Бранко Ђурица

ЖИВОТ СА ТАЈНОМ

Мада сам у детињству као јединац био можда и превише мажен и пажен, моја најранија
жеља била је да што пре порастем, па да будем свињар. То јест, да носим велики шешир,
дугачку непромочиву кабаницу, чизме, тешки дугачки бич преко рамена, торбу за хлеб,
лук и сланину, оштру брицу преклапачу, да имам послушне керове који јуришају и кевћу
по ледини збијајући крдо свиња испред мене. Има ли ичега лепшег  на свету!        

Онако малог и жгољавог секирали су ме и родитељи који су се подсмевали тој мојој

намери и објашњавали ми да прво морам у школу, да научим да читам, пишем и рачунам,
а после тога – од воље ми, к`о Шокцу пост! што беше говорила моја мајка, Сремица из
Негославаца крај Вуковара.

У пролеће 1941. године био сам зато као на крилима јер је те јесени требало да пођем у
први разред основне школе у Вуковару, где је отац тада био шеф железничке станице.
Становали смо на првом спрату станичне зграде са два стана, од којих је онај други
користио отправник возова са својом женом.

Но, откуд ми жеља да будем свињар? Вероватно отуд што осим оца, који је обично увек
најупечатљивија фигура у дечјим очима, ничег изузетног нисам видео у осталим људима,
осим у жандарима, официрима и панонским чобанима. У Вуковар је наиме отац био
премештен из железничког чворишта Стризивојна-Врпоље, а ту беше дошао из Чуруга,
где га преместише из Хоргоша. У Хоргош је доспео одмах после мог рођења у Бањалуци.
За шест година четири премештаја – такав је био железничарски живот!

Отац ме је те зиме научио из Политике да читам ћирилицу. Латиницу сам убрзо затим
савладао читајући имена белосветских градова на стакленој скали нашег радио-апарата са
зеленим „магичним оком“, чувене немачке марке Ојмиг (Еumig), који отац беше купио
баш уочи Божића. Тај радио ме је привлачио вероватно и више него данашњу децу
телевизор.

“Магично око“, у ствари индикатор за тачно бирање станица, личило ми је на зелену

разлисталу детелину чији се листићи скупљају или шире кад се казаљка бирача нађе тачно
на жељеној радио-станици. Мене је то „око“ подстицало на маштање о градовима за које
дотад бејах чуо у разговорима одраслих кад би навраћали у посете. И чудило ме је зашто
се чувени град Беч у ствари зове Wien, зашто је Рим Roma, а Београд Belgrad. Град
Хилверсум ми и данас звучи некако мистично...

Мајка је преко дана, кувајући и обављајући разне домаћичке послове, уживала у гласној
музици са радија, а отац би увече, сасвим утишано слушао Радио Лондон који се
оглашавао фамозним џинглом од неколико тактова на бубњу. После би замишљен и
ћутљив попушио неколико цигарета пре него би отишао на починак. Мајка је често
покушавала да га развесели, али би он то одбијао на њену неозбиљност, казавши јој да је
будала кад не види да ће опет бити рата.

У пролеће, крајем марта те 1941, отац је једног јутра, пре него што ће у службу, уредно
избријан и као увек утегнут у испеглану униформу, испод блузе за појас затакао велики
пиштољ, такозвани „војно-државни“. Изненађеној мајци је рекао да међу путницима има
све више сумњивих лица...

Она га је испратила с разумевањем, а чим је отишао, обоје смо изашли на прозор наше
гостинске собе одакле се видео део перона и колосека. Међу путницима настојали смо да
препознамо оне који се рачунају у сумњива лица. Али сви беху изгледали сасвим
безлично, осим Шокаца у њиховим маринскоплавим капутићима, реклама, с доње стране
оивиченим плетеницом у бојама хрватске заставе.

Два жандарма са војничким пушкама и шапкама набијеним на очи, тако да су им вирили

само велики уврнути бркови, мирно су шетали кроз ту гомилу људи која се без речи
раздвајала пред њима. У том тренутку са радија, који је од јутра био стално укључен на
Радио Београд, разлегла се песма Спрем’те се, спрем’те, четници.

