Добро дошли на прву пловидбу ЈЕДРЕЊАКА!

Укрцајте се, има места и на палуби и у кабинама, а вероватно и у ресторану

(за „слепе путнике“ обезбедили смо места у потпалубљу – пацови су обећали
да неће никога дирати). На пучину крећу песме и приче савремених писаца,
јер нам је стало да све што је у вези са лепом речи намењеној деци предста-
вимо и деци, и врхунским стручњацима као што су деца, родитељи, запосле-
ни у вртићима, обдаништима, школама, факултетима, љубитељи наставе и
они други, малишанима свих узраста, они који воле да мисле и да пишу и да
цртају, а пре свега – деци!
Срећно и не заборавите да са собом понесете крему за сунчање и лосион
против гусара!

Огромну захвалност дугујемо студентима (и професорима) Факултета при-

мењених уметности у Београду за ликовну опрему овог броја.

ЈЕДРЕЊАК • Часопис Института за дечју књижевност • Бесплатан примерак

• Пролеће 2021, Београд • Број 1 • За издавача: Милутин Ђуричковић • Уред-
ник: Зоран Пеневски • Дизајн: Даница Стојановић и Александар Симоновић
• Издаје: Институт за дечју књижевност, Краља Милана 4, 11000 Београд,
institutdk@yahoo.com, жиро-рачун код Интеза банкe: 160600000080008656
• Штампа: Фибис Медиа Д.О.О, Београд
НЕПРИЈАТЕЉ
Е во како је то било. Покушавао сам
да пробудим Силвију тако што сам
јој веома нежно скакао по глави, али
ништа...
Иначе, Силвија и ја смо најбољи
пријатељи. Знам то поуздано, погле-
дом ми је рекла.
Силвија има најтоплију босу ногу, на
коју чим легнем заспим чак и када сам
се управо пробудио. Силвијино раме
је као нека најбоља тераса на свету
са које се види читава соба (поглед је
предиван)! Силвија је једна једина је-
динствена на целом свету!
Она је толико сјајна да је једном
учинила да мој непријатељ нестане!
Дакле, ево како је то било.
Кренем ја у обилазак. Као и обич-
но, прво се потучем са жутом патком,
што и није неки подухват јер та жута
патка каже „квак“ – што на пачјем
значи: „предајем се“ – чим спустим
шапу на њен кљун. Ресе су већ изазов:
чим их пипнеш, нестану испод тепиха,
често ми заробе канџе па баш морам
да се помучим да бих се ослободио, и
на крају ме увек победе јер, просто –
више их је.
И тако стигнем ја до ормара, кад
одједном, на њему угледам – маче!
Мало, чупаво, гледа у мене! Ја се на-
кострешим, он се накостреши! Ја из-
дигнем кичму, он издигне кичму. Ја
2
побегнем, он побегне! Не могу да ве-
рујем, какав мали имитатор! Вратим
се ја – ето њега! Ваљда му је јасно
да ово значи рат. Подигнем ја
десну шапу у знак упозорења,
он подигне леву! Окренем
један круг око себе, чисто
да му покажем с ким има
посла, он не престаје да
ме имитира. „Престани
да ме имитираш!... Ма,
не ја тебе, ти мене ими-
тираш!...“
Е сад је доста! Залетим
се ка њему и свом снагом
ударим главом као када је
Силвијина мама јако до-
бро очистила стаклена врата
од терасе. Сад ми ништа није
јасно. А није ни мом непријатељу
изгледа. Прилегао је и лиже леву
шапу, па њоме прелази преко шишки.
Гледа ме збуњено, рекао бих и да га
је страх. Треба искористити тренутак
слабости противника. Време је за један
коначни напад. Залетим се и у једном
скоку поново осетим онај туп ударац.
Тек тада схватим да се мој непријатељ
налази у некој чудној соби. У њој су
ресе побегле испод тепиха, жута патка
поражено лежи с кљуном у паркету и...
Силвија будна седи на кревету.
Ето, тако сам схватио. Ако је моја
Силвија
једна је-
дина једин-
ствена на целом
свету, то значи да не
може да постоји друга.
Тако је мој пријатељ,
као гумицом, избрисао Александра Урошевић
мог непријатеља. илустрација: Даница Стојановић

3
 О К У П А Ц ИЈ А

Д огодило се то на најподмуклији начин, у тишини преподне-

ва, док сам ја безбрижно спавао на слушалици бежичног
телефона. Нисам ни наслутио шта ми се спрема. Наивно
сам сањао о свежим гранулама, филтрираној води,
удобности Силвијиног образа, све у свему – срећи,
сигурности и уверењу да је овај дом у целости моје
краљевство!
А онда се појавио – он. Ко зна колико дуго бих
још ја тако спавао блажено несвестан ситуације
да телефон није бучно зазвонио. Одскочио сам,
посвађао се са слушалицом и одлучио да је за-
увек изгубила повластицу да буде мој кревет. И
одмах сам намирисао нешто сумњиво. Одшетао
сам до кухиње и ту га спазио. Имао је дугу златну
длаку, машући реп и преварантски „тужне“ очи.
„Руфиии!!!“, дозвали су га. Дакле, тако се зове
овај уљез из рода паса.
Пришао ми је и без задршке почео да ми њушка
обрве. Алооо, парле ву мјау?! Ду ју спик мачећи?
Ништа. Или је наглув или се прави блесав. Покушао
сам да остварим дијалог, али пошто то не успева, кле-
пим га набрзака левом шапом по десном увету. Он ме
погледа оним преварантским тужним црним очима и тихо
зацвили. На то, Силвија допузи.
Преко свега сам могао да пређем – и што је јео из моје по-
суде, и што је спавао на мом јастуку, на мојој веш-машини, на мојим
Јулијиним папучама... али да се игра са мојом Силвијом – то је већ оку-
пација! Кад сам видео да га Силвија грли и вуче за уши, одлучио сам да
станем у ћошак и ту протестујем ћутањем до даљег.

4
Руфи је невероватно створење.
У стању је да цео дан хвата и до-
носи лоптицу коју му Силвија
баци. Чак сам му је и ја
пар пута бацио, чисто
да видим да ли је то
интересантно...
Увече, комшини-
ца покуца на врата.
Ослушкујем, дошла
је по Руфија и за-
хваљује што смо
га припазили...
Хух!
Пришао ми је,
оњушио ми бр-
кове и погледао
ме црним тужним
очима. И ја попу-
стим. Шта ћу, слаб
сам на црне тужне
очи. И зато га кле-
пим десном шапом
по левом увету у
знак примирја.
Било је помало
занимљиво то што
ти Руфи увек врати
лоптицу коју бациш,
прос то – уштеда
енергије. Али добро је
да је комшиница дошла
по њега. Са мојим густим
распоредом, мислим, тренут-
но – стварно не могу да примим
кућног љубимца.

Александра Урошевић
илустрација: Даница Стојановић

5
 И ЗА
ЗАТВОРЕ Н И Х
В Р АТ А
Ј а још увек нисам порастао до ква-
ке, али се надам. Моја мама, мачка
Луција, такође није порасла до кваке,
риса огладним (мада
углавном огладним),
то нешто је извесно
али лако је њој – она просто брзопо- другачије него са
тезно скочи на најближи комад намеш- ове стране врата,
таја, а затим бржепотезно на кваку и а то је већ нешто!
voilà! – оно што су некад била затворе- То „другачије“
на врата, више то нису. А ја то овако заинтересује,
радим... разбуђује, копка!
Прво мало стојим пред тим затворе- Шта ли је тамо
ним вратима... Стојим, стојим, стојим... иза затворених
Лепо је, јер кад тако погледаш увис, врата?
врата су тада највиша, изнад њих може Е, сад је већ
бити само небо, ништа друго! Онда време за побу-
мало шетам лево-десно, с једног краја ну. На први мја-
на други, док не схватим с које стране ук појављује се
се отварају. То је веома сложено пи- Силвија. Од ње
тање: нека се отварају с леве, нека с нема баш неке ко-
десне стране, нека према напред, нека ристи што се отварања
уназад. А мени то ништа не вреди кад врата тиче, јер ни она
нисам порастао до кваке. Кад сам већ још није порасла до ква-
код тога, искористим прилику да се ке. Али чекање пред затво-
протегнем пружајући предње шапе ка реним вратима увек је лепше са
кваки. Не, нисам јој ни близу. Силвијом, него без ње. На другом мјау-
Затим гурнем њушку у мали про- ку моја мама Луција настави да спава.
цеп између дна врата и пода. Одатле На неком петнаестом мјауку зачује
дува нека пријатна промаја. И мирише се престанак свирања на клавиру и
на нешто. То нешто није увек миоми- то баш на оном најлепшем делу када
рисно, нити баш сваки пут од тог ми- песма из дура прелази у мол!

6
 Силвија и ја
гледамо у свет-
лост, у простор,
жмиркајући. И то
је довољно. Нисмо
ми хтели да уђемо,
ма не. Стајаћемо
овде између још
мало.
Јулија црта по
вратима: малу
линију тик из-
над Силвији-
не главе и
тик изнад
моје и
пише –
Силвија,
Луче. Ли-
није су
далеко од
кваке, али
свака нова јој
је ближа него
Рука претходна...
Силвијине маме И дур пређе у мол.
Јулије спушта се на кваку нежно као
песма. И оно што су некад била за-
творена врата, сада то више нису. Александра Урошевић
илустрација: Даница Стојановић

7
 РЕП
М оја мама Луција, по занимању
кућна мачка мезимица, има
дугу и густу сиву длаку од каш-
мира и очи од ћилибара – на
први поглед, делује мирољубиво
као плишана играчка. Али када
нам приђе неки странац, као на
пример штипајућа рука комши-
нице или велики зли усисивач,
она им јасно стави до знања да
с њом нема шале! Њени бисер-
ни зуби наоштре своје ивице, из
пуфнастих меканих шапа изле-
те спремни нокти, а облаколико
тело се накостреши. Опасна је
моја мама Луција, по занимању
мезимица. Ја, Луче, по зани-
мању кућно маче мезимац, не
бих могао да уплашим ни жуту
гумену патку за купање! Моји
зуби и нокти као да голицају.
И да, мој противник се нађе на
поду – али ваљајући се од смеха...
Једва чекам да порастем као моја
мама, па да ни са мном нема шале! Када
Често је питам када ће то бити, кад ћу је ру-
ја да порастем! А она увек каже исто жан дан, када
– мачке порасту кад престану да јуре Силвија спава, када се
свој реп. Делује једноставно, али не- штап са ужетом поломи а миш
мате појма колико је тешко одрећи се на навијање остане без батерија, када
те бескрајно забавне навике. све делује безнадежно, мој реп је увек ту,

8
 Зато мој реп и ја започнемо овај
вртоглави плес, укруг. Не будите
наивни, сопствени реп је најте-
же ухватити! Понекад прође и
више десетина кругова, време
је истекло и мора да се призна
пораз. А понекад, и кад успем
да га уловим, тешко га је укро-
тити – реп има сопствену памет,
мрда лево-десно и, као сапун,
успе да се измигољи испод шапе.
И онда опет, укруг! Вртимо се с
радошћу чигре, са отменошћу ба-
лерине, са буком оне вртешке из
парка која пробуди моју Силвију.
Онда се Силвија смеје, јер она је
девојчица, а девојчицама је одувек
било смешно када мачке јуре свој
реп. Онда Силвија покуша да јури
свој реп, али она нема реп. Онда се
Силвији заврти у глави јер није мач-
ка, и – Силвије би сигурно биле лоши
космонаути!
И тако, како да са мном нема шале
кад баш са мном ИМА шале!
спре- Ено га усисивач! Колики је тек његов
ман за реп! Идем да му објасним да је много
игру без гра- забавније да јури свој реп него мој.
ница! Знате ли да би
мачке биле одлични космонаути јер се
њима скоро никад не заврти у глави?! Александра Урошевић
илустрација: Даница Стојановић

