za vreme takmičenja.
EMOCIONALNA STABILNOST
• zrelost
• samokontrola
• realnost
• odsustvo neurotičnog umora
• optimizam
• mirnoća
• visoka tolerancija na frustraciju
EMOCIONALNA NESTABILNOST
• nezrelost
• nestabilnost
• nesigurnost pred nastup
• umor
• uzbuđenje, briga, strepnja
• napetost
• niska tolerancija na frustraciju
Da li emocije otežavaju ili olakšavaju prilagođeno ponašanje u sportu? Odgovor: Postoji optimalna
granica emocionalne napetosti, iznad i ispod nje dolazi do pada uspešnosti.
8
Anksioznost i sport
Anksioznost se definiše kao nejasna strepnja, trema, strah blagog intenziteta, kada ne znamo
čega se plašimo. To je neprijatno stanje napetosti, iščekivanja, neizvesnosti, nespokojstva. Ličnost strepi
unapred od opasnosti koja ne mora biti realna. Anksioznost treba razlikovati od straha kao normalne
reakcije na opasnost. Javlja se kada precenjujemo opasnost vezanu za budućnost, a potcenjujemo
sopstvene sposobnosti da se sa tom opasnošću izborimo.
Sve što je do sada rečeno, karakteristično je i za sportsku anksioznost pred takmičenje. Ona se
doživljava kao konflikt između želja, potreba, težnji da se postigne cilj, i strepnje, zebnje, straha da se cilj
ne može postići i posledica nepostizanja cilja. Ispoljava se u obliku uzbuđenja koje ide od lake treme do
jakog straha, što ekstremno ekscitira sportistu, čini ga emocionalno nestabilnim, nervoznim, a to stanje ga
parališe i čini prividno nezainteresovanim i neangažovanim.
Pojavu anksioznosti najlakše prepoznajemo preko njenih karakterističnih simptoma:
pojačano znojenje, drhtanje, ubrzano disanje, razdražljivost, agresivnost, itd. Nažalost, simptoma
anksioznosti postajemo svesni tek kada je njihov intenzitet daleko iznad optimalnog i kada počne da
remeti naše aktivnosti (destruktivna trema).
Treba imati na umu da se anksioznost može pojaviti kao strukturalna crta ličnostl ili kao
prolazno stanje vezano za određenu situaciju. Tako da sportisti koji imaju anksiozne elemente u strukturi
ličnosti, mnogo češće ispoljavaju ovo osećanje u stresnim situacijama u životu kao i u sportu. Oni opažaju
veći broj situacija kao preteće i na njih reaguju povišenim novoom uzbuđenja. U sportu su to situacije
vezane za sledeće kontekste: sticanje veština u toku treniranja, predtakmičarske situacije, situacije u toku
takmičenja i stresne situacije posle takmičenja. Mogući uzroci njihovih strepnji su sledeći:
 neizvesnost pobede ili poraza,
 personalne i socijalne posledice zbog (ne)uspešnosti,
 strepnja od povreda, sumnja u mogućnost napredovanja (zbog godina, nedovoljnog
vežbanja,završetka karijere, konflikata u klubu),
 strepnja kao posledica ispoljavanja svojih ili tuđih agresivnih tendencija.
Ekstraverzija i sport
Ekstraverzija-introverzija je bipolarna dimenzija ličnosti:

Ekstraverzija podrazumeva okrenutost prema spoljnom svetu, praktično ponašanje, rešavanje konkretnih
problema, otvorenost, lako i brzo uspostavljanje međuljudskih odnosa, smelo ulaženje u nove situacije,
brzo prilagođavanje, kontrolisanu agresivnost. Smatra se da ekstraverti imaju »jak« nervni sistem, tj.
manju senzitivnost nervnog sistema.
Introverzija je okrenutost ka sebi, težnja ka premišljanju, povučenosti, oklevanju, zatvorenost,
rezervisanost prema drugima, odbrambeni stavovi, osetljivost na kritiku, teškoće u prilagođavanju sredini,
slabiji kontakti sa Ijudima, sklonost osećanju manje vrednosti, strpljivost, upornost, rigidnost. Za njih je
karakterističan »slab« nervni sistem, osetljiv, reaguje i na stimuluse manjeg intenziteta.
Ekstravertne ličnosti se generalno cešće odlučiju za bavljenje sportom, ali pokazuju i veću
uspešnost u njemu. Nužnost da sportisti pretežno pripadaju ovom tipu ličnosti proističe iz zahteva koje
sport kao aktivnost stavlja pred njih. Oni koji su spremni da podnesu veće napore (i fizičke i psihičke
prirode), koji su istrajniji, fizički aktivniji, opstaju u sportu. Sposobnost podnošenja većih napora i fizičkog
bola uzrokovana je manje osetljivim nervnim sistemom.
Ekstraverzija je povezana isa drugim svojstvima ličnosti važnim za uspeh u sportu, kao što su
potreba za dominacijom, nezavisnost, manja sklonost anksioznim reagovanjima i socijabilnost.
Socijabilnost je posebna dimenzija ličnosti koja razlikuje uspešne i neuspešne sportiste, ali se nekad
posmatra i kao način ispoljavanja ekstraverzije. Osnovne komponente ove dispozicije su toplina, dobra
priroda, pažljivost prema Ijudima, poverenje, prilagođavanje, kooperativnost. Ova osobina je značajna za
sportiste, a u sportu se manifestuje kao poverenje u saigrače, spremnost na saradnju, prihvatanje i
vrednovanje saigrača, prilagođavanje grupi i grupnim normama, itd. Jasno je da je socijabilnost značajna
posebno za kolektivne sportove, mada i u individualnim dovodi do lakšeg prilagođavanja.
Na kraju možemo zaključiti da se ekstraverti više bave sportom uopšte, da postižu visoke
rezultate, pretežno se opredeljuju za timske sportove i prisutniji su na višim nivoima takmičenja. Nasuprot
njima, introverti radije biraju individualne sportove, i zadržavaju se na nižim nivoima takmičenja, a nereko
bivaju eliminisani još u primarnoj selekciji.
9
Dominacija i sport
Osobe koje su uspešnije u sportskim aktivnostima pokazuju u većem stepenu izraženu potrebu za
dominacijom, pod kojom se podrazumeva težnja za dokazivanjem, samopotvrđivanjem sklonost ka
takmičenju, oštrina, kontrolisana agresivnost, nezavisnost itd. Dominacija se kod sportista ispoljava i u
formi potvrđivanja, težnji za ispoljavanjem ponosa, neosetljivosti za socijalne probleme, sklonost hvaljenju,
a u jačem stepenu može se ispoljiti i kao sarkazam koji može da dobije oblik verbalne agresivnosti. Ona
može imati za cilj da se uspostavi kontrola i dominacija nad drugima (protivnikom) ili svojom okolinom, ali i
vid kontrole nad samim sobom. Dominacija je tesno povezana sa motivom za postignućem, koji je
takođe razvijeniji kod osoba koje su uspešnije u sportu nego kod ostalih. Motiv za postignućem u svojoj
osnovi ima težnju da ostvarimo cilj koji smo sebi postavili i da se time istaknemo pred drugima. Isticanje
pred drugima je prevashodni cilj u oba određenja, s tim da se dominacija posmatra kao osobina ličnosti, a
motiv za postignućem kao način (tj. usmerenost, zalaganje) da se postavljeni cilj ostvari.
Dominaciju, kao osobinu ličnosti, moguće je razvijati u sportu kroz nastojanje da se uvek bude,
bar malo, bolji u odnosu na vlastito prethodno postignuće. To bi, svakako, predstavljalo vid
samopotvrđivanja koji ima potkrepljujući efekat na buduće zalaganje.
Agresivnost i sport
U sportu, kao i u svakom takmičenju gde imamo protivnika, određeni nivo agresivnosti je poželjan
jer iz nje proističe borbenost, upornost, istrajnost. Međutim, često se među sportistima ispoljava
agresivnost koja prelazi granice fer-pleja. Agresivnost u ponašanju Ijudi ima svoje psihološke i socijalne
korene
Treba praviti razliku između urođene, reaktivne i instrumentalne agresivnosti. Urođena
agresivnost predstavlja strukturalnu osobinu ličnosti i ispoljava se u vidu destrukcije, težnje za uništenjem.
Druga predstavlja reakciju na nezadovoljstvo i frustracije, dok se treća odnosi na nameru pojedinca da
postigne neki cilj, bez direktnog ataka na objekat agresivnosti. Sva tri oblika dolaze do izražaja u
sportskim takmičenjima u najrazličitijim oblicima neprijatnosti i nasilja.
Po pravilu, primarno agresivne ličnosti su hrabre, a reaktivno agresivne su plašljive. Agresivnost i
nastaje zbog toga da bi se prikrilo osećanje nesigurnosti. Zato treneri među sportistima treba da razlikuju
»plašljive borce« od »hrabrih boraca«, bez obzira što mogu na sličan način ispoljavati svoju borbenost.
Plašljivi borac ima snažnu potrebu da se dokazuje sebi i drugima, ali njegova hrabrost je nesvesna
odbrana od straha i u situacijama velikog takmičarskog stresa je manje pouzdan.
Instrumentalnu agresivnost često zapažamo među igračima u grupnim sportovima. Nekad i sami
treneri preporučuju igračima da budu oštri i grubi, kako bi onemogućili protivnika, i to se naziva »zadana
agresivnost«. Nju u takmičarskim situacijama prihvataju i ličnosti koje po svojoj prirodi nisu agresivne, jer
sama situacija takmičenja ima za cilj da se postigne moć nad protivnikom, da se pobedi. Nekada se
naziva i borbenošću ill kontrolisanom agresivnošću, a ispoljava se kroz preduzimljivost, prodornost,
odlučnost, spremnost da se uhvati u koštac sa konkretnim problemom, da se ne predaje.
Jedna zanimljiva ilustracija - u masi Ijudi uvek će se naći jedan broj onih kod kojih je agresivnost
kao osobina ličnosti veoma izražena (indeks agresivnosti se računa na osnovu pokazatelja ponašanja:
vikanje, bacanje predmeta na teren, bacanje petardi, sukob sa organima reda, tuče sa protivničkim
navijačima). Broj gledalaca koji su skloni različitim oblicima agresivnog ponašanja na fudbalskim terenima
izgleda ovako:
 Sasvim tolerantni 14%

 Blago agresivni (skloni samo po nekom verbalnom duelu) 46%
 Osrednje agresivni (verbalni dueli i povremeno bacanje predmeta u teren) 23%
 Prilično agresivni (verbalna agresija, bacanje petardi) 12%
 Siledžije (skloni svemu i svačemu, huligani) 5%
Siledžije su nosioci nasilja i agresivnosti na stadionima. Kod njih je izražena primarna agresivnost i
lako je aktiviraju u situacijama gde ima dosta Ijudi, kako bi istakli i pokazali svoju moć. Oni su po prirodi
nesocijalni, impulsivni. Reaktivna agresivnost se takođe lakše okida na stadionu, jer osoba svoje
nezadovoljstvo lakše ispoljava zbog smanjenog osećaja odgovornosti na otvorenom prostoru.
Klubovi da bi što više homogenizovali svoje navijače i zadobili njihovu podršku, izmišljaju fenomen
tzv. »spoljnog neprijatelja«. Najveći konkurent se okrivljuje za nefer odnose, grubu igru, naklonost sudija i
sl. Takvi stavovi prema protivniku se prenose na gledaoce, a to među njima stvara povišenu tenziju i
spremnost za agresivno ponašanje. Nije slučajno što odnosi među velikim rivalima u sportu često nisu
10
dobri (npr. delije i grobari).
Na ispoljavanje agresivnosti, osim broja gledalaca, deluje i sam ambijent. Na utakmicama koje se
igraju u zatvorenim prostorima manje je agresivnosti, ne samo što je u proseku manji broj gledalaca nego
na fudbalskim utakmicama, već i zbog toga što navijači imaju osećaj kamernosti (kao da su kod kuće ili u
bioskopu) i to ih navodi na samokontrolu. Na otvorenom prostoru navijači se osećaju slobodnijim,
prirodnije reaguju i imaju utisak da će ostati nezapaženi ako učine neki ispad.
Mentalna oštrina i sport
Ova osobina diferencira uspešne sportiste od nesportista. Manifestuje se kao čvrst, krut stav,
jedan uravnotežen realizam, hladan i racionalan odnos bez prisustva emocionalnosti, sentimentalnosti itd.
Sportisti koji poseduju visok nivo ove crte spremni su da se prihvate teških poslova, ne demotivišu se
lako, kritika ne može da ih povredi, nije im potrebno ohrabrenje od trenera. Ova crta se stiče tokom života,
ali ima nagoveštaja da je ona jednim delom i rezultat bavljenja sportom. Sportske aktivnosti privlače
osobe oštre i čvrste naravi, jer se u njima zahteva suočavanje sa problemima, žilavost, otpornost,
istrajavanje, samopouzdanje i dr. pa pojedinci zato i odlučuju da se u njima zadrže.
Zaključak
Ličnost sportiste je u osnovi:

 emocionalno zdrava, dobro organizivana i integrisana,
 odlikuje se samopouzdanjem, težnjom za postignućem i samopotvrđivanjem sa visokim kapacitetom
da bude uspešna u situacijama stresa, posebno onima koje su obeležje takmičenja na visokom
nivou,
 dobro kontroliše svoje emocije i ponašanje, tako da može svesno da dovede svoj organizam
uoptimalno stanje aktivacije, koje će u zavisnosti od situacije i zadatka obezbediti najuspešnije
izvođenje,
 ne samo da ima visoke nivoe aspiracije, nego to traži i od drugih,
 ima tendenciju da bude dominantna, da donosi odluke,
 ona je slobodna ali kontrolisana, izražava svoju prirodnu agresivnost koja ne sputava potrebu za
afilijativnošću,
 ima tendenciju da vodi ogranizovan i strukturiran život,
 ima težnju za visokim socijalnim statusom, da živi na socijalno poželjan način.

 Šta je ličnost i koja su njena obeležja, osobine ličnosti?
 Odnos ličnosti i bavljenja sportom, postoji li razlika između sportista i nesportista?
 Svojstva ličnosti značajna za bavljenje i uspeh u sportu (emocionalna stabilnost, anksioznost,
ektraverzija,agresivnost, dominacija)?
 Ličnost sportiste?
11
POGLAVLJE 3
SPOSOBNOSTI I SPORT
U okviru ove teme saznacete šta su:
 Vrste sposobnosti
 Senzorne sposobnosti
 Psihomotorne sposobnosti
 Intelektualne sposobnosti
 Povezanost sposobnosti i sporta
Sposobnosti
Sposobnosti su (po Rotu) one osobine ličnosti od kojih zavisi razlika u uspešnom obavljanju
određenih poslova, ukoliko oni koji obavljaju poslove imaju slično iskustvo i ukoliko su podjednako
motivisani da te poslove obavljaju.
Sposobnosti se definišu kao potencijalne ili aktualizirane mogućnosti čoveka da vrši neku
aktivnost ili obavlja neke poslove. 0 potencijalnim sposobnostima govorimo kao o predispozicijama, a o
aktualiziranim kao o znanju i veštinama.
Same sposobnosti su dominantno određene nasleđem (pr. koeficijent inteligencije je
determinisan nasleđem preko 80%, a senzorne i psihomotorne sposobnosi i više), ali sredina (fizička,
socijalna, ekonomska, kulturna) omogućuje da se potencijali u ličnosti razviju. Treći faktor važan za razvoj
složenih sposobnosti je samoaktivitet - pojedinac mora uložiti napor da razvije svoje sposobnosti kroz
rad, vežbanje, učenje.
Individualne razlike u sposobnostima najviše dolaze do izražaja u obavljanju neke složenije
aktivnosti.
Vrste sposobnosti: sposobnosti se mogu podeliti na senzorne, psihomotorne i intelektualne. Sve tri
vrste sposobnosti vrlo su značajne za sportsku aktivnost.
Senzorne sposobnosti
Zadužene su za prijem draži iz sredine i iz organizma. Zahvaljujući njima saznajemo koja vrsta
draži na nas deluje, njen intenzitet, kvalitet, lokalizaciju u prostoru. Draži primamo preko naših čula, a to
su čulo vida, sluha, mirisa, ukusa, statička i kinestetička osetljivost.
Kod sportista, izraženost ovih sposobnosti je povezana sa »perceptivnim aspektom veštine«
koji omogućava prijem određenih vrsta relevantnih draži, njihovu integraciju u opažajnu celinu, i
usmerenost pažnje ka određenim vrstama sadržaja. U oblasti sporta od posebnog značaja su:
 oštrina vida na blizinu i daljinu,
 razlikovanje boja,
 širina vidnog polja (primećivanje i predmeta izvan središta vidnog polja),
 osetljivost sluha na zvuke različitih visina i intenziteta,
 inteligibilnost zvučnog signala - sposobnost da se u šumu uoči signal (npr. igrači čuju sudijsku
pištaljku i pri izuzetno jakoj buci, glasnom navijanju)
Ova senzorna sposobnost dolazi do izražaja u svim vrstama sportova, ali posebno je očigledna
kod kolektivnih sportova. Shodno tome razlikujemo igrača koji ima dobar pregled situacije na terenu,
tačno primeti kada je koji saigrač u prilici da uradi za ekipu više nego on sam, pa mu blagovremeno uputi
loptu, a ima i igrača koje lopta iznenadi čak i kada im pada direktno na glavu. Bitno je praviti razliku
između sebičnosti igrača i slabije razvijene senzorne sposobnosti (»nisam primetio«). I još nešto: čitava
12
situacija izgleda i drugačije se doživljava na terenu gde treba u momentu reagovati i gde je odgovornost
na plećima konkretne osobe, a drugačije sa klupe ili iz fotelje uz TV. Primer služi da se razluči šta jesu, a
šta nisu perceptivne sposobnosti.
Psihomotorne sposobnosti
Ove sposobnosti ogledaju se u brzini, spretnosti i tačnosti izvođenja pokreta ili radnji. Postoji više
specifičnih psihomotornih sposobnosti, ali za oblast sporta su najvažnije psihomotorna snaga, brzina,
koordinacija i preciznost.
Psihomotrona snaga dolazi do izražaja u sportovima gde treba savladati neki otpor (npr. dizanje
tegova, rvanje) ili izvršiti neki rad (npr. skok). U sportu su važna tri oblika snage:
 Eksplozivna snaga - dolazi do izražaja kad u kratkom vremenu treba izvesti brz i snažan pokret
(npr. skok u atletici, udarci u borilačkim sportovima, skok i smeč u odbojci, skok u košarci, udarac
na gol u fudbalu i rukometu). Ova vrsta snage je najvećim delom urođena (80%) i nikakvim
treningom se ne može mnogo poboljšati (sem ako se sa treniranjem počne od 5-7. godine). Ona
dostiže svoj maksimum oko 18-22. godine života, a posle 30. godine naglo opada, što znači da je
vek sportista u sportovima eksplozivne snage do 30. godine starosti. (Najbolji test za merenje
eksplozivne snage je troskok s mesta, skok u dalj, jačina udarca.)
 Repetitivna snaga - to je sposobnost da se izvede što veći broj pokreta i vremenski što duže.
Ona je važna za one aktivnosti koje traju dugo (fudbal) ili koje su kraćeg trajanja ali velikog
intenziteta (rvanje, džudo). Ona se brzo razvija i dostiže svoj maksimum oko 35. godine, a posle
40. naglo opada. Koeficijent urođenosti je dosta nizak, 50%, znači da se može razvijati kroz
trening i dugotrajno vežbanje, zato se često poistovećuje sa izdržljivošću. (Najbolji testovi za
merenje su zgibovi, sklekovi, ispravljanje trupa, čučnjevi i naskoci na klupu.)
 Statička snaga - sposobnost da se izdrži neko opterećenje ne menjajući položaj tela, kao što je
slučaj kod dizanja tereta. Ona se sporo razvija i dostiže maksimum oko 32. godine, a ima i nizak
koeficijent urođenosti (56%).
Sva ova tri tipa snage zajedno čine jedan opšti faktor snage, a postoje i specifični faktori snage,
kao što su: faktor snage trupa, ramenog pojasa i nogu. Snaga trupa je najvažnija kod dizanja tegova, a
snaga nogu kod rvanja i džudoa.
Psihomotorna brzina je sposobnost da se izvede veliki broj pokreta za odredeno vreme ill jedan
pokret što brže. Ona je najviše određena genetski (95%), svoj maksimum dostiže oko 20. godine, ali i
posle ovog perioda ne opada tako naglo. To je odlučujuća osobina u mnogim sportovima (npr. sprint,
borilački sportovi).
Psihomotorna koordinacija je sposobnost izvođenja složenijih, brzih i preciznih pokreta,
angažovanjem dva ili više ekstremiteta. Ona učestvuje u svim sportovima i to srazmerno komplikovanosti
tehnike. Npr. koordinacija je značajnija u košarci nego u rukometu, jer je struktura pokreta u košarci
komplikovanija i situacije su komplikovanije. Nekad se naziva i »psihomotorna inteligencija«. Koeficijent
urođenosti je oko 80%, ali se donekle može popraviti u složenijim aktivnostima. Npr. veća je koordinacija
pokreta u boksu i košarci nego u atletici (izuzimajući trčanje preko prepona).
Psihomotorna preciznost je sposobnost da se pogodi neki cilj, bilo gađanjem (šut na gol) ili
vođenjem nekog predmeta (udarac mačem). Razlika između gađanja i vođenja je u tome što kod gađanja
nema mogućnosti korekcije. Preciznost je osetljiva na povišena emocionalna uzbuđenja, pa tada može
doći do promašaja (npr. kad je igrač sam pred golom, pod košem i sl.). Ima visok stepen urođenosti (80%)
i dostiže maksimum oko 25. godine. Najvažnija je u borilačkim sportovima i sportskim igrama - gde god
treba pogoditi neki cilj.
Intelektualne sposobnosti
Inteligenciju možemo definisati na različite načine: kao sposobnost adaptacije i snalaženja u

novim situacijama (biološka definicija), zatim kao sposobnost za učenje (pedagoška) ili kao sposobnost
mišljenja i rešavanja problema (psihološka). Sve ove definicije se ne isključuju međusobno, nego se
dopunjavaju, što ukazuje na složenu prirodu inteligencije.
Nemoguće je zamisliti izvođenje motornih aktivnosti bez posedovanja predstave o radnjama koje
treba izvesti, bez analize izvedenih pokreta u cilju povećanja njihove efikasnosti, i bez upoređivanja,
uopštavanja lli preciznije kognitivnih (saznajnih) elemenata. Vrlo je lako uočiti razliku između igrača koji
razmišlja u igri od onog koji nerezonski šutira, pokušava, pa »ako uspe dobro je, ako ne uspe nije ni
moglo bolje«. Slična je situacija i na ispitu: onaj ko je učio sa razumevanjem izlaže gradivo povezano i
sistematično, a onaj ko je učio napamet zbuni se i ne zna gde je stao ako ga neko prekine. Ali postoji
13
razlika između sportskog i ispitnog izvođenja koja se ogleda u automatizaciji pokreta (u sportu je to
rezultat napornog vežbanja i vodi povećanju efikasnosti u igri, a na ispitu sugeriše da je učeno mehanički).
To znači da radnja koja se izvodi više nije u centru svesti, ona je postala navika ili veština i izvodi se bez
razmišljanja i obraćanja pažnje na nju. Ipak, svest je i dalje budna i primetiće ako se javi neka prepreka ili
greška (ilustracija profesora Bajića: to je kao kočijaš koji drema u kolima dok njegovi konji idu pravim
putem, ali čim oni skrenu kočijaš se budi i vraća ih na pravi put).
Istraživače je najviše interesovala struktura inteligencije, odnosno pitanje iz čega se ona sastoji,
da li je to jedna sposobnost ili postoji više posebnih. I na tom polju postoji više različitih mišljenja (teorija).
Spirman tvrdi da uspeh u bilo kojoj aktivnosti zavisi od dva faktora: opšteg G faktora (ispoljava se
u svim aktivnostima i doprinosi individualnim razlikama) i jednog ili većeg broja posebnih sposobnosti S,
koje dolaze do izražaja pri obavljanju specifičnih poslova (razlikuju sportiste i nesportiste i doprinose
uspešnosti).
Terston smatra da postoji jedan opšti G faktor (daje obeležje svim intelektualnim operacijama,
učestvuje u svim zadacima gde je važno otkrivanje pravila i principa -apstraktno mišljenje, to je
inteligencija u užem smislu) i 8 primarnih faktora:
1. Faktor rečitosti (W) - ogleda se u lakoći upotrebe reči i
bogatstvu rečnika.
2. Verbalni faktor (V) - lakoća razumevanja jezičkih sadržaja.
3. Perceptivni faktor (P) - sposobnost brzog i tačnog
uočavanja sadržaja u vidnom polju.
4. Spacijalni faktor (S) - prostorno snalaženje i predstavljanje
predmeta u prostoru.
5. Faktor rezonovanja (R) - otkrivanje opštih principa u
rešavanju problema.
6. Mehanički faktor (M) - otkrivanje principa rada mašina i
uređaja.
7. Numerički faktor (N) - operisanje brojevima u osnovnim
računskim radnjama.
8. Faktor pamćenja (T) - zapamćivanje sadržaja bez logičkog
smisla.
Gardner u sojoj Teoriji multiple inteligencije sugeriše da postoji najmanje sedam načina na koje
obrađujemo i razumemo informacije iz spoljnog sveta. Jedna ili više vrsta inteligencije dominira kod
konkretne osobe, što ne znači da svaka osoba nema sve ove dimenzije prisutne u manjoj meri. Te
dimenzije su:
1. verbalno-lingvistička - sposobnost korišćenja reči i jezika;
2. logičko-matematička - induktivno, deduktivno rezonovanje, korišćenje brojeva, prepoznavanje
apstraktnih pojmova;
3. vizuelno-spacijalna - vizuelizacija objekata i prostornih dimenzija, stvaranje mentalnih predstava i
slika;
4. telesno-kinestetička - mudrost tela i kontrola fizičkih pokreta (ideja o postojanju sportske ill motorne
inteligencije);
5. muzičko-ritmička - prepoznavanje zvukova i osetljivost za ritam;
6. interpersonalna - uspostavljanje i održavanje efikasne interpersonalne komunikacije;
7. intrapersonalna - svest o sebi i samorefleksija.
Ajzenk JE podelio intelektualne sposobnosti na:

1. Biološku inteligenciju - koju čini struktura mozga, njegova fiziologija, biohemija i genetika. Ona nas
razlikuje od stena lli maslačaka ili svinja i utiče na individualne razlike među Ijudima.
2. Psihometrijsku inteligenciju ili IQ - određena je biološkom inteligencijom, ali se oblikuje pod uticajem
kulture, vaspitanja, socioekonomskog statusa, obrazovanja, itd. S obzirom na inteligenciju, Ijudi se u
populaciji raspoređuju prema normalnoj krivulji distribucije.
3. Socijalnu inteligenciju - odnosi se na primenu prethodne dve na rešavanje životnih problema. Npr.
među decom jednako visoke inteligencije, u zrelom dobu postoje velike razlike u socijalnim aspektima
uspešnosti (zaradama, poželjnosti zanimanja, socijalnom statusu). Socijalna inteligencija kod sportista,
čak i vrhunskih, dovodi do velikih razlika među njima kada se posle završene karijere okrenu unazad.
14
IQ Kategorija %
Iznad 140 Veoma visoka 1
120-139 Visoka 11
110-119 Iznad proseka 18
90-109 Prosečna 43
80-89 Ispod proseka 18
70-79 Niska 6
Ispod 70 Zaostala 3
Povezanost intelektualnih sposobnosti i sporta
Nema sporta u kome inteligencija nije značajna. Ispitivanja su pokazala da se vrhunski sportisti po
nivou inteligencije nalaze iznad ili znatno iznad proseka u odnosu na normalnu raspodelu inteligencije u
populaciji.
Izvesne posebne intelektualne sposobnosti su u značajnoj meri povezane sa perceptivnim
sposobnostima (brzina vizuelizacije, perceptivna diferencijacija, koncentrisano ali difuzno opažanje). Ove
sposobnosti su posebno značajne u sportovima gde treba osvojiti prostor da bi se došlo do cilja (fudbal,
košarka, rukomet, ali i šah). Faktor spacijalizacije je važniji u sportovima gde nije moguće precizno vidno
kontrolisati prostor (rvanje, džudo). On je razvijeniji kod muškaraca nego kod žena, pa se žene slabije
snalaze u prostoru.
U poslednje vreme se sve više govori o »sportskoj inteligenciji« ill »motornoj inteligenciji«, zbog
pretpostavke da postoji specifična struktura inteligencije koja doprinosi uspešnosti i diferenciranju
sportista.
Intelektualne sposobnosti najviše dolaze do izražaja prilikom rešavanja problema, tj. u oblasti
mišljenja. Obzirom da većina sportova nalaže potrebu brzog snalaženja i prilagođavanja, ovde ćemo izneti
najbitnije karakteristike mišljenja:
 elastičnost (sposobnost da se nađu različita rešenja jednog problema)
 kritičnost (proveravanje svojih pretpostavki, zaključaka)
 samostalnost (uočavanje problema i lični napor da se on reši) konkretnost (uzimanje u obzir
realnih uslova) širina (uspešno razmišljanje u raznim područjima) dubina (prodiranje u suštinu)
 brzina (brzo rešavanje problema)
Sportisti, a posebno vrhunski su generalno intelektualno superiorniji u odnosu na nesportiste ili

manje uspešne sportiste, ali za uspeh u određenoj vrsti sportske discipline potrebno je posedovati i neke
specifične sposobnosti, kao što su:
 brzina vizuelizacije,
 opažanje prostora,
 perceptivna diferencijacija (diferenciranje rasporeda i položaja drugih igrača),
anticipiranje njihovog kretanja,
 spacijalna sposobnost,
 brzo donošenje odluka, Itd.

 Šta su to sposobnosti?
 Koje vrste sposobnosti razlikujemo?
 Da li inteligencija određene osobe dolazi do izražaja u svakoj situaciji?
 Kakav je odnos iymešu inteligencije i sporta?
 Đurić Đ.(1997):Psihologija i obrazovanje, Sombor: Učiteljski fakultet
15
POGLAVLJE 4
UČENJE I SPORT
U okviru ove teme saznacete šta je:
 Motorno učenje ili učenje motornih veština

 Transfer u učenju motornih veština
 Metode učenja motornih veština
 Povratna informacija u učenju motornih veština
Značaj učenja u sportu je posebno veliki. Od sportskog talenta neće ništa biti ukoliko nema
istrajnog rada i učenja sportskih veština i njihovog usavršavanja kroz proces stalnog treninga. Znači da
uspeh u sportu zavisi od naslednih faktora, all i od učenja.
Jedna od definicija učenja kaže da je učenje proces sticanja znanja i razvijanja navika i veština.
To znači da je učenje uvek svesna, namerna i motivisana aktivnost, da se svodi na ponavljanje učenog, i
da je rezultat učenja izražen u novom znanju, navici ili veštini. Ali sve ovo i nije u potpunosti tačno, jer
učenje ne mora uvek da bude svesno i namerno (npr. ko namerno uči dete da psuje ili da se agresivno
ponaša), zatim mnogi oblici ponašanja usvajaju se i bez ponavljanja učenog (jednostavnije radnje) i , na
kraju, učenje ne mora uvek biti izraženo u novom znanju, navici ili veštini (može da se odnosi i na
obnavljanje zaboravljenog lli na usavršavanje).
Šire određenje učenja glasi: učenje je progresivno i relativno trajno menjanje individue
nastalo pod uticajem sredine i izazvano potrebama individue koja se menja (po Stevanoviću) ili
učenje je relativno trajna i progresivna promena u aktivnostima i doživljajima pojedinca pod
uticajem ranijeg iskustva ili prethodne aktivnosti (po Đuriću).
Terminom trajnost promena razlikujemo učenje od promena nastalih pod dejstvom alkohola ili
umora, dok relativna trajnost znači da ima i zaboravljanja. Progresivnost razlikuje učenje od starenja, a
aktivnost razlikuje učenje od sazrevanja.
Proces učenja ima tri bitne karakteristike: izazvano je potrebama, podrazumeva aktivnost i
dovodi do promena u ponašanju.
Postoje različiti oblici učenja u zavisnosti od složenosti samog procesa, postojanja ili nepostojanja
namere da se nešto nauči i vrste sadržaja koja se uči. Kriterijumi podele različitih oblika učenja su, prema
tome :
• Prema složenosti procesa učenja, ono se deli na: jednostavno (klasično i instrumentalno
uslovljavanje) složeno (učenje uviđanjem i učenje po modelu)
• Prema nameri (namerno i nenamerno)
• Prema vrsti sadržaja (motorno, verbalno i perceptivno)
Motorno učenje ili učenje motornih veština
Za razliku od verbalnog učenja pri kome učimo posredstvom podataka izraženih rečima, brojevima
lli slikama, za motoričko učenje je specifično učenje motornih radnji ili veština koje se sastoje od niza
koordiniranih voljnih pokreta (kao što su pisanje, crtanje, sviranje, vožnja, sport).
U osnovi motornog učenja je sticanje veština i navika. Tokom bavljenja određenom aktivnošću
(pod uticajem učenja i vežbanja) određeni pokreti ili radnje koje slede jedna za drugom u toku izvođenja te
aktivnosti se povezuju ili integrišu u sklop koji se naziva veštinom. Knap definiše veštine kao naučene
sposobnosti koje omogućavaju da se sa maksimalnom izvesnošću unapred odredi ishod, često sa
minimumom vremena ili energije ili oboje.
Motorne veštine su, najjednostavnije rečeno, dobro naučene radnje čoveka koje angažuju
posebne delove muskulature prilikom izvođenja različitih tehničkih akata. Neke od najvažnijih odlika
veština su:
• da su one rezultat učenja i zahtevaju veliki broj ponavljanja,
• poseduju fleksibilnost (mogućnost da se prilagode novonastaloj situaciji),
16
• ekonomičnost u izvođenju (sa što manje pokreta i utroška energije),
• tačnost u postignuću (cilja),
• to su automatske radnje, ali njsu potpuno van svesne kontrole (dok se uvežbavaju one su u
• centru svesti, kad su naučene izlaze iz centra svesti ali nikad nisu potpuno van svesne kontrole),
• razlikuju se od motornih navika (navike su krute, stereotipne, teže stalnosti i nepromenljivosti u
sličnim situacijama, dok su veštine fleksibilne, adaptivne, npr. treninzi se obavljaju u različitim
vremenskim, klimatskim, visinskim i drugim uslovima).
Transfer u učenju motornih veština
Transfer je reč latinskog porekla i znači prenositi. Pod transferom u učenju se podrazumeva
prenošenje dejstva jednog učenja na drugo učenje ili aktivnost (odnosno uticaj ranijeg učenja na kasnije
učenje), tj. korišćenje ranije stečenog iskustva prilikom snalaženja u novim situacijama. Razlikujemo dve
vrste transfera:
 pozitivan transfer - kada prethodno učenje ili znanja olakšavaju učenje novih znanja (npr. kada
veština voženja koturaljki olakšava učenje voženja klizaljki ili uvežbano izvođenje udarca jednom
nogom olakšava učenje izvođenja udarca drugom nogom),
 negativan transfer - kada ranije učenje otežava učenje novog zadatka (npr. skok šut u početku
bavljenja košarkom, zato što je lopta teška za taj uzrast i sportista izvodi nisko skoro sa grudi,
otežava kasnije pravilno izvođenje skok šuta sa glave ill kada se prijem lopte vežba statički, u
mestu, to otežava prijem lopte za vreme igre ili uvežbavanje izvođenja neke akcije u pokretu).
Transfer je veoma značajan u svim sferama učenja i Ijudskog rada, da njega nema u svakom
učenju bi moralo da se počne od početka, prethodna iskustva bi bila neprimenljiva.
Na pitanje šta je to što se transferom prenosi, postoji više različitih mišljenja (teorija). Po teoriji
identičnih komponenti, transfera će biti više u dve oblasti koje imaju više sličnih ili identičnih sadržaja
(npr. ako se sportisti pripremaju u što sličnijim uslovima u kojima će se takmičiti, tada će njihova priprema
imati veću transfernu vrednost; u tome je značaj tzv. situacionog treninga). Teorija generalizacije smatra
da se transferom ne prenose sadržaji, nego opšti principi, pravila i zakonitosti. Ni u jednoj obuci ne mogu
se simulirati svi elementi koji se pojavljuju u stvarnoj situaciji. Sportska priprema treba da obezbedi
optimalni nivo tehničke, taktičke i psihofizičke pripremljenosti, a to će objedinjeno doprineti opštoj
pripremljenosti za takmičenje. Npr. fudbaler koji je dobro ovladao tehnikom igre lakše će se prilagoditi
ometajućim uslovima- vetru, mokrom terenu, visokoj temperaturi.
Istraživanja su pokušala da izdvoje opšti, zajednički faktor transfera u učenju motornih veština.
Pretpostavljalo se da je taj opšti faktor kinestetička osetljivost (telesna svesnost), koja je prisutna
komponenta u svim veštinama. Kinestetička ostljivosti daje osećaje o položaju i pokretu tela ili njegovih
delova, i osećaj o naporu (informacije iz mišića, tetiva zglobova - zatezanje ili opuštanje mišića, tetiva,
otvaranje ili zatvaranje zglobova, pomeranje osa i težišta tela, u kombinaciji sa drugim čulnim podacima -
vid, dodir i dr.). Međutim, faktor kinestetičke osetljivosti je složen faktor i različite njegove komponente
dolaze do izražaja u različitim sportskim veštinama. Ono što se transferom prenosi verovatno su stavovi,
pristup učenju, pripremanje tela, sposobnost da se proceni koja vrsta pokreta je najpodesnija u novoj
situaciji.
Postavlja se i dilema da li prvo treba da se uče jednostavniji ili složeniji pokreti. To zavisi od vrste
složenosti motorne veštine koja se uči. Ako se uči složena veština, pod pretpostavkom da je prisutna
organsko psihološka osnova (zrelost) za to učenje, onda veštinu treba učiti u svoj njenoj složenosti, a ne
pokret po pokret. Ako u učenju nije najvažnija tehnika, već taktičke varijante (razumevanje opšte situacije
u kojoj se izvodi), onda je transfer učenja veći ako se uči deo po deo.
Metode učenja motornih veština
Efikasnom učenju motornih veština doprinose metode koje se koriste u toku učenja. Njihovo
pravilno korišćenje omogućuje da se sa manje napora, lakše i uspešnije uči. Najčešće se govori o dve
metode: vremenski raspoređenom nasuprot koncentrisanom učenju i učenju po delovima nasuprot učenju
celine.
Da li je bolje vremenski raspoređeno ili vremenski koncentrisano (kampanjsko) učenje?
Vremenski raspoređeno učenje je vid učenja kada se jedna veština uvežbava u jednom dužem
vremenskom periodu, svaki put po malo. Najveće njegove prednosti su u tome što usporava javljanje
umora, sprečava monotoniju koja je prisutna u repetitivnim radnjama, omogućava zapamćivanje finesa,
17
detalja, što sve zajedno utiče na kvalitet naučenog.
Vremenski koncentrisano učenje podrazumeva neprestano vežbanje dok god se veština ne
nauči. Pozitivno deluje na motivaciju osobe zbog brzine postizanja rezultata i uvida u celinu, posebno u
slučajevima kad gradivo ili veština predstavlja jedinstvenu celinu.
Kraći vremenski periodi učenja daju bolje rezultate kod učenja motornih veština. Što se tiče
trajanja perioda učenja, tu treba poštovati jedno pravilo: kada se vežbanjem veštine postiže napredak
onda ga možemo produžavati, ako dalje vežbanje dovodi do zastoja ili regradiranja veštine na niži nivo to
je znak da treba prekinuti učenje ili preći na drugu aktivnost.
Važan detalj su i pauze između učenja. Što se tiče dužine njihovog trajanja, najkraća pauza treba
da bude između prvog i drugog, nešto duža između drugog i tećeg, itd.
Istraživanja su utvrdila da se veći uspeh u učenju motornih veština postiže vremenski
raspoređenim učenjem. Ipak učenju svake veštine u sportu treba prići individualno, uvažavajući stepen
učenja i naučenosti gradiva, težinu zadatka i osobine ličnosti onoga koji uči (sposobnosti, motivisanost,
itd).
U sportskoj praksi se često koristi i tzv. intenzivni trening (pressure training)- kada se od
sportista zahteva da određenu vrstu pokreta ili aktivnosti izvode učestalo ili mnogo brže nego u realnim
situacijama (npr. smečovanje lopte može da se vežba sa više lopti koje više dizača vrlo brzo distribuiraju
jednom smečeru ili fudbaler kome velikom brzinom naizmenično centriraju sa jedne i sa druge strane
igrališta, a on mora da šalje loptu na istu ill drugu stranu). Time se postiže maksimalno angažovanje,
visok nivo koncentracije i uvid u to koja je metoda najprimerenija za tačno određenu situaciju ili način
izvođenja. Nije zgoreg imati na umu da je u početku mnogo važnija tačnost izvođenja pokreta, nego
brzina, jer je kasnije teško korigovati pogrešno naučenu radnju. Kod učenja jednostavnih veština
preporučljivo je od početka zahtevati brzinu rada.
Da li je bolje učenje po delovima ili učenje celine?
Učenje po delovima (parcijalna metoda) doprinosi lakšem usvajanju manjih celina, što
podsticajno deluje kod mlađih učenika. Ova metoda se preporučuje kod učenja složenih motornih veština i
manje smislenog ili dužeg gradiva
Učenje celine (globalna ili sintetička metoda) označava postupak uvežbavanja veštine u celini od
samog početka. Prednost ove metode je u tome što omogućava bolje razumevanje organizacije i smisla
onoga što se uči, što utiče na trajanje naučenog. U sportu je efikasnije kod učenja jednostavnijih celovitih
pokreta (šutiranje, dodavanje, hvatanje) i veština koje je potrebno usvojiti do srednjeg nivoa uspešnog
izvođenja (kada nije potrebno vrhunsko izvođenje).
Metoda izolacije je kombinovana metoda. Veština se uči u celini dok se ne naiđe na problem u
usvajanju određenog pokreta. Taj pokret se izoluje i uvežbava do potpunog usvajanja, pa se nastavlja sa
vežbanjem veštine u celini (često se koristi u sportskom treningu za uvežbavanje složenijih veština).
U praksi se koristi i tzv progresivna metoda učenja. Ona podrazumeva raščlanjavanje složene
veštine, ali se svaki deo čim je delimično savladan povezuje sa sledećim, isto tako delimično savladanim
delom, sve dok se donekle ne savlada čitava veština, koja se zatim celovito ponavlja do potpunog
ovladavanja.
Iz svega što je do sada rečeno o metodama usvajanja motornih veština proizilazi zaključak da
metod vežbanja treba što pre prilagoditi prirodi veštine koja se uči i prirodi ličnosti osobe koja uči (njenom
stilu učenja).
Da bi naučena veština mogla uspešno da se koristi na takmičenju potrebno je da se, kada se
postigne određeni nivo uspešnog izvođenja, pređe na njeno vežbanje u što raznovrsnijim uslovima i
situacijama. To omogućava da se veština učvrsti, da postane otporna i fleksibilna. Ovo zahteva više
vremena, ali se isplati. Npr. košarkaš koji izvodi skok šut treba da to vežba sa raznih mesta na terenu, a
ne samo sa jednog, kako je to uobičajeno.
Značaj povratne informacije u učenju motornih veština
Povratna informacija ili povratna sprega sledi posle izvršene aktivnosti i bliže nas obaveštava o
efektima te aktivnosti (npr. kada trčimo na lOOm, rezultat koji postignemo je povratna informacija o
uloženom radu, formi, sposobnostima itd). Kada posedujemo povratnu informaciju, onda znamo da li smo
nešto naučili korektno ili ne, koliko su naše metode učenja bile efikasne, koliko su druge relevantne osobe
zadovoljne onim što smo učili i naučili i uopšte da li su primetili naš rad i trud.
18
Izvori povratne informacije u sportu mogu biti trener (u kolektivnim sportovima on ima najbolji uvid
u doprinos svakog pojedinca) ili sam takmičar (kod sportova gde je rezultat precizno određen, npr.
streljaštvo).
Povratna informacija ima dve osnovne funkcije:
1. Kontrolna - pokazuje da li smo dobro naučili, da li je izvedena radnja urađena ispravno ili ne, šta je u
njoj dobro, a šta pogrešno izvedeno; povratna informacija ima korigujuću funkciju.
2. Motivaciona - predstavlja podsticaj za buduće aktivnosti (pod uslovom da je trener obazriv, ne
prenaglašava nedostatke i ne kritikuje ne viče, ne grdi, već ističe i pohvaljuje).
U praktičnoj primeni povratne informacije u sportu, važno je imati na umu sledeće:

• Povratna informacija uvek ima pozitivno dejstvo na uspeh u nekoj aktivnosti - ako se radi o lošem
rezultatu, ona pomaže da se izvrši korekcija i da se zaustavi učenje pogrešnih pokreta, a ako se
radi o dobrom rezultatu onda pomaže da se razviju i učvrste ti pokreti.
• Omogućava eliminaciju grešaka kao i poređenje sa drugima u konkretnoj aktivnosti u cilju njenog
unapređenja.
• Što je specifičnija, konkretnija, preciznija to je efikasnija - treneri treba da izbegavaju davanje
uopštene povratne informacije. Npr. kada trener iznosi stav o igri svih igrača istovremeno posle
utakmice, čime iznosi samo vlastiti utisak o utakmici, a ono što se saopštava svima ne obavezuje
nikog posebno ili obavezuje samo one najsavesnije. Ako se informacija odnosi na konkretnog
igrača, onda treba da cilja na konkretnu aktivnost ili momenat, a ne na njegovu ličnost.
• Najefikasnija je ako sledi neposredno posle izvršene aktivnosti i tada ima najbolji korigujući
efekat. Sa vremenskim odlaganjem dolazi do smanjivanja njenog efekta na buduće aktivnosti. Ali
bolje ikad nego nikad.
• Predstavlja vid potkrepljenja - osmeh, lepa reč, pažnja mogu biti delotvoran vid povratne
informacije. Kada se uče i razvijaju veštine kritika treba da bude retka, a podsticaji i pohvale češći.
A kada se želi postići promena tehnike ili ispravljanje pogrešno naučene veštine, onda je vrednost
kritike veća jer pomaže da se stvori nezadovoljstvo o tom pokretu.
Šta je potrebno znati iz ove oblasti?

 Šta je to učenje?
 Koje vrste učenja postoje i koje posebno dolaze do izražaja u bavljenju sportom?
 Šta je transfer u učenju motoričkih veština?
 Da li je bolje vremenski raspoređeno ili vremenski koncentrisano učenje kod usvajanja motoričkih
veština?
 Da li je bolje učenje delova ili učenje celine?
 Značaj povratne informacije kod učenja motornih veština?
19
POGLAVLJE 5
MOTIVACIJA I SPORT
 Motivacioni ciklus
 Unutrašnji i spoljašnji motivi
 Motiv za postignućem i sport
 Motiv za priznanjem, statusom, prestižom i sport
 Motiv za društvom i sport
Put do sportskog uspeha je neizvestan i traži od ličnosti da savlađuje mnoge prepreke. To

potvrđuju rezultati jednog zanimljivog statističkog praćenja Ugarkivića:
Piramida selecije
Mnogi su prestali da se bave sportom zbog povreda, nemanja uslova i sličnih razloga, ali je
opadanje motivacije sigurno jedan među prioritetnim.
Od svih pojedinačnih faktora koji obajšnjavaju uspešnost u bilo kojoj aktivnosti, uticaj motivacije je
najveći. Motivacijom koju ispoljimo u poslu manifestujemo, u krajnjoj instanci, smisao i značaj koji
pridajemo tom poslu, od čega zavisi i postignuti uspeh. Isto je i sa sportskim aktivnostima. Npr: košarkaš
može biti konstitucionalno predodređen za ovaj sport, motorički spretan, nadaren za uviđanje i usvajanje
raznih taktičkih varijanti, ali da nikad u košarci ništa značajnije ne postigne, jer mu je važnije da se odmara
ili razonodi nego da trenira.
Motivacioni ciklus
Motivacija je doživljaj i ponašanje pokrenuto motivom, a usmereno prema nekom cilju. Motiv je
sastavni deo ličnosti koji izaziva njene aktivnosti, usmerava ih i upravlja njima, te se može posmatrati kao
pokretačka snaga čoveka. Jednostavnije rečeno, motiv je »svesni ili nesvesni povod i podstrek na
određenu delatnost«. Izvor motiva je u potrebama, koje se označavaju kao nedostatak ili višak nečega.
Doživljaj potreba uvek prati zamišljanje objekata i situacija kojima se date potrebe mogu zadovoljiti, a te
objekte i situacije nazivamo ciljevima.
Prisustvo potrebe izaziva stanje napetosti, a da bi se ta neprijatnost prevladala nastaje aktivnost
koja je usmerena ka određenom cilju. Na putu do cilja nekada se ispreče barijere, koje mogu dovesti do
zamene cilja ili do povcećanja napora kako bi se one savladale. Dostizanjem cilja redukuju se potrebe i
stvara doživljaj prijatnosti. Opisani ciklus, od javljanja do redukcije potrebe, naziva se motivacioni ciklus.
20
Motivacioni ciklus
Kako se motivacija ispoljava u sportu?
Motivacija u sportu dolazi do izražaja na tri načina:

1. Prilikom opredeljivanja pojedinca da li da se uopšte bavi sportom ili da svira neki instrument, zatim
koji sport odabrati, koliko se angažovati u njemu i sl. To naravno, nije pitanje isključivosti, ali je već kod
dece na predškolskom uzrastu primetno opredeljivanje za određene oblasti, u čemu je motivacija
ključna.
2. Kroz istrajnost (upornost, odgovornost). U sportu opstaju najuporniji, što je, opet, povezano sa
motivima koji su i uslovili opredeljivanje za sport. Spontana selekcija se vrši već posle par nedelja
bavljenja sportom, kada svi oni koji nisu bili ozbiljno zainteresovani (nego su želeli da probaju),
odustanu. Naravno da motivacija ima značajnu ulogu i u kasnijim fazama bavljenja sportom, tada više
u moralno-voljnoj sferi (istrajnost u podnošenju napora da bi se cilj ostvario, zalaganje na treninzima,
itd.).
3. Kroz efikasnost, tj. uspešnost. Motivacija dovodi do razlika u postignuću kod sportista koji imaju
jednaku tehničko-taktičku i fizičku pripremljenost. Sve se češće dešava da između »jednakih«
pobeđuju oni čije su psihološke osobenosti, posebno motivacione, adekvatnije i prikladnije za
postizanje vrhunskih rezultata.
Unutrašnji i spoljašnji motivi
Danas se naročito ističe značaj dve vrste motiva za uspešnost u različitim aktivnostima, od
intelektualnog rada do bavljenja sportom, a to su unutrašnji (intrinzični) i spoljašnji (ekstrinzični) motivi.
Unutrašnji motivi se zadovoljavaju samom aktivnošću koju su pokrenuli, npr. kada čovek počne
da se bavi nekom aktivnošću iz čistog zadovoljstva (neko trenira košarku zato što uživa u igri i
nadmetanju ili neko uči Psihologiju sporta zato što želi da sazna nešto novo).
Spoljašnji motivi se zadovoljavaju ishodom ili rezultatom aktivnosti, tako da je za one koji su
spoljašnje motivisani važniji cilj koji se postiže tom aktivnošću od same aktivnosti. Spoljašnja motivacija je
instrument za postizanje cilja, a ne cilj po sebi. Npr. ako se neko bavi sportom samo zato da bi kupio
dobar auto ili obezbedio egzistenciju, onda je on spoljašnje motivisan za bavljenje sportom. Cilj ne mora
uvek da bude materijalne prirode (npr. ako učite Psihologiju sporta da bi ste položili ispit onda ste
spoljašnje motivisani, iako nećete dobiti nikakvu konkretnu, opipljivu nagradu).
Rezultati psiholoških istraživanja pokazuju da osobe koje su spoljašnje motivisane, bavljenje
aktivnošću shvataju kao nešto što im je nametnuto. Ne udubljuju se preterano, tako da je usvojenost
sadržaja površna, ono što je naučeno se teže primenjuje u drugim sličnim situacijama, brže se zaboravlja
i, uopšte, radi se o nižem kvalitetu naučenog. Unutrašnje motivisanu aktivnost karakteriše bolja
usvojenost sadržaja, bolja povezanost, lakša primenljivost, duže pamćenje, itd. Znači da je unutrašnja
motivacija prava, autentična, tranija i snažnija.
Smatra se da je bavljenje sportom, pre svega, unutrašnje motivisano i da tu vrstu motivacije u
sportu treba negovati, jer ona može vremenom i pritiscima da se pretvori u spoljašnju. Npr. deca počinju
da se bave sportom jer vole druženje, zabavljanje, igranje i sport im pričinjava zadovoljstvo. Vremenom,
zbog zahteva koje sport postavlja (istrajavanje, ulaganje napora, doživljavanje poraza i sl.), može doći do
slabljenja motivacije jer sport tada prestaje da bude izvor zadovoljstva. Zato treneri i roditelji pokušavaju
da ih podstaknu nagradama, kaznama, pretnjama ili priznanjima. Sve su to eksterni motivatori i oni mogu
da utiču na premeštanje motivacije ka spolja.
Deca mogu da počnu da se bave sportom i zato što su ih roditelji naterali zbog korisnog
ispunjavanja slobodnog vremena, telesnog razvijanja, lepšeg držanja, ispravljanja kičme i sl., a da sami
ne pokazuju veliku želju. Vremenom, bavljenje sportom može da postane važno i njima samima, da
postane cilj po sebi, a ne način da se ispuni nečiji zahtev. Ova pojava, kada aktivnost koja je bila sredstvo
21
da se dođe do cilja postane cilj po sebi naziva se funkcionalana autonomija motiva.
U zaključku možemo reći da primarni izvor motivacije treba da bude unutrašnja, ako želimo da se
ona održi za duži period. I spoljašnje nagrade mogu da pojačaju motivaciju sportiste za veće ulaganje
napora na treningu i tako doprinesu većem uspehu, ali mogu da utiču i na smanjenje motivisanosti za
bavljenje vrhunskim sportom. I jedan i drugi izvor motivacije imaju svoju ulogu, a ona je često određena
ličnošću sportiste i konkretnom situacijom.
Najčešće se navode i preporučuju sledeće strategije za pojačavanje i održavanje unutrašnje
motivacije:
• Da takmičarska situacija bude tako struktuirana da sportista doživljava uspeh (ne mora pobedu).
Ovo je naročito važno za mlade sportiste.
• Dozvoliti sportistima da preuzmu veću odgovornost u pogledu donošenja odluka i poštovanja
pravila. Npr. pre važnog meča tražiti na sastanku od sportista da sami odrede taktiku.
• Tretirati ih individualno, isticati ulogu svakog sportiste, njegov lični doprinos uspehu ekipe.
• Određivati realne ciljeve prema sposobnostima i uslovima takmičenja. Nisu svi vrhunski sportisti i
ne može svako da bude prvi. Aktivnosti treba da predstavljaju izazov. Ako su sposobnosti mnogo
veće od zahteva može da se javi dosada, ako je obrnuto javlja se anksioznost.
• Omogućiti sportistima da sami daju sugestije u pogledu strukture treninga, tako preuzimaju
odgovornost za posledice treniranja i takmičenja.
• Treninzi treba da budu raznovrsni, da ne bi došlo do dosade. Npr. da igraju različite pozicije u
timu za vreme treninga.
• Koristiti nagrade, verbalne ili neverbalne. Ovo je posebno važno kod mladih sportista koji retko
dobijaju priznanja i nalaze se u drugom planu.
Važnost pojedinih motiva za sportsku uspešnost
Klasična i najčešća podela motiva je podela na urođene (biološke ili primarne) i stečene
(socijalne ili sekundarne). Mali broj motiva je urođen (za vodom, hranom, snom i sl.), a veliki broj se stiče
u toku života učenjem (za društvenim priznanjem, odnosima, sticanjem i dr.). Socijalni motivi dalje mogu
da se podele u dve grupe (po Rotu):
• Lični, koji su usmereni na obezbeđenje lične egzistencije i afirmaciju (motiv za postignućem; za
priznanjem, statusom i prestižom, za sticanjem, za moći, za samopotvrdivanjem, itd.)
• Društveni, koji su usmereni na povezanost sa drugim Ijudima (gregarni motiv, motiv za
afektivnomvezanošću, motiv zavisnosti, itd.)
Bavljenje različitim sportskim aktivnostima teško je zamisliti bez socijalnih motiva, a uspeh u njima
gotovo i nemoguće.
Po Maslovljevoj teoriji o hijerarhiji motiva čovek ima različite potrebe koje treba da zadovolji i
zadovoljava ih po određenom redosledu (hijerarhiji); najpre biološke, pa sigurnosti, itd. Kada se
istovremeno javi više potreba različitog nivoa, one se zadovoljavaju određenim redosledom. Naime, kada
se zadovolje hijerarhijski niže potrebe, moguće je javljanje viših. Prve četiri grupe nazivaju se deficit
potrebama, jer motivišu na aktivnost kada čoveku nešto nedostaje, tj, kada postoji potreba a nije
zadovoljena. Najviša je težnja za samoaktualizacijom koja se javlja kada su prethodne potrebe
zadovoljene, a čovek još uvek želi da učestvuje u tim aktivnostima, mada ga na to niko ili ništa ne
prisiljava.
Maslovljeva hijerarhija potreba i njena primena na motivaciju učesnika u sportsko-rekreativnim
aktivnostima
Potrebe prema Maslovu Primena na učesnike u sportu
Samoaktualizacija Samoodređenje,životni stil,životna filozofija .
Ugled i poštovanje Postignuće, ugled, druženje, zadovoljstvo
komunikacije i zajednjčkih aktivnosti sa članovima grupe, takmičenje
Afektivna vezanost Radost, lepota i doživljaj tela, zadovoljstvo grupnom pripadnošću
Sigurnost Zdravlje, vitalnost, mršavljenje, telesne sposobnosti
Biološke potrebe Potreba za kretanjem, za odmorom, relaksacijom i oporavkom
22
Sa aspekta Maslovljeve teorije mogu da se objasne mnogi uzroci ponašanja učesnika u sportskoj
aktivnosti.
Bavljenje sportom, a još manje postizanje vrhunskih rezultata teško može da se objasni biološkim
potrebama. Ove potrebe mogu da se koriste u razumevanju ponašanja primitivnijih kultura, gde je prisutna
stalna aktivnost na održavanju života.
Osobe u čijim aktivnostima dominira potreba za sigurnošću, u sportskim aktivnostima vide
mogućnost da uspostave kontrolu nad svojom životnom sredinom. Oni obično biraju sportove u kojima je
mogućnost predviđanja bezbednosti i kontrole velika.
Tako sportisti koji se bave kolektivnim sportovima imaju veću potrebu za sigurnošću, nego oni koji se
takmiče u individualnim. Pa i u sportovima kod kojih je velika opasnost od povrede (padobranstvo, skijaški
skokovi, automobilizam, planinarstvo) postoji značajno prisustvo potrebe za sigurnošću.
Sportska aktivnost predstavlja važno područje gde se ostvaruje uspostavljanje socijalnih odnosa
sa drugim Ijudima, gde se pripada grupi i udruženo nastupa. Zato je sport aktivnost kroz koju se
zadovoljava potreba za afilijativnošću. To je naročito važno za pojedine periode razvoja ličnosti, pa nije
teško objasniti veliko interesovanje i učešće mladih Ijudi u sportskim aktivnostima. Posebno kod
adolescenata dominira potreba za Ijubavlju i pripadanjem članovima grupe i široj socijalnoj sredini, pa se
ona obezbeđuje kroz postizanje sportskih rezultata. Ali zadovoljavanje ovih potreba ne mora da bude
nužno povezano sa postignućem, koliko sa samom potrebom da se ostvare dobri socijalni odnosi sa
članovima grupe.
Potreba za ugledom i poštovanjem, a tu spada i potreba sa samopoštovanjem, naročito se
prepoznaje kod vrhunskih sportista, zbog mogućnosti da se u sportu brže zadovolje potrebe za prestižom,
statusom, popularnošću, nego u drugim delatnostima (kao što su nauka, umetnost, politika).
Nezadovoljenje ovih potreba u sportu lako objašnjava zašto mladi Ijudi odustaju od sportske aktivnosti.
Samoaktualizacija podrazumeva ispoljavanje svih svojih sposobnosti, talenata, svoje prirode. To
je potreba da »čovek mora da bude ono što može da bude«. Kada se dostigne nivo samoaktualizacije
tada ne postoji razlika između rada i igre, Ijudi ne doživljavaju svoj rad kao teškoću već kao zadovoljstvo.
To se može reći i za profesionalne sportiste koji kroz bavljenje sportom tako postižu zadovoljstvo, kao da
za to ne dobijaju materijalnu kompenzaciju. To je stanje u kome se postiže visoko stvaralaštvo i na taj
način mogu da se objasne sportski rezultati svetskih rekorda (Mark Špic, Bimon) ili neponovljivih sportskih
ostvarenja. Razumljivo je da sportisti na najvažnijim, najvećim sportskim takmičenjima (Olimpijske igre,
svetska prvenstva) teže da izraze svoje maksimalne potencijale i postignu najveće ostvarenje, jer time
zadovoljavaju svoje najviše potrebe. Pritisci i napetost koji se javljaju u takvim situacijama služe kao faktor
stimulacije i aktivacije, a predstavljaju pogodnu osnovu za najviša ostvarenja.
Bavljenje sportom, a posebno vrhunsko sportsko stvaralaštvo, sa aspekta ove teorije, shvata se
kao zadovoljenje viših Ijudskih potreba (Ijubav, cenjenje, samocenjenje, samoaktualizacija). Zato ova
teorija može da posluži kao realna teorijska osnova za proučavanje motivacije u sportu.
Motiv za postignućem i sport
Među brojnim motivima koji pokreću i usmeravaju pojedinca prema sportu, posebno su važni nivo
aspiracije i motiv postignuća.
Nivo aspiracije predstavlja spremnost osobe za angažovanje i očekivani uspeh u nekoj aktivnosti.
To je individualno merilo, te npr. ista ocena na ispitu za jednog studenta može biti neuspeh, a za drugog
uspeh.
Motiv postignuća predstavlja težnju osobe da postigne uspeh u nekoj aktivnosti, i da se time
istakne pred drugima. To je složen motiv koji se sastoji iz jednostavnih, kao što su: motiv borbenosti,
takmičenja, težnja za samopotvrđivanjem, za ugledom i poštovanjem, itd. On je naročito izražen u
ekonomski razvijenim društvima, gde je uspeh presudan za društveni status. Na razvoj ovog motiva veliki
uticaj ima porodica, odnosno vaspitni stavovi roditelja, posebno majke.
Razvoju motiva postignuća posebno doprinose sledeći vaspitni stavovi roditelja i trenera:
• od najranijeg uzrasta detetu treba poklanjati pažnju i emocionalno nagrađivati svaki napredak,
svaki pomak u njegovom nastojanju da ovlada nekom veštinom ill znanjem;
• poklanjati pažnju onim aktivnostima deteta u kojima je za postizanje uspeha potrebno uložiti
napor, u odnosu na one koje se obavljaju zahvaljujući posedovanju odgovarajućih sposobnosti;
• zadavati uvek pomalo teže zadatke od onih koje trenutno sa lakoćom može da izvede;
• ne raditi umesto deteta, već ga osamostaljivati (čak i ako je u početku nespretno ill neuspešno,
više će naučiti samostalnim radom nego konstantnim tutorstvom);
• krajnji cilj razložiti na etapne ciljeve, čijim ostvarivanjem se dete motiviše za nastavak aktivnosti;
23
• koristiti raznovrsne načine na putu ostvarivanja postavljenih ciljeva, kako bi sprečili pojavu
monotonije i zasićenosti u radu. Ako ne može sama aktivnost, onda bar uslovi mogu da se učine
drugačijim i zanimljivijim (npr. pri usvajanju neke motorne veštine ne možemo menjati sled koraka,
ali možemo menjati vreme i mesto treniranja ili muziku lli teme o kojima razmišljamo pri radu).
• Osnovna komponenta u sportu je takmičenje i vrednovanje učinka u odnosu na određene
standarde (kao što su uspeh, pobeda, prevazilaženje postojećeg rezultata). Obzirom da društvo
značajno ističe i vrednuje pobede i dobre sportske rezultate, onda može da se predpostavi da je
orijentacija na postignuće jedna od najvažnijih dimenzija u strukturi motivacije sportista.
Motiv za priznanjem. statusom, prestižom i sport
Rečeno je da su potrebe za priznanjem, statusom i prestižom sastavni deo motiva postignuća, ali
one se mogu posmatrati i kao samostalni motivi koji podstiču čoveka na bavljenje nekom aktivnošću.
Motiv za priznanjem manifestuje se u težnji pojedinca da ga sredina priznaje, značajno vrednuje i
prihvati. Potreba za priznanjem je toliko česta da se može tvrditi da je ona jedna od najuniverzalnijih
stečenih Ijudskih potreba. Po Rotu, laskanje drugima predstavlja uspešan način manipulisanja Ijudima,
baš zbog toga što kod Ijudi postoji snažna potreba za priznanjem.
U sportu je mnogo lakše i brže postići afirmaciju, nego u drugim aktivnostima, kao što su
umetnost, nauka, politika. Brza afirmacija dovodi do ranog sticanja poželjnog statusa u društvu.
Ako se ovaj motiv javi u vidu potrebe da se kroz pobedu ili uspeh ovlada drugima, stekne nadmoć
lli kontrola nad drugima, onda je reč o motivu dominacije.
Kada je sportsko postignuće uslovljeno željom da se kroz dobre rezultate i razna zvanja
(internacionalac, majstor sporta, šampion) postane »najbolji među jednakima« ili »prvi među najboljima« i
tako obezbedi odgovarajući socijalni status, onda govorimo o postojanju motiva za prestižom.
Motiv za društvom i sport
Motiv za društvom ogleda se u težnji čoveka da se druži sa drugim Ijudima i da izbegava

dugotrajnu usamljenost. Koliko će on biti izražen zavisi od toga koliko se u detinjstvu družio sa drugom
decom i da li se sa detetom postupalo strogo. Ovaj motiv ima nekoliko specifičnih oblika:
 Gregarni motiv - težnja da se ne bude sam, već da se bude član neke grupe i da se
bude prihvaćen u njoj, odnosno da se bude vezan za grupu.
 Afilijativni motiv - potreba da se druži sa drugim, konkretnim pojedincima.
 Motiv za afektivnom vezanošću - potreba čoveka da voli i da bude voljen.
Ovaj motiv u sportu ima veliki značaj, posebno na mlađim uzrastima. Deca počinju da se bave
sportom da bi se družila, stekla prijatelje u ekipi ili među članovima drugih ekipa, čak i protivničkih.