У одушевљењу мајка дохвати радио, изнесе га на отворен прозор и одврну на најјаче, тако
да је наставак песме заиста загрмео:

„
.
.
.
Ф
р
љ
а
ј
т
е

б
о
м
б
е
,

ч
е
т
н
и
 ц
и
,

 
с
и
л
н
а

ћ
е

б
о
р
б
а

д
а

б
у
д
е
!
“

И тада, пре него што се завршила ова патриотска песма, отац је бледог лица, изобличен од
беса, дојурио одоздо са перона, искључио радио ишчупавши кабл из зида, а онда се бацио
на мајку и почео да је шамара.

– Хоћеш да нас живе поједу, глупачо женска? – сиктао је замахујући док се није задувао.
Гледао сам то престрављен, ужаснут, јер ми је то било први пут да тако нешто видим у
животу. Хтео сам да крикнем, да плачем, али ми се беше згрчио подбрадак и цела доња
вилица, тако да нисам  могао да пустим ни гласа, а у глави као да ми је тутњала коњица у
највећем трку! Мора да сам изгледао заиста јадно, кад су моји родитељи, изненадно, као
што беху и почели, завршили ову сцену бацивши се на мене да ме утеше и поврате
пољупцима и миловањима. Иако лица отеченог од очевих дланова, мајка ми чак беше
скувала омиљени сутлијаш, а отац ме је учио да читам сате са његове железничарске
омеге.

После тога је Немачка напала нашу краљевину и у Вуковару је проглашена Независна

држава Хрватска. Хрвати су се јако радовали и китили тробојкама уз повике „Црвен-
бјели-плави то је барјак прави“! Неки од њих су те тробојне тракице пришивали и на
шешире и наоружани ловачким или правим, војничким пушкама, ходали у групицама и по
перону легитимисали путнике. Као некад жандари, којих више нигде није било. Све је
иначе изгледало као некад, само је мој отац сада био благајник на станици и продавао
возне карте путницима, а шеф је, будући Хрват, постао његов отправник возова. Наиме, у
Независној држави Хрватској се говорило да Хрвати у сваком послу морају бити
господари. Пошто мој отац очигледно није био Хрват, упитах га да ли смо бар ми, мајка и
ја, Хрвати, нашта остадох без одговора...

То беше остало на мајци да ми објасни, знатно касније, при мом повратку са мог првог
дана у школи..

Морам напоменути да сам код родитеља запазио све већу забринутост, јер су се бојали  да
ће их усташе ухапсити. Код нас беху дошли прво само по наш радио Ојмиг. Рекоше да у
Независној држави Хрватској док траје рат само Хрвати могу имати радио. Дали су нам
некакав папирић, да чувамо као доказ, кад нам га буду враћали после рата...Мене је то
помало чудило: како и по чему се види да ли је неко Хрват или Србин?

Добро, појединци као мој теча Никола Живковић из оближњег села Бршадина, беху се
сами показали. То јест, он је увек био кицош, мада обичан сељак. Лепо се облачио, лепо и
весело живео, увек имао добре ловачке пушке, па и пиштоље, а нарочито беше волео
добре коње. Имао је велику зидану шталу и увек најмање два пара коња, за рад, а посебно
„парадоше“, за параду. Кад је објављена капитулација Краљевине Југославије, он се јако
насекирао и напио, упрегао два црна ждрепца у нова кола са новим федер-сицом, затакао
српски барјак и стигао у Вуковар, ни зван ни позван, да нико није знао ни куд се упутио
ни код кога. Тек, у Приљеву, на улазу у град, одмах поред железничке станице, онако под
српским барјаком, заустави га усташка патрола и скине с кола, па би одмах почели да га
лемезају. Престали су тек кад им се учинило да је мртав.

Срећом, био је то жилави Сремац па га је жена, моја тетка Емилија, даљња сестра моје
мајке, откупила у усташкој полицији за неколико шунки и товар сувих сремских
кобасица, али под условом да се одмах „добровољно“ пријави за рад у Немачкој...Тако је
заиста и било. Преживео је рат као слуга на имањима немачких жена чији су мужеви
ратовали у Русији... И вратио се славодобитно на огромном БМВ мотоциклу с
приколицом, у црном кожном комбинезону на рајсфершлусове, и дебелим албумом
„успомена“ које тетка Емилија није смела да види приде...