9
 Н ЕСА Н И ЦА СНА ШЛА М И ША
Сунце зашло, пада киша, Мачак сматра миша
велико и мало зева, за врсту слаткиша...
несаница снашла миша, Ех!
у глави му тутњи, сева.
„Кад већ морам“, миш смислио,
Цијуче, гребуцка, „бити будан док не сване,
глава га болуцка... да усамљен не бих био,
Ух! пробудићу укућане!“

Мучио се до пред поноћ, А кад год с тим крене,

мало жмурне па се прене, пробуди и мене...
позвао би Хитну помоћ, Јој!
али мачак шеф је смене.
Бранко Стевановић

илустрација: Олга Маркалова

10
10
МАЧАК И
ОБЛАЧАК
Жмирка мачак, још нејачак, а јадничак
виркајући у облачак: поприлично баш гладничак.
„Чуј, облаче,
сипај млека једно чанче!“ Залуд мачак млека тражи,
ситна киша брк му влажи...
А облачак кô облачак А што зури?
брига га шта тражи мачак, Боље миша да појури!
сунце скрива,
небом плива и ужива. Бранко Стевановић

Дан дугачак, предугачак,

гледа мачак у облачак,

илустрација: Олга Маркалова

11
11
 СЕНКЕ
НА ЗИДУ
На зиду велике собе у којој је живео дечак
становале су две сенке. Једна је била тре-
перава, немирна, а друга мирна и стаме-
на. Прва је припадала брези испод прозо-
ра, а друга комоди која је стајала у соби.
Обе би се, игром светлости, лепо виделе
готово преко целог дана. Дечак их је че-
сто посматрао седећи на столици, а ноћу
је волео да их гледа из свог кревета. Сен-
ке су се, углавном, лепо дружиле, мада је
свака од њих сматрала да је важнија.
– Нешто сте ми много узнемирени од ју-
трос – добаци комодина сенка брезиној.
– Нисам узнемирена. Весела сам. Ветар
дува и помера гране, а ја волим кад је
моја газдарица бреза овако разиграна.
– Видим. Љуљате се, љуљате, да вам се не
заврти у глави?
– Ма, откуд. Шта вам је? Данас је диван
дан. Ветар дува, сунце сија и ја се посебно
лепо оцртавам на зиду. А ви сте увек тако
мирни. Не понесу вас ни сунце, ни ветар?
– Моја газдарица, комода, чврсто стоји на
земљи. Њу не може тек тако нешто да на-
тера да цупка без разлога.
– Али разлози постоје и они су врло важ-
ни. Ја знам шта бреза мисли. Она је нежна
и примећује све. Зато тако дрхтури. Зачас
се обрадује и лако растужи. А никад се не
умори од шуморења.

12
12
– Ми не шушкамо и не љуљамо се на
први знак ветра. Ми смо спокојне и
мирне. Нас није тако лако одушевити.
Слушао то дечак па му дошло смешно.
Сенке су учтиво разговарале, али је
свака мислила да је боља од оне дру-
ге. „Сад ћу да их збуним“, помисли, па
приђе лампи и поче рукама да прави
враголије. Најпре је створио сенку
коња, па пса и, најзад, лабуда, за којим
је скакутао миш.
Сенке се запрепастише.
– Шта је то?! – узвикнуше. – Откуд ово-
лике животиње? Читава менажерија.
– Гле, нестадоше – узвикну брезина
сенка.
– Јесте ли видели исто што и ја?
– Да, да. Одакле коњ и лабуд у соби?
– Ја се, право да вам кажем, плашим
оног миша. Они грицкају све!
– Ни ја их не волим – потврди комо-
дина сенка. – Али не могу нам ништа,
ми смо сенке.
– Ако прогризу наше газдарице и
ми ћемо се променити. А ако, не дај
боже, нестане њих, нестаће и нас!
– То је страшно! – узвикну комодина
сенка. – Морамо отерати опасност.
„Шта то би?“, помисли дечак. „Шта
се направи? Нисам мислио да их
уплашим.“
И дечак најпре поново начини миша,
а одмах затим и мачку, која га отера.
Сенке одахнуше.
– Јесте ли видели? Отерала га је мач-
ка. Сада смо опет нас две саме. А баш
смо весело друштво – рече комодина
сенка. – Зар не?
– Наравно – потврди она друга.
– Нас две се увек тако лепо слажемо.
– Још како – потврди прва те задо-
вољно заћуташе.
Гордана Мaлетић
илустрација: Јана Станковски
13
13
 СЕДАМ
– Како ћу ја донети срећу некоме
окрњена репа? – инатио се најмањи
слон.

МАЛИХ – Крњаву, дакако, али ипак срећу –

објасни предводник. – Знате ли како је

СЛОНОВА било у овој кући док ми нисмо дошли?

– Откуд бисмо знали? – углас ће
остали.
– Било је досадно. Сваког тренутка

С едам стаклених слончића, поређа-

них по величини, стајало на поли-
ци. Међу њима је тога јутра владало
неко је могао расплакати нашу госпо-
дарицу. Откада ми красимо њену поли-
цу, она се задовољно осмехује.
узбуђење јер се седмом, најмањем
– А коју смо јој срећу ми то, на при-
слону, десила незгода.
мер, донели? – упита пети слон.
– Она трапавица ми је окрњила реп
– Она верује у нас, и самим тим је
– жалио се слончић. – Ево, погледајте.
срећна.
– Пусто чељаде, не зна шта ради –
– А ми? Шта је са нашом срећом?
узвикнуше слонови.
Да ли је нама довољно то што чучи-
– И како ћу без репа, како? – плакао
мо на полици? – узбуђено ће најмањи
је слончић.
слон.
– Није то ништа – тешио га је трећи
– Хм – у недоумици ће слон предво-
слон по реду – мени су открњили кљову
дник – морам да размислим.
још пре два месеца, али сам се нави-
– Можда би било боље да кренемо у
као.
потрагу за нашом срећом – предложи
– А ја нећу да се навикнем – викао
трећи слон по реду.
је слончић. – Како ћу без свог слатког
– Куда да кренемо?– згрануто ће
малог репа?
други. – Наш предводник никада није
– Смирите се – рекао је слон пред-
тако нешто предложио. Осим тога,
водник. – Док сам ја читав, и вама ће
људски путеви нису и наши.
бити добро.
– Рецимо, у циркус. А могли бисмо,
– Тачно – потврди други слон, његов
пре тога, да увежбамо неку тачку.
заменик.
Прављење пирамиде, на пример. Сви
– Незгода је у томе што смо од стак-
слонови у циркусу праве пирамиду –
ла па смо истовремено и крхки и јаки
предложи трећи слон.
– закључи шести слон.
– Да носимо прејанице на главама,
– Слонови, слонови, заборавили сте
ходамо по лоптама и пењемо се једни
најважније – рече предводник. – Ми
другима на бокове? Не долази у обзир.
доносимо срећу.
Ја то нећу – одлучно ће пети слон.
– Дабоме – потврди други слон по реду.

14
 – Ни ја – потврди седми слончић.
– Шта је вама? – љутито ће четврти
слон. – Откуд ми можемо у циркус? Ми
смо толико мали да би свима били по-
требни дурбини да нас виде.
Настаде велико узбуђење. Расправа
о томе да ли треба ићи у циркус или не
продужила би се ко зна још колико да
ју је слон предводник није прекинуо.
– Тишина, слонови! – рече заповед-
нички, а на то остали заћуташе. – Раз-
мислио сам. Ти си, мали, питао шта је
са нашом срећом, је л’ тако?
– Тако је – потврди слончић.
– Наша срећа је у томе што тек сви
заједно доносимо срећу. Тако важни,
чинимо свет бољим. А бити важан, није
мала ствар.
– То ми звучи прилично компликова-
но – тихо ће најмањи.
– Ето, наш предводник увек све нај-
боље зна – с поносом ће његов заменик.
– Па, лепо – на то ће трећи слон –
расправа је решена. – И оде на своје
место да се загледа у таваницу.
– Хм, а мој реп? – сетио се малиша,
али на његово питање слонови, заузети
постављањем у врсту, не одговорише
ништа.
Гордана Мaлетић
илустрација: Бојана Ракић
15
РАШТА НОВАК
ОДЕ У ХАЈДУКЕ
О времену томе мало знамо
Историја ставља нас на муке
Па се зато и данас питамо
Рашта Новак оде у хајдуке
Њега нису пред ручак терали
Топлом водом да опере руке
Ни за сапун тада нису знали
Рашта онда оде у хајдуке

Њему нису придике држали

Предавали моралне поуке
Њега нису ни у ћошак слали
Рашта онда оде у хајдуке

Заиста је доба било красно

Није било школа ни науке
Па је зато и данас нејасно
Рашта Новак оде у хајдуке

Градимир Стојковић
илустрација: Александар Спасић

16
КОВИДАРИЈЕ
На одмору Бранко пољубио Цицу
Али онако с маском на лицу
А после на улици
Извршили промену:
Бранко маску дâ Цици
Она њему своју – за успомену

ОНЛАЈН ЧАС
Још мало, молим вас, учитељице,
само још један ниво игрице!

*
„Одмах да жваку бациш!“, наредба била.
„Не могу, учитељице, за маску ми се залепила...“

*
Заједно седе Бранко и Цица
Све док их не види учитељица.

*
Нек Кризни штаб пукне од муке:
Цица и Бранко држе се за руке!

*
Све док је овај ковид у школи
Ја школу волим – школа ме не воли.

Градимир Стојковић
илустрације: Јана Станковски

17
 АНДРИЈИНИ
АУТОБУСИ

Данилу Хармсу од којег

је све и почело
Игору Коларову којим се
Б ио једном један аутобус. Али прије
тога: била једном једна креда. Но,
ипак, прије те креде, био је један Ан-
све завршило дрија, а прије Андрије једна мама.
Данилу Кишу који је Њeгова мама, наравно. Која је купи-
увијек био ту ла креде и на тротоару испред зграде
нацртала Андрији вееелики путнички
аутобус. Јер аутобуси углавном возе
путнике. Превозе, довозе, одвозе, из-
возе, увозе... Аутобус је био довољно
велики да у њега сједну Андрија, Јо-
ван, Стефан, Урош, Милан, Анђела,
Ана, Нађа, други Јован, Ирина, друга
Нађа, Аврам, Ива, Ивана, други Сте-
фан, Филип, друга Ана, Катја, Николи-
на, Лазар, Анђелина, Реља, Ема, Лука,
Максим, Марија, Петар, Исла, Селе-
на, Павле, Сава, Сара, трећи Стефан и
други Лука. Но, тренутно, тог јутра, ту
је био само Андрија, па је могао сје-
сти на које је год мјесто желио. Упр-
кос томе, одлучио је да вози. Ушао је
у аутобус, изуо се, јер је укључио јако
августовско гријање и кренуо…
Била једном једна кућа, но прије те
куће била једном једна друга креда.