 Šta je motivacija, a šta motivi?
 Iz čega se sastoji motivacioni ciklus?
 Kako motivacija dolazi do izražaja u sportskim aktivnostima?
 Koje vrste motiva postoje i kako ih možemo razvijati u sportu?
 Šta je funkcionalna autonomija motiva?
 Rot, N.(1994): Osnovi socijalne psihologije, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
24
POGLAVLJE 6
SOCIJALNO-PSIHOLOSKI ČINIOCI USPEŠNOSTI U SPORTU
 Pojam i vrste grupa
 Struktura grupe
 Grupni procesi
 Vodjstvo u sportskim grupama
 Tipovi vodje
 Kapiten i trener kao vodja
 Struktura i dinamika sportske grupe
Pojam i vrste grupa
Postoje različita određenja grupe:

 osobe koje imaju neku zajedničku karakteristiku, bez obzira da li su u posrednom ili neposrednom
kontaktu ili uopšte nisu međusobno povezane;
 osobe koje su zainteresovane za neku aktivnost i koje se nalaze na istom prostoru (npr. publika
na utakmici);
 gomila Ijudi koja prisustvuje nekom događaju, pri čemu jedni utiču na ponašanje drugih;
Ipak, grupom se obično nazivaju osobe koje se nalaze u neposrednoj interakciji, koje imaju
zajednički cilj i zadatke i učestvuju u zajedničkoj aktivnosti pri njihovom ostvarivanju, koje imaju
zajednička pravlla, norme i vrednosti kojima regulišu međusobne odnose u grupi.
Čovek je u toku čitavog života uključen u različite grupe, koje se mogu podeliti po različitim
kriterijumima:
 trajne - privremene (u zavisnosti od toga koliko dugo traju i s kojim ciljem su formirane)
 referentne (važno je pripadati toj grupi, grupa ima jak uticaj na članove; politička, prijateljska,
sportska) - nereferentne (članstvo u grupi je slučajno, nebitno)
 formalne (u službi postizanja zajedničkog cilja, struktuirane i organizovane, sa različitim
položajima i ulogama, uvek imaju vođu, pravila ponašanja su propisana i moraju da se poštuju,
npr. komandne ili radne grupe za određeni zadatak) -neformalne (formiraju se spontanom
interakcijom; mogu biti funkcionalne ili disfunkcionalne, npr. grupa inovatora ili grupa lopova,
prijateljske ili interesne, formiraju se na osnovu prijateljstva, poverenja ili na osnovu zajedničkih
interesa)
 primarne (neformalne, komunikacija licem u lice, slobodna socijalna interakcija;
porodica, prijateljska grupa) - sekundarne (organizacije; komunikacijski su udaljeni)
 velike (organizacije; složeni sistemi malih grupa)- male (npr. sportski klubovi) prema vrsti moći i
autoriteta na kojima počivaju:
 zasnovane na prisili (zatvori, logori),
 zasnovane na legalnom autoritetu (radne organizacije, zadovoljavaju potrebe članova,
održavaju se nagrađivanjem) i normativne organizacije (političke stranke, škole, naučne
ustanove, zasnovane su na usvojenim normama i vrednostima)
25
Nezavisno od vrste grupe, važno je znati zašto se uključujemo u njih, jer nam poznavanje uzroka
pomaže u objašnjenju i razumevanju konkretnog ponašanja koje proizilazi iz tog članstva.
Ono što grupu čini specifičnom, različitom u odnosu na druge je identitet grupe. Najvažniji faktori koji
određuju identitet grupe su:
 aktivnost zbog koje je grupa formirana i postoji,
 struktura odnosa među njenim članovima i
 identičnost ili sličnost interesa, vrednosti i ciljeva.
Struktura grupe '
Grupe se formiraju radi ostvarenja zajedničkih interesa, odnosno potreba njenih članova. U toku
trajanja grupe njeni članovi obavljaju određene zadatke, zauzimaju određene položaje i dobijaju određene
uloge u zavisnosti od položaja.
Položaj je mesto člana u grupi, naziva se i statusom. A status je izvor prestiža ili ugleda, a samim
tim i jačine uticaja. Zato je bitno ispitati status svakog člana sportske grupe, a posebno funkcionalni
(sportski, igrački) i sociopsihološki status. Funkcionalni status je rezultanta igračkih kriterijuma, tj.
položaj koji sportista ima na osnovu sportskih sposobnosti, njihovog ispoljavanja i ukupnog učinka prema
oceni ostalih članova grupe. Sociopsihološki status predstavlja sveukupnost socijalnih i emocionalnih
odnosa među članovima grupe.
Uloga je ponašanje koje se propisuje, očekuje, zahteva lli zabranjuje od osobe na određenom
društvenom položaju. Zadaci i uloge osoba na hijerarhijski nižim položajima su konkretnije i preciznije
određeni. Formalizovane uloge u organizaciji, mada stabilne, delimično se menjaju pod uticajem osobina
članova, njihovog znanja, stavova i vrednosti i zahteva male grupe. Tako možemo govoriti o propisanim i
izvršavanim ulogama. Npr. kapiten ne mora da ima ulogu vođe na sportskim takmičenjima, ali bitno je da
grupa ima igračkog vođu među članovima grupe, koji se spontano izdvaja.
Stabilizovani, ustaljeni sistem položaja i uloga među članovima grupe, naziva se struktura grupe.
Razlikujemo:
 strukturu moći,
 komunikacionu strukturu i
 sociometrijsku lli afektivnu strukturu (pokazuje kvalitet neformalnog grupisanja u
okviru formalne grupne strukture, nastalo po principu privlačnosti ili odbojnosti).
Sportski tim je grupa koja obuhvata osobe među kojima postoji uzajamna zavisnost i uticaj,
zajednički cilj u postizanju sportskog rezultata, zajednička aktivnost i zajedničke norme i pravila kojima se
regulišu međusobni odnosi članova grupe.
To je mala formalna grupa, koja ima i obeležja neformalnog organizovanja, posebno u prvim
periodima formiranja i razvoja sportskog tima. Dobar je primer selekcije koja je formirana, za jedan kratak
period da reprezentuje grad, regiju ili državu, i da u tom vremenu odigra jednu lli nekoliko utakmica. Takva
grupa ima unapred određene ciljeve i norme ponašanja, ali su uloge, položaji i odnosi dosta neodređeni i
varijabilni jer zavise od promenljivosti zadataka i članova grupe. Tako se javljaju teškoće u formiranju i
razvoju grupe koja treba da postigne određene ciljeve. Jedan od osnovnih uslova za uspešan razvoj
grupe je vremensko trajanje i stalnost članstva. Zato je opravdan zahtev većine sportskih stručnjaka da
imaju istu selekciju što duže i da njeni članovi budu često zajedno.
Grupni procesi
To su odnosi u grupi ili dinamički procesi koji se odvijaju između članova grupe u toku
struktuiranja grupe i/ili njene aktivnosti. U psihologiji sporta najviše se istraživala kohezivnost sportske
grupe. Često se proučava veza između kohezivnosti i efikasnosti tima, pa se uspeh direktno pripisuje
koheziji ekipe. Veza, međutim, nije potpuno linearna, all postoji visoka pozitivna korelacija između
kohezivnosti i uspešnosti sportskog tima.
Kohezivnost (»duh ekipe«, »kolektivno jedinstvo«; nekad se naziva i grupna solidarnost -
uzajamna podrška, ili kompatibilnost - usklađenost) je rezultanta svih snaga koje deluju na članove da
ostanu u grupi (privlačnost grupe i njenih članova, jedinstvo stavova i mišljenja, moral grupe, stepen
motivisanosti članova da izvrše zadatak, spremnost da se maksimalno sarađuje na postizanju cilja i
zadovoljavanju zajedničkih i ličnih potreba). Treba praviti razliku između socijalne i funkcionalne
kohezivnosti. Prva se odnosi na stepen interpersonalne privlačnosti koja postoji među članovima grupe, a
druga na postizanje ciljeva zbog kojih je grupa formirana, funkcionalnost, produktivnost, efikasnost. Mada
su najčešće usklađene i povezane, socijalna kohezija je jača kod amaterskih timova (učesnici u sportskoj
aktivnosti su oslobođeni prinude, slobodno i samostalno učestvuju u njoj), a funkcionalna kod
26
profesionalnih i poluprofesionalnih. Postoje i slučajevi kada se ove dve komponente kohezivnosti
isključuju međusobno. Ovakvi slučajevi objašnjavaju visoke rezultate timova u kojima preovlađuje tenzija i
netrpeljivost: zajednički cilj nadjačava sve konflikte! To su vrlo retki slučajevi koji se sreću uglavnom kod
vrhunskih sportista kojima je sportsko postignuće dovoljno snažan motiv.
Kada trener lli igrač dolazi u ekipu koju ne poznaje, on je zainteresovan da sazna kako ta ekipa
funkcioniše i koliko je kompaktna, jer od tih informacija zavisi i njegovo mesto i uloga u timu, njegovo
zadovoljstvo i efikasnost tog tima, a i njega samog. Postoji nekoliko načina pomoću kojih je moguće
prepoznati kohezivnost neke grupe, to su indikatori kohezivnosti. Među najčešće i najpouzdanije
spadaju:
 želja da se ostane u grupi,
 identifikacija sa grupom (»mi«, a ne »ja«),
 spremnost da se zalaže za ostvarenje zadataka grupe,
 usvajanje grupnih ciljeva i
 lojalnost prema drugim članovima grupe.
Kohezivnost grupe nastaje pod uticajem određenih faktora - izvori kohezivnosti (pojave unutar i van
grupe, i svojstva same grupe), ali isto tako ona dovodi do javljanja izvesnih pojava, tj. posledica - efekti
kohezivnosti. Izvori i efekti kohezije su međusobno povezani i imaju povratno dejstvo jedni na druge (npr.
ostvarivanje grupnih ciljeva deluje povratno na povećanje motivacije članova grupe, zadovoljsvo
članstvom i vezanost za grupu), zbog čega je teško odrediti gde počinju jedni a gde drugi.
Efekti kohezivnosti:
1. Snaga grupe da zadrži svoje članove
2. Moć grupe da utiče na svoje članove
3. Učešće članova u izvršenju zadataka
4. Osećanje sigurnosti, zadovoljstva članova
5. Efikasnost grupe
Izvori kohezivnosti - uzroci:

1. Uzajamna privlačnost među članovima grupe
2. Sličnost u stavovima, vrednostima, interesovanjima
3. Grupni ciljevi usklađeni sa ličnim
4. Odnosi saradnje i/ili takmičenja
5. Zadovoljstvo aktivnošću koju članovi obavljaju
6. Način rukovođenja grupom
7. Grupna atmosfera -
8. Veličina grupe
Konflikti
Kada je u grupi nizak nivo kohezivnosti, znači da je atmosfera za rad loša, smanjeno zadovoljstvo i
da dominiraju konflikti. Do konflikata dolazi kada su mišljenja, stavovi i aktivnosti pojedinih članova (ili
grupa članova) međusobno suprotstavljeni ili nespojovi, i kada među njima ne može da dođe do
kompromisa ili da prevlada jedno mišljenje.
Kao indikatori postojanja konflikta u grupi obično se uzimaju sledeći oblici ponašanja:
 sukob usled težnje pojedinih članova da dominiraju u donošenju važnih odluka;
 odbacivanje tuđih predloga, mišljenja i sugestija;
 nepriznavanje tuđih zasluga za rešenje problema ili za pobedu;
 dominacija kritikovanja drugih nad pohvalama;
 izbegavanje zajedničkog rada i kontakta među pojedinim članovima;
 nemogućnost donošenja odluka;
 neprijatna i napregnuta atmosfera puna agresivnosti;
 neizvršavanje naloga i zahteva drugih.
Konflikti se mogu podeliti u zavisnostl od različitih kriterijuma. U odnosu na osobe ill grupe u
konfliktu, oni se dele na:
1. Intrapsihički (intrapersonalni) - odigravaju se u ličnosti same osobe, a mogu biti uzrokovani
raskorakom između želja i mogućnosti, mogućnosti i očekivanja, i svim onim uzročnicima koji inače
dovode do stresa i/ili frustracije. Poznato je da 1/4 osoba koje se bave sportom imaju probleme psihičke
27
prirode, a ti problemi najviše proizilaze iz ovih intrapsihičkih konflikata.
2. Interpsihički (interpersonalni) - odnose se na sukobe izmedu osoba, odnosno igrača ili igrača
i trenera. Npr. postoje igrači koji češće nego drugi dolaze u sukob sa drugim igračima, trenerom,
članovima uprave, novinarima, sudijom, a da sukob nije iniciran nekim realnim razlogom. Ti sukobi su
posledica specifične strukture ličnosti sklone sukobima, a ne grupne aktivnosti.
3. Intragrupni (unutargrupni) - između pojedinaca jedne grupe. Nastaju u toku ostvarenja
grupnih ciljeva. Npr. kada igrači napadaju sudiju ili protivničkog igrača zbog sporne odluke.
4. Intergrupni (međugrupni) - sukobi između suprotstavljenih grupa. Npr. kada jedna grupa
igrača optužuje drugu za slabu igru, nezalaganje i poraz, ne uzimajući u obzir realne okolnosti ill dobru
igru protivnika.
U zavisnosti od sadržaja sukoba, možemo napraviti razliku između:

1. Konflikata interesa- kada se odvija borba za novac,imovinu, moć.
2. Konflikata vrednosti i uverenja - kada razlike u preferencijama i averzijama pojedinaca i
grupa, ocenama pojedinih ciljeva i aktivnosti dovedu do sukoba.
Načini rešavanja konflikata:

1. Razgovor - koji rukovodioci ili osobe koje su u dobrim odnosima sa obe strane u sukobu vode
sa akterima konflikta. Ovi razgovori mogu da pomognu u razrešenju i razumevanju uzroka i u iznalaženju
rešenja. U sportskom kolektivu, obično su to trener, kapiten, predsednik upravnog odbora III predsednik
kluba.
2. Glasanje članova grupe o suprotstavljenim alternativama (pod pretpostavkom da će manjina
prihvatiti rešenje koje se donosi demokratski) - Npr. igrači mogu biti podeljeni pri izboru kapitena i rešenje
naći glasanjem o ponuđenim kandidatima. Nažalost, glasanje često nije demokratsko i slobodno, pošto
pojedinci u strahu glasaju suprotno ličnim uver-enjima i stavovima. Glasanje obično ne rešava konflikte,
već ih preseca a rešenje odlaže, te manjina može da zadrži svoje stavove i da nastavi da se suprotstavlja
većini. Ponekad manjina prihvata rešenje usvojeno glasanjem i tada se može smatrati da je konflikt
uspešno razrešen.
3. Pregovaranje, dogovaranje, iznalaženje kompromisa između suprotstavljenih predloga i
težnji. Ovaj način je potvrđen kao uspešan u praksi. Podrazumeva se da su učesnici pregovaranja
ravnopravni i da ne postoji pritisak da se jedno rešenje mora prihvatiti. Često iza različitih predloga stoje
različiti interesi pojedinaca ili grupa. Ponekad identifikacija pojedinaca sa nekim predlogom ili rešenjem,
može da ometa rešenje pošto sukob može da dobije lični karakter, a pregovaranje oblik ucene.
4. Primena recipročnih ustupaka - Npr. jedna strana u sukobu odustane od nekog zahteva koji
je ranije postavljala, bez izričitog zahteva da to učini i druga strana. Time se izražava dobra volja za
kompromisom, što može da stimuliše drugu stranu da i ona slično postupi. Takvim recipročnim ustupcima
olakšava se konfliktna situacija i približava rešavanju sukoba.
5. Pronalaženje zajedničkog cilja - čijim ostvarenjem suprotstavljene strane stiču korist. Npr. u
sportskoj ekipi postizanje visokih rezultata može da doprinese ugledu i boljem nagrađivanju svih igrača,
bez obzira da li su standardni članovi ekipe, povremeni ili rezervni igrači.
6. Grupno rešavanje problema, pa i nalaženje rešenja za suprotstavljene tendencije, može biti
dobar način za prevazilaženje konflikata u grupi. Informisanost članova grupe o ciljevima i metodama
njihovog ostvarivanja, kao i mogućnost pojedinaca da učestvuju u predlaganju i razmatranju predloga, te u
donošenju važnih odluka, doprinosi mogućnosti da se konflikti ne jave, kao i da se suprotstavljene
tendencije lakše prevazilaze usvajanjem kompromisnih rešenja.
Vođstvo u sportskim grupama
U pokušaju odgovora na pitanje koga možemo smatrati vođom, najčešće se spominju sledeće
deflnicije:
 Vođa je osoba koja ima dominantan položaj u grupi, s obzirom na položaj i moć.
 Vođa predstavlja centralnu figuru za članove grupe.
 Vođa je najomiljenija osoba u grupi.
 Vođa je osoba koja utiče na druge.
 Vođa je osoba čiji se uticaj dobrovoljno prihvata.
 Vođa je osoba koja poseduje određene osobine ličnosti tipične samo za vodje, itd.
Po kojim se osobinama ličnosti vođa razlikuje od ostalih članova tima? Ili konkretnije, koje
osobine ličnosti kod vođe treba da budu izraženije, karakterističnije?
28
1. Superiornost inteligencije - to ne znači da on mora sve da zna i za sve da se pita, da pokazuje
dominaciju u tome, jer su Ijudi najosetljiviji kad je inteligencija u pitanju. Svoju pamet treba da koristi
da bi predložio i sproveo najbolju ideju i najbolje rešenje u zavisnosti od situacije i u kriznim
momentima.
2. Samopouzdanje - da ima pozitivnu sliku o sebi i drugima i veru u svoje sposobnosti i mogućnosti.
Opasan je i manjak (neće rizikovati) i preterano samopouzdanje (stalno ulazi u rizik).
3. Prilagodljivost ili fleksibilnost - da ne bude konzervativan, rigidan, da se ponaša u skladu sa
okolnostima.
4. Dominantnost (kao želja za prestižom ili moći) - da ima snažne potencijale sugestivnog
delovanja na članove ekipe, sposoban je da privuče, animira, ulije moral u kriznim situacijama.
Treba da razvije socijalizovanu težnju ka moći (da se bori prvenstveno za grupne ciljeve, a ne samo
za lične).
5. Ekstravertnost - osnovni stav vođe je neprekidna okrenutost prema članovima tima i spremnost
za otvorenu komunikaciju sa njima.
6. Interpersonalna osetljivost - da bude zainteresovan za sve što se događa u grupi, pristupačan
svima, da uspostavlja dobre odnose sa članovima tima i da ima poverenje u njih.
7. Visok energetski potencijal - da mu ništa nije teško, da je stalno aktivan.
8. Emocionalna zrelost - samokontrola, umerenost u emocionalnim reakcijama, spremnost da
prihvati kritiku i razmišlja hladne glave.
9. Lični integritet - da se ponaša u skladu sa svojim vrednostima, da bude pošten, iskren, ispunjava
obećanja, spreman da se zalaže za interese grupe kojom rukovodi.
Pored svega što je rečeno, uspešan vođa treba da bude prihvaćen kao vođa od svih članovatima.
Tipovi vođe
Kom tipu pripada neki vođa najbolje možemo ustanoviti određujući njegov stil rukovođenja. Stil
rukovođenja je specifičan način ponašanja vođe u nastojanju da usmeri aktivnost Ijudi ka ciljevima grupe.
Postoje dve osnovne dimenzije stila rukovođenja:
1. Prema orijentaciji - VOĐE ORIJENTISANE KA LjUDIMA ili KA ZADACIMA
2. Prema načinu uticaja na članove ekipe - AUTOKRATSKO ili DEMOKRATSKO RUKOVOĐENJE
Vođa orijentisan na zadatak je efikasan, brzo reaguje i dobro je prilagođen situaciji, ali manje je
usmeren ka interpersonalnoj komunikaciji i sklon je da povećava nivo anksioznosti kod manje stabilnih
članova tima (jer stalno ističe važnost zadatka). Bitan mu je rezultat, nadzor, kontrola, a manje bitno
zadovoljstvo članova tima.
Vođa orijentisan na Ijude pruža podršku članovima tima, može da smanji strah i tenziju u
situacijama neuspeha, bolje sarađuje sa nesigurnim igračima, ali je manje efikasan i može da izazove
nesigurnost u postizanju sportskih rezultata.
Dugo se smatralo da je uspešniji onaj tim u kome vođa uspostavlja bliske i tople odnose sa
ostalim članovima i koji veruje da su svi oni podjednako korisni pojedinci. Hipoteza suprotna ovoj tvrdi da
su najuspešniji oni timovi u kojima se vođa više orijentiše na uspešan sportski nastup i pobedu, nego na
održavanje dobrih interpersonalnih odnosa. Nekada bliski odnosi u grupi mogu da imaju suprotan efekat
za vreme takmičarske sezone, kada funkcionalni, igrački kriterijumi i kvaliteti sportiste postaju dominantni.
Idealno zamišljen vođa bi bio istovremeno visoko usmeren i na Ijude i na zadatke, međutim to je
samo teorijska konstrukcija. Mnogo je češći slučaj da u ekipi postoji više vođa koji imaju svoju ulogu u
određenim situacijama i aktivnostima, upravo zbog prevelikih zahteva koje današnji razvoj sporta nameće.
Poželjno je da u ekipi bude osoba koja će da animira članove tima za takmičenje, podstiče, organizuje
igru (moralni vođa), osoba koja će da zabavlja van terena, organizuje društveni život itd. Ima i mišljenja da
pojedine formacije u timu (vezne, napadačke, odbrambene linije) imaju svog igračkog vođu. Naravno,
sinhronizacija uloga i položaja vođa ovih podgrupa mora biti dobra.
Može da dođe i do rivalstva među raznim vođama u timu, pa tako i do konfliktnih situacija i polarizacije
tima. Tada slabi kohezivnost, povećava se tenzija, što negativno utiče na krajnji učinak ekipe. Konflikti
mogu biti latentni (postoje, a ne izbijaju na površinu), jer su u određenim trenucima važniji funkcionalni
ciljevi, pa uprava (trener, direktor) veštački održava koheziju i prikriva slabosti— što je najgore od svih
situacija. Nekad su sami uspesi razlog da ne dođe do otvorenog sukoba, all u situaciji neuspeha (poraza)
latentni sukob se pretvara u manifestni. Ovakve situacije posebno su prisutne na turnirskim
takmičenjima, pa trener i vođstvo moraju da ulože veliki napor kako bi ekipu doveli u optimalnu
takmičarsku spremnost (ako je to uopšte moguće).
29
Kao tipovi vođstva najčešće se pominju i najviše su proučavani autokratsko, demokratsko i lese
fer (slobodno) vođstvo. Oni se prvenstveno odnose na strogo formalne oblike vođenja, na ulogu trenera
pre svega, a ne na spontano iznikle vođe.
Autokratski vođa zauzima centralno mesto i ulogu u timu, sve rešava sam, a poslušnost i
pokoravanje članova tima obezbeđuje razvijanjem osećaja zavisnosti i nesigurnosti kod njih. On zahteva
slepo izvršavanje postavljenih zadataka. Instrukcije daje u kategoričkoj formi i one su uvek jednosmerne -
od trenera prema sportistima. Ovde se izbegava slobodan protok informacija i ne dozvoljava se da
sportisti sami postavljaju ciljeve, da planiraju rad itd. Zbog ograničene samostalnosti, samoinicijative i
nedostatka komunikacije među sportistima, u slučajevima kada trener nije prisutan dolazi do potpune
pasivnosti ili »paralize« u aktivnosti grupe. U sportskim ekipama ovaj način vođstva nije redak. Smatra se
da ovaj način vođstva ima nepovoljan uticaj na psihički razvoj ličnosti (u smislu da je celokupna
odgovornost preneta na trenera, pa mladi sportista kasnije može da teži situacijama u kojima će stalno
neko drugi da mu rešava probleme), ali je u našem savremenom sportu imao velike sportske uspehe.
Autokratski način vođenja
Demokratski vođa uvažava individualnost i potrebe svakog člana ekipe, uključuje ih u planiranje i
organizovanje aktivnosti grupe, podstiče njihovu samostalnost, podrazumeva saradnju na relaciji trener-
tim. Od sportista se traži da međusobno komuniciraju, sarađuju, postavljaju ciljeve, planiraju, all trener i
dalje ostaje voditelj, koordinator. Svi procesi se odvijaju dvosmerno, tj. sa obostranom inicijativom.
Odgovornost se raspoređuje podjednako na sve sportiste u timu, što omogućuje sazrevanje članova
grupe. Demokratskom modelu treba težiti u vođenju ekipe kad god je to moguće i uključivati sportiste u
mnoge stručne i rukovodeće grane kluba. Ovaj model jeefikasniji od autokratskog, ali od vođe zahteva
veliku stručnost i sposobnost da održava dobre odnose sa članovima tima. Mnogi treneri pokazuju otpor
prema ovom načinu vođstva, jer nisu u stanju, ne da ga prihvate, nego da ga sprovode.
Lese fer (slobodan, anarhičan) vođa tima i nije pravi vođa. Obično se za to mesto ne izbori, nego
mu se dodeli. Ukratko, kako postane tako i nestane. Ovakvo vođstvo zasniva se na neograničenim
slobodama članova. U sportskim grupama, naročito u takmičarskom i visoko kvalitetnom sportu ne može
da bude primenjen. Vođstvo se sastoji u nenametljivom usmeravanju i koordinaciji koje članovi ne moraju
da prihvate, kao npr. u slobodnim rekreativnim aktivnostima.
Kapiten i trener kao vođe
Za sportske grupe je značajan način sticanja položaja vođe. Vođe koje snagom svoje ličnosti utiču
na ostale članove tima, odnosno nameću svoje vođstvo, su spontano iznikle vođe. U nekim slučajevima
vođa može da bude i nametnut od strane organizacionih struktura kluba (trenera, igrača, predsednika
kluba), ali može da bude i izabran redovnom demokratskom procedurom. U svim slučajevima, da bi vođa
bio uspešan mora da bude prihvaćen kao vođa od strane sportske grupe. Najmanje šanse da bude
prihvaćen ima nametnuti vođa. Sportski timovi mogu da imaju i više vođa, pod uslovom da ne ugrožavaju
jedan drugog. Položaj nekih od tih vođa je institucionalizovan i zbog toga nametnut, a to su položaji
kapitena i trenera tima.
Uloga kapitena ima neke specifične karakteristike, kao što su npr:
 on je više od ostalih odgovoran za odnose u grupi, zato se od njega očekuje da usmerava i usklađuje
odnose, da vlada situacijama (naročito kriznim),
 od njega se zahteva više emocionalnog ulaganja u interpersonalne odnose, zato ne mora obavezno
da bude bolji od drugih u igračkoj aktivnosti,
 njegov uticaj je veći od ostalih (i na trenera i na ostale igrače),
 on ima ulogu predstavljanja tima u javnosti.
30
Zbog svega navedenog možemo zaključiti da je izbor kapitena kao vođe posebno značajan, pa
otuda kriterijumi za njegov izbor treba da budu: stepen pripadnosti klubu (staž u klubu), kvalitet vezanosti
za klub, iskustvo, sposobnost komuniciranja, stepen saradnje, obrazovanje, uspešnost u profesiji van
terena itd. Međutim, izbor kapitena je često dirigovan (jer se više gledaju interesi kluba i odnos klub-
kapiten, nego interesi samog tima). Ali da bi on bio i emocionalno prihvaćen od strane ostalih igrača,
trebalo bi da se zadovolji i kriterijum o crtama ličnosti značajnim za uspešnog vođu, a u timu koji postiže
vrhunska postignuća kapiten treba da zadovolji i funkcionalni kriterijum (ne mora da bude rezultatski
najuspešniji, ali da je među boljima). Zato postoji ideja da funkcija kapitena bude reizborna ili da ima
karakter promene posle određenog vremena. Ovu ideju podržava i činjenica da je uloga kapitena
određena izvesnim pravima, odgovornostima, ali i gratifikacijama, i tako predstavlja pozitivno usmeravanje
razvoja ličnosti i ima uticaj na razvoj ličnosti mlađih sportista (po principu učenja po modelu).
Trener je centralni i formalni vođa u sportskom timu. Njegova uloga je veoma složena i daleko
prevazilazi stručno poznavanje sportske grane:
• on je vođa u procesu obučavanja, vođenja trenažnog procesa,
• on je istovremeno trener i pedagog, vaspitač (odgovoran je za stvaranje uslova za povoljan razvoj
ličnosti mladih Ijudi),
• on ima i ulogu psihologa, jer je svakodnevno prinuđen da rešava brojne lične probleme,
• neusklađene interpersonalne odnose,
• u odsustvu lekara zadužen je da prvi pruži hitno uputstvo za zbrinjavanje povređenog
• sportiste, itd.
Zbog svega ovoga interesovanje trenera mora da bude šire, tako da njegovo znanje obuhvati
solidno poznavanje psihologije, medicine, pedagogije, sociologije, itd. Trener je najodgovorniji pojedinac
za uspešnost rada grupe. On je zvanični formalni vođa, postavljen »odozgo« bez bilo kakvog uticaja
sportista. Trener ima najveći uticaj na odnose u sportsoj grupi, u poređenju sa ostalim vođama, tako da
kroz rukovođenje utiče na razvoj grupe, odnose u njoj i radni efekat celog tima. On usklađujući odnose
među članovima tima, utiče na poremećenu ravnotežu, kontroliše ispunjenje zadataka, ima mogućnosti da
podstiče, nagrađuje ili kažnjava. Direktno interveniše u sukobima i posreduje kao sudija u rešavanju
konflikata.
Trener će uspešno voditi tim, ako pored ovih formalnih odrednica vođstvo obogati povoljnim
socioemocionalnim odnosima i nenametljivom bliskošću sa igračima. Ta bliskost se ogleda u pravcu
staranja za pojedince i tim u celini i u pravcu uspostavljanja emocionalnih odnosa (što je često otežano
distancom u godinama i iskustvu i kroz odnos nadređenosti i podređenosti). Treba voditi računa da
emocionalna vezanost trenera i sportista ne pređe granicu kada postane kontraindikovana.
Procenjivanje strukture i dinamike sportskih grupa
Postoji nekoliko načina da se utvrdi kvalitet odnosa u sportskoj grupi, kako bi trener dobio
dovoljno podataka za usmeravanje i korigovanje svojih stavova:
1. Posmatranje
Reč je o neposrednom nesistematskom posmatranju. Prednost ovog metoda je što se podaci
dobijaju u autentičnoj situaciji u kojoj grupa obavlja određeni zadatak, a nedostatak u tome što ne
zadovoljava metodološke zahteve pouzdanog procenjivanja (onemogućava pozdano zaključivanje). Npr.
trener procenjuje odnose u timu prema sopstvenim kriterijumima, koji mogu biti jako niski ili jako visoki
(nema fizičkih obračuna, znači dobro je, III došlo je do verbalnog konflikta između dva igrača, znači
situacija je katastrofalna).
2. Instrumenti
Mnogo pouzdaniji i najčešće korišćeni instrumenti su upitnici i skale, kojima se dobijaju statistički
podaci o indikatoru odnosa. U proceni kohezivnosti sportske grupe, od sportista se traži da procene svoju
identifikaciju sa grupom, bliskost sa ostalim članovima, vezanost sa njima, privlačnost sportske grupe, itd.
Najviše pominjani i korišćeni je sociometrijski metod. On se sastoji od sociometrijskog upitnika,

konstruisanog tako da obuhvata sve relevantne indikatore intragrupnih odnosa koji mogu da utiču na
uspešno ostvarenje sportskih ciljeva. Pitanja su usmerena na to kakvi su odnosi među sportistima u grupi
(privlačenje, odbijanje, saradnja, izolacija) kad je u pitanju funkcionalni kriterijum uspešnosti (ostvarenje
cilja). Druga grupa pitanja može da se odnosi na ispitivanje emocionalnih, socijalnih relacija među
31
igračima. Treća grupa pitanja daje podatke o autopercepciji sopstvenog položaja i prihvaćenosti svakog
igrača od strane ostalih u timu, zatim podatke o vođstvu, tipu rukovođenja i željenom načinu rukovođenja,
itd. Na osnovu obrađenih odgovora, trener može dobiti niz korisnih informacija o tome:
 kakvi su odnosi između pojedinih igrača, kakvo je njihovo slaganje u igri i van terena, koji igrači imaju
najbolji igrački status u timu, a koji su odbačeni ili neprihvaćeni, koji su razlozi dobrog ili lošeg
položaja pojedinaca u grupi, koje igrače može zajedno uvoditi u igru a koje ne;
 koji su najomiljeniji članovi grupe van igre, tj. ko su osobe koje imaju dobre emocionalne, psihološke
veze sa drugim igračima, a koje ne;
 koju grupi voli da izigrava vođu, a ko po mišljenju grupe ima sposobnost da bude vođa;koji način
rukovođenja odgovara datoj grupi (autokratski, demokratski, savetnički i sl.);
 uz pomoć psihologa trener može steći uvid u funkcionisanje grupe kao celine, tj. kakva je njena
kohezivnost (povezanost među članovima, spremnost da se ostane u grupi), tenzija (neprihvatanje,
neprijateljstvo, konflikti), itd.
Najveći nedostatak ovog upitnika je što daje samo sliku trenutnog stanja u grupi, a vrlo malo
govori o uzrocima koji dovode do tog stanja. Iz tog razloga napravljeni su pokušaji da se ovaj nedostatak
umanji. Karon i saradnici (1985) konstruisali su upitnik GEQ (Group Environment Questionnaire), koji
ispituje četiri faktora kohezije: 1. integrisanost u odnosu na zadatak, 2. integrisanost u odnosu na socijalni
faktor, 3. privlačnost grupe u odnosu na zadatak, i 4. privlačnost grupe u odnosu na socijalne faktore.

 Šta je to položaj, uloga, a šta struktura odnosa u sportskom timu i kakva može biti?
 Šta je kohezivnost sportskog tima, od čega zavisi i na šta utiče?
 Uticaj konflikata na uspeh ekipe?
 Kapiten i trener kao vodje sportskog tima?
 Tipovi rukovodjenja i uticaj na sportski rezultat?
 Metode procenjivanja grupne strukture i dinamike?
 Djurić, Dj. (2004):Psihologija za menadžere u sportu- skripta, Novi Sad: Viša škola za trenere i
menadžere u sportu
 Rot, N.(1998):Psihologija grupa, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
32
POGLAVLJE 7
PSIHOLOŠKA PRIPREMA SPORTISTA
U okviru ove teme saznaćete šta su:
 Faktori sportske uspešnosti

 Pokazatelji psihološke pripremljenosti sportista
 Psihološka priprema sportista za proces vežbanja
 Psihološka priprema za takmičenje
 Metode psihološke pripreme
Faktori sportske uspešnosti
Udeo psihološke komponente u razvoju sportista i postizanju rezultata na takmičenjima je veoma

značajan. Ako se posmatra razvojno, koji su to faktori bili presudni u postizanju sportskih rezultata,
posebno vrhunskih, mogu se istaći četiri perioda:
 U prvom periodu pobeđivali su najtalentovaniji
 U drugom periodu pobedivali su osim talentovanih i oni koji su bili najbolje fizički pripremljeni
 U trećem periodu tehnička i taktička pripremljenost pridodaju se talentu i fizičkoj
superiornosti
 Danas za visoke sportske rezultate, pored svega navedenog potrebna je i dobra psihološka
priprema
Značaj psiholoških faktora u sportu sve se više povećava što se rezultati u mnogim sportovima
brzine i snage približavaju fiziološkim granicama. Metode treninga sportista danas su manje-više poznate i
dostupne. Slično je i sa načinom ishrane. Obzirom na to da su vrhunski sportisti sve više izjednačeni u
fizičkim, tehničkim i taktičkim elementima pripremljenosti, te psihološki faktori postaju sve značajnije
determinante sportske uspešnosti. Samo kompletne ličnosti mogu da ostvare vrhunske rezultate. Prema
tome, rezerve za dalje rekorde i dobre rezultate se sve više traže u dobroj psihološkoj pripremljenosti
sportista za takmičenje. Sportska takmičenja traže ličnosti koje su otporne kako na fizička tako i na
psihička opterećenja.
Psihološka pripremljenost je danas u sportu najmanje poznat i nepredvidiv faktor. To su pokazali i
rezultati nekih ekipa na Svetskom prvenstvu u fudbalu Japan-Koreja 2002. godine. Neke poznate ekipe
(kao što je Francuska, bivši svetski prvak) su ispale na samom početku takmičenja. Nedovoljna
psihološka pripremljenost koja se ispoljavala u precenjivanju sopstvenih vrednosti u odnosu na protivnike
se navodi kao osnovni razlog tog neuspeha. U vrhunskom sportu je poznato da se nedostatak u jednom
delu pripremljenosti ne može zadovoljavajuće nadoknaditi pojačanim radom i razvijanjem u nekom
drugom delu. Intenzivan rad npr. na snazi neće moći da nadoknadi nedovoljnu taktičku pripremljenost.
33
Raditi samo na poboljšanju tehnike nije dovoljno ukoliko se želi povećati preciznost igrača u situacijama
velikog pritiska. Psihološki dobro pripremljen sportista i ekipa može u izvesnoj meri da nadoknadi fizičku
nespremnost. Međutim, ako je psihološki nespreman, neće biti u stanju da postigne očekivani rezultat za
koji je pripreman. Tako je zapravo gornja granica kvaliteta učinka (igre) nekog igrača određena
najslabijom karikom u lancu njegovih priprema. Drugim rečima, igrač gubi tamo gdeje najslabiji.
Pokazatelji psihološke pripremljenosti sportista
Najbolji pokazatelji dobre psihološke pripremljenosti su:

• Relativna stalnost dobrih rezultata;
• Postizanje najboljih rezultata onda kada je to najvažnije - dobar broj sportista, naročito u
individualnim sportovima, ne postiže na velikim međunarodnim takmičenjima svoje najbolje
rezultate iz predtakmičenja (npr. statistika pokazuje da je na Olimpijskim igrama u Meksiku svega
15% atletičara i 20% plivača postiglo svoje najbolje rezultate);
• Dobra psihološka pripremljenost naročito dolazi do izražaja kada se »juri« rezultat, a u grupnim
sportovima i kada se brzo menja »lomi« rezultat, kakav je čest slučaj u košarci i odbojci. Takođe,
psihološki nedovoljno pripremljene ekipe imaju »strah od uspeha« i nisu u stanju da očuvaju
stečenu prednost.
Psihološka pripremljenost podrazumeva rad sa sportistima, počev od selekcije, zatim praćenje

procesa razvoja njihove ličnosti, uključujući i neposrednu pripremu za takmičenje za šta se preporučuju
određene psihološke tehnike i postupci. Bitne stavke psihološke pripreme sportista su sledeće:
• psihološka priprema sportista je dugoročan, kontinuiran proces;
• izvodi se u toku celokupnog procesa bavljenja sportom (i u fazi selekcije, treniranja, pripreme za
takmičenje);
• obuhvata planske i sistematske aktivnosti samog sportiste, trenera i stručnog saradnika (lekara ili
psihologa);
• te aktivnosti su psihološke, pedagoške i saznajne prirode;
• usmerene su ka stvaranju uslova za povoljan razvoj dispozicija ličnosti uopšte, kao i onih
specifičnih vezanih za uspeh u sportu.
Prvi korak u psihološkoj pripremi sportista je psihodijagnostika. Ona omogućava da se upoznaju

osobine, celokupna struktura ličnostisvakog sportiste i da se u skladu sa tim planira dalji psihološki rad
(ponašanje trenera, uticanje, korekcije). Kada se radi o pripremanju za takmičenje, psihodijagnostika
pruža mogućnost identifikacije sportista: a) koji imaju optimalan nivo aktivacije (što znači da u situaciji
takmičenja i u drugim stresnim situacijama mogu da se prilagode nastalim okolnostima); b) koji imaju
suviše nizak nivo aktivacije; c) koji imaju suviše visok nivo aktivacije (koji izlazi iz okvira potrebne
samokontrole), i d) koji se označavaju kao "problem" sportisti (tj. koji su u stresnim situacijama skloni
konfliktu). Psihodijagnostika je u funkciji psihološke pripreme, i zato treba da bude uključena u proces
pripreme i to u svim njenim fazama, ne samo na početku.
Psihološka priprema sportista je složen proces, koji se sastoji iz tri komponente:

1. Opšta psihološka priprema sportista za dugotrajni proces vežbanja sa opterećenjima (za neki
daleki vremenski cilj, u okviru olimpijskog ciklusa npr.)
2. Psihološka priprema za takmičenje (u sledećoj sezoni, za državno prvenstvo)
3. Psihološka priprema za konkretno takmičenje (za jednu utakmicu ili turnirska takmičenja kao što
su evropska, svetska i 0I)
Pored navedenog psihološka priprema može da se sprovodi i neposredno pred nastup, za vreme
takmičenja i posle takmičenja.
Opšta psihološka priprema sportista za dugotrajni proces vežbanja
Ova faza pripreme odnosi se na sve mlade i, na nekom nivou, selektirane sportiste koji se
pripremaju za višegodišnji naporan, nestandardan, dugotrajan i monoton rad. Tu treba svrstati i
pripremljene sportiste od trenutka kada su selektirani kao potencijalni kandidati za učestvovanje na
takmičenju koje će se održati i nekoliko godina kasnije (npr. pripremanje u jednom olimpijskom ciklusu).
34
Prvi korak je upoznavanje ličnosti svakog sportiste, a zatim procena konkretnih svojstava, kao što
su npr. nivo aspiracije ili motivisanost za treniranje u konkretnim uslovima za konkretno takmičenje.
Psihološka priprema u ovoj fazi je usmerena na upoznavanje i razvijanje onih osobina ličnosti koje su
značajne za sportski uspeh, tako da su ključne aktivnosti ovde sledeće:
1. Razvijanje onih osobina ličnosti koje predodređuju za uspeh i po kojima se vrhunski sportisti
razlikuju od ostalih, kao što su: istrajnost, savesnost, odgovornost, emocionalna stabilnost,
samokontrola, samopouzdanje, odlučnost, i dr.
2. Razvoj pravih, autentičnih motiva za sportsko vežbanje i razvoj pozitivnih stavova prema sportu
uopšte, treningu i takmičenju. Od posebne važnosti je unutrašnja motivacija za bavljenje sportom,
a od konkretnih motiva prvenstveno motiv za sportskim postignućem.
3. Postavljanje etapnih i krajnjih ciljeva, koji takođe imaju motivacionu snagu, i pravilno korišćenje
podsticaja (nagrade, kazne).
4. Formiranje pozitivnih stavova i vrednosti u odnosu na sport. Tu se podrazumeva organizacija
vremena, oporavka posle zamornih treninga, redovan san, pravilna ishrana i zadovoljenje drugih
psiholoških potreba (obrazovnih, kulturnih, zabavnih, socijalnih). Tako korišćenje vremena postaje
izvor sigurnosti, samouverenosti, samocenjenja i dr.
5. Formiranje stava prema »trenažnom opterećenju«. Funkcionalna spremnost ne podrazumeva i
postojanje psihološke spremnosti za podnošenje velikih napora na treningu i takmičenju. Strepnja
sportiste da neće izdržati opterećenja (ili strah od povrede) umanjuje fiziološke i tehničko-taktičke
potencijale. Ovde treba raditi na svesnom prihvatanju mogućnosti da se stanja strepnje javljaju i
kod najboljih sportista i da se ona, ma koliko neprijatna mogu podneti.
Psihološka priprema za takmičenje
Ovaj deo pripreme ne može se odvojiti od prethodnog jer uključuje formiranje pravilnog stava
prema takmičenju i uticaj na formiranje svojstava ličnosti značajnih za sport koja se ispoljavaju u
sportskim takmičenjima. Neke crte ličnosti su pod uticajem pedagoškog rada (savesnost, istrajnost
samouverenost, odgovornost, samokontrola), dok su druge pod većim uticajem konstitucionalnih faktora
(emocionalna stabilnost, agresivnost), ali su i one podložne izvesnoj transformaciji.
Pravilan stav prema sportskom takmičenju treba da se stiče još u ranim periodima razvoja
sportiste, tako što sport treba učiniti izvorom pozitivnih iskustava za decu koja će doprineti njihovom
zadovoljsvu što se bave sportom, pravilnom vrednovanju svojih sportskih mogućnosti, kritičkom
ocenjivanju svoje uspešnosti i realnom postavljanju aspiracionih ciljeva.
Stav da treba »pobediti protivnika«, biti bolji od drugih bez obzira na rezultat, može biti izvor
negativnih posledica po razvoj ličnosti. Pošto do pobede dolazi samo mali broj pojedinaca, takav stav
dovodi da veliki broj dece smatraju sebe neuspešnim, gube motivaciju i potrebu za kompetentnošću.
Umesto izraza pobeda, treba koristiti pojam uspešan/neuspešan, ali i uspeh i neuspeh vrednovati u
odnosu na lične standarde uspešnosti, Najvažniji kriterijum sportiste treba da bude takmičenje sa
samim sobom, sa svojim prethodnim učinkom ili rezultatom.
I u kasnijim fazama razvoja sportiste, treba relativizovati značaj pobede i poraza. Niti je uspeh,
jednom postignut, trajan bez kasnijeg rada, niti je poraz fatalan ako se shvati kao opomena, te se uloži
više rada ili dovede do nekih drugih promena u ekipi koje su i dovele do neuspeha. Tako shvaćeni, i
uspeh i neuspeh su podsticaji za rad.
Osim bavljenja vlastitim potrebama pred takmičenje, važno je posvetiti pažnju i upoznavanju
komparativnih karakteristika protivničkih igrača. Uočavajući njihove dobre i loše strane, stiče se uvid u
situaciju, mogu se planirati vlastiti koraci, odnosno taktika, a kada je nešto poznato i izvesno smanjuje se
osećanje nesigurnosti. Ali upoznavanje načina igre protivnika može biti mač sa dve oštrice i dovesti do
upadanja u sopstvenu zamku. Razlog tome je što Ijudi sebe uglavnom ne procenjuju realno, ili se
potcenjuju ili precenjuju. Isto važi i za procenu sportske uspešnosti, čiji kriterijum ne sme biti nivo
ispoljavanja protivnika, a ocena sopstvene sportske kompetentnosti ne sme da zavisi od relativnog
rezultata postignutog na takmičenju sa drugim, već u takmičenju sa samim sobom. Na taj način će se
izbeći da se u kasnijim fazama sportskog takmičenja, sportisti zadovolje samim tim što su postigli pobedu
nad slabim protivnikom ili da budu nezadovoljni iako su postigli visok nivo izvođenja, ali su poraženi od
protivnika. Tada se takmičenje neće doživljavati kao frustracija, već kao izazov vezan za svoje potencijale.
U sportu se ne mogu mimoići ni interpersonalni ili socijalni standardi uspešnosti. U njima
dominira trenutni individualni učinak, bez obzira na njegovu realnu vrednost.ovo je naročito prisutno u
aktuelnim organizovanim takmičenjima (0I, Svetsko prvenstvo i sl.). Uvažavanje takvih standarda uzrokuje
da se sportsko takmičenje doživljava kao teška i bespoštedna borba, kao najteži oblik osujećenja, a ne
35
kao područje ličnog ispoljavanja sportske kompetentnosti.
Poseban aspekt psihološke pripreme ispoljava se u daljem kontinuiranom uticaju na razvoj
svojstava ličnosti koja dolaze do izražaja na takmičenju (savesnost, istrajnost, odlučnost, odgovornost,
emocionalna stabilnost, samokontrola, samouverenost, hladnokrvnost, kontrolisana agresivnost -
borbenost). Ove osobine se proveravaju i učvršćuju u periodu takmičenja. Gorbunov govori o sportskom
karakteru, koji po njemu čine sledeće osobine:
• spokojstvo (hladnokrvnost, kontrola) - koje se na takmičenju ispoljava kao odnos sportiste prema
uslovima takmičenja, protivniku, zahtevima koji se od njega traže, i obezbeđuje da emocionalno
uzbuđenje ne bude inhibirajuće,
• samouverenost (poverenje u sopstvene snage) - obezbeđuje visoku aktivnost, otpornost na
suparnikove reakcije, prilagođavanje na iznenadne nepovoljne uslove i potpunu aktuelizaciju
dostignutog nivoa pripremljenosti, borbeni duh - odnosi se na motivacionu komponentu
usmerenosti prema cilju, a ispoljava se u kontrolisano instrumentalno agresivnom ponašanju (to
se opisuje kao borbenost, visoka aktivnost, težnja da se do poslednjeg trenutka ulažu maksimalni
napori).Kao kriterijumi za posedovanje ovih osobina uzimaju se: stabilnost u nastupima na
takmičenjima u jednom kontinuitetu i poboljšanje rezultata u jednom periodu takmičenja u
skladu sa značenjem i zahtevima takmičenja (rezultati na takmičenju ne treba da zaostaju za
rezultatima na treningu ili na manje važnim takmičenjima).
Psihološka priprema za konkretno takmičenie
I ovaj deo pripreme sportista precizira mere opšte psihološke pripreme, dopunjujući ih specifičnim
merama sadržajima i metodama. Optimalizacija psihičkih stanja postaje glavni zadatak psihološke
pripreme za konkretno takmičenje. Pažnja se usmerava na proces organizovanja svesti i adekvatne akcije
sportista.
Svest ne treba da bude orijentisana na pobedu, već na postizanje ili prevazilaženje svojih ranijih
visokih standarda uspeha. To je orijentacija na dobar rad, na to šta treba raditi, kako i kada raditi. Vrlo
nepovoljna varijanta su kontrasne misli o velikom dostignuću ili o neuspehu. Razmišljanje o velikom
uspehu, pobedi, o onome što ona donosi može da ima nepovoljne posledice na učinak. To se dešava
kada sportista unapred uživa u plodovima svog uspeha, što dovodi do opuštanja, slabljenja koncentracije,
i tako do nedovoljnog angažovanja. Takođe, razmišljanje o mogućem neuspehu dovodi do povećane
strepnje, tenzije, gubljenja samopouzdanja. Isto tako ne treba se opterećivati ni vrednošću protivnika u
bilo kom ekstremnom obliku (slab ili nepobediv), što ne znači da treba zanemariti njihova osnovna i
specifična sportska obeležja, već težište na pripremama staviti na sopstvenu aktivnost. Na ovim pravilima
treba da insistira trener, kako bi sprečio razrušavanje psihološke odbrane pred nastup (tj. odbrane od
velike napetosti koja se povećava sa približavanjem takmičenja).
Specijalna psihološka priprema za konkretno takmičenje podrazumeva stvaranje uslova i

uticaja za dovođenje organizma u optimalno stanje psihičke spremnosti za nastup. Ovo stanje
podrazumeva:
• Racionalnu, ali realnu uverenost u svoje snage. Ona se zasniva na odnosu između mogućnosti
sportiste i snage protivnika.
• Određivanje cilja i snažna orijentacija da se uporno i do kraja bori za dostizanje tog cilja. Način
određivanja i formulisanje takmičarskog cilja zahteva edukativno psihološki rad sa sportistima.
• Postizanje optimalnog nivoa aktivacije. Taj nivo determinisan je konkretnom situacijom (koja je
u svakom trenutku drugačija), zadatkom ili postavljenim zahtevom (to su određene motorne sportske
veštine: dribling, udarac, blokada protivnika, razne varijante napada ill odbrane, bliži ili krajnji cilj)-i
strukturom ličnosti sportiste (motivacija, emocinalna stabilnost, samokontrola i dr.).
• Visoka otpornost na smetnje. Tj. neosetljivost na raznovrsne stimuluse i adaptivno reagovanje
na njihovo razarajuće dejstvo. To podrazumeva dobru koncentraciju, odnosno usmeravanje pažnje
na ograničen broj najvažnijih stimulusa. To znači da je sportista »potpuno slep« za sve drugo osim
za ono što je najrelevantnije za uspeh (pokreti protivnika, kretanje lopte, položaj saigrača, itd.). To
stanje sportisti opisuju kao »lebdenje u prostoru«, kao da »nisu svesni bilo čega«, »nisu mislili ni o
čemu, a sve se izvanredno završilo«. Najveća lična ostvarenja događaju se kada se sportista
koncentriše na najmanji broj, ali najvažnijih stimulusa. To zahteva sposobnost izbora adekvatnih
draži, brzo prebacivanje prema potrebi sa jednih na druge, i dovoljno dugo zadržavanje na njima.
Pažnju je moguće vežbati.
• Sposobnost voljnog upravljanja svojim akcijama i ponašanjem, To je svesna aktivnost
orijentisana prema određenom cilju.
36
Proces specijalne psihološke pripreme obuhvata i sistem aktivnosti u kojima učestvuju i
sportisti i trener:
• informacije o konkretnom takmičenju i protivnicima - tu se misli na izbor, važnost, broj i način
saopštavanja informacija
• aktuelizacija postojećih autentičnih motiva u vezi sa takmičenjem i konkretnim nastupom
programiranje aktivnosti i celokupnog režima života - s obzirom na smanjenje trenažnog
opterećenja, porast psihičke napetosti i dr.
Važan faktor u pripremi za neko takmičenje je organizacija vremena i aktivnosti.

