Правни положај жене у Душановом законику, са посебним освртом на

властелинке1
Апстракт

Душанов законик представља један од највреднијих правних споменика српског позног

средњег века. Као кодификација, он садржи најважније одредбе из више правних грана и
уређује нека питања којима је, до тада, била посвећена релативно слаба пажња.
Истовремено, он показује домете тадашње номотехнике, пошто уклапа одредбе проистекле
из српског писаног права у току претходних неколико векова и обичајног права из ранијег
периода, као и утицаје из ромејског (византијског) права који су се испољили на директан
(кроз правне транспланте) или индиректан начин (рецимо кроз строжу казнену политику).
Овај Законик наставља раније уређење правних односа на трагу домаће правне традиције,
посвећујући доста пажње легализовању друштвене стратификације: утврђујући правни
положај различитих категорија становништва на различите начине, следећи тако начело
формалне правде. Поред њиховог друштвеног статуса, велики утицај на њихов положај
имао је и њихов пол: кроз уређење генералног положаја „сироте преље“ (чл. 64 2) и
процесног „сироте“ (чл. 71), као и кроз друге одредбе о правном положају жене.

На потпуном другом делу социјалног спектра налазе се припаднице владајућег сталежа –

властелинке. О њима говоре норме са мањим степеном дистингвирања: док код властеле
подела на велику, „обичну“ и „ситну“ – властеличиће, има велики значај, код властелинки
је она потпуно заобиђена. На њих се наилази особито у материји наследног („о умрлој
властели“), мање у кривичном („о насиљу“) и другим гранама права. Било да се
властелинка среће као титулар одређеног права (примерице, на ослобођење отрока) или
као жртва или учинилац кривичног дела, законодавац је сматрао да се последице њеног
појављивања у тим улогама морају посебно уредити. Њен правни положај је тиме посебно
ојачан у односу на жене из других друштвених група, премда је и даље лошији од
властеоског. Поред темељне анализе свих поменутих регула, у раду ће бити обрађене и
специфичности примене осталих, „неутралних“ правила на жене у Душановом царству.

Посебни делови Законик тичу се „госпође царице“, за коју се везују и одређена питања из
јавног права. Њен положај је интересантан због тога што лебди између звања властелине
(са свим посебним својствима које оно носи) и чињенице да се често јавља у појмовном
пару са „господином царем, по чему се закључује њен значај. Ово особито због чињенице
да је поменута на више места у Законику него краљ, односно престолонаследник.

Најпосле, ваља се дотаћи и чињенице да Законик не говори на јединствен начин о

субјектима права, с обзиром на њихов пол. На неким местима се користе генерични
термини „ко“, „човек“, „људи“, што отвара могућност једнаке примене права, невезано за
1
Ђорђе Степић stepic.dj@gmail.com. Аутор је студент теоријско-правног смера треће године ОАС Правног
факултета Универзитета у Београду.
2
Сви чланови су навођени према Бистричком препису Душановог законика.
пол; на другим, пак, наглашава се да одређене норме важе и за мушкарце и за жене: „И
калуђери и калуђерице…“ (чл. 18.); док се на трећим говори о правилима која важе,
наизглед, само за мушкарце. Код ових последњих се, подробном анализом, може увидети
да није постојала никаква препрека за њихову сходну примену и на супротни пол , у
појединим случајевима, што је у другима било потпуно искључено.

На самом крају, биће изведени закључци о правном статусу жене/властелинке у Српском

царству, као и њихово стављање у контекст права немањићке Србије, користећи се
доступним сазнањима.

Кључне речи: Душанов законик, правни положај жене, властелинка, примена права.