18
Заиста, заиста, прије креде била је јед-
на Ирина. Ирина је нацртала на трото-
ару једну лијепу кућу сасвим довољну
да у њу, са њом, стану њени брат и се-
стра. Али брат је био већи од прозора
намијењеног за његову собу. Као што
је и сестра, иако много мања од бра-
та, била већа од прозора намијењеног
за њену собу. Свакако, један прозор,
ипак, био је већи од другог прозора.
Такође, врата су била велика, довољ-
но велика да све троје сједну на њихов
праг. Ипак, сјели су преко пута прага,
на тротоар, у двориште њихове нове
куће и дивили се кваки у облику срца.
Био једном један коњ. Но, њега је
нацртала једна друга трећа креда, ни
налик једној првој трећој креди која
је давно некада нацртала исто једног
коња. Тај коњ са овим коњем, ипак,
нема никакве везе. Ову креду, овог
коња о којем је ријеч у руци је др-
жао Јован. Коњ је био на пруге. Тач-
није, на линије, и није личио много на
коња, пошто су се линије потрудиле да
буду паралелне. Но, звале су се коњ.
Имале су четири ноге, сједло, узде,
пјесму Ђиха-ђиха, довољно смијеха и
одушевљења за правог ђогата, дората,
зеленка. Јован је на њега потрошио чи-
таву другу трећу креду, у тренутку када
је сав асфалт око њега био ишпартан.
Онда је устао, узјахао свог пругаћа и
одјахао низ друм.
Био једном један бетон. Ни млад ни
стар. Широк ипак. И сив, као слонов-
ска леђа. Али са ћилимом из Раџастана
преко плећа. Тај је бетон потрошио све
креде које су постојале пете, шесте,
осме, деведесет осме... Имао је своје
арабеске. Оне су имале своје туфне
и цвјетове. Мале и велике. И мање од
већих и веће међу мањима. По њима је
пузала једна Магдалина и смијала се.
Управо се закикотала ушир осмијехом
који је под горњом усницом забјеласао
два поширока зуба. Онда се засмијао
стари комшија гледајући је са своје
терасе, што је чула и његова жена. На-
равно, засмијала се и она, али у слу-
шалицу својој пријатељици из зграде
преко пута. Прешао је тај засмијак,
19
дакле, и у сусједну зграду, просмијао
неколико спратова, изашао кроз један
прозор, закотрљао се преко усана не-
коликих дјевојчица на клупи које су
јеле кокице, прекотрљао преко усана
неколиких дјечараца који су бацали
на кош, ишао, ишао од уста до ушију,
од ушију до уста, од уста до очију...
Док је он опутовао свијет, Магдали-
на је већ знала да отвори кишобран.
Сама. Киша је опрала Раџастан са ње-
ног бетона. Неколико слонова је тада
кренуло пут зоолошких вртова широм
свијета. Живот у природном станишту
личио је на срећно дјетињство. Еми-
грација је степен одрастања, све док,
док... Док брод не дотакне док. Онда
се роде неки сасвим сивљи слонови.
Они не носе ништа на плећима. Два
дјечака разговарају о томе како су
леђа слона прљава. У зоолошком врту.
Једући шећерну вуну. Плаву и зелену. У
нијансама школских креда у боји. По-
том устају са подзиде не знајући да су
20
им кошуље прашњаве на леђима.
Била једном једна Марија. Њена
ујна носила је жуте кломпе које луп-
кају. Марија није могла да оде у Хо-
ландију по своје, јер није знала на којој
је страни. Узела је креду из џепа. Жуту.
И замислите шта?! Обула се по бетону!
Била једном једна кутија. Биле јед-
ном једне разноразне креде. Свака
креда имала је своју боју. Све те кре-
де имале су своју кућу. Та је кућа била
кутија. Кутија у којој више нема ниче-
га. Остала је празна. На њену адресу
стигла је разгледница. Једна, друга,
трећа... На свакој је писало исто: да
се чува од кише и трапавих ногу. Да
су добро и да се сви диве њиховој ша-
реној коси која расте и ураста, као и
до сада, по потреби. Да су боси када
год то могу и тада им стопала прела-
зе много више него кад су у обући. Да
често плету сламу, што им добро иде,
због птица или хљеба, углавном. Ку-
тију је са клупе подигао један дјечак
сасвим необичне косе, који јој се сил-
но обрадовао. Разгледнице су се сру-
шиле у канту за смеће крај клупе. Не
знам шта је дјечак наумио са кутијом,
тек напунио ју је кестењем и ставио у
џеп. Седам врабаца облетјело је седам
кругова око седам грана у крошњи ке-
стена. Првог крстена у кестенореду од
седам стабала у парку надомак зграда.
Имао је тиркизне обрве. У погледу су
му пливале рибе. Дјечак је прошетао
тротоарима између зграда гледајући
дјечје цртеже како промичу под ње-
говим корацима. Било је погдјегдје
неко перо. И понека спајалица. Нешто
опушака. Онда је поново прошао ис-
тим путем и своје рибе окренуо према
небу. Промицале су терасе, кутије од
клима, антене, комади облака и олука,
наслоњене руке на гелендере, напола
осушени веш на штриковима, углав-
ном постељина и чарапе – распар, гдје
која њушка зградског кера, мушкатле и
петуније одоздо... Тек пресјече све то
јато зеба које је само он видио. Рибе
се промешкољише у беоњачама. Зебе
увијек путују саме. Зачудио се. У џепу
му је звецкала кутија. Стао је. Извадио
је кутију из џепа и помислио како би
било лијепо да су унутра и даље ке-
стенови. Отворио је и извадио зелену
креду. Сагнуо се и нацртао... И нацр-
тао... Цртао је и цртао... И још је цр-
тао... Црвену, жуту, љубичасту креду
је извадио... Цртао је даље и морао се
помјерити низ тротоар, још ниже, још
ниже... Плава, бијела, ружичаста...
Онда је наишао на двије жуте кломпе.
Доцртао им је свакој по један црвени
цвијет. Неко их је изуо. Још је бетон
у њима био топао. У процјепу између
двије зграде прогуривала се киша. Кап,
кап, карап, парап, тарапарапатарап!
Шарена ријека носила је низ тротоар
дјечакове цртеже и цртеже друге дје-
це... Он се мало украјчио. Заиста, за-
иста, тек мало се украјчио да ослободи
пролаз. Рибе из његових очију поиска-
21
22
кале су у рјечно корито. Дјечак је треп-
нуо једном кратко и два пута брзо. То-
лико је ријеци требало да се проспе до
коловоза. Возачи су нервозно трубили
шареној ријеци да или стане или пожу-
ри. Она је бујала, бујала све док није
почела да се исправља и диже изнад
тла у лук, све виши и све шири. Кажу
да је то била прва механичка дуга на
свијету. Механичка? Питали су се.
Гладан коњ на испране пруге пропео
се на задње ноге да боље види. Сви су
махали у знак поздрава. Само је један
пркосни кишобран у бојама Индије
шиљком хтио да боцне у нову дугу, која
је прогутала кишу.
Андрија је закочио аутобус и њего-
ви путници залијепили су своја лица
уз стакла да је виде. Махали су, дуго
су махали. Онда је искључио гријање,
обуо се, зашнирао своје ципеле, иза-
шао из аутобуса, дао мами руку и оти-
шао кући. Низ тротоар су одјекивале
њене жуте кломпе са црвеним цвјето-
вима.
У овој причи никоме не причајте
о необичним власима које су чувале
дјечје снове.
У овој причи слободно пишите по
бетону.
У овој причи нико није писао по
зиду.
У овој причи пожелите да одете у
шуму.
У овој причи примите довољан број
разгледница са најразличитијим по-
штанским маркицама.
У овој причи почиње јесен.
У овој причи трчите толико да поч-
нете летјети.
У овој причи отворите широм окру-
гле прозоре на троугластим вратима.
Два врапца, једна зеба и четири голу-
ба. Једна салпига и пола звијезде пада-
лице. Два пријатеља. Једна лопта, двије
лопте. Црвени плашт, дрвени мач.
Много, много, смијеха. Једна чупава
глава ослоњена о бандеру. Прстохват
плетеница. И још два прстохвата пле-
теница.
У овој причи...
Јелена Калајџија
илустрација: Верица Петровић
23
АЛОНСО И
ЊЕГОВА БАРКА
У шпанском граду Палма, на острву
Мајорка, остарели рибар Алонсо,
бивши капетан путничког брода, често
је барком испред своје куће испловља-
вао у риболов далеко на море. Није му
превише било стало до рибе, али је
остала жеља да се сваки дан плови, да
се дружи с морском ширином. У барци
је имао све што му треба – храну, воду,
одећу и рибарски прибор. Пре поласка
увек се преслишавао да ли је понео све
што треба, па, иако је имао велико по-
морско искуство, често му се догађало
да понешто заборави. Његова жена Со-
фија би га брижно запиткивала:
– Алонсо, јеси ли понео све што треба?
– Не брини, све је ту. Као и обично
– одговарао је он желећи да што пре
исплови.
Она би затим стајала на обали и ма-
хала му, пратећи га све док се барка не
би изгубила иза рта обраслог боровима
и палмама.
Алонсо би се отиснуо од обале нека-
да ујутро рано, а некада у само пред-
вечерје. Лети су му сметале превелике
24
врућине и радије је испловљавао када
сунце почне мање да пече. Пронала-
зио је пешчане удаљене увале, тамо
где није било купача, или би они до
његовог доласка одлазили према граду,
остављајући усамљене пусте плажице.
У тим увалама било је највише рибе и
тишине у којој је Алонсо уживао. Ни за
шта на свету не би се одрекао таквог
шта као што су били ти дани и ноћи са-
моће на мору.
Обично би спустио сидро подаље од
обале, забацио удице, натукао сламна-
ти шешир на чело, завалио се у своје
меко седало слично фотељи и чекао.
Када би се на удицу закачила нека
мања риба, Алонсо би је скидао, пољу-
био и враћао у море.
– Да још мало нарастеш, лепотице –
рекао би гледајући како се, беласајући,
она удаљује од барке.
Оне које би уловио и желео да по-
несе кући стављао је у посуду са во-
дом. Рибе би се испочетка праћакале,
а онда умириле. Барка би се љуљуш-
кала на благом поветарцу, сунце би
га миловало, од чега би Алонсо почео
да дремуцка. Често се дешавало да на
прамац барке слете галебови и украду
његове рибе. Није се љутио. Махнуо би
руком и они би одлетели. Када поново
задрема, они би се враћали. Увек би
нешто остало и за њега.
Једног необично мирног дана без
дашка ветра, када је усидрио барку на-
домак обале, Алонсо је заборавио да
спусти сидро. Није било ни потребе за
тим. Била је бонаца и потпуни мир. По
обичају је забацивши удице почео да
дрема, све док га сан није потпуно сав-
ладао. Тада се десило нешто необично.
За удицу се закачила велика риба и по-
вукла барку према пучини. Испочетка
се она померила само мало, а онда
почела да клизи даље од обале. За то
време Алонсо је слатко спавао и сањао.
Онда је почео да дува ветар и да
његову барку носи даље од обале. Ни
тада се Алонсо није пробудио, него је
наставио да сања и спава још чвршћим
сном. А снови су били заиста лепи. Ево
га, поносно стоји на командном мосту,
пре него што ће његов велики брод
упловити у једну далеку луку. Јата га-
лебова надлећу палубу, док морнари
ужурбано врше неопходне припреме за
безбедно пристајање. Испред су град с
високим небодерима и сунце при зала-
ску. На молу стоји мноштво људи које
чека да се искрцају њихови познаници.
Алонсовом оку ништа не промиче. Он
све види и све мора да прати.
И ко зна колико би тако Алонсо
сањао да га трзај његове барке која се
насукала на пешчану плажу једне дру-
ге удаљене увале није пробудио. Од из-
ненађења је протрљао очи и дохватио
шешир, који му је полетео с главе. У
први мах се није снашао и само је зве-
рао лево-десно не верујући очима шта
га је снашло. Ипак је препознао место
где се затекао. Али како је ту доспео,
то никако себи није могао да објасни.
Искочио је из барке и осмотрио ју је
са свих страна. Закључио је да је све на
свом месту, да барка није оштећена и
да се све налази унутра.
– Морског ми прасета, како сам овде
доспео? – питао се претражујући по-
гледом околину. – Свашта, баш свашта!
И даље је стајао у недоумици, чеш-
кајући се по глави и машући шеширом
да се расхлади. Било је топло предвече
и на западу је сунце тонуло за брдо.
Онда је зачуо гласове и приметио
како према њему трче три детета.
– Баш необично – зајапурено
рече Сантијаго који је први дотрчао.
– Раније се на нашој плажи нису зау-
стављале барке.
– Овде нигде у близини нема лучи-
це за њих – додаде Луција, девојчица с
пегицама на лицу.
– А не знамо ни да ли је дозвољено
заустављање бродова на плажи – на-
стави Доменика. – То се никада раније
није догодило.
– Ех, децо, ни сам не знам како сам
овамо доспео – рече Алонсо. – Мора
да сам заспао и да ме је ветар лагано
догурао довде.
Ни слутио није да га је прво повукла
она велика риба, која се успут ослобо-
дила удице.
25
 – Нема друге него да ми помогнете
да барку вратим у море – рече молећи-
во Алонсо. – Код куће ме чекају и забри-
нуће се што ме нема, а већ пада вече.
– Наравно – весело ће Сантијаго. –
Заједничким снагама то не би смело
бити тешко. Погураћемо вашу барку,
не брините.
Онда су сви скупа почели да гурају
барку по песку и она се ускоро нашла
у мору.
Алфонсо је желео да им захвали
и да нечим награди децу, али када је
погледао у посуду, унутра није било
ниједне рибе. Док је спавао, галебови
су их све појели.
– Баш сам ја нека мустра – промр-
мља Алонсо себи у браду.
Почео је да претура по барци на-
дајући се да ће већ наћи нешто што
приличи деци и веома се обрадова
када примети неколико кесица бомбо-
на и карамела. Одмах се сетио да их
26
је ту ставила његова унучица Мануела,
која је понекад с њим ишла на краћу
пловидбу морем.
„Мудрица једна“, насмеши се Алон-
со. „Овим ме је спасла срамоте.“
Захваливши својим малим помоћни-
цима, Алонсо покрену мотор и усмери
барку према Палми.
– Где си ти до сада, Алонсо? – доче-
ка га Софија. – Премрла сам од страха.
– Већ неколико сати те чекамо
овде, деда – рече Мануела. – Очи да
нам испадну.
– Мора да сам заспао, па ме је ветар
однео веома далеко – одговори Алонсо.
– Све је добро што се добро сврши.
А она велика риба доле у дубини
мора, која се с муком ослободила уди-
це, стављала је облоге на уста, јер су
била сва отечена.
Јовица Ђурђић
 КАШИКА,
ГО Д И Ш Њ А
ВИЉУШКА
ДОБ А И ЊИХОВ БРАТ