Некако пред мој полазак у школу, још један догађај беше потресао цео Вуковар, па и
мене, будућег ђака-првака. Негде у кукурузиштима вуковарског атара усташе беху успеле
да опколе жандара Саву Патковића, који није признавао капитулацију Југославије и који
је сам почео да ликвидира представнике нове власти, све док нису организовали озбиљне
потере за њим... Коначно опкољен, у неравноправној борби Саво је задобио смртни метак,
остављајући за собом, негде у родној Црној Гори, жену и неколико деце. Његово
изрешетано тело приказивано је потом „грађанству“ јавно, у просектури вуковарске
болници, па сам и ја, заједно са осталим ђацима првог разреда, био поведен да разгледам
мртвог, али страшног „ћетнићког бандита“ Патковића. Било је то првог дана основне
школе у НДХ, када пред фотографијом мрког Поглавника сви бесмо примљени у
организацију „Усташка узданица“ и кад учисмо усташку химну:

„
П
у
ш
к
а

п
у
ц
а
,

т
о
п

р
и
ч
е
,

Б
а
р
у
т

м
и
р
и
ш
е
,

М
 л
а
д

у
с
т
а
ш
а

н
а

б
о
ј
и
ш
т
у
,

Р
а
њ
е
н

и
з
д
и
ш
е
.
.
.
“

(Много касније прочитах негде да је и та тобожња химна, као и већина хрватских

културних тековина, украдена од једног Смедеревца из 19.века, и само мало
преправљена... Баш као и именица усташа, настала у време тзв. Невесињске пушке којом
беше почео Босанско-херцеговачки устанак против Турака, с тиме што српска верзија
беше усташ у једнини, а усташи у множини).

На реверу мог тегет капутића кредом ми учитељица беше уписала латинско слово „U“, да
тако, сав важан и поносан, стигнем кући. Отац је у спаваћој соби тешко дишући седео на
кревету ослоњен на руке, будући да је имао астматични напад, тако да је моју причу чуо
тек из друге руке, од мајке. А она ме је слушала некако скамењена и разрогачених очију
гледала оно слово на мом реверу. Кад сам завршио, она ме ухвати за рамена и унесе ми се
у лице:

– Знаш ли, дете моје, шта је тајна?

– Знам! Нешто што ником, ни познатом ни непознатом, не сме да се каже...

– Никад и ником! – поновила је Мајка. – Осим ако не желиш да ставиш живот на коцку...
Дакле, ми смо Срби, а то значи да овде, у Независној држави Хрватској, о томе ником ни
по коју цену не смеш ни зуцнути! Јасно?

Ћутао сам истински згромљен том поверљивом информацијом. У глави ми је настао

прави русвај чињеница које су, разумљиво, почеле ипак да се неумољиво слажу једна на
другу већ од првог часа у школи. Беху ту и „Лијепа наша“ и упечатљив лик намрштеног
усташког Поглавника, адвоката др Анте Павелића, и наставници који су нас водили да
видимо мртвог „четничког бандита“ Патковића, очекујући ваљда да нас тај призор
прекали у мржњи према злим, лошим, прљавим и ружним Србима... А ето, и ја сам један
од њих! Можда зато и нисам могао дуго да задржим поглед на том бледозеленкастом и
местимично модром лешу који нам беше приказан.

И тако је почело моје одрастање, током кога почех да сумњам да ћу икад дочекати да
постанем свињар, будући да смо све брже улазили у догађаје које је доносио или пред
собом гурао Други светски рат.         

*  *  *

Десет година касније, као београдски гимназијалац отишао сам на ферије у Бршадин, код
тече Николе, тетке Емилије и њиховог сина Душка, мог исписника. Опет су живели
добро, бар наизглед. Штала је била пуна и крава и коња, у тору је блејало стадо оваца, а из
великог светлог трема силазило се у подрум у коме је било вина и ракије довољно и за
домаћина и за намернике. Како је успео да се одупре насилној колективизацији, о којој је
причао са много псовки, то су само он и тетка знали. А било је и „гвожђурије“ – ловачких
пушака разних фела, које су красиле зидове спаваће и гостинске собе. Но, баш кад сам
тога лета био у гостима код њих, из Вуковара бануше два милиционара на бициклима,
које је теча Никола одмах, с врата, понудио пићем.

– Не пијемо кад смо у служби – строго ће онај старији.

– А, значи да сте дошли послом? Па, које добро? – распричао се теча весело.

– Знаш, Никола, дошли смо да нам предаш пиштољ...

– Аух, па зар само то! Немајте бриге, даћу вам један... Онај најгори, али седите, да
отпијемо!

