Empedokle i Frojd, Heraklit i Jung

Dovršena i beskonačna analiza (str. 135): Frojd tvrdi da je Empedokle jedan od

najznačajnijih likova iz istorije Grčke civilizacije. On je bio mnogostrana ličnost tako da su i
njegove aktivnosti delovale u više rzličitih pravaca. Bio je istraživać i mislilac, ali i prorok i
mag, političar, filantrop i lekar.  Istovremeno je bio egzaktan i trezven u svojim fizičkim i
fiziološkim istraživanjima,ali i mistik u svojim spekulacijama o kosmosu. Kapel ga poredi sa
Faustom.
Dovršena i beskonačna analiza (str. 136): Empedokolova dva osnovna principa, ljubav i
mržnja po imenu i funkciji isti kao Frojdovi pranagoni Eros i nagon smrti. Eros teži da sve
postojeće kombinuje u sve veće celine, a nagon smrti da rastavi i uništi ta jedinstva.

Dovršena i beskonačna analiza (str. 135): Frojd primečuje da je njegova nova dualistička
teorija koja  postulira nagon smrti, uništenja i agresije kao paralelan Erosu koji se izražava
kroz libido, naišla na slab odziv čak i mđu drugim psihoanalitičarima. Zato je sa radošću
došao do otkriča da nije on prvi  otkrio dualnost Erosa i nagona smrti i to otkriće pripisuje
Empedokleu.  Toj potvrdi rado žrtvuje svoju originalnost pogotovo pošto je čitao mnogo u
mladosti pa ne može biti siguran da li su njegove navodno nove tvorevine rezultat
kriptoamnezije
Autor isiče da je poznatoo da jee Frojd bio strasven čitalac Platona i da je proučavao
Aristotela, a reference na Empedoklea postoje kod obojce (VAŽNO ZA RAD)
Život i delo Sigmunda Frojda (str. 55 – 56): Tri Milova eseja koja je Frojd preveo ticala su se
radničkog pitanja, feminističkog pitanja i socijalizma. Četvrti esej se bavio Groutovim
Platonom. Moguče je da večina Frojdovog znanja o Platonovoj filozofiji potiče upravo iz
ovog dela. Na Frojda je največi utisak ostavila Platonova teorija anamnezisa, koju je i Mil
posmatrao sa simpatijama, toliko da je jedno vreme ozbiljno razmatrao.
Život i delo Sigmunda Frojda (str. 42): U leto 1875. Frojd pohađa Brentanov kurs o
Aristotelovoj logici
Autor takođe primečuje da je Empedokle bio Sofokloov savremenik, a njega je Frojd čitao.
Tumačenje snova (str. 271 – 274): Radnja Kralja Edipa sastoji se u procesu lukavog
odugovlačenja i postepenog povečavanja uzbuđenja u vezi otkriča po čemu liči na proces
psihoanalize. Kralj Edip je tragedija sudbine. Njeno tragično dejstvo treba da počiva na
suprotnosti između suviše moćne volje bogova i uzaludnog odupiranja ljudi kojima preti
nesreča.  On gledaoca treba da nauči da bude odan bogovima i uvidi sopstvenu nemoć.
Međutim druge tragedije sudbine nemaju isto dejstvo na publiku što znači da dejstvo Kralja
Edipa leži u samoj radnji, a ne u sukobu između  sudbine i čovekove volje. Razlog tome je što
svi ljudi dele Edipovo prokletstvo da im prvo seksualno uzbuđenje bude usmereno ka majci, a
mržnja i nasilna želja prema ocu.  Svi ljudi koji nisu neurotičari su potisnuli te infantilne želje
koje je Edip ispunio i zato ta tragedija tako deluje na ljude jer ih podseča na sopstvene
potisnute nepoznate želje koje vređaju moral, koje im je priroda nametnula i zbog kojih bi
najradije ignorisali svoj infantilni period. Mit o Edipu je reakcija imaginacije na tipične snove
o incestu i oceubistvu i kao što ti snovi izazivaju odbojnost, tako i mit mora da sadrži užas i
samokažnjavanje. Dalje modifikacije mita o Edipu su rezultati sekundarne obrade koja
pokušava da ga teologizuje. Pokušaj da se božanska svemoč dovede u harmoniju sa ljudskom
odgovornošću mora doživeti neuspeh na ovoj građi kao i na svakoj drugoj.
Autor upozorava da nije sigurno da li je Empedokle imao uticaja na Sofokla jer su Sofoklovi
intelektualni afiniteti bili okrenuti Epimenidu, Frekidu, Onomakritu i Piagori
Jung je spominjao više predsokratovaca, posebno Ptagoru, Heraklita i Empedoklea. U svoj
psihološki sistem inkorporirao je Heraklitov pojam enantiodromia, da bi objasnio pojavu
nesvesnih suprotnosti u simbolima i mislima.
Psihološki tipovi (