Срећна ласта која завичају лети Кашика, виљушка

Пролећу јавља да може почети и њихов брат
саградили су
Пролеће гранама пупи и цвета кућицу на спрат.
И мирисно жури у загрљај лета
Кад у кућици
Лето љуља, миче уснуле барке нешто шушка,
И њише сунце на врху катарке то значи –
вредна је виљушка.
Онда јесен кишне дане примиче,
Што на зреле и жуте дуње личе Кад се виљушка
и брат здруже –
Кад и јесен након тога мине, једно боцка,
Зима исплива из морске дубине а друго струже.

Пахуљице полете кô беле звезде Кад се зачује

У Аниној коси стану да се гнезде тиха цика –
придружила се
Јовица Ђурђић и кашика.

А кад се чује
гласно њам,
е, то је оно
што ја знам!

Бранко Стевановић

27
 И ГР А
Хајде, другари, да замишљамо,
сви заједно да се забављамо

ЗАМИСЛИТЕ

речи и осмеси да лете у небо као хиљаде црвених балона,

а киша да буде од бомбона
жаба без кишобрана, камиле да имају крила, и лете...

Зашто снег воли брег и зашто личи на стаклени цвет,

то одрасли не знају, то зна свако дете...

Да прескачемо небо с рукама нагоре,

а онда да се гледамо у очи...
Ја у твојим очима видим моје лице,
у глави имаш бубице, на устима ти прича,
а у срцу птица...

Хајде да груди отворимо, пустимо птицу да полети,

да сваком детету света баш на раме слети...

ЗАМИСЛИТЕ

другаре у беломе свету, та радосна слатка лица

када знају да нису сами,
и да свима долазе срећнији дани;
то одрасли не знају, то зна свако дете...

– Хајде, буцко, зашто се љутиш?

Да ли из песме неки немир слутиш?
– Нисам ја љут, ја се само дурим,
да одрастем, ја се јако журим.
Ви одрасли, ви сте незналице,
нисам ја дете, запамти то занавек,
ја сам само мали човек…

Мариана Кунбар Селма

илустрација: Верица Петровић
28
29
ШУМА
Ш ума је кућа за многе птице,
јежеве, зечеве и веверице;
у цветним крошњама гласови се чују –
то је славуји ноћу успављују.
Шума је кућа лиснатог крова
и буквар препун зеленог биља,
она је и кућа шумарова,
и липе и храста и велебиља.
Шума је скровита душа
обрубљена пољима и виноградима,
и увек нас чека,
она је наш најбољи доктор
што нам за ране има лека.
Шума нам увек шумори тихо
песме вила и вилењака,
она је заправо наша родитељка
са шеширом и штапом чаробњака.
Милена Северовић
30
НЕВЕНОВА
ПЕСМА
П
ролеће је најлепше годишње
доба:
од његовог даха
мирише читава соба;
куд стигне, пробуди цвеће,
и кестен у парку упали свеће...
И тако пролеће воли да шеће
уздуж поља, ливада и пута жута,
трчи и трчи, прескочи поток
и сакрије се невену испод капута...
Милена Северовић
КОСОВА
ПЕСМА

У пролеће
кад шума зазелени
нешто се велико и топло
роди и у мени.
Летео бих пут сунца
и облаку бих свој шешир дао,
мирисао траву по пољима,
са цвећем бих цвао.
Сваког пролећа звиждим и звиждим
и ходам по земљи бос;
ако нисте знали,
ја се зовем кос.

Милена Северовић

31
 Б
ЛЕ ЕД Њ Е
З Н А Д
И
Г Р АД А
– Кад би ми пружила руку – рекао је
он – ја бих полетео!
– Хххх! – рекла је она, а две пеги-
це на њеном левом образу, две пегице
на њеном десном образу и две кике на
њеној глави су се закикотале. – Их, по-
летео!
– Полетео бих – рекао је он сасвим
уверен у то – сигурно бих полетео!
– Не би – кикотале су се и кике и пе-
гице – нико од тога не би полетео!
– А ја бих – рекао је он озбиљно. –
Кад би ми пружила руку, кад бих те ух-
ватио за руку, полетео бих!
– Не би! – рекле су њене пегице и
њене кике, па је затим то исто рекла и
она. – Е, не би!
– Пружи ми руку, па ћеш видети! –
рекао је он. – Полетећу! И ти ћеш по-
летети са мном!
– Којешта! – рекле су њене пегице.
– Можда и није којешта – рекла је
њена лева рука и пружила се малчице
ка њему.
– Ма, којешта је! – рекла је њена
десна рука и вратила њену леву руку
малчице уназад.
– Ништа не кошта да пробамо – ре-
кле су две пегице на њеном левом об-
разу, две пегице на њеном десном об-
32
разу и две кикице на њеној глави.
– Па, ништа – рекла је и њена десна
рука, и пустила њену леву руку.
Њена лева рука пружила се ка ње-
говој десној руци, његова десна рука
ухватила је њену леву руку, и тако је
то почело.
Његове патике подигле су се десе-
так центиметара од земље, њене пати-
ке подигле су се петнаестак центиме-
тара од земље.
– Па ми лебдимо – рекла је она
својим кикама и својим пегицама.
– Лебдимо! – рекле су њене пегице
и кике.
– Рекао сам! – рекао је он.
Били су већ изнад клупе у парку, па
изнад дрвећа, изнад Магистрата.
– Ми лебдимо – рекла је она својој
десној руци којом је махала као кри-
лом.
– Лебдимо – рекла је њена десна
рука.
– Па, рекао сам! – рекао је он.
– Како је лепо лебдети! – рекле су
њене пегице.
– Прелепо – додале су њене кике.
– А нисте веровали! – рекла је њена
лева рука.
– Мани сад то – рекла је њена десна
рука – немој да нам ово квариш!
Лебдели су изнад моста, изнад
реке, купалишта, изнад града.
– Како је лепо гледати град – А и зашто не
одавде – рекла је она. бисмо? – рекла је
– Нисам знао да је овако њена десна рука.
лепо – рекао је он. – Зашто да не? –
– И сутра ћемо опет лебдети? рекле су и њене кике.
– питале су две Направили су читав
њене пе- круг изнад града, дошли
гице на опет изнад парка и Маги-
левом страта и спустили се лага-
обра- но на исто место.
зу и две – До сутра – рекла је
њене њена лева рука његовој
пегице на десној руци.
десном – До сутра – рекла је његова десна рука.
образу. Ушла је у кућу, утрчала у кућу, уле-
– Како да не! – тела, села на столицу, удахнула дубо-
рекао је он. ко, дубоко.
– Нарав- – Лебдела си? – питала је мама.
но – рекла – Лебдела сам – рекла је она.
је она. Погледала је маму. Била је одистин-
ски збуњена.
– Како знаш – питала је – кад ти ни-
сам ништа рекла?
– Ти ниси – рекла је мама – али две
твоје пегице на левом образу и две
твоје пегице на десном образу јесу.