U periodu takmičenja broj treninga i njihov intenzitet se smanjuje, tako da sportisti imaju više
slobodnog vremena koje treba pravilno organizovati (odgovarajuće zabave, čitanje, slušanje muzike,
izleti i sl.). Sadržaji koji ispunjavaju ovo vreme ne treba da imaju izraziti emocionalni ton ili negativnu
konotaciju (izbegavati gledanje filmova sa tragičnim sadržajem i dubokim dramskim porukama, izbegavati
igre u kojima ima stresnih situacija, npr. kartanje).
Sa približavanjem takmičenja san sportiste se remeti i postaje kraći, jer dolazi do povećanja
napetosti, uzbuđenja, nervoze. Dešava se da sportista ne spava noć pre takmičenja, i to obično nije
štetno, čak se često dešava. Ako se desi da je nervozan i da loše spava više dana pred takmičenje, onda
treba primeniti vežbe relaksacije, usmeriti pažnju na neutralne sadržaje, izbegavati razgovore o
takmičenju i sl. Orijentacija treba da bude na vraćanju sigurnosti i samopouzdanja.
Poželjno je da sportisti koji su poraženi budu dalje od onih koji nastupaju. Takođe,treneri treba da
kontrolišu svoje emocionalne reakcije, naročito strah i strepnju, jer je uticaj poraženih sportista i
negativnih emocija vrlo nepoželjan na one koji se spremaju za takmičenje.
Nekoliko dana (2-3) pred takmičenje treba raditi na smirivanju, smanjenju napetosti pojedinih
sportista ili, što je ređe, na podizanju nivoa aktivacije. Ovo nalaže individualni pristup svakom sportisti.
Pored organizovanja slobodnog vremena i sna, potrebno je povesti računa i o fiziološkim potrebama,
posebno o javljanju i zadovoljenju seksualne potrebe (iako nema univerzalnih pravila, tu treba imati jasan
stav).
Neposredno pred nastup (2-3 sata pre takmičenja), kod sportista se po pravilu povećava doživljaj
stresa i izrazitije stanje tenzije. Tu je najvažnije da se nivo aktivacije ne poveća i ne pređe onaj optimalni
nivo. Optimalni nivo aktivacije je rezultanta opšte i specifične psihološke pripreme, a često se naziva
»borbena pripravnost«. Stepen uzbuđenja može da se pojavi u dva nepoželjna oblika. Jedan od njih se
naziva »startna groznica«. To je nivo koji je mnogo pre takmičenja prešao optimalnu granicu, a
manifestuje se kao prenadraženost, nervoza, užurbanost, nekontrolisane emocionalne reakcije. Posledice
ove premotivisanosti su smanjenje pažljivosti, zaboravnost, konfliktnost, smanjenje koordinacije i na kraju
smanjenje učinka. Nedovoljna aktivacija, tj. nedovoljna motivacija za takmičenje naziva se »startna
apatija«, a ispoljava se u umoru, bezvoljnosti, nedostatku energije, lošem raspoloženju, želji da se
odustane od takmičenja ili ravnodušnosti za rezultat.
Postoji niz načina i metoda kojima je moguće dovesti sportistu u stanje optimalne aktivacije. Taj
postupak se naziva psihoregulacija ili psihoregulativni trening. To je proces kojim se, pomoću posebnih
psiholoških metoda i sadržaja, postiže smanjenje ili povećanje nivoa tenzije, tj. stvaraju se optimalni
psihički uslovi koji obezbeđuju najveći učinak. Neki od tih metoda se koriste kao profilaktička (zaštitna)
sredstva, drugi se koriste za korekciju stanja sportista neposredno pred takmičenje, određeni ili isti metodi
su dobra psihoterapeutska sredstva u procesu opšte pripreme u dužem periodu. Neke od tih metoda
mogu da koriste samostalno sportisti, a drugi zahtevaju pomoć i učešće stručnjaka.
Metode psihološke pripreme
Metode psihološke pripreme koje izvodi sportista i trener
Promena sadržaja misli
Opterećenost određenim misaonim sadržajem može da prouzrokuje uznemirenost sportiste, a

povećanje uzbuđenja troši energiju, nekad i više nego samo takmičenje. Promena misli se postiže
aktivnošću koja potpuno angažuje sportistu, ali koja nije veliki potrošač energetskih potencijala (npr.
čitanje knjige, slušanje muzike, gledanje filma u kome nema mnogo nasilja i krvi). Poznato je da okolina,
enterijer, mesto takmičenja utiču na nivo uzbuđenja. Živahni tonovi, upadljive boje, glasna i brza muzika
podižu nivo uzbuđenja i predstavljaju dopunske stresore, dok tonovi u tihom ujednačenom ritmu, zelena i
37
plava boja deluju smirujuće. Sportisti i sami mogu da izaberu aktivnosti koje zahtevaju značajan nivo, ali
neobavezne pažnje. Npr. neki sportisti igraju šah, rešavaju rebuse, popravljaju male aparate, sportistkinje
štrikaju itd.
Zagrevanje
To je pogodno sredstvo za adaptaciju organizma. Poznato je da zagrevanje deluje na mišićno-

fiziološke promene i pripremanje za fizički napor, ali se zanemaruje njegov uticaj na neuropsihološko
stanje sportiste u smislu smanjenja ili podizanja nivoa aktivacije. Ako je sportista sklon visokom nivou
uzbuđenja, onda zagrevanje treba da traje duže, ali sa manjim intenzitetom u prvom delu i uobičajenim
intenzitetom zagrevanja u drugom delu (kada treba uključiti vežbe istezanja, gipkosti i relaksacije). Ako
sportista ne dostiže optimalan nivo aktivacije pred takmičenje, zagrevanje treba kombinovati sa
intenzivnim i brzim promenama ritma, naglim pokretima, ubrzanjima i sl. U ovom slučaju zagrevanje treba
da se završi sa nekoliko maksimalnih ubrzanja, sprintova ako se radi o atletičarima, plivačima,
rukometašima, fudbalerima, ili izvođenjem pojedinih elemenata u brzom i snažnom ritmu u gimnastici,
klizanju, ili energično i silovito izvođenje pojedinih udaraca, zahvata, bacanja i sl. Kada se radi o rvačima,
bokserima, karatistima.
Masaža i samomasaža
To su dobre dopune metodi zagrevanja. Sportistima koji ispoljavaju visok nivo napetosti
preporučuje se da masažu ili samomasažu izvode mirno, sa dugim, ravnomernim i sporim pokretima, dok
oni koji imaju nizak nivo aktivacije treba da primene razdražujuću masažu u kojoj manipulacije treba da
budu brze i energične.
Vežbe disanja -
Koriste se kao metod relaksacije kod sportista sa dugotrajnim povišenim nivoom uzbuđenja
(javljanje napetosti nekoliko dana pre takmičenja). Vežbe disanja treba da se primenjuju 3-4 puta dnevno.
Postoje različite varijante vežbi disanja. Bitno je naučiti da je to poseban vid disanja, ne iz grudi,
nego iz stomaka ili dijafragme koja se nalazi ispod grudi. Bitno je da izdisaj bude duži od udisaja. Ovo
stimuliše deo nervnog sistema koji je odgovoran za opuštanje.
Jedna od vežbi može da se izvodi na sledeći način: u sedećem položaju zatvorenih očiju, udahne
se duboko brojeći do 7, zatim se polako izdiše brojeći do 11, pa se nakratko zadržava na dnu izdisaja. U
početku može izgledati malo naporno, ali redovnim vežbanjem doći će do smanjivanja nivoa anksioznosti.
Posle izvesnog vremena sportista će početi automatski da diše na ovaj način, svaki put kad bude osetio
napetost.
Druga varijanta može da se izvodi u sedećem ili ležećem položaju na sledeći način;
udahne se duboko, zadrži se dah, istovremeno se zategnu mišići celog tela (nogu, ruku, trupa,
ramena, vrata, lica). Mišići su napregnuti svo vreme dok se vazduh u plućima zadržava. U tom stanju se
ostaje, u prvom pokušaju 5-6 sekundi, zatim se sporo izdahne uz opuštanje svih mišića tela. Vežba se
ponovi do 10 puta, s tim što se u svakom sledećem pokušaju povećava vreme zadržavanja disanja, ali ne
toliko da se to doživi kao neprijatnost.
Individualno izgrađen sistem reči-draži (autosugestije)
Autosugestije su rečenice upućene samom sebi radi svesnog ili nesvesnog uticaja na ponašanje,
stanje duha ili tela. Koriste se kao stimulus u cilju podizanja (»dobro je«, »nastavi još snažnije«, »junak
si«, »samo napred«), smanjivanja nivoa uzbuđenja (»sve će biti u redu«, »ne boj se«, »to je bezopasno«)
ili održavanja optimalnog nivoa aktivacije (»nastavi tako«, »krenulo je, samo napred«). U poslednje vreme
ovo se koristi kao psihički stimulus u kolektivnim sportovima (košarci, hokeju, odbojci), kada se igrači
skupljaju u krug, ukrštaju ruke i jedinstveno izgovaraju reči koje služe kao podsticaji.
Sugestivno dejstvo trenera
Sugestije su rečenice koje se upućuju drugima. Treneri se ovom tehnikom najčešće služe u toku
takmičenja ili u pauzama, ali da efekti ne bi bili kontraproduktivni trener mora da bude relativno smiren, da
ne iskazuje Ijutnju i ne gubi samopouzdanje (iako su treneri najopterećeniji tokom utakmice). Ako on pred
nastup daje sportistima sugestivna uputstva mirnim, uverljivim, sigurnim, ali blagonaklonim glasom, ne
38
samo da deluje smirujuće, već utiče i na povećanje sigurnosti, samopouzdanja, koncentracije, vere u
uspeh i sl. Uputstva koja se daju agresivnim tonom, vikom, prekorima, pretnjama imaju suprotan efekat.
Znači, verbalni uticaji mogu da deluju smirujuće, a kakve će efekte imati zavisi od zadataka, informacija
koje se verbalizuju, kvaliteta tona i načina izgovaranja.
Metode psihološke pripreme koje zahtevaju učešće stručnjaka
Autogeni trening
To je najpoznatiji, najrasprostranjeniji, a po mnogima, i najefikasniji metod za regulaciju psihičkog

stanja sportiste. Nekada se koristio samo u kliničkoj praksi sa ciljem da se kod pacijenata postigne
opuštanje, odmor ili smanjivanje bolova. Metod se pokazao uspešnim u radu sa našim sportistima
(Lazarević), a efikasno se primenjuje u cilju postizanja optimalnog nivoa aktivacije pred takmičenje (bilo
da deluje u pravcu smirivanja,ili podizanja).
U osnovi ovog metoda nalaze se dve važne psihičke funkcije: aktivna sugestija i koncentracija.
Koncentracijom se isključuju svi spoljašnji ili unutrašnji uticaji, izuzev onog koji želimo da bude u centru
naše svesti, a to su autosugestivne vežbe, tzv. »formule« koje se uče (npr. moje lice je mirno, celo telo mi
je mirno, ruke počinju da mi se opuštaju, moje noge su potpuno opuštene, moje disanje je mirno i sl.).
Uticaj autogenog vežbanja na sportiste može se objektivno oceniti merenjem određenih fizioloških
i psiholoških promena (pulsa, krvnog pritiska, vremena reakcije i sl.). Obuku za autogeni trening treba da
sprovodi kvalifikovani stručnjak, tokom 20-30 dana, individualno ili u grupama od 4-6 Ijudi. Mora da se
poštuje princip dobrovoljnosti, jer pokušaj da se neko prisili da se koncentriše ima suprotni efekat. Vežba
može da se izvodi u tri različita položaja: ležeći na leđima, sedeći u fotelji ili u stavu »kočijaša« (sedi se na
polovini stolice ne oslanjajući se leđima na naslon, bedra i grudi prave ugao od 90°, šake su na slobodno
rastavljenim kolenima, a glava se nagne malo napred).
Psihoregulacionom treningu podležu četiri grupe mišića: mišići lica, ruku, nogu i trupa.
Korišćenjem odgovarajućih poruka, autosugestijom mišići ovih delova tela dovode se u stanje potpune
relaksacije. Posle opuštanja jedne grupe mišića, dolazi faza njihovog zagrevanja pomoću autosugestije.
Toplota dovodi do opuštanja i smirivanja, ali istovremeno i do bržeg protoka krvi što omogućava
spremnost te grupe mišića na aktivnost. Kada se ovako završi sa opuštanjem jedne grupe mišića, npr.
lica, prelazi se na ruke, noge i na kraju trup.
Broj formula u početku učenja je mnogo veći, a kasnije se može preći i na skraćenu varijantu.
Najbolji indikator da li je savladan autogeni trening, je da li se dobro osećamo. Garancija uspeha vežbanja
i savladavanja ove metode je: onaj ko može da uči da se relaksira za vreme autogenog treninga, moći će
da se relaksira uvek kada je to potrebno.
Progresivna mišićna relaksacija
Ovom tehnikom sportista treba da relaksira mišiće i smanji visok nivo uzbuđenja, ali se koristi i
kao metod bržeg oporavka sportiste posle takmičenja. Osnovna postavka na kojoj počiva relaksacija je da
je nemoguće biti nervozan III napet kad su mišići potpuno opušteni.
Tehnika se sastoji u naizmeničnom zatezanju i opuštanju mišića, u određenom redosledu (noge i
zadnjica, stomak, grudi, ruke, leđa, ramena, vrat, glava). To pomaže da se prepozna razlika između
tenzije i relaksacije (mišići su opušteni kad su mlitavi i nepokretni).
Vežba se izvodi u ležećem ili sedećem položaju. Prostorija treba da bude tiha, ruke i noge
raskrštene. U početku učenja tehniku treba uvežbavati najmanje jednom dnevno, a kada je savladana
relaksacija može da se postigne za nekoliko minuta (naravno, da bi se do toga stiglo treba vežbati više
meseci). lako ima dobre efekte na redukciju anksioznosti, ova tehnika se više primenjuje u individualnim
sportovima (npr. profesionalni igrači golfa pre izvodenja završnog udarca, koji vredi hiljade dolara,
upražnjavaju ovu tehniku).
Biofeedback trening
Ovaj metod se u sportu primenjuje kako bi se putem uticaja na aktivnost muskulature (koja je
često uzrok hipertenzija, glavobolja i dr.) delovalo i na mogućnost smanjivanja strahova, emocionalnih
promena i reakcija. Specijalno konstruisani aparati koji emituju draži (svetlost, zvuk) i elektrode koje su
postavljene na kožu, omogućavaju da se mere i opaze fiziološki procesi (promena pritiska, temperature,
frekvencija srca, mišićna napetost itd.). Npr. elektrode postavljene na čelo registruju zatezanje čeone
muskulature, pa otkucaji aparata postaju brži; ukoliko je mišić više opušten otkucaji su ređi, npr. jedan u
39
sekundi. Na taj način osoba nauči da opušta mišiće, tako što svojom voljom smanjuje frekvenciju zvučnih
signala.
Ova metoda se pokazala kao posebno efikasna kod osoba kod kojih nije bilo moguće postići
opuštanje pomoću druge metode. U grupu ovih metoda neki autori uključuju i vežbe meditacije, joge i
transcendentalne meditacije.
Situacioni trening
Obuhvata simuliranje uslova koji mogu da se pojave u toku takmičenja. Simuliraju se unutrašnji i
spoljašnji uslovi koji načešće stvaraju probleme, npr. kašnjenje početka takmičenja, neodgovarajuće
odluke sudija, neugodno ponašanje protivnika, način igre protivnika, izvođenje varijanti u različitim
situacijama, provokacije protivnika i publike, itd. Situaciono vežbanje omogućava da se takmičar brzo
adaptira, privikne na neprijatne i neočekivane situacije, ali i da se istovremeno razvije otpornost na
frustracije.
Intelektualni ili mentalni trening
To je način da se nauči ili poboljša izvođenje nekog pokreta, tako što se izvođenje intenzivno
zamišlja, ali bez istovremenog stvarnog izvođenja. Mentalnom vežbom se postiže da se nervni sistem
uvežbava, tako da u toku igre on automatski izvodi poželjne reakcije. Samo zamišljanje akcije dovodi do
aktivacije nervnih impulsa, koji prolaze isti onaj put koji bi prošli, kada bi se reakcija izvodila uživo. Tako
se stvaraju navike.
Postoje dve metode imaginacije. Unutrašnja imaginacija se zasniva na doživljaju kinestetičkih

oseta (osećaju svoje izvođenje i mogu videti objekt na koji je usmerena pažnja, ali ne mogu videti
sopstveno telo), dok kod spoljašnje imaginacije sportista zamišlja sebe u ulozi posmatrača i posmatra
sopstvene pokrete i izvođenje.
Mentalni trening ima sledeće pozitivne efekte:
• može se poboljšati izvođenje sportskih veština koje su složenije i zahtevaju bolju
• koordinaciju (manje uticaja ima na jednostavne veštine),
• ima veće dejstvo ukolikoje veća kognitivna sposobnost sportiste,
• omogućava da se brže steknu, ponovo nauče ili stabilizuju učene veštine, ali i da se
• isprave pogrešno naučene veštine,
• koristi takmičarima koji su povređeni, sprečava zaboravljanje, i
• najveću korist ima ako se smenjuju faze praktičnog i mentalnog vežbanja.
Mentalni trening može da posluži i kao sredstvo za redukciju straha i tenzije. U takvim
slučajevima, on se sprovodi kroz zamišljanje kako sam sportista uspešno izvodi neku veštinu, istrčava
celu trku i sl., s tim da to bude najbolje izvođenje i uspešan kraj. Preporuka je da treba zamišljati sebe što
realnije i življe, sa što više detalja, i da se ista vežba ponavlja više puta dnevno u trajanju od 3-5 minuta.
Jedna varijanta mentalnog treninga se odvija u četiri faze:
• verbalizacija celokupnog toka izvođenja neke veštine
• posmatranje sportiste koji tu veštinu dobro izvodi (uživo, na filmu, usporeno, sa zaustavljanjem)
• zamišljanje veštine u izvođenju nekog drugog sportiste
• zamišljanje kako sam sportista izvodi veštinu, pri čemu vodi računa o osećaju položaja delova ili
celog tela prilikom pokreta
Efekti samoregulacije
Sve ove metode, bez obzira da li ih primenjuje trener, sam sportista ili psiholog, imaju za cilj da
smanje napetost, stres i eliminišu psihosomatske smetnje, te stvore optimalne uslove za postizanje
uspeha u sportu, i ne samo u sportu.
Ne treba očekivati da će svaki pojedinac, ako se koristi navedenim metodama, odjednom doživeti
sve njihove efekte. Ovo su samo mogući efekti, a u kojoj meri će se oni ispoljiti zavisi od samog stava
sportiste i njegovog verovanja u pozitivne efekte ovih metoda (npr. isuviše samouverene ličnosti imaju
otpor prema njima). Efekti, zatim, zavise od pažljivosti, inteligencije, disciplinovanosti da se pridržava
predviđenih uputstava, od emocionalnog stanja u kome se nalazi sportista, stepena opšte pripremljenosti,
procene snage protivnika i dr. Rezultati psiholoških istraživanja pokazuju, da su navedeni postupci najviše
pomogli sportistima koji su bili uvereni da će im pomoći.
40
 Šta se podrazumeva pod psihološkom pripremom sportista?
 Koje metode mogu koristiti sportisti kako bi smanjili napetost?
 Koje metode sprovode psiholozi?
 Da li je psihološka priprema značajna i nakon takmičenja i zašto?
 Zašto se psihološkoj pripremi ne poklanja dovoljna pažnja u okviru celokupne pripreme
sportista?
 Bajraktarević, J. (2004): Tajne uspeha u sportu- psihološka priprema sportista,
Sarajevo:Prosperitet
41
POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT NOVI SAD
OSNOVE MEDICINE SPORTA
INTERNA SKRIPTA
Novi Sad, 2011.

Sadržaj
UVOD.................................................................................................................................................4
BIOLOŠKE ZAKONITOSTI RAZVOJA..........................................................................................4
OSNOVNE FAZE RAZVOJA ČOVEKA OD ZAČEĆA DO SMRTI..............................................4
MORFOLOŠKE, FIZIOLOŠKE I FUNKCIONALNE KARAKTERISTIKE POJEDINIH
UZRASTA..........................................................................................................................................5
PORAST TELESNE MASE......................................................................................................6
PORAST TELESNE VISINE ....................................................................................................6
RAZVOJ SISTEMA ORGANA ZA DISANJE .........................................................................6
RAZVOJ SISTEMA ORGANA ZA KRVOTOK......................................................................7
RAZVOJ SISTEMA ZA KRETANJE........................................................................................9
RAZVOJ OSTALIH SISTEMA.................................................................................................9
RAZVOJ FIZIČKIH I FUNKCIONALNIH SPOSOBNOSTI.................................................10
PUBERTET I MLADALAŠTVO.............................................................................................10
MORFOLOŠKE, FIZIOLOŠKE I FUNKCIONALNE RAZLIKE MEĐU POLOVIMA...............11
FIZIOLOŠKE I FUNKCIONALNE OSOBENOSTI STARIJIH UZRASTA.................................13
SPORTSKO-MEDICINSKA KONTROLA.....................................................................................15
ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE SLUŽBE ZA SPORTISTE...........................................15
Redovni sistematski pregledi...........................................................................................16
SPORTSKE POVREDE...................................................................................................................18
UČESTALOST I PODELA SPORTSKIH POVREDA...........................................................18
POVREDE KOŽE I POTKOŽNOG TKIVA...........................................................................19
POVREDE SISTEMA ORGANA ZA KRETANJE................................................................21
POVREDE GLAVE I VRATA.................................................................................................24
POVREDE UNUTRAŠNJIH ORGANA..................................................................................24
POVREDE IZAZVANE TOPLOTOM retke su u sportu.........................................................24
OSNOVNA PRAVILA PRUŽANJA PRVE POMOĆI....................................................................25
PREVENCIJA SPORTSKIH POVREDA........................................................................................26
POREMEĆAJI ZDRAVSTVENOG STANJA PROUZROKOVANOG FIZIČKIM
NAPORIMA.............................................................................................................................27
Ortostatički kolaps...........................................................................................................28
Zapaljenje mišića.............................................................................................................28
Pretreniranost...................................................................................................................28
Doping.............................................................................................................................29
DIJAGNOSTIKA FUNKCIONALNIH SPOSOBNOSTI................................................................31
ENERGETIKA MIŠIĆNOG RADA........................................................................................32
Fosfagenski energetski izvori..........................................................................................32
Anaerobno-glikolitički energetski izvori.........................................................................33
Aerobno-kiseonički izvori energije.................................................................................34
Testiranje.........................................................................................................................37
Laboratorijski testovi i njihova podela............................................................................37
TESTOVI MAKSIMALNIH NAPORA...................................................................................37
TESTOVI ZA INDIREKTNO UTVRĐIVANJE MAKSIMALNE POTROŠNJE KISEONIKA
...................................................................................................................................................38
TESTOVI ZA TERENSKA ISPITIVANJA.............................................................................39
HIGIJENA SPORTA........................................................................................................................40
HIGIJENA TRENINGA I TAKMIČENJA..............................................................................41
PRINCIPI TRENINGA.............................................................................................................41
SADRŽAJ TRENINGA............................................................................................................42
Kvalitet treninga..............................................................................................................42
Biohronologija.................................................................................................................44
Zamor u sportu.................................................................................................................44
Oporavak.........................................................................................................................45
Dnevni raspored rada i odmora.......................................................................................45
Sredstva za brži biološki oporavak..................................................................................46
Farmakološka sredstva....................................................................................................46
Fizikoterapeutska sredstva...............................................................................................47
Psihološka sredstva..........................................................................................................48
Specijalna sredstva – Farmakološki doping....................................................................48
VISINSKI TRENING...............................................................................................................48
HIGIJENA ISHRANE......................................................................................................................52
ISHRANA SPORTISTA...........................................................................................................52
IZBOR HRANE ZA SPORTISTE............................................................................................53
Podela ishrane sportiste u odnosu na sportsku angažovanost .........................................54
OSNOVNI SASTOJCI ISHRANE...........................................................................................57
Ugljeni hidrati..................................................................................................................57
Masti................................................................................................................................58
Belančevine.....................................................................................................................58
Vitamini...........................................................................................................................59
Mineralni soli...................................................................................................................60
Dnevne potrebe za hranljivim materijama.......................................................................61
POREMEĆAJ PROMETA VODE U ORGANIZMU SPORTISTE ZA VREME
DUGOTRAJNIH I INTENZIVNIH FIZIČKIH NAPORA......................................................61
Pojava dehidracije i njeni znaci.......................................................................................62
Preventivno uzimanje vode u cilju sprečavanja dehidracije............................................63
LIČNA HIGIJENA...........................................................................................................................63
HIGIJENA SPORTSKE OPREME..........................................................................................64
HIGIJENA SPORTSKIH OBJEKATA....................................................................................65
Pokrajinski zavod za sport Osnove medicine sporta
zakonitost se naročito odnosi na morfološki

UVOD razvoj.
ZAKONITOST RAZVOJA U PROKSIMALNO
Medicina sporta je oblast medicine koja se DISTALNOM PRAVCU. Ova zakonitost u
bavi izučavanjem pozitivnih i negativnih razvoju najviše podržava funkcionalno
uticaja sporta na organizam ljudi i to kod osoba usavršavanje i sazrevanje i najbolje je ilustruje
oba pola, svih starosnih struktura, zdravih i razvoj motorike kod novorođenčeta gde se
bolesnih (prof. Smodlaka). primećuje postepeno premeštanje centralne
Ona objašnjava biološko- fiziološke kontrole od strane CNS najbližih mišića (mišići
zakonitosti trenažnog procesa, vrši dijagnostiku očne jabučice i vrata), ka mišićima na rukama,
funkcionalnih sposobnosti i proučava higijenu mišićima trupa i na kraju nogu.
sporta. Sa druge strane, postoje i dobro
Njeni ciljevi su očuvanje zdravlja učesnika u izdiferencirane zakonitosti koje opredeljuju
sportu kroz prevenciju, terapiju i rehabilitaciju RAST deteta. Možemo navesti tri najbitnije
povreda i oboljenja ali i unapređenje ( po Medvedu):
psihofizičkih sposobnosti neophodnih za 1. Intezitet rasta pojedinih organa nije jednak.
ostvarenje dobrih takmičarskih rezultata. Veličina glave u odnosu na veličinu tela se od
rođenja neprestano menja. Po rođenju iznosi
BIOLOŠKE ZAKONITOSTI 1/4 dužine tela, a po završenom rastu 1/8
RAZVOJA dužine tela.
2. Rast nije linearan, već postoje razdoblja
Pod pojmom RASTENJA, podrazumevamo većeg i manjeg intenziteta.Najveći, eksplozivan
promenu veličine kao posledicu razmnožavanja rast, beležimo u intrauterinom periodu. Od 4.
ćelija i uvećanja međućelijske supstance, meseca ovog perioda do rođenja, telesna masa
(M.Stojanović), dok pod pojmom RAZVOJA se poveća 30 puta. Nakon rođenja, u prvoj
podrazumevamo više složenih procesa koji se u polovini godine, TM se samo udvostruči.
vremenu smenjuju:
3. Organi u toku rasta ne povećavaju samo
 proces diferenciranja različitih tkiva svoju masu već menjaju i svoju strukturu, što
 proces funkcionalnog sazrevanja predstavlja pojavu koju nazivamo sazrevanje
 proces rastenja organa. Najbolji primer je sazrevanje polnih
žlezda.
U samom procesu biološkog razvoja postoje,
evolucijom diktirane, zakonitosti. OSNOVNE FAZE RAZVOJA
KONSTANTNOST RAZVOJNOG REDA ČOVEKA OD ZAČEĆA DO SMRTI
predstavlja zakonitost da razvojne
karakteristike imaju svoj prirodni nepromenljivi Rast i razvoj čoveka može se podeliti na dva
redosled ispoljavanja, nezavisno od toga da li perioda: prenatalni ili embrionalni, koji se
sam razvoj jedinke teče brže ili sporije. Na odvija u utrobi majke, i na postnatalni koji traje
primeru motorike: dete prvo prohoda pa onda od rođenja pa do smrti.
potrči. Ova konstantnost razvojnog reda je data
genetskom šifrom karakterističnom za svaku Embrionalni rast i razvoj u proseku traju 280
biološku vrstu.. dana. Započinje oplođenjem, spajanjem
oplodnih ćelija muškarca i žene, a završava se
RAZVOJ U KEFALO-KAUDALNOM SMERU porođajem.
(od glave ka nogama). Najbolje se ova
zakonitost uočava u intrauterinom periodu Oplođena jajna ćelija nastavlja dalji rast u zidu
organogeneze, kada se prvo razvija glava koja i materice. Već nakon tri meseca na embrionu ili
po rođenju ostaje u velikoj nesrazmeri (po začetku, mogu se raspoznati glava trup i udovi.
veličini) u odnosu na druge delove tela. Ova Razvojni tok pojedinih delova tela, za vreme
embrionalnog života, ne odvija se istom
4
brzinom. U čoveka je naglašen brz porast uspostavljanja pune fizičke i psihičke zrelosti,
glave, za razliku od nekih drugih delova tela. odnosno u doba rasta i razvoja, isto tako i u
Diferencijacija tkivnih struktura, za koje je vreme prelaska u doba starosti. Nije redak
vezana određena funkcija, takođe je slučaj, naročito u sportu, da vrlo mlade osobe
neujednačena. Pred porođaj stepen razvoja postižu značajna ostvarenja, ili da stariji od 60
najvažnijih životnih funkcija je takav da se godina sačuvaju svežinu i radnu sposobnost
mogu prilagoditi uslovima života i izvan utrobe sredovečnog čoveka.
majke.
Za normalan razvoj ploda najvažnije je MORFOLOŠKE, FIZIOLOŠKE I
dovoljan priliv gradivnih elemenata i drugih FUNKCIONALNE
sastojaka potrebnih za ishranu. Zdrava majka KARAKTERISTIKE POJEDINIH
obezbeđuje ove potrebe, pošto je razvoj ploda UZRASTA
prioritetna funkcija njenog organizma.
Novorođenče je najčešće dugo oko 50 cm i Doba rasta, razvoja i sazrevanja su dugotrajni
ima masu između 3,2 i 3,6 kg. periodi izmena morfološke strukture tkiva i
organa, za koje je vezana određena fiziološka
Od rođenja pa do smrti, čovek prolazi kroz
funkcija, do momenta njihove potpune
više faza razvoja.
razvijenosti.
Prema osobenostima anatomskih, fizioloških i
Pojmovi rasta, razvoja i sazrevanje
psiholoških svojstava pravljene su mnoge
predstavljaju tri različita procesa.
klasifikacije pojedinih razdoblja čovekovog
života, ali nijedna u potpunosti ne Rast je proces umnožavanja broja ćelija, dok
zadovoljava. Možda je najbolja, sa sportskog se pod pojmom razvoja podrazumeva proces
aspekta, ona koju je dao dr M. Stojanović. On diferencijacije tkivnih struktura u pravcu
razlikuje tri osnovna perioda: određene funkcije.
 Doba rasta i razvoja (do 20 god.) Sazrevanje u biološkom smislu označava
 Doba pune radne sposobnosti (do 60 god.) postepeno sazrevanje ličnosti u celini. Ono je
 Doba starosti (posle 60 god.) ubrzano u završnoj fazi doba rasta i razvoja
kada se uspostavlja sposobnost za reprodukciju.
Doba rasta i razvoja je period daljih Na tok pojedine faze rasta i razvoja, kao i na
morfoloških i funkcionalnih promena. Rast tela period sazrevanja, utiču mnogi faktori.
nastavlja se kod muškarca sve do 18-20 god., a Najznačajniji UNUTRAŠNJI FAKTOR je
kod žena traje nešto kraće i završava se sa 16- nasledni: genetski potencijal nasleđen od
17 god. Razvoj funkcionalnosti organskih roditelja. Dokazano je da na visinu tela,
sistema završava se približno u istom vremenu konstitucionalne osobine, brzinu, eksplozivnu
kada prestaje dalji rast. snagu, preciznost, koordinaciju i kognitivne
Doba pune radne sposobnosti započinje u sposobnosti veliki uticaj imaju nasledni faktori.
momentu nastupa potpune psihofizičke zrelosti. U SPOLJAŠNJE FAKTORE razvoja
To je period kada svaki pojedinac ispoljava ubrajamo:
najveće stvaralačke sposobnosti kako na polju
sportskih dostignuća, tako i svakoj drugoj  socio-ekonomske uslove
aktivnosti.  geografsko-klimatske uslove
 fizičku aktivnost (telesno vežbanje i sportski
Doba starosti nastaje u vreme ubrzanih trening)
involutivnih promena organizma, počinje  bolesti i povrede
između 40-50 godine, a vidljiviji znaci su posle  higijensko-dijetetske postupke i stimulativna
60 godine. sredstva
Ovakva podela čovekovog života na periode  psihički faktor-stres
ima svoju praktičnu primenu. Individualna Ishrana, opšte zdravstveno stanje i fizičko
odstupanja bioloških karakteristika iz okvira vežbanje najneposrednije utiču na tempo rasta i
ove podele moguća su i u periodu razvoja i konačnu telesnu razvijenost.
5
Pravilna ishrana, u kojoj su u dovoljnoj RAZVOJ SISTEMA ORGANA ZA

količini zastupljene sve osnovne i zaštitne DISANJE
materije osnovni je uslov pravilnog razvoja. PLUĆA novorodjenog deteta su teška oko 75
Ovo se naročito odnosi na belančevine kao grama, pre prvog udisaja. Sa prvim udisajem u
gradivne materije, i to posebno na one njih, pored vazduha , kroz krvne sudove dolazi
životinjskog porekla koje sadrže više i odredjena količina krvi i ona postanu teža i
esencijalnih amino kiselina (ne mogu se dostižu težinu i do 120 grama. U toku prvih
sintetisati u organizmu). meseci života kao organ koji nije korišćen za
Fizičke aktivnosti u igri, a kasnije u vidu vreme intrauterinog perioda života,
organizovane fizičke aktivnosti u školama i van zahvaljujući novoj ulozi, pluća se intenzivno
nje, povoljno deluju na razvoj, pre svega, razvijaju. Fizički napor ima uticaja na
koštanog, mišićnog, srčano sudovnog i disajnog povećanje funkcionalnih sposobnosti pluća i
sistema. Ove aktivnosti, osim toga, povećavaju povećanju broja alveola koje funkcionišu u
odbrambene sposobnosti organizma i imaju procesu disanja.
preventivnu ulogu u nastanku bolesti. Da bi lakše razumeli najbitnije komponente
Procesi rasta i razvoja su kontinuirani. procesa razvoja funkcije respiratornog sisitema,
Međutim, u pojedinim vremenskim periodima potrebno je da se podsetimo na određen broj
ovoga doba postoje određene specifičnosti. osnovnih pojmova kao što su:
Imajući u vidu ovo, A. Dimko je ceo ovaj  frekvencija disanja
period podelio na sledeća uzrastna doba:  disajni volumen
 Detinjstvo (od rođenja do 7. god. života)  plućna ventilacija
 Dečaštvo (od 7-13 god.)  minutni volumen
 Mladost (od 14-19 god.)  vitalni kapacitet
 maksimalna plućna ventilacija
PORAST TELESNE MASE
Prva godina života (naziva se još i doba FREKVENCIJA DISANJA se u toku razvoja
odojčeta) je vreme najintenzivnijeg rasta i pluća, od vrednosti od 55 u doba
razvoja. Za prvih pet meseci po rođenju dete novorodjenčeta spušta na uobičajene vrednosti
udvostruči svoju telesnu masu, a na kraju prve od 16-20 respiracija u minutu. Pored procesa
godine utrostruči. Sa šest godina ono rasta na ovo usporenje mogu da utiču i različiti
udvostruči telesnu masu koju je imalo posle drugi spoljašnji faktori od kojih je sport na
prve godine. vidnom mestu. Registrovano je da kod sportista
koji treniraju po tipu izdržljivosti, ova
PORAST TELESNE VISINE frekvencija u fazi utreniranosti iznosi 6-8 u
U prvoj godini dete poraste 25 cm, a u minutu u toku mirovanja.
sledećoj još 10-12 cm. Do desete godine raste u
DISAJNI VOLUMEN je ona količina vazduha
proseku u svakoj godini 6-8 cm.
koja se unese u organe za disanje jednim
Dinamika povećanja telesne visine je dosta udahom. Njegove vrednosti rastu od 11.5ml po
neujednačena. Periode ubrzanih procesa rodjenju, do 500ml kod odraslog muškarca.
izdužavanja i porasta telesne visine zamenjuju
MINUTNI VOLUMEN predstavlja disajni
periodi kada su ovi procesi nešto usporeniji, ili
volumen pomnožen sa brojem respiracija u
se u svom intenzitetu naizmenično smenjuju.
jednom minutu i u mirovanju kod odojčeta
Rast u visinu praktično se završava kod iznosi 635ml a kod odraslih 6150ml.
devojaka sa 16-17 godina, a kod mladića
MAKSIMALNA PLUĆNA VENTILACIJA
između 18-20 godina. Maksimalna visina jedne
predstavlja onu količinu vazduha koja prodje
osobe je genetski uslovljena .
kroz pluća pri maksimalnom opterećenju u
jednom minutu. Kod dečaka i devojčica ona
iznosi 30-40 lit/min. Pubertet učini ove
vrednosti značajno različitim u odnosu na
6
devojčice da bi definitivne vrednosti bile u nastojanju da se organizmu obezbedi dovoljno

odraslih dečaka oko 110 l/min a devojaka 90 kiseonika. Naime, pre potpune osposobljenosti
l/min. Kod sportista,ove vrednosti se značajno disajne funkcije, mogućnost vezivanja
povećavaju na 200 i više l/min.kod muškaraca i kiseonika iz udahnutog vazduha za hemoglobin
180 l/min.kod žena. u krvi pri većem opterećenju je smanjena, i to
tim više ukoliko je uzrast manji. Zbog ovoga
Najčešće mereni parametar(zbog
deca-sportisti, da bi dopremili što više vazduha
jednostavnosti merenja i kvaliteta podataka
u alveole i tako poboljšali uslove vezivanja
koje donosi samo merenje) je VITALNI
kiseonika za hemoglobin, kroz disajne organe
KAPACITET (VK) pluća, koji predstavlja onu
moraju da propuste znatno veću količinu
količinu vazduha koji pluća mogu da izdahnu
vazduha, što opterećuje ovaj sistem organa.
maksimalnim ekspirijumom nakon
maksimalnog inspirijuma(udaha) .
RAZVOJ SISTEMA ORGANA ZA
Vrednosti vitalnog kapaciteta zavise od većeg KRVOTOK
broja faktora od kojih su najvažnije: visina Uporedo sa uzrastom menja se veličina i
tela, pol, uzrast, profesija i naravno sportski funkcija srca i kardiovaskularnog sistema.
trening. Prosečne vrednosti vitalnog kapaciteta
muškaraca i žena se razlikuju u korist odraslog Razvoj srca može se podeliti u dva osnovna
muškarca i do 1500ml i iznose 4600 ml za perioda:
muškarce, a 3200 ml za žene. Istraživanjima je  period intrauterinog razvoja
dokazano da u grupi dečaka koji se bave  period ekstrauterinog razvoja.
sportom su i prosečne vrednosti VK veće u
odnosu na vršnjake koji se njime ne
U intrauterinom životu , budući da dete ne
bave.Vrednosti vrhunskih sportista i za VK su
diše i ne postoji mali krvotok, leva komora koja
znatno iznad vrednosti prosečne omladine i
je kod odraslih ljudi znatno veća od desne
mogu dostizati i 7000ml, u zavisnosti od sporta.
komore, ima gotovo iste morfološke
Najveće vrednosti imaju sportisti iz sportova
karakteristike i dimenzije kao i desna komora.
gde je visina jedan od odlučujućih momenata
Sa rodjenjem i prvim udahom, zatvaraju se
kao što su: košarkaši, veslači, odbojkaši,
šantovi(komunikacije u pretkomorama izmedju
plivači, vaterpolisti.
desnog i levog srca) i leva komora, pod
Funkcionalnu zrelost sistem organa za disanje pojačanim prilivom krvi iz pluća obogaćene
postiže sa 14-15 kod devojčica i 18 godina kod kiseonikom, preuzima dominantnu ulogu kao
dečaka. pumpa i postepeno morfološki prevazilazi
Fizičko vežbanje, koje podstiče disanje na dimenzije desne komore. Težina srčanog
učestaliju frekvenciju, ako je dobro dozirano mišića po rođenju je 20 grama, a već na kraju
značajno utiče na razvoj ove funkcije, i to kako prve godine ona se utrostruči. Između 7-9
na tempo razvoja, tako i na konačne godine srce je pet puta teže nego pri rođenju. U
maksimalne mogućnosti. Ova poboljšanja odraslih prosečnih osoba masa srca iznosi oko
ogledaju se i u bržem porastu grudnog koša i u 300 gr.
jačanju disajne muskulature. Dubina disanja i
zapremina vitalnog kapaciteta se povećavaju,
što sve zajedno doprinosi boljoj i efikasnijoj
disajnoj funkciji dobro treniranih mladih
sportista. Minutne potrebe za ventilacijom
obezbeđuju se radom manjeg intenziteta, nižom
frekvencijom i većom dubinom disanja.
Pri uključivanju dece u redovne procese
vežbanja većeg intenziteta, u cilju pravilnijeg
doziranja i izbora vežbi, potrebno je poznavati
određene fiziološke specifičnosti
prilagodljivosti disajne funkcije na napor u
7
Srčana frekvenca je broj otkucaja srca u Pod uticajem treninga kod mladih sportista
jedinici vremena,(minut). Srce novorođenčeta, strukturne promene i povećanje radnog
da bi podmirilo kiseoničke potrebe organizma kapaciteta srca dešavaju se znatno brže u
od 24 ml/min kontrahuje se 135 puta i poređenju sa nesportistima.
obezbeđuje minutni volumen cirkulacije od 325 Pri uključivanju dece u tokove trenažnog
ml. Povećanjem dimenzija i razvojem funkcije procesa treba imati u vidu njihovu smanjenu
sa godinama, srce sa manje napora zadovoljava funkcionalnu rezervu kardiovaskularnog
potrebe organizma. Srčana frekvenca se sistema i mogućnost preopterećenja i pojave
smanjuje, a udarni minuti i minutni volumen zamora u slučajevima nestručno vođenog
rastu. Usporavanje srčane frekvence je nešto treninga. Do ovoga dolazi zbog toga što je
veće kod muškaraca i direktno govori o porastu fiziološka adaptacija srca mladih na napor
snage i efikasnosti srčanog mišića. Niže umanjena. Za razliku od odraslih u njih se
vrednosti pulsa se sreću kod dece koja se bave minutni volumen cirkulacije podiže na manje
sportom, naročito disciplinama u kojima je ekonomičan način, uglavnom samo na račun
trening izdržljivosti dominantan. povećanja frekvencije, a manje povećanim
Krvni pritisak je onaj pritisak koji krv, svojim udarnim volumenom.
prolaskom kroz krvni sud, proizvede na zid Imajući u vidu navedene činjenice često se
krvnog suda. Razlikujemo gornji-sistolni krvni postavlja pitanje štetnosti napornog treninga na
pritisak koji je merilo snage srčane kontrakcije organizam, a pre svega na srce mladog
prilikom izbacivanja krvi u cirkulaciju i donji- sportiste. Većina autora u svetu je mišljenja da
ili dijastolni pritisak koji predstavlja pritisak u sistematsko, PRAVILNO DOZIRANO I
sistemskoj cirkulaciji za vreme srčane pauze- PROGRESIVNO OPTEREĆENJE U
punjenja. PROCESU TRENINGA, kontrolisano od
Fizičko vežbanje umerenog intenziteta i po strane stručnjaka-pedagoga, na zdrav mlad
tipu aerobnog rada, snižava krvni pritisak. U organizam ne može nepovoljno da deluje, već
periodu 7-8 god. vrednost mu se kreće u naprotiv, IMA POVOLJAN EFEKAT!.
proseku 99/64 mm Hg. Između 9-12 godine je Radom hipertrofisano (uvećano) i
Tabela .1
PULS, SISTOLNI I MINUTNI VOLUMEN KRVI KOD DECE (po Šalkovu, 1957.)
Minutni Kiseonična
Godina Masa tela (kg) Puls Sistolni volumen
volumen (ml) potreba (ml/min)
Novorođenče 3,0 135 2,5 325 24
1 10,0 120 10,2 1220 87
6 20,5 95 20,6 1960 140
7 23,5 92 23,0 2120 151
8 25,5 90 25,0 2240 159
9 27,5 88 27,0 2370 169
10 30,5 86 29,2 2510 179
11 32,5 84 31,6 2650 188
12 35,0 82 33,4 2740 185
13 37,5 80 35,6 2850 203
14 41,0 78 38,5 3000 214
15 45,0 76 41,4 3250 225
nešto viši (105/70 mm Hg), a već posle 16 funkcionalno sposobnije srce kod mladih
godine isti je kao i u odraslih i iznosi 120/80 sportista, često nazivamo "sportsko srce",
milimetara živinog stuba. nastaje u procesu fiziološke adaptacije na
fizičke napore kada postoji potreba za većim
Funkcionalna sposobnost srca, koja se prati
radom ovoga organa. Broj otkucaja srca kod
preko tri osnovna parametra - (frekvencije i
dobro treniranih sportista često je ispod
udarnog i minutnog volumena), neprestano se
50/min., a ponekad i ispod 40.
usavršava.
8
Opisane promene na srčanom mišiću sportista Radna hipertrofija mišića, sa porastom

nisu trajne. Prestankom sistematskog vežbanja prečnika preseka i zapremine, ostvaruje se
sve se postepeno vraća u prvobitno stanje. Ako uvećanjem mase mišića, a ne umnožavanjem
je prekid nagao moguće su negativne posledice broja ćelija, kako se to ranije mislilo.
po već ustaljene fiziološke mehanizme Zadebljavaju mišićna vlakna i višestruko se
uspostavljene u organizmu u vreme pojačanih povećava broj miofibrila. Količina aktina i
fizičkih aktivnosti. Zato se i predlaže da prekid miozina, ćelijskih struktura odgovornih za
aktivnog bavljenja sportom bude postepen, sa kontraktilni mehanizam mišića, ravnomerno se
blagim smanjenjem intenziteta i obima rada u povećava, kao i sadržaj mitohondrija (ćelijskih
prelaznom periodu, ili još bolje, ako se nastavi elemenata koje proizvode energiju).
sa rekreativnim bavljenjem sportom.
RAZVOJ SISTEMA ZA KRETANJE U toku dugotrajnog treninga mišići postaju

Prirodni procesi rasta i razvoja koštanog bogatiji mioglobinom (spoj bogat kiseonikom) i
sistema završavaju se sa 25 godina, pri čemu glikogenom(izvor energije), čime je znatno
okoštavanje pojedinih kostiju ne počinje i ne uvećana oksidativna sposobnost mišićne ćelije.
završava se u isto vreme. Istovremeno raste i sadržaj bioloških
stimulatora, od kojih zavisi celokupan promet
Kao i na razvoj ostalih sistema i na razvoj razmena materije u procesu stvaranja energije u
koštanog sistema snažan stimulativni efekat mišićnoj ćeliji.
ima fizičko vežbanje. U predelu gde su
najčešća ponavljajuća mehanička dejstva na Funkcionalna poboljšanja nastala u toku
kost, u smislu pritiska ili istezanja, nastaju i bavljenja sportom ispoljavaju se kroz veću
najveće strukturne promene. Na ovim mestima snagu i izdržljivost mišića.
kosti su zadebljale, a koštane lamele Razvoj mišićne snage najuspešniji je u
raspoređene su tako da pružaju najveći mogući periodu kada se završava morfološko i
otpor dejstvujućim silama. Poprečni presek, funkcionalno sazrevanje. U ranijim periodima
obim i težina ovakvih kostiju se povećava. Kod razvoj snage uglavnom zavisi od tempa
sportista kod kojih se jedan ekstremitet, zbog biološkog sazrevanja. U dece sa bržim
specifičnosti sportske grane, znatnije razvojem konstitucionalnih i fizičkih osobina
opterećuje, imaće nakon određenog vremena porast snage ostvaruje se brže.
aktivnosti jače i deblje kosti i snažniju
muskulaturu nego simetrični manje RAZVOJ OSTALIH SISTEMA
opterećivani deo tela. Razvoj ostalih organskih sistema, sistema
Razvojem mišićnog sistema sa uzrastom, organa za varenje, izlučivanje, regulacionog
procentualno se menja odnos mišićne mase sistema-CNS i žlezda sa unutrašnjim lučenjem,
prema celokupnoj masi tela. U novorođenčeta čije funkcije značajno utiču na normalno
postotak mišića iznosi 23%, u 8-oj godini odvijanje životnih tokova, brži je od razvoja do
27,2%, u 15-oj 32,5%, a u odraslih povećava se sada opisanih sistema. Stepen pune razvijenosti
i iznad 40%. dostižu već u prvoj dekadi života.
Osnovna promena u mišićima je izmena u Fiziološke karakteristike ovih sistema manje
sastavu: količina vode postepeno se smanjuje, a su interesantne za praćenje fizičko-
povećava se količina belančevina i drugih funkcionalnog razvoja, jer ne učestvuju
elemenata koji čine građu mišića. neposredno u izvođenju mišićnih kontrakcija.
Osim CNS a, koji je za vreme fizičkih napora
Na brži razvoj ovoga sistema veoma povoljno veoma aktivan, ostali sistemi, da bi što više
utiče fizičko vežbanje. Pozitivni efekti na energije oslobodili za mišićni rad, čak znatno
razvoj ni u jednom drugom slučaju nije toliko smanjuju svoju funkciju. Međutim, po
očigledno kao ovde. Ako se od jednog mišića prestanku aktivnosti ovi sistemi svojim radom
traži da radi većim intenzitetom duže vreme, učestvuju u ponovnom obogaćivanju
adaptiraće se na nove uslove kroz morfološka i energetskih depoa organizma, kao i u
funkcionalna poboljšanja. eliminicaiji štetnih produkata rada.
9
RAZVOJ FIZIČKIH I FUNKCIONALNIH adaptaciju organizma na veća opterećenja

SPOSOBNOSTI uspostavlja se nova ravnoteža funkcije i
Praćenjem razvoja fizičkih radnih sposobnosti postavljenih zahteva, kao i efikasnije trošenje
u periodu rasta i razvoja i upoređujući dobijene energije.
podatke sa postojećim normativnim Jedan od osnovnih momenata kojim fizički
vrednostima za pojedine uzraste, stiču se trening stimuliše strukturna i funkcionalna
osnovne informacije o psihofizičkim poboljšanja u tkivima i na nivou ćelija je bolja
predispozicijama dece za sport. Opšte usvojeni ishranjenost svih aktivnih organa. Mišići u
internacionalni standard za fizičku radnu radu, preko centalnog nervnog sistema sistema
sposobnost je maksimalna potrošnja kiseonika. pokreću funkcije ostalih organskih sistema od
Na veličinu ovog pokazatelja direktno utiču svi čijeg rada zavisi veća mišićna produktivnost.
angažovani sistemi za vreme mišićne Ponajviše se odnosi na funkciju
aktivnosti. Ukoliko se funkcionalne dimenzije kardiovaskularnog i respiratornog sistema.
kardiovaskularnog, respiratornog i mišićnog Boljom prokrvljenošću, ćelijama se doprema
sistema veće, veća je i maksimalna potrošnja više hranljivih sastojaka i kiseonika. U obilju,
kiseonika. pre svega, gradivnih elemenata i u uslovima
Sa uzrastom fizička radna sposobnost ubrzanog ćelijskog metabolizma, izmena građe
postepeno se povećava i svoj maksimum tkiva u pravcu radne hipertrofije (umnožavanje
postiže između 17-18 godina. Najveća ćelijskih struktura), kao i usavršavanje funkcije,
maksimalna potrošnja kiseonika za muškarce znatno je olakšano. Produženim, progresivnim
kreće se od 3-3,5 litra/min, dok je kod žena ona vežbanjem ćelijske promene su sve veće i
manja za 25-30% (grafikon 1). stabilnije. Dalji razvoj pozitivnih promena
podsticanih fizičkim radom teorijski traju do
Organizovanim fizičkim vežbanjem znatno se momenta maksimalnih mogućnosti. Tada se
ubrzava razvoj fizičke radne sposobnosti u uspostavlja izvanredna koordinacija svih
svim uzrasnim kategorijama. Merenjem fizioloških funkcija, koje su istovremeno i
maksimalne potrošnje kiseonika u aktivnih veoma ekonomične.
sportista, kod oba pola mogu se konstatovati i
do 30% veće vrednosti, u odnosu na one koji se PUBERTET I MLADALAŠTVO
ne bave sportom. Pubertet i mladalaštvo traju od pojave prvih
Grafikon 1 Maksimalna potrošnja kiseonika kod znakova razvoja sekundarnih polnih odlika do
dečaka i devojčica različitog uzrasta završetka rasta u visini i uspostavljanja
sposobnosti za reprodukciju.
3000
2500 Prelazak iz jednog perioda u drugi označen je
izbacivanjem prvog spermatozoida kod
Nivo potrošnje
2000
Muškarci
1500 muškarca, odnosno prve jajne ćelije kod žene.
Žene U našem podneblju, početak puberteta kod
1000
500 devojčica vezujemo za 10-11 godinu, a kod
0 dečaka 12-14 godinu života.
7 8 9 10 11 12 13 14 15
Najkarakterističnije obeležje puberteta
Uzrast, godine predstavlja RAZVOJ SISTEMA ZA
RAZMNOŽAVANJE i UBRZANO
Fizički trening dovođen je u vezu sa razvojem RASTENJE. Porast tela u visinu u proseku
većine organskih sistema. On je zapravo iznosi kod devojčica 7,7 cm, a kod dečaka 9 cm
pokretač obimnijih strukturnih i funkcionalnih za godinu dana.
poboljšanja organizma u celini i faktor U ovom periodu zapaža se najveća
povećanja njegove biološke trajnosti. DINAMIKA PORASTA FIZIČKIH
Povećavajući raspon funkcionalnih mogućnosti SPOSOBNOSTI pod uslovom da su
rastu i sposobnosti za izvođenje radova velikog zadovoljene potrebe nešto većeg unošenja
obima, odnosno raste izdržljivost. Kroz gradivnih materija. Zbog znatne mogućnosti da
10
se fizičkim radom utiče na oblikovanje tela i

brži razvoj opštih fizičkih sposobnosti ovaj Moguć disbalans između razvoja mišićno
period često nazivaju i plastičnim periodom. koštanog sistema i sistema organa za disanje i
krvotok (“mercedes sa motorom fiće”).
Dokazano je da oni koji se bave sportom, a pri
tom redovno i pravilno vežbaju nadmašuju,
držanjem tela i mišićno-skeletnim razvojem MORFOLOŠKE, FIZIOLOŠKE I
svoje vršnjake koji se ne bave sportom. FUNKCIONALNE RAZLIKE MEĐU
Aktivnim vežbanjem može se uticati na razvoj POLOVIMA
svih fizičkih osobina. Postepenim
povećavanjem intenziteta i obima rada Među polovima postoje bitne morfološke,
izdržljivosti, snaga brzina i ostale motorne fiziološke i funkcionalne razlike, iz kojih
osobine primetno rastu. proizilazi nejednaka sposobnost na fizičke
napore.
Zbog malih zaliha glikogena i nedovoljno
usavršenih mehanizma glikogenolize pri Do puberteta tempo razvoja dečaka i
stvaranju energije, smanjena je mogućnost za devojčica je približno jednak, a razlike u
duži rad pri anaerobnim uslovima kod dece telesnoj visini, telesnoj masi i fiziološkim
mlađe od 14 godina, pa treba biti obazriv u pokazateljima su neznatne. Tek za vreme
primeni većih opterećenja. Međutim, kratke puberteta nastaju razlike. Nagli rast u visinu
vežbe pri kojima se savlađuje sopstvena težina veći je kod mladića, koji i znatno duže rastu.
preporučljive su kao vežbe snage. Devojke u pubertetu praktično završavaju rast u
visinu.
Kontrolom razvoja fizičkih mogućnosti u doba
puberteta ponekad je moguće ustanoviti pad U građi tela, sem u sekundarnim polnim
fizičkih sposobnosti, iako se redovno vežba. odlikama, postoje i druge razlike.
Ova pojava se objašnjava prolaznim Žene su u proseku nešto niže i lakše od
poremećajem u funkciji vegetativnog nervnog muškaraca.
sistema.
Kostur žene sačinjavaju manje i sitnije kosti,
U vreme puberteta primećuje se i niz koje čine 15% ukupne telesne mase. Kod
DUŠEVNIH PROMENA, kao što su: muškaraca kostur predstavljaju 20% telesne
preosetljivost, labilnost i nekritičnost. Procena mase. Najveće razlike u građi skeleta muškarca
svojih i tuđih mogućnosti često je nerealna. i žene odnose se na oblik, veličinu i položaj
Među sportistima je izražen takmičarski duh i karlice. Karlica žene je plića i šira od muške, a
težnja za isticanjem, pa su u cilju dokazivanja nagib ravni otvora male karlice u odnosu na
superiornosti moguća preopterećenja za vreme horizont, u stojećem stavu, iznosi kod žene 650,
treninga. a kod muškarca 550. Ovakva gradnja karlice u
U završnoj fazi rasta i razvoja, u doba žene pogodna je za nošenje i porađanje deteta.
mladalaštva, razvoj fizičko - funkcionalnih Ukupna mišićna masa takođe je manja u žene.
osobina se nastavlja, ali se rast u visinu U njih ona predstavlja oko 33% ukupne telesne
usporava, naročito kod devojaka. Nizak rast u mase, dok kod muškaraca iznosi 40-45%. Zbog
vreme pojave prve menstruacije ne obećava ovoga žene u odnosu na muškarce, pri istoj
dalji značajniji porast visine tela. telesnoj masi, imaju manju mišićnu snagu i do
Krajem ovog perioda završava se razvoj 30%. Najveća razlika u snazi, među mišićnim
funkcionalnih sposobnosti. Uspostavljaju se grupama, ustanovljena je u snazi ramenog
maksimalne mogućnosti adaptacionih pojasa.
mehanizama na napor i u većini sportova Procenat masnog tkiva veći je u žene za 15-
nastaje vreme najvećih ostvarenja pojedinaca. 20%.
Podsećamo da pubertet ima: Navedene činjenice da žena ima sitnije i lakše
 Hronološki nejednak početak, kosti, ima mišićnu masu i veći procenat masnog
 Nejednak tempo razvoja, tkiva, koje je lakše od ostalih tkiva,
11
objašnjavaju zašto žena pri istoj telesnoj visini U sportovima u kojima se takmiče
ima manju telesnu masu. predstavnici oba pola, žene se podvrgavaju
naporima pod istim uslovima kao i muškarci,
Pokazatelji funkcionalnih sposobnosti kardio-
ali pri tome, srazmerno svojim mogućnostima,
vaskularnog i respiratornog sistema kod žena u
postižu nešto slabije rezultate.
proseku su manji za 15%, a maksimalna
potrošnja kiseonika za vreme najvećih napora Jedna od osnovnih fizioloških osobenosti žene
je manja za 15-20%. vezana je za njenu genitalnu funkciju koju
karakteriše ciklično krvavljenje-menstruacija.
Među polovima postoje i znatne hormonalne
razlike. Organizam muškarca luči i do 20-30 U početku svakog ciklusa počinje rast i razvoj
puta više testosterona, koji stimuliše ugradnju Grafovog folikula u kome nastaje jajna ćelija.
belančevina u mišićna vlakna. Zbog ove U momentu potpunog sazrevanja jajne ćelije
razlike, pri istom procentualnom prirastu nastupa ovulacija-prskanje folikula (čaure) i
mišićne snage, kod muškaraca dolazi do veće oslobađa se jajna ćelija sposobna za oplođenje.
radne hipertrofije mišića. Kod žena naprotiv Posle ovulacije, ako do oplođenja ne dođe, na
uvećanje mišićne mase za vreme treninga za mestu folikula obrazuje se žuto telo.
razvoj snage je minimalno, pa se ne treba Prokrvljenost sluzokože materice se pojačava i
plašiti maskulinizacije sportiskinja. u njoj počinje sekretorna faza. Na kraju, u
nabubreloj sluznici odumire žuto telo i dolazi
Razlike među polovima postoje i u
do krvavljenja-menstruacije.
sposobnosti iskorišćavanja energetskih izvora.
Žena je u stanju da uspešnije i efikasnije Menstrualni ciklus obnavlja se najčešće svakih
iskorišćava masti, zbog čega je fiziološki 28 dana i traje 2-7 dana.
predisponirana za sportove izdržljivosti. Kod izvesnog broja žena u predmenstrualnoj
Istovremeno rezerve glikogena manje su kod fazi i za vreme menstruacije nastaje pogoršanje
žena, pa otuda manje mogućnosti u brzinsko- opšteg zdravstvenog staja. U predmenstrualnoj
snažnim sportovima. fazi može se konstatovati povišenje opšte
U fizičko funkcionalnom statusu postoji napetosti organizma, ubrzavanje pulsa, viši
znatna premoć muškaraca, ali je ona plod, pre arterijski krvni pritisak, prenadraženost
svega, razlike u konstituciji, jer su žene u nervnog sistema ili su smetnje obrnutog
proseku i niže i lakše od muškaraca i srazmerno dejstva, pa se pojavljuje opadnje tonusa
tome imaju slabiju muskulaturu, manju organizma i depresivno stanje. Za vreme
sposobnost srčano-sudovnog i disajnog sistema menstruacije moguće su sledeće promene: pad
itd. minutnog volumena cirkulacije, opšta
malaksalost, glavobolja, razdraženost, bol u
Mogućnost prirasta sposobnosti, i fizičkih i
trbuhu i dr.
funkcionalnih, približno su iste kod oba pola.
Tako npr. i žene i muškarci mogu da poboljšaju Posle menstruacije smanjuje se broj crvenih
snagu mišića za 50-60%, a sposobnost za rad krvnih zrnaca i sadržaj hemoglobina.
pri visokoj potrošnji kiseonika produžava se i U vreme menstruacije, za takmičarke koje
do 40-45%. imaju izražene smetnje, trening mora biti lakši
Zbog navedenih specifičnosti telesne gradnje, po intenzitetu, a vežbe koje izazivaju bol
kao i zbog stanja fizičko funkcionalnih moraju se izostaviti. Međutim, kada smetnje
predispozicija, žene se ne takmiče u svim nisu teže, treba nastaviti sa vežbanjem, jer
sportskim disciplinama u kojima nastupaju fizičko vežbanje često u ovakvim slučajevima
muškarci. U sportovima u kojima dominira potpuno otklanja tegobe.
snaga, žene se ne takmiče. Ali, zato postoje Dobro treniranim sportiskinjama bez smetnji u
sportovi u kojima žene postižu izuzetne menstruacionom ciklusu (javlja se u redovnim
rezultate. To su sportovi u kojima je kvalitet vremenskim razmacima, sa malo krvavljenja,
ponajviše zavisan od izdržljivosti, gipkosti, nije dugotrajan, ne izaziva bolove), dozvoljava
osećaja ravnoteže, ritma i muzikalnosti. se redovan trening.
12
Veštačko pomeranje menstruacije napred ili poimanje života, od čega bitno zavisi odnos
nazad, kako bi se izbegle smetnje pri prema prethodna dva činioca.
takmičenju, štetno je po zdravlje. Veće doze U slučajevima normalnih životnih tokova,
hormona uzete u ove svrhe, narušavaju fiziološko starenje praćeno je postepenim
ustaljenu hormonalnu ravnotežu, pa se kasnije slabljenjem funkcija organizma. Osnovne
prvobitne tegobe još više pogoršavaju. promene odigravaju se na nivou ćelija.
Žene u trudnoći treba da prekinu sa treningom Smanjenjem sadržaja vode menja se i
i takmičenjem. Lagane vežbe, međutim, korisne unutarćelijska struktura i funkcionalna
su i treba da ih primenjuje svaka žena. One sposobnost ćelija. Mitohondrijalni aparat, koji
doprinose očuvanju opšteg fizičkog stanja, obezbeđuje energiju ćelijama i organizmu,
veoma značajnog za sam čin porođaja. počinje slabije da funkcioniše, pa se i
regenerativna moć tkiva smanjuje.
Šest meseci posle perioda dojenja, dozvoljeno
je obnavljanje sportskog treninga. Uočljive su promene: lošije držanje tela,
manja telesna visina i težina i naborana i manje
Trudnoća i materinstvo povoljno utiču na
elastična koža.
dalju sportsku formu. Većina takmičarki
postiže bolje rezultate posle trudnoće, posebno Atrofične promene koštano-zglobnog i
u sportovima izdržljivosti. Verovatno da mišićnog sistema dovode do postepenog
mobilno stanje fizioloških funkcija i opadanja visine tela i pogrbljenosti. Već posle
metabolizma iz vremena trudnoće zadržava 30-te godine života stopa opadanja telesne
nešto od toga i kasnije, što je dobra osnova za visine iznosi u proseku 1,2 cm po deceniji.
dalji razvoj sportske forme. Između 55 - 60 godine, u vreme intenzivnijih
atrofičkih promena u celini i poremećenog
FIZIOLOŠKE I FUNKCIONALNE metabolizma usled smanjenja sadržaja vode u
OSOBENOSTI STARIJIH UZRASTA telu, počinje da opada telesna težina. Do ovog
perioda, na račun povećanih masnih depoa,
Proučavajući biološka svojstva čoveka najčešće se dobija na telesnoj masi, iako se
naučnici su došli do zaključka da bi trajanje mišićna masa već posle 20-te godine počinje da
života koje treba da preživi čovek moglo da smanjuje, jer se funkcija smanjuje usled
iznosi od 120 - 125 godina. Srednje trajanje neaktivnosti.
života, međutim, znatno je kraće i različito je u Promene u smislu smanjivanja i opadanja
pojedinim zemljama. Prema podacima iz 2002. sposobnosti pogađaju i sve unutrašnje organe.
godine srednja dužina života u našoj zemlji
iznosila za muškarce 68-73 godine, a za žene Na srčano-sudovnom sistemu postepeno se
73-78 godina. razvijaju arteriosklerotične promene praćene
smanjenjem funkcionalnog stanja. Maksimalna
Prosečan ljudski vek neprestano raste sa frekvencija srca postepeno opada. Orjentaciono
poboljšanjem uslova života. Znatnije ovaj se pad može izračunati sledećom
produženje srednjeg životnog veka, prema formulom: MFS = 220 - godine života. Minutni
istorijskim podacima, započelo je od kraja volumen srca opada približno za 1% godišnje
prošlog veka. posle sazrevanja. Cirkulatorne promene i u
Kada zapravo počinje faza starenja u životu starijem dobu u stanju relativnog mirovanja
čoveka, teško je odrediti. Po nekima proces nisu ozbiljnije poremećene. One se javljaju tek
starenja počinje onda kada se završava razvoj, u momentu povećanih zahteva za bržim
sa postepenim promenama koje će dovesti do protokom krvi za vreme rada, stresnih situacija,
starenja. Period starenja u izraženijem obliku poremećaja zdravstvenog stanja sa porastom
nastupa tek posle 60-te godine. telesne temperature itd.
Na proces starenja utiče niz spoljašnjih i Od funkcionalnih promena disajnog sistema
unutrašnjih faktora među kojima su utvrđeno je opadanje vitalnog kapaciteta i
najznačajniji socijalno-ekonomski uslovi života maksimalne frekvencije disanja, i usled toga
i rada, opšte zdravstveno stanje i lični stav i smanjenja minutnog volumena disanja.
13
Kao rezultat promena na CNS nastaje Primenom fizičkih aktivnosti i kretanja uopšte
psihomotorno usporavanje i popuštanje usporava se biološko opadanje fizioloških
intelektualnih sposobnosti. Cirkulatorne sposobnosti, što je istovremeno i faktor
promene i smanjenja oksidativna moć poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja u bilo
organizma ponajviše pogađaju CNS, koji kom uzrastu. Ovo je značajnije utoliko što se na
dejstvuje samo u aerobnim uslovima. Staračke starenje teško može drugim sredstvima
promene praćene su znatnim opadanjem delovati.
fizičkih i funkcionalnih sposobnosti. Fizičko vežbanje u ovom uzrastu treba da ima
Iako su na mišićima ustanovljene strukturne pre svega zdravstveni karakter.
promene u vidu skraćivanja i smežuravanja i Nakon obavezne zdravstvene kontrole, za
opadanja sposobnosti, kao i na drugim zdrave osobe izbor vežbi treba da je takav da
organima, gubitak snage mišića u celini nije stimuliše razvoj opštih fizičkih sposobnosti. Od
tako izražen. Posle pete decenije snaga opada organskih funkcija tada se najviše podstiču
brže, ali i u 60-toj godini gubitak nije veći od disanje i krvotok. Doziranje vežbi mora biti
10 - 20 %. Očiglednije promene su u funkciji, određivano prema trenutnom stanju
tj. u smanjenoj izdržljivosti, praćene brzim sposobnosti. U početku su to duže šetanje da bi
zamaranjem, koje se primećuje već posle kasnije došle u obzir teže vežbe i aktivnosti u
nekoliko snažnijih mišićnih kontrakcija. vidu mnogobrojnih sportskih igara.
Tabela 2
NAJVIŠI UTROŠAK KISEONIKA POSTIGNUT U MAKSIMALNOM RADU U ODNOSU NA TELESNU
TEŽINU I GODINE
Starost u Maksimalni utrošak kiseonika
Dobna Broj Težina u kg.
godinama L na min. Ml na kg. Na min.
grupa osoba (prosečno)
(prosečno) Prosečno Kraj.vred. Prosečno Kraj.vred.
I 4 6,1 21,0 0,98 0,80-1,30 46,7 42,8-49,5
II 9 10,4 30,0 1,56 1,24-2,00 52,1 49,0-56,1
III 9 14,1 55,8 2,63 1,89-3,41 47,1 36,4-55,4
IV 11 17,4 68,5 3,61 2,96-4,20 52,8 44,6-62,5
V 11 24,5 72,5 3,53 2,56-4,50 48,7 41,9-55,6
VI 10 35,1 79,3 3,42 2,76-3,97 43,1 37,6-52,8
VII 9 44,3 74,1 2,92 2,30-3,62 39,5 33,7-46,5
VIII 7 51,0 68,7 2,63 2,24-3,35 38,4 33,7-43,2
IX 8 63,1 67,4 2,35 1,64-3,15 34,5 30,2-41,7
X 3 75,0 67,4 1,71 1,43-1,90 25,5 21,8-29,6
Maksimalna potrošnja kiseonika, kao Subjektivan osećaj boljeg opšteg zdravstvenog