Милиционари се згледаше очигледно збуњени, а теча повика:

– Емилија! Донеси ми онај пишљиви пољски „вис“, само извади метке...

И ја сам био згранут кад тетка заиста из једне фијоке у кухињском креденцу извуче и
донесе велики пиштољ замотан у масну крпу. Милиционари тек тада седоше и отпише по
чашу ризлинга, па одоше како су и дошли. Видевши моју запањеност, теча Никола се
насмеја, опсова онако генерално мајку целој милицији, па ми каза:

– Не брини ти ништа, има твој теча још тога. И митраљез, ако затреба...

И заиста, да ме увери оде у собу и донесе још два парабелума!

С њим сам те 1951. године са двоје кола и са две запреге возио жито у вуковарски млин.
Другим колима ја сам лично кочијашио, поносан као да управљам краљевском кочијом.

Но, кад се прође железничка станица из правца Бршадина и Борова према центру града, на
лево се одваја једна запуштена улица која продужава паралелно са главном, док јој је
железничка пруга и Дунав с леве стране. На ретким приземним кућама испод кућних
бројева беше писало: Патковићева улица!

У трeнутку који још памтим, видећи две вуковарске госпође како шетају тротоаром нама
у сусрет, теча заустави своја кола, па скинувши понизно шешир, упита:

– Молићу лијепо, која је ово улица?

– Патковићева – одговорише жене углас.

– Па зар њему дали овај пичковац, а улица Стјепана Радића у самом центру?!...

Обе госпође се покуњише и журно продужише без речи.

Међу вуковарским првоборцима НОР-а тврдило се наиме да је жандар Сава Патковић

први ударио на усташе одазивајући се на позив КПЈ за општенародни устанак против
окупатора и њихових слугу у Независној држави Хрватској. Тако је и добио улицу у
Вуковару после Другог светског рата.
                                                                        *  *  *

Већ сам увелико био новинар у Политици кад сам 1975. године, у Илустрованој
Политици прочитао репортажу свог колеге Михаила Младеновића о злој судбини удовице
и деце тог истог, јуначног Саве Патковића, заборављених у ратном метежу у Црној Гори.
Тамо се није знало ништа о његовој херојској погибији, а по логици да жандар није могао
бити ништа друго до непријатељ, више од тридесет година су нове власти понижавале ту
самохрану мајку и њену децу као потомке – гле, случајне(?) сличности у комунистичкој и
усташкој формулацији – „четничког бандита“... Тек захваљујући писању данас већ
увелико покојног Михаила Младеновића, два СУБНОР-а су успоставила везу и исправила
“грешку”...

Но, шта год да су потом урадили, то није могло надокнадити три деценије живота у
срамоти, јаду и беди ових недужних жртава “исправне класне свести” наших поратних
година.

Јер, као што је речено, “учињеном делу мане нема”!

*  *  *

Али ни овде причи није крај. Једног дана 1992. године телефоном ме је у редакцију
Политике позвао мој колега Никола Бешевић, новинар приштинског Јединства, кога сам
упознао као ратног репортера на сремском ратишту, где се он као рођени Сремац,
Шиђанин, осећао као риба у води. За разлику од мене, који верујем у ону узречицу „ко се
чува и Бог га чува“, Никола је без оклевања улазио у разне ризике и без преке потребе.
Тако се приликом заузимања Товарника и Оролика кретао одмах иза нашег стрељачког
строја и на свој репортерски касетофон наснимавао звук куршума који су му зујали око
главе. Тиме је „илустровао“ своје репортерске прилоге за Радио-Приштину, нашта смо га
мој друг и колега Никола Видић, репортер НИН-а и РТВ Политике, као и сниматељ РТВ
Политике покојни Новак Живковић и ја одмах прогласили за „лудог Сремца“. Заправо,
Видић као рођени Сремац из Бачинаца и ја као полусремац (по мајци из Негославаца)
бесмо му тиме одали признање за храброст.

И сад је из телефонске слушалице одјекивао његов громки алт-баритон:

– Јеси ли то ти, вуцибатино шокачка, мајку ти твоју конвертитску, шпијунчино усташка?

– А да ли си то ти, Никола? Јеси ли већ у лудари или је тамо претрпано па те још чувају у
хитној помоћи? – одговорих му после приличне паузе, питајући се каква ли му је сад шала
пала на ум.