Милош Николић
илустрација: Александар Спасић

33
 СРЕЋА
У
БУНАРУ
К ад су у Кикинди, у главној улици,
делили срећу, и кад смо брат, се-
стра и ја дошли на ред, остала је још
само једна мала.
– Само је ово остало – рекли су
нам. – Ако хоћете, узмите, ако неће-
те, има ко хоће, видите колики је ред
иза вас.
– Ово је за нас сасвим довољно –
рекла је сестра, пригрлила срећу као
да је неко не украде и кренули смо
кући. Они који су иза нас били у реду,
а који нису добили ништа, сад су с
већом завишћу гледали нас који смо
добили ту малу срећу него оне који
су пре нас добијали и велике.
– Каква лепа срећа! – рекла је мама
кад смо је положили на кухињски сто.
– Биће за нас сасвим довољна.
Дошао је тата, изуо железничар-
ске ципеле, свукао железничарске
панталоне, рекао: – Они вештији и
лукавији су узели веће! – па скинуо и
железничарску блузу, додао: – Биће
ипак и ово сасвим довољно за нас...
– и легао и захркао.
Дошла је затим мамина мама, баба
Дада из Банатског Аранђелова, по-
34
гледала срећу на столу и рек-
ла: – Лепо, лепо! Биће сасвим
доста за све нас!
– Хоће – рекла је мама.
– Хооо... ће – загроктао је
ругајући се тата као да изго-
вара какву псовку, и окренуо
се на другу страну.
Затим су дошли наша тетка
Бела, мамина сестра, и наш теча Аца
Вругић, ковач, такође из Банатског
Аранђелова.
– Како је лепа! – рекла је тетка
најискреније. – Биће довољно за све
нас.
– Биће, биће! – рекла је мама, та-
кође најискреније.
– Мани се ћорава посла! – рекао
је оштро теча Аца Вругић тетка Бели.
– Зар не видиш колика је? Нема је
довољно не само за све њих, него ни
за ово троје деце!
– Шта ти то лупеташ? – скочио
је тата с кревета као да се нагло
растрезнио, и почео је да навлачи
железничарске панталоне, чудећи се
при том ко му их је и зашто уопште и
скинуо. – Има доста за све нас!
 – Нема! – рекао је теча Аца Вругић
и лупио великом ковачком шаком о сто.
– Има! – рекао је тата и лупио
мало мање тешком железничарском
шаком о сто.
– Нема! Нема ни за децу! – био је
упоран теча Аца.
– Има доста! – био је тата још упор-
нији. – Има доста за све нас! Или ће
бити за све нас, или неће бити ни за
кога! Бацићу је у бунар!
– Е, нећеш! – био је опет упоран
теча Аца Вругић, ковач, и хтео да при-
дави тату.
– Е, хоћу! – био је опет и упоран
и избезумљен тата, па се отргао из
чворноватих шапа тече Аце Вругића,
зграбио са кухињског стола ту малецну
срећу, истрчао у двориште и заиста је
бацио у бунар, у којем иначе лети хла-
димо лубенице.
Милош Николић
илустрација: Бојана Ракић
35
 ТИ
ВЕШ ЛОПОВИ
Ј едног четвртка, почетком јесени,
мајстори за уградњу климе су се
јавили инспектору Тражићу.
– Ако сте слободни, ми бисмо до-
шли код вас сутра у једанаест да угра-
димо климу.
– Слободан? – тобоже изненађено
рече Симеон. – Ма не да сам слобо-
дан, ја сам слободан као птица на гра-
ни. Па чекам вас већ месец дана да
дођете, људи моји.
– И други су толико чекали, ин-
спекторе. Лето је и сви једва чекају да
дођемо. Не може се преко реда. Сада
сте ви на реду.
– Добро, добро, лето је већ и про-
шло, али само будите тачни – промр-
мља инспектор.
Тако је и било. Око једанаест часова
испред Симеонове зграде се заустави
бели комби, мајстори из њега изнеше
спољни и унутрашњи део климе и за-
час се попеше на други спрат.
– Где ћемо да је поставимо, инспек-
торе? – упита мајстор док је његов по-
моћник распакивао велике картонске
кутије и припремао алате за намеш-
тање климе.
– Било би најбоље на овај зид преко
пута врата спаваће собе. Тако ће моћи
36
да расхлади и предсобље, а делимично
и дневну собу.
– Урадићемо како ви желите, али
онда ћемо морати да склонимо ком-
пјутер и све остале урађаје из тог ћош-
ка, кућиште, штампач, звучнике.
– Е па, момци, нисте ме баш обра-
довали – рече Симеон. – Мораћу да
зовем свог помоћника Јакшу да ми
после споји све те гајтане. Не разумем
се превише у све то повезивање еле-
мената.
Мајстор и његов помоћник помери-
ше сто у страну, извадише све гајтане,
а инспектор у општој гужви успе да
склони своју омиљену хемијску оловку
плавичастосребрне боје марке „пилот“
са стола и стави је на симс. Затим оде
у дневну собу да поново чита Аванту-
ре Шерлока Холмса Артура Конана
Дојла, не толико да би уживао у чи-
тању књиге, колико да би избегао на-
гињање мајсторовог помоћника кроз
прозор, јер није подносио висину, нити
је могао да гледа друге како се нагињу
кроз прозоре, ограде и слично.
Пре него што је отишао у дневну
собу, оставио је мајсторима флашу
киселе воде и две чаше и понудио их
је кафом, коју су они љубазно одбили.
Прошло је можда око сат времена и
он хтеде да провери како радови на-
предују, али кад уђе, виде да је скоро
све готово. Остало је још само да се
плати, па инспектор седе да исписује
чекове. Мајстор га још у неколико ре-
ченица упути у руковање даљинским
управљачем.
– Ако ми нешто затреба, питаћу унука.
Мајстор га збуњено погледа.
– Ваш унук поправља климе? Имате
тако великог унука?
– Ма не, он има шест година, али
климе га посебно интересују. Има чи-
таву збирку даљинских управљача.
Симеон је частио мајсторе, а затим
се неко време дивио тихом и ефикас-
ном раду климе. Затим позва полициј-
ску станицу.
– Јакша, мораћеш да дођеш данас
да ми повежеш гајтане. Па то је прави
хаос од прикључака!
– Инспекторе, доћи ћу чим завршим
неке хитне послове. Важно је да су вама
уградили климу. Остало ћемо лако.
Инспекторов помоћник испуни своје
обећање и предвече дође да повеже
све потребне прикључке за компјутер.
– Погледај како је лепа и моћна –
с поносом у гласу рече Симеон када
је с Јакшом пио вечерњу кафу након
обављеног посла.
– Да – сложи се Јакша. – Врло тихо
и мирно ради и брзо расхлади ову про-
сторију. Одавно сте заслужили нешто
тако...
У сам смирај дана, Симеон искључи
климу и отвори прозоре да му у собу
уђе мало мириса и спокоја дана који
је већ измицао. Случајно баци поглед
на прозорску даску, али не виде оловку
коју је оставио на њој када је склањао
ствари са стола. Затворивши прозор,
пажљиво погледа све око стола, ком-
пјутера, кућишта, штампача, интерне-
та и исталих прикључака. Оловке нигде
није било...
Леже у кревет веома зачуђен.
Мајстори који су тако професионал-
но обавили посао украли су једну хе-
мијску оловку? У то баш није могао да
поверује. Надао се да ће оловку наћи
неки следећи пут, кад буде брисао
прашину код компјутера.
Сутрадан су га звале комшије из
зграде прекопута. Да ли може да им
препоручи неке мајсторе за уградњу
климе. Препоручио је мајсторе који су
њему уградили климу, али је комшија-
ма рекао да ће морати да чекају неко
37
време. Они су радо прихватили савет
и позвали их.
Време је пролазило, Симеон је је-
данпут обрисао прашину у делу собе
где су мајстори радили, али своју хе-
мијску оловку није нашао.
– Комшија, да ли су мајстори били
код вас? – упита комшију Драгића кад
га срете једном на улици.
– Јавили су се, доћи ће прекосутра...
– Хм, хтео бих да вам нешто кажем
у вези с њима. Знате, ситуација је по-
мало деликатна.
Драгић се мало намршти видевши
да ће овај разговор отићи у другом
правцу него што иду уобичајени ком-
шијски разговори.
– Шта није у реду, инспекторе?
– Ситница, драги комшија, ситница,
али потребно је обратити пажњу. Онда
му исприча све о тајанственом нестан-
ку хемијске оловке.
– Ух, мислио сам да је нешто озбиљ-
није. Али добро је да сте ми скренули
пажњу. Бићу опрезан. Чак ћу покушати
да их намамим на то да посегну...
– Шта имате на уму? – упита Симеон.
– Нека то за сада буде мала тајна...
И ја сам прочитао много криминали-
стичких романа.
Инспектор сумњичаво заврте главом.
– У сваком случају, ако се нешто до-
годи, имате мој телефон.
Тако је и било. Прекосутра пред-
вече, док је Симеон припремао свој
омиљени зелени чај, зачу телефон.
– Драгић је овде, комшија, мислим
да је најбоље да дођете код мене.
38
Тражић се мало задихао док се по-
пео на трећи спрат. Није ни зазвонио
кад му Драгић отвори.
– Изволите. Предлажем да попије-
мо чај док вам ја све испричам.
– Врло радо, јер сам се управо спре-
мао да га попијем кад сте се ви јавили.
– Одлично. Марице, скувај чај мени
и инспектору.
Из кухиње се зачу дубок глас Дра-
гићеве жене:
– Па, неће то проћи без мене, Дра-
гићу мој. Скуваћу три чаја и рећи ћу
комшији инспектору сваку ситницу
коју ти будеш пропустио.
Драгић направи неодређену грима-
су из које Симеон схвати да би овоме
било лакше када се његова жена не би
мешала у све то, али неке ствари се
нису могле избећи. Уздахнувши и ма-
хинално слегавши раменима, Драгић
рече умилним гласом:
– Да, драга...
– Дакле – започе комшија када су
отпили прве гутљаје чаја – у украсну
пепељару која стоји на телевизору крај
прозора ставио сам један леп прстен,
додуше, није од злата, од бакра је, али
оставља утисак...
– То је у вези с оним намамљивањем
које споменусте пре неколико дана,
зар не? – упита Симеон.
– Да. У тој пепељари стоје неке не-
важне ситнице, а прстен сам ставио
намерно.
– И?
– И нема га више... Додуше, нисам
то приметио одмах по њиховом одла-
ску, али те вечери га више није било.
– Их, Драгићу, Драгићу... – нерви-
рала се комшијина жена. – Па ти то
исприча док си рекао „пиксла“. Ја бих
то много лепше, са више детаља. Ин-
спекторе, ако се слажете ја бих...
– Драга комшинице – прилично
хладним гласом рече Тражић. – Нема
потребе за детаљима и многоречиво-
шћу. Поента је у томе. Прстен је нестао
из пепељаре. Морао бих да кренем...
видећемо се.
– Комшија, предузећете нешто у
вези са овим? – с надом у гласу упита
Драгић.
– Наравно, јавићу вам.
Последње што је видео док су се
врата затварала, било је незадовољно
лице Драгићеве жене која је остала
прикраћена да цео догађај исприча у
најширој могућој верзији.
Ипак је прошло неколико дана док
је решавао хитније случајеве, па је
најзад стигао да каже Јакши да зовне
мајсторе на разговор у полицијску ста-
ницу.
– Јакша, наследниче мој – обрати се
свом помоћнику. – Овога пута морамо
бити мало лукавији него обично. Како
ја сад њима да кажем: враћајте тај пр-
стен и моју оловку што сте украли? По-
стоје само претпоставке да су то они
урадили. Најзад ће схватити да нешто
није у реду и почеће да постављају пи-
тања на која нећу имати одговор, мада
сам и за ту прилику спремио нешто...
али то сад није важно... Ако затреба,
на мом столу ће бити чаша с водом.
Када проценим да се разговор мора
нагло прекинути, попићу гутљај воде,
закашљаћу се, а ти ћеш бити негде у
близини и долетети да ми кажеш да ме
зову на телефон, најхитније могуће.
– Па ко би вас могао звати тако хит-
но? – упита Јакша.
– Не знам, снађи се, измисли нешто
хитно и неодложно.
– Добро, добро...
Неколико сати касније у Симеоно-
ву канцеларију уђоше сервисери на
чијим лицима се видело да нису баш
срећни што су у полицијској станици.
– Инспекторе, због чега сте нас зва-
ли овамо? – упита мајстор.
– Ех, младићи моји драги – умилно
се насмеши инспектор – па зар увек
мора да постоји неки разлог?
– Па, не би сте нас звали без разло-
га, то је сигурно – прогунђа мајстор.
– Хтео сам да вас видим, да мало
ћаскамо.
– Инспекторе, ми обично ћаскамо у
кафани после посла, а не у полицијској
станици – рече помоћник.
– Да, да – климну Симеон главом
– видим да не можете да се опустите,
да будете срећни у току радног вре-
мена. Само журба и трка за парама...
Наравно да имам разлог због чега сам
вас звао.
Симеон из унутрашњег џепа сакоа
извади пресавијени папир и отвори га. На
њему је била нацртана груба скица стана.
– То је стан једног мог пријатеља. Мо-
лио ме је да на њој означите место где би
39
било најпогодније да се угради клима.
– Могао нас је позвати или доћи у
сервис... – промрмља мајстор.
– Наравно да вас је звао, али ви сте
стално заузети... зар не? – јетко се на-
смеши инспектор. – Молим вас погле-
дајте и обележите.
Симеон се надао да ће се неки од
сервисера преварити и извадити из
џепа његову „пилот“ оловку. Они су за-
иста повадили из џепа оловке, али не
његову, и почели да обележавају места
погодна за уградњу.
Тражић је, чим су сервисери ушли,
осмотрио да немају на рукама неки
прстен, али обојица су имали само
бурме. Скицу стана је Симеон сам на-
цртао, а пријатеља је измислио да би
нагнао мајсторе да изваде своје олов-
ке. Мада, знао је Тражић, и прстен и
оловку су могли неком поклонити. Оно
што је било непобитно а врло важно у
целој овој ситуацији, сервисери нијед-
ном, па чак ни мимиком лица, нису по-
казивали да их савест пече и да се због
тога нелагодно осећају у полицијској
станици.
– Означили смо два најбоља ре-
шења. Сада морамо да идемо –
мајстор баци ужурбани поглед на сат.
– Наравно. Не знам како да вам за-
хвалим у име мог пријатеља. Однећу
му ваше предлог и он ће вас звати.
Мајстори журно напустише поли-
цијску станицу.
– Нисте се закашљали? – упита
смешкајући се Јакша.
– Није било потребе... Схватио
40
сам да они нису украли ни оловку ни
прстен.
– А то што су тако брзо отишли
одавде?
– А ти не би брзо отишао кад би ти
шеф мерио сваки минут као њима?
Једноставно, по њиховим лицима знам
да нису.
– Па ко је онда? – упита Јакша.
– Е... то не знам.
Симеон се те вечери јавио комшији
Драгићу и подробно му објаснио да-
нашњи разговор са мајсторима и из-
нео свој закључак да они немају везе
са овим крађама. Тако је избегао да
се изложи многоречитости Драгиће-
ве жене, која би га сигурно удавила
својим бројним питањима.
Није волео да се мири са оваквим
ситуацијама кад западне у ћорсокак,
али без сваке сумње ова његова лична
истрага за лоповима запала је у дебео
ћорсокак.
Десетак дана касније лепо и топло
време и неопходност паљења климе
заменили су хладнији дани с кишом
и понеком олујом. Симеон накратко
седе на клупу у малом парку који се
налазио између његове и Драгићеве
зграде. Виде у трави неки необични
предмет. Било је то гнездо из кога су
птићи још пре месец-два изашли, али
је у њему остало неколико лепих и сјај-
них предмета. Сребрнкасти привезак,
љубичаста шнала, прстен и хемијска
оловка „пилот“ боје сребра.
 Симеон се насмеја и погледа у кро-
шњу дрвета. На најближој грани стаја-
ли су сврака и њен пернати супруг. Са
жаљењем су гледали гнездо које им је
олуја оборила, а сигурно су још више
жалили (по томе су ове птице још дав-
но познате) за светлуцавим предмети-
ма, које су волели да краду по околини
и чувају у свом гнезду.