pokazatelj opštih fizičkih sposobnosti, stanja javlja se već posle par nedelja
postepeno opada već posle 20-te godine, ali organizovanog rekreativnog vežbanja. Nervna
brže tek nakon 50-te. U sledećoj tabeli napetost i niz drugih tegoba nestaju ili se
prikazan je utrošak kiseonika u odnosu na pojavljuju u znatno manjoj meri. Javlja se
telesnu težinu i godine. osećaj sigurnosti i samopouzdanja.
Zajedno sa opisanom promenama kod starijih Od objektivnih znakova može se ustanoviti
osoba postoji i značajan pad opštih manja frekvencija srca i niži arterijski pritisak,
odbrambenih sposobnosti organizma i češće ako je ranije bio povišen. Eksperimentalno je
poboljevanje. Najučestalija su obolenja srca i dokazano da se već ustaljene promene na
krvnih sudova u vidu arterioskleroze i infarkta krvnim sudovima, u smislu arterioskleroze,
srca - često nazivanog mačem stoleća, kao i povlače u toku bavljenja fizičkim vežbanjem.
maligna obolenja (mnogi oblici raka). Zato nije slučajno što kardiolozi predlažu
vežbanje kao preventivnu meru u sprečavanju
Bržem starenju u znatnoj meri doprinosi i
bolesti srca.
nezadovoljavanje fiziološke potrebe čoveka za
kretanjem, osnovnog stimulatora razvoja i U kojoj meri fizičko vežbanje može produžiti
očuvanja funkcionalnosti organizma. ljudski vek nije još sa sigurnošću utvrđeno,
14
mada se navodi da to može da bude i do 20 oboljenja, zubobolje, hronične upale srednjeg

godina. Međutim, sigurno je da se vežbanjem, uha i krajnika, u periodima akutnih pogoršanja
pogotovo ako se počne na vreme, već posle 20- udaljavaju sportistu od ustaljenog programa
te godine, produžava aktivno životno doba i vežbanja, a nakon ozdravljenja vraćaju ga u
odlaže pojava izraženijih simptoma starosti. stanje početne pripremljenosti. Zato je uputno
da ove bolesti sportisti blagovremeno u
SPORTSKO-MEDICINSKA potpunosti zaleče, a ne da ih od slučaja do
KONTROLA slučaja privremeno otklanjaju.
U lečenju povređenih i obolelih sportista
Sportsko medicinska kontrola je šire primenjuju se odgovarajuće mere lečenja i
ispitivanje zdravlja i psihofizičkog statusa nega. Od stepena pogoršanja zdravstvenog
sportista. Sastoji se iz dva dela: 1) kontrole stanja zavisi hoće li sportista, i u kom opsegu,
zdravstvenog stanja i 2) kontrole funkcionalnih nastaviti trening i takmičenje. Ako povreda ili
sposobnosti. oboljenje zahtevaju prekid aktivnosti, vraćanje
sportu dozvoljava se tek posle potpunog
Ispitivanje opšteg zdravstvenog stanja
izlečenja. U suprotnom slučaju, vraćanjem
sportiste je važniji deo ove kontrole. Dobro
sportiste takmičenju pre potpune rehabilitacije,
izvršeni pregledi, sa ispravnim dijagnostičkim
uvećane su mogućnosti za nastanak hroničnih
zaključkom, jednako su važni za sve sportiste i
oblika koji se teže i duže leče, a često se i ne
rekreativce, a osobito za juniore i početnike.
izleči.
Fizičko vežbanje, naročito ako je nepravilno
vođeno i dozirano, može poprimiti i elemente Ispitivanje funkcionalnih sposobnosti obavlja
štetne po zdravlje. Zato je prvi preduslov za se najčešće u okviru redovnih sistematskih
uključivanje u redovne trenažne procese dobro pregleda, uglavnom samo u većim sportsko-
zdravstveno stanje. Među mladim sportistima, medicinskim ustanovama. Zadatak ovih
koji su u fazi intenzivnih razvojnih promena, ispitivanja je da se oceni stepen trenutne
česta su pritajena oboljenja. U vreme opadanja pripremljenosti, na osnovu kojeg se dalje
opštih reaktivnih sposobnosti organizma programira trenažni proces. (O ovim
izazvanih napornim vežbanjem, ova oboljenja ispitivanjima biće reči u posebnom poglavlju).
prelaze u stanje izraženog oblika. Stoga je za
ovu kategoriju sportista kontrola zdravlja šira i ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE
kompleksnija, a i češće se obavlja. SLUŽBE ZA SPORTISTE
Obaveza lekara da zdravstvenom pregledu Zdravstveni pregledi sportista obavljaju se u
sportista pristupi što ozbiljnije ima i jednu okviru redovnih - sistematskih pregleda i
moralnu stranu. Naime, sportisti su izvanredno povremenih pregleda u slučajevima oboljenja
emotivno vezani za odabrani sport, pa ih ili povrede sportista.
eventualna zabrana i udaljavanje iz sporta Prema postojećim pravilnicima, kod nas se
veoma pogađa. Zato se zabrana za bavljenjem redovni pregledi obavljaju najmanje jednom, a
sportom izriče samo u slučajevima nepobitnih najviše četiri puta u toku godine. Za seniore
pozitivnih nalaza i traje samo onoliko koliko je najčešća su dva pregleda godišnje. Mlađi
za izlečenje bolesti potrebno. sportisti češće se pregledaju - svaka tri ili četiri
Trenažni proces u savremenom sportu je meseca.
naporan, dugotrajan i ponavljajući rad, koji Lekari u funkciji klubskog lekara, pored
organizam sportiste u pojedinim fazama dovodi zdravstvenog obezbeđenja i lečenja sportista
do granica maksimalnih iscrpljenja. Samo obavezni su da upoznaju trenere i takmičare sa
izuzetno zdrave osobe mogu da se podvrgnu fiziološkim aspektom rada u sportu i sa
ovako teškom radu i jedino one imaju uslova da mogućnostima objektivne kontrole intenziteta i
ostvare visoke sportske rezultate. obima rada u procesu treniranja.
Sportisti sa bilo kojom smetnjom u U svim sportsko-medicinskim ustanovama
zdravstvenom statutu nisu u mogućnosti da mora se za svakog takmičara otvoriti zaseban
kontinuirano i naporno vežbaju. Česta žarišna karton u koji se upisuju svi nalazi. Pravilno
15
vođenje kartona je veoma značajno, jer je to uslova treba da uputi sportistu na mesto gde se
dokumenat o preduzetim merama u slučaju odgovarajuća terapija može primeniti.
povređivanja i oboljevanja sportista i o Obim laboratorijskih ispitivanja različit je u
uzimanju lekova ako je potrebno, što je važan pojedinim sportsko-medicinskim ustanovama. u
nalaz za antidoping komisiju pri antidoping zavodima i dispanzerima, sa dobro
kontroli (sportista neće biti kažnjen ako mu je opremljenim biohemijskim kabinetom, broj
lekar prepisao terapiju(lek) koji je na pozitivnoj ispitanih parametara znatno je veći nego što je
listi, a sportista ga uzima zbog poremećaja to slučaj u manje opremljenim ambulantama.
zdravstvenog stanja.)
Osnovna laboratorijska ispitivanja sadrže
Redovni sistematski pregledi sledeće analize:
U okviru ovih pregleda obavlja se: SE (sedimentacija krvi),
opšti zdravstveni pregled KKS (kompletna krvna slika),
laboratorijske i EKG kontrole Urin (pregled mokraće).
antropometrijsko merenje
funkcionalno ispitivanje Na osnovu dobijenih podataka ovih analiza
kompletira se minimum informacija o
Pre nego što se pristupi pregledu, u zdravstvenom stanju sportiste.
zdravstveni karton upisuju se podaci ispitanika Antropometrijsko merenje je važan deo
(ime i prezime, sportska i klubska pripadnost, sportsko-medicinske kontrole. Na osnovu
sportski staž itd.) Posle toga pregledi se dobijenih podataka procenjuje se telesna
obavljaju sledećim redom: 1. - uzimanje usklađenost sportista u određenom vremenu
laboratorijskih uzoraka i EKG snimanje, 2. - njihovog sportskog razvoja. Međusobnim
antropometrijska merenja, 3. - opšti zdravstveni poređenjem pojedinih antropometrijskih mera u
pregled od strane lekara i, 4. - funkcionalno doba rasta i razvoja i uz prognozu konačnih
ispitivanje. dimenzija tela, uočavaju se karakteristike
Opšti klinički pregled započinje inspekcijom - budućih fizičkih svojstava i predisponiranost za
posmatranjem ispitanika i njegovim iskazom o određene sportske discipline. Zato je za mlade
postojanju subjektivnih zdravstvenih problema. sportiste broj ispitivanih parametara veći nego
Objektivni pregled obuhvata pregled svih što je to slučaj u već telesno formiranih
delova tela i sistema počev od glave, preko sportista.
grudnog koša, trbuha, do ekstremiteta. Ovako Broj ispitivanih parametara zavisi od cilja
detaljan pregled primenjuje se kod početnika i merenja. Naučno-istraživačka merenja
mladih sportista. Kod starijih sportista, koje sastojaće se od većeg broja uzetih mera, za
smo već više puta pregledali i za koje znamo da razliku od merenja u praktične svrhe koja se
su u dobrom opštem zdravstvenom stanju, sprovode u sportsko-medicinskoj praksi.
pregled je kratak i nije tako detaljan.
Dobijeni podaci za pojedince ili za grupu
Pregled srčano-sudovnog sistema, međutim, ispitanika procenjuju se u praksi na dva načina:
nikako se ne sme propustiti. Nepovoljan uticaj poređenjem pojedinih mera sa već utvrđenim
fizičkog vežbanja na zdravlje najčešće pogađa normativima i standardima, ili se metodom
ovaj sistem. Pored EKG snimka, kontrole indeksa određuje međusobni odnos parametara.
krvnog pritiska i pulsa, objektivnog pregleda Prva metoda najčešće se koristi za ocenu
lekara u sumnjivim slučajevima zahtevaju se i razvoja dece i omladine, ali i u sportu, da bi se
dopunski pregledi, pa i pregledi od strane više ustanovilo odgovaraju li karakterističke
specijalista. dimenzije tela pojedinaca utvrđenim
Svi ustanovljeni nalazi upisuju se u standardima u specifičnim sportskim
zdravstveni karton. U slučaju oboljenja i disciplinama. Metodom indeksa konstatuje se
povreda ispitanika obaveza je ustanove da u da li pojedine antropometrijske mere
okviru svojih mogućnosti primeni sve mere u odgovaraju jedna drugoj. Na primer odgovara li
cilju što uspešnijeg lečenja ili, ako za to nema telesna masa telesnoj dužini, ili kakav je odnos
16
između raspona ruku i dužine tela itd. Ova sastavljene. Merilac je sa leve strane ispitanika
metoda ima široku primenu u sportskoj praksi, i postavlja vertikalnu šipku antropometra sa
jer se njome mogu otkriti neke osobine zadnje strane ispitanika. Horizontalna šipka
značajne za pojedine sportove koje se prostim antropometra polako se spušta na teme merene
posmatranjem ne mogu uočiti. osobe i pročita nađena vrednost.
Prema Internacionalnom biološkom programu Raspon ruku meri se antropometrom po
(IBM) za ispitivanje fizičkih karakteristika Martinu. Ispitanik stoji uspravno, sa vodoravno
čoveka potrebno je izvršiti 39 merenja. Na raširenim i opruženim rukama u visinu ramena.
osnovu svih ovih parametara stiče se najbolji Prstima jedne ruke maksimalno pomera klizač
uvid u telesne i fizičke karakteristike antropometra, opirući se vrhovima prstiju druge
pojedinaca. Međutim, za širu primenu dovoljno ruke na suprotnom delu antropometra. Kada se
je orijentisati se na 10 osnovnih parametara: klizač zaustavi, pročita se širina zahvata.
masa tela Dohvatna visina meri se santimetarskom
dužina tela trakom fiksiranom vertikalno na zidu ili
raspon ruku antropometrom po Martinu. Ispitanik je bos.
dohvatna visina Prilikom merenja okrenut je licem zidu, prema
dužina nogu traci ili vertikalnoj šipci antropometra, i
obim grudnog koša izdignut na vrhove prstiju nogu, sa podignutim
obim podlaktice rukama iznad glave. Vrhovima srednjih prstiju
kožni nabor nadlakta obe ruke gura klizač antropometra ili pokušava
kožni nabor leđa da dohvati najvišu tačku santimetarske trake na
kožni nabor trbuha zidu.
Dužina nogu meri se antropometrom po
Metodologija antropometrijskih merenja Martinu. Ispitanik je u uspravnom stavu sa
Osnovna pravila i principi: sastavljenim petama. Vrh klizača antropometra
postavlja se na prednji vrh bedrene kosti i očita
meriti uvek u isto vreme
se nađena visina od poda.
meriti istim standardnim instrumentima
meriti uvek istom tehnikom Obim grudnog koša meri se santimetarskom
merenje izvodi uvek ista osoba - ako je to trakom. Ispitanik je u uspravnom stavu, a traka
moguće se polaže u vodoravnoj ravni u visini između
meriti obe strane na primer: (obe podlaktice) trećeg i četvrtog rebra. obim se meri na kraju
normalnog izdisaja.
Potrebni instrumenti za merenje su: Obim podlaktice meri se santimetarskom
decimalna vaga trakom. Ispitanik stoji u uspravnom stavu, sa
antropometar (po Martinu) rukama opruženim niz telo. Merna traka
centimetarska traka. obavija se na nivou najvećeg obima podlaktice,
u njenoj gornjoj trećini.
Masa tela meri se ispravnom decimalnom Kožni nabor nadlaktice meri se kaliperom.
vagom. Merenje se izvodi ujutro, najbolje pre Ispitanik je u uspravnom stavu, a ruke su
doručka. Ispitanik je bos, nag ili u gaćicama. opružene uz telo. Kažiprstom i palcem leve
Merena osoba staje na sredinu vaginog postolja ruke odigne se uzdužni nabor kože na najširem
i ne kreće se u toku merenja. mestu troglavog mišića i prihvati krakovima
Dužina tela meri se pomoću Martinovog kalipera. Rezultat se očita kad se postigne
antropometra. Ispitanik je bos. Merena osoba odgovarajući pritisak.
zauzima potpuno uspravan stav glave normalno Kožni nabor leđa meri se kaliperom. Ispitanik
podignute i pogleda upravljenog pravo ispred je u uspravnom stavu. Kažiprstom i palcem
sebe. Ruke su opružene uz telo, a noge su leve ruke odigne se uzdužni nabor kože ispod
međusobno lako sastavljene. Ispitanik stoji donjeg ugla leve lopatice i prihvati krakovima
celim stopalom na podu, tako da su mu pete
17
kalipera. Rezultat se očita kada se postigne trenažni rad, ove prateće promene povređivanja
odgovarajući pritisak. postepeno se otklanjaju. Izvestan broj
povređenih sportista, međutim, ne uspe u
Kožni nabor trbuha meri se kaliperom.
potpunosti da se oporavi od povrede.
Ispitanik je u ispravnom stavu. Kažiprstom i
palcem leve ruke odigne se nabor kože, na Da bi odsustvovanje sportiste od svakidašnjeg
mestu koji se nalazi u visini pupka pet trenažnog rada bilo što kraće, u sportskoj
santimetara levo od njega, i prihvati krakovima traumatologiji preduzimaju se posebne mere.
kalipera. Rezultat se očita kada se postigne Lečenje sportskih povreda, naročito onih koje
odgovarajući pritisak. zahtevaju duže mirovanje, protiče u nastojanju
da se što više spreče atrofične promene na
SPORTSKE POVREDE mišićima zbog neaktivnosti. U tom cilju se
imobilizacija, veoma često primenjivani
Sportske povrede su povrede nastale u toku postupak u lečenju težih koštano-zglobnih i
treninga i takmičenja. Najčešće od ovih mišićnih povreda, koji istovremeno ubrzava
povrede stradaju sportisti, ređe lica uključena u nastajanje atrofičnih promena, kad god je to
razne vidove rekreativnih aktivnosti, kao i moguće izbegava ili vremenski ograničava, a sa
učenici u školama koji se povređuju na času laganim vežbama započinje se odmah nakon
fizičkog vaspitanja ili za vreme treninga ili hirurške obrade i zbrinjavanja povrede. Na ovaj
takmičenja u okviru sportskih sekcija. način rehabilitaciji se pristupa odmah posle
povređivanja, a ne nakon definitivnog
Iako su i ostale povrede nastale u drugim zalečenja, kako je to ranije bilo uobičajeno.
okolnostima, po vrsti, lokalitetu i stepenu
oštećenja, slične sportskim povredama, UČESTALOST I PODELA SPORTSKIH
izdvajanje ovih u posebnu hiruršku- POVREDA
traumatološku disciplinu ima svoga opravdanja. Povređivanje u sportu iz godine u godinu sve
Sportske povrede, naime nastaju u specifičnim je učestalije. Razvojem sporta napori trenažnog
uslovima fizičkog vežbanja i sportskog rada i samoga takmičenja postaju sve
takmičenja i imaju posebne karakteristike već intenzivniji, oštriji i beskompromisniji, a rizik
od momenta povređivanja, a potom tokom od povređivanja sve veći. U razvijenim
lečenja i rehabilitacije. Prognoza ishoda sportskim sredinama sportske povrede čine
sportske povrede i dalje sportsko angažovanje, između 10-15% od ukupnog broja povreda, a
obzirom na moguće umanjenje sposobnosti, pre 70 godina ovih povreda je bilo samo 1%.
takođe je neizvesnije u poređenju sa drugim
povredama. U kojoj sportskoj disciplini su povređivanja
najčešća, mišljenja su različita. U našoj zemlji
Sve sportske povrede, čak i one kod kojih je (prema V. Vlahu) najviše se povređuju skijaši,
stepen oštećenja tkivnih struktura neznatan, vežbači na spravama, fudbaleri i bokseri. Neke
osim tegoba izazvanih povređivanjem, imaju druge analize ustanovile su da je povređivanje
još jednu neprijatnu posledicu. One smanjuju najčešće u moto sportu i ragbiju. Na ovakve
sposobnost kretanja sportiste, te ga za kraće ili nalaze, pored težine sporta i stvarne izloženosti
duže vreme odvajaju od redovnog treninga i traumatskom riziku, znatno je uticala i
takmičenja. razvijenost sportske grane, broj nastupa i
Nakon dužeg prekida u kontinuitetu trenažnog trajanje nastupa.
rada u organizmu sportiste nastaju morfološke i Sve ove analize slažu se u jednom, a to je da
funkcionalne promene. Morfološke - u smislu su povrede najčešće u sportovima u kojima
atrofije (smežuravanje mišićnih ćelija usled dominiraju brzina i snaga, kao i u sportovima
smanjenja količine vode i kontraktilnih kod kojih dolazi do direktnih kontakata između
belančevina u njima), dok se funkcionalne protivnika.
ogledaju u postepenom opadanju radnih
sposobnosti. Zalečenjem povrede i Sportske povrede dele se na više načina:
uključivanjem sportiste u procese prema težini, vremenu ispoljavanja, lokalizacije
rehabilitacionog vežbanja, a kasnije i u redovan i uzroku koji ih izaziva.
18
Prema težini sportske povrede mogu biti loši sportski tereni i nepovoljni klimatski
različite, počev od lakih telesnih povreda, pa uslovi.
sve do veoma teških. U većini slučajeva to su
lake telesne povrede, koje ne izazivaju POVREDE KOŽE I POTKOŽNOG TKIVA
ozbiljnije poremećaje zdravlja. Takmičarska Nagnječenja su zatvorene povrede kože i
sposobnost sportiste, međutim, i posle lakih potkožnog tkiva. Nastaje dejstvom tupe sile,
povreda je bitno umanjena. najčešće u predelu ekstremiteta, ali i na drugim
Vreme ispoljavanja sportskih povreda može delovima tela. Zbog prskanja kapilara na mestu
biti akutno i hronično. Kod akutnog povrede pojavljuje se modrica i otok.
povređivanja, povreda već od momenta Povreda nije teška.
nastanka ima jasne znake, među kojima su
Prva pomoć sastoji se u hlađenju povređenog
najčešći: bol, crvenilo, otok i toplota povređene
mesta neposredno iza povređivanja.
regije. Hronične ili trajne povrede ispoljavaju
se u vidu jasnijih simptoma tek nakon Oguljotine prouzrokuje grubo trenje kože o
ponavljajućih povređivanja, odnosno odeću protivnika ili o tle pri padu. Skidanjem
"sabiranja" mikrotrauma. površnog sloja kože nastaje bol, pečenje i lako
kapilarno krvavljenje.
Prema lokalizaciji sportske povrede se dele na
unutrašnje i spoljašnje. Povreda spada u lake povrede.
Unutrašnje povrede nastaju pri pokretima Pri pružanju prve pomoći oguljotinu treba
istezanja ili uvrtanja iznad granice fizioloških očistiti, isprati tekućom hladnom vodom i
otpornosti tetiva, ligamenata, mišića i kostiju. previti. Ako je oguljotina mala, može se
Tom prilikom dolazi do istegnuća ili kidanja prekriti raspršivajem sadržaja nekog
vlaknastih struktura navedenih elemenata, osim dezinfekcionog sredstva.
u slučaju kostiju kod kojih dolazi do lomova. Ubodne rane nastaju pri povređivanju šiljatim
Javljaju se u akutnoj (ruptura-kidanje ahilove predmetima. Praćene su bolom i lakim
tetive, istegnuće mišića) i hroničnoj formi krvavljenjem. Ukoliko ne dođe do infekcije, ne
(preponski bol). izazivaju veće smetnje. Međutim, ove rane su
Spoljašnje povrede izazvane su delovanjem pogodne za infekciju prouzrokovačima
spoljašne sredine i češće su od unutrašnjih. tetanusa. Pored moguće infekcije, komplikacije
Javljaju se većinom prilikom direktnih i mogu nastati i zalamanjem predmeta i
indirektnih mehaničkih dejstava, koja u lakšim zadržavanjem u vidu stranog dela u dubini kože
slučajevima oštećuje kožu i podkožno tkivo, a u i podkožnog tkiva.
težim i ostale organe u unutrašnjosti tela. Prva pomoć sastoji se u odstranjivanju
U odnosu na očuvanost kože, povrede mogu predmeta koje je izazvalo povređivanje, nakon
biti otvorene i zatvorene. Teže su otvorene čega se povređeni šalje lekaru, gde će primiti
povrede, kako zbog mogućnosti obilnog antitetanusnu zaštitu. Zaostalo strano telo
krvavljenja, tako i zbog česte bakterijske odstranjuje lekar.
infekcije. Posekotine su rane izazvane oštrim
Najčešći uzrok povređivanja u sportu su predmetima. Imaju pravilne rezne površine i
direktne ili indirektne mehaničke sile. Od ivice, i ukoliko se ne komplikuju zarastaju bez
ostalih uzroka nešto češće se javljaju još većeg ožiljka. Pored bola, praćene su u
termička i hemijska sredstva. zavisnosti od veličine, manjim ili većim
krvavljenjem. Moguće komplikacije su
Faktori koji doprinose češćem povređivanju
infekcija, najčešće prouzrokovačima gnojenja i
veoma su različiti i mogu se podeliti na one
obilnije krvavljenje. Veće i dublje posekotine
kojima je doprineo sam sportista u trenucima
mogu, pored kože i podkožnog tkiva, da oštete i
zamora, odsustva motivacije, nepažnje, straha,
druge tkivne strukture u dubini tela.
loše tehničko taktičke obučenosti i dr., i na
faktore spoljne sredine, kao što su gruba igra Prva pomoć se sastoji u zaustavljanju
protivnika, neodgovarajuća sportska oprema, krvavljenja i sterilnom previjanju. Konačno
19
zdravstveno zbrinjavanje, ako je povreda teža, Ranu učiniti pristupačnom za obradu

u domenu je lekara, najčešće hirurga, koji će (odstraniti odeću ili obuću i druge predmete
zašivanjem rane omogućiti njeno najbrže koji smetaju),
zarastanje. Očistiti ranu od prljavštine (po mogućstvu
tekućom hladnom vodom)
Razderotine su najteže povrede kože i
Pokrivanjem rane I zavojem, sterilnom
podkožnog tkiva. Nastaju u raznim okolnostima
gazom ili ispeglanom maramicom i
nadmetanja u sportu: pri padu, udaru, sudaru sa
previjanje.
protivnikom itd. Površina dna i ivice
U slučaju većeg povređivanja upućivanje
razderotine su nepravilne i u većini slučajeva
povređenog lekaru.
kombinovane su sa nagnječenjem. Krvavljenje
iz rane uvek postoji; nekad je i vrlo obilno.
Obilno krvavljenje je teška komplikacija zbog
Prva pomoć sastoji se u sterilnom previjanju, preteće opasnosti većeg poremećaja krvotoka,
zaustavljanju krvavljenja i upućivanju usled smanjenja količine krvi u krvnim žilama.
povređenog u zdravstvenu ustanovu, gde će se Opasnosti po život postoje od momenta kada se
obraditi rana i dati antitetanusna zaštita. Veće i izgubi više od 1/3 krvi. Tada se bitno smanjuje
dublje razderotine, zbog nemogućnosti minutni volumen cirkulacije i opada krvni
spontanog zarastanja, definitivno obrađuje i pritisak. Prokrvljenost organa, posebno CNS, je
zbrinjava hirurg. ispod fiziološkog minimuma, što uslovljava
Žuljevi su promene na koži koje nastaju poremećaj unutarćelijskih razmena. Krajnja
trenjem o tvrde predmete. posledica ovoga stanja je šok i, ako se ne
interveniše, smrt.
Postoje dve vrste žuljeva. Prvi nastaju nakon
jakog trenja pojavom plika ispunjenog Krvavljenje može biti arterijsko, vensko i
bledoružičastim ili krvavim sadržajem. Druga kapilarno. Obilnije je i jače iz arterijskih krvnih
vrsta javlja se nakon dugotrajnog i sudova, jer krv u njima cirkuliše pod višim
ponavljajućeg trenja i u vidu je tvrdog pritiskom, pa u slučaju ozlede većeg suda, krv
zadebljanja kože, koje se, ako svojom ističe u mlazu. Vensko krvavljenje prepoznaje
veličinom izaziva smetnje, može skalpelom ili se po isticanju krvi na mahove, pojačava se u
makazicama bezbolno da odstrani, jer se sastoji periodu istiskivanja krvi iz srca. Kapilarno
od izumrlog sloja pokrovnog epitela. krvavljenje je lako krvavljenje nakon
povređivanja površnog sloja kože i spontano
Žulj u vidu mehura, u slučaju prskanja, tretira prestaje posle nekoliko minuta.
se kao svaka otvorena rana.
Oštećenjem krvnih sudova pri otvorenim
Komplikacije otvorenih rana su infekcija i ranama nastaje spoljašnje krvavljenje za razliku
obilno krvavljenje. od unutrašnjeg, kada su povređeni krvni sudovi
Pri nestručnom pružanju prve pomoći i u grdune i trbušne duplje.
nedostatku sterilnog sanitetskog materijala Zaustavljanju krvavljenja, da bi se izbegle teže
često nastaju infekcije, najčešće posledice, treba pristupiti odmah nakon
prouzrokovačima gnojenja, koje se lako povređivanja, bilo u vidu samopomoći ili u
prepoznaju po sledećim znacima: pojavom sve vidu pomoći drugoga lica.
jačeg bola, naročito na pritisak, otokom,
crvenilom i toplotom na mestu rane i oko nje. Ako to situacija dozvoljava, najbolje je da se
krvavljenje zaustavi sterilnim sanitetskim
Infekcija ili zapaljenje znatno produžava materijalom. Međutim, ukoliko je krvavljenje
zarastanje rane, a nakon zalečenja ostaje ožiljak obilno, treba ga zaustaviti što hitnije pomoću
manje vrednog tkiva, bez elastičnih vlakana. improvizovanih sredstava koja se nađu u blizini
Sprečavanje pojava infekcije sastoji se u (marama, delovi odeće itd.).
pravilnom pružanju prve pomoći, koja Najjednostavniji način zaustavljanja
podrazumeva sledeće: krvavljenja je pritisak prstom. Primenjuje se,
najčešće samo privremeno, u slučaju jakog
krvavljenja i u nedostatku drugih sredstava.
20
Iznad ili ispod rane, u zavisnosti da li je Leči se mirovanjem i izbegavanjem pokreta

arterijsko ili vensko krvavljenje, treba pritisnuti koji izaziva bol.
prstom, najčešće palcem, tek toliko da U laku povredu spada i grč mišića, česta
krvavljenje prestane, a potom nastojati da se povreda u momentu velike zamorenosti mišića.
ovaj način zaustavljanja zameni nekim Na učestalije grčeve deluju i klimatski uslovi -
pogodnijim načinom. hladno ili veoma toplo vreme. Najčešće grčevi
Bolji način zaustavljanja krvavljenja je zahvataju mišiće lista.
postavljanje kompresivnog zavoja na ranu. Ono Pojava grčeva mišića objašnjava se
se izvodi na sledeći način: I zavoj, tampon poremećajem prometa soli (gubitak soli) i vode,
sterilne gaze ili zamotuljak poveske, postavi se kao i poremećajem krvotoka.
na ranu, odnosno u okolini oštećenog krvnog
suda, zatim se preko tampona omota okolina Prva pomoć sastoji se u pritisku dlanom na
povređenog dela tela zavojem toliko da zgrčeni mišić i laganom istezanju mišića.
komprimuje (pritisne) krvni sud i zaustavi ili Dejstvom mehaničke sile na mišić može doći
umanji u njemu protok krvi. do nagnječenja (uboja) ili prekida izvesnog
Prilikom postavljanja ovog zavoja treba voditi broja mišićnih vlakana. Istovremeno povređuju
računa da se ne stegne suviše, jer bi u tom se i krvni sudovi, živci i ovojnice mišićnih
slučaju bila poremećena cirkulacija krvi u snopova ili glavnog omotača mišića.
delove tela ispod mesta povrede, pa bi postojala Delimično ili potpuno kidanje mišića je teška
mogućnost oštećenja tkiva u ovom predelu povreda, jedna od najtežih u sportu. Praćena je
usled nedostatka ishrane i smanjenog priliva velikim bolom i deformacijom mišića u vidu
kiseonika. Smptomi ovoga stanja prepoznaju se udubljenja, a kasnije zbog izliva krvi javlja se
nakon izvesnog vremena po modrilu i utrnulosti veliki podliv i otok.
u delu tela ispod zavoja. Ako primetimo ove
znake zavoj treba popustiti. Prva pomoć sastoji se u hlađenju, radi
sprečavanja većeg krvnog izliva, postavljanju
Zaustavljanjem krvavljenja pružena je kompresivnog zavoja i imobilizaciji.
odgovarajuća prva pomoć i sprečen dalji odliv
krvi. Svi drugi postupci u cilju konačnog U slučaju većeg oštećenja ili potpunog prekida
zbrinjavanja povrede, odnosno oštećenog mišića potrebna je hirurška intervencija.
krvnog suda, spadaju u domen lekara. Trajanje oporavka kod povreda mišića zavisi
od težine povrede. Pre ponovnog uključivanja u
POVREDE SISTEMA ORGANA ZA trenažni proces, zbog znatnih atrofičnih
KRETANJE promena na povređenom mišiću, potreban je
U ove povrede spadaju: prethodni rehabilitacioni postupak.
povrede mišića i tetiva Povrede mišićnih omotača najčešće se
povrede zglobova dešavaju pri snažnim udarima po istegnutom
povrede kostiju mišiću. Kroz nastali defekt, pri naporu, prolazi
mišićna masa stvarajući mišićnu kilu.
Povrede mišića i tetiva mogu biti izazvane
Bolovi kod ove povrede nisu tako jaki.
spoljašnjom mehaničkom silom ili nastaju kao
Takmičarska aktivnost, uz lake smetnje, često
posledica sopstvene mišićne kontrakcije pri
je moguća.
preteranom opterećenju.
Prva pomoć se sastoji u hlađenju i pritisku na
U odnosu na težinu ili stepen oštećenja, ove
mesto gde se kila pojavljuje. Konačno
povrede se dele na lake i teške.
zbrinjavanje, u slučaju većeg oštećenja,
Među lakše povrede spada, nastalo snažnom moguće je samo operativnim putem.
mišićnom kontrakcijom zamorenog ili
Povrede tetiva nastaju pod sličnim uslovima
nedovoljno zagrejanog mišića. Povreda je
kao i povrede mišića. Povredom mogu biti
praćena jakim bolom, a ponekad i potpunom
zahvaćeni sledeći delovi tetive: mesto gde se
ukrućenošću mišića.
mišićna vlakna nastavljaju tetivnim vlaknima,
21
izolovane povrede tela tetive i povrede u direktnog udarca, nakon čega dolazi do obilnog
predelu tetivnog pripoja za kost. lučenja sluzi i krvi unutar sluzne kese.
Povreda na mestu mišićno-tetivnog prelaza Znaci povrede su otok povređene regije i
sastoji se od delimičnog ili potpunog prekida smetnje pri kretanju. Bol se javlja samo u
spoja mišićnih vlakana i vezivno-tetivnih momentu povređivanja, kasnije ili ne postoji ili
vlakana. je slab.
Izolovane povrede tela tetiva izazivaju potpun Najčešće mesto povrede je koleno, u predelu
ili samo delimičan prekid kontinuiteta tetivnih čašice, skočni zglob i zadnja strana lakatnog
vlakana. zgloba.
Mesto pripoja tetive za kost je u vidu Prva pomoć sastoji se u hlađenju (stavljanju
lepezastog grananja vezivnih vlakana u leda na povređeno mesto) i postavljanju
pokosnici i koštanom tkivu. Povrede u ovom kompresivnog zavoja. Kasnije, ako se povreda
predelu, uzrokovane snažnim istezanjem, spontano ne povuče, dolazi u obzir operativno
nazivaju se e n t e z i t i m a i dosta su česte u lečenje.
sportu, za razliku od povreda ostalih delova Povrede zglobova i njihovih mekih delova,
tetive. Opisani su mnogi tipični sportski zglobne čaure i ligamenata, dosta su česte.
enteziti: teniski lakat, kopljaški lakat, bokserska Uzrok povreda su direktni udarci u zglob ili sile
šaka, preponski bol i dr.
istezanja.
Sve povrede tetiva manifestuju se jakim Direktni udarci izazivaju kontuzione povrede,
bolom u momentu nastanka i manjim ili većim koje su praćene bolom i otokom zgloba, zbog
poremećajem funkcije odgovarajućeg mišića. izliva krvne plazme ili krvi iz povređenih
Lečenje se sastoji u mirovanju, imobilizaciji i krvnih sudova, u zglob ili oko njega.
hirurškom zahvatu u slučaju većeg ili potpunog Povrede nastale istezanjem, u odnosu na
kidanja tetivnih vlakana.Kod sportista sa dugim veličinu oštećenja, dele se na uganuća i
sportskim stažom česte su hronične povrede iščašenja.
tela tetive prouzrokovane učestalim
povređivanjem. Najčešće ovom povredom Uganuća su povrede u kojima sile istezanja
pogođena je ahilova tetiva. pomeraju zglobne površine preko fizioloških
granica, pri čemu nastaje manje ili veće
Znaci povrede su lak otok i bolna osetljivost, oštećenje zglobne čaure i ligamenata.
naročito na pritisak. Pipanjem tetive često se Prestankom dejstva sile istezanja zglobne
može ustanoviti postojanje zrnastih ili čvorastih površine se same vraćaju u prvobitno stanje.
zadebljanja nastalih taloženjem krečnih soli u
okolini povređenog mesta. Povreda je bolna, praćena otokom, a u
najtežim slučajevima kidanjem zglobne čaure i
Lečenje povrede obavezno preuzima lekar. delimičnim ili potpunim prekidom ligamenata.
Povrede tetivnih ovojnica nastaju posle Pokretljivost u zglobu je otežana ili nemoguća i
udarca, pritiska ruba obuće ili bandažnog veoma bolna.
zavoja u predelu tetive iznad mesta njenog Prva pomoć se sastoji u hlađenju, postavljanju
koštanog pripoja. Povreda je praćena kompresivnog zavoja, imobilizaciji i transportu.
zapalenjem okoline regije i pojavom lakog
otoka, bola, smetnji pri kretanju, a na pritisak Povreda meniskusa takođe je posledica
bolnog mesta dobija se utisak kao kada se uganuća, kada se polumesečaste tvorevine u
pritiska suv sneg (krepitacije). Najčešća zglobu kolena nađu u poziciji da ih zglobne
lokalizacija ove povrede je u predelu zgloba površine prignječe pri nefiziološkom
ručja, ahilove tetive i zgloba ramena. pokretanju.
Povređenog leči lekar. Iščašenje je najteža povreda zgloba. Za razliku
od uganuća, ovde se zglobne površine, po
Povrede sluznih kesa (bursi) na mestima gde prestanku dejstva sila koje su ih pomerale, ne
postoji trenje među tkivima, čija tečnost-sluz vraćaju u prvobitni položaj. Okrajci kosti
olakšava ovo trenje, nastaje najčešće posle
22
probijaju zglobnu čauru i znatno se udaljavaju spadaju među lakše prelome. Okrajci prelomnih
od svog prvobitnog ležišta, pri čemu se površina ostaju u neposrednoj blizini, a
povređuju ostali meki delovi zgloba. pokosnica delom ostaje netaknuta, te je
dovođenje (nameštanje) kosti u normalan
Iščašenjem je najčešće pogođeno rame, jedan
položaj lakše, a zarastanje brže.
od najpokretljivijih zglobova.
Potpuni prelomi teži su iz razloga što se
Povreda je praćena jakim bolom,
prelomne površine, pod uticajem skraćenja
deformacijom zgloba i totalnim prestankom
mišića, pomeraju i oštrim ivicama povređuju
funkcije.
okolna meka tkiva. U slučaju probijanja kože i
Prva pomoć se sastoji u imobilizaciji i potkožnog tkiva nastaju otvoreni prelomi.
transportu povređenog na dalje zbrinjavanje.
Pored žestokog bola prelomi se prepoznaju i
Konačno izlečenje nestaje najčešće tek posle
po otoku, deformaciji, obilnom krvavljenju
operativnog zahvata.
(ako je povreda otvorena) i funkcionalnoj
Iščašenje kičmenih pršljenova je često nemoći.
komplikovano sa oštećenjem kičmene moždine,
Prva pomoć se sastoji u previjanju,
zbog čega se svrstava u veoma tešku sportsku
postavljanju privremene imobilizacije i
povredu, najčešće fatalnu po dalju takmičarsku
transportu u veću zdravstvenu ustanovu, gde će
aktivnost. Razlog za istovremeno povređivanje
se preduzeti mere za konačno zbrinjavanje.
i međupršljenskih zglobova i kičmene moždine
Lečenje težih preloma je dugotrajno i, usled
je njihova bliska anatomska veza.
obavezne imobilizacije, praćeno je znatnom
Iščašenje nastaje dejstvom sila uvrtanja ili atrofijom mišića. Da bi se ove atrofične
pravolinijskog istezanja koje kidaju zaštitne promene u nekoliko smanjile, dobro je ako se
ligamente i zglobnu čauru. Pod dejstvom istih mišići imobilisanog ekstremiteta što češće
sila kičmeni pršljenovi povlače za sobom ili kontrahuju.
pritiskaju, (u zavisnosti od smera kretanja sila),
Prelomi, kao i druge teške povrede, često su
kičmenu moždinu i na taj način je oštećuju.
praćene pojavom ŠOKA, teškog stanja
Povreda je praćena bolom i oduzetošću
praćenog opadanjem sposobnosti svih
muskulature u koje prodiru živci čija je veza sa
organskih sistema. Nastaje kao posledica
kičmenom moždinom ispod mesta povrede.
iscrpljenja funkcije CNS usled jakog bola i
Pružanje prve pomoći ovde je od izuzetnog slabljenja njegove uloge regulatora rada ostalih
značaja. Lošom procenom povrede i grubim organa. Zbog opadanja tonusa krvnih sudova
pomeranjem kičme pri ukazivanju pomoći, pada krvni pritisak, opada minutni volumen
povreda se može jako pogoršati, čak do cirkulacije i pojavljuju se opšte smetnje u
neželjenog ishoda. Najbolje je, ako se ustanovi krvotoku. Nedovoljan priliv hrane i kiseonika u
ili sumnja na ovu povredu, da povređenom tkivo i ćelije neposredno remeti njihove
pristupi više osoba. Podvlačenjem ruku ispod aktivnosti.
kičmenog stuba povređenog treba u
Znaci šoka su dezorijentisanost, smušenost i
vodoravnom položaju, sa lako istegnutom
teško uspostavljanje kontakta sa povređenim.
kičmom, pažljivo podići i položiti na ravnu
Produbljivanjem šoka javlja se i besvesno
podlogu, i u tom položaju transportovati
stanje. Objektivno se vidi bledilo kože
odgovarajućim prevoznim sredstvom do
prekriveno lepljivim hladnim znojem, puls je
bolnice. Ostali vidovi pomoći najčešće nisu
ubrzan i mek, arterijski krvni pritisak opada.
potrebni.
Prevencija šoka sastoji se u smanjenju bola,
Prelomi kostiju - Spadaju među najteže
najbolje imobilizacijom.
povrede u sportu. Nastaju dejstvom direktne ili
indirektne sile. U sportu su češći prelozi Imobilizacija je dovođenje povređenih delova
izazvani dejstvom indirektnih sila, pri naglom tela u nepokretan položaj. Obavezno se
savijanju ili uvrtanju kosti. imobilišu kosti zajedno sa dva susedna zgloba,
kako bi se pomeranje u predelu povrede
Prelomi mogu biti potpuni i nepotpuni, kao i
apsolutno isključilo.
otvoreni ili zatvoreni. Nepotpuni prelomi
23
Imobilizacija se postiže standardnim i Prva pomoć sastoji se od: ispiranja oka, ako je
improvizovanim sredstvima. Stadardno oštećenje izazvano hemikalijama,
sredstvo je npr. Kramerova šina, dok se za odstranjivanja predmeta iz usnog, nosnog i
improvizovanu imobilizaciju mogu koristiti ušnog otvora, pod uslovom da se mogu lako
letve, kartoni, novine, marame, delovi odeće izvaditi, i postavljanja prvog zavoja.
itd. Teže povrede u predelu vrata mogu oštetiti
Imobilizacija može biti privremena i stalna. krvne sudove, disajne puteve i sprovodne
Privremena se postavlja odmah nakon povrede i organe sistema za varenje.
nosi se do konačne obrade ozlede, kada se
postavlja trajna imobilizacija. POVREDE UNUTRAŠNJIH ORGANA
Ove povrede se ređe sreću u sportu. Javljaju se
POVREDE GLAVE I VRATA u automobilizmu, alpinizmu, biciklizmu,
Povrede glave dosta su česte u sportu, naročito zimskim sportovima, boksu i dr. Povredom
u borilačkim sportovima. mogu biti oštećeni organi grudne i trbušne
duplje. Najčešće to su veoma teške povrede
Na težinu ovih povreda znatno utiče činjenica
opasne po život.
da je CNS smešten u lobanji. Svaki teži udarac
po glavi praćen je i oštećenjem mozga, bilo u Prva pomoć se sastoji u što hitnijem
vidu potresa ili još težeg oštećenja sa pojavom prenošenju povređenog u bolnicu, a tog
otoka i krvavljenja u mozgu. Kako je mozak trenutka, osim pokušaja oživljavanja (ako je to
smešten u koštanom oklopu lobanje, otok i potrebno), retko šta drugo može da se učini na
krvavljenje većih razmera dovode do porasta terenu.
pritiska u lobanji, koji se prenosi na moždanu
masu, a ova nema gde da se pomera, osim male POVREDE IZAZVANE TOPLOTOM retke
mogućnosti utiskivanja produžene moždine u su u sportu.
veliki lobanjski otvor kroz koji prolazi kičmena Među ove povrede spadaju opekotine, toplotni
moždina. Kako su u ovom delu mozga smešteni udar i sunčanica.
centri važnih funkcija disanja i krvotoka -
Opekotine - su izazvane vrelim predmetima,
njegovim zaglavljivanjem u pomenuti otvor
plamenom, vrelim vazduhom, ključalom
nastaju smetnje u disanju i krvotoku, koje mogu
vodom, a u sportu mogu nastati prilikom udesa
biti takve da su neposredni uzrok smrti.
u sportskom automobilizmu i u incidentnim
Teže povrede mozga uvek su praćene situacijama.
gubitkom svesti.
Težina povrede od opekotine zavisi od stepena
Prva pomoć se sastoji u obazrivom opečenosti i zahvaćene površine. Ako je velika
postavljanju povređenog u ležeći položaj, na površina tela opečena (iznad 40%) bez obzira
ravnoj podlozi, i što hitnijem transportu do na stepen, uvek postoji opasnost po život, zbog
bolnice. znatnog gubitka soli i vode kroz opečene
Isti oprez pri pružanju prve pomoći i površine.
transportu treba da bude i sa licima povređene Procena površine tela zahvaćena opekotinama
kičme i kičmene moždine. Svako pomeranje vrši se pomoću dva pravila: pravilom dvojke i
kičme lošim zahvatom još više oštećuje pravilom devetke. Prvo pravilo nastalo je iz
kičmenu moždinu. činjenice da raširena šaka pokriva 2% površine
Povrede ostalih delova glave i vrata mogu biti tela, a drugo, iz saznanja da pojedini delovi tela
različite po težini. Povrede u predelu lica - glava i vrat, leđa, jedna ruka ili nadkolenica -
zahtevaju uvek pravovremeno i stručno predstavljaju 9% površine tela.
zbrinjavanje, kako bi se sprečila mogućnost Opekotine se po težini dele na 4 stepena. u
infekcije i kasnijeg stvaranja ružnog ožiljka. svakom od njih postoji bol, otok, crvenilo i
Povrede oka, uha, nosa i usne šupljine, ako su toplota. Kod drugog stepena pojavljuje se još i
teže, obavezno podležu lekarskom plikovi ispunjeni mutnom tečnošću, a kod
zbrinjavanju. trećeg plikovi ispunjeni krvavim sadržajem.
24
Četvrti stepen opečenosti je ugljenisanje stepena dolazi do potpunog smrzavanja dela

opečenog dela. tela, koji se može odlomiti.
Opekotine su, ako su teške, često praćene Prva pomoć se sastoji u postepenom
šokom. zagrevanju tela vrućim napitkom u
prostorijama koje nisu tople, ili se prmrzli deo
Prva pomoć se sastoji u hlađenju rane
tela drži u hladnoj vodi (oko 70 C) ako su
tekućom hladnom vodom i stavljanjem
prostorije tople. Naglije izlaganje promrzline
specijalnog zavoja za opekotine.
toploti je vrlo neprijatno zbog nesklada u
Toplotni udar se javlja za vreme takmičenja u mogućnosti dopremanja kiseonika kroz sužene
uslovima visoke spoljašne temperature i velike krvne sudove promrzle regije i potreba za njim.
vlažnosti vazduha, kao posledica iscrpljenja
Smrzavanje - je najčešće među zalutalim
funkcije znojnih žlezda.
alpinistima u snežnoj pustinji. Smrt
Simptomi toplotnog udara su: opšta telesna smrzavanjem opisuje se kao "lepa bela smrt" iz
slabost, crvenilo kože glave i vrata, vrtoglavica, razloga što unesrećeni nakon dugotrajnog bola
pulsirajuća glavobolja, ubrzano i površno izazvanog hladnoćom i zamorom, pred smrt u
disanje, ubrzan puls i povišena telesna stanju pomućene svesti oseti prijatnu lagodnost
temperatura. i blaženstvo, praćeno snoviđenjima. Do ovoga
Prva pomoć se sastoji u odvođenju dolazi usled popuštanja tonusa krvnih sudova,
povređenog u hladniju prostoriju i nakon totalnog iscrpljenja, i naviranja tople
rashlađivanjem (prskanjem vodom ili krvi iz dubine tela na periferiju, koju povređeni
mahanjem novinama, peškirom i dr.). doživljava na opisani način.
Sunčanica nastaje kao posledica otoka

OSNOVNA PRAVILA PRUŽANJA
moždanih ovojnica posle dugotrajnog izlaganja
tela, posebno glave, toplim sunčevim zracima. PRVE POMOĆI
Češće od sunčanice oboljevaju osobe bez kose.
Sportisti (maratonci i biciklisti) za vreme Prva pomoć je zbrinjavanje povređene osobe
takmičenja pri jakoj žezi treba obavezno da neposredno posle povređivanja. Ona se pruža u
nose kape na glavi. vidu samopomoći ili pomoći drugoga lica.
Prva pomoć se sastoji u odvođenju U postupku pružanja prve pomoći osnovno je
povređenog u hlad, rashlađivanje hladnim dobro se orijentisati o težini povrede i izabrati
oblozima glave i tela i davanju dosta tečnosti. najbolji način izvođenja pomoći, kao i sačuvati
prisustvo duha i ne dozvoliti nastanak panike.
Smrzotine i smrzavanje
Povrede nastale za vreme treninga i
Izlaganje organizma niskoj temperaturi u takmičenja najčešće se odnose na povrede kože
relativno dužem vremenu mogu nastati i potkožnog tkiva i povrede pribora organa za
smrzotine i smrzavanje. U prvom slučaju radi kretanje. Prva pomoć kod ovih povreda treba da
se o lokalnim promrzlinama, a u drugom o spreči veće krvavljenje i stvaranje krvnih
totalnom smrzavanju. podliva, ublaži bol i onemogući dalje
Kod sportista ove povrede mogu nastati u povređivanje. U tom cilju pristupa se:
zimskim sportorima i alpinizmu. hlađenju
Smrzotine najčešće nastaju na otkrivenim postavljanju kompresivnih zavoja
delovima tela. imobilizaciji
transportu i
Razlikuju se četiri stepena smrzotina. mirovanju.
Znaci I stepena su crvenilo kože, otok i bol. Pružanje pomoći u blažim slučajevima
Kod II stepena, pored znakova kao i kod I olakšano je saradnjom povređenog koji pomaže
stepena, postoje i plikovi ispunjeni zamučenim pri utvrđivanju vrste i težine povrede.
ili krvavim sadržajem. Kod III stepena nastaje Najteže je pružiti prvu pomoć povređenima u
izumiranje kože i potkožnog tkiva. Kod IV besvesnom stanju, sa znacima prividne smrti,
25
pogotovu u slučajevima ako nismo očevici kompresija grude kosti, prelazi na dva
povređivanja. izvođenje akta veštačkog disanja .
Tada se prvo primenjuje oživljavanje,
najčešće pomoću veštačkog disanja i masaže PREVENCIJA SPORTSKIH
srca. POVREDA
Veštačko disanje primenjuje se u slučajevima
kada povređeni još daje znake života. Izvodi se Stara je izreka da je bolje sprečiti nego lečiti, i
metodom usta na usta, ili usta na nos i ručnom ona svakako važi i onda kada su u pitanju
metodom. povrede u sportu.
Pre nego što se pristupi veštačkom disanju Sprečavanje ili prevencija povređivanja u
treba proveriti prohodnost disajnih puteva i po sportu sastoji se u pokušaju otklanjanja
potrebi očistiti ih. Jezik povređenog treba poznatih faktora koji doprinose povređivanju.
izvući iz usta da ne bi zapao u ždrelo i zatvorio Kako je već opisano, ovi faktori se dele na one
disajne puteve. za koje je kriv sam sportista, odnosno na
Veštačko disanje po principu usta na usta, ili unutrašnje faktore, i na one koji deluju iz
usta na nos je najefikasnije. Spasilac zabacuje spoljašnje sredine.
glavu povređenog unazad i jednom rukom Prevencija onih prvih sastoji se u očuvanju
fiksira donju vilicu, a drugom teme i kroz dobrog zdravlja, odnosno u odabiranju budućih
otvorena usta uduvava vazduh iz svojih pluća u sportista među zdravim i biološki otpornim
pluća povređenog. Nakon uduvavanja odmiče kandidatima, zatim u redovnoj zdravstvenoj
se i ponovo duboko udahne vazduh da bi kontroli i preduzimanju mera da se nastale
izvršio sledeći pokušaj. Broj ovakvih pokušaja povrede što bolje zaleče. Kako se sportisti
je oko 20 u minuti. najčešće povređuju kada su zamoreni, u
Ako se vazduh uduvava kroz nos onda usta preventivne mere spada i pokušaj razvoja što
moraju biti zatvorena. višeg nivoa opšte fizičke spreme i tehničko-
taktičke obučenosti.
Sa veštačkim disanjem prestaje se kada se
povređeni potpuno povrati. Poznati su slučajevi sportista koji se retko
povređuju, najviše zbog toga što poseduju
Ovaj metod treba uvek primenjivati, osim u visoku biološku otpornost, ali i zbog toga što su
slučaju sumnje da bi se strana tela u disajnim se pridržavali svih higijenskih principa
putevima snažnim uduvavanjem mogla trenažnog procesa u cilju što bolje prevencije
pomeriti naniže i tako još više suziti prohodnost kasnijih povređivanja.
disajnih puteva.
Prevenciji povređivanja sportista doprinosi i
Ručna metoda manje je efikasna i dosta dobra samokontrola u toku takmičenja. Da bi
komplikovana, pa se stoga i manje primenjuje. ovo postigao sportista mora da pristupi
Masaža srca primenjuje se u slučaju akutnog takmičenju dobro pripremljen, odmoran i u
(naglog) popuštanja srca. Sa njom se mora što dovoljnoj meri motivisan na predstojeći nastup.
hitnije početi, jer već posle 2-3 minute nastaju Prevencija spoljašnjih faktora povređivanja
nepovratne promene na CNS. sastoji se u obezbeđivanju povoljnih uslova za
Izvodi se na sledeći način: spasilac stavlja takmičenje, sprečavaju grubosti, nošenju
dlan ispružene ruke na grudnu kost u visini sise odgovarajuće zaštitne opreme i primeni
i preko njega postavlja dlan druge ruke. Zatim preventivne bandaže, kao i u izgradnji sportskih
otsečno i snažno pritiska grudnu kost. Posle borilišta prema usvojenim higijenskim
opuštanja sledi sledeći pokušaj. Broj pokušaja principima, i izbegavanju takmičenja pri
iznosi oko 80/min. nepovoljnim klimatskim uslovima.
Kako se istovremeno primenjuje i veštačko
disanje,to se čini tako da posle svakih 15
26
POREMEĆAJI ZDRAVSTVENOG postojeće stanje i dovesti do neželjenih

STANJA PROUZROKOVANOG FIZIČKIM posledica.
NAPORIMA Do danas nema jasnog odgovora na pitanje da
Poremećaj zdravlja sportiste prekomernim li postoji mogućnost akutnog popuštanja
fizičkim naprezanjem je retka pojava, ali je zdravlja i smrti - među zdravim sportistima
moguća u izuzetnim prilikama forsiranih usled iscrpljenosti fizikim naporom. Većina
mišićnih naprezanja iznad fizioloških autora smatra da takva mogućnost ne postoji i
mogućnosti organizma. da je u svim slučajevima smrtnog ishoda već
Normalne fiziološke mogućnosti organizma u postojalo oštećenje zdravlja, koje je fizičkim
pogledu iskorišćavanja energetskih potencijala naporom samo dovedeno u stanje akutnog
kreću se do granice od 70%. Dalje popuštanja.
opterećivanje, podsticano snagom volje, Najčešće je oštećenjem pogođeno srce, organ
moguće je po cenu velikog energetskog od koga se zahtevaju posebni napori za vreme
rashoda. Smatra se da je tada stepen trenažnog rada. Znaci pritajene bolesti ne
iskorišćavanja ukupnih energetskih potencijala moraju da se ispolje ni pri opterećenjima
negde oko 90%. Poslednjih 10% čini rezervu umerenog intenziteta, ali se zato ponavljajućim
organizma, bazalnu energiju, koja se čuva i vežbanjem sabiraju štetni uticaji, sve do
koristi za održavanje vitalnih funkcija: momenta prelaza oboljenja u ispoljen oblik sa
krvotoka, disanja i živčane aktivnosti. jasnim i karakterističnim znacima.
Zaduživanje organizma na račun ove energije
moguće je samo u trenucima borbe za život i uz U literaturi su opisani slučajevi smrti posle
primenu nefizioloških stimulativnih sredstava. infarkta srca, najčešće kod mladih sportista
nedovoljno ispitanog zdravstvenog stanja ili
Opterećenje organizma preko granice kod iskusnih sportista, koji su od ranije bili
optimalnih mogućnosti u normalnim uslovima poznati kao srčani bolesnici, ali su na svoju
onemogućeno je regulacionom funkcijom CNS. ruku nastavili sa takmičarskim sportom.
Dugotrajno intenzivno i ponavljajuće Razloge za nastajanje neželjenih posledica po
opterećenje kroz trenažni proces ili napori zdravlje sportista treba tražiti u propustima
izazvani nepredviđenim okolnostima (npr. u zdravstvenog i pedagoškog nadzora.
alpinizmu), mogu iscrpiti organizam do te mere
da ga dovedu u stanje akutnog zamora, sa Kod nas je zdravstveni nadzor sportista još
znacima poremećaja opšteg zdravstvenog uvek nepotpun, pa se dešava da se bolesti koje
stanja. se rutinskim pregledom ne mogu otkriti -
previde. Sportista se oceni kao zdrav i
Znaci akutnog zamora su sledeći: osećaj dozvoljava mu se intenzivno treniranje, što je
malaksalosti i opšte mišićne slabosti, bolovi u iznad njegovih zdravstvenih i opštih fizičko-
mišićima, bezvoljnost, dezorjentisanost, funkcionalnih sposobnosti.
poremećaj koordinacije, ubrzanje frekvencije
srčanog rada, lako povišenje telesne Propusti trenera mogu biti dvojaki i odnose se
temperature, gubitak apetita itd. na nepravilno vođenje i doziranje treninga, ili
se greške čine zbog nedovoljnog poznavanja
Akutni zamor ne ostavlja teže posledice fizioloških pokazatelja napora koje trpi
(ukoliko ne traje dugo), i za njegovo organizam za vreme trenažnog rada i moguće
otklanjanje dovoljno je aktivno odmaranje. posledice koje iz toga proizilaze. Poznavajući
Samo u težim slučajevima potrebna je ova stanja treneri bi blagovremeno uočavali
intervencija lekara. znake zamora i sprečili bi njegov dalji razvoj.
Teže posledice fizičkih napora po zdravlje, sa Među stanjima koja se mogu okarakterisati
znacima organskog oštećenja, veoma su retke kao pogoršanje zdravlja sportista, pored
kod zdravih sportista. Međutim, kod sportista akutnog zamora, spadaju ortostatički kolaps,
sa pritajenim stanjem bolesti napori u toku zapaljenje mišića i pojava pretreniranosti.
sportskih aktivnosti mogu pogoršati već
27
Ortostatički kolaps Ovako loše vođenje treninga danas je retkost,

Ortostatički kolaps ili gravitacioni šok nastaje pa je i ova klasična forma nastanka
i kod zdravih sportista, a manifestuje se pretreniranosti retka. To, međutim, ne znači da
kolapsom, tj. kratkotrajnim gubitkom svesti i pretreniranosti više nema. Ima je i sada, ali je
padanjem sportiste na tle nakon ulaska u cilj nastajanje ove pojave kao i njeno oporavljanje
posle velikog naprezanja. On je posledica nešto drugačije.
smanjenog snabdevanja mozga krvlju usled Ranije opisivana forma, sa alarmantnim
nedovoljnog vanjskog priliva krvi u srce i pada simptomima brzog zamaranja, razdražljivosti,
minutnog volumena cirkulacije, u momentu odbojnosti prema treningu, treneru i okolini
prestanka rada "mišićne pumpe", tj. danas se opisuje kao "klasična" ili
kompresivnog i dekompresivnog uticaja mišića pretreniranost I tipa, za razliku od II tipa ili
u radu na venske krvne sudove donjih savremene pretreniranosti, u koje su znaci
ekstremiteta u koje se sliva krv pod dejstvom znatno oskudniji, a prepoznavanje teže.
gravitacionih sila.
Kod oba tipa pretreniranosti može se uočiti
Do ove pojave ne dolazi ako sportista posle lako zamaranje, slabljenje sportskih rezultata i
prolaska kroz cilj nastavi sa laganim trčanjem češće oboljenje.
do potpunog uspostavljanja normalne regulacije
tonusa krvnih sudova. Ako sportista nije u Najučestaliji znaci I tipa pretreniranosti su
stanju da nastavi sa trčanjem, onda treba da lako zamaranje, razdražljivost, poremećen san,
legne na leđa i podigne noge kako bi se što više gubitak apetita, znojenje, glavobolja, lupanje
krvi slilo u mozak, jer je glava postavljena u srca, poremećaj koordinacije pokreta, drhtanje,
poziciju najniže tačke. produženo vreme oporavka, unutrašnje
nespokojstvo i dr. Slika stanja u odnosu na
Zapaljenje mišića navedene simptome je raznovrsna, kao i stepen
ispoljavanja.
Zapaljenje mišića je bolan osećaj u mišićima
pri kretanju ili pritisku. Nastaje najčešće dan Ovaj tip pretreniranosti češći je kod sportista
posle treninga kao posledica neadekvatnog koji primenjuju vežbe velikog intenziteta, pa se
opterećenja kod početnika ili iskusnih sportista stoga najčešće pojavljuje u sportovima snage i
ako su imali duži prekid aktivnosti. U brzine. Mladi sportisti, zbog nedovoljne
funkcionalno prilagođenim mišićima na težak pripremljenosti, takođe su često pogođeni ovim
rad zadržavaju se štetni produkti metabolizma i vidom pretreniranosti. U odnosu na II tip
otežavaju normalni protok krvi. Istovremeno pretreniranosti ovaj se ređe javlja.
neki od ovih produkata draži splet osetljivih Drugi tip pretreniranosti teško se prepoznaje.
živaca, što uz napete mišiće u kojima je Osim brzog zamaranja, (izraženijeg nego u
poremećena cirkulacija izaziva bolnu prethodnom tipu), smanjenje razdražljivosti i
osetljivost. simptoma zajedničkih za oba tipa, ništa se
Zapaljenje mišića nije najčešći razlog za drugo ne uočava. Vreme oporavka ovde nije
prekid treninga. Naprotiv, trening doprinosi produženo, za razliku od prvog tipa, koji i
poboljšanju cirkulacije u mišićima i bržoj nastaje zbog dugotrajnog poremećaja procesa
eliminaciji štetnih materijal. oporavka.
Pretreniranost
Ovaj tip pretreniranosti javlja se više kod
dobro treniranih starijih predstavnika sportova
Pretreniranost je neplanirano smanjenje ili izdržljivosti. Njeno nastajanje nije sasvim
stagnacija radnih sposobnosti tokom dužeg jasno, mada ima mišljenja da započinje od
vremenskog perioda. trenutka maksimalne razvijenosti sportske
Nastaje kao posledica neusklađenosti između forme, jer organizam nije u stanju da
trenažnih opterećenja i potrebnog vremena za mnogobrojne činioce od kojih zavise visoke
oporovak. Ako posle zamornog treninga usledi sposobnosti održava mobilnim kroz duže
sledeći bez dovoljno odmora, i to se ponavlja iz vreme. Česti slučajevi drastičnog pada
dana u dan, pojava pretreniranosti je neizbežna. sportskih rezultata iskusnih takmičara na
28
velikim takmičenjima može se objasniti ubediti da se radi o prolaznom stanju lake

pretreniranošću II tipa. iscrpljenosti.
Bržoj pojavi ovog tipa pretreniranosti Oporavak posle pretreniranosti I tipa traje do 2
doprinose dugotrajni i monotoni trening nedelje, za razliku od II tipa koji traje mnogo
velikog obima. duže, ponekad i do godinu dana.
Opšte stanje sportiste sa znacima Doping
pretreniranosti ovoga tipa je dobro. Sve
motorne aktivnosti, osim specifičnih za Pod dopingom se podrazumeva uzimanje
sportsku granu, izvode se velikim obimom i farmakoloških sredstava ili fizioloških
intenzitetom, pa je prepoznavanje supstanci u nefiziološkim količinama u cilju
pretreniranosti vrlo teško. Najbolje je da se u povećanja fizičkih sposobnosti, odnosno
svim slučajevima brzog zamaranja i opadanja postizanje boljih takmičarskih rezultata.
sportske forme kod dobro treniranih sportista Korišćenje doping sredstava prema pisanim
razmišlja o pretreniranosti. dokumentima datira od polovine prošlog veka,
Među ostalim faktorima koji potpomažu a po predanju upotrebljavali su ih još stari Grci,
nastajanju ovoga stanja spadaju: slabija ishrana, učesnici klasičnih Olimpijskih igara u trećem
nepovoljni klimatski uslovi, konfliktne veku pre naše ere.
situacije, gubitak poverenja u trenera, velika U novije vreme masovna upotreba dopinga,
opterećenja na takmičenjima, česti porazi i niz naročito među profesionalnim sportistima,
drugih. započela je posle 1950-te godine i traje sve do
Za sada nije jasno koji fiziološki mehanizmi 70-tih godina, od kada se manje koriste doping
popuštaju za vreme pretreniranosti. Objektivno sredstva u užem smislu, dok se anabolički
se teško šta može ustanoviti. Nalazi steroidi uzimaju i dalje. Tek od 1975. godine i
laboratorijskih i elektrokardiografskih kontrola, ova sredstva su na zabranjenoj listi.
najčešće su u granicama normale. Danas je upotreba ovih sredstava apsolutno
Najverovatnije je da nastaje poremećaj zabranjena, pre svega zbog teških posledica po
regulacionog sistema CNS i endokrinog zdravlje sportiste, a i zbog etičkih razloga, jer
sistema, kao i postepeno iscrpljivanje funkcija su dopingovani sportisti u povoljnijem položaju
drugih sistema. kada su u pitanju sportski rezultati.
Pretreniranost je više problem pedagoške Mehanizam dejstva klasičnih doping sredstava
prakse, nego sportsko medicinski. Retki su u osnovi se svodi na pomeranje odbrambene
slučajevi kada se u otklanjanju ove pojave barijere u CNS, koja štiti sportistu od
moraju primeniti lekovi. prekomernog iscrpljivanja. Popuštanjem ove
Da bi se sprečilo nastajanje pretreniranosti barijere sportista, u želji da postigne što bolji
treba na vreme preventivno delovati i u procesu rezultat, mobiliše sve svoje potencijale i troši
treninga se pridržavati osnovnih higijenskih rezervnu bazalnu energiju. Na taj način
principa trenažnog rada. Primenom adekvatnih umanjuje sposobnost vitalnih funkcija
opterećenja, imajući u vidu svakoga trenutka organizma i direktno ugrožava sopstveni život
stvarne fizičko-funkcionalne potencijale iscrpljujući se preko fizioloških granica.
pojedinaca, a izbegavajući mogućnost Kao motiv dopinga moglo bi se uzeti pogrešno
akumulacije zamora, veoma je teško dovesti idealizovanje vrhunskog rezultata i sa tim
sportistu u stanje pretreniranosti. spojena materijalna dobit. Uživaoci dopinga su
Ukoliko do pretreniranosti ipak dođe treba osobe željne afirmacije, ali istovremeno svesne
smanjiti obim trenažnog rada, posebno vežbi da to u normalnim okolnostima ne mogu da
specifičnog treninga. Bržem oporavku ostvare. Najčešće oni su psihički slabe ličnosti,
doprineće i promena sredine, punovredna podložne pribegavanju sredstava za stimulaciju.
ishrana, masaža i psihoterapija. Sportista ne
sme da bude tretiran kao bolesnik, već ga treba
29
Tabela 3
primeri rezultati nuspojave
Anabolički Anabolički androgeni- nandrolon i stanizol Povećana mišićna sila i snaga Oštećenja jetre
agensi Nesteroidni agensi- beta-2-agonisti Nasilno,agresivno ponašanje
Nepovratna oštećenja reproduktivnih organa kod
oba pola
Diuretici Fursemid Kratkoročni gubitak težine Vrtoglavica i nesvestica