– Е, па да знаш, имам против тебе доказе црно на бело – настављао је Бешевић. – Ево
налазим се у католичком Жупном двору у Вуковару... Нашли смо им књигу
покатоличених Срба из 1941. године. Ту си и ти уписан... Донећу ти сутра фотокопије да
се и сам увериш и има да платиш пиће за цео Шуматовац, ђубре католичко!

Дан или два пре тога Вуковар је коначно освојен после ужасних разарања и небројених
жртава у дуготрајним борбама, чији је смисао био и остао познат вероватно једино
Генералштабу ЈНА и криптокомунистичком двојцу Милошевић – Туђман. А Никола
Бешевић ми је заиста сутрадан донео три фотокопирана листа: захтев мога оца насловљен
„Опћинском поглаварству у Вуковару“ да „са цијелом породицом пријеђе(м) из грчко-
источне вјере на римокатоличку вјеру“, затим фотокопију странице из поменуте матичне
књиге где се налазе имена мога оца, мајке и мене са свим личном подацима и – ово је
најинтересантније – страница из те исте књиге на којој су потписи и службени печати
католичких бискупа из Ђакова, почев од осуђеног ратног злочинца Акшамовића, којим су
они приликом својих периодичних пастирских посета оверавали уредност докумената, све
до године 1972. Дакле 27 година после пропасти злочиначке Независне државе Хрватске,
лицемерна Католичка црква у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији
будно је чувала свој крваво стечени ратни плен: спискове оне трећине Срба који беху
покрштени по рецепту вајног правника,  књижевника и „доглавника“, др Милета Будака
(„Трећину ћемо Срба покрстити, трећину ћемо протјерати у Србију, а трећину ћемо
затући...“)

Показало се, међутим, да прелазак у „римокатоличку вјеру“ није гарантовао живот

несрећним Србима у НДХ, а преварни попови су објашњавали да је покрштавање
спасавање душе, а да је „тијело грешно и мора испаштати“.

Кад у Вуковару бејах пошао у школу, већ су многи Срби били побијени у фамозном
вуковарском стратишту на периферији, званом Дудик. Ја сам то само посредно дознавао
гледајући све већу забринутост оца и мајке, јер су групе за Дудик свакодневно
пролазиле... Као благајник на шалтеру за продају возних карата, отац беше изгубио и
право на стан шефа станице. Још у априлу, чим су нам одузели радио-апарат, одмах смо
се зато преселили као подстанари у кућу једног фијакеристе у Приљеву, предграђу
Вуковара. Мени то није било нимало трагично, пошто сам уживао да завирујем у шталу
где је газда држао коње, или да се играм са његовим псом, а у школи сам се успешно
уздржавао од било каквог истицања, будући да бејах постао чувар велике и опасне тајне
да сам Србин... Наиме, много пре него што се ишта знало о телевизији, ја бејах сам
измозгао „плеј бек“, тако што бих, док су остали у хору певали Лијепа наша, или Пушка
пуца, само отварао уста не пуштајући гласа од себе. Усто, нисам уопште показивао да
умем да читам и пишем, а поготово да сам вичан и ћирилици колико латиници!

У међувремену, у наш стан се беше уселио нови шеф станице, или отправник возова,
свеједно. Памтим обојици презимена – Поточки и Приморац – а по причама родитеља
обојица се беху колегијално понашали према мом оцу, одвраћајући усташке насртаје на
њега и саветујући га да промени веру, будући да су још држали да би нам то била некаква
гаранција за миран живот у НДХ. У нади да ће се у њиховој новој држави поштовати
грађанска лојалност, помогоше нам и да мајка за себе и мене добије пропусницу за
Београд, не би ли покушала  да од окупационих власти искамчи дозволу да се иселимо у
Србију.

 И тада сам први пут видео Београд. Иако местимично у рушевинама, град је на мене
оставио тако дубок утисак да сам га, као место рајске лепоте, много пута сањао током
година окупације. Посебно ме беше импресионирала зграда Народне скупштине, у коју са
мајком бејах ушао на споредни улаз, из Косовске улице. Ту је наиме била немачка
окупациона команда за Србију, а мајка беше тражила извесног политичког смутљивца,
вероватно љотићевца, неког др Модерчина, који пре рата беше навраћао код оца на
некакве дискретне разговоре, да би потом служио Немце.