Оливер Јанковић
илустрација: Сара Фукс

41
 ДЕДИН ЂАК
Д едице, Андреј је при телефону.
Који сад Андреј?
Па твој унук, деда. Како је Душан?
Душан, Душан... А Дууушаан! Он је све
боље, чак је и проговорио.
Како то мислиш – проговорио?
Лепо – проговорио. Вежбали смо,
вежбали и успели! Труд није био уза-
луд. Надмашио је све моје ђаке!
Ти се, дедице, опет завитлаваш.
Озбиљан сам да не могу бити озбиљ-
нији. Откако си га оставио код мене,
вежбао сам га сваки дан да говори, и
баш му је кренуло.
Дедиице, па то је немогуће!
Ако може папагај, зашто не би мо-
гао и пас да говори? Сутра га водим у
библиотеку, да нађемо неку сликовни-
цу, па да га научим и да чита. Видећеш
кад почне да гута књиге.
Можда ће да их гута, али сам сигу-
ран да их неће читати.
Хајде да се опкладимо да хоће!
Шта ти све, дедице, неће пасти на
памет!? Ем говори, ем чита!
Хоћеш ли да га доведем до телефо-
на да разговараш с њим?
Мислиш – да заједно лајемо?
Може и то, а можете и да причате.
Ако хоће са мном, не видим зашто не

42
би и с тобом ћаскао! И да знаш, глас
му није онако пискав као кад лаје, него
дубок, мушки, као да хоће да оправ-
да што си му дао царско име. Због тог
његовог громогласног баса комшије га
почеле звати Душан Силни.
Ти се са мном, деда, само шалиш.
Озбиљан сам да не могу бити оз-
биљнији. Сада ћу га позвати, па да се
и сам увериш. Душанеee, Душанеee,
телефон! Пожури, зове те твој другар
Андреј! Остави ту кост и дођи овамо!
Андреј те чека. Брже мало!... Шта ка-
жеш? Није ти до приче с њим. Добро,
Душане, реци ми зашто нећеш баш с
њим да разговараш?... Па шта онда
што те је оставио код мене?! Зар ти
није боље код мене? Сада ћу ја на тебе
да се наљутим и вратићу те њему!...
илус
Јеси ли ту, Андреј? Не вреди, љут је на
тебе, неће да разговарате.
Није „неће“, него не уме.
Ама уме, ал’ неће.
Ево онда нека разговара с мојом
мамом... Мааамаааа, дођи, хоће Ду-
шан да разговара с тобом!
Душане, хоћеш ли бар да разгова-
раш са Андрејевом мамом?... Нећеш
ни са њом? Шта то причаш!?... Она је
наговорила Андреја да те остави код
мене, па си и на љут. Ма немој! Хајде
реци с ким онда желиш да приичаш?...
Ни са ким? Зашто сам те онда све вре-
ме учио да говориш, па да се сада тако
јогуниш?... Не вреди, Андреј! Хајде да
те назовем кад Душан буде боље воље,
па да се и сам увериш како је причљив.
Јављам се чим пре!
Рајко Лукач
асић
Сп
дар
анс
ек
Ал
:
ц ија
тра
43
 ЋУТИ, БАКО,
КАД ЈА ПРИЧАМ
– Ти, бако, ћути! – љутито нареди
Лука баки која је хтела да нам исприча
како се то десило.
– Ево, ћутаћу, кад ти тако кажеш! –
сложи се бака.
Као какав стари приповедач, седео
је на поду прекрштених ногу, међу
разбацаним аутомобилчићима и лего
коцкама.
– Иако је од тада прошло оволико
година – показује Лука два прстића,
све док не климнух главом да сам
схватио, па онда показа три прстића
– и ја имао, ево, толико година, све
сам запамтио. Мени се било при-
спавало од сунца и бака ме је
ставила у колица.
– Ништа не слутећи, од-
гурала сам колица до руба
шумарка да Лука спава у
хладу, и вратила се на лежаљку
поред кћери – покуша бака да
га допуни.
– Ћути, бако! Ја ћу све
рећи шта је било – не да
се Лука. – Док ме је бака
гурала преко песка, ја
сам се разбудио и играо
ић

се аутићем.
ов

р
Пет
– Откуд аутић у колици- а
иц
илустрација: Вер

44
ма? – умешах се и ја.
– Био ми је свезан изнад главе. Кла-
тио се тамо-амо, а онда се према њему
пружила длакава ручерда.
– Мајко моја, како сам се престра-
вила кад сам чула Лукин врисак и ви-
дела ту длакаву сподобу савијену над
колицима! – умеша се бака.
– Ћути, ћути, бако! И нисам ја
вриштао, него сте вриштале ти и мама
– исправи Лука баку. – Ја сам му одгу-
ривао шапу, али је он успео да зграби
аутић. Расплакао сам се тек кад га је
откинуо. Није вредело што сам га у су-
зама молио да ми га врати.
– Боже, боже, кад се само сетим!
– уздише Лукина бака. – Баш смо се
престравиле. Све што смо доживели
лепога на том острву није нам више
било важно.
– Ћути, ћути, бако! Ја сад причам –
строго је опомиње Лука. – И ви бисте
се, чико, расплакали да вам неко одне-
се аутић. И ко зна докад бих плакао да
ме њих две нису слагале.
– Ма немој? – тобоже сам се зачу-
дио. – Шта су то рекле?
– Да ћемо му купити исти такав
аутић кад се вратимо са тог острва
Балија, из Индонезије – бака је билa
бржа од унука.
– Ћути, бако! И није било тако! – по-
буни се поново Лука. – Рекле сте ми
да ће се мајмун мало поиграти и до-
нети назад мој аутић. Тад сам престао
да плачем, али ми је пало на памет да
га може покварити, и опет сам се рас-
плакао.
– Тад се моја кћи сетила... – покуша
бака да допуни причљивог унука.
– Ма, ћути, бако, кад ти кажем! –
не да се Лука омести у намери да све
сам исприча. – Не бих никада престао
да мама није рекла како је мајмун
само хтео да обрадује своју децу, која
немају никаквих играчака, а ја имам
препуну собу. Тада си ти, бако, рекла
да није лепо бити себичан и да ћеш ми
купити други, још лепши кад се врати-
мо кући. Ето, зато сам престао да пла-
чем, јер нећу да будем себичан. Тра-
жио сам да мама привеже још један
аутић на колица, која смо остављали
близу шумарка, али се мајмун више
није појавио. Вероватно је видео да
је аутић ружан и покварен... а можда
има само једно дете, па му је довољан
и онај аутић да се игра.
Рајко Лукач
45
 У Б К О Ј И СЕ
Л
ГО АНО ПРОБУД
ЕР
ПР
Д а би ме повео са собом, вратила
сам се из парка пре татиног по-
ласка на радио. Гостовао је у некој
емисији и хтео је да ми покаже студио
и како се емитује програм.
Пењали смо се уским степеницама,
које су вијугале око лифта. А онда је
изнад нас залепршао голуб. Час је уда-
рао у лучни зид, час у прозорска стак-
ла, покушавајући да се закачи канџи-
цама. Да га не би још више уплашили,
пролазници се зауставише, али је он и
даље срљао на све стране.
– Пусти га, тата, напоље! – зацви-
лела сам, уплашена да ће се голуб
озледити, и тата се испео на прсте да
дохвати браву. Отворио је оба прозор-
ска крила и голуб је напокон нашао
спас у светларнику. Једно сиво перо
лебдело је изнад наших глава.
На врху степеница, сав зади-
хан, појави се човек у фраку, са
лептир-машном под вратом и халбци-
линдром на глави.
– Јесте ли видели мог голуба? По-
бегао је и не знам како ћу без њега да
изведем главну тачку?
46
ИО
Тата и ја смо оборили погледе.
– Нисте га ваљда пустили напоље?!
– повикао је угледавши отворен про-
зор. – Деца ме чекају у сали, а ја сам,
људи, остао без голуба. Реците шта да
радим!?
Ми смо и даље гледали у под и
пропадали у земљу од стида и
кајања.
Можда би остали тако
целу вечност да се иза
мађионичара није поја-
вила госпођа, која, кад
угледа тату, довикну:
– Пожурите, пожу-
рите, емисија само
што није почела.
Већ сам се пита-
ла шта је с вама?
Укључују нас од-
мах после најно-
вијих вести.
– А мој наступ?
Шта ће бити с мојим
наступом? Зар опет морам
да доживим фијаско? – чула сам за
леђима мађионичареву кукњаву док
 сам тихо кора-
чала за татом као
кривац за највећу
трагедију на свету.
Видевши да сам по-
тиштена, тата ми је шапнуо:
– Нисмо ми криви што је хип-
ноза била кратка па се голуб прерано
пробудио.
Седела сам у углу студија не могавши
да се усредсредим на татин разговор са во-
дитељком. Размишљала сам о несрећном
мађионичару и деци која неће видети
главну тачку његовог наступа.
Тргнули су ме звуци музике, татино
учешће у емисији се завршило.
На кружном степеништу је ле-
жало сиво перце. Дохватила сам
га и понела да ме подсећа на
баксузног мађионичара и голуба
који се прерано пробудио.