Spironolakton (gubitak vode) Glavobolja
Mučnina
Gubitak koordinacije i ravnoteže
Otkazivanje funkcija bubrega i srca
Peptidni Hormon rasta(hGH) Rast mišića Bolesti srca

hormoni Naglašen rast šaka, stopala i kosti lica
Eritropoetin Više crvenih krvnih zrnaca, poboljšanje Zgrušavanje krvi što dovodi do srčanih udara
sposobnosti prenosa i korišćenja kiseonika
Stimulansi Pseudoefedrin Povećana aktivacija nervnog sistema Smanjenje koordinacije
Amfetamini Smanjen osećaj umora Dehidracija

Povećana agresivnost Gubitak telesne težine
Kofein (iznad 12 mikrograma/ml) Povišenje telesne temperature
Narkotici Morfijum Smanjenje bolova Gubitak ravnoteže

Smanjena koncentracja
Heroin Pospanost
Usporeno disanje
Petidin Mučnina i povraćanje
Pogoršanje povrede,ako sportista nastavi da se
takmiči
Doping sredstva u prvo vreme stimulišu

psihomotorne funkcije, koje pomažu brže
odstranjivanje zamora. Kod duže upotrebe,
prvobitni efekat ostvaruje se tek posle uzimanja
znatno veće doze.
Vremenom između doping sredstva i
fizioloških funkcija uspostavlja se čvrsta
zavisnost bez koje organizam ne može
normalno da funkcioniše. Prijatno, euforično
stanje ostvaruje se samo posle uzetog dopinga,
pa sportista počinje da ga uzima i mimo
sportskih motiva. Tada doping već deluje kao
droga, sa izraženim apstinencijalnim
30
sindromom u vreme kada se do droge ne može Negativno dejstvo upotrebe anaboličkih

doći. steroida je višestruko. Na sistemu organa za
kretanje česte su promene tetiva koje ne prate
Uzdržavanje od droge praćeno je izraženim
porast mišićne snage, već zadržavaju prvobitnu
telesnim neugodnostima usled poremećaja
elastičnost i otpornost na istezanje, pa u
vegetativnih funkcija. Javljaju se znaci
momentu snažnih mišićnih kontrakcija dolazi
iscrpljenosti, nemira, bolova u grudima, gubitka
do rupture tetiva. Sve veće uzimanje anabolika
apetita, mršavljenja, pada odbranbenih
(jer početne doze vremenom ne izazivaju
sposobnosti organizma i neverovatne
željeni efekat), dovodi do oboljenja jetre,
zaokupljenosti da se nabavi droga. U takvom
ponekad opasnih po život.
stanju se ne biraju sredstva da se do droge
dođe. Od drugih promena česte su one na polnim
organima, slabljenje libida, opadanje stvaranja
Hronična zloupotreba droga vodi oštećenju
spermatozoida i sterilitet, a kod žena poremećaj
moždanih funkcija, slabljenju intelekta i
menstruacionog ciklusa. Žene, osim toga, često
demenciji.
poprimaju muške odlike. Novija istraživanja
Uživaoci takvog dopinga najčešće su bili ukazuju na mogućnost nastanka raka nakon
predstavnici sportova izdržljivosti. duže upotrebe ovih preparata.
Primena anaboličkih steroida u sportu novijeg Zbog neželjenih posledica upotreba
je datuma. Masovnija upotreba počela je posle anaboličkih steroida treba potpuno zanemariti
1964. godine. njihov pozitivan uticaj i zabraniti ih za
Prvobitni anabolički steroidi bili su sličnog upotrebu među sportistima.
dejstva kao i prirodni muški polni hormon Anaboličke steroide najčešće su uzimali
testosteron, sa izraženim uticajem na razvoj sportisti onih disciplina u kojima dominira
polnih odlika i anaboličkim svojstvima snaga, kao što su dizanje tegova, atletske
(stimulacija sinteze gradivnih materija). Noviji bacačke discipline i predstavnici borilačkih
preparati imaju izraženije anaboličko dejstvo, sportova.
zapravo ono koje je i interesantno za primenu u
sportu. DIJAGNOSTIKA
Dejstvo anaboličkih steroida na organizam FUNKCIONALNIH SPOSOBNOSTI
sportiste može se podeliti na pozitivna i
negativna dejstva. Funkcionalna dijagnostika je postupak kojim
Pozitivno dejstvo ispoljava se u porastu se, za vreme fizičkog opterećenja, direktno
mišićne mase i snage, osećaju sportiste da se određuje obim i kvalitet pojedinih fizioloških
teže zamara, kao i u uverenju da može funkcija radi objektivne procene fizičko-
intenzivnije da trenira. funkcionalnog stanja organizma, nakon
upoređenja sa usvojenim normativima.
Primena anaboličkih steroida i visoko
proteinska ishrana, uz odgovarajući sadržaj Ova ispitivanja obavljaju se u kabinetima i
trenažnog rada, ubrzava procese sinteze laboratorijumima uz pomoć složene opreme.
kontraktilnih belančevinastih elemenata u Mere se i procenjuju biohemijski pokazatelji
skeletnim mišićima. Istovremeno zadržavanjem osnovnih fizioloških funkcija disanja i
soli u mišićima povećava se sadržaj vode u krvotoka, kao i pokazatelji metaboličke
njima, što veoma pogoduje metaboličkoj aktivnosti. Najinformativniji među njima su:
aktivnosti mišićne ćelije. Nadalje, rastu maksimalna potrošnja kiseonika, maksimalna
glikogenske rezerve, kao i maksimalna koncentracija mlečne kiseline u krvi i
potrošnja kiseonika. maksimalna veličina kiseoničkog duga.
Prvi pozitivni efekti javljaju se nakon Pored laboratorijskih testova, za ocenu radnog
višenedeljne upotrebe anabolika, kada većina kapaciteta, najčešće se za masovnu upotrebu
sportista ostvaruje porast mišićne snage. primenjuje više verifikovanih testova za
indirektno određivanje fizioloških parametara,
31
kao i mnogobrojni terenski testovi opterećenja da brzo i u velikoj količini oslobađa energiju u
u vidu neke ciklične aktivnosti. kratkoj vremenskoj jedinici-sekundi, energijom
obezbeđuje najteže sportske i druge aktivnosti.
Rezultati ispitivanja daju objektivne podatke o
trenutnom stanju radnih sposobnosti, što je od Fosfagenski energetski izvori obezbeđuju
velike koristi za efikasnije upravljanje početnom energijom i svaki drugi, manje
trenažnim procesom. Pored toga ovi podaci intenzivan, mehanički rad, jer se ostali izvori
koriste se i u prognozi konačnog razvoja nešto sporije mobilišu.
funkcionalnih i psihomotornih sposobnosti Maksimalno vreme mogućeg oslobađanja
pojedinaca, posebno u doba razvoja mladih energije iz ovih izvora je identično trajanju
sportista. najtežih sportskih aktivnosti, i kreće se oko 20
Ova ispitivanja, zbog značaja podataka koje sec kod najpripremljenijih sprintera. Kod
daju za trenere, istovremeno su polje najuže netreniranih osoba kapacitet ovih izvora je
saradnje trenera i sportskih lekara. znatno manji i omogućuje najteži rad između 5-
7 sec.
ENERGETIKA MIŠIĆNOG RADA
Kod nekih sportskih disciplina, kao što su
Radni kapacitet sportiste, odnosno njegove teška atletika, sprintevi i skokovi, fosfagenski
fizičko-funkcionalne sposobnosti uslovljen je izvori su osnovni davaoci energije.
bogatstvom energetskih izvora i mehanizmom
Tabela 4
RANGIRANJE SPORTSKIH DISCIPLINA U ODNOSU NA POTREBE OPŠTE IZDRŽLJIVOSTI
Odlična Vrlo dobra Dobra Zadovoljavajuća
- Desetoboj
- Duge pruge
- Trčanje - Biciklizam - Sprint
- Kanu, kajak
sred. pruge pista skokovi,
- Veslanje
- Plivanje 200-1500 - Plivanje 100 m bacanja
- Biciklizam
- Sportske igre - Džudo rvanje - Gimnastika
- Brzo klizanje
- Brzo klizanje - Umetničko - Dizanje tegova
3-5000
1500 klizanje - Skokovi u vodu
- Skijaško trčanje
- Moderan petoboj - Brzo klizanje - Mačevanje
- Ski-biatlon
- Tenis
koji podstiče veće oslobađanje energije za Trenažnim radom moguće je povećati rezerve
vreme mišićnog rada. Oslobađanje energije ovog energetskog izvora. Najbolji primer za
odvija se na tri načina: fosfagenski, glikolitički ovo je slučaj sprintera, koji kao početnici nisu u
i aerobni. Koji će od njih biti najviše zastupljen, stanju da maksimalnom brzinom pretrče više od
zavisi od vremena trajanja i intenziteta napora, 60-100 m. Međutim, nakon dužeg treniranja,
stepena treniranosti, tehničko-taktičke srazmerno uvećanim rezervama ove energije,
obučenosti i drugih faktora. uspevaju da pretrče čak 2-3 puta više.
Fosfagenski energetski izvori Trajanje obnove ili oporavka nakon iscrpljenja

fosfagenskih enegetskih izvora je brzo i traje
Fosfagenske energetske izvore u ćelijama nekoliko desetina minuta. Sam oporavak je
sačinjavaju jedinjenja adenozintrifosfata (ATP) praćen dubokim i učestalim disanjem sportiste,
i kreatinsfosfata (CP). ATP je neposredni izvor koji nastoji da što brže obezbedi potrebnu
energije za sve specifične ćelijske aktivnosti, a količinu kiseonika za procese oksidacije,
CP omogućuje brzu obnovu istrošenog ATP-a. najekonomičnijeg načina obnove svih
Rezerve obe ove materije u mišićnim ćelijama energetskih izvora.
veoma su male, i mišićne kontrakcije, koje bi se Utvrđivanje kapaciteta ovih energetskih
obezbeđivale energijom isključivo iz ovih izvora, direktnim određivanjem ATP i CP u
izvora, mogle bi da traju samo nekoliko mišićima, obavlja se veoma složenim
sekundi. Zbog osobine ovog energetskog izvora postupkom, i ne dolazi u okvire rutinskog
32
ispitivanja. Indirektnim putem kvalitet ovih finišu najvećim delom obezbeđuju sistemom
izvora može se odrediti merenjem veličine anaerobno glikolize.
izvršenog rada pri maksimalnom naporu, npr. Odgovarajućim trenažnim radom moguće je
merenjem vremena za koje se najbrže može poboljšanje sposobnosti sportiste za rad u
pretrčati 60 ili 100 m. anaerobnim uslovima, pri čemu se povećavaju
Anaerobno-glikolitički energetski izvori glikogenske rezerve u mišićima i raste
tolerancija organizma na štetne uticaje
Anaerobno-glikolitički energetski izvori su anaerobnog metabolizma: mlečnu kiselinu i
rezerve ugljenohidratnog polisaharida nedostatak kiseonika.
glikogena, deponovanog najvećim delom u
mišićnim i jetrenim ćelijama, u ukupnoj Parametri kojima se utvrđuje veličina
količini između 450-750 gr, a kod dobro oslobođene energije iz ovih izvora su:
treniranih sportista i više. maksimalna količina mlečne kiseline (laktati) u
krvi i maksimalna veličina kiseoničkog duga.
Sinteza ove materije nastaje iz neutrošene
glukoze i koristi se kao potencijalna energija Koncentracija mlečne kiseline u krvi
obezbeđenja u uslovima intenzivnog fizičkog normalno se kreće oko 10 mg%. Pri veoma
rada, koji ne može u potpunosti da se obezbedi teškom radu povećava se, u zavisnosti od
aerobnim-kiseoničkim metabolizmom stvaranja treniranosti sportiste, do nivoa od 150-200 mg
energije i u slučaju obnove istrošenih %, a po Volkovu i do 300 mg% kod vrhunskih
fosfagenskih izvora. sportista u uslovima takmičenja.
Anaerobni ili beskiseonički način stvaranja
energije karakteriše veće i brže oslobađanje
energije u kratkom vremenskom periodu, a
uključuje se od momenta kada u mišićne ćelije
nedovoljno pristiže kiseonik za odvijanje
osnovnog oksidativnog oslobađanja energije.
Zbog nedostatka kiseonika u organizmu ovaj
vid stvaranja energije je i dobio naziv
anaerobni ili beskiseonički.
Uključivanje anaerobnog mehanizma
stvaranja energije nastaje tek posle 10-30 sec
od početka težeg fizičkog rada, a maksimum
dostiže posle 40 sec. Iscrpljuje se, u zavisnosti
od težine izvršenog rada, i sadržaja glikogena u
mišićima, između 60-180 sec.
Razlaganje glikogena u procesu obnove ATP-
a, u toku anaerobnog metabolizma, prekida se
na nivou mlečne kiseline, za razliku od
aerobnog kada se odvija do kraja, odnosno do
CO2 i vode i energije u vidu ATP spoja. Dalje
razlaganje mlečne kiseline, koja se zadržava u
mišićima ili prelazi u krv, uslediće po prestanku
rada sportiste, mada se deo neutrališe već u
toku samoga rada.
Iz ovih energetskih izvora obezbeđuje se rad u
sportskim disciplinama koje kontinuirano traje
2,5-3 min. Kratkotrajni intenzivan rad do 1
min. skoro svu energiju dobijaju iz ovih izvora.
Takmičenja koja dugo traju, sa pretežno
aerobnim stvaranjem energije, takođe se u
33
Uzimanje uzoraka krvi za analizu vrši se Oslobođena energija čini osnovnu čelijsku
neposredno pre totalnog iscrpljenja sportiste za energiju. U uslovima normalnih dnevnih
vreme eksperimentalnog rada na aktivnosti i pri laganim sportskim
biciklergometru ili pokretnoj stazi, ili odmah naprezanjima, energija iz ovih izvora u
nakon ulaska sportiste u cilj. Najveći porast potpunosti zadovoljava energetske potrebe.
mlečne kiseline u krvi ostvaruje se u Jedino u slučaju dodatnog opterećenja,
laboratorijskom testiranju isprekidanim radom uključuju se i energetski izvori obezbeđenja.
(velikim opterećenjima, npr. u trajanju od 1 Oslobađanje energije iz ovih izvora
min. i kraće pauze između 30-60 sec.). karakteriše dosta spora mobilizacija. Tek posle
Tabela 5
TABELA ZA PROCENU REZULTATA MAKSIMALNE POTROŠNJE KISEONIKA U ODNOSU NA
TELESNU TEŽINU
Telesna težina Slaba Zadovoljav. Dobra Vrlo dobra Odlična
40,1-45 <54 54-66 66-78 78-90 >90
45,1-50 <53 53-65 65-76 76-88 >88
50,1-55 <52 52-63 63-74 74-86 >86
55.1-60 <50 50-62 62-73 73-84 >84
60,1-65 <49 49-60 60-71 71-82 >82
65,1-70 <48 48-59 59-69 69-80 >80
70,1-75 <47 47-57 57-68 68-78 >78
75,1-80 <46 46-56 56-66 66-76 >76
80.1-85 <44 44-54 54-64 64-74 >74
85,1-90 <43 43-53 53-62 62-72 >72
90.1-95 <42 42-51 51-61 61-70 >70
95,1-100 <41 41-50 50-59 59-68 >68
Maksimalna veličina kiseoničkog duga, koja 3-5 minuta približava se maksimumu. U toku
predstavlja potrebnu količinu kiseonika za sportskih aktivnosti, srazmerno uvećanoj
oksidativno razlaganje mlečne kiseline do ATP potrošnji kiseonika, povećava se i količina
spoja, vode i CO2 ili za ponovno pretvaranje u oslobođene energije iz ovih izvora, koja u
glikogen, kreće se između 15-25 litara. Najveće trenucima najvećih napora može biti 15-20 puta
zaduživanje u kiseoniku eksperimentalno se veća nego u stanju mirovanja. Međutim,
ostvaruje isprekidanim radom, kao i u slučaju ukupno oslobođena energija je još veća, pošto
utvrđivanja količine mlečne kiseline u krvi. se na granici od 50% maksimalnog aerobnog
stvaranja energije, pri progresivnom
Zbog još uvek nejasnih kriterijuma o
opterećenju, uključuje i glikolitičko
vrednovanju dobijenih nalaza, određivanje ovih
oslobađanje energije.
parametara nije tako često, mada su oni dosta
pouzdani pokazatelji intenziteta anaerobnog Aerobni metabolizam proizvodnje energije
metabolizma. prisutan je u određenom stepenu u svim
sportskim aktivnostima. U brzinsko-snažnim
Aerobno-kiseonički izvori energije sportovima on je više angažovan za vreme
Aerobno-kiseonički izvori energije su obnove, a manje u toku samog takmičenja, za
najbogatiji energetski izvori u ljudskom razliku od sportova izdržljivosti gde je glavni
organizmu. Velike rezerve masti, kao i ukupne snabdevač energijom.
rezerve glikogena, pružaju mogućnost da se Kapacitet ovih energetskih izvora utvrđuje se
praktično neograničeno oslobađa energije. merenjem maksimalne potrošnje kiseonika
U ćelijskim organelama mitohondrijama, (VO2 max ili MPK), pošto od nje direktno
nazvanim još i ćelijskim laboratorijama, odvija zavisi količina oslobođene energije.
se proces oksidativnog razlaganja slobodnih Na veličinu ovoga indeksa utiču mnoge
masnih kiselina (oslobođenih iz masti) i fiziološke funkcije, zbog čega se često uzima
glukoze. Krajnji proizvod ove razgradnje je kao značajan pokazatelj fizičko-funkcionalnih
voda, CO2 i energija u vidu ATP spoja. predispozicija.
34
Maksimalna potrošnja kiseonika neposredno vrednosti su veće i kreću se i do 6 1/min za

zavisi od: takmičare i do 4 1/min za takmičarke. Bolji
rezultati od ovih su retki i mogu se izmeriti
sposobnosti mišićne ćelije da prihvati i
samo kod sportista vrhunske klase.
koristi raspoloživu količinu kiseonika,
protoka krvi u mišićima, Navedeni podaci VO2 max predstavljeni su u
bogatstva energetskih izvora i apsolutnim vrednostima iz kojih se jasno ne
sposobnosti učinka pluća, srca i krvotoka. vidi stepen iskorišćavanja kiseonika u odnosu
na telesnu masu. Bolje je ovu vrednost
Maksimalna potrošnja kiseonika je najvećim preračunati u relativnu, delenjem sa telesnom
delom nasleđena osobina. Smatra se da se pod masom.
uticajem treninga može povećati i do 17%. Vrednovanje rezultata je uglavnom preko
Pored ovog, organizovanim trenažnim radom relativnih podataka. Granični rezultati, iznad
povećava se još u većem obimu, ponekad i do kojih se kreću rezultati sportista, su 45
15%, sposobnost organizma da dugo radi pri ml/kg/min VO2 max za muškarce i 37-40
visokoj potrošnji kiseonika, u čemu se i sastoji ml/kg/min za žene.
glavni efekat treninga izdržljivosti.
Maksimalna potrošnja kiseonika do 30 godina
života kreće se oko 3,0 1/min kod muškaraca i
oko 2,5 1/min kod žena. Kod sportista ove
Tabela 6
UTVRĐIVANJE MAKSIMALNE POTROŠNJE KISEONIKA ZA ŽENE
Konačni maks. potrošnja kiseonika Konačni maks. potrošnja kiseonika
puls liter/min. puls liter/min.
300 450 750 900 300 450 600 750 900
600
kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/
kpm/min.
min. min. min. min. min. min. min. min. min.
120 2,6 3,4 4,1 4,8 148 1,6 2,1 2,6 3,1 3,6
121 2,5 3,3 3,0 4,8 149 2,1 2,6 3,0 3,5
122 2,5 3,2 3,9 4,7 150 2,0 2,5 3,0 3,5
123 2,4 3,1 3,9 4,6 151 2,0 2,5 3,0 3,4
124 2,4 3,1 3,8 4,5 152 2,0 2,5 2,9 3,4
125 2,3 3,0 3,7 4,4 153 2,0 2,4 2,9 3,3
126 2,3 3.0 3,6 4,3 154 2,0 2,4 2,8 3,3
127 2,2 2,9 3,5 4,2 155 1,9 2,4 2,8 3,2
128 2,2 2,8 3,5 4,2 4,8 156 1,9 2,3 2,8 3,2
129 2,2 2,8 3,4 4,1 4,8 157 1,9 2,3 2,7 3,2
130 2,1 2,7 3,4 4,0 4,7 158 1,8 2,3 2,7 3,1
131 2,1 2,7 3,4 4,0 4,6 159 1,8 2,2 2,7 3,1
132 2,0 2,7 3,3 3,9 4,5 160 1,8 2,2 2,6 3,0
133 2,0 2,6 3,2 3,8 4,4 161 1,8 2,2 2,6 3,0
134 2,0 2,6 3,2 3,8 4,4 162 1,8 2,2 2,6 3,0
135 2,0 2,6 3,1 3,7 4,3 163 1,7 2,2 2,6 2,9
136 1,9 2,5 3,1 3,6 4,2 164 1,7 2,1 2,5 2,9
137 1,9 2,5 3,0 3,6 4,2 165 1,7 2,1 2,5 2,9
138 1,8 2,4 3,0 3,5 4,1 166 1,7 2,1 2,5 2,8
139 1,8 2,4 2,9 3,5 4,0 167 1,6 2,1 2,4 2,8
140 1,8 2,4 2,8 3,4 4,0 168 1,6 2,0 2,4 2,8
141 1,8 2,3 2,8 3,4 3,9 169 1,6 2,0 2,4 2,8
142 1,7 2,3 2,8 3,3 3,9 170 1,6 2,0 2,4 2,7
143 1,7 2,2 2,7 3,3 3,8
144 1,7 2,2 2,7 3,2 3,8
145 1,6 2,2 2,7 3,2 3,7
146 1,6 2,2 2,6 3,2 3,7
147 1,6 2,1 2,6 3,1 3,6
35
Tabela 7
UTVRĐIVANJE MAKSIMALNE POTROŠNJE KISEONIKA ZA MUŠKARCE
Konačni maks. potrošnja kiseonika Konačni maks. potrošnja kiseonika
puls liter/min. puls liter/min.
300 600 1200 1500 300 600 900 1200 1500
900
kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/ kpm/
kpm/min.
min. min. min. min. min. min. min. min. min.
120 2,2 3,5 4,8 148 2,4 3,2 4,3 5,4
121 2,2 3,4 4,7 149 2,3 3,2 4,3 5,4
122 2,2 3,4 4,6 150 2,3 3,2 4,2 5,3
123 2,1 3,4 4,6 151 2,3 3,1 4,2 5,2
124 2,1 3,3 4,5 6,0 152 2,3 3,1 4,1 5,2
125 2,0 3,2 4,4 5,9 153 2,2 3,0 4,1 5,1
126 2,0 3,2 4,4 5,8 154 2,2 3,0 4,0 5,1
127 2,0 3,1 4,3 5,7 155 2,2 3,0 4,0 5,0
128 2,0 3,1 4,2 5,6 156 2,2 2,9 4,0 5,0
129 1,9 3,0 4,2 5,6 157 2,1 2,9 3,9 4,9
130 1,9 3,0 4,1 5,5 158 2,1 2,9 3,9 4,9
131 1,9 2,9 4,0 5,4 159 2,1 2,8 3,8 4,8
132 1,8 2,9 4,0 5,3 160 2,1 2,8 3,8 4,8
133 1,8 2,8 3,9 5,3 161 2,0 2,8 3,7 4,7
134 1,8 2,8 3,9 5,2 162 2,0 2,8 3,7 4,6
135 1,7 2,8 3,8 5,1 163 2,0 2,8 3,7 4,6
136 1,7 2,7 3,8 5,0 164 2,0 2,7 3,6 4,5
137 1,7 2,7 3,7 5,0 165 2,5 2,7 3,6 4,5
138 1,6 2,7 3,7 4,9 166 1,9 2,7 3,6 4,5
139 1,6 2,6 3,6 4,8 167 1,9 2,6 3,5 4,4
140 1,6 2,6 3,6 4,8 6,0 168 1,9 2,6 3,5 4,4
141 2,6 3,5 4,7 5,9 169 1,9 2,6 3,5 4,3
142 2,5 3,5 4,6 5,8 170 1,8 2,6 4,3 4,3
143 2,5 3,4 4,6 5,7
144 2,5 3,4 4,5 5,7
145 2,4 3,4 4,5 5,6
146 2,4 3,3 4,4 5,6
147 2,4 3,3 4,4 5,5
Normiranje rezultata, kao pokazatelja aerobne normalno opada sa porastom telesne mase
izdržljivosti, različito je među sportovima. U sportiste. Do ovoga najverovatnije dolazi zbog
sportovima u kojima je dominantna fizička toga što je kod sportista sa većom telesnom
osobina izdržljivosti, znatno su oštriji masom odnosno tkiva i organa koji neposredno
kriterijumi ocene potrošnje kiseonika, nego što obezbeđuje visok intenzitet mišićnog rada, i
je to slučaj sa sportovima u kojima ova osobina koji zapravo troše više kiseonika, i onih koji
nije toliko značajna. Rumunski sportiski nemaju takvu ulogu (potporno tkivo, potkožno
fiziolog, Seđi, rangirao je sve sportske masno tkivo) nepovoljniji kod sportista veće
discipline u odnosu na potrebe aerobne telesne mase, nego kod sportista manje telesne
izdržljivosti. mase. Osim toga lakši sportisti imaju veće
motoričke sposobnosti i u jedinici vremena
Po njemu najbolje rezultate, a to je i u praksi
kroz vežbe izvršavaju obimniji rad, a to je
potvrđeno, treba da imaju dugoprugaši, veslači,
praćeno i većim porastom kiseoničke potrošnje.
kajakaši, biciklisti itd. Od izdržljivosti
Seđi je nakon serije ispitivanja izradio
najmanje zavisi kvalitet sprintera, skakača,
Kriterijume za procenu rezultata maksimalne
dizača tegova i sportista drugih sportova u
potrošnje kiseonika u odnosu na telesnu težinu.
kojima je snaga i brzina dominantnija fizička
U ovom opštem kriterijumu on daje ocenu u
osobina.
rasponu od slabe do odlične, a od težine sporta
Prilikom ocenjivanja rezultata maksimalne zavisi kako će se vrednovati optimalni
potrošnje kiseonika treba imati u vidu da ona pokazatelji.
36
Testiranje Slika 1
U izvođenju testa osnovno je da se organizam
optereti u toj meri kako bi centralni
funkcionalni potencijali, čije parametre
ispitujemo, dostigli maksimum energetskog
rashoda. Najbolje je ako su testovi
jednostavni za izvođenje i ne zahtevaju
posebnu obuku.
Laboratorijski testovi i njihova podela

Testiranje funkcionalnih sposobnosti teškim
fizičkim radom dozvoljeno je samo apsolutno
zdravim sportistima. Ukoliko postoji sumnja u
zdravstveno stanje, sportista mora da se
detaljno pregleda, i tek ako se ustanovi da je
zdrav, odobrava se testiranje. Isto tako sportista TESTOVI MAKSIMALNIH NAPORA
na testiranje mora doći odmoran i motivisan da Laboratorijsko ispitivanje aerobnih
pruži maksimum u radu, kako bi dobijenih sposobnosti određivanjem maksimalne
rezultati bili što realnija slika trenutnog fizičko- potrošnje kiseonika, vrši se kontinuiranim
funkcionalnog potencijala. opterećenjem sportiste do otkaza, bilo
Pre testiranja moraju biti obezbeđeni takvi višestepenim-progresivnim ili jednostepenim
uslovi koji će eliminisati sve štetne faktore (slika 5.). Češće se pristupa progresivnim
spoljašnje sredine. To se, pre svega, odnosi na opterećenjima. Otpor pedaliranju povećava se
vreme testiranja, temperaturu i vlažnost za 30 vati (W) svakoga minuta ili za 50 W
vazduha. svakog drugog minuta ili se brzina trake posle
početne brzine 3 km/h povećava za 1 km svake
Najpogodnije vreme za testiranje je u minute do sedmog km a onda se brzina
prepodnevnim časovima oko 10 h kada je povećava svakih 30 sekundi po pola kilometra.
organizam najodmorniji. Temperatura vazduha Test se prekida nakon subjektivne procene
treba da se kreće između 18-22 oC, a vlažnost ispitanika da ne može da nastavi sa radom, ili to
do 60%. čini lekar, kada utvrdi da produžavanje rada
Postoji više podela testova. U odnosu na nije praćeno daljim porastom maksimalne
intenzitet, testovi se dele na maksimalne i potrošnje kiseonika, kada su vrednosti RQ 1.0
submaksimalne, a u odnosu na kontinuitet, na ili 1.10 i kada je postignuta maksimalna
kontinuirane i diskontinuirane. Kontinuirani se frekvenca srca.
dele još na jednostepene i progresivne. Slika 2
Kod maksimalnih testova opterećenje traje do
totalnog iscrpljenja i ustanovljeni rezultat je
stvarni odraz najviših mogućnosti organizma.
Submaksimalna opterećenja prekidaju se ranije,
a do podataka o konačnoj veličini ispitivanog
parametra dolazi se preračunavanjem u odnosu
na maksimalni puls za uzrast ispitanika.
Kontinuirani testovi mogu biti progresivni ili
jednostepeni i ne prekidaju se u toku testa, za
razliku od diskontinuiranih kada između dva
opterećenja postoji kratka pauza.
Ocena ustanovljenih rezultata obavlja se

pomoću usvojenih kriterijuma, a jedan od
najboljih je kriterijum po Seđiju.
37
frekvencija srčanog rada. Najpoznatiji među

ovim testovima je Astrandov test.
Astrand je u svojim ispitivanjima ustanovio
postojanje pravilnog odnosa između potrošnje
kiseonika i frekvencije srca na svakom nivou
Tabela 8
TABELA ZA IZRAČUNAVANJE MAKSIMALNE POTROŠNJE KISEONIKA PO KUPER-u
m. V. O2 ml/kg TT Rezultat
1600 28
1700 29,5
1800 31
1900 32,5
2000 34
2200 38 Slabo
2100 36
2300 40
2400 42
2500 44,5
2600 47
2700 49,5
2800 52
2900 55
Dobro
3000 58
3100 61
3200 64
3300 67,5
Vrlo dobro
3400 71
3500 74,5
3600 78 Odlično
Da bi pojednostavili postupak normiranja submaksimalnog opterećenja (do pulsnih)

navešćemo iskustva naše laboratorije. Sportisti vrednosti do 170/min).
muškarci, vrhunske klase iz sportova u kojima Iz tablice koje je izradio, moguće je na osnovu
je fizička osobina izdržljivosti značajna veličine opterećenja i ustanovljene frekvencije
komponenta sportske forme imaju maksimalnu srčanih akcija odrediti maksimalnu potrošnju
potrošnju kiseonika iznad 70 ml/kg/min i kiseonika u 1/min.
odlikuju se sposobnošću dugog rada pri visokoj
potrošnji kiseonika, dok je kod sportista Kako se vrednosti u tablici odnose na osobe
potencijalnog reprezentativnog kvaliteta između 20 i 30 godina, za mlađe i starije, zbog
vrednost za ovaj parametar kreće iznad 60 ml. tačnijih izračunavanja, primenjuju se
Mlađi perspektivni sportisti sa početnom korekcioni faktori.
treniranošću, kao i manje kvalitetni sportisti, Korekcioni faktori za godine života prema
razvijaju maksimalnu potrošnju kiseonika iznad Astrandu
50 ml/kg/min. Kod sportistkinja istoga
kvaliteta, maksimalna potrošnja kiseonika je Godine života Korekcioni faktor
niža u proseku za 8 ml/kg. 15 1,10
25 1,00
TESTOVI ZA INDIREKTNO 35 0,87
UTVRĐIVANJE MAKSIMALNE 40 0,83
POTROŠNJE KISEONIKA 50 0,75
Za indirektno utvrđivanje maksimalne 60 0,68
potrošnje kiseonika, pri radu submaksimalnim
naporom, najčešće se kao parametar prati
38
Astrand-ov test izvodi se na biciklergometru, Poznato je da alaktatna faza anaerobnog rada

pedaliranjem u sedećem položaju. Traje šest održava, u zavisnosti od nasleđenih fizičko-
minuta, a opterećenje je stalno od početka do funkcionalnih osobina i treniranosti, težak rad
kraja. U odnosu na uzrast, pol i pripremljenost, između 6-20 sec. Test kojim bi se ove
zavisi kojim će opterećenjem ispitanik biti sposobnosti ispitivale treba da traje između 6-
testiran. Najniže opterećenje je 50 W, a najviše 12 sec. Najjednostavniji test za ova ispitivanja
150 W za žene i 250 W za muškarce. Kontrola sastoji se u merenju vremena za koje se pretrče
srčanih akcija obavlja se više puta u toku deonice između 50 i 100 metara. Za
izvođenja, a obavezno nakon prve minute i u vrednovanje rezultata mogu se koristiti već
poslednjih 15 sekundi 6-te minute. Brojčanu postojeći normativi, kao i lično iskustvo
vrednost pulsa ustanovljenog na kraju treba stečeno nakon serije ispitivanja.
pomnožiti sa 4, da bi se dobila minutna Najintenzivniji anaerobno-glikolitički rad traje
vrednost, na osnovu koje se iz tablica izračuna između 45-60 sekundi, a visok intenzitet
maksimalna potrošnja kiseonika. zadržava i do 90 sekundi. Test trčanjem za
U slučajevima pogrešnog opterećenja, malog ocenu ovih sposobnosti treba da traje u rasponu
ili velikog, ono se mora korigovati. Ako je navedenog vremena. Veoma jednostavan i
malo (pulsna vrednost nakon prve minute ne pouzdan je test trčanja jednog kruga na
prelazi 120) odmah treba povećati opterećenje atletskoj stazi. Naše iskustvo pri oceni ovih
za 25 ili 50 W i početi sa novim merenjem sposobnosti odnosi se na pouzdane rezultate pri
vremena. Kod velikog opterećenja, puls je trčanju kratkih deonica (15 m), sa promenom
nakon prve minute oko 160, ispitanik prekida pravca kretanja, u trajanju od 90 sec.
rad i ponavlja ga nakon oporavka (oko pola Ustanovljeni rezultati su veoma rastegljivi i
sata) sa nižim opterećenjem. lakše se uočava razlika u kvalitetu pojedinaca.
Ocena dobijenih podataka, kao i u prethodnom
Rezultati dobijeni na ovaj način odstupaju od
slučaju, vrši se na osnovu poznatih normativa
onih ustanovljenih na direktan način i do 30%.
ili na osnovu ličnog iskustva. Ovi testovi na
Kada su sportisti u pitanju, greška je manja.
indirektan način ukazuju na brzinsku
Kod dobro treniranih sportista, sa stabilnim
izdržljivost.
vegetativnim funkcijama, regulatorna funkcija
CNS nije pod uticajem volje čoveka. Testovi za ocenu aerobnog kapaciteta treba da
traju svakako duže od vremena pune
Ovaj test veoma je pogodan za masovna
mobilizacije aerobnog stvaranja energije, koje
ispitivanja, jer se može obavljati i van
iznosi do 5 min. Najkraće vreme trajanja ovih
laboratorijskih uslova.
testova najčešće je 6 min. Danas je u svetu
opšte prihvaćen Kuperov test kao najbolji za
ocenu aerobnih sposobnosti, odnosno aerobne
TESTOVI ZA TERENSKA ISPITIVANJA ili opšte izdržljivosti. Test traje 12 min. Izvodi
Najčešće to su testovi u vidu neke ciklične se na atletskoj stazi sa pojedinačnim startom.
aktivnosti, pa su zbog jednostavnog izvođenja, Ispitanik trči tempom po sopstvenom izboru.
bez skupe opreme, našli veliku primenu u Nakon istračanih 12 min. izračuna se pretrčana
ocenjivanju opštih sposobnosti sportista i deonica u metrima, a iz tablica, koje je dao sam
rekreativaca. Njima se mogu meriti razne Kuper, ocenjuje se vrednost rezultata (tabela
fizičke-funkcionalne sposobnosti, a takođe i 11).
psihološke, odnosno motivacione sposobnosti.
Za objektivnost rezultata testova značajno je
Danas je u upotrebi veći broj ovakvih testova, da su sportisti motivisani da daju maksimum
ali je samo manji broj šire prihvaćen. Najčešće sposobnosti pri izvođenju testa. Iz tih razloga
primenjivani oblik rada je trčanje, kao opšte pre nego što se pristupi testiranju njima treba
usvojena motorička aktivnost. detaljno objasniti značaj testiranja i koje
Pri konstrukciji ovih testova osnovno je da se podatke oni daju, kao i metodologiju izvođenja
pođe od fizioloških i energetskih postavki. testova. Isto tako i trenerima (ako je to
potrebno), treba ukazati na praktičnu primenu
dobijenih podataka, pre svega za pravilnije
39
planiranje i programiranje trenažnot procesa. dodirne liniju na odreneni signal. Na CD disku

Sve ovo potrebno je zbog toga, da bi se u su snimljene i informacije o vremenskoj fazi
sredinama u kojima će se obaviti testiranje koja protiče u intervalima od po pola minuta.
izazvala želja za ličnim i kolektivnim Ova informacija pomaže kod vrednovanja testa
dokazivanjem i time olakšalo izvođenje – to je poslednji javljeni broj pre prestankla
testiranja u granicama stvarnog maksimuma. trčanja. Rezultat ispitanika je poslednji
objavljeni broj pre prestanka trčanja.
Leger i Lambert (1982, prema: Oja i
Tuxworth, 1995), konstruisali su Šatl Još jedan veoma popularan test koji se ne
preporučuje osobama koje imaju ozbiljnih
Ran Test – test višestepenog progresivog
bolesti ili ograničenja koja onemogućavaju
opterećenja povratnim trčanjem na 20m (the
kretanje je Conconi test (odrenivanje
Maximal Multistage 20-Meter Shuttle Run
maksimalne frekvencije srca). Određivanje
Test). Ovaj test, koji se koristi za procenu
maksimalne frekvencije srca vrši se putem
aerobne izdržljivosti, je deo EUROFIT baterije
indirektne metode po Conconi-u ( Conconi,
testova i kod nas je poznatiji kao Istrajno
1982), u kom anaerobni prag predstavlja
Čunasto Trčanje. Ovaj test je praktičan jer se u
momenat od kojeg počinje odstupanje od
isto vreme može testirati više ispitanika na
linearnog porasta vrednosti pulsa u odnosu na
relativno malom prostoru. Tempo se diktira
opterećenje. Ova metoda se bazira na saznanju
zvučnim signalima sa CD play-era ili
da se anaerobni prag dostiže u momenatu od
kasetofona, a opterećenje se postepeno
kojeg počinje odstupanje od linearnog porasta
povećava (smanjivanjem vremena izmenu dva
vrednosti frekvencije rada srca (pulsa) u odnosu
zvučna signala), čime se eliminišu pogrešne
na opterećenje. Anaerobni prag može biti
procene pojedinca o sopstvenim
zasnovan i na anaerobnoj studiji koja nam
sposobnostima, izboru tempa i brzine trčanja.
ukazuje da je anaerobni prag približno 20 udara
Takođe smanjena je mogućnost preopterećenja,
u minuti, ispod maksimalne frekvencije srca.
tako da se koristeći siguran terenski test dolazi
do dragocenih podataka o maksimalnoj Merenje se vrši na bicikl ergometru ili
potrošnji kiseonika jednostavnim motornoj traci za trčanje - tredmilu. Počinje se
upoređivanjem ostvarenog rezultata (izraženog sa malim intezitetom, da bi se svakih 200
u broju pretrčanih deonica ili u minutama metara povećavala brzina za 0.5 km/h. Puls se
proteklim do odustajanja od praćenja zadatog registruje primenom puls monitora. Automatski
tempa) sa tabličnim vrednostima VO2max. se meri vreme da bi se odvozala ili otrčala
svaka pojedinačna deonica od 200 m. Test se
Zadatak se izvodi u sali za fizičko vaspitanje
sprovodi do maksimalne brzine. Rezultat se
ili prostoru dovoljno velikom da se obeleži
očitava grafički tako što se na X osu grafikona
udaljenost od 20 m i da najmanje 1 m na
nanose vrednosti brzine, a na Y osu vreme
svakom kraju sale ostane slobodan. Pored toga
odvozane ili pretrčane deonice. Izvlačenjem
potrebno je obezbediti kredu ili lepljivu traku
krive ustanovljava se tačka kada prava linija
za obeležavanje linija, CD plejer sa većom
prelazi u krivu (kritična tačka) koja predstavlja
snagom, kao i štopericu za proveru brzine
vrednost, zapravo brzinu trčanja, pri kojoj se
kretanja CD diska. Na CD disku su snimljeni
probija anaerobni prag. Vrednost pulsa koja
signali prema utvrđenom programu.
odgovara kritičnoj tački je frekvencija srca koja
Ispitanik naizmenično savlađuje 20-metarske odgovara intezitetu rada pri probijanju
razmake od jedne do druge linije prateći signale anaerobnog praga.
sa CD plejera. Test počinje sa brzim hodanjem
ili trčanjem u tempu od 8,5 km na sat. Posle HIGIJENA SPORTA
svakog minuta brzina se progresivno povećava
(smanjuje se vremenski razmak izmenu dva Higijena je medicinska nauka koja proučava
signala sa CD-a) za 0,5 km na sat. Prilikom spoljašnje faktore, koji u određenim uslovima
svakog novog signala ispitanik treba da bude na mogu imati nepovoljno dejstvo po zdravlje.
jednoj od linija koje obeležavaju 20 m. Test se
završava ako ispitanik dva puta uzastopno ne
40
Higijena sporta proučava okolnosti pod Dinamički stereotip se formira na samom

kojima se može narušiti zdravlje sportista u početku, kada se roditelj odluči da se dete bavi
toku bavljenja sportom. sportom i zato je važno da sa početnicima kao i
sa vrhunskim sportistima rade najbolji
Iako je fizičko vežbanje i kretanje uopšte,
stručnjaci, ravnopravno. Prostora za ispravku
fiziološka potreba čoveka, ono može da sadrži i
tehnike kasnije skoro i da nema. Tamo i gde se
elemente štete, ako je nepravilno dozirano i
uspe popraviti, u momentima «biti ili ne biti»
vođeno kroz duži vremenski period. Kao
vraća se prvobitno naučeni pokret koji je
posledica ovoga kod sportista se javlja hronični
pogrešan!
zamor. Opšte odbrambene sposobnosti
organizma se smanjuju, pa se stvaraju uslovi za Sam trenažni proces podleže mnogim
pojavu bolesti. zakonomernostima. Osnovno je da sportista pre
nego što se uključi u tokove sistematskog
Higijena sporta podeljena je na sledeće oblsti:
vežbanja bude dobro zdravstveno pregledan, i
higijena treninga i takmičenja, samo ako je zdrav, sposoban je da prati napore
higijena ishrane, treninga aktivnih takmičara.
lična higijena,
higijena sportske opreme, PRINCIPI TRENINGA
higijena sportskih objekata. 1. Princip individualnosti: plan treninga se
mora prilagođavati prema svakom pojedincu i
HIGIJENA TRENINGA I TAKMIČENJA aktuelnoj situaciji u kojoj se sportista nalazi.
CILJ trenažnog procesa je da se kroz
2. Princip nadopterećenja: osnovni nadražaj
organizovan rad razvije fizičko-funkcionalni
koji vodi prirastu radne sposobnosti, postiže se
potencijal sportiste do određenog nivoa, koji će
povećanjem obima ili češće intenziteta i
kao osnova omogućiti dostizanje što više
učestalosti treninga .
sportske forme.
3. Princip specifičnosti: treba trenirati samo
DINAMIČKI STEREOTIP je složena
muskulaturu koja se koristi u izabranom sportu
mehanička radnja koja se odvija po određenom
(besmisleno je trenirati maratonca treninzima
redosledu i tačno određenom
za sprintere i obrnuto).
vremenu(tajmingu) i uči se tokom života (=
učenje tehnike). Dinamički stereotip ima 4. Kontinualnost: Nema perioda u trenažnom
sledeće faze: procesu kada se ne radi baš ništa.
Faza generalizacije .Preovlađuje princip 5. Raznovrsnost: identičan trening dovodi do
dominante-kod plivanja ne udaviti se, kod psihičke zasićenosti.
vožnje bicikla ne pasti sa njega. 6. Princip teško/lako: aktivnosti se moraju
Faza analize urađenih pokreta i slagati po intenzitetu (jedan ili dva teška
treninga mora da smene jedan lakši).
Faza sinteze uklanjaju se suvišni, pogrešni
pokreti . Ove dve faze se međusobno prepliću. 7. Princip periodizacije treninga: plan treninga
se mora formirati po određenim periodima
Faza automatizacije podrazumeva da je
(mikrociklus – jedna do nekoliko nedelja,
stvoren dinamički stereotip, nakon prvog
mezociklus, makrociklus- jedna takmičarska
pokreta ostali se čine po automatizmu:
sezona).
školovani teniser ne razmišlja kako će izvesti
udarac forhendom, već gde se nalazi suparnik). Svaki trening treba skladno i progresivno da
razvija sve komponente bazične kondicije-
Dinamički stereotip ima dve važne osobine :
elastičnost, snagu , brzinu, izdržljivost i
Stalnost (formiran dinamički stereotip se koordinaciju pokreta-sportsku veštinu, a ako je
tokom života neće više zaboraviti). potrebno i akrobatiku u cilju izbegavanja
Inertnost (karakteristika koja ukazuje da se kontaktne agresije.
jednom formiran dinamički stereotip teško
menja).
41
SADRŽAJ TRENINGA stvaranje energije, što je praćeno i porastom

PROGRESIVNO ZAGREVANJE sa temperature tela. Otuda se ceo ovaj proces
istezanjem opravdano naziva zagrevanjem.
RADNI DEO TRENINGA - Stimulativni Dovođenjem organizma u radno stanje
efekat na usavršavanje funkcije imaju one aktivirane su sve mišićne grupe, a naročito one
vežbe koje prelaze određene vrednosti praga koje će u radu biti najviše angažovane. Isto
nadražaja (pulsne vrednosti 140-160/min) tako važno je posvetiti pažnju zagrevanju
zglobova, koji se često povređuju u sportu
SMIRIVANJE AKTIVNOSTI (aerobne vežbe dobrim delom baš zbog toga što se čine
i istezanje) propusti prilikom zagrevanja.
Normalne fiziološke mogućnosti organizma u Kvalitetno zagrevanje, pored dovođenja
pogledu iskorišćavanja energetskih potencijala organizma u stanje optimalne spremnosti za
je do 70%. rad, povoljno deluje i na stvaranje raspoloženja
Dalja opterećenja podsticana snagom volje za rad. U odnosu na oporavak dobro zagrevanje
(takmičenja) idu do maksimalnih 90% doprinosi bržem oporavku.
iskorišćenja energetskih potencijala. Zagrevanje u proseku traje 20 min. Na kraju
Poslednjih 10% čini rezervu organizma ovog perioda može se ustanoviti da se
(bazalna energija) i koristi se za očuvanje frekvencija srčanog rada kreće između 100-200
vitalnih funkcija. min.
Kvalitet treninga
O higijenskim principima OSNOVNOG
DELA TRENINGA, kada se radi na razvoju
Prilikom planiranja trenažnog rada, za kraće opšte fizičke spreme, veoma je važno poznavati
ili duže vreme, bitno je da režim rada i odmora fiziološke zakonitosti o biološkoj otpornosti
budu pravilno raspoređeni. Dobro vođeno i organizma na napor. Posle svakog većeg
dozirano vežbanje povoljno deluje na brzinu napora, a takođe i na kraju treninga, organizam
oporavka. Osim toga, krajnji pozitivni efekti sportiste nalazi se u stanju smanjene
treninga na organizam, porast ukupnih radnih sposobnosti. Na vreme trajanja ovakog stanja
sposobnosti, omogućuju sportisti, da izvrši veći direktno utiče prethodno izvršen rad, odnosno
rad pri manjoj pojavi zamora. ukupan obim rada jednog treninga. U prvom
U samoj kompoziciji treninga, sa fiziološkog slučaju u ovom periodu organizam se oslobađa
stanovišta, interesantni su njegov početni deo štetnih produkata nastalih pri mišićnom radu,
ili zagrevanje, serija pojedinačnih i pre svega nagomilane mlečne kiseline, i
ponavljajućih napora u osnovnom delu treninga uspostavlja ponovo ravnotežu između
i njegov završni deo. utrošenog i obnovljenog ATP-a. Nakon
završenog treninga u organizmu se odigravaju
ZAGREVANJEM se, kroz izbor značajnije promene obnove energetskih izvora i
odgovarajućih vežbi, među kojima je trčanje tkivnih struktura izmenjenih u toku rada. Osim
najviše zastupljeno, fiziološke funkcije toga u ovom periodu nastaju adaptacione
organizma dovode u radno stanje. U biološke promene koje su praćene porastom
aktiviranom sistemu organa za kretanje javlja ukupnog radnog potencijala.
se potreba za bržim stvaranjem energije, koja
će preko sistema nervni i endokrine regulacije U vreme smanjenih radnih sposobnosti nije
ubrzati rad disajnog i srčanog – sudovnog fiziološki opravdano da se prelazi na sledeći
sistema i pokrenuti složene mehanizme za brže napor, jer to samo ubrzava pojavu zamora.
stvaranje energije. Većom ventilacijom pluća i Najpogodniji trenutak za sledeće opterećenje je
većim minutnim volumenom cirkulacije momenat kada se organizam povrati na nivo
organima se obezbeđuje više kiseonika i početnog stanja, a to se objektivnije može
hranljivih sastojaka. U mišićima čija je funkcija odrediti brojanjem pulsa. Kada su pulsne
zajedno sa disajnom, srčano-sudovnom i vrednosti između 140-120/min organizam je
nervnom, od prioritetnog značaja, ubrzavaju se dovoljno oporavljen i spreman je za sledeća
unutar-ćelijske aktivnosti i mehanizmi za opterećenja. Duži oporavak (i dalji pad pulsa)
42
nije potreban jer bi organizam, da bi ponovo Sledeći trening, kao i ponavljajuće

došao u stanje povećanih radnih sposobnosti opterećenje, najveće nadražajno dejstvo na
morao da prođe ponovo kroz fazu mobilizacije razvoj funkcije ima ako pada u periodu
funkcija. Ove fiziološke činjenice treba superkompenzacije, kada je organizam
priprimenjivati u slučaju ponavljajućih dovoljno oporavljen i poseduje najveće
intervalnih opterećenja. adaptacione mogućnosti. Međutim, u cilju
bržeg poboljšavanja sportske radne sposobnosti
Oporavak posle treninga, u zavisnosti od vrste
u praksi je česta primena treninga, pri
primenjenih vežbi, traje od nekoliko časova do
nepotpunom oporavku. Vreme potpune obnove
nekoliko dana. Najranije se uspostavlja
posle ovakvih napornih treninga traje i do 8
normalna funkcija disanja i krvotoka, dok
dana. Najčešće ovakav vid rada planira se pred
stanje izmenjene unutrašnje sredine (pomeranje
veća takmičenja, i to uglavnom samo kod
Ph vrednosti na kiselu stranu) traje nešto duže.
vrhunskih sportista.
Ponovno obogaćivanje energetskih izvora i
obnavljanja normalne ćelijske strukture Vreme potpunog oporavka posle dužeg
(obnova kontraktilnih belančevinskih trenažnog ciklusa, u zavisnosti od njegove
elemenata mišićnih ćelija), traje i po nekoliko usmerenosti, traje ponekad i do tri dana, ali se
dana, u zavisnosti od težine prethodno pri tom mehanizmi za obnovu energije različito
izvršenog rada. oporavljaju. U treningu sa pretežno aerobnim
karakterom brže se obnavlja anaerobna
Treniranje više puta u toku dana je moguće i
proizvodnja energije i obratno.
to samo ako su streninzi raznog sadržaja.
Fiziološki nije poželjno održavati više treninga Nakon iscrpljujućih takmičenja (kao što je
sa istim ciljem, pogotovo ako su treninzi maratonsko trčanje), koja su praćena velikim
naporni i usmereni u pravcu razvoja što višeg gubitkom energije i znatnim strukturalnim
nivoa opšte fizičke spreme. Opravdano je da se promenama, oporavak traje i po nekoliko
ovakav trening održava samo jednom dnevno, u meseci.
vreme kada su radne sposobnosti najveće. Ponavljamo intenzitet i obim rada doziraju se
Na brzinu oporavka veoma povoljno utiče prema utvrđenim SPOSOBNOSTIMA
primena vežbi aerobnog karaktera u trajanju POJEDINCA. Dalja progresija opterećenja
20-30 minuta u ZAVRŠNOJ FAZI kroz koju organizam treba da se adaptira na
TRENINGA - takozvani aerobni ili veće napore, treba da je postepena, kako bi se
kompenzacioni trening i vežbe istezanja. Ove sprečila pojava velikog zamora. To međutim,
vežbe su ciklični pokreti laganog intenziteta, ne znači da treba izbegavati zamor po svaku
pri pulsu oko 110/min, koji ne dozvoljavaju cenu. Naprotiv, zamor kao izraz narušene
brzo smirenje osnovnih funkcija organizma. ravnoteže prometa materija i funkcionalnih
Ovakvo stanje, sa još uvek ubrzanom sposobnosti je zapravo osnovni činilac koji će
cirkulacijom krvi i ventilacijom pluća, dovesti do porasta sposobnosti u periodu
pogoduje efikasnijem odstranjivanju štetnih superkompenzacije, posle izvršenog rada.
produkata rada. Vežbe istezanja, koje treba Akutni zamor je onaj koji je nastao posle
obavezno izvoditi na kraju treninga i to intenzivnih napora, sa enormnim iscrpljenjem
naročito ako se radilo na razvoju snage, dovode energije. Ovakav zamor zahteva dug oporavak,
do bržeg obnavljanja energije. Istraživanja a osim toga dovodi organizam u stanje
nemačkih fiziologa pokazala su da mišići, smanjenih odbrambenih sposobnosti.
pored sposobnosti da hemijsku energiju
transformišu u rad, poseduju sposobnost i za Stimulativni efekat na usavršavanje funkcija
obrnut proces, odnosno da rad transformišu u nemaju sve vežbe, već samo one čiji intenzitet
hemijsku energiju. Istezanjem treba da budu prevazilazi određene vrednosti »praga«. Prag
opterećeni najangažovaniji mišići. Osim nadražaja objektivno se određuje brojanjem
istezanja, korisno je takođe i u što većem frekvencije srčanog rada – pulsom. Minimum
obimu pokretati zglobove. nadražaja ostvaruje se već iznad vrednosti
radnog pulsa, odnosno iznad 140 srčanih
43
akcija/min. Međutim, značajniji porast funkcije Noćni san treba da traje 8 časova (22-23 h do
nastaje tek kada puls premašuje 160/min. 6-7 h)
Na visinu praga nadražaja podjednako utiču tri Zamor u sportu
komponente: intenzitet, trajanje i učestalost
vežbi. Njihovim kombinovanjem, pri različitim Za što racionalniji i efikasniji trenažni proces
stanjima organizma (i pulsa), ostvaruje se potrebno je, iz preventivnih razloga po zdravlje,
pozitivni uticaj na razvoj funkcije. Lagane blagovremeno uočavanje pojave većeg zamora.
vežbe (sa nižim pulsom) nadražajne efekte Akutni zamor nastaje posle nefiziološkog
ostvaruje nakon dužeg vremenskog perioda, a opterećenja, bilo suviše intenzivnim ili
učestala i intenzivna naprezanja to postižu u preobimnim radom. Zamor posle jednokratnog
znatno kraćem vremenu (i pri višim pulsnim opterećenja, kao što je već rečeno, normalna je
vrednostima). i korisna pojava u procesu adaptacije
Orijentacija o naporima organizma za vreme organizma na sve veća fizička opterećenja.
treninga, u nedostatku objektivnijih sredstava, Zamor se može definisati kao privremeno
obavlja se takođe brojanjem pulsa, jer između opadanje radnih sposobnosti nakon
ovog pokazatelja i pokazatelja koji realno iscrpljujućeg rada. Od karaktera primenjenog
održava trenutno fizičko stanje organizma – vežbanja i opterećenja pojedinih funkcija zavisi
maksimalne potrošnje kiseonika (VO2 max) u kom obliku će se zamor ispoljiti.
postoji pravilan linearni odnos. Najveća
maksimalna potrošnja kiseonika (100%) Pri sportskim aktivnostima laganog
ostvaruje se približno u istom momentu kada se intenziteta, u kojima dominira aerobni rad i koji
dostigne najviši stepen fizičkog rada i kada je dugo traje, zamor nastaje usled znatnog
frekvencija srčanog rada najveća. 50% VO2 smanjenja energetskih rezervi u organizmu i
max, odnosno ukupnog fizičkog kapaciteta iscrpljivanja funkcija koje obezbeđuju transport
približna je pulsu od 140/min, a 75-85% VO2 kiseonika i hranljivih materija. Nakon ovakvih
max pulsu oko 170 u min. Ovaj način kontrole opterećenja oporavak i vraćanje u ranije
intenziteta rada nije uvek sasvim tačan, jer na fizičko-funkcionalno stanje je dugo.
frekvenciju srčanog rada utiče niz spoljašnjih i Zamor posle intenzivnih, kratkotrajnih i
unutrašnjih faktora, kao što su: emocije, zalihe ponavljajućih opterećenja sa pretežno
zamora od ranije, poremećaj opšteg reaktivnog anaerobnim stvaranjem energije, praćen je
stanja organizma i dr. Bolji način kontrole smanjenjem glikogena u mišićima i promenama
obavlja se tehnikom telemetrijskog ispitivanja, unutrašnje sredine organizma u smislu znatnog
praćanjem reakcija organizma u specifičnom zakišeljavanja mlečnom kiselinom.
radu na manjoj ili većoj udaljenosti. Regeneracija posle ovakvog zamora nije tako
Dosta pouzdani jednostavan način duga, jer su energetske rezerve u organizmu još
praćenja intenziteta rada je preko spoljašnih uvek dosta visoke.
znakova stanja organizma. Znojenje, crvena Zajednička posledica kod oba oblika zamora
koža i napregnutost mišića, forsirano i je nedovoljno obnavljanje osnovnog davaoca
produbljeno disanje sigurni su znaci znatnog energije ATP-a. U prvom slučaju, jer nema iz
napora organizma. čega da se stvara u dovoljnoj količini, a u
drugom, jer se ne obnavlja brzinom kojom se
Biohronologija troši.
Najviše radne sposobnosti su u popodnevnim Sistem organa koji prvi reaguje na promene
časovima (18 h) unutrašnje sredine, iz kojeg dolaze impulsi koji
Najniže su rano ujutro (5-7 h) će dovesti do prestanka rada u cilju očuvanja
zaliha bazalne energije je centralni nervni
Trening u prepodnevnim satima treba da bude sistem (CNS). Ovaj sistem obezbeđuje se
dva sata posle doručka energijom preko krvi, odnosno iz rezervi jetre, i
Trening posle 21 h ne prija organizmu pri svakom padu koncentracije glukoze u krvi
44
slabi njegova uloga regulatora funkcija ostalih ostvariće se prevazilaženje prvobitnog stepena
organa i sistema. funkcije, odnosno doći će do porasta fizičko-
funkcionalnih sposobnosti. Iz ovih razloga
Simptomi zamora posle iscrpljujućih
oporavak je predmet mnogih istraživanja, i
opterećenja su: crvenilo ili bledilo, a ponekad i
sigurno je da još uvek nisu otkrivene sve
modrilo kože, obilno znojenje sa pojavom soli
mogućnosti koje bi kroz racionalniji rad i
na sportskoj opremi, učestalo, ali površno
oporavak dale veći efekat u fizičko-
disanje, poremećaji koordinacije kretanja,
funkcionalnom i sportskom razvoju.
njihanje tela pri trčanju ili padanje na tlo od
umora. Mnoga sredstava i metode bržeg oporavka već
su poznate. Zajedničko za sve je da svoje
Znaci zamora posle intenzivnih napora
dejstvo ispoljavaju delujući na osnovne
ponekad su slični prethodnim ali češće su
fiziološke mehanizme, koji kroz veću aktivnost
promene blažeg karaktera. U većini slučajeva
treba brže i lakše da odstrane sve štetne
uočava se produbljeno disanje, sa utiskom kao
posledice teškog fizičkog rada na organizam i
da sportista teško dolazi do vazduha, koža je
istovremeno mu omoguće sve bolje
najčešće crvena i oblivena znojem.
prilagođavanje na rastuća opterećenja u periodu
Veoma uočljivi znaci zamora vide se u izrazu rada na razvoju opštih fizičkih sposobnosti.
lica, koje je verno ogledalo fizičkog stanja
Na brzinu oporavka utiče:
organizma. Bolno grčenje mišića lica, sa
skramama pljuvačke u uglovima usana, uz kvalitet treninga,
prethodno navedene simptome, odraz su snažne dnevni raspored rad i odmora,
patnje koju preživljava sportista. ishrana,
sredstva za brži biološki oporavak.
U toku same aktivnosti zamor se javlja u dve
faze. Prva je faza kompenzovanog, a druga faza Dnevni raspored rada i odmora
dekompenzovanog zamora.
Radne sposobnosti čoveka menjaju se u toku
Sve dok sportista održava intenzitet rada dana. Periodi umanjenih, zamenjuju se
nepromenjenim, bez obzira na teškoće koje periodima povećanih sposobnosti, pa to pri
preživljava, on se nalazi u fazi kompenzovanog dnevnom raspoređivanju rada i odmora treba
zamora. Na ovu fazu i njeno trajanje snažno iskoristiti, i to tako, da se u vreme većih radnih
utiču psihološki faktori izdržljivosti. Onog sposobnosti odvijaju trenažnih procesi, a da se
momenta kada, i pored izražene volje da se u periodu smanjenih sposobnosti koriste za
istraje, intenzitet počinje da opada, započinje odmor. Ove promenljivosti ponavljaju se iz
faza dekompenzovanog zamora, i prestanak dana u dan.
rada je sasvim blizu.
Najviše radne sposobnosti su u popodnevnim
Uočeni zamor u trenerskoj praksi rešava se časovima, tačnije oko 18 časova, a najniže rano
korekcijom obima intenziteta rada i dužim ujutro, između 5-7 časova. Polazeći od ove
odmorom između dva treninga. Samo u činjenice najpogodnije vreme za trening i
izuzetnim slučajevima zamor se javlja u formi takmičenje je popodne, sa napomenom da je to
koji zahteva ozbiljniji lekarski nadzor. zimi nešto ranije, već posle 16 časova. U većini
slučajeva sportisti se pridržavaju ove biološke
Oporavak
stanice.
U uskoj vezi sa zamorom u sportu je i proces
Najkritičniji period za održavanje treninga po
oporavka, koji treba da usledi posle napornih
organizam sportiste je rani jutarnji period.
psihofizičkih opterećenja. Pored značaja
Buđenje kao fiziološka pojava je vremenski
oporavka za obnovu fizioloških sposobnosti na
proces, koji kod pojedinaca različito traje.
nivo pre rada, on je istovremeno i važan faktor
Prevođenje funkcija iz stanja potpune ili
u realizaciji korisnog efekta trenažnog rada.
delimične isključenosti za vreme sna, u stanje
Samo u slučaju dobro usklađenog režima rada i
mobilnosti, zahteva određeno vreme.
oporavka sastavnih delova jedinstvenog
Održavanje treninga u ovom periodu nije
trenažnog procesa u fazi superkompenzacije
fiziološki opravdano. Dozvoljena je jedino
45
primena jutarnjeg vežbanja (ne pravo iz Noćni san u najvećoj meri doprinosi
kreveta) u trajanju oko 15 minuta, koje za cilj potpunom oporavku. U dnevnom rasporedu
ima ubrzavanje procesa buđenja. Tu se, pre rada i odmora oporavku putem sna mora da se
svega, misli na lagano vežbanje i lagano ostavi dovoljno prostora, pri čemu je noćni san
trčanje. nezamenljiv. On treba da traje najmanje 8
časova, najbolje između 22-23 časa i 6-7
Trening u prepodnevnim časovima treba da
časova sledećeg dana. U slučajevima
počne najranije dva sata posle doručka. Njegov
poremećenog sna, bilo da san teže nastupa ili
sadržaj, u zavisnosti od okolnosti, može biti
da je isprekidan, treba koristiti sredstva za
različit. On može imati i obeležje glavnog
normalizaciju sna.
treninga ali sa nešto smanjenim efektom u
odnosu na popodnevni trening. Učinak O ishrani kao faktoru bržeg oporavka biće više
prepodnevnog treninga povećava se nakon reči u posebnom poglavlju.
izvesnog vremena, privikavanjem organizma na
redovno vežbanje u ovom periodu. Sredstva za brži biološki oporavak
Privikavanju organizma na intenzivniju Da bi odmor između dva treninga bio što kraći
mišićnu aktivnost u vreme kada je za to i oporavak što uspešniji, koriste se mnoga
organizam manje sposoban, sportisti sredstva koja se mogu podeliti u 4 grupe:
pribegavaju i onda kad ih u bliskom periodu Farmakološka sredstva,
očekuje takmičenje u zemljama gde je vreme u Fiziko-terapeutska sredstva,
pogledu satnice znatnije pomereno napred ili Psihološka sredstva,
nazad u odnosu na naše. Ovim se ustaljeni Specijalna sredstva.
dnevni biološki ritam pomera u jednom ili
drugom pravcu. Farmakološka sredstva
Trening u kasnim večernjim časovima, posle Farmakološka sredstva su širok krug