Но, пошто од дозволе није било ништа, вратисмо се у Вуковар, где затекосмо оца у врло
лошем стању: све учесталији напади астме прикивали су га по неколико дана за кревет, па
га је то додатно плашило као још један могући разлог да буде отпуштен из службе, што би
за нас значило праву пропаст. Али два Хрвата у руководству вуковарске железничке
станице, Поточки и Приморац, издејствоваше оцу премештај, овај пут за магационера у
Бановој Јарузи, на главној прузи Земун-Загреб, сматрајући да најважније да се склони
локалним усташама са очију. И опет су га саветовали да, за сваки случај, промени веру.

На то је отац добијао такве нападе гушења да сам мислио да ће умрети. Он, најстарији од
шесторо синова и једне ћерке проте Дамјана Ђурице, кажњеног робијом за велеиздају
Аустроугарске Царевине и Краљевине, и његове супруге Милке, не беше ни православни
богомољац, а сад је требало још да моли да га приме у римокатоличку веру! Никад нисам
имао прилику да са оцем разговарам о томе и сазнам шта га је то коначно сломило да 16.
децембра 1941. године попуни подмукло срочен образац (формално, ни захтев ни молбу)
којим тобоже својевољно обавештава „Опћинско поглаварство у Вуковару“ да „има
намјеру да са својом цијелом породицом пријеђе из грчко-источне вјере на
римокатоличку вјеру“. Сигуран сам да он то никад не би потписао да није морао да мисли
на мене и мајку. Срећом, тандем солидарних колега Поточки-Приморац беху му чак
уприличили да не мора ни да иде у католички Жупни двор ради некакве церемоније, нити
у цркву, већ да то обави само моја мајка водећи и мене за руку.

Примио нас је „духовни помоћник“ Горше Корнелије, мали средовечни Словенац са

великим бледо плавим буљавим очима („Као пљувачка“, сећала га се касније моја мајка с
нескривеном одвратношћу) које су светлуцале на младу госпођу више него што се могло
очекивати од једног пристојног„свећеника“. Посадио је госпођу на тапацирани шезлонг у
свом кабинету и сео насупрот ње тако близу да су им се колена готово додиривала, а онда
је монотоним полугласом почео да меље нешто о љубави и „кршћанском“ милосрђу,
повремено додирујући мајку по рукама које је смерно држала у крилу. На то би се она
сваки пут трзала као опарена, а ја сам, иако тек седмогодишњак, први пут у животу осетио
навалу љубоморне жеља да згазим ту његову нацерену, ружичасту њокалицу.

Но свим тиме ипак нам се отворио нови пут наде – крајем фебруара наредне 1942. године
преселисмо се у Банову Јаругу где нас нико није знао, за сваки случај снабдевени и
потврдом да смо католици... Рат се тек захуктавао.
Кад је коначно стигло ослобођење наша је радост била неизмерна, претварајући се у
опијеност којом смо потискивали све што се могло потиснути од ратних непријатности.
Саучествовање Католичке цркве у геноцидном плану и делању усташке НДХ, сем суђења
неколицини озглоглашених попова-кољача и надбискупу Алојзију Степинцу, прође
некако ћутке. Насилно покатоличени Срби вратише се својој вери, неки свој грех превере 
„избијајући“ другим, приступивши Комунистичкој партији која је све религије
изједначавала као научно безвредне...

Али се, ето, показало да Католичка црква и мимо свих судских и политичких ревизија и
рехабилитација и даље води рачун о бројном стању свога стада и упорно чувајући и књиге
са списковима насилно покрштених. Јер, мало је вероватно да је ово у Вуковару био
једини случај. Колико ли се још чува тако насталих докумената из времена НДХ?

И, зашто?

***

Можда би око свега тога пре свега требало питати Светог оца папу, пре него што крене у
земљу Србију на позив нашег демократског председника и неких вајних православних
владика?

А књига са доказним материјалом о једној вишевековној, па можда и миленијској,

срамној, наводно верској политици, коју је делимично фотокопирао мој колега Никола
Бешевић, однета је не зна се коме, нити где.

Однели је наиме беху униформисани припадници Контраобавештајне службе ЈНА, одмах

по ослобођењу (заузећу?) Вуковара, 1992. године.

Бранко Ђурица, рођен 13. 9. 1934 у Бањалуци, дугогодишњи је новинар Политике,

Осмице, и других публикација. Данас у пензији, живи и чита Српски лист у Београду.
 
 
(24. 11. 2007)