Рајко Лукач

и ћ
ак
аР 47
ј ан
илустрација: Бо
ЛЕПИ ЈОВА
И
ВЕРКО ВЕВЕРКО
ВЕВЕРИЧАК
К ада га је мама донела промрзлог и
умотаног у шал, брат га је први ви-
део и одмах, још док му је само њуш-
кица вирила из шала, дао му име Јоца.
Мени је преостало само надимак да
му дам.
Мама га је одмотала из топлог шала
и чим је псић стао на шапице, клекла
сам поред њега и почела да га мазим,
тепејући му: „Лепи мој, лепи.“
Тако је Јоца постао Лепи, јер су то
прихватили сви, сем мога брата и тате.
Истина, у братовљевом присуству сви
би му тепали Лепи Јова, као да је про-
зорски цвет, а не псић.
Брат га је сам и даље звао Јоца, а
кад је тата видео колико Лепи може да
поједе, назвао га је Пера Ждера.
Да оправда и треће име, тако вели-
кодушно му поклоњено од мог тобо-
же духовитог и довитљивог оца – кад
бисмо били у шетњи, Лепи је обавезно
трчао до контејнера са смећем и дуго
се, као прави ждера, мајао око њих.
Колико год био сит, није могао да одо-
48
ли зову из свог раног живота кад је био
напуштен и гладан а њушкање по кон-
тејнерима значило да ће преживети и
тај дан.
Пао је први снег и, враћајући се
из парка где је шетала Лепог, у свом
легендарном шалу мама је овог пута
донела младунче веверице. Јадниче
је испало из високе рупе у стаблу, где
је живело са родитељима, и да га мој
Лепи није нањушио у снегу, сигурно би
се убрзо смрзло.
Назвала сам га Веверичак, јер сам
га угледала пре брата, па је њему оста-
ло само да му право, званично име
скрати у Вевер. Мама је наставила да
му тепа истим речима којим га је сми-
ривала у свом наручју – Верко Вевер-
ко, а тата не би био тата да и он није
морао кумовати нашем најновијем су-
станару – назвао га је, да се не бисмо
љутили ни брат ни ја, Вевер Веверичак
Парковски од Кривог Граба, нађен у
дубоком снегу поред најдуже стазе у
парку. Мама га је редовно исправљала
да га је нашла под стаблом јавора и да
није било криво, али је он тврдоглаво
остајао при своме у одређивању Веве-
ричковог племићког статуса у нашој
породици.
Вевер је био беба и лако је нави-
као на цуцлу и млеко. Ни Лепи није
био много старији, па кад је веверица
ојачала и охрабрила се, њиховој игри
по стану није било краја. Кад би мама,
која је то најчешће чинила, или неко
од осталих укућана, извео Лепог да
протегне ноге у парку, он би се брзо
заситио скакутања са псима и хитао је
да се што пре врати свом другару, који
га је нестрпљиво ишчекивао иза врата
нашег стана.
Али зима је брзо минула, и мој Ве-
веричак је постао одрасла веверица, а
наш стан претесан за његове вратоло-
мије.
Мама није имала куд – попустила је
пред татиним наговарањима и једног
јутра, док смо брат и ја били у школи,
у шетњу са Лепим понела је и Веве-
ричка, чији је бујни реп, како нам је то
сликовито описивала уз тужни ручак,
махао из корпе као бакина пајалица.
Лепи се затрчао ка контејнерима да
их оњуши и пишки уз дрво иза њих, а
мама је последњи пут помиловла Вер-
ку меко крзно и спустила га у траву.
Скокнуо је Веверичак неколико
пута тамо-амо, за тренутак изненађен
што му се шапе више не ослањају на
глатки паркет већ на нешто што више
личи тепиху у нашем дневном боравку
и којег је добро нагризао на неколико
места, а онда се винуо ка најближем
дрвету и у часу се успентрао до оли-
стале крошње.
Мама је чекала неко време да се
појави, а кад је схватила како га залуд
ишчекује, јер он је већ сигурно одска-
кутао ко зна до којег дрвета, пошла је
и она ка контејнерима да баци корпу у
коју се њен одлутали љубимац последњи
пут попишкио и оставио неколико црних
брабончића на плетеном прућу, а која је
ионако постала сувишна у малом стану.
49
 Успела је да баци празну корпу пре
него је Лепи Јова стао да се чеше о њене
ноге. Љубопитљиво ју је посматрао про-
мућурним очима, чудећи се што не види
ни корпу ни другара. Тужно је пошао
поред ње и кренуо према нашој згради,
осврћући се ка месту где их је малочас
био оставио, па опет пристизао моју
маму, која је сваки час брисала сузе.
ил
ус
50
На степеништу је Лепи престао да
се осврће и радосно замахао репом,
понадавши се како се његов другар
раније вратио у стан и сигурно га чека
иза врата. Али другара није било ни
иза једних врата у стану, и он је дуго
гуркао маму да се врате у парк и по-
траже Верка Веверка.
тр ац и
ја: Сар
а Фукс
 Од тог за нас тужног а за мог Ве-
веричка, надам се, радосног дана,
прошли су цело пролеће, лето и јесен,
а Лепи Јова не престаје да се нада да
ће срести свог другара. Више не иде
до контејнера, него се маје и њушка
око стабала по чијим гранама скакућу
веверице. Кад год угледа неку од њих,
у трави или на грани, узнемири се и,
усправљен на задње шапе, дуго зури
у њене очи у нади да ће препознати
свог другара, чији одлазак не може да
преболи, нити да заборави веселе дане
што су им текли у игри по нашем стану.
Рајко Лукач
51
Смешне хорор приче за децу
ГРИЦ
Д ве су девојчице искочиле иза
ћошка тако нагло да се вампир
тргао, саплео и замало пао.
– Угризи нас! – рекла је једна од
њих.
– Не гризем малолетнице – рекао
је он. – Тутањ кући.
– Али – рекла је друга – ми хоћемо
да нас угризеш!
– Да – потврдила је прва. – Хоће-
мо да нас угризеш, да нам исисаш
сву крв и онда нас нахраниш својом
крвљу.
– Хоћете у вампире? – питао је
вампир.
52
– Да! – одговориле су обе углас.
– Зашто?
– Хоћу да живим заувек – рекла је
прва. – Хоћу да будем моћна, хоћу
да могу да летим, хоћу да контроли-
шем умове и снове смртника, хоћу да
будем надљудски јака, неосетљива на
бол, да призивам маглу.
– А ти? – питао је вампир другу.
– Мени ће бити довољно да не
могу да се видим у огледалу – уздах-
нула је друга. – Зар не видиш на шта
личим овако дебела, бубиљичава, са
косом кô чичак, оваквим носом...?
Растислав Дурман
 илу
стр
ац и ја :
A нк
а Ар
сени
ћ

53
ОГЛЕДАЛО
С аша је ретко имао посла са огле-
далима, није на њих обраћао
пажњу, а ни сада му не би пришао
да га нешто на носу није нервирало.
Погледао је – изгледа да ће бубуљи-
ца, ништа се ту не може, пубертет кô
пубертет, ништа страшно.
А онда је постало страшно.
Прво што је приметио било је да
на глави нема уши на које је навикао.
Ове су биле шпицасте, као код хоби-
та или вилењака. Инстинктивно се имаш чему да се дивиш? – питала га
ухватио за уво – под прстима је било је сестра која је ушла у собу.
округло и онакво каквог га је памтио, Није се окренуо, видео ју је у огле-
али рука коју је видео у огледалу како далу. Она је била иста као и увек, не
додирује уво више није била његова у смислу „неподношљива“ него је из-
– имала је свега три прста, дебела гледала исто као јутрос, јуче, увек. У
три прста са пет уместо три зглоба и огледалу се видела слика његове нор-
канџама уместо ноктију. Онда је про- малне сестре како стоји поред чудо-
мена почела да захвата косу, па чело, вишта у које се он претворио. И што
па цело лице. је било најстрашније, она није видела
„Халуцинирам“, помислио је, ништа чудно у одразу – нагнула се,
„лепо ми је мама рекла да пљескави- наместила прамен и изашла пре него
це из киоска на ћошку могу да буду што је стигао да је било шта пита.
опасне, а ја ништа...“ Да буде сасвим сигуран, направио
– Шта је, шминкеру, мислиш да је неколико суманутих покрета, које

54
 је чудовиште поновило.
– Немогуће је да сам то ја – рекао
је наглас, при чему је чудовиште исто
тако отварало уста.
Онда се нагло окренуо и кренуо
према купатилу. Било је заузето. Тих
неколико минута док је чекао да се-
стра изађе учинило му се најдужим у
животу.
У огледалу изнад лавабоа није
било чудовиште него он сам.
Вратио се у собу: ни тамо у огледа-
лу више није било чудовишта.
– Никад више пљескавице на ћош-
ку! – рекао је и отишао својим по-
слом.
*
С друге стране огледала Дво Зе је
био ужаснут, руке са три дебела пр-
ста су се неконтролисано тресле.
– Ето – рекло му је биће које је
било његов седамнаести отац и трећа
мајка – још једном изађи неспреман
на испит и нико неће моћи да те спа-
се од тога да те пошаљу да радиш на
Земљи међу онаквима.
Дво Зе је чврсто решио да убудуће
буде вредан и поправи све лоше оцене.