21 čas, zbog nagomilanog zamora u toku dana, preparata, koje uzimaju sportisti sa ciljem bržeg
a takođe i zbog ustaljenog biološkog ritma, po biološkog oporavka. U kojoj meri je opravdana
kome je noć vreme za odmor, ne prija primena ovih sredstava među sportskim
organizmu. Učinak ovog treninga znatno je fiziolozima još uvek nisu usaglašena mišljenja.
umanjen. Privikavanjem organizma na trening Mnogi još uvek smatraju da se na fiziološke
u ovim satima dobija se nešto na učinku, ali mehanizme ne može bitnije delovati sredstvima
nikada u toj meri da bi ovaj trening mogao izvan okvira osnovnih redovno uzimanih
zameniti popodnevni. prirodnih sastojaka, i da su utisci o povoljnom
dejstvu nakon primene nekog od njih više plod
Ako se u toku dana više puta trenira, poželjno sugestije, nego stvarnog poboljšanja. Većina
je da se izbegava ono vreme kada su ipak smatra da upotreba supstanci koje
funkcionalne sposobnosti izrazito smanjene. ubrzavaju mehanizme bioloških razmena mogu
Zatim, ponavljajući treninzi moraju biti ubrzati oporavak.
usklađeni sa dnevnim rasporedom obroka, ili
još bolje je ako se obroci usklade sa planiranim Među farmakološkim sredstvima koja se
treninzima. Oporavak između treninga mora koriste u sportskoj praksi spadaju: energetske i
biti dovoljan kako bi se organizam što gradivne materije, normalni sastojci redovne
uspešnije oslobodio svih štetnih posledica rada, ishrane, ali sada uzimanje u drugačijem odnosu,
a takođe i ponovo obogatio energetske izvore. zatim supstance koje ubrzavaju procese
razmene materija i stvaranje energije, i na
U vreme odmora veoma je značajna kraju, farmakološki doping – sada već uveliko
sposobnost potpunog opuštanja. Uznemirenost, zabranjeno sredstva za upotrebu u sportu.
zaokupljenost sledećim treningom,
takmičenjem i protivnikom, kao i nekim Energetske i gradivne materije sportisti u vidu
drugim problemima, u znatnoj meri otežavaju i hrane unose u organizam u nešto drugačijem
usporavaju oporavak. kvalitativnom i kvantitativnom odnosu, nego
što je to uobičajeno. Do ove izmene došlo je
zbog specifičnosti mišićnih napora u pojedinim
46
sportovima i različitih potreba za ovim masaže i sauna. Ostale metode iz grupe ovih
materijama. U sportovima u kojima dominira sredstava ćešće se primenjuju kao sredstva
snaga, ishrana je bogata belančevinama, za lečenja.
razliku od sportova izdržljivosti gde se više Masaža – Mehaničko dejstvo ručne masaže ili
uzimaju ugljeni hidrati. U svemu ovome treba masaže aparatima prenosi se na kožu, potkožno
ipak povesti računa da se u orijentaciji na tkivo, mišiće, zglobove i indirektno na sve
određenu ishranu ne prekorače fiziološke unutrašnje organe. Nastale draži dopiru do
potrebe, jer bi u suprotnom mogle nastati i ćelija i receptornih telešaca (nervne tvorevine
neželjene posledice. osetljive na nadražaj) u regionu obuhvaćenom
Preparati i supstance koje menjaju tokove masažom, odakle polaze impulsi za stimulaciju
fizioloških razmena i uspostavljaju bolju regulacionog aparata-CNS i žlezda sa
uzajamnu vezu među složenim procesima za unutrašnjim lučenjem, a ovaj zatim pokreće
stvaranje energije najčešće su korišćeni kao funkcije disanja i krvotoka i druge, koje
sredstvo bržeg oporavka, sa napomenom da se zajedno obezbeđuju uslove za ubrzane unutarne
u njih često veruje više nego što stvarno ćelijske razmene u mišićima i drugim organima
pružaju. od čije aktivnosti neposredno zavisi visok
intenzitet rada u sportu.
Ovde spadaju i uobičajeni sastojci ishrane,
vitamini i mineralne soli, koji se ponajviše Najinteresantnije za nas je dejstvo masaže na
uzimaju iznad fizioloških doza. Među mišiće, koje se sastoji u tome što potstaknuti
vitaminima to su C-vitamin, vitamin B mišići na aktivnost lakše prelaze iz stanja
kompleksa i E vitamin, a među mineralima Na, relativnog mirovanja u stanje pune mobilnosti,
K, Cl, Fe i drugi. kao i u tome što već zamoreni mišići
uključivanjem fizioloških rezervi uspevaju u
Od preparata najširu primenu našli su oni koji
većoj meri da se oslobode nagomilanih štetnih
stimulišu sintezu belančevina i bolje korišćenje
produkata rada nastalih u toku produženih
energetskih izvora, što u znatnoj meri ubrzava
napora.
regeneraciju organizma nakon iscrpljujućih
vežbi. Najpoznatija farmakološka sredstva ove Masaža po formi može biti opšta i lokalna.
vrste su Inozin i Orotova kiselina, odnosno so Opšta masaža je masaža celoga tela, a lokalna
ove kiseline K – orotat. samo manjih površina. Prva traje u proseku oko
1 čas, a druga između 3-25 min. Obe se izvode
Posle primene ovih preparata ustanovljeno je
ili ručno ili uz pomoć aparata za vibracionu ili
znatno ubrzavanje oporavka, što se objektivno
vodenu masažu.
može utvrditi kontrolom parametara osnovnih
fizioloških funkcija, disanja i krvotoka. Najčešće se primenjuje ručna masaža. Izvodi
se raznim zahvatima i tehnikama kao što su:
Manje se uzimaju Panangin, Glutamin,
glađenje, trljanje, gnječenje, valjanje, lupkanje,
Leciton i ekstrakt mišića Karnitin.
trešenje, otresanje i kretanje. Od pomoćnih
Upotreba ovih sredstava opravdana je samo sredstava, za lakše kliženje ruke preko kože,
onda kada se radi o periodu maksimalnog koriste se razne masti i kreme (najčešće
opterećenja u trajanju od 2-3 nedelje. vazelin), puder i alkoholni rastvori za suvu
Istovremeno sportistima mora biti obezbeđena masažu i voda i sapun za mokru masažu.
kvalitetna, visoko kalorična ishrana, bogata
Pored primene u sportu, masaža se koristi i u
vitaminima i mineralima.
terapijske, higijenske i kozmetičke svrhe.
Za mlade sportiste u razvoju nije preporučljiva
U sportu ona se primenjuje posle treninga i
upotreba ovih sredstava.
takmičenja i u toku takmičenja.
Masaža pre treninga i takmičenja u funkciji je
Fizikoterapeutska sredstva pasivnog zagrevanja i ima za cilj da ubrza
dovođenje organizma sportiste u radno stanje,
Od fizikoterapeutskih sredstava za brži odnosno doprinese njegovom bržem
oporavak u sportu koriste se razni vidovi zagrevanju.
47
Masaža u toku takmičenja obavlja se onda rashlađuje tuširanjem. Najpovoljniji učinak

kada takmičenje dugo traje i kad se obavlja u primećen je pri sledećem toplotnom režimu
hladnim vremenskim uslovima. Tada ima ulogu saune: temperatura vazduha u komori između
osvežavajućeg faktora, odnosno podstiče 76-82oC i relativne vlažnosti vazduha 20-30%.
organizam na veću proizvođenju energije iz već Dužina izlaganja toploti treba da traje između
delimično osiromašenih energetskih rezervi. Za 20-30 minuta, za koje vreme se znojem izgubi
vreme takmičenja pri hladnom vremenu između 600-850 grama.
masažom se podstiče veća proizvodnja toplote Drugi način korišćenja je neizmenično
u perifernim delovima tela, a takođe i u izlaganje toploti saune i rashlađivanje u
mišićima, čime se neutrališu negativni uticaji bazenima. Sportista ulazi u toplotnu komoru u
niske temperature na unutarćelijske razmene. kojoj ostaje do subjektivnog osećaja velike
Masaža koja se obavlja posle treninga i toplote, potom odlazi u bazen sa temperaturom
takmičenja ima za cilj da ubrza procese vode od 20-25oC ili se tušira. Posle 3-4 minuta
oporavka. Od osobite je koristi u vreme ponovo se vraća u saunu. Ovo se ponavlja dva
turnirskih takmičenja, kada sportista u toku do tri puta. Pristalice ovog načina smatraju da
dana ima više nastupa. U ovakvim slučajevima se naglom promenom stanja krvnih sudova,
masaža se pokazala kao najkorisnija, između njihove proširenosti u vreme izlaganja toploti i
mnogih sredstava za brži oporavak. Nakon suženosti u momentu rashlađivanja, omogućuje
izvršene masaže sportista se subjektivno bolje bolje »prepumpavanje« krvi kroz mišiće i
oseća, svežiji je, raspoloženiji i spreman je za obimnije izlučivanje nepoželjnih metabolita.
ponovno takmičenje. Osećaj poboljšanja nastaje već posle 20
Masaža se ne izvodi u slučaju akutnih težih minuta i zadržava se i sledećeg dana.
povreda i pri postojanju gnojnih i drugih Primena saune u sportskoj praksi najčešće je u
upalnih procesa na koži i potkožnom tkivu. vreme intenzivnih priprema. Izlaganje toploti
Sauna – Kao sredstvo oporavka sve se više treba da bude 2-4 puta u nedelji, odnosno 6-7
koriste toplotni uticaji saune na organizam. puta za 20 dana.
Povoljni efekti koji nastaju su višestruki.
Sportisti se osećaju osveženi, snažni i dobro Psihološka sredstva
raspoložen. Nakon višestruke primene Sportske aktivnosti praćene su snažnom
ustanovljen je porast maksimalne potrošnje emocionalnom angažovanošću, naročito u
kiseonika, usled veće funkcionalne mogućnosti vreme takmičenja. Ovim sredstvima, najbolje u
krvotoka i disanja, kao i porast ukupnih radnih izvođenju psihologa, sportisti se rasterećuju
sposobnosti. napetosti, straha od protivnika, treme,
Mehanizam dejstva toplote ogleda se u narušenog sna i ponovo uspostavlja stanje pune
izvanrednoj prokrvljenosti zagrejanog psihološke stabilnosti.
organizma, nastalog proširenjem kapilarne
Specijalna sredstva – Farmakološki doping
mreže krvnih sudova i olakšanog izlučivanja
svih štetnih produkata metabolizma, kao u Ova sredstva, kao i upotreba hormonskih
naknadnoj obnovi unutar ćelijske strukture i preparata, zbog štetnog uticaja po zdravlje
nadoknadi energetskih rezervi. sportista zabranjena su za upotrebu.
Korist od saune, na planu radnih sposobnosti, U specijalna sredstva spada i visinski trening.
veće su u kombinaciji sa sportskim
aktivnostima. Međutim, ispitivanja su pokazala VISINSKI TRENING
da do porasta funkcionalnih sposobnosti, pre U traganju za novim mogućnostima koji bi
svega krvotoka, dolazi i u slučajevima unapredili trening i povećali njegovu
izolovane primene saune. efikasnost, potvrđeno je kao ispravno u
određenim periodima trenirati u klimatskim
Način korišćenja saune može biti dvojak. U
uslovima većih nadmorskih visina. Ovaj trening
prvom slučaju pristupa se jednokratnom
mnogi ubrajaju u specijalno sredstvo biološkog
izlaganju toploti u sauni, nakon čega se telo
oporavka. Sa higijenskog stanovišta visinski
48
trening treba posmatrati i kao potencijalnu pojačana, a rad srca ubrzan. Sportista se u prva
mogućnost da izmenjena svojstva vazduha, tri dana, u većini slučajeva dobro oseća i često
koja se tamo sreću, mogu kod pojedinaca imati je nerealan u proceni svojih radnih sposobnosti,
i neželjeno dejstvo. Osim toga u organizmu smatrajući je visokom. Posle trećeg dana mogu
sportiste za vreme ovih priprema dešavaju se se pojaviti znaci visinske bolesti sa
neke dodatne strukturalne i fiziološke promene karakterističnim simptomima: vrtoglavicom,
u procesu prilagođavanja na sve teži mišićni glavoboljom, nesanicom, razdražljivošću,
rad, koje je potrebno objasniti. gubitkom apetita, mukom, krvavljenjem iz nosa
i dr.
Pod izmenjenim visinskim uslovima koji
značajnije utiču na razvoj većeg tz. Zapaža se gubitak finog osećaja ravnoteže,
postvisinskog efekta, podrazumevaju se visine kontrole vremena i distance, kao i narušavanje
iznad 1.000 metara od nivoa mora. Boravak u koordinacije pokreta. Navedene promene
nižim planinskim uslovima nema bitnijeg javljaju se najčešće samo prilikom prvog
uticaja na radne sposobnosti. boravka na planini, dok se kasnije ne javljaju ili
su promene sasvim blage.
Izmenjeni visinski uslovi posledica su
sniženog atmosferskog pritiska, odnosno Kod pojedinaca visinska bolest ima produžen
smanjenog parcialnog pritiska kiseonika. Osim tok, ponekad toliko da remeti kontinuitet
ovoga, izmenjena je i gustina, odnosno otpor trenažnog procesa. Poznati su i slučajevi
vazduha, temperatura, kao i vlažnost vazduha. sportista koji uopšte ne podnose visinske
pripreme.
Sniženom parcijalnom pritisku kiseonika
organizam se suprotstavlja povećanom U drugoj fazi prilagođavanja, u srčano-
ventilacijom pluća, i u uslovima relativnog sudovnom i disajnom sistemu usavršavaju se
mirovanja nema većih problema u adaptaciji procesi stvaranja energije i povećava se njihova
sve do srednje visinske klime od 3500 metara funkcionalnost, pa je bolje snabdevanje tkiva i
nadmorske visine. ćelija sa kiseonikom i hranljivim materijama.
Krize aklimatizacije moguće su i u ovoj fazi, ali
Međutim, prilikom vežbanja i većih fizičkih
sa lakšim subjektivnim smetnjama.
naprezanja u procesu treninga, adaptacija i
potpuna aklimatizacija nastaje tek posle 3-4
nedelje.
U procesu aklimatizacije na sniženi parcijalni
pritisak kiseonika organizam se, pored već
navedene hiperventilacije pluća, prilagođava
povećanjem broja crvenih krvnih zrnaca, koji
su istovremeno bogatiji hemoglobinom, i
olakšanim transportom kiseonika iz krvi u
mišićno sadržaja mioglobina (sposoban je da
veže kiseonik za sebe slično kao hemoglobin u
crvenim krvnim zrncima) i oksidacionih
enzima u mišićima.
Aklimatizacija sportista na visinske uslove u
principu je aktivna, jer su fiziološke funkcije
organizma podsticane radom mišića na brže
prilagođavanje. Za razliku od ove, pasivna
aklimatizacija nastala samo boravkom na
planini traje mnogo duže, u zavisnosti od
visine, nekada do 6 meseci.
U prvoj etapi aklimatizacije, od 1-8 dana
aktiviraju se mehanizmi regulacije disajnog i
srčanog sudnog sistema. Ventilacija je
49
Slika 3
Treća faza je period pune aklimatizacije, sa veće. Zapravo visinski trening je samo jedna
stabilnim srčanim i plućnim funkcijama, kao i faza u ukupnom programu trenažnog rada.
drugim adaptacionim promenama u mišićima, Najveći učinak fizičko-funkcionalnog
krvi i ostalim organima. potencijala ostvaruje se na planu aerobne moći,
Na tok aklimatizacije, kao i na tempo razvoja odnosno izdržljivosti. Porast anaerobnih
fizičko-funkcionalnih sposobnosti, značajno sposobnosti, kao i ukupnih radnih sposobnosti,
utiče i zdravstveno stanje sportiste, kao i takođe je značajno.Zašto trening na planini
njegova prethodna pripremljenost. Na visinske doprinosi bržem i većem razvoju opštih fizičkih
pripreme odlaze apsolutno zdravi sportisti čije mogućnosti nije još u potpunosti razjašnjeno.
je zdravstveno stanje ispitano neposredno pre Nije poznato ni u kojoj meri se to ostvaruje,
odlaska na pripreme. Porast radnog učinka biće mada je evidentno da pozitivni efekti postoje.
veći ako je i stanje treniranosti pre odlaska bilo Slični podsticajni mehanizmi na razvoj funkcije
50
postižu se i za vreme nizijskog treninga, nastaju znatno ranije pa to skraćuje vreme

pojavom hipoksičnog stanja (manjak kiseonika radnog angažovanja, a produžava vreme
u organizmu) za vreme intenzivnog mišićnog oporavka između dva treninga.
rada. Međutim, stanje hipoksije, odnosno Pored navedenog na aklimatizacione promene
»gladi« za kiseonikom, pri treningu na planini, utiču i sam boravak na planini, pošto izmenjena
pored napornog vežbanja, u značajnoj meri svojstva vazduha produžavaju svoje dejstvo i
stvara i sam pad parcijalnog pritiska kiseonika. posle treninga. Da bi se ovaj uticaj povećao, za
Tabela
SASTAV NAJČEŠĆE KORIŠĆENJE HRANE (Vrednost se odnosi na 100 gr jestivog dela namirnice)
Red. Proteini Masti Ugljeni

Vrsta namirnice J-džul (KCal)
broj u gr u gr hidrati
1. Govedina srednje masna 649 (155) 19,6 7,5 0,4
2. Svinjetina srednje masna 1466 (350) 15,2 31,0 0,4
3. Jagnjetina 674 (161) 21,0 8,0 -
4. Svinjska jetra 566 (135) 21,0 5,0 1,5
5. Šunka 1403 (335) 25,0 25,0 -
6. Suva slanina 2986 (713) 9,0 72,8 -
7. Domaće kobasice 2195 (524) 23,0 45,9 -
8. Viršle 712 (170) 12,0 13,0 -
9. Piletina 633 (151) 20,5 7,2 -
10. Riba – šaran 624 (149) 16,7 8,7 -
11. Mleko 281 (67) 3,4 3,6 4,8
12. Buter 3171 (757) 0,6 81,0 0,4
13. Jogurt 218 (52) 3,3 3,1 2,7
14. Sir –kravlji 406 (97) 1,7 1,2 4,0
15. Kačkavalj 1634 (390) 25,0 31,0 -
16. Jaja 679 (161) 12,8 11,4 0,7
17. Mast – svinjska 3088 (952) - - -
18. Pirinač 1495 (357) 7,5 1,6 75,9
19. Polu beli hleb (70%) 984 (235) 7,5 0,4 49
20. Keks 1687 (405) 8,6 10,4 66,7
21. Makarone 1563 (373) 12,9 0,7 76,5
22. Boranija 138 (33) 2,5 0,2 6,5
23. Pasulj 1282 (306) 23,7 1,7 47,3
24. Krompir 364 (87) 2,0 0,1 19,1
25. Kupus 117 (28) 1,7 0,2 2,0
26. Paprika (crvena) 117 (28) 1,2 0,2 3,1
27. Paradajz 83 (20) 1,0 0,3 5,8
28. Jabuke 243 (58) 0,3 0,4 12,9
29. Grožđe 260 (62) 0,7 0,4 13,5
30. Pomorandže 188 (45) 0,9 0,2 9,8
31. Šećer 1675 (400) - - 97,5
32. Pekmez 963 (230) 1,5 - 54,8
33. Med 1403 (335) - - 81,0
34. Čokolada – mlečna 2408 (575) 8,9 34,5 53,1
35. Voćni sok – mešani 151 (36) 0,5 0,2 8,0
36. Pivo 205 (49) - - -
Stimulirajući nadražaj za razvoj funkcije u boravak se biraju mesta sa višom nadmorskom

planini nastaje pri manjem stepenu mišićnog visinom u odnosu na mesta gde se trenira.
naprezanja, kada su energetske rezerve još uvek Preventivne higijenske mere koje treba
očuvane u značajnoj meri, a to pogoduje preduzeti za vreme boravka u planini, pored
obimnijim promenama u oblasti radnog mera vezanih za pravilno izvođenje treninga,
potencijala i aklimatizacionih procesa uopšte. potrebno je obezbediti odgovarajuću kvalitetnu
Iz istih razloga i svi korisni efekti treninga ishranu. Ishrana mora biti raznovrsna, sveža i u
51
odnosu na nizijsku, nešto bogatija ugljenim i povremenom zamenom nekih od njih drugim
hidratima. Ukoliko je bogata voćem i povrćem, sličnim sredstvima ili preparatom.
dodatna vitaminizacija nije potrebna. Zbog
smanjene vlažnosti vazduha i čestog zapaljenja HIGIJENA ISHRANE
gornjih disajnih puteva treba izbegavati
gazirana pića. Hrana je jedan od osnovnih preduslova života.
Vodeno soni bilans obezbeđuje se uzimanjem Pravilnom ishranom obezbeđuje se stabilnost
čajeva sa dodatkom limunske kiseline, gustim unutrašnje građe organizma i potrebna energija
sokovima kiselog ukusa i preparatima za normalno odvijanje fizioloških funkcija i
mineralnih soli (postoje u kombinaciji sa raznih oblika stvaralačkih aktivnosti.
vitaminima). Napici treba da budu kiselog Za sportiste kvalitetna ishrana ima poseban
ukusa iz dva razloga. Prvo, jer smanjuju pojavu značaj iz više razloga. Osnovno je, međutim, da
žeđi i drugo što pomažu lučenju sluzi u kroz naporne fizičke aktivnosti u sportu
disajnim putevima, a to ublažava nepovoljno organizam sportiste trpi znatne strukturne
dejstvo suvog i hladnog planinskog vazduha. promene i preživljava veliki gubitak energije,
Najpogodnije planine za trening sportista su često do krajnjeg iscrpljenja energetskih izvora.
one koje su visoke od 1600-2800 metara. Stoga je odgovarajuća ishrana, u potrebnoj
Vreme potrebnog boravka je najmanje dve količini, neophodna da bi se ponovo
nedelje, ali je znatno bolje ako je duže – do 4 uspostavila poremećena strukturna i energetska
nedelje. Korisni postvisinski efekat, vraćanjem ravnoteža.
u niziju, javlja se posle vremena U kojoj meri, u uslovima kada je obezbeđena
reaklimatizacije koja traje od 3-5 dana. kvalitetna ishrana, specijalno odabrana ishrana
Visinski trening najkorisniji je za sportiste u može doprineti boljim sportskim rezultatima
čijim sportskim disciplinama dominira nije još sasvim razjašnjeno. Pri razmatranju
izdržljivost, odnosno za sve one čije takmičenje značaja sportske ishrane sve više preovladava
traje duže od 60 sec. mišljenje da joj izuzetan značaj treba pridavati
onda kada je ona nedovoljna ili nekvalitetna,
Uopštavajući značaj sredstava za brži nego što joj treba pripisivati neku čudesnu moć
oporavak opravdano je verovanje u njihov pri postizanju vrhunskih rezultata. To ipak ne
koristan efekat, pogotovo kada se radi o znači da se ishrana sportista, po količini,
fizičko-terapeutskim sredstvima. Međutim, sva sadržaju i rasporedu obroka, ne razlikuje od
ova sredstva ima smisla koristiti samo onda uobičajene normalne ishrane.
kada su u pitanju kvalitetni, vrhunski sportisti.
Za sve ostale sportiste, a naročito mlade, koji su ISHRANA SPORTISTA
još u fazi razvoja, osim uslova da im se
Pravilna ishrana sportista je jedan od osnovnih
obezbedi redovna, raznovrsna, visoko kalorična
faktora razvoja sportske forme. Njen osnovni
ishrana bogata svim elementarnim sastojcima
zadatak je da obezbedi organizmu dovoljno
hrane, primena ovih sredstava nije neophodna a
energetskih i gradivnih materija, najmanje
neka od njih mogu biti i štetna, više iz razloga
onoliko koliko se u toku dana izgubi.
što stvaraju zavisnost od preparata koji im
Neracionalna ishrana, bez obzira da li se radi o
mogu malo pomoći, nego što prave fiziološke
manjku gradivnih i energetskih sastojaka hrane,
smetnje.
na kraju se završava padom sportske forme, a
Pri upotrebi navedenih sredstava potrebno je ponekad nastaju i uslovi za opšti poremećaj
imati u vidu da sportisti izvesno vreme prolaze zdravlja.
kroz fazu privikavanja na primanjena sredstva,
Kad se govori o pravilnoj ishrani misli se na
i da se korisni efekti ne javljaju odmah. Ali sa
ishranu koja u dovoljnoj meri nadoknađuje
druge strane, nakon duže upotrebe istoga
organizmu sve elementarne sastojke hrane. U
sredstva, zbog stvorene navike, prvobitno
normalnoj ljudskoj ishrani zastupljenost ovih
ostvareni efekti postepeno počinju da opadaju.
elemenata u obezbeđivanju dnevnih energetskih
Ispitivanja su pokazala da se ovo može sprečiti
primenom istovremeno više različitih sredstava
52
potreba je sledeća: belančevina 12-15%, masti hrana u odgovarajućoj zapremini. Osim toga i
25-35% i ugljenih hidrata 50-60%. prirodna ishrana je najčešće u vidu manje ili
više kabaste hrane, pogotovo ona koja je bogata
U odnosu na karakter i vrstu vežbanja, pri
ugljenim hidratima.
čemu je odlučujuće koje su fizičke osobine
najviše zastupljene u sportskoj disciplini, Pri izboru hrane za sportiste osnovno je da se
moguće je izvršiti podelu sportske ishrane na ne zaobiđu navike u ishrani. Svaki sportista voli
nekoliko grupa. neku hranu, često pripremljenu na poseban
način, i kad god postoji mogućnost treba mu
Za sportske discipline u kojima dominira
ovu želju ispuniti.
izdržljivost kao fizička osobina (trčanje na duge
pruge, maratonsko plivanje, biciklizam i dr.), Hrana sportiste treba da je lako svarljiva,
osnovno je da se u toku treninga i takmičenja kalorična, raznovrsna, sveža i uz to bogata
oslobađa velika količina energije. Zato u vitaminima i mineralima.
ishrani ovih sportista u najvećoj meri moraju Teška punomasna hrana, pršut i mahunasti
biti zastupljeni ugljeni hidrati. Procentualni plodovi teško i dugo se vare i nisu preporučljivi
odnos osnovnih sastojaka hrane sledeći: u ishrani sportista.
belančevine 15%, masti 25% i ugljeni hidrati
60%. Za obezbeđenje potrebnih belančevina
sportisti treba ponuditi posnija mesa, najbolje
Na suprotnoj strani u pogledu potreba
govedinu, teletinu, divljač, živinsko meso, ribu,
hranljivih sastojaka, nalaze se sportisti u čijim jaja, mleko, kobasice sa manje masti, šunku itd.
aktivnostima najviše dolaze do izražaja snaga i
brzina. Dobar deo belančevina unosi se i hranom
biljnog porekla. Sportisti koji se hrane pretežno
Tipični predstavnici ovih sportova su dizači belančevinskom ishranom čak 2/3 ukupnih
tegova i bacači u atletskim disciplinama. Za belančevina obezbeđuju iz hrane životinjskog
vreme rada kod njih se u znatnoj meri menja porekla, pa moraju ishranom unositi znatne
struktura mišića u smislu gubljenja količine mesa, u proseku između 350-400 gr.
belančevina. Iz tog razloga je ishrana ovih
sportista pretežno belančevinska, sa sledećim Obnova masti vrši se iz viška unetih ugljenih
procentualnim odnosom kalorijske vrednosti hidrata i mastima iz mesa, pošto sve vrste mesa
osnovnih hranljivih sastojaka: belančevina sadrže izvestan procenat masti. Mastima su
22%, masti 36% i ugljenih hidrata 42%. takođe bogati buter, margarin kao i mnoga
druga hrana.
Negde u sredini nalaze se sportisti kod kojih
su i snaga i izdržljivost podjednako značajni u Izvor ugljenih hidrata u ishrani sportista je
treningu i takmičenju. Među njima su veslači, najveći. Najčešće se unose hlebom,
kajakaši, desetobojci i dr. Dnevne kalorijske testeninama, krompirom, raznim vrstama
potrebe ovi sportisti obezbeđuju se sledećim kolača, čokoladom, medom, marmeladom,
procentualnim odnosom elementarnih svežim voćem i povrćem, kompotima,
hranljivih sastojaka: belančevina 17%, masti pudingom i ostalim namirnicama.
27% i ugljenih hidrata 56%. Vitamini i minerali nalaze se u raznim
Takmičari svih ostalih sportova prema količinama u svim navedenim namirnicama.
sadržaju osnovne ishrane pripadaju, ili su U pripremi hrane treba pribegavati svim
sasvim blizu, jednoj od pomenutih grupa. kulinarskim veštinama kako bi hrana bila što
ukusnija i što lakša za probavu. Ono o čemu
IZBOR HRANE ZA SPORTISTE treba razmišljati je to da hrana pri obradi što
Teorijski najpogodnija ishrana za sportiste bila manje gubi od svoje hranljive i vitaminske
bi ona koja je po količini mala, a po bogatstvu vrednosti. Kuvanjem npr. mesa i ostale
hranljivih sastojaka velika. Međutim, uzimanje namirnice gube puno od svoje vitaminske, pa i
ovakve hrane praktično je nemoguće iz razloga hranljive vrednosti. Meso je najbolje pripremati
što je čovek biće sa mešovitom ishranom i pečenjem i prženjem na žaru. Tada se brzo
normalno varenje može da ima samo kada je stvara kora koja sačuva mnoge sastojke hrane,
53
što nije slučaj pri kuvanju jer se niz elemenata

hrane rastvori i pređe u vodu.
Podela ishrane sportiste u odnosu na sportsku

angažovanost
Pored podele ishrane prema karakteru vežbi
ona se deli takođe i u odnosu na zbivanja i
događaje vezane za sportsko angažovanje, pa
tako razlikujemo osnovnu ishranu,
predturnirsku ishranu, turnirsku ishranu i post
turnirsku, odnosno post takmičarsku ishranu.
Osnovna ishrana – je uobičajena ishrana
sportiste u toku godine. Za sportiste sportskih
disciplina izdržljivosti ishrana je bogata
ugljenim hidratima, za razliku od sportista koji
se takmiče u sportovima snage i brzine, čija je
ishrana pretežno belančevinska.
54
Do promene u osnovnoj ishrani dolazi onda U toku godine izbor namirnica za pripremu
kada se bitno menja sadržaj trenažnog rada. osnovne ishrane sportista je velik. Kritičan
Tad se menja ili više menjaju i ukupne dnevne period je zima kada je ponuda svežeg voća i
energetske vrednosti, kao i njeni sastojci. Npr. povrća nešto smanjena, pa je i vitaminska
za vreme rada na razvoju opšteg fizičkog vrednost hrane manja. Opravdano je tada ove
potencijala svi sportisti moraju uzimati više materije nadoknađivati nekim od poznatih
ugljenih hidrata. Suprotan primer je veće preprata, najbolje u kombinaciji sa mineralima.
unošenje hranom belančevina u vreme
pojačanog rada na snazi.
55
Uobičajeno je da se osnovna ishrana uzima tri Stvaranje većih energetskih rezervi je

puta na dan, za vreme doručka, ručka i večere. višednevni proces i traje u proseku između 3-7
Zbog promenljivog sadržaja trenažnog rada, od dana uoči takmičenja, pa to na izvestan način
dana do dana, praktično je nemoguća umanjuje značaj ishrane na dan takmičenja, jer
određivanje kalorijskog odnosa među obrocima se osnovna energija za što efikasniji rad manje
za duži vremenski period. U zavisnosti kada je stvara na dan takmičenja.
trening, prepodne, popodne, uveče ili u svim Predturnirska ishrana bogata je ugljenim
ovim terminima, izabraće se vreme za glavni hidratima. Belančevinama treba zadovoljiti
obed. elementarne potrebe (1 gr belančevina/kg/TT) i
Cilj glavnog obeda je da organizam obezbedi obezbediti ih lako svarljivim namirnicama:
potrebnom energijom za obavljanje radnih kajganom, mlekom, piletinom, teletinom na
zadataka sledećeg treninga i tako spreči veće žaru itd.
korišćenje energije iz deponovanih rezervi. Turnirska ishrana ili ishrana na dan
Čest je, međutim, slučaj u savremenom takmičenja treba da je takva da što manje
sportskom treningu da je vreme između opterećuje organe za varenje. Korisno je da
pojedinih treninga u toku dana sasvim kratko i sportisti u takvim prilikama popiju samo sok i
ne dozvoljava uzimanje hrane u dovoljnoj čaj sa šećerom ili medom, a tek posle
količini, jer se ona do sledećeg treninga ne bi takmičenja uzimaju obilnije obroke. Kada su
potpuno svarila. Tada se u toku dana takmičenja popodne, da bi se suzbio osećaj
obezbeđuje minimum potrebne energije, a sve gladi, uzima se više puta ovakav napitak. U
ono što nije moglo da se unese ranije slučaju večernjeg nastupa za doručak je
nadoknađuje se uveče. Ovaj obrok ne bi smeo preporučljivo uzeti normalan obrok lako
da sadrži suviše belančevina, jer ova hrana ima svarljive hrane, a posle toga, do nastupa, preći
podražajno dejstvo na CNS pa bi san mogao na tečne napitke.
biti poremećen.
Ovakav način ishrane neposredno pred
Vreme potrebno da se hrana u organizmu takmičenje, na koji naši sportisti još uvek nisu
pretvori u jedinjenje za neposredno korišćenje navikli, u praksi se pokazao korisnim. Ne
kreće se od 2-5 h. Ako sportisti uzimaju hranu opterećuje organe za varenje a štedi
koja se lako vari sposobni su za trening već deponovanu energiju za mišićni rad, pošto
posle 3-4 h, a za takmičenje obavezno tek posle uneseni šećeri održavaju potrebni nivo šećera u
4 h. Samo je laka hrana – čaj, kakao, mleko, sa krvi.
dodatkom šećera već posle 2 h svarena, pa je
pogodna kao dopunska ishrana sportiste u Najveći problem sa turnirskom ishranom
vreme višednevnih treninga. imaju sportisti koji u toku dana više puta
nastupaju (stonoteniseri). Često između dva
Hranu treba uzimati pre svakog treninga, nastupa nema ni sata pauze. Tada je najbolje da
naročito to važi za mlade sportiste u razvoju. na pola sata (vreme potrebno da glukoza dospe
Izbegavanje obroka iz raznih razloga je loša iz organa za varenje u krv) uoči sledećeg
navika. Uvek se može izabrati takva hrana koja nastupa sportisti popiju manju količinu tečnosti
neće remetiti izvođenje redovnih treninga, koji (200-400 ml) sa dodatkom šećera u
ipak nisu tako učestali da sprečavaju redovnost koncentraciji između 2-10%. Dobro je da se
osnovne ishrane. napicima doda limunska kiselina, da bi dobili
Predturnirska ili predtakmičarska ishrana – kiseo ukus koji ne izaziva žeđanje. Nije
treba da obezbedi sportistima uslove za preporučljivo u ovakvim prilikama uzimati
stvaranje što većih zaliha energije, pogotovu gazirana pića.
onima koji nastupaju u sportovima izdržljivosti. Sportisti čije takmičenje dugo traje (biciklisti,
Tu se pre svega misli na tzv. superkonpenzaciju maratonci) treba za to vreme da uzimaju dosta
glikogena, koja u osnovi, kako je to već tečnosti u vidu 2-2,5% rastvora šećera.
opisano, predstavlja izmenjeni režim treninga i
ishrane u cilju što većeg obogaćivanja mišića i Postturnirska ili posttakmičarska ishrana treba
jetre rezervama glikogena. u što kraćem roku da obezbedi potpunu
56
regeneraciju istrošenog organizma i sa tog sve tkivne strukture osim mišićnih. Mišići ovu
stanovišta ona je u najvećoj meri u funkciji glukozu mogu da koriste samo izuzetno, kada
bržeg oporavka. dugotrajnom aktivnošću iscrpe svoje rezerve,
deleći ostatak posle obezbeđenja CNS, crvenih
Ponovno obogaćivanje energetskih izvora
krvnih zrnaca i nadbubrega, čije se funkcije ne
najbrže je ako se u organizam unosi dosta
mogu normalno odvijati pri smanjenom
ugljenih hidrata, jer je »glad« za šećerima tada
snabdevanju glukozom.
najveća.
Mišićni glikogen koriste sami mišići, i to tako
Prvi obrok posle takmičenja uzima se
da svaki mišić koristi samo svoje rezerve, čak i
najranije 1 h posle nastupa. Pre toga dolaze u
u slučajevima konačnog iscrpljenja rezervi
obzir samo rastvori šećera u vidu sokova,
mišići u radu nisu u mogućnosti da preuzmu
čajeva, hladnih kompota, tečnih pudinga i
glikogen manje angažovanih mišića.
slično.
Energetsko obezbeđenje iz glikogena, pod
OSNOVNI SASTOJCI ISHRANE pretpostavkom da se sve raspoložive rezerve
Ugljeni hidrati, masti i belančevine, zajedno iskoriste, iznosilo bi od 7540-12880 džula
sa vitaminima i mineralnim solima, (1800-3075 džula KCal), a to je nedovoljno da
predstavljaju osnovne hranljive sastojke. bi se obezbedile dnevne potrebe sportista u
energiji. Ostatak nastaje sagorevanjem masti,
Ugljeni hidrati i masti nosioci su energije, dok
koje imaju ulogu zaštitnika glikogenskih
su belančevine gradivne materije, a samo
rezervi u organizmu.
izuzetno (u vreme gladovanja) davaoci
energije. Pri sportskim aktivnostima mišićni glikogen
ozbiljnije se troši samo onda kada su napori
Vitamini i mineralne soli značajno utiču na
intenzivni. Veličina izvršenog rada u takvim
tok izmena materija u organizmu, najčešće kao
uslovima u direktnoj je srazmeri sa bogatstvom
sastavni delovi hormona i fermenata –
glikogenskih rezervi, i sportisti nastoje da one
bioloških regulatora fizioloških funkcija.
budu što veće. Posebnim režimom treninga i
Ugljeni hidrati ishrane dobro pripremljeni sportisti uspevaju da
u znatnoj meri uvećaju sadržaj glikogena.
Ugljeni hidrati procentualno su najviše Normalno mišići sadrže 1,5-2 gr% glikogena, a
zastupljeni u ljudskoj ishrani, često i do 60% nakon faze superkompenzacije i do 4,5 gr%.
ukupnih hranljivih vrednosti. U organizam se
unose kao složena jedinjenja skroba u hrani U čemu se sastoji procenat superkompenzacije
porekla žitarica ili kao jednostavnija jedinjenja glikogena? Osnovno je da u mišićima nastane
šećera. Ima ih dosta u hlebu, slatkišima, voću i »glad« za ugljenim hidratima. To se postiže
povrću, kao i drugim vrstama hrane u nešto obimnijim i intenzivnijim treningom i ishranom
manjoj količini. siromašnom ugljenim hidratima u trajanju od
nekoliko dana. Posle toga, 3-4 dana uoči
Nakon razlaganja u sistemu organa za varenje nastupa prelazi se na laganiji trenažni rad i
ugljeni hidrati u obliku glukoze prelaze u krv, ishranu bogatu ugljenim hidratima.
odakle ih ćelije odmah mogu koristiti kao izvor
energije, ili ih deponuju kao rezervu u obliku Iako postoji mogućnost pretvaranja i masti i
glikogena u jetri i mišićima. U slučaju da su belančevina u ugljene hidrate, akumulacija
rezerve ovoga jedinjenja popunjene, višak glikogena u mišićima u višku ostvaruje se samo
glikoze biće pretvoren u masti, koje se talože u na račun ugljenih hidrata. Eksperimentima je
masnim depoima. dokazano da se manjim unošenjem ugljenih
hidrata smanjuje procenat glikogena u mišićima
Ukupne glikogenske rezerve u organizmu i u jetri. Posebno je neprijatno opadanje rezervi
kreću se između 450-750 gr od čega oko 1/10 u u jetri, jer se iz njih reguliše nivo glukoze u
jetri. U većoj količini deponovane su kod dobro krvi, koja je za neke sisteme i organe jedini
treniranih sportista. izvor energije.
Glikogenom iz jetre održava se potrebni nivo
glukoze u krvi, kojom se energetski obezbeđuju
57
Pri ishrani u kojoj preovlađuju ugljeni hidrati naporniji rad. Pri sportskim takmičenjima koja
treba voditi računa da se u tome ne pretera, dugo traju, masti skoro u potpunosti
pošto ugljeni hidrati vezuju znatnu količinu obezbeđuju mišiće energijom. Prelaskom na
vode. Jedan gram ugljenih hidrata vezuje 3 gr teže oblike rada, sporijeg oslobađanja energije
vode, pa bi to moglo dovesti do povećanja iz masti, kao i zbog obimnijeg trošenja
telesne težine. kiseonika za oksidaciju masti, mišići prelaze na
stvaranje energije iz ugljenih hidrata, odnosno
Masti iz glikogena.
Masti su pretežno energetske materije. U Masti u ljudskoj ishrani, pored značaja kao
organizam se unose masnoća životinjskog i energetskog izvora, važne su i kao nosioci u
biljnog porekla. Dnevna ishrana zastupljena je njima topljivih vitamina (A, D, E i K).
mastima i do 40%.
Sportisti rezerve masti uglavnom
Rezerve masti u organizmu su velike i kao podmiruju iz viškova unetih ugljenih hidrata
izvori energije, za razliku od ugljenih hidrata, (deo koji se ne pretvara u glikogen). Veće
stoje na raspolaganju u skoro neograničenim unošenje masnih materija nije zastupljeno
količinama. Osim toga, masti su veoma bogate među sportistima iz razloga što se glikogen kao
energijom. Jedan gr masti oslobađa energiju od
Tabela 8
POREĐENJE MINERALNIH POTREBA ZA NESPORTISTE I SPORTISTE (Po DONAT/ŠILER-u)
Minerali nesportisti sportisti
Gvožđe 15 mg 30-50 mg
Fosfor 1,5 gr. 3-5 gr.
Kalcijum 1 gr. 2-3 gr.
Kuhinjska so 10 gr 15-25 gr.
38 J (9 KCal), dok ugljeni hidrati oslobađaju osnovni izvor energije za anaerobni

samo 17 J (4,1 KCal). metabolizam – od koga pre svega zavisi
kvalitet sportiste u mnogih sportskim
Masti su složena jedinjenja alkohola i masnih
disciplinama, regeneriše iz hrane koja je bogata
kiselina. Za stvaranje energije oksidacijom
ugljenim hidratima. Isto tako suviše masna
koriste se masne kiseline, koje do sinteze
hrana nije prijatnog ukusa.
direktnog davaoca energije – jedinjenja
bogatog energijom ATP-a, prolaze isti put Belančevine
razgradnje kao i ugljeni hidrati.
Za ljudski organizam belančevine
Tabela 9
UKUPNI ENERGETSKI PROMET
Veličina mišićnog rada Profesija džula (KCal)
Sedeći posao administrativac 9650 (2300)
krojač, obućar, crtač, knjigovezac,
Umeren rad mišića 11750 (2800)
prec. mehaničar
Srednje težak posao stolar, mehaničar, metalac 14650 (3500)
Težak mišićni rad zemljoradnik, kamenorezac 17800 (4250)
Najteži mišićni rad rudar, drvoseča, kosač 21000 (5000)
Kao izvori energije za mišićni rad masti se predstavljaju osnovnu gradivnu materiju, a
koriste u velikim količinama. samo u izuzetnim prilikama gladovanja mogu
da posluže i kao izvor energije.
Sve do intenziteta rada u proseku oko 80% od
kiseoničkog maksimuma, masti su osnovni U organizam se unose hranom životinjskog i
davaoci energije. Na taj način štede se rezerve biljnog porekla, i to najbolje u istom odnosu.
glikogena kao neophodnog izvora energije za
58
Belančevine predstavljaju osnovni sastavni Nedovoljno unošenje vitamina u dužem

deo svih živih bića. Građa i funkcija ćelija u vremenskom periodu praćeno je poremećajem
biti je predodređena postojanjem belančevina. prometa materija, često u vidu bolesti, sa jasno
izraženim znacima. Ove bolesti, nazivaju se
Unutar-ćelijski sadržaj belančevina u toku je
avitaminozama zbog nedostatka vitamina.
stalnih promena, razgradnje i obnove. Naročito
Danas se one susreću jedino još u zemljama
je za vreme napornog vežbanja veliki gubitak
gde problem ishrane nije rešen.
belančevina u mišićima, pa se u vreme
oporavka, da bi se izgubljeno obnovilo, Dnevne potrebe za vitaminima su male i
nastavlja sa intenzivnim prometom ove izražene su miligramskim vrednostima. Veće
materije. potrebe javljaju se u vreme specifičnog stanja
Tabela 10
UKUPNI ENERGETSKI PROMET SPORTISTA
Sportska disciplina telesna težina u kg džul (KCal)
Dugoprugaši 70 22600 (5400)
Veslači 80 27650 (6600)
biciklisti 70 26000 (6200)
Boks 75 24300 (5800)
Fudbal 70 23000 (5500)
plivanje 70 23000 (5500)
gimnastika 60 17600 (4200)
Dizanje tegova 80 27650 (6600)
Iako se u organizam unosi kao materija metabolizma, kao što je doba rasta i razvoja,
dvojakog porekla, za ljudsku ishranu značajnije trudnoća i dugotrajno i naporno vežbanje.
su belančevine životinjskog porekla. Unete u Vitamini se unose u organizam rastvoreni u
organizam belančevine se razgrađuju na svoje mastima (A, D, E, K) i vodi (C, i vitamini iz
osnovne sastojke aminokiseline, iz kojih se grupe B).
potom sintetišu karakteristične belančevine
ljudskog organizma. Neke aminokiseline Vitamini u sportskoj ishrani mogu da se
organizam nije u stanju da stvara, te ih podele u dve grupe: na one koji direktno utiču
obavezno mora unositi. Ove bitne amino na radni učinak, i na one koji nemaju te
kiseline, često nazivane esencijalni, nalaze se osobine. U prvu grupu spadaju vitamini C,
samo u belančevinama životinjskog porekla, pa vitamini grupe B i E vitamin, dok su u drugoj
otuda odgovarajući procenat belančevina grupi vitamin A, D, K i vitamin B12. Ova
životinjskog porekla mora biti zastupljen u podela ne isključuje potrebu sportista za većim
ishrani. unošenjem vitamina iz druge grupe, jer njihova
uloga u uspostavljanju ravnoteže strukturnih i
Pretežna orijentacija u ishrani na belančevine funkcionalnih promena nakon izvršenog rada je
životinjskog porekla nije najbolja za sportiste. velika, iako na procese stvaranja energije
Od svih osnovnih hranljivih sastojaka nemaju većeg uticaja.
belančevine imaju najveće specifično dinamsko
dejstvo hrane, odnosno za preradu u organizmu Dnevne potrebe za vitaminima uvećavaju se
troše najveću količinu energije. I sve dok traje kod sportista procentualno uvećanom
ova razgradnja, sportista ne bi trebalo da se energetskom prometu.
ozbiljnije napreže trenažnim radom. Pošto je ukupni rashod energije znatno veći
kod sportova izdržljivosti, potrebe za
Vitamini
vitaminima su izraženije.
Vitamini su jedinjenja koja usmeravaju niz
komplikovanih reakcija u organizmu Da li je sportistima i pored obezbeđenja
(metabolizam). Deluju samostalno ili kao raznovrsne, kvalitetne hrane u dovoljnim
sastavni delovi hormona i fermenata i veoma su količinama, potrebno dodavati vitamine nije
značajni za pravilnu ishranu sportista.
59
sasvim jasno. Ako jeste, to se pre svega odnosi PP vitamin – ima ga u svakoj hrani. Značajan
na C i B1 vitamin. je za normalno odvijanje ćelijskog
metabolizma.
C vitamin – najviše ga ima u svežem voću i
povrću, osobito u paprici, spanaću, paradajzu, E vitamin – nalazi se u klicama žitarica.
limunu, pomorandži i kupusu. Dejstvo ovoga vitamina nije još dovoljno
razjašnjeno. Predpostavlja se da podstiče
Ovaj vitamin povoljno deluje na odvijanje
promet materija u mišićima i sprečava nastanak
oksidativnih procesa pri stvaranju energije i na
hipoksije.
izmene materija u međućelijskim prostorima,
naročito u potpornom tkivu (kostima, vezivu) i A vitamin – nalazi se u proizvodima
sluznicama. Uticaj ovoga vitamina na radnu životinjskog porekla: mesu, žumancetu, jetri
sposobnost je veliki, ali do danas nije poznato itd. Osnovna uloga ovoga vitamina vezana je za
kojim se sve mehanizmima ostvaruje taj uticaj. održavanje normalnog stanja epitelnih ćelija,
očuvanje vida i podsticanje rasta.
Nedostatak C vitamina u ishrani prouzrokuje
bolest nazvanu skorbut. Osnovni znaci ove Nedostatak ovoga vitamina izaziva poremećaj
bolesti su kapilarno krvavljenje, zapaljuje vida, koji se ispoljavaju naročito uveče znacima
desni, slab razvoj kostiju i teško zarastanje poremećaja prilagođavanja vida na mrak
rana. (kokošije slepilo).
Sportistima je poznato dejstvo C vitamina i D vitamin – najviše ga ima u ribljem ulju, a
uzimaju ga u dovoljnim količinama, često iznad znatno manje u žumancetu jajeta i mleku. Pri
potreba. Višak se deponuje u tkivima kao sunčanju u koži nastaje iz provitamina.
rezerva C vitamina. Mogućnost predoziranja C Ovaj vitamin podstiče izmenu materija u
vitamina ne postoji. kostima i ubrzava procese okoštavanja.
Uobičajene dnevne doze ovoga vitamina kreću U nedostatku D vitamina nastaje bolest
se između 35-50 mg. Sportistima u vreme avitaminoze rahitis, sa izraženim deformitetom
pojačanog treninga potrebne su znatno veće kostiju.
količine, i do 500 mg.
B1 vitamin – nalazi se u klicama raznih Mineralni soli
žitarica, mahunastom povrću i kvascu. Značaj Mineralne soli su materije neorganskog
ovog vitamina vezan je za energetsku izmenu porekla koje se u organizmu pojavljuju u
materija. raznim oblicima, čineći sastavni deo građe
Nedostatak ovoga vitamina izaziva bolest pojedinih delova tela ili kao biološki
avitaminoze »Beri-beri«, sa osnovnim katalizatori učestvuju u regulaciji prometa
promenama na mišićnom tkivu, nervnom materije u tkivima i ćelijama. Istovremeno
sistemu i srčanom mišiću. imaju sposobnost da menjaju fizičke i hemijske
osobine vode u kojoj su rastvorene, te
Potrebe sportista za ovim vitaminom, zbog promenom osmotskog pritiska, omogućuju
uticaja na energetski promet, su velike, naročito kretanje vode iz međućelijskih prostora u ćelije
u onih koji se bave sportovima izdržljivosti. i obratno.
Normalne doze B1 vitamina kreću se oko 1,5 Natrijum, hlor, kalijum, magnezijum,
mg. Doze za sportiste kreću se između 4-8 mg. kalcijum, fosfor i gvožđe nalaze se u organizmu
B2 vitamin – proizvode ga crevne baterije. u većoj količini, za razliku od cinka, fluora,
Uloga mu je u održavanju normalnog joda i kobalta koji se nalaze samo u tragovima.
energetskog prometa. Natrijum (Na) i Hlor (Cl( najvažniji su elementi
vanćelijske tečnosti, za razliku od ćelija u
kojima se nalazi kalijum (K). U jonskom stanju
B6 vitamin – Ima ga skoro u svim Na i K raspoređeni su sa obe strane membrane
namirnicama. Ovaj vitamin podstiče mišićnih ćelija i odgovorni su za nastajanje
metabolizam belančevina i značajan je u membranskog akcionog potencijala i
procesu oporavka sportista. prenošenja podražaja na mišiće.
60
Kalcijum i fosfor u vidu soli ulaze u sastav Metabolizam stvaralačkog učinka predstavlja
kostiju. Kalcijum pored toga ima ulogu u dodatni promet energije koji treba da obezbedi
kantrakciji mišićnih ćelija, a fosfor ulazi u celodnevne aktivnosti. Na njega u najvećoj
sastav energetskih jedinjenja (ATP, ADP). meri utiču mišićne aktivnosti.
Gvožđe je važan sastojak hemoglobina. Za osobe u dobu pune stvaralačke aktivnosti,
prosečne telesne težine, dnevne potrebe u
U organskim tečnostima najviše ima Na i K u
energiji (bazalni metabolizam + metabolizam
obliku soli natrijum hlorida (rastvor kuhinjske
stvaralačkog učinka) iznosi za muškarce 12150
soli) i kalijum fosvata. Joni Na i K ulaze u
džula (a (2900 KCal), a za žene 8800 džula
sastav pufernog-regulatornog sistema koji
(2100 KCal).
sprečava znatniju promenu koncentracije
kiselina i baza u telesnim tečnostima. U tabeli su date dnevne energetske potrebe
radnika raznih profesija.
Većina ostalih minerala, kao sastavni delovi
hormona ili fermenata, potpomažu mnoge Dnevne energetske potrebe sportista veće su
biohemijske reakcije u organizmu. nego u nesportista, čak i od onih koji rade
najteže poslove. Sledeća tabela to jasno
Dnevne potrebe u mineralima su male i sa
potvrđuje.
hranom se unose u odgovarajućoj količini.
Najveće potrebe organizam ima za natrijumom Dodatne potrebe sportista za energijom
i hlorom, odnosno za kuhinjskom soli, oko 10 proporcijalne su obimu i intenzitetu rada. Kako
gr. je on promenljiv u raznim ciklusima trenažnog
rada srazmerno ovim promenama, menja se i
Potrebe sportista za mineralima su veće. Za
dnevno unošenje hrane.
vreme produženih napora oni znojenjem, ili na
druge načine, gube deo ovih materija. U odnosu Izračunavanje energetskog bilansa sportista
na nesportiste ove potrebe su uvećane za 2,5-3 vrši se na sledeći način: u odnosu na uobičajene
puta. dnevne energetske potrebe (2900 KCal za
muškarce i 2100 za žene) dodaje se, u
Dnevne potrebe za hranljivim materijama zavisnosti od težine rada, 6-10 KCal na (kg
Hranljive materije treba da zadovolje osnovne težine) 1 ha rada. Ako je rad lagan onda je
potrebe organizma za gradivnim i energetskim dovoljno uvećati energetske zalihe za 6 KCal
materijama. Kako su potrebe za gradivnim (kg TT) 1 h. U slučajevima težih oblika rada za
materijama uglavnom konstantne, na vreme treninga ovo uvećanje raste i do 10 KCal
promenljivost dnevnih potreba u hrani utiču na kg (TT) 1 h.
samo razlike u energetskim potrebama.
POREMEĆAJ PROMETA VODE U
Dnevne energetske potrebe treba da obezbede ORGANIZMU SPORTISTE ZA VREME
bazalni metabolizam i metabolizam DUGOTRAJNIH I INTENZIVNIH FIZIČKIH
stvaralačkog učinka. NAPORA
Bazalni metabolizam je osnovni promet U telu odraslog čoveka više od 60% telesne
materija. U dnevnim energetskim potrebama mase sačinjava voda, što jasno ukazuje na
predstavlja onu energiju koja, u stanju važnost uloge koju ona ima. Bez nje ni jedan
mirovanja i na prazan stomak, pri normalnoj deo tela ne može opstati, a ne unošenje vode
telesnoj temperaturi i temperaturi okoline od koje bi dovelo do pada telesne mase za 15%
20o obezbeđuje stabilnim važne telesne izazvalo bi smrt. Ona je transporter i osnovni
funkcije – rad srca i krvotoka, disanje, rad rastvarač svih unetih materija u organizam i
bubrega i CNS. nezamenjiva komponenta u procesu ćelijskog
Bazalni metabolizam ne podleže bitnijim prometa materija.
promenama. Za muškarce on iznosi 4,2 džula U organizmu voda je raspoređena na ćelijsku i
(1 KCal) na kilogram telesne težine/1 h, što za vanćelijsku. Vanćelijska voda deli se na
osobu od 70 kg predstavlja 705 džula (1680 vaskularnu (vodu u krvnim sudovima) i
KCal) na dan. Kod žena on je manji za 5-10%. ekstravaskularnu, koja se deli još na
61
transćelijsku (vodu u priboru organa za varenje) termoregulacije oslobodi suvišnog