Растислав Дурман

55
илустрација: Aнка Арсенић
 ИГРИЦА
К омпјутер је начисто полудео –
који год програм да покуша да
отвори, на екрану се појавила игри-
телевизора – само мораш да оди-
граш игру.
ца са изузетно глупавим насловом од
– А шта ако нећу? – питао је.
четири речи од којих је Оливер умео
– Док не одиграш игру, ни на
да разуме само једну, иако је сјајно
једном екрану нећеш видети
говорио енглески. А можда наслов и
ништа друго. Ни данас, ни сутра,
није на енглеском, него само личи.
никад више.
Ништа није помагало, ни рестарт,
Оливер је уздахнуо и сео за
ни искључивање из струје, увек исто
компјутер. Полудео или не, неш-
– оперативни систем подигао би се
то је морао да предузме. А једино
нормално, а онда, било какав клик
што се могло предузети било је
мишем отварао би ту игрицу. Која и
играње игрице.
није била нешто нарочито.
„Сигурно је вирус“, помислио је *
Оливер, решио да компјутер однесе Играо је сатима, глув и слеп за
код мајстора и узео таблет. све око њега. Био је сам код куће,
Иста игрица била је једино што је али и да није, ништа га не би мог-
таблет хтео да отвори. ло одвојити од компјутера.
Ни са мобилним телефоном није Иако је деловало да је игрица
могао ништа да уради, ни да зове, ни лака, није била. Оливеру је било
да пошаље СМС, ништа – на дисплеју
није било ништа осим игрице.
Његов старији брат није волео да
неко други користи његов компјутер,
али Оливер је решио да ризикује, а
како се убрзо испоставило, узалуд. И
на монитору братовљевог компјутера
била је иста игрица. Била је ту када је
укључио телевизор.
– Полудео сам – рекао је ужаснут.
– Ниси полудео – чуо се глас са

56
потребно скоро два сата да пређе
први ниво, више да савлада други,
заглавио је на трећем и никако није
могао даље. У једном тренутку чини-
ло му се да ће успети – недостајала су
му два бода – а онда је изгубио целих
сто.
Одједном, игрица је нестала са
екрана. Компјутер је поново радио
нормално. И таблет. И мобилни.
Оливеру ништа није било јасно,
али је одахнуо.
*
Негде у другој димензији два, да
их назовемо ентитетима, пажљиво су
пратили Оливерову игру.
– Дошао је до краја својих могућ-
ности – рекао је први ентитет. – Боље
од овога неће моћи.
– Шта кажу резултати? – питао је
други ентитет.
– Мршаво – рекао је први. – У
једном тренутку изгледало је да ће
достићи доњи ниво, али је врло брзо
пао.
– У реду – констатовао је други –
инвазија на Земљу се отказује. Нису
довољно функционални да би нам
били робови. Идемо на неку другу
планету...
*
Оливер је укључио компјутер. До-
бро је, све је остало у кеш меморији.
Прећи ће он тај трећи ниво, неће
њега победити тамо нека игрица.

Растислав Дурман
илустрација: Aнка Арсенић

57
 а
л ов
ка
ар
М
га
Ол
ја:
а ци
стр
илу

58
КАД СИ САМ
– Закључај! – довикнула је мама Јанку
затварајући врата стана за собом, и он
је прво окренуо кључ у брави два пута,
затим је сачекао да мама са спољне
стране провери да ли је све урадио
како треба, и помислио:
– Зашто се толико брине?
Малочас се јавила госпођа Митро-
вић са спрата изнад и замолила њего-
ву маму да је исфенира зато што иде
на важан ручак. Мама није знала шта
да ради. Јанку је тек пет и пô, како да
га остави самог? А како и да одбије
госпођу Митровић која јој је стална
муштерија и увек добро плаћа?
Јанко никада пре није остао сам у
стану.
– Шта може ружно да ми се деси?
Чуо сам кад је Милица причала с не-
ким телефоном и рекла једва чекам
празну гајбу, што значи да је лепо кад
се остане сам а не опасно. Ко је у пра-
ву? Мама или Милица?
Лако је пресудио:
– Милица! Она је моја старија се-
стра и каже да све зна. Шта бих могао
прво да радим? Да гледам телевизију
или да играм игрице? А могао бих и
да...
И баш кад је помислио на сладолед,
све се затамнело. Јанко се укипио. Чека.
– Шта ће да се деси? Исто овако је
било јуче у оном филму – сетио се сце-
не у којој се летећи тањир зауставља
изнад солитера! Погледао је ка прозо-
ру не померајући се.
– Не видим да ли су изнад крова.
Добро да је прозор затворен... Милош
каже да Марсовци могу да прођу кроз
стакло. Шта ако дођу по мене?... Тре-
ба да мислим на нешто лепо. Кад сам
ишао да примим вакцину, тата ми је
рекао да мислим на нешто лепо, ја сам
мислио на Кристину, и није ме болело.
Шта да радим ако дођу? Да им дам да
пробају сладолед? Милош каже да они
не једу нашу храну. Да га зовем? Он је
неколико пута остајао сам. Да зовем
маму да се врати? Боље маму него Ми-
лоша, он ће свима да прича да сам се
уплашио, а нисам. Мама ће за минут
да стигне и отера Марсовце, зваћу је!
Зграбио је телефон и некако
истовремено кад је његов кажипрст
хтео да притисне мамин број, соба је
засветлела.
Јанко је погледао ка прозору.
Један тамни облак је журно узмицао
небом, а сунце га је освајало.
– Отишли су. Нема везе, ионако не знам
како се каже сладолед на марсовском –
помислио је и отишао ка фри­жи­де­ру.
Соња Ћирић
59
 БЕДЕМИ ОД БАДЕМА
Моје су сузе од сусама.
Живим у Хлебиленду.
Зовем се Лорена.
Имам десет и по година.
Сва сам од трске и најлона.
Вретенаста и лака као перце.
Кости су моје ловорове гранчице.
Волим да плетем венчиће од свежег цвећа.
Другарице из разреда ми се смеју иза леђа,
пих, простакуше не знају –
тај подсмех ми је ветар.
Имам лудог брата који ми каже
да је халапљивост данас у моди
и да ћу се тешко снаћи у Хлебиленду.
Каже да су све оне такве. Никакве.
„Никакве су, никакве, кажем ти.“
Смејем се.
Али не бринем, знам да је луд.
Кад спустим руке на клавир,
у публици сви спусте главу и ослушкују
како су ми срце опколили малени патуљци
са рукама од глине,
као да је срце замак, а не трешња.
Осећам како га дрмају и дрмусају
црвенокапи патуљци,
а ја свирам, свирам, свирам,
док кроз просторију лете шарене птице.
Сви су у чуду, чак и луди брат.
Он се смеје и каже ми:
„Не брини, све ће бити у реду.
Све ће бити у реду у Хлебиленду
земљи са бедемима од бадема.“

Стефан Тићми

60
САД ПЕДЕСЕТ ОСАМ...
(или Звиждук у осам на
мало другачији начин)
Сад педесет осам врелих чорби сркнућу сласно
уз хрскав хлеб и павлаку.
Већ тридесет седам топлих чорби нестаде часно –
дај, сипај ми још кутлачу...

И мада знам – нису ту,

срчем као у сну,
петсто чорби у близини желим ја!
Сто топлих чорби и павлака,
двеста хлепчића,
на уснама би нестало за трен, о да!

Шездесет и осам бајних шницли ведри ми лице,

и петсто две салатице...

И мада знам – нису ту,

мљацкам као у сну,
петсто шницли у близини желим ја!
Сто шницли, купус и паприка,
двеста хлепчића,
на уснама би нестало за трен, о да!

Две хиљаде осам и сад сањам кремпита сочних,

деветсто шест тулумба тек...
За снове те ја имам лек –
урадићу сто један склек!

Владимир Вукомановић Растегорац

61
ДАН ЈЕ
КРАТАК ПАМЕТНИЦЕ
Памèтницā има
Ја, учитељице,
свуда око нас.
не могу све стићи
Паметан је човек,
јер морам спавати
паметан је пас.
и у школу ићи.
Паметна је мачка,
Редовно тренирам
а ни миш глуп није.
пливање, карате...
Одавно је знано –
и певам у хору
сова мудрост крије.
(то и сами знате).
Паметна је ласта
На Фејсбуку имам
када с југа дође.
триста пријатеља;
И врабац је, тврдим,
два сата сам тамо –
паметан такође.
да ме мине жеља.
Паметне и вредне
Лична хигијена
пчелице и мраве
време ми узима,
сви песници радо
затим на те-веу
у стихове ставе.
увек нешто има.
Па кад са свих страна
И најмање трипут
само памет сија,
морам добро јести.
нормално је да сам
Мало је времена
паметница и ја.
да се све то смести!
Радислав Јовић
Све у свему, дан је
исувише кратак –
па кад да напишем
домаћи задатак!?

Радислав Јовић

62
 Садржај

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА
Александра Урошевић / илустровала Даница Стојановић
НЕПРИЈАТЕЉ 2
ОКУПАЦИЈА 4
ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА 6
РЕП 8
Бранко Стевановић / илустровала Олга Маркалова
НЕСАНИЦА СНАШЛА МИША 10
МАЧАК И ОБЛАЧАК 11
Гордана Малетић
СЕНКЕ НА ЗИДУ / илустровала Јана Станковски 12
СЕДАМ МАЛИХ СЛОНОВА / илустровала Бојана Ракић 14
Градимир Стојковић
РАШТА НОВАК ОДЕ У ХАЈДУКЕ / илустровао Александар Спасић 16
КОВИДАРИЈЕ / илустровала Јана Станковски
Јелена Калајџија / илустровала Верица Петровић
АНДРИЈИНИ АУТОБУСИ 18
Јовица Ђурђић
АЛОНСО И ЊЕГОВА БАРКА 24
ГОДИШЊА ДОБА 27
Бранко Стевановић
КАШИКА, ВИЉУШКА И ЊИХОВ БРАТ 27
Мариана Кунбар Селма / илустровала Верица Петровић
ИГРА 28
Милена Северовић
ШУМА 30

63
 НЕВЕНОВА ПЕСМА 30
КОСОВА ПЕСМА 31
Милош Николић
ЛЕБДЕЊЕ ИЗНАД ГРАДА / илустровао Александар Спасић 32
СРЕЋА У БУНАРУ / илустровала Бојана Ракић 34
Оливер Јанковић
ВЕШТИ ЛОПОВИ 36
Рајко Лукач
ДЕДИН ЂАК / илустровао Александар Спасић 42
ЋУТИ, БАКО, КАД ЈА ПРИЧАМ / илустровала Верица Петровић 44
ГОЛУБ КОЈИ СЕ ПРЕРАНО ПРОБУДИО / илустровала Бојана Ракић 46
ЛЕПИ ЈОВА И ВЕРКО ВЕВЕРКО ВЕВЕРИЧАК / илустровала Сара Фукс 48
Растислав Дурман (Смешне хорор приче за децу) / илустровала Анка Арсенић
ГРИЦ 52
ОГЛЕДАЛО 54
ИГРИЦА 56
Соња Ћирић / илустровала Олга Маркалова
КАД СИ САМ 59
Стефан Тићми
БЕДЕМИ ОД БАДЕМА 60
Владимир Вукомановић Растегорац
САД ПЕДЕСЕТ ОСАМ... (или Звиждук у осам на мало другачији начин) 61
Радислав Јовић
ДАН ЈЕ КРАТАК 62
ПАМЕТНИЦЕ 62