i vodu međućelijskih prostora. pregrejavanja.
Ako bi vodu u čovečijem organizmu pretvorili Toplota tela nastaje u mišićnim i drugim
u težinske odnose, ustanovili bi da odrasla ćelijama u toku fizičkih aktivnosti, a posledica
osoba od 70 kg sadrži ukupno 42 kg vode, od je ubrzanog prometa materija u procesu
koje je 32 kg smešteno u ćelijama, oko 10 kg u oslobađanja energije za obavljanje specifičnih
međućelijskim prostorima, nešto više od 3 kg u ćelijskih aktivnosti.
vidu plazme u krvnim sudovima i oko 1,5 kg Svaki produženi rad u sportu zahteva
transćelijske vode. uključivanje termoregulacionog aparata, bez
Dnevne promene u količini vode u određenim obzira na vremenske prilike. Do poremećaja
prostorima su male, a jedna od primarnih prometa vode i pojave pregrejavanja dolazi,
organskih funkcija je baš održavanje ovakvog međutim, samo u toplim i sparnim letnjim
stanja. Ovo se ne odnosi na sistem organa za danima, kada se organizam oslobađa viška
varenje, čije šupljine nemaju karakteristike toplote radom znojnih žlezda u otežanim
drugih unutrašnjih prostora i smatraju se uslovima, zbog sve manjeg priliva krvi pod
spoljašnjom sredinom. Kroz ovaj sistem za 24 h kožu i usporenog isparavanja vodene pare sa
prođe između 2-6 litara vode. površine tela.
Sastav navedenih telesnih tečnosti je dosta Pojava dehidracije i njeni znaci
sličan, jer se pojedine supstance nalaze u svim
tečnostima. Ono što ih međusobno razlikuje je Na početku znojenja gubi se tečnost iz
nejednaka koncentracija (gustina čestica) ovih međućelijskih prostora. Vremenom, pri
materija u njima. produženom znojenju, smanjuje se količina
vode u ovom prostoru, pa se remeti ustaljeni
Glavne supstance (mineralni sastojci) u odnos količine i koncentracije tečnosti u
ćelijama su kalijum i magnezijum u spoju sa ćelijama i sredine koja ih okružuje. Kako je
organskim fosfatima, a u međućelijskim znoj u odnosu na telesne tečnosti hipotoničan
prostorima to je natrijum u vidu hlorida i (ima manje rastvorenih čestica), voda u
bikarbonata. međućelijskim prostorima postaje sve
Kretanje tečnosti i rastvorenih materija sa koncentrovanija, što uslovljava prelazak vode
jednog mesta na drugo, ako se izuzme srce- iz ćelija u međućelijske prostore u cilju
pumpa koja omogućuje kretanje tečnosti izjednačavanja koncentracije. Daljim
organizmu uopšte, omogućeno je procesima znojenjem postepeno se smanjuje i ćelijska
osmoze i difuzije, kao i aktivnim prenošenjem voda. Tada već nastaju prve smetnje po
samih ćelija. organizam, kao posledica poremećenog
prometa materije u ćelijama, što se nepovoljno
Poremećaj prometa vode odnosi se najčešće odražava na radni učinak u sportu.
na njeno smanjenje ili dehidraciju, koja može
biti izazvana žeđanjem, čestim povraćanjem u Krajnji stepen dehidracije nastaje onda kada
toku bolesti i obilnim znojenjem. se bitno smanji voda plazme u krvnim
sudovima. Priticanje vode u međućelijske
U sportu ovakva stanja posledica su obilnog prostore je izvanredno smanjeno, pa se znojenje
znojenja i, retko, žeđanja, kao u slučaju svodi na minimum ili potpuno prestaje.
zalutalih alpinista npr. Organizmu sportiste preti pregrejavanje, kao i
Za vreme teškog i dugotrajnog rada u sportu, niz drugih psiholoških poremećaja uslovljenih
pogotovo pri visokoj spoljašnjoj temperaturi i nastalim smetnjama u krvotoku.
velikoj vlažnosti vazduha, organizam sportiste Sportista je nesposoban za dalji rad. Oseća
izgubi znojenjem do 4 litra telesne vode, a izrazitu slabost i žeđ. Usta su mu suva, a koža
nekada i više. Do ovako velikog gubitka vode bleda i vlažna. Krvni pritisak opada, puls je
dolazi zbog izvanredne zagrejanosti tela, mek, jedva opipljiv, i učestao. Prva pomoć kod
nekada i preko 41oC, i nastojanja organizma da ovakvih slučajeva sastoji se u odvođenju
se znojenjem i drugim vidovima
62
sportiste u hlad ili rashlađenu prostoriju i ubrzavaju prelazak vode iz želuca u creva, nisu
davanju hladnih napitaka. preporučljive, jer bi prepunjen želudac otežao
pokrete disajne muskulature.
U još težem stanju dehidracije sportista pada u
nesvest, a može i da halucinira (ima Po završetku takmičenja sportisti se
priviđenja). Na sreću ovako teški oblici dozvoljava da odmah uzima vodu, a ponovno
dehidracije retki su u sportu. nadoknađivanje izgubljene tečnosti treba da
usledi za 24 h, uzimanjem čiste vode ili vode
Zajedno sa vodom znojenjem se izlučuju i
koja se unosi sa redovnim obrocima hrane.
drugi sastojci, a najviše NaCl (kuhinjska so).
Otuda slan ukus znoja. Gubitak ovih sastojaka i Napici koji se uzimaju treba da budu
u najtežim slučajevima dehidracije nije velik, rashlađeni do temperature od 8-13oC, kako bi
jedva 6-8% od ukupnih vrednosti, pa se ne imali što veći uticaj na snižavanje telesne
uzima kao ozbiljan razlog za nastanak opisanih toplote. Osim toga hladni napici pojačavaju
promena. aktivnost želuca i omogućuju njegovo brže
pražnjenje. Ranije tvrdnje da ovakvi napici
Znojenje, kao faktor termoregulacije, sa
mogu da dovedu do grčenja u želucu su bez
razvojem treniranosti se usavršava. Sportista je
osnova. Problemi bi mogli da nastanu ako bi se
u stanju da znojem izgubi 2-2,5 puta više
odjednom uzela veća količina hladne vode.
tečnosti nego nesportista. Dobro treniran
sportista počinje da se znoji već posle 2-3 Tečnosti koje se preporučuju sportistima u
minuta, što nije slučaj sa manje pripremljenim toku takmičenja treba da sadrže šećer u
sportistom. Zbog ovoga dobro znojenje se koncentraciji 2-2,5 gr na 100 ml vode. Uneti
može smatrati jednim od znakova treniranosti. šećer brzo dospeva u krv i poboljšava ishranu
organa i tkiva koja se hranom obezbeđuju iz
Zajedno sa usavršavanjem funkcije znojenja
rezervi jetre, kao što je np. CNS. Unošenje
povećava se i otpornost organizma sportiste
koncentrovanijih rastvora šećera nepovoljno
prema štetnom uticaju dehidracije, odnosno
deluje na pružanje želuca i usporava
pregrejavanju. Prag osećaja žeđi pomera se
dopremanje vode do tkiva.
naviše i potreba za uzimanjem vode odlaže se
za kasnije. Ovo, međutim, ne znači da voda u Ostali sastojci, vitamini i minerali, mogu se
organizmu nije bitno smanjena i da je ne treba dodavati napicima u manjim količinama, kako
blagovremeno nadoknađivati. ne bi usporavali prelazak vode iz organa za
varenje u krv.
Preventivno uzimanje vode u cilju sprečavanja
dehidracije Među napicima koji se najčešće daju
sportistima, osim čiste vode, su sokovi, čajevi,
Preventivno uzimanje vode u cilju sprečavanje
»sportski napici« - koji sadrže vitamine i šećere
dehidracije i pregrejavanja organizma može biti
u dozvoljenim koncentracijama, a po završetku
pre, za vreme i posle takmičenja.
takmičenja i mleko.
Ranije shvatanje da pre takmičenja ne treba
Nije preporučljivo uzimati gazirana pića i
uzimati vodu, jer nepotrebno opterećuje
napitke sa dodatkom alkohola.
organizam, je sasvim pogrešno. Nova
ispitivanja su dokazala da sportisti, kad god mu
preti opasnost od prekomernog gubitka vode, LIČNA HIGIJENA
treba dati vodu, jer je to svakako bolje rešenje
od pojave pregrejavanja. Količina vode koja se Lična higijena je veoma široka oblast
daje ne sme da bude veća od 400-600 ml, a preventivne medicine. Ona proučava i iznalazi
uzima se pola sata pre nastupa. Tačnost uzeta sve one mogućnosti koje pojedincu mogu biti
ranije mogla bi biti izlučena pre takmičenja i ne od koristi u blagovremenom suprotstavljanju
bi imala željeni efekat. mnogobrojnim štetnim faktorima okoline. Isto
tako kroz ličnu higijenu stiču se saznanja o
U toku samoga takmičenja takmičar treba da pravilnom pristupu svakidašnjim aktivnostima,
uzima manje količine vode, od 100-200 ml, bez obzira da li se oni izvode u cilju
svakih 10-15 min. Veće količine, bez obzira što
63
zadovoljavanja fizioloških potreba ili su plod završnom delu tuširanja dobro je pustiti nešto
nekog drugog ličnog angažovanja. hladniju vodu. Posle oblačenja i privikavanja
na vremenske prilike spoljašne sredine napušta
Tako se kroz ovu nauku upoznajemo sa
se sportski objekt.
mnogobrojnim mogućnostima boljeg
prilagođavanja temperaturnih promenama, buci Greške koje čine sportisti odnose se na
i drugim fizičkim faktorima, zatim o načinu nepoštovanje, potrebe rashlađivanja. Oni u
pravilnog održavanja čistote tela i očuvanja žurbi odmah odlaze pod tuš. Na brzinu se
životne sredine, kao i o pravilnom pristupu okupaju i istuširaju hladnom vodom. Po
ishrani, radu treningu, odmoru i dr. oblačenju, međutim, dolazi do ponovnog
proširivanja krvnih žila i znojenja, da bi se
Ono što je osnovno u usvajanju higijenskih
dovršilo rashlađivanje tela.
principa je stvaranje navika. Nije dovoljno
znati šta nije dobro činiti i šta je nekorisno, već Ovo je neprijatno, pre svega, zbog toga što
to treba i primenjivati. Npr. svima je poznata postoji mogućnost prehlade, naročito zimi, a
štetnost duvana, preobilne ishrane, takođe i estetski nije najpogodnije.
nefiziološkog opterećenja, nedovoljnog sna, pa U slučajevima višednevnih treninga samo
ipak i dalje mnogi puše, gojazni su, hronično su posle zadnjeg treba koristiti sapun, jer bi
zamoreni i ne poštuju potrebu dovoljnog sna. ponavljajuće pranje sapunom odstranilo
Ovako detaljno upoznavanje sa ličnom potrebnu masnoću koži, isušilo je i dovedo do
higijenom izlazi iz okvira namene ovoga perutanja.
priručnika. Dobar deo materije opisan je kroz
druga poglavlja higijene, a u preostalom delu HIGIJENA SPORTSKE OPREME
biće reči o nezi tela, zapravo o onome na šta se Pod sportskom opremom podrazumevaju se
najčešće misli kada se govori o ličnoj higijeni. odevni predmeti, sportska obuća i zaštitna
O potrebi održavanja čistote tela nije potrebno oprema.
duže objašnjenje. Zadržaćemo se na, za nas, Osnovni zadatak sportske opreme je da
najinteresantnijem delu, pravilnoj nezi tela pomogne organizmu u održavanju telesne
sportista. temperature. Kako je za vreme takmičenja u
Za vreme treninga i takmičenja redovna je sportu temperatura tela povišena, najčešće
pojava manjeg ili većeg pregrejavanja tela i oprema nije u ulozi da čuva toplotu tela, već
znatno narušavanje vodeno-sonog odnosa obratno treba da pomogne što bržem odavanju
nastalog posle obilnog znojenja. Higijenska toplote. Jedino kada se takmičenje održava pri
načela, polazeći od ovih činjenica, kao prvo niskim spoljašnjim temperaturama potrebna je
predlažu preduzimanje mera da se ova stanja odeća kao pomoćno sredstvo za održavanje
što pre otklone. Neposredno iza napora izvesno telesne temperature.
vreme treba provesti u aktivnom odmoru, Za sportiste zimskih sportova i alpiniste
šetanju ili kaskanju, i uz još uvek dosta mobilne izrađuje se specijalna oprema.
osnovne fiziološke funkcije omogućiti
U vreme treninga, kada je trenažni rad
organizmu što bržu eliminaciju štetnih
isprekidan, temperatura tela se menja. U
produkata rada i rashlađivanje. Nešto kasnije
pauzama između opterećenja ona opada, pa je
uzimaju se razni napici, najbolje kiselkasti
pri nižoj spoljašnjoj temperaturi treba održavati
sokovi ili čajevi sa dodatkom šećera.
i ne dozvoliti brzo snižavanje i znatije
Sportisti se najčešće ne pridržavaju ovih rashlađivanje organizma. Održavanje potrebne
uputstava. Po završetku treninga ili utakmice zagrejanosti tela za vreme treninga bitan je
oni odmah odlaze u svlačionice. Dobro je ako preduslov za njegovo normalno odvijanje.
tada organizmu omoguće rashlađivanje i Povišena temperatura izraz je mobilnih funkcija
nadoknade mu izgubljenu tečnost. organizma i spremnosti da se nastavi sa daljim
Tek posle petnaestak minuta treba pristupiti radom. Ako bi se dozvolilo rashlađivanje,
tuširanju tela. Temperatura vode treba da iznosi sledećem opterećenju morala bi da predhodi
25-30oC, odnosno treba da je prijatno topla. U faza zagrevanja.
64
Oprema koja direktno naleže na telo, majice Sportski objekti pri školama grade se za
ili gaćice, najbolje je da je od pamučne tkanine, potrebe odvijanja nastave predmeta fizičkog
jer je prozračna i ima moć upijanja znoja. Ove obrazovanja. U sklopu ovoga objekta obavezni
osobine nema oprema izrađena od sintetike. su sportski tereni i sanitarni čvor. Ređe postoje
Ostala oprema, trenerke, džemperi, treba da je tribine za gledaoce, najčešće manjeg broja – do
topla i da nije izrađena od materijala gustog 500.
tkanja, koje bi sprečilo kretanje vazduha i Sportski centri su objekti šire namene, sa
odavanje viška toplote. otvorenim i zatvorenim terenima za više
Oprema treba da se izrađuje u više veličina, sportova. Pored toga ovi objekti imaju poveći
kako bi svaki takmičar našao za sebe dvorišni prostor. U najvećoj meri oni služe
odgovarajuću opremu. rekreativnom sportu, ali ga po potrebi mogu
koristiti i aktivni sportisti.
Svaki sportista treba da ima svoju opremu i da
je ne deli sa drugim. Ovo je značajno zbog toga Sportski objekti za kvalitetne sportove i veće
što se tako isključuje mogućnost prenošenja sportske priredbe namenjeni su treningu i
kontaktnih kožnih bolesti. takmičenju kvalitetnih sportista.
Sportska obuća, često karakteristična za Higijenske norme sportskih objekata
pojedine sportove, treba da omogući što veću podrazumevaju sledeće: norme o lokaciji,
stabilnost sportisti pri kretanju. Ona treba da je norme komfora i norme sanitarnog
udobna i mehanički otporna. Sportista obezbeđenja.
obavezno treba da nosi samo svoju obuću i da Najpogodnija lokacija sportskih objekata, u
je oblikuje prema svom stopalu. Pozajmljena odnosu na ružu vetrova (najčešći smer kretanja
obuća skoro redovno pravi žuljeve. vetrova u toku godine) je zona ispred
Na novu obuću treba se postepeno privikavati nadolazećih vetrova, nasuprot industrijske
i prilagoditi je konfiguraciji svoga stopala. zone. Zatim, sportski objekti moraju biti što
bliže gradu, sa kojim su povezani dobrim
Nošenje specijalne zaštitne opreme je
saobraćajnicama. Teren za izgradnju treba da je
obavezno u nekim sportovima npr. u hokeju na
dobro ocedit i rastresit i okružen raznim
ledu, automobilizmu, alpinizmu, mačevanju,
rastinjem. Za zatvorene objekte manje je bitan
ragbiju i td. To su sportovi veoma snažnih
faktor vetra i okoline.
kontakata, ili se izvode pri takvoj brzini da su
rizici od povređivanja veoma česti. Norme konfora odnose se na temperaturu,
vlažnost, rasvetu i kretanje vazduha.
Neobavezna zaštitna oprema, štitnici za
kolena, kostobrani, zaštitne maske i dr., nosi se Temperatura u objektu treba da iznosi između
iz preventivnih razloga. 18-20oC, mada je za sportiste pri većem
intenzitetu rada u ugodnija temperatura od 15
Sve vrste oprema moraju se redovno
oC. Vlažnost vazduha treba da se kreće od 40-
održavati, prati i peglati, kao i uredno čuvati.
60%.
HIGIJENA SPORTSKIH OBJEKATA Rasveta prostorije najbolja je ako obezbeđuje
Svi objekti namenjeni fizičkoj kulturi i svetlost jačine od 150 luksa. Da bi prirodnog
društvenoj rekreaciji nazivaju se sportskim svetala bilo dovoljno pri izgradnji se treba
objektima. pridržavati pravila da površina prozora iznosi
najmanje petinu površine poda, ili još bolje ¼.
Postoji više podela sportskih objekata. Prema
Veštačko svetlo treba da je indirektno kako bi
nameni oni se dele na:
se smanjila blještavost.
sportske objekte pri školama
Za prijatan osećaj u prostoriji kretanja
sportske centre
vazduha treba da iznosi 15 m/sek.
sportske objekte za kvalitativne sportove i
veće sportske priredbe. U bazenima temperatura vode treba da je od
22-25oC, a temperatura vazduha za 2-3 oC
viša.
65
Norme sanitarnog obezbeđenja zahtevaju

postojanje slvačionice, sa 0,8-1 m2 slobodnog
prostora za svakog pojedinca, kupaonice – sa
jednim tušem na 8-10 vežbača, i WC-a i to tako
da jedan obezbeđuje 15 muškaraca, odnosno 12
žena.
Za normalno zdravstveno obezbeđenje
treninga i takmičenja pri sportskim objektima
obavezno treba da postoje prostorije za
pružanje prve pomoći, opremljene minimumom
sredstava za ovo izvođenje. Pri većim
sportskim objektima za takmičenja dobro je da
se izgradi i prostorija za masažu.
Jedan od najvažnijih higijenskih zahteva i
pravila za sportske objekte je da budu uvek
čisti. Kroz njih prođe u toku dana na stotine i
hiljade ljudi, te je pranje, provetravanje i
dezinfekcija svakidašnja obaveza.
66
Pokrajinski zavod za sport i medicinu sporta
Novi Sad
TEORIJA I METODIKA
SPORTSKOG TRENINGA
Dr Branislav Strajnić
Definicija i ciljevi teorije sportskog treninga
Teorija sportskog treninga je naučna, nastavna, metodološka i praktična
disciplina koja proučava kineziološke, antropološke, metodološke i
metodičke zakonitosti planiranja, programiranja i kontrole sportskog treninga
Kineziologija – nauka koja proučava zakonitosti upravljanja

transf.procesima antropoloških k-ka pod uticajem vežbanja-treninga
Reč trening je latinskog porekla i potiče od glagola “trehere” što znači vući,
izvlačiti.
Kao pojam pojavljuje se u starofrancuskom, a izgleda da je zajedno sa
Normanima prešla iz Francuske u Englesku. U Engleskoj se upotrebljava u
konjičkom sportu gde se formira novo značenje – izvođenje konja iz štale sa
ciljem obučavanja, povećanja sposobnosti, treniranja.
Najverovatnije je iz konjičkog sporta pojam “trening” prenesen u sport u
celini. Ne zna se tačno kada je reč “trening” poprimila svoje današnje
značenje u sportu
CILJEVI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA
Osnovni cilj teorije sportskog treninga u globalnom smislu je
utvrđivanje zakonitosti funkcionisanja integralnog sistema, koga čine
sportista, sportska aktivnost i sportska sredina (sportisti i treneri i njihov
međusoban odnos).
Sledeći bitan cilj teorije sportskog treninga je utvrđivanje zakonitosti po
kojima je moguće definisati karakteristike sportske aktivnosti, koje su
rezultat strukturalnih, biomehaničkih, funkcionalnih i drugih analiza i
osnova znanja o specifičnostima pojedinih sportskih disciplina.
Sledeći cilj teorije sportskog treninga je da se utvrde zakonitosti koje
omogućuju analizu ličnih karakteristika sportiste, odnosno njegovih
sposobnosti, osobina i karakteristika, koje omogućuju postizanje visokih
sportskih rezultata. Ovo je ustvari zadatak teorije sportskog treninga, da
odgovori na pitanje od kojih osobina, sposobnosti i karakteristika
sportista zavisi postizanje sportskog rezultata i kakve su njihove
međusobne relacije.
CILJEVI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA
Dalji cilj teorije sportskog treninga je utvrđivanje zakonitosti po

kojima bi se odvijala selekcija (usmeravanje i izbor)
potencijalnih kandidata za vrhunski sport. U ovu svrhu
najbitnije je odrediti precizne (metrijski ispitane), merne
instrumente, pomoću kojih će se najbolje moći meriti,
kontrolisati i pratiti razvoj dominantnih osobina, sposobnosti i
karakteristika sportiste.
Na kraju kada su svi ovi uslovi ispunjeni, cilj teorije sportskog
treninga je određivanje zakonitosti koje omogućuju racionalno
programiranje treninga sportista različitog uzrasta, pola i
različitog kvalitetnog nivoa.
Definicija, zadaci i zablude u vezi sportskog treninga
Brojni pokušaji definisanja sportskog treninga na kraju uvek

ostaju nedorečeni i sa mnogo integralnih pojmova koje ponovo
treba definisati.
Dakle, sportski trening je ciljani kontinuirani proces
prilagođavanja organizma na specifične i sve veće napore koji
će obezbediti superadaptacione procese i time visok sportski
rezultat.
Osnovni zadatak sportskog treninga je da sportistu kroz
organizovane sisteme dijagnostike, kontrole i praćenja
dominantnih osobina sposobnosti i karakteristika, uz stalno
optimalno planiranje i programiranje njihovog razvoja, dovede
do željenog cilja.
Zablude u vezi sportskog treninga
Sportski trening je specifičan, dugotrajan i
intenzivan proces adaptacije organizma, ostvaren primenog
optimalnih trenažnih stimulusa (sredstva, metode, opterećenja)
u planiranom vremenu, a u cilju transformacije onih
antropoloških karakteristika od kojih zavisi postizanje vrhunskih
sportskih rezultata
Zablude:
Samo talentovani sportisti i treneri postižu vrhunske
rezultate
Genetika nije toliko važna
Sve motoričke sposobnosti su podjednako bitne
Zadaci sportskog treninga
Po prof. FRANJI FRATRIĆU
Zadaci sportskog treninga predstavljaju onaj skup željenih efekata

koji se nastoje postići putem organizovanog i programiranog
treninga.
Neki osnovni i najvažniji zadaci sportskog treninga su:
- Formiranje i usavršavanje specifičnih sposobnosti i znanja za
izvođenje tipičnih struktura kretanja koji čine tehniku sportske
grane,
- Formiranje i usavršavanje specifičnih sposobnosti i znanja za
izvođenje tipičnih struktura situacija koji čine taktiku sportske
grane,
- Razvoj i stabilizacija primarnih i specifičnih, funkcionalnih i
motoričkih sposobnosti koje čine kondicionu pripremljenost
sportista,
Zadaci sportskog treninga
- Podizanje nivoa efikasnosti mentalno-kognitivnih
sposobnosti specifičnih za konkretnu sportsku aktivnost.
- Pozitivno usmeravanje i stimulisanje vrednosnog sistema
i motivacije sportista,
- Poboljšanje zdravstvenog statusa sportista,
- Razvoj i održavanje pozitivnih osobina ličnosti u skladu
sa karakterom sportske grane,
- Podizanje sposobnosti mikrosocijalne adaptacije,
- Formiranje integralne efikasnosti sportista imajući u vidu
odnos pojedinih determinanti sportskog uspeha.
Struktura sportskog treninga
Bez obzira koji je sport u pitanju, svaki trening treba da sadrži:
UVODNI (ZAGREVANJE), GLAVNI I ZAVRŠNI DEO
TRENINGA.
Samom treningu prethodi priprema trenera za trening.
U okviru jedne sezone imamo: PRIPREMNI, TAKMIČARSKI I
PRELAZNI CIKLUS (u zavisnosti koji je sport u pitanju ima ih i
više u toku jedne kalendarske godine.
MIKRORCIKLUS- predstavlja planiranje treninga u jednom
danu, nedelji, mesecu,
MAKROCIKLUSI – planiranje treninga u periodu od 6 meseci,
godinu dana ili četiri godine
ANTROPOLOŠKI STATUS SPORTISTE
ANTROPOLOGIJA= Antropos (čovek)+logos

(nauka)
U svakoj delatnosti, pa tako i sportskoj aktivnosti
čovek učestvuje kao celina, odnosno sa većim ili
manjim udelom kompletnim bio-psiho-socijalnim
sposobnostima ili antropološkim karakteristikama.
Stoga je sa aspekta sporta važno definisati sve
antropološke karakteristike i sposobnosti, a one su:
ANTROPOLOŠKE KARAKTERISTIKE SPORTISTE
Dobar zdrastveni status je osnovni preduslov da bi se neko
uopšte bavio sportom.
Pod morfološkim karakteristikama antropološkog statusa
čoveka najčešće se podrazumeva određen sistem osnovnih
antropometrijskih latentnih dimenzija, odgovorne za proces
rasta, razvoja (dimenzije, masa, nabori…)
Konativne karakteristike su osobine, crte ličnosti, sugestija,
superego, individualizam, samokontrola. . . anksioznost,
fobičnost, opsesivnost, kompulzivnost, depresivnost. . .
Sociološke karakteristike - Stepen obrazovanja • Sredina
odrastanja u ranom detinjstvu • Položaj u društvu • Radno
mesto • Političko opredeljenje • Standard u porodici • Životni stil
ANTROPOLOŠKE SPOSOBNOSTI SPORTISTE
Kognitivne sposobnosti su sposobnosti koje omogućavaju prijem, prenos
i preradu informacije što se ostvaruje u kontaktu osobe sa okolinom. Smatra
se da postoji jedna opšta kognitivna sposobnost koja se najčešće
interpretira kao opšta inteligencija (generalni Gfaktor) i predstavlja
sposobnost snalaženja u novim, nepoznatim situacijama. Može se razvijati
do 7 godine života rešavanjem raznih kognitivnih zadataka. Razvoj dostiže
u 16. godini, održava se do 30. te kada počinje opadanje
Motoričke sposobnosti Postoji više modela strukture motoričkih
sposobnosti. Kod nas je najprihvaćeniji model Zaciorskog (1975). On je
izdvojio 7 esencijalnih fizičkih svojstava čoveka (snaga, brzina, izdržljivost,
koordinacija, ravnoteža, preciznost i pokretljivost).
Funkcionalne sposobnosti sportista su u prvom redu kardiorespiratorne
(cirkulatorne), odgovorne za transport kiseonika i aerobne sposobnosti i
mišićne (metaboličke) odgovorne kako za aerobne tako i za anaerobne
sposobnosti.
ZAMOR
ZAMOR
Biološki posmatrano zamor predstavlja signal kao prirodnu odbrambenu
reakciju od daljeg opterećenja koji bi mogli oštetiti organizam i dovesti do
patoloških stanja. Zamor u sportu je kompleksne prirode i još uvek
nedovoljno izučen. U osnovi tog zamora je privremeno narušena unutrašnja
ravnoteža organizma (homeostaza) čija je osnovna posledica smanjena
radna sposobnost.
U sportskom treningu u zavisnosti od karaktera rada javljaju se lokalni (kada
je uključeno do 30% mišićne mase) akutni zamor, lokalni hronični zamor,
opšti (kada je uključeno više od 70% mišićne mase) akutni zamor i opšti
hronični zamor.
Nećemo uspeti u rešavanju problema ukoliko odgovor ne pokušamo pronaći
preko multidisciplinarne saradnje (fiziologije, biohemije, genetike,
molekularne biologije, neuronauke, endokrinologije, psihologije i dr.)
OPORAVAK I ANAEROBNI PRAG
OPORAVAK
Oporavak sportista u suštinskom smislu predstavlja
vraćanje homeostaze a time i sposobnosti sportiste na
početni nivo. Oporavak je u osnovi suprotan proces od
zamora, postoje trenažna, psihološka i medicinska sredstva
oporavka.
Anaerobni prag (anaerobic threshold) ima puno definicija.

Jedna od najrazumljivijih je da je ANP nivo opterećenja
iznad kojeg se naglo povećava koncentracija laktata u krvi i
mlečne kiseline i dolazi do stvaranja tzv. Kiseoničkog duga.
HVALA NA PAŽNJI
POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT I MEDICINU SPORTA
METODIKA SPORTSKOG TRENINGA

Interna skripta
Dr Branislav Strajnić
Novi Sad
PITANJA VAN SKRIPTE:
ZAKONITOSTI SPORTSKOG TRENINGA

METODE SPORTSKOG TRENINGA
VRSTE PRIPREME
VRSTE TEHNIČKE PRIPREME
ELEMENTI SPORTSKE TAKTIKE
ZADACI I ETAPE PSIHIČKE PRIPREME
Korišćena literatura:
- Osnove teorije i metodike sportskog treninga (Košničar M. i Pavlović M.)

- Teorija i metodika sportskog treninga (Fratrić F.).
1
OPTEREĆENJA NA TRENINGU (intenzitet i obim)
Trenažna opterećenja su opterećenja koja snažno i selektivno aktiviraju
energetske mehanizme, centralni i periferni nervni sistem, kardio-respiratorni
sistem, aktivnosti anaerobnih i aerobnih procesa i mnoge morfofunkcionalne i
psihičke reakcije sportiste. U teoriji i praksi sportskog treninga govori se o
spoljašnjem i unutrašnjem opterećenju. Izbor trenažnih sadržaja, njihov
kvantitet i kvalitet (obim i intenzitet) predstavljaju spoljašnje opterećenje, a
integralna reakcija organizma sportiste na dejstva spoljašnjih opterećenja
predstavlja unutrašnje opterećenje.
Strukturu opterećenja čine dve osnovne komponente: intenzitet (jačina)

nadražaja i obim (ekstenzitet)-dužina nadražaja.
Intenzitet na treningu se izražava i dozira u procentima od maksimalnog

intenziteta, koji može određeni sportista da postigne. Intenzitet može biti:
• Mali - od 30 do 50%;
• Umereni – od 50 do 65%;
• Srednji - od 65 do 75%;
• Veliki - od 75 do 85%;
• Submaksimalan- od 85 do 95%;
• Maksimalan- od 95 do 100%.
Intenzitet se određuje u zavisnosti od cilja i usmerenosti treninga. Na primer, za

razvoj brzine koristi se maksimalni intenzitet preko 95, pa do 100%. Za brzinsku
izdržljivost submaksimalni intenzitet je od 90% do 95%; za razvoj opšte
izdržljivosti se koriste intenziteti od umerenog preko srednjeg do velikog
(uglavnom od 75% do 85%). Za razvoj snage sa tegovima, intenzitet se dozira u
procentima od maksimalne težine koju sportista može postići. Za razvoj
maksimalne sile koristi se maksimalan intenzitet. Za razvoj izdržljivosti u snazi
koristi se opterećenje sa tegom od 25% do 50% od maksimalnog sa velikim
brojem ponavljanja.
Obim opterećenja-ekstenzitet čine dve komponente:
1. Broj ponavljanja (pojedinačnih vežbi ili serije);

2. Vremensko trajanje izvođenja vežbi.
Sve ovo se odnosi kako na pojedinačan trening, tako i za ukupnu količinu rada u
mikrociklusu, mezociklusu i makrociklusu. Obim je ukupan broj treninga, sati,
kilometara i kilograma u pomenutim ciklusima.
2
DIDAKTIČKI PRINCIPI TRENINGA
Po opštim obrazovnim komponentama, tokovima i ishodima, sportski trening je
veoma sličan nastavi i odvija se, kao i nastava, po didaktičkim zakonitostima. Na
uspešnost sportskog treninga utiču mnogi međusobno zavisni indirektni faktori.
Pored njih utiču i sljedeći direktni faktori:
1. učesnici sportskog treninga,

2. trener,
3. programski sadržaj treninga i
4. materijalno-tehnička osnova treninga.
Sportski trening je didaktički utemeljen proces obučavanja i učenja usmeren na

usavršavanje motornih i funkcionalnih mogućnosti organizma, kao i na razvijanje
moralnih, radnih, emocionalnih i estetskih kvaliteta.
Maksimalna adaptacija, ekonomičnost i efikasnost, tj. maksimalan rezultat za

relativno minimalno vreme uz optimalnu potrošnju energije se može postići
samo ako se poštuju sledeći principi:
- Od slabijeg naprezanja ka jačem;

- Od sporijeg ka bržem kretanju;
- Od manje ka većoj izdržljivosti;
- Od pravolinijskog ka krivolinijskom kretanju;
- Od većeg ka manjem broju ponavljanja u jednoj seriji;
- Od manjeg ka većem broju serija na jednom treningu;
- Od manjeg ka većem broju trenažnih dana u jednom ciklusu;
- Od manjeg ka većem broju treninga u toku dana;
- Od dužih ka kraćim intervalima odmora u toku treninga i između treninga.
3
SPECIFIČNOSTI SPORTSKOG TRENINGA MLADIH
UZRASNIH KATEGORIJA
Biološki i psihički razvoj, odnosno sazrevanje Iičnosti, završava se oko 20-
22 godine starosti. U toku razvoja i sazrevanja Iičnosti prolazi se kroz period u
kojima se pojedini organi i funkcije razvijaju različitim tempom, pa svaki od njih
karakterišu posebne specifičnosti. Zbog toga su i sposobnosti Iičnosti za
obavljanje pojedinih aktivnosti različite u različitim periodima njenog razvoja.
Zahvaljujući ovim saznanjima u našoj pedagoškoj i sportskoj praksi se najčešće
primenjuje sledeća kategorija uzrasta:
I. Predškolski uzrast - do 7 godina (deca)

II. Mlađi školski uzrast - od 7 do 11 godina (mlađi pioniri)
III. Srednji školski uzrast - od 11 do 15 godina (stariji pioniri)
IV. Stariji školski uzrast od 15-17, 17-19 godina (mlađi i stariji juniori)
V. Omladinci (do 21 godine)
-------------------------------------------
Imajući u vidu činjenicu da svaka jedinka, u okviru opštih karakteristika, ima svoj
sopstveni - ubrzaniji ili usporeniji tempo razvoja za sportske aktivnosti, dece,
pionira i omladine, mnogo je značajnija biološka i psihološka zrelost nego
njihova hronološka (godina starosti) starost. Kako su dosadašnja iskustva
pokazala da se značajniji sportski rezultati ispoljavaju nakon najmanje pet (a u
mnogim sportovima i deset) godina sistematskog rada u praksi se sve češće ovim
radom obuhvataju deca i mlađeg i predškolskog uzrasta.
Dete nije čovek u malom već čovek u razvoju koji neadekvatnim uticajima spolja
(među koje može da se uvrsti i neadekvatna sportska aktivnost) može biti
ozbiljno poremećen, kao što odmerenim uticajima može biti snažno
podstaknuti.
Selekcija dece u sportske aktivnosti
Opšta razmatranja
Sportskim aktivnostima, kao i svakim drugim vidom fizičkog vežbanja, mogu da

se bave sva zdrava deca. Međutim, deca koja žele da postignu značajnije ili
vrhunske rezultate moraju, u izvesnoj meri, da poseduju i neke urođene
konstitucionalne, motoričke i psihičke osobine značajne za određenu sportsku
4
aktivnost. Nadarenost (ili tzv. talenat) dece za pojedine sportske aktivnosti ima
veliki značaj za ostvarivanje značajnog a naročito vrhunskog rezultata. Za
talentovanu decu karakteristično je da:
- najbrže uče nove motorne zadatke (usvajaju novu tehniku),

- treningom najbrže poboljšavaju motoričke osobine,
- dobro i disciplinovano podnose opterećenje,
- postižu bolje globalne rezultate od drugih u istim uslovima,
a po ovim karakteristikama se, relativno rano, i prepoznaju.
U potrazi za što mlađim talentima i njihovom uključivanju u tzv. sportsku

specijalizaciju angažovani su stručnjaci i institucije različitog profila (pedagozi,
lekari, psiholozi, sociolozi), mnogi problemi su proučeni i mnoge zakonitosti
utvrđene.
Prvi problem u selekciji dece u pojedine sportove predstavlja uzrast, odnosno

neophodan nivo biološke, intelektualne i emocionalne razvijenosti koji
omogućava njihovo uključivanje u sistematski rad na sticanju specijalizovanih
sposobnosti koje zahteva odgovarajući sport.
Kako je već istaknuto, u toku razvoja ljudske jedinke pojedine osobine i

sposobnosti se razvijaju i formiraju u specifičnom i različitom ritmu i postepeno
se usklađuju i povezuju celovitu ličnost - manje ili više osposobljenu za
samostalan i zajednički život i rad u društvenoj zajednici. U toj lepezi raznovrsnih
sposobnosti, motorne sposobnosti imaju izuzetan značaj, jer obezbeđuju jedinki
lokomotorno (sa jednog mesta na drugo) i manipulativno (bezbroj motornih
radnji rukama) kretanje koje, u praktično beskonačnim kombinacijama,
omogućuje čoveku da izrazi svoje raznovrsno pa i sportsko stvaralaštvo.
Na osnovu izloženog proizilazi sledeće opredeljenje:
1. Pošto fizički, intelektualno, emocionalni i socijalni nivo zrelosti dece na

početku i tokom mlađeg školskog uzrasta (7-11 godina) omogućava sistematski
rad na usavršavanju motorike, sistematski rad na sportskom usmeravanju dece
takođe treba da započne na početku ovoga uzrasta, da traje 4-6 godina i da se
odvija u dve faze:
A - Prva faza usmeravanja (6-9 godina starosti) treba da obezbedi doprinos

opštem fizičkom razvoju, razvoju psihičkih osobina, socijalnom prilagođavanju,
naročito, formiranju opštih i specifičnih motornih sposobnosti sa orijentacijom
5
na obrazovanje elementarne tehnike odabrane sportske grane - pod uslovom da
se čitav proces obučavanja izvodi u opterećenju koje neće remetiti već
poboljšavati funkcionalne sposobnosti, a to znači:
- da se vežbanje, obučavanje, mora izvoditi u aerobnim uslovima bez
dugotrajnijeg postojanja „kiseoničkog duga";
- da se vežbanje, obučavanje, mora izvoditi u stabilnim uslovima, odnosno bez
opterećenja u kojima dominiraju tzv. napinjanja i rad maksimalnog intenziteta -
sa čestim intervalima odmora.
B - Druga faza usmeravanja treba da obezbedi nastavak uticaja na razvoj

pomenutih osobina i sposobnosti uz još veći naglasak na formiranje i poboljšanje
opšte i specifične motorike sa orijentacijom na dalje bogaćenje i usavršavanje
tehnike odabrane sportske grane. U drugoj polovini ove faze u nastavni proces
se postepeno ugrađuju elementi treninga i takmičenja.
Ova faza treba da traje 3 - 4 godine i obuhvata decu od 9-10 do 13 - 15 godina
starosti.
2. Pošto su deca uzrasta od 13-15 godina starosti (devojčice ranije) fizičke

intelektualno, emocionalno i socijalno još zrelija i sposobnija za prihvatanje
većih zahteva i obaveza, u ovo vreme i u većini sportova, sa njima može da
započne sportska specijalizacija, specijalizovan trenažni rad usredsređen na
dalje usavršavanje i pripremanje dece za ostvarivanje što boljih pa i maksimalnih
rezultata na sportskim takmičenjima u određenom sportu.
IZBOR NADARENE DECE
Izbor nadarene - talentovane - dece za pojedine sportske grane je vrlo važan i

dosta složen posao, jer rano uključivanje dece u određeni sport treba detetu da
donese sreću, zadovoljstvo i zdravlje, a zajednici vredne sportske rezultate.
Koliko će se u tome uspeti zavisi od mnogobrojnih faktora, evo nekih:
Genetički uslovljeni faktori su veoma značajni, jer mnogi među njima ne mogu
mnogo da se poboljšaju pod uticajem pedagoškog rada - treninga, kao što su na
primer visina tela kod morfoloških, eksplozivna mišićna sila i brzina kod
motoričkih ili inteligencija kod psiholoških, pa u bateriju testova za selekcije dece
i pojedine sportove treba obavezno uvrstiti ove i slične osobine.
Socijalni faktori - materijalno obezbeđenje porodice i položaj jedinke u

društvenoj sredini - takođe su značajni.
6
Pedagoški faktori - uticaj treninga, takmičenja, trenera i ostalih faktora - kojima
se može veoma mnogo doprineti poboljšanju ili formiranju: motoričkih osobina
(povećanju mišićne mase i smanjenju masnog tkiva, funkcionalnih sposobnosti)
a naročito motornih umenja i navika – tehnike, svakako su najznačajniji.
Postupak selekcionisanja dece u pojedine sportove treba da obuhvati:
a - Formiranje modela sportiste određene sportske grane (antropometrijske -

morfološke, funkcionalne, motoričke i psihičke karakteristike).
b - Izbor mernih instrumenata (testova) koji manifestuju pomenute kriterijume.
c - Prognoziranje mogućnosti (nadarenosti) za obavljanje određenim sportom na
bazi testiranja i osmatranja.
Formiranje modela sportiste određene sportske grane vrši se na osnovu

istraživanja u specijalizovanim institucijama, a u praksi se koriste gotovi modeli.
Posebni zahtevi u metodici treninga sportista mlađih uzrasnih kategorija
Sportske aktivnosti dece od 7-15 godina treba da imaju nastavni karakter,

odnosno da se tim aktivnostima teži doprinošenju opštem biološkom motornom
i psihičkom razvoju i obrazovanju specifične motorike potrebne za bavljanje
određenim sportom. U prvoj fazi organizovanih sportskih aktivnosti, dakle u fazi
prvog usmeravanja (6-9 godina) treba da dominira primena nastavnih sadržaja
namenjena opštem razvoju, a u obrazovanju specifične motorike orijentacija
treba da bude na formiranju elementarne tehnike. U drugoj fazi usmeravanja (9-
13 godina) ovaj odnos se postepeno menja tako da se sadržaji namenjeni
opštem razvoju smanjuju a sadržaji namenjeni formiranju specifične motorike
se povećavaju. Posebno se napominje da je i u prvom i u drugom usmeravanju
izuzetno značajno da se u radu primenjuju što raznovrsniji sadržaji - kako u
nastavi, treninzima tako i na takmičenjima, jer se samo na taj način može
doprinositi njihovom harmoničnom biološkom razvoju i razvoju motorike.
Broj časova vežbanja, odnosno treninga, treba da zavisi od uzrasta i od broja

časova fizičkog vaspitanja u redovnoj školi. Principijelno u toku usmeravanja broj
časova nedeljno treba da se kreće pored onih u školi: u prvom usmeravanju 2-3
puta, drugom 3-4 puta - u trajanju od po 45 minuta, a u toku specijalizacije 4-5
puta u trajanju od po 60 minuta u početku i 90 minuta pri kraju.
7
Svaki trening treba da sadrži uobičajenu strukturu i da, na taj način, obezbedi
svrsishodan izbor sadržaja i njihovu efikasnu primenu (uvodni, glavni i završni
deo treninga).
U toku nedeljnog ciklusa vežbanja odnosno nastavnog rada na sportskom

usmeravanju, posebnu pažnju posvećivati izboru i doziranju vežbi oblikovanja
i postupcima obučavanja. Obučavanja - uvežbavanja treba vršiti uvek u prvoj
polovini glavnog dela treninga a u drugoj polovini treba već naučene elemente
međusobno povezivati i primenjivati ih u igri, a nekad i u situacijama sličnim
onima na takmičenjima.
Metode treninga
Formiranje novih umenja i navika kod mladih sportista, odnosno obučavanje

elemenata tehnike, treba sprovoditi primenom uobičajenih metoda. U
zavisnosti koji je sport u pitanju možemo koristiti sledeće metode:
 Kontinuirana (ravnomerni trening aerobnog tipa)
 Repetitivna (submaksimalni, ponavljajući)
 Intervalna (rad – odmor- rad – odmor, do 80% Vo2max)
 Kombinovana
 Situaciona
 Kružna (stanice)
Motoričke osobine
Pošto se ovde radi o relativno velikom rasponu uzrasta, koja praktično obuhvata
tri kategorije, dosta velike su i razlike u mogucnostima poboljšavanja pojedinih
motornih osobina.
B r z i n a, koja se kao motorička osobina u visokom procentu (90-95%) nasleđuje,

najefikasnije se, tokom ovih uzrasta, poboljšava između 9-11 godina (kada se
poboljšava latentno vreme reakcije) i kasnije između 17-19 godina (kada se
brzina značajno može poboljšati usavršavanjem tehnike kretanja) dakle pre i
posle puberteta.
Specifičnost u radu na poboljšanju brzine mladih sastoje se u potrebi
primenjivanja raznovrsnih sadržaja (iz različitih sportova) u raznovrsnom op-
terećenju i ritmu kako bi se izbeglo javljanje „brzinske barijere" odnosno zastoja
ili stagnacije u tome razvoju.
Na razvoju brzinske izdržljivosti ozbiljnije treba raditi posle puberteta.
Na poboljšanju brzine treba raditi na svakom treningu - naročito u periodu pre
8
puberteta - jer se ozbiljniji efekti mogu postizati čestim podsticajima organizma,
odnosno čestom primenom odgovarajućih vežbi. Zato, pored primene
uobičajenih vežbi za poboljšanje brzine na svakom treningu treba primenjivati
naučne (uvežbane) tehničke elemente što brže i u punoj brzini.
S n a g a, odnosno mišićna sila kao motorna osobina, čiji se vidovi u različitom

procentu nasleđuju, a mogućnost za poboljšanje su takođe različite, treba da se
poboljšava postepeno i zavisno od uzrasta-različito.
Poznato je da se poboljšanje mišićne sile najefikasnije postiže primenom
odgovarajučih vežbi tegovima. Međutim, u radu sa decom mlađeg školskog
uzrasta (7-11 godina) i pionirima mlađim od 13 godina ne bi trebalo da sc
primenjuju vežbe tegovima, jer nedovoljna i nesrazmerna razvijenost srčano-
sudovnog sistema nije u slanju da „normalno prihvati" opterećenje koje izaziva
podizanje maksimalnog tereta, submaksimalnog tereta maksimalnom brzinom
ili submaksimalnog ili velikog tereta do otkaza kako se inače radi sa seniorima -
pa bi ovakva praksa mogla da ima negativne posledice. Zato se vežbe tegovima
mogu postepeno primenjivati principijelno počev od 15-te godine.
U radu na poboljšanju snage kod dece pionira treba primenjivati druge i

raznovrsne vežbe kao što su: vežbe oblikovanja sa velikim brojem ponavljanja i
do otkaza; zgibovi, sklekovi, sunožne i jednonožne poskoke i skokove, podizanja
i uspravljanja trupa; zatim: naskoke i saskoke sa sprava, preskoke preko sprava,
vežbanje na spravama, skok udalj, u vis, bacanje medicinki itd. Doziranje uvek
treba podesiti mogućnostima svakog pojedinca a zahteve povećavati tako da se
obezbedi postepeno poboljšanje.
O k r e t n o s t, kao osobina motornih sposobnosti koja omogućuje usvajanje i

izvođenje složenih pokreta u prostoru i vremenu, prirodno se dobro razvija i,
pod uticajem fizičkog vežbanja još bolje usavršava, u svim uzrasnim dobima
mladih izuzev u pubertetu kada se, zbog narušavanja sklada u morfološkom
razvoju, remete i koordinacione sposobnosti, odnosno okretnost i spretnost.
Kako je osnovni put usavršavanja okretnosti sticanje novih kretnih umenja i
navika, jer se na taj način poboljšavaju funkcionalne mogućnosti motornog
analizatora, a u radu sa decom i pionirima je dominantan sadržaj upravo rad na
učenju novih elemenata tehnike, proizilazi da je u radu sa mladima
poboljšavanje i usavršavanje opšte i specifične okretnosti dominantan i stalan
zadatak.
U periodu izbora sadržaja i metodskih postupaka za njihovu primenu kod mladih
sportista nema posebnih zahteva izuzev da isti treba da budu prilagođeni
dostignutom nivou motornih umenja i navika.
9
I z d r ž l j i v o s t, osobina koja omogućuje izvođenje kretanja u dužem
vremenskom trajanju bez snižavanja efikasnosti, veoma je značajna u stvaranju
sportskog rezultata, ali u radu sa decom i pionirima rad na njenom poboljšanju
ne treba da bude forsiran već prilagođen mogućnostima i usaglašen sa razvojem
ostalih motornih osobina. Principijelno, za poboljšanje aerobne izdržljivosti
treba primenjivati trčanje i druge odgovarajuće vežbe, zavisno od sporta, i
intenzitetu koji predstavlja granicu između aerobnog i anaerobnog stanja ali u
dužem neprekidnom trajanju - počev od S minuta pa naviše. Za poboljšanje
anaerobne izdržljivosti treba primenjivati uobičajene sadržaje, ali sa kraćim
intervalima rada i čestim intervalima odmora. Specifičnu izdržljivost u brzini,
snazi i okretnosti treba usavršavati uz primenu vežbi u kojima dominiraju
kretanja tipična za dati sport i to pretežno u anaerobnim uslovima.
G i p k o s t, osobina koja omogućava izvođenje pokreta velikih amplitude,

prirodno je najveća oko 15-16 godina starosti. No, to ne znači da u radu sa
mladima treba, ranije i kasnije, zanemariti potrebu poboljšavanja gipkosti.
Naprotiv, u svim uzrasnim kategorijama mladih sportista treba raditi na
poboljšanju ove osobine, jer se to mnogo lakše čini u radu sa njima nego sa
odraslima. U izboru za poboljšanje gipkosti i metodskih postupaka za njihovu
primenu u radu sa mladima nema nikakvih posebnih zahteva.
SENZITIVNI PERIODI U RAZVOJU MOTORIČKIH SPOSOBNOSTI
U zavisnosti sa kojim uzrastom radite, treba iskoristiti senzitivne periode razvoja

motoričkih sposobnosti kod dece i u tim periodima intenzivnije ih razvijati. U
tabeli dole možete videti koji su to periodi.
Motorička sposobnost Senzitivni periodi

12-15 m
Snaga
10-12 ž
7-10 m
Brzina
7-11 ž
8-10 m
Gipkost
10-15 ž
Koordinacija 6-12 m i ž
Ravnoteža 4-8 m i ž
Preciznost Nakon 10. god m i ž
Izdržljivost Nakon 10. god m i ž
10
Oporavak mladih sportista
Danas se u savremenoj tehnologiji rada i sa vrhunskim sportistima izuzetna

pažnja posvećuje organizaciji i sprovođenju odmora radi obezbeđivanja
neophodnog oporavka. U radu sa mladim sportistima, čiji organizam se nalazi u
intenzivnom razvoju, oporavak ima još veći značaj.
Odmor vremenski treba da odgovara mogućnostima organizma sportiste da

povrati utrošenu energiju i dogradi „narušenu" ćelijsku strukturu - odnosno, da
se oporavi od prethodnih napora.
Dosadašnja istraživanja prema B. M. Volkovu, pokazala su da vremenska dužina

odmora potrebna za oporavak zavisi od karaktera mišićne aktivnosti. Oporavak
organizma od mišićne aktivnosti anaerobnog karaktera (rad maksimalnog i
submaksimalnog intenziteta) traje kraće vreme od mišićne aktivnosti aerobnog
karaktera (rad srednjeg i malog intenziteta koji dugo traje) koje troše velike
količine energetskih materija i u velikoj meri ,,remete" ćelijsku strukturu i
zahtevaju vremenski duži odmor. Oporavak nekih funkcija posle velikih i
dugotrajnih napora traje više dana. U takvim slučajevima se neki krvni elementi
(eritrociti i hemoglobin) stabilizuju tek posle 5-6 dana. Za rad sa mladim
sportistima značajno je saznanje da je oporavak posle izvođenja vežbi u
anaerobnim uslovima brži kod dece nego kod odraslih i da je oporavak posle
izvođenja vežbi u aerobnim uslovima (dugotrajna naprezanja) s p o r i j i nego
kod odraslih. To znači da u radu sa decom i pionirima na časovima treninga treba
davati češći odmor radi predaha, da u radu sa svim mladima odmor između dva
treninga treba da bude najmanje 24 sata i da velika opterećenja tipa izdržljivosti
(dugotrajna naprezanja) treba primenjivati samo jednom u nedelju dana.
Pionirske, kadetske i juniorske kategorije u sportskom klubu
Članovi ovih kategorija - ekipa su najčešće redovni članovi kluba. Stručni

rad obično vodi neko od bivših sportista, a u ređim slučajevima su to ispitani,
kvalitetni treneri.
Ovaj rad bi trebalo da bude planski i sistematski vođen, uz puno poštovanje svih
zahteva upravljanja procesa treninga, a u radu, zavisno od uzrasta treba da
dominiraju sadržaji namenjeni razvoju i poboljšanju specifične tehnike i
motornih osobina - uz obimno korišćenje sadržaja namenjenih razvoju opštih
sposobnosti - i postepeno uključivanje mladih sportista u takmičenja.
11
Основе спортске
статистике и
информатике
_______________________________________________________________________________________________
Скрипта за интерну употребу (вер.1.3)

Намењена полагању испита стручног оспособљавања
Покрајински завод за спорт и медицину спорта

Нови Сад, 2018.
Основе спортске статистике и информатике
2
Садржај
Увод.................................................................................................................................................5
Информатика.......................................................................................................................................7
Windows..........................................................................................................................................8
Покретање рачунара........................................................................................................8
Радна површина и покретање програма........................................................................8
Креирање фолдера...........................................................................................................9
Windows explorer..............................................................................................................9
Select, copy, cut, paste, i delete.......................................................................................10
Word...............................................................................................................................................11
Excel..............................................................................................................................................13
Интернет и електонска пошта.....................................................................................................15
Семинарски рад............................................................................................................................18
Статистика.........................................................................................................................................19
Увод у спортску статистику........................................................................................................20
Описна статистика ......................................................................................................................20
Мере и параметри описне статистике..........................................................................20
Аритметичка средина....................................................................................................20
Стандардна девијација..................................................................................................21
З вредност.......................................................................................................................21
Практични поступак....................................................................................................................22
Семинарски рад............................................................................................................................23
3
4
Увод
Предавања и вежбе из предмета Основе спортске статистике и информатике

предвиђене су тако да полазници стекну основна знања и вештине које могу да се
практично примене у тренерској пракси.
Ова скрипта је настала у марту 2017. године, предходна више није активна и писмени
испит (тест) је нови, настао на бази ове скрипте.
Сакупљање бодова се обавља на принципу присутности, активности и завршног

писменог испита (тест).
Редовним путем Менторским путем Бодова
Предавање информатика Менторске консултације информатика 10
Предавање статистика Менторске консултације статистика 10
Семинарски рад информатика Семинарски рад информатика 10
Семинарски рад статистика Семинарски рад статистика 10
Тест (завршни писмени испит) Тест (завршни писмени испит) 60
Укупно бодова 100
Оцењивање се врши према следећој табели:

Оцена 2 од 40 до 50 бодова
Оцена 5 од 80 и више
Признавање испита (извод из Правилника Завода):
Полазнику који је на факултету спорта и физичког васпитања или вишој школи

спорта положио овај испит, признаје се положени испити, под условом да фонд наставних
сати није мањи од фонда предвиђеног Наставним планом и програмом Завода.
За признавање се треба обратити шефу службе за едукацију тренера у Заводу.
5
6
Информатика
7
Windows
Windows је оперативни систем и представља скуп програма који омогућавају

комуникацију између појединих делова рачунара као и рачунара и корисника.
Windows је најчешће кориштени оперативни систем. Неки други оперативни системи

су: DOS, WINDOWS, UNIX, LINUX, MacOS.
WINDOWS је организован по принципу да је све на радном столу (ДЕСКТОП-у), који

садржи иконе, прозоре пречице и слично.
Покретање рачунара
Да би започели рад на рачунару неопходно је да рачунар буде прикопчан на напајање

(укључен у струју, или на батерију). Следећи корак је притисак на дугме за покретање,
сачекати да се систем покрене. Следећи корак су две могућности да се одмах налазите на
радној површини или да треба да се пријавите као корисник, уношењем лозинке.
Дугме за покретање
Радна површина и покретање програма
Програме са радне површине можете покренути са два лева клика мишем или
одласком у старт мени и изабрати жељени програм једним левим кликом миша.
Иконе
Позадина радне површине
Старт мени Таскбар и покренути Обавештења

минимализовани програми
8
Креирање фолдера
Фолдер се креира тако што кликнемо десним дугметом миша на празан део Десктопа
и када се појави ролетница бирамо опцију New (Нова), а након што се отвори подролетница
кликнемо левим дугметом миша на Folder (Фасцикла). Када се појави нова иконица на екрану
уписујемо ново име фолдеру и потврђујемо га дугметом Ентер или кликом миша на празан
део Десктопа.
Креирање фолдера
Windows explorer
Помоћу Windows Explorer-a можемо вршити све операције са фајловима и фолдерима

(нпр. правимо нови фолдер, бришемо неки податак, премештамо и/или копирамо жељену
датотеку итд.). Основна упутреба је проналажење фајлова или фолдера на рачунару.
Фајл (file) или датотека је скуп података садржаних у једном објекту. Програми
креирају фајлове, према типу су најчешћи:
Назив фајла Екстензија (додатак) Програм за креирање и отварање
Текстуални doc, docx, odt, txt, rtf word, notepad, openoffice writer
Табеларни за израчуњавање xls, xlsx, ods excel, openoffice calc
Независан ПДФ pdf acrobat reader, adobe pdf
Компресована слика jpeg, jpg програми за фотографисање на
фотоапаратима, телефонима, paint,
photoshop
PDF fajl Word fajl Excel fajl
9
Фолдери, директоријими или фасцикле су увек иконице жуте боје, које користимо
ради лакшег организовања података на нашем чврстом диску. Фолдери садрже фајлове и
друге фолдере или подфолдере.
Windows explorer 10, детаљан приказ.
Select, copy, cut, paste, i delete
Ово су поступци који су потребни како би један фајл или фолдер преместили на друго
место или избисали.
Select (избор, обележавање) је избор предмета који ћемо преместити или избрисати.
Можемо изабрати један или више предмета (фајлова, фолдера).
Copy (копирање) и cut (исецање) су поступци који следе после избора фајла или
фолдера. Поступак копирања користимо када желимо да изабрани предмет остане на старој и
појави се на новој локацији. А поступак исецања када желимо да изабрани предмет буде само
на новоизабраној локацији.
Доласком на жељени фајл десним кликом миша, бирамо: копирање, исецање или брисање.
10
Paste (налепи) користимо после копирања или исецања, помоћу Windows explorera
одаберемо локацију где ћемо налепити одређени фајл или фолдер.
Доласком на жељену локацију на празну белу површину десним кликом миша, бирамо опцију налепи (Paste)
Delete (брисање) одабрани предмет овом наредбом пребацујемо у канту за отпатке
(recycle bin). Ако грешком обришемо неки предмет можемо га повратити одласком у канту за
отпатке и изборати опцију поврати (restore). Опцијом испразни трајно уклањамо предмете са
рачунара.
Поред горе наведених, десним кликом миша на изабрани фајл или фолдер нуди нам се
и опција “Преименуј” (Rename). Ову опцију користимо када желимо да променимо назив
одабраног предмета.
Word
Word је програм (текст процесор), за унос, промену, уређење, и штампање документа.

Word је саставни део програмског пакета Microsoft Office.
Креирање новог документа у Wordu. Покренемо Word, аутоматски се отвара нови

документ са називом “Нови или несачувани документ” (New document). Промену назива
вршимо након што унесемо прве речи са наредбом сачувај (Save), одаберемо где ће нови
документ бити снимљен, доделимо назив и одаберемо сачувај.
11
Чување word документа

Текст уносите помоћу тастатуре, следи форматирање. Довољно је користити траку са
алаткама, за напредније кориснике ту је опширнији изборник (Meni).
Главни изборник (Meni)

Уметни табелу
Подебљање слова
Трака са алаткама Набрајање

Облик слова
Величина слова Поравнање
Табелу креирамо из траке са алаткама или одласком у мени табеле и бирамо опцију
уметни табелу (insert table). У току избора одређујемо колико ће табела садржати редова и
колона.
Слику убацијуемо одласком у мени уметни слику и одабиром слике са компјутера

потврђујемо опцијом уметни (insert ili open).
Отварање постојећег документа, његово штампање и измена. Помоћу Windows

explorera пронађемо жељени докумнт са два лева клика мишем га отварамо. Други начин,
покренемо word, из траке са алаткама одаберемо сличицу фолдера (Отвори, Open).
За штампање користимо траку са алаткама одабиром сличице штампача.
12
После рада на постојећем документу опцијом сачувај као (save as) можемо изабрати
ново место на рачунару и променити назив документа. На тај начин сачували смо предходну
верзију и имамо нову на другој локацији или под другим називом.
Excel
Excel је програм за графичко-аналитичу и табеларну обраду података.
Креирање новог документа, чување, штампање и форматирање текста је исто као у

wordu.
Радни листови, у једном документу у excelu можемо имати више радних листова
(sheet, work sheet).
Уметање новог радног листа, бисање или преименовање (десни клик и избор опције)
Zамена места радних листова (десним кликом превлачимо до жељеног места)
Сабирање, у три ћелије у једну испод друге упишемо три броја; 5, 10, 15. У ћелији
испод требамо да извршимо сабирања. Све функције у excelu крећу знаком =, отворимо
заграду, путања прве ћелије, знак +, путања друге ћелије, знак +, путања треће ћелије,
затворимо заграду и притиснемо ентер. Ово је ручно сабирање.
Аутоматски збир (Auto sum), у три ћелије у једну испод друге упишемо три броја; 5,
10, 15. У ћелији испод из менија са функцијама одаберемо збир (Auto sum) и притиснемо
ентер.
13
Ручно сабирање Auto sum
Одузимање, је могуће само ручним поступком.

Све функције у excelu крећу знаком =, отворимо заграду,
путања прве ћелије, знак-, путања друге ћелије, знак-,
путања треће ћелије, затворимо заграду и притиснемо
ентер. Ово је ручно одузимање.
Функције у Excelu су унапред дифинисане формуле, њиховим

коришћењем избегавамо ручно уношење формуле. Пре употребе било
које функције морамо у ћелије унети податке тј. Вредности. Функције
се бирају одласком у изборник уметни (insert) или једноставније
помоћу пречице за функције која изгледа као на слици десно.
Множење, може се извести ручно са

коришћењем са тастатуре знака за множење или
коришћењем функције за множење “Product”.
Одласком на пречицу за функције бирамо функцију
“Product”, потврдимо поље настави, бирамо
вредности и одаберемо опцију у реду.
14
Дељење, , је могуће само ручним поступком. Све

функције у excelu крећу знаком =, отворимо заграду, путања
прве ћелије, знак /, путања друге ћелије, затворимо заграду и
притиснемо ентер. Ово је ручно дељење.
Налепљивање функција, представља

могућност да функција која је већ кориштена на
радном листу, аутоматски, без понављања поступка
бирања функције, буде прекопирана на друго место.
Као на слици станемо на ћелију у коју је унета
функција, дођемо до доњег десног ћошка ћелије и
десним кликом миша када се појави знак +
превучемо у суседну ћелију.
Интернет и електонска пошта
Интернет је систем повезаних (умрежених) рачунара и рачунарских мрежа широм

света. Они међусобно размењују електронску пошту, преписку (chat), документе, датотеке и
странице.
World wide web (www) је једна од услуга интернета која помоћу протокола повезује
адресиране садржаје.
Интернет адреса (url, web adresa) је адреса коју користе ради саобраћаја на интернету.
Најчешће изгледа овако http://pzsport.rs. У пракси се чешће користи www.pzsport.rs или само
pzsport.rs.
Интернет прегледачи (web browser) су програми који кориснику омогућавају

прегледање интернет садржаја. Најпознатији су: Google chrome, Mozilla firefox i Internet
explorer.
Интернет претраживач је сервис који омогућава кориснику претраживање интернет

садржаја. Најпознатији су: Google. Yahoo i Msn.
15
Поступак претраживања интернета: покретање једног од интернет прегледача, у

траку за адресирање уписати интернет адресу интернет претраживача и у поље за
претраживање уписати тражени појам.
Трака за адресирање
Поље за претраживање
Електронска пошта (e mail) је интернет сервис који служи са слање и примање

порука разноврсног садржаја.
Електронска адреса је ознака за електронско поштанско сандуче на који електронска

пошта може бити испоручена. Е адреса има своју структуру, део испред @ је ознака за
корисника. Део иза знак @ је ознака за интернет адресу.
Корисник
osposobljavanje@pzsport.rs
petar.petrovic@gmail.com
Интернет адреса
16
Слање и примање електронске поште.
Програми за електронску пошту: Outlook Express, MicrosoftOutlook и Mozila

Thunderbird.
Сервиси за електронску пошту: Gmail.com, Yahoo.com, Hotmail.com.
Прилог
Адреса примаоца
Текст поруке
Алатке за обликовање
текста
Потпис пошиљаоца
17
Семинарски рад
Односи се на полазнике редовним и менторским путем, без обзира колико сте урадили
послати са насловом “Семинарски рад” на мејл goran.glamocic@pzsport.rs:
1. Припремити у Wordu или неком сличном програму документ на једној страни под
насловом биографија, која садржи центриран наслов, најмање два пасуса, једну
табелу, једну слику и место за потпис
2. У excelu или сличном програму у једном документу под називом excel vezba отворити
четири листа са називима сабирање, одузимање, множење и дељење, на листовима
урадите селедеће:
• сабирање, уписати у ћелије посебно 5, 4, 6, 7 и сабрати са функцијом сум, аутосум или
ручно
• одузимање, уписати у једну ћелију 8 у другу 4 и у ћелији испод направити формулу за
одузимање ова два броја
• множење, у ћелије посебно уписати 5, 4, 6, 7 испод у ћелији направити формулу за
множење
• дељење, посебно уписати 400 и 2 и у ћелији испод направити формулу за дељење ова
два броја
3. Са интернет презентације Завода (pzsport.rs) одласком на страницу “Оспособљавање
тренера” преузети распоред предавања и послати на goran.glamocic@pzsport.rs
Све предиспитне и испитне активности за информатику води предавач Горан Гламочић.
Контакт са предавачем путем електронске адресе: goran.glamocic@pzsport.rs
18
Статистика
19
Увод у спортску статистику
Статистика је скуп метода за организовање, обраду, анализу и приказивање свих врста

података.
Статистика у спорту се користи у различитим сегментима што зависи од потреба, на

пример: државних органа у погледу спорта, савеза, клубова и тренера.
Оперативни тренер треба да научи да користи основне статистичке методе како би

успео да анализира свој рад и на основу добијених података коригује планове, анализира
такмичарске резултате и анализира противника.
Описна статистика
Или дескриптивна статистика, описује податке математичким техникама, уочава

законитости и даје само основ за научне анализе. Описна статистика је изузетно једноставна
и корисна за тренера у пракси.
Друге врсте статистике: корелативна, компаративна, аналитичка и друге.
Мере и параметри описне статистике
Мере централне тенденције:

 Медијана
 Модус
 Аритметичка средина
 Минимум
 Максимум
Мере варијабилности или дисперзије:

 Опсег
 Средње апсолутно отступање
 Варијанса
 Стандардна девијација
 З вредност
Аритметичка средина
Аритметичка средина је средња вредност, једноставније речено просек свих резултата.
Формула за израчунавање је следећа:
Функција у excelu која нам омогућава аутоматизован рад што значи да горњу формулу
не морамо знати је AVERAGE.
20
Стандардна девијација
Стандардна девијација је просечно одступање резултата од аритметичке средине у

јединицама одговарајуће мере.
Функција у excelu је STDEV.
З вредност
З ВРЕДНОСТ је положај појединца у односу на групу. Показује за колико стандардних

девијација се резултат појединца разликује од средње вредности групе.
Функција у еxцелу је STANDARDIZE
21
Практични поступак
Напомена: доле испод је приказан модел рада на вежбама из статистике.
1. Прикупљање и унос података у excel
унети у еxcel прикупљене податке са ЕКРАНА и преименовати лист у “pioniri”

документ сачувати под називом pioniri_testiranje
Напомена: за полазнике који су уписани менторским путем, овај документ могу преузети одласком на интернет
презентацију Завода (pzsport.rs) из менија одабрати “Делатности” из падајућег менија одабрати
“Оспособљавање тренера” са листе предмета кликнути на назив “Основе спортске статистике и информатике”.
Директан линк је: http://www.pzsport.rs/activity_ok_stat.html и даље наствити рад као што је доле наведено.
2. Обрада података у excelu
отворити нови лист под називом “analiza”

прекопирати три горња реда са странице “pioniri”
уписати у ћелије А4 и А5 називе за средњу вредност и стандардну девијацију
у ћелије Б4 и Б5 унети фунције (AVERAGE i STDEV, опсег израчунавања са странице
пионири су резултати у колони Б) и налепити у остале ћелије
3. Оцењивање обрађених података
отворити нови лист под називом “Z test”

прекопирати табелу са странице “pioniri”
избисати све бројчане вредности (резултате тестова)
у ћелију Б4 унети функцију STANDARDIZE (резултат или број је са странице пионири
Б4, средина или средња вредност је са странице анализа Б4 и стандрдна девијација или
СТДЕВ је са странице анализа Б5)
дефинисање апсолутне вредности са знаком $, у овом случају за редове 4 и 5 са
странице анализа. У формули која се појављује убацујемо знак $ између Б$4 и Б$5.
налепити функцију (развући) доле и у страну
отворити нови лист под називом “ocene”

прекопирати табелу са странице “pioniri”
избисати све бројчане вредности (резултате тестова)
у ћелију Б4 унети знак једнако, прећи на лист “Z test”, кликнути ћелију Б4, притиснути
на тастатури ентер
вратитисе на страницу ocena, додати +3 и притиснути на тастатури ентер
налепити функцију (не треба знак $) доле и у страну.
22
Семинарски рад
Односи се на полазнике редовним и менторским путем, без обзира колико сте урадили
послати са насловом “Семинарски рад” на мејл goran.glamocic@pzsport.rs:
1. Преузети документ под насловом “Група 6” одласком на интернет презентацију Завода

(pzsport.rs) из менија одабрати “Делатности” из падајућег менија одабрати
“Оспособљавање тренера” са листе предмета кликнути на назив “Основе спортске
статистике и информатике”. Директан линк је:
http://www.pzsport.rs/activity_ok_stat.html
и даље наствити рад као што је доле наведено.
2. Отворити нови лист под називом prosek прекопирати имена из колоне А са странице
пионири и помоћу фукције AVERAGE израчунати просек оцена за сваког из колоне А.
Напредни ниво, није обавезно за семинарски, ажурирати овај документ тако да се

уписује нови спортиста, тест и вредности само на страници пионири а функције на осталим
страницама су спремне за израчунавање, упутство у наставку.
1. На листовима analiza, z test и ocena избрисати имена из колоне А и тестове из редова 1,

2 и 3.
2. На листовима analiza, z test и ocena креирати функцију која ће приказати предходно

обрисано, аутоматски када се унесе на страници пионири. На страници анализа, у
ћелији А3 унети знак =, одлазимо на страницу пионири и кликнемо ћелију А3, ентер.
Налепити функцију доле нпр. До реда 100. Ово исто урадити на осталим листовима и
за тестове.
3. Додати нови тест и вредности за тај тест тако да се примени на све четири странице
као и остали. Почев од странице Пионири, све у истом документу.
Све предиспитне и испитне активности за статистику води предавач Горан Гламочић.

Контакт са предавачем путем електронске адресе: goran.glamocic@pzsport.rs
23
POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT I
MEDICINU SPORTA
OSNOVE ORGANIZACIJE SPORTA I

ZAKONSKE UREĐENOSTI SPORTA U REPUBLICI SRBIJI
INTERNA SKRIPTA
1
OSNOVE ORGANIZACIJE SPORTA I ZAKONSKE
UREĐENOSTI SPORTA U REPUBLICI SRBIJI
IZVORI:
1. Zakon o sportu;
2. Podzakonski akti.
Sport je delatnost od posebnog značaja. Zakonom o sportu Republike Srbije uređuju se

prava i obaveze sportista i ostalih fizičkih lica u sistemu sporta, pitanja vezana za pravni položaj,
organizaciju i registraciju preduzetnika i pravnih lica u sistemu sporta, opšti interes i potrebe i
interesi građana u oblasti sporta, finansiranje, kategorizacije u oblasti sporta, nacionalna strategija
razvoja sporta u Republici Srbiji, školski i univerzitetski sport i fizičko vaspitanje dece
predškolskog uzrasta, sportski objekti, organizovanje sportskih priredaba, nacionalna priznanja i
nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta, vođenje evidencija i nadzor nad radom
organizacija u oblasti sporta.
Sport je deo fizičke kulture koji obuhvata svaki oblik organizovanog i neorganizovanog
obavljanja sportskih aktivnosti i sportskih delatnosti od strane fizičkih i pravnih lica u sistemu
sporta, u cilju zadovoljenja potreba čoveka za stvaralaštvom, afirmacijom, fizičkim vežbanjem i
takmičenjem sa drugima.
1. SISTEM SPORTA I UČESNICI U SISTEMU SPORTA:
Sistem sporta čine fizička i pravna lica koja se bave sportskim aktivnostima, odnosno
sportskim delatnostima, kao učesnici u sistemu sporta.
1.1. FIZIČKA LICA U SISTEMU SPORTA:
Sportista može da se bavi sportskim aktivnostima samostalno ili u okviru organizacija u

oblasti sporta.
Sportista može da se bavi sportskim aktivnostima amaterski ili profesionalno.
Sportista amater:
 cilj bavljenja sportom nije zarada
 sportom se ne bavi u vidu zanimanja
Profesionalni sportista:
 cilj bavljenja sportom je zarada
 sportom se bavi kao jedinim ili kao osnovnim zanimanjem
Prava i obaveze sportista uređuju se:

 Zakonom
 Podzakonskim aktima iz oblasti sporta
 Sportskim pravilima nadležnog Nacionalnog granskog saveza
2
 Opštim aktima sportske organizacije profesionalnih sportista
 Kolektivnim ugovorom
 Pravilnikom o radu
 Ugovorom o radu
1.2. DISKRIMINACIJA U SPORTU:
Zabranjena je svaka neposredna i posredna diskriminacija sportista u obavljanju sportskih

aktivnosti, s obzirom na neko lično svojstvo, pol, status, opredeljenje ili uverenje, uključujući i
diskriminaciju profesionalnih sportista i sportista koji žele to da postanu u pogledu zapošljavanja,
zarade ili uslova rada, osim kada se pravljenje razlike, odnosno stavljanje sportiste u nepovoljniji
položaj u odnosu na druge sportiste u istoj ili sličnoj situaciji temelji na samoj prirodi ili stvarnim i
odlučujućim uslovima obavljanja određene sportske aktivnosti, a ciljevi koji se time žele postići
jesu opravdani.
Odredbe ugovora između sportiste i organizacije u oblasti sporta kojima se utvrđuje
diskriminacija sportiste - ništave su, a odredbe sportskih pravila i opštih akata organizacija u oblasti
sporta kojima se utvrđuje diskriminacija sportiste - ne primenjuju se.
Sportisti, koji nema punovažno zaključen ugovor sa određenom sportskom organizacijom,
ne može biti sportskim pravilima uskraćeno pravo zaključenja ugovora o radu sa drugom sportskom
organizacijom, odnosno prelazak u drugu sportsku organizaciju i nastupanje za nju na sportskim
takmičenjima u svojstvu sportiste, uz plaćanje naknade sportskoj organizaciji iz koje odlazi od
strane sportske organizacije u koju prelazi.
U slučaju sporazumnog raskida ugovora između sportiste i sportske organizacije, spor
između sportske organizacije iz koje odlazi i sportske organizacije u koju prelazi o iznosu i plaćanju
ugovorene naknade za transfer ne sme uticati na sportske aktivnosti sportiste i pravo nastupa za
sportsku organizaciju u koju je prešao.
1.3. UGOVORI:
Ugovor i sve izmene i dopune ugovora, uključujući i sporazumni raskid ugovora između
sportiste i sportske organizacije zaključuje se u pisanoj formi i overava u skladu sa zakonom, a u
protivnom je ništav, tj. ne proizvodi pravno dejstvo. Ako je sportista maloletan, ugovor se potpisuje
u skladu sa članom 10. stav 6. Zakona o sportu, koji predviđa da ugovor sa sportistom koji nema
potpunu poslovnu sposobnost može punovažno da se zaključi samo uz pisanu saglasnost oba
roditelja, odnosno staratelja, overenu u skladu sa zakonom, a na osnovu prethodno utvrđene
zdravstvene sposobnosti sportiste koji nema potpunu poslovnu sposobnost od strane nadležne
zdravstvene službe ili zavoda nadležnog za sport i medicinu sporta.
Sportska organizacija dužna je da pre zaključenja ugovora sportistu pisano obavesti o
njegovim pravima, obavezama i odgovornostima.
Bavljenje sportskim aktivnostima u skladu sa ugovorom o bavljenju sportom iz stava 1.
člana 10. Zakona (sportista amater i sportista takmičar amater) smatra se radom van radnog odnosa,
u skladu sa zakonom.
Sportista amater koji se bavi sportskim aktivnostima kao član sportskog udruženja, bez
ugovora, ima prava utvrđena sportskim pravilima i opštim aktom sportske organizacije. Ugovorom
o bavljenju sportom sportista takmičar amater i sportska organizacija utvrđuju, u skladu sa
sportskim pravilima, naročito: novčanu naknadu za bavljenje sportskim aktivnostima, novčane i
3
druge nagrade za postignute sportske rezultate, naknade troškova smeštaja i ishrane za vreme
sportskih priprema i sportskog takmičenja, naknadu za zaključenje ugovora i naknadu za korišćenje
lika sportiste.
Profesionalni sportista zasniva radni odnos sa sportskom organizacijom zaključenjem

ugovora o radu, na određeno vreme, najduže do pet godina. Po isteku ovog perioda,
profesionalni sportista može ponovo da zaključi ugovor sa istom ili drugom sportskom
organizacijom. Radno vreme, odmori, odsustva i druga prava i obaveze profesionalnog sportiste
prema sportskoj organizaciji prilagođavaju se režimu sportskih priprema, odnosno takmičenja.
Profesionalni sportista može biti privremeno upućen u drugu sportsku organizaciju na osnovu
pisanog sporazuma sportske organizacije u koju se upućuje i sportske organizacije sa kojom je u
radnom odnosu, uz saglasnost profesionalnog sportiste, u skladu sa ovim zakonom. Ugovorom o
radu profesionalni sportista i sportska organizacija utvrđuju zaradu i druga primanja u skladu sa
ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje rad.
Vrhunski sportista može samostalno profesionalno da se bavi sportskim aktivnostima u
individualnim sportovima i kao samostalni profesionalni sportista, odnosno preduzetnik. Za
obavljanje ovih delatnosti nisu potrebni poseban prostor, oprema i kadrovi.
1.4. ZDRAVSTVENA SPOSOBNOST:
U sportskom takmičenju može učestvovati sportista, odnosno sportski stručnjak kome je u

periodu od šest meseci pre održavanja sportskog takmičenja utvrđena opšta zdravstvena
sposobnost za obavljanje sportskih aktivnosti, odnosno delatnosti.
Posebna zdravstvena sposobnost utvrđuje se, pored opšte zdravstvene sposobnosti, za određene
sportske grane u periodu od šest meseci pre održavanja sportskog takmičenja, a za određene
sportske grane i u kraćem periodu, u skladu sa pravilnikom koji sporazumno donose ministar
nadležan za poslove zdravlja i ministar.
Opštu i posebnu zdravstvenu sposobnost sportiste koji učestvuje u sportskim

takmičenjima utvrđuje nadležna zdravstvena služba, odnosno zavod nadležan za sport i
medicinu sporta koji je dužan da o tome obavesti nadležnu zdravstvenu ustanovu.
Obaveza utvrđivanja opšte zdravstvene sposobnosti postoji za sportiste koji se uključuju u
organizovane sportske aktivnosti u organizaciji u oblasti sporta, a obaveza utvrđivanja posebne
zdravstvene sposobnosti postoji, najmanje jednom godišnje, i za sportske stručnjake koji rade sa
sportistima.
Sportistu je zabranjeno izložiti sportskim aktivnostima koje mogu da ugroze ili
pogoršaju njegovo zdravstveno stanje.
Doping sportiste je zabranjen, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu.
Sportska organizacija dužna je da zaključi ugovor o osiguranju svojih vrhunskih sportista i
vrhunskih sportskih stručnjaka od posledica nesrećnog slučaja za vreme obavljanja sportske
aktivnosti, odnosno stručnog rada u sportu, a na osnovu utvrđenog rangiranja sportista i sportskih
stručnjaka.
Utvrđivanje opšte i posebne zdravstvene sposobnosti sportista takmičara vrši se putem

prethodnog, periodičnog i vanrednog zdravstvenog pregleda.
4
Prethodni zdravstveni pregled sportiste takmičara vrši se pre početka bavljenja određenim
sportskim aktivnostima, odnosno pre ili pri prvoj registraciji za određenu sportsku organizaciju.
Periodični opšti i posebni zdravstveni pregledi sprovode se radi kontrole zdravlja i
sposobnosti tokom bavljenja određenom sportskom aktivnošću.
Vanredni zdravstveni pregledi obavljaju se:
- prema medicinskim indikacijama, na osnovu prvog ili prethodnog periodičnog pregleda;
- pre nastupa učesnika u sportskim disciplinama u kojima to određuju sportska pravila nadležnih
nacionalnih sportskih saveza;
- posle težih bolesti i povreda nastalih tokom sportskih aktivnosti ili iz drugih razloga;
- na zahtev sportske organizacije, nacionalnog sportskog saveza; sportskog trenera, ili samog
sportiste takmičara;
- kod kontrole pola;
- nakon prekida bavljenja sportom duže od godinu dana;
- nakon isteka kazne zbog povrede anti-doping pravila.
Vanrednim pregledom utvrđuje se opšta zdravstvena sposobnost sportiste i posebna zdravstvena
sposobnost u odnosu na konkretnu sportsku granu, odnosno disciplinu.
1.5. OSTALA FIZIČKA LICA U SISTEMU SPORTA:
Ostala fizička lica u sistemu sporta su sportski stručnjaci i stručnjaci u sportu koji
obavljaju stručni rad u skladu sa Zakonom o sportu. Sportski stručnjaci su lica koja imaju
odgovarajuće više ili visoko obrazovanje u oblasti sporta, odnosno fizičke kulture ili su
osposobljena, u skladu sa članom 26. stav 2. Zakona i članom 29. st. 1-4. ovog Zakona, za
obavljanje određenih stručnih poslova u sportu, ako zakonom nije drukčije određeno. Strani sportski
stručnjaci, odnosno lica sa stranim državljanstvom koji imaju odgovarajuće obrazovanje ili stručnu
osposobljenost u oblasti sporta, u skladu sa zakonom države čiji su državljani, smatraju se
sportskim stručnjakom u smislu Zakona. Stručnjaci u sportu su lica drugih zanimanja koja imaju
odgovarajuće obrazovanje za te vrste poslova i doprinose ostvarivanju sportskih aktivnosti i
sportskih delatnosti, u skladu sa ovim zakonom.
Stručni rad u sportu, u smislu ovog zakona, posebno obuhvata: planiranje i sprovođenje
sportskih aktivnosti dece i omladine, rekreacije građana, treninga sportista, sportskog vaspitanja,
obučavanja i sportskog usavršavanja, kineziterapijskog vežbanja; vođenje sportista na
takmičenjima; kontrolu psihofizičkih i funkcionalnih sposobnosti učesnika u sportskim
aktivnostima; istraživačko-razvojni i naučnoistraživački rad u sportu; stručno-savetodavni i stručno-
informativni rad; planiranje sportskih programa i projekata; dokumentovanje sportske stručne
literature, pripremanje i uređivanje sekundarnih informacionih izvora u sportu; kreiranje, planiranje
i organizovanje propagandnih kampanja i akcija, odnosa sa javnošću i kontakata sa sredstvima
javnog informisanja u sportu; izveštavanje sa sportskih priredaba, pisanje informativnih i analitičkih
novinskih članaka u oblasti sporta; planiranje i sprovođenje sportskih priredaba; posredovanje u
sportskim transferima; sportski menadžment i organizovanje sportskog poslovanja; sportsko
suđenje; staranje o bezbednosti, redu i sigurnosti na sportskim priredbama i u sportskim objektima i
5
o sprečavanju dopinga u sportu; staranje o zdravstvenom stanju sportista.
Stručni rad u sportu mogu obavljati sportski stručnjaci koji ispunjavaju uslove predviđene
Zakonom i poseduju dozvolu za rad predviđenu sportskim pravilima nadležnog nacionalnog
sportskog saveza ili pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza, u skladu sa Zakonom.
Nadležni nacionalni granski sportski savez u saradnji sa visokoškolskom ustanovom izdaje,
obnavlja i oduzima dozvolu za rad sportskim stručnjacima u skladu sa Zakonom, Pravilnikom o
dozvoli za rad sportskih stručnjaka, sportskim pravilima tog saveza i pravilima nadležnog
međunarodnog sportskog saveza i vodi evidenciju izdatih, obnovljenih, odnosno oduzetih dozvola
za rad.
Sportskom stručnjaku se može izdati ili obnoviti dozvola za rad ukoliko su ispunjeni uslovi
u pogledu potrebne stručne spreme ili stručne osposobljenosti, odnosno sportskog zvanja,
pripadnosti nacionalnom sportskom savezu, zdravstvene sposobnosti, profesionalne prakse
(praktičnog stručnog rada), stručnog sportskog iskustva, stručnog usavršavanja, postignutih
sportskih rezultata, troškova izdavanja dozvole za rad.
Stručno-vaspitni rad sa decom mogu obavljati samo sportski stručnjaci koji imaju
odgovarajuće više ili visoko obrazovanje u oblasti fizičkog vaspitanja i sporta ili su, pored osnovne
stručne osposobljenosti, i posebno stručno osposobljeni za stručni rad sa decom u skladu sa članom
26. stav 2. Zakona i članom 29. st. 1-4. Zakona.
Pod decom se smatraju lica koja imaju manje od 16 godina života.
Sportski stručnjaci koji obavljaju stručno-vaspitni rad sa decom, a koji ne ispunjavaju
propisane uslove u pogledu stepena i vrste obrazovanja, odnosno stručne osposobljenosti, mogu i
dalje da obavljaju taj rad ako su do stupanja na snagu ovog zakona najmanje 25 godina obavljali
vaspitno-obrazovni rad, od čega najmanje 15 godina u radu sa decom, na osnovu potvrde nadležnog
nacionalnog granskog sportskog saveza.
Sportisti i treneri koji su stekli pravo na nacionalno priznanje do dana stupanja na snagu
ovog zakona, nastavljaju da ostvaruju to pravo u skladu sa propisom po kome su ga stekli.
Sportski stručnjaci koji na dan stupanja na snagu Zakona ne ispunjavaju uslove iz člana 27.
stav 3. Zakona mogu da obavljaju stručno-vaspitni rad sa decom najkasnije u roku od dve godine od
dana stupanja na snagu podzakonskog akta kojim se uređuje nomenklatura sportskih zvanja i
zanimanja i stručno osposobljavanje u sportu, osim u slučaju iz stava 2. člana 180. Zakona.
Nadležni nacionalni sportski savez izdaje licima koja su završila odgovarajući akreditovani
studijski program u visokoškolskoj ustanovi i stekla odgovarajuće stručno zvanje u oblasti sporta, u
skladu sa zakonom, dozvolu za rad iz stava u sportskoj grani na koju se studijski program odnosi
koja odgovara stručnom nazivu odnosno sportskom zvanju iz člana 26. stav 2. Zakona koje su
stekli, ako ispunjavaju uslove iz stava 3. člana 27. Zakona i člana 30. stav 1. Zakona.
U dozvolu za rad sportskog stručnjaka unose se odgovarajući podaci iz člana 5. stav 10.
Zakona: ime, ime roditelja i prezime; datum i mesto rođenja; stručni/akademski naziv; sportsko
zvanje; naziv i nivo dozvole za rad; datum položenog stručnog/završnog ispita i postignut uspeh na
ispitu, odnosno ukupna prosečna ocena; fotografija; ocena zdravstvene sposobnosti za bavljenje
sportskim aktivnostima i stručnim radom u sportu; sportski rang prema odgovarajućoj nacionalnoj
kategorizaciji; uzrasna sportska kategorija; funkcija koja se obavlja u organizaciji u oblasti sporta;
podaci za kontakt; jedinstveni matični broj zastupnika organizacije u oblasti sporta; broj isprave
(lične karte ili putne isprave) koja služi za identifikaciju lica; datum izdavanja i rok važnosti
dokumenta; potpis.
Sportskim pravilima se uređuju način i bliži uslovi za izdavanje, obnavljanje i oduzimanje
dozvole za rad sportskom stručnjaku, u skladu sa Zakonom, odnosno aktom ministra iz člana 30.
stav 1. Zakona.
6
Sportski stručnjaci dužni su da planiraju i evidentiraju stručni rad koji obavljaju u
organizacijama u oblasti sporta, u skladu sa pravilima nadležnih nacionalnih sportskih saveza koja
obavezno uređuju sadržinu stručnih planova i evidenciju realizacije stručnog rada.
Organizacije u oblasti sporta utvrđuju plan stručnog obrazovanja, osposobljavanja i
usavršavanja sportskih stručnjaka i stručnjaka u sportu i obezbeđuju uslove za ostvarivanje tog
plana, u skladu sa sportskim pravilima nadležnog nacionalnog sportskog saveza.
Pod stručnim usavršavanjem, u smislu Zakona, podrazumeva se sticanje znanja i veština
sportskih stručnjaka i stručnjaka u sportu, koje obuhvata kontinuiranu edukaciju tokom radnog
veka, kao i učešće na stručnim i naučnim skupovima, seminarima i kursevima u skladu sa Zakonom
i sportskim pravilima nadležnog nacionalnog granskog sportskog saveza.
Nadležni nacionalni sportski savez, u saradnji sa odgovarajućom akreditovanom
visokoškolskom ustanovom, izdaje, obnavlja i oduzima dozvolu za rad sportskim stručnjacima u
skladu sa Zakonom, pravilima tog saveza i pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza i
vodi evidenciju izdatih, obnovljenih, odnosno oduzetih dozvola za rad.
Nadležni nacionalni sportski savez utvrđuje troškove izdavanja i obnavljanja dozvole za rad,
uz prethodnu saglasnost Ministarstva, koje plaća podnosilac zahteva za izdavanje, odnosno
obnavljanje dozvole za rad.
Nadležni nacionalni sportski savez izdaje dozvolu za rad na period od tri godine ukoliko
sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza nije drukčije određeno.
Dozvola za rad može se obnoviti sportskom stručnjaku samo ako je obavio stručno
usavršavanje u skladu sa aktom iz člana 30. stav 1. Zakona i stavom 3. člana 28. Zakona i ako je u
periodu važenja dozvole za rad stekao odgovarajuće stručno sportsko iskustvo.
Nadležni nacionalni sportski savez oduzima dozvolu za rad sportskom stručnjaku ako
prestane da ispunjava propisane uslove za izdavanje dozvole za rad, ako obavlja stručni rad za koji
mu nije izdata dozvola za rad, ako teže prekrši obaveze u vezi stručnog rada utvrđene ovim
zakonom i sportskim pravilima i ako mu je, trajno ili privremeno, zabranjeno obavljanje stručnog
rada u sportu u skladu sa zakonom.
Stručni nadzor vrši Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije (u daljem tekstu:
Republički zavod), a na teritoriji autonomne pokrajine - Pokrajinski zavod za sport i medicinu
sporta (u daljem tekstu: Pokrajinski zavod), preko stručnih sportskih nadzornika, kao povereni
posao.
Pravna i fizička lica u oblasti sporta dužna su da omoguće obavljanje stručnog nadzora, u
skladu sa ovim zakonom. Lica koja onemoguće obavljanje stručnog nadzora sportski inspektor
može privremeno zabraniti obavljanje sportske aktivnosti, odnosno delatnosti, sve dok ne omoguće
obavljanje stručnog nadzora.
1.5.1. TRENER U SPORTU
Trener u sportu je zanimanje lica koja učestvuju u demonstriranju sportskih veština,

programiranju, planiranju i realizaciji stručno-vaspitnog i stručno-pedagoškog rada u određenoj
sportskoj grani, za sportiste svih uzrasta.
Naziv zanimanja iz stava 1. ovog člana obuhvata i naziv određene sportske grane, a može obuhvatiti
i usmerenost na određenu sportsku disciplinu (između naziva zanimanja i bližeg određenja sportske
grane, odnosno sportske discipline stavlja se crtica).
7
Karakteristični poslovi trenera u sportu jesu: tehničko-taktičko obučavanje sportista,
planiranje trenažnog procesa, vođenje treninga, kontrola pripremljenosti i selekcija sportista, analiza
i korekcija trenažnog procesa i takmičenja, vođenje nastupa na takmičenjima; vođenje
dokumentacije rada i postignutih rezultata, pripremanje izveštaje o radu; obezbeđivanje materijalno
tehničkih uslova za izvođenje vežbanja i trenažnog procesa.
Zvanja u okviru zanimanja trener u sportu jesu:

1) sportski operativni trener;
2) sportski operativni kondicioni trener;
3) sportski operativni trener – sportski učitelj;
4) sportski trener;
5) sportski kondicioni trener;
6) diplomirani sportski trener;
7) specijalista sportski trener.
Za sticanje zvanja sportski operativni trener neophodni su sledeći uslovi:

1) završene osnovne studije za sticanje višeg obrazovanja iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa
usmerenjem na odgovarajuću granu sporta, odnosno sa diplomskim radom iz odgovarajuće grane
sporta (viši sportski trener);
2) završen program odgovarajućeg stručnog osposobljavanja III nivoa;
3) završeno srednje obrazovanje, obavljanje stručnog rada u sportu od najmanje 10 godina i stečen
rang vrhunski trener, sa sportskim statusom zaslužnog trenera u skladu sa aktom kojim se uređuje
nacionalna kategorizacija sportskih stručnjaka;
4) završene osnovne studije u četvorogodišnjem trajanju ili najmanje osnovne akademske studije u
obimu od 180 ESPB iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa položenim ispitom ili diplomskim
radom iz odgovarajuće grane sporta.
Za sticanje zvanja sportski operativni kondicioni trener potrebno je stečeno zvanje sportski
operativni trener i završen program stručnog osposobljavanja III nivoa sa usmerenjem na
kondicione pripreme.
Za sticanje zvanja sportski operativni trener – sportski učitelj neophodni su sledeći uslovi:
1) stečeno sportsko zvanje sportski operativni trener, u odgovarajućoj grani sporta, i završen
program posebnog stručnog osposobljavanja za rad sa decom IV nivoa;
2) obavljanje, do stupanja na snagu Zakona, vaspitno-obrazovnog rada sa sportistima od najmanje
25 godina, od čega najmanje 15 godina u radu sa decom, na osnovu potvrde nadležnog nacionalnog
granskog sportskog saveza.
Za sticanje zvanja sportski trener neophodni su sledeći uslovi:

1) završene osnovne studije za sticanje višeg obrazovanja iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa
usmerenjem na određenu granu sporta, odnosno sa diplomskim radom iz odgovarajuće grane sporta
i najmanje četiri godine stručnog rada u odgovarajućoj grani sporta;
2) završene odgovarajuće osnovne strukovne studije u obimu od 180 ESPB iz oblasti fizičkog
vaspitanja i sporta (strukovni trener u sportu);
3) završene osnovne akademske studije u obimu od 240 ESPB iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta,
sa položenim ispitom ili diplomskim radom iz izabrane grane sporta i najmanje dve godine stručnog
rada u organizacijama u oblasti sporta iz odgovarajuće grane sporta;
8
4) završene osnovne studije u obimu od 240 ESPB ili završene osnovne akademske studije u
četvorogodišnjem trajanju iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa položenim ispitom iz
odgovarajuće grane sporta ili odbranjenim diplomskim radom iz odgovarajuće grane sporta;
5) završene osnovne studije u četvorogodišnjem trajanju ili završene osnovne akademske studije u
četvorogodišnjem trajanju iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa položenim ispitom iz teorije i
metodike sporske grane i obavljenu trenažnu praksu u trajanju od najmanje 120 sati u sportskoj
organizaciji koja je članica nadležnog nacionalnog granskog sportskog saveza.
Za sticanje zvanja sportski kondicioni trener neophodno je stečeno zvanje sportski trener,
odbranjeni diplomski rad iz kondicionih priprema iz odgovarajuće grane sporta i najmanje dve
godine stručnog rada u organizacijama u oblasti sporta iz odgovarajuće grane sporta.
Za sticanje zvanja diplomirani sportski trener neophodni su sledeći uslovi:

1) završene osnovne studije u četvorogodišnjem trajanju ili završene osnovne akademske studije u
obimu od 240 ESPB iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa usmerenjem od najmanje dve godine
na određenu granu sporta;
2) završene odgovarajuće osnovne akademske studije u obimu od 240 ESPB iz oblasti fizičkog
vaspitanja i sporta (diplomirani trener u sportu).
Za sticanje zvanja specijalista sportski trener neophodni su sledeći uslovi:

1) završene master akademske studije iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa usmerenjem na
određenu granu sporta;
2) završene odgovarajuće master akademske studije iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta (master
trener u sportu);
3) završene magistarske studije ili doktorske studije sa usmerenjem na određenu sportsku granu,
odnosno odbranjena magistarska teza ili doktorska disertacija iz odgovarajuće grane sporta;
4) završene specijalističke strukovne studije iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa usmerenjem
na određenu granu sporta (strukovni specijalista trener u sportu);
5) završene specijalističke akademske studije iz oblasti fizičkog vaspitanja i sporta, sa usmerenjem
na određenu granu sporta (specijalista trener u sportu).
2. ORGANIZACIJE U OBLASTI SPORTA:

Razlikujemo 10 različitih organizacija u oblsti sporta:
1. sportska organizacija: - udruženje;
- privredno društvo.
2. preduzetnik;
3. sportska društva;
4. granski sportski savezi;
5. Sportski savez Srbije i drugi teritorijalni sportski savezi;
6. Olimpijski komitet Srbije;
7. stručna i druga udruženja i savezi u oblasti sporta;
8. Zavod za sport i medicinu sporta RS;
9. ustanove i privredna društva u oblasti sporta;
10. sportske zadužbine i fondacije.
9
2.1. SPORTSKA ORGANIZACIJA:
Sportska organizacija jeste organizacija koja se osniva radi obavljanja sportskih aktivnosti i
sportskih delatnosti, u skladu sa Zakonom o sportu.
Sportske organizacije mogu biti organizovane kao:
 udruženje
 privredno društvo
Članovi uprave sportske organizacije, uključujući i zastupnika i likvidacionog upravnika

sportske organizacije ne mogu biti sledeća lica:
1) osnivači, vlasnici udela ili akcija, zastupnici, likvidacioni upravnici, zaposleni ili članovi
sportske organizacije koja se takmiči u istom rangu takmičenja;
2) članovi uprave i službena lica nadležnog sportskog saveza, odnosno službena lica
organizacije u oblasti sporta koja upravlja sportskom ligom;
3) lice koje vrši javnu funkciju, kao ni lice koje vrši funkciju u organu političke stranke;
4) vlasnici i članovi organa sportskih kladionica, kao ni zaposleni u sportskoj kladionici;
5) sportski posrednici u odgovarajućoj grani sporta;
6) koja su osuđena za krivična dela protiv privrede, imovine i službene dužnosti, kao i za
sledeća krivična dela: teško ubistvo, teška krađa, razbojnička krađa, razbojništvo, utaja, prevara,
neosnovano korišćenje kredita i druge pogodnosti, iznuda, ucena i zelenaštvo, omogućavanje
upotrebe doping sredstava, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstava,
nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu i dogovaranje ishoda takmičenja, dok
traju pravne posledice osude;
7) koja ne mogu biti članovi organa privrednih društava ili udruženja u skladu sa zakonom
kojim je uređen sukob interesa u obavljanju javnih dužnosti.
U sportskoj organizaciji ne može biti zaposleno lice koje je zaposleno u sportskoj kladionici
ili je vlasnik ili član organa sportske kladionice.
2.1.1. SPORTSKO UDRUŽENjE:
Sportsko udruženje je dobrovoljna nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja

više fizičkih i/ili pravnih lica, organizovana na osnovu statuta i osnovana radi ostvarivanja
zajedničkog cilja u oblasti sporta.
Osnivanje: Sportsko udruženje mogu osnovati najmanje tri osnivača. Osnivač sportskog
udruženja može biti potpuno poslovno sposobno fizičko lice ili pravno lice. Sportsko udruženje
osniva se na osnivačkoj skupštini, usvajanjem i potpisivanjem osnivačkog akta i statuta i izborom,
odnosno imenovanjem lica ovlašćenog za zastupanje.
Osnivački akt sportskog udruženja sačinjava se u pisanoj formi i sadrži: poslovno ime,
pravnu formu, sedište i matični broj osnivača i potpis zastupnika osnivača ako je osnivač pravno
lice, odnosno lično ime, adresu, jedinstveni matični broj građana i potpis osnivača ako je osnivač
10
fizičko lice; ime, adresu i broj i zemlju izdavanja putne isprave ako je osnivač strano fizičko lice;
osnovne ciljeve sportskog udruženja; naziv i sedište sportskog udruženja; lično ime, adresu,
jedinstveni matični broj građana, odnosno broj i zemlju izdavanja putne isprave lica ovlašćenog za
zastupanje sportskog udruženja; datum donošenja osnivačkog akta. Osnivački akt mora biti overen
u skladu sa zakonom.
Opšti akti sportskog udruženja jesu: statut, pravilnik i odluka kojom se na opšti način
uređuju određena pitanja.
Članstvo: Članovi sportskog udruženja jesu osnivači i lica koja naknadno pristupe
sportskom udruženju u skladu sa njegovim statutom. Svako lice može pod jednakim uslovima
utvrđenim statutom da postane član sportskog udruženja.
Skupština je najviši organ sportskog udruženja. Ako statutom nije drukčije određeno,
skupštinu čine svi članovi sportskog udruženja, sa jednakim pravom glasa. Skupština sportskog
udruženja saziva se najmanje jedanput godišnje.
Skupština sportskog udruženja odlučuje o:
1) usvajanju, odnosno izmenama i dopunama statuta sportskog udruženja;
2) usvajanju finansijskih i prihvatanju revizorskih izveštaja;
3) usvajanju izveštaja o realizaciji programa koji se finansira iz javnih sredstava;
4) izboru, odnosno imenovanju i razrešenju lica ovlašćenog za zastupanje i članova organa
sportskog udruženja, osim ako statutom nije drukčije uređeno;
5) udruživanju u saveze;
6) statusnim promenama;
7) prestanku sportskog udruženja;
8) drugim pitanjima utvrđenim zakonom i statutom sportskog udruženja.
Odluka skupštine o usvajanju i izmenama i dopunama statuta, statusnim promenama i
prestanku sportskog udruženja donosi se većinom glasova od ukupnog broja članova skupštine, ako
statutom nije utvrđeno da je za donošenje odluke potreban veći broj glasova.
Lice ovlašćeno za zastupanje: Sportsko udruženje ima lice ovlašćeno za zastupanje
sportskog udruženja izabrano, odnosno imenovano na način utvrđen statutom. Za zastupnika može
biti određeno samo potpuno poslovno sposobno fizičko lice. Zastupnik se stara i odgovara za
zakonitost rada sportskog udruženja, organizuje i vodi aktivnosti i poslovanje sportskog udruženja,
brine se o urednom vođenju propisanih evidencija i poslovnih knjiga, sprovodi odluke organa
sportskog udruženja i ima u odnosu na zaposlene i radno angažovana lica u sportskom udruženju
položaj, odnosno ovlašćenja direktora u pravnom licu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad,
ako ovim zakonom ili statutom nije drukčije određeno.
Upis u registar: Sportska udruženja upisuju se u Registar koji vodi Agencija za privredne
registre. Sportsko udruženje stiče svojstvo pravnog lica danom upisa u Registar. Jedinstvena
evidencija sadrži podatke o udruženjima, društvima i savezima u oblasti sporta, i to: naziv; sedište;
adresa; datum osnivanja; grana sporta; pravna forma; ime i funkcija zastupnika; članstvo u
savezima u oblasti sporta; šifra i opis pretežne privredne i druge delatnosti koja se neposredno
obavlja; naziv registarskog organa i broj pod kojim je udruženje upisano u Registar.
Ništavost registracije: Registracija osnivanja sportskog udruženja ništava je, odnosno
registracija određenog podatka o sportskom udruženju poništava se:
1) ako su u registracionoj prijavi navedeni neistiniti podaci;
11
2) ako je registracija izvršena na osnovu lažnog dokumenta (lažnog opšteg ili pojedinačnog akta),
dokumenta izdatog u nezakonito sprovedenom postupku ili dokumenta sa neistinitim, odnosno
nezakonitim podacima;
3) ako postoje drugi zakonom predviđeni razlozi.
Imovina udruženja: Sportsko udruženje može sticati sredstva i ostvarivati prihod od

priloga, članarine, donacija i poklona, subvencija, nasleđa, kamata na uloge, zakupnine, dividendi,
usluga, sponzorstva i drugih komercijalnih, marketinških, poslovnih i privrednih delatnosti i
aktivnosti, u skladu sa zakonom.
Prestanak udruženja:
Sportsko udruženje prestaje:
1) ako se broj članova smanji ispod broja potrebnog za osnivanje, a nadležni organ udruženja ne
donese odluku o prijemu novih članova u roku od 30 dana;
2) ako nadležni organ sportskog udruženja donese odluku o prestanku udruženja;
3) statusnom promenom i promenom pravnog oblika koja vodi prestanku udruženja;
4) ako mu je izrečena mera zabrane obavljanja sportskih aktivnosti i delatnosti zbog toga što ne
ispunjava uslove za njihovo obavljanje, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove;
5) ako je pravnosnažnom odlukom nadležnog suda utvrđeno da je registracija osnivanja sportskog
udruženja bila ništava;
6) ako mu je zabranjen rad;
7) ako se utvrdi da je prestalo sa radom;
8) u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, osnivačkim aktom ili statutom sportskog udruženja
koji su navedeni kao osnov za prestanak udruženja;
9) stečajem.
Sportsko udruženje prestaje brisanjem iz Registra.
Zabranjeno je delovanje sportskog udruženja usmereno na nasilno rušenje ustavnog
poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava, ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske
mržnje.
2.1.2. SPORTSKO PRIVREDNO DRUŠTVO:
Sportsko privredno društvo mogu osnovati fizička i/ili pravna lica, u skladu sa zakonom.
Sportsko privredno društvo može obavljati sportsku aktivnost i sportsku delatnost ako ispunjava
uslove i ako se te aktivnosti i delatnosti obavljaju kao pretežna delatnost sportskog privrednog
društva (član 35. Zakona) . Neto dobit koju u tekućoj godini ostvari društvo mora biti najmanje 70%
reinvestirana u pretežnu delatnost tog društva.
12
2.2. PREDUZETNIK:
Preduzetnik koji se bavi stručnim radom u oblasti sporta mora imati odgovarajuće sportsko
zvanje u skladu sa ovim zakonom. Preduzetnik može obavljati sportsku delatnost ako ima
obezbeđen odgovarajući objekat, odgovarajuću opremu, angažovane odgovarajuće sportske
stručnjake i ako ispunjava uslove u pogledu bezbednosti u obavljanju delatnosti, uključujući i
potrebne akte (pravila o redu i sl.), ako Zakonom nije drukčije utvrđeno. Na samostalno obavljanje
sportske delatnosti primenjuju se propisi kojima se uređuje preduzetništvo, ako Zakonom nije
drukčije određeno.
2.3. SPORTSKA DRUŠTVA:
Sportske organizacije mogu se, radi uređivanja i ostvarivanja zajedničkih ciljeva i interesa,
kao i zajedničkog nastupanja u oblasti sporta, udruživati u sportska društva. Sportsko društvo je
nosilac prava na zajednički naziv i zajedničke simbole, ako statutom sportskog društva nije drukčije
određeno. Na osnivanje, upis u Registar, obavljanje sportskih aktivnosti i sportskih delatnosti,
sticanje sredstava i ostvarivanje prihoda, rešavanje sporova, odgovornost, kao i na druga pitanja u
vezi s radom sportskih društava, shodno se primenjuju odredbe Zakona koje se odnose na sportska
udruženja, ako Zakonom nije drukčije određeno.
2.4. GRANSKI SPORTSKI SAVEZI:
Sportske organizacije, teritorijalni granski sportski savezi, samostalni profesionalni sportisti

i stručna udruženja u određenoj grani sporta mogu se, radi uređivanja pitanja od zajedničkog
interesa, zajedničkog reprezentovanja, uređivanja pitanja organizovanja takmičenja i statusa
sportista u određenoj grani sporta, odnosno oblasti sporta, udruživati u granske sportske saveze za
jednu ili više sportskih grana (nacionalni, pokrajinski, gradski, opštinski).
Nacionalni granski sportski savez jeste udruživanja u Republici Srbiji u odgovarajućoj
grani sporta. Nacionalni granski sportski savezi osnivaju se prvenstveno s ciljem: razvoja sportske
grane, odnosno sportskih aktivnosti i delatnosti u području svog delovanja; usklađivanja aktivnosti
svojih članova; reprezentovanja nacionalnog sporta u području svog delovanja; stvaranja uslova za
postizanje vrhunskih sportskih rezultata; učešća u unapređivanju stručnog rada sportskih stručnjaka;
podsticanja bavljenja sportom, posebno dece i omladine, u svom području delovanja; organizovanja
i vođenja sportskih takmičenja.
2.5. SPORTSKI SAVEZ SRBIJE I DRUGI TERITORIJALNI SPORTSKI SAVEZI:
Organizacije u oblasti sporta sa određene teritorije osnivaju, radi uređivanja i ostvarivanja

sportskih pitanja od zajedničkog interesa, teritorijalni sportski savez, odnosno savez sportova (za
Republiku Srbiju, autonomnu pokrajinu, jedinicu lokalne samouprave).
Sportski savez Srbije jeste teritorijalni sportski savez za Republiku Srbiju u koji se
udružuju nacionalni granski sportski savezi, nacionalna sportska udruženja, kao i pokrajinski,
gradski i opštinski teritorijalni sportski savezi. Sportski savez Srbije obavlja poslove kojima se
obezbeđuju uslovi za praćenje, razvoj i unapređenje masovnog sporta, školskog sporta i vrhunskog
13
sporta u neolimpijskim sportovima, kao i druge poslove u skladu sa Zakonom o sportu i Strategijom
razvoja sporta u Republici Srbiji.
2.6. OLIMPIJSKI KOMITET SRBIJE I PARAOLIMPIJSKI KOMITET SRBIJE:
Olimpijski komitet Srbije obavlja poslove kojima se obezbeđuju uslovi za: praćenje, razvoj
i unapređenje vrhunskog sporta i sistema vrhunskog sporta u olimpijskim sportovima, organizaciju i
održavanje međunarodnih sportskih takmičenja koja su u nadležnosti Međunarodnog olimpijskog
komiteta, ostvarivanje međudržavne i međunarodne sportske saradnje i realizaciju programa i
projekata iz ove oblasti koji su od opšteg interesa za Republiku Srbiju, kao i druge poslove u skladu
sa Zakonom.
Paraolimpijski komitet Srbije obavlja poslove kojima se obezbeđuju uslovi za: praćenje,
razvoj i unapređenje sporta osoba sa invaliditetom, organizaciju i održavanje međunarodnih
sportskih takmičenja koja su u nadležnosti Međunarodnog paraolimpijskog komiteta, ostvarivanje
međudržavne i međunarodne sportske saradnje i realizaciju programa i projekata iz oblasti sporta
osoba sa invaliditetom koji su od opšteg interesa za Republiku Srbiju, kao i druge poslove u skladu
sa Zakonom.
2.7. STRUČNA I DRUGA UDRUŽENjA I SAVEZI U OBLASTI SPORTA:
Sportski stručnjaci i stručnjaci u sportu mogu se radi uređivanja i ostvarivanja stručnih

sportskih pitanja od zajedničkog interesa udruživati u stručna sportska udruženja (udruženja trenera,
sudija i dr.). Sportske organizacije, sportska društva, sportski savezi i druga pravna i fizička lica
mogu radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva i interesa u oblasti sporta osnivati i druga udruženja
(organizacioni odbori, udruženja navijača i dr.) i saveze u oblasti sporta.
Na osnivanje, upis u Registar i obavljanje sportskih aktivnosti i sportskih delatnosti, kao i na
druga pitanja u vezi s radom pomenutih udruženja i saveza shodno se primenjuju odredbe Zakona o
sportu koje se odnose na sportska udruženja.
2.8. ZAVOD ZA SPORT I MEDICINU SPORTA REPUBLIKE SRBIJE:
Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije jeste ustanova koja obavlja delatnost radi
razvoja stručnog rada i zadovoljavanja stručnih potreba u oblasti sporta.
Delatnost Zavoda obuhvata:
1) periodična testiranja, odnosno praćenje antropoloških sposobnosti i karakteristika dece, omladine
i odraslih;
2) kontrolu treniranosti perspektivnih i vrhunskih sportista i stručno-savetodavnu pomoć tim
sportistima i sportskim stručnjacima;
3) organizaciju i realizaciju kontinuiranih treninga i završnih priprema perspektivnih i vrhunskih
sportista;
4) vođenje nacionalnih evidencija u oblasti sporta (prikupljanje podataka i obrada) i periodično
objavljivanje i publikovanje zbirnih podataka iz nacionalnih evidencija;
14
5) stručno osposobljavanje i usavršavanje sportskih stručnjaka i stručnjaka u oblasti sporta i
medicine sporta u saradnji sa odgovarajućom akreditovanom visokoškolskom ustanovom, u skladu
sa zakonom;
6) obavljanje nadzora nad stručnim radom u oblasti sporta preko stručnih sportskih nadzornika;
7) evaluaciju zdravstvenog stanja učesnika u fizičkim aktivnostima;
8) unapređenje zdravstvenog stanja i funkcionalnih sposobnosti perspektivnih i vrhunskih sportista;
9) organizacionu i stručnu pomoć organizacijama koje realizuju programe kojima se ostvaruje opšti
interes u oblasti sporta i organizatorima velikih međunarodnih sportskih takmičenja;
10) savetovanje pri planiranju, izgradnji i rekonstrukciji sportskih objekata u javnoj svojini i
praćenje njihove iskorišćenosti;
11) propagandnu, izdavačku, naučnu, istraživačko-razvojnu i bibliotečku delatnost u oblasti sporta i
medicine sporta, u skladu sa zakonom;
12) učestvovanje u izradi Strategije;
13) davanje mišljenja i stručne pomoći učesnicima u sistemu sporta u pitanjima od značaja za
razvoj sporta;
14) međunarodnu saradnju u oblasti sporta i medicine sporta;
15) unapređenje razvoja sporta dece i mladih;
16) praćenje planiranja izgradnje i iskorišćenosti sportskih objekata;
17) identifikaciju i razvoj sportskih talenata, u saradnji sa nadležnim nacionalnim granskim
sportskim savezima.
Republički zavod može obavljati i zdravstvenu delatnost, odnosno određene poslove
zdravstvene delatnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita.
2.9. USTANOVE I PRIVREDNA DRUŠTVA ZA OBAVLjANjE SPORTSKIH

DELATNOSTI:
Ustanove u oblasti sporta mogu osnivati, u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne
službe, Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i u budžetu osnivača
obezbeđuju se sredstva za rad, u skladu sa zakonom.
Ustanove u oblasti sporta mogu osnivati i druga pravna i fizička lica, pod uslovima
propisanim zakonom.
Privredna društva za obavljanje sportske delatnosti mogu osnivati fizička ili pravna lica u
skladu sa zakonom.
Ustanove i privredna društva mogu obavljati sportsku delatnost ako imaju obezbeđen
odgovarajući prostor, odnosno objekat, odgovarajuću opremu, odgovarajuće sportske stručnjake u
zavisnosti od vrste delatnosti, ako ispunjavaju uslove u pogledu bezbednosti za obavljanje
delatnosti i ako imaju odgovarajuću unutrašnju organizaciju, odnosno službu. Ispunjenost ovih
uslova proverava sportski inspektor u okviru redovnog inspekcijskog nadzora.
15
2.10. SPORTSKE ZADUŽBINE, FONDACIJE I FONDOVI:
Radi ostvarivanja društveno korisnih ciljeva u oblasti sporta mogu se osnivati sportske
zadužbine i fondacije. Na osnivanje i rad sportskih zadužbina i fondacija primenjuju se propisi o
zadužbinama i fondacijama. Fond se osniva kao budžetski fond u skladu sa zakonom kojim se
uređuje budžetski sistem i za ostvarivanje svojih ciljeva prvenstveno se finansira iz donacija od
strane organizacija u oblasti sporta i drugih pravnih lica, kao i iz drugih sredstava u skladu sa
zakonom.
3. OPŠTI INTERES:
Opšti interes u oblasti sporta jeste:

1) obezbeđivanje uslova za pripremu, učešće i ostvarivanje vrhunskih sportskih rezultata sportista
na olimpijskim igrama, paraolimpijskim igrama i drugim velikim međunarodnim sportskim
takmičenjima;
2) unapređenje sistema sporta i podizanje kapaciteta Olimpijskog komiteta Srbije, Paraolimpijskog
komiteta Srbije i Sportskog saveza Srbije i drugih nadležnih nacionalnih sportskih saveza za grane i
oblasti sporta preko kojih se ostvaruje opšti interes u oblasti sporta;
3) izgradnja, opremanje i održavanje sportskih objekata koji su od značaja za razvoj sporta na celom
području Republike Srbije, vodeći računa o regionalnoj pokrivenosti i stepenu razvoja sportske
infrastrukture u jedinicama lokalne samouprave;
4) stipendije za sportsko usavršavanje vrhunskih sportista amatera i novčana pomoć vrhunskim
sportistima sa posebnim zaslugama;
5) nacionalna priznanja i nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta;
6) aktivnosti sportskih kampova za perspektivne sportiste, koji su od posebnog značaja za
Republiku Srbiju;
7) organizacija međunarodnih i nacionalnih sportskih takmičenja od značaja za Republiku Srbiju;
8) obezbeđivanje uslova za organizovanje i održavanje školskih i univerzitetskih sportskih
takmičenja na nivou Republike Srbije;
9) unapređenje sportske rekreacije, promocija i podsticanje bavljenja sportom svih građana
Republike Srbije, a naročito dece, žena, mladih i osoba sa invaliditetom;
10) sprečavanje negativnih pojava u sportu (doping, nasilje i nedolično ponašanje, nameštanje
sportskih rezultata i dr.);
11) unapređenje zaštite zdravlja sportista, unapređenje stručnog rada i stručnog osposobljavanja u
sportu;
12) međudržavna i međunarodna sportska saradnja i razvijanje sporta i saradnje sa organizacijama
iz dijaspore;
13) naučni skupovi, istraživačko-razvojni i naučnoistraživački projekti u sportu i izdavanje
sportskih publikacija od nacionalnog značaja;
14) delatnost i programi organizacija u oblasti sporta čiji je osnivač Republika Srbija.
Za ostvarenje opšteg interesa u oblasti sporta iz stava 1. ovog člana obezbeđuju se sredstva u
16
budžetu Republike Srbije.
Opšti interes u oblasti sporta ostvaruje se kroz finansiranje ili sufinansiranje programa i
projekata, ako zakonom nije drukčije propisano.
4. ŠKOLSKI I UNIVERZITETSKI SPORT I FIZIČKO VASPITANJE DECE

PREDŠKOLSKOG UZRASTA
Školski sport, u smislu Zakona, obuhvata organizovane nastavne i vannastavne sportske

aktivnosti u oblasti školskog fizičkog vaspitanja, uključujući i školska sportska takmičenja koja se
sprovode u okviru školskog sistema u skladu sa nastavnim planom i programom, utvrđenim u
skladu sa zakonom.
Univerzitetski sport, u smislu Zakona, obuhvata sportske aktivnosti studenata i studentska
sportska takmičenja.
Organizovano vannastavno bavljenje sportskim aktivnostima učenika i studenata sprovodi se
kroz školske, odnosno studentske sportske sekcije, koje organizuju škole i visokoškolske ustanove.
Izuzetno, ukoliko škola, odnosno visokoškolska ustanova nema uslova za organizovanje samostalne
sportske sekcije, organizacija sportske sekcije može se realizovati kroz saradnju škole, odnosno
visokoškolske ustanove sa organizacijom u oblasti sporta.
Učenici i studenti ne mogu biti uključeni u vannastavne sportske aktivnosti i sportska
takmičenja ako nije prethodno utvrđena njihova zdravstvena sposobnost za bavljenje školskim
sportom.
Utvrđivanje zdravstvene sposobnosti učenika uzrasta od šest do 14 godina života vrši
izabrani lekar pedijatar nadležne zdravstvene ustanove tokom obaveznog sistematskog pregleda u
skladu sa zakonom, odnosno lekar specijalista sportske medicine ili pedijatrije nadležne zdravstvene
ustanove kada se utvrđivanje zdravstvene sposobnosti vrši izvan sistematskog pregleda. Utvrđivanje
zdravstvene sposobnosti vrši se u skladu sa zakonom kojim su uređeni sistematski pregledi školske
dece i članom 19. Zakona. Troškovi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti učenika uzrasta od 6 do 14
godina obuhvaćeni su obaveznim zdravstvenim osiguranjem, u skladu sa zakonom, kada se
utvrđivanje zdravstvene sposobnosti vrši u zdravstvenoj ustanovi.
5. NADZOR
Nadzor nad primenom Zakona o sportu i propisa donetih na osnovu Zakona o sportu i
inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo, preko republičkih sportskih inspektora.
Na teritoriji autonomne pokrajine, inspekcijski nadzor nad radom pokrajinskih i teritorijalnih
sportskih saveza vrši nadležni organ autonomne pokrajine, preko pokrajinskih sportskih inspektora,
kao povereni posao.
Na teritoriji jedinice lokalne samouprave, inspekcijski nadzor, osim za nacionalne sportske
saveze, teritorijalne sportske saveze, organizacije koje se bave stručnim osposobljavanjem u oblasti
sporta i sportske organizacije koje se takmiče u profesionalnim sportskim ligama, vrši nadležni
organ jedinice lokalne samouprave, preko gradskog, odnosno opštinskog sportskog inspektora, kao
povereni posao.
17
Na teritoriji grada Beograda, inspekcijski nadzor, osim za nacionalne sportske saveze,
organizacije koje se bave stručnim osposobljavanjem u oblasti sporta i sportske organizacije koje se
takmiče u profesionalnim sportskim ligama, vrši nadležni organ grada Beograda, preko gradskog
sportskog inspektora, kao povereni posao.
Nadzor nad namenskim i zakonitim korišćenjem budžetskih sredstava kojima se u skladu sa
Zakonom finansiraju programi kojima se zadovoljava opšti interes i potrebe i interesi građana u
Republici Srbiji, autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave vrši nadležna budžetska
inspekcija u skladu sa zakonom.
Ako se kod nadziranog subjekta otkrije nezakonitost koja je kažnjiva prema zakonu ili
drugom propisu, sportski inspektor nadležnom pravosudnom organu podnosi krivičnu prijavu,
prijavu za privredni prestup ili zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno izdaje
prekršajni nalog, u skladu sa zakonom.
18

Operativni Treneri Sve Skripte 012022

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Operativni Treneri Sve Skripte 012022

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Operativni Treneri Sve Skripte 012022

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT I

Osnove funkcionalne anatomije

Uvod u funkcionalnu anatomiju

Funkcionalna anatomija sistema za kretanje prikazuje analizu položaja i pokreta ljudskog

Funkcionalna anatomija izučava tehniku kretanja sportista sa stanovišta biomehanike,

Biomehanička ispitivanja u sportu se u velikoj meri svode na merenja i modeliranje

Saopštavanje određenih informacija o ljudskom kretanju zahteva posebnu terminologiju

Slika 1. Referentni (anatomski) položaj

Referentni termini za smerove

 Superiorno: bliže glavi (sinonim u zoologiji - kranijalno)

Slika 2. Smerovi koordinatnog sistema u odnosu na čovečiji sistem za kretanje

Mehaničke osobine zglobova

Lokomotorni sistem izgrađuju: kosti, zglobovi i mišići.

Glavni i sporedni elementi zgloba su:

• Zglobna šupljina – prostor između zglobnih površina ispunjen sluzavom tečnošću –

• Zglobna čahura – sastoji se iz spoljašnjeg sloja (fibrozna kapsula) i unutrašnjeg sloja

• Vezivno – hrskavičave ploče – nalaze se unutar pojedinih zglobova; ublažuju udarce,

Vrste pokreta u zglobovima

Zahvaljujući pokretima u zglobovima čovek se kreće u sve tri ravni prirodnog

Osnovni pokreti u zglobovima su podeljeni na:

Slika 3. Ravni (frontalna, sagitalna, transverzalna)

Referentne (anatomske) ose

Slika 4. Ravni, ose, smerovi u odnosu na koordinatni sistem

Kada se telo čoveka nalazi u anatomskom referentnom položaju, smatra se da su svi

Pokreti u sagitalnoj ravni

Slika 5. Pokreti u sagitalnoj ravni

Osnovni pokreti u frontalnoj ravni su:

Slika 6. Pokreti u frontalnoj ravni

Pokreti tela u transverzalnoj ravni su pokreti rotacije oko longitudinalne ose.

Slika 7. Pokreti u transverzalnoj ravni

Mnogi pokreti ekstremiteta se vrše u ravnima koje su postavljene dijagonalno u odnosu na

Pokreti u pojedinačnim zglobovima

Pokreti u vratnom delu kičmenog stuba - pokreti glave

Pokreti kičmenog stuba

Pokreti lopatice u zglobu ramena

Pokreti u zglobu lakta

Pokreti u zglobu šake

Pokreti u zglobu kuka

Pokreti u zglobu kolena

Pokreti u skočnom zglobu

Mišićno tkivo je procentualno najzastupljenije tkivo u organizmu većine životinja i čoveka.

Osnovna svojstva mišićnih ćelija su kontraktilnost i ekscitabilnost. Kontrakcija

S obzirom na citološke karakteristike miocita, inervaciju i način kontrakcije, mišići se

Poprečno-prugasto tkivo izgrađuje skeletne i visceralne prugaste mišiće. Njegove

Skeletno tkivo je specijalizovano za kratkotrajne snažne kontrakcije, a inervišu ga

Poprečno-prugaste mišiće izgrađuju dugačke i relativno tanke ćelije cilindričnog oblika,

Mišićne ćelije su dugačke od 1 -{mm}- do 12 -{cm}-, a imaju promer 10-100 -{µm}-.

Osnovni delovi mišića:

Pomoćni organi mišića:

Mišići se dele prema obliku i prema funkciji koju obavljaju.

Glatki mišići se mogu podeliti na: višejedinične i jednojedinične. Višejedinični mišići

Sastavljeno je od poprečno-prugastih vlakana, koja se razlikuju od skeletnih po

Srčana mišićna vlakna su sastavljena od serijski vezanih ćelija (kardiomiocita). One su

Srčani mišić se kontrahuje ritmično i automatski, a inerviše ga vegetativni nervni sistem

Oblik i vrste mišićne kontrakcije

Kao rezultat kontrakcije, skraćenje u mišićnim vlaknima, javlja se određeni napon. To je

Mišići koji učestvuju u pokretima ramenog pojasa

• Rotiranje ramenog pojasa upolje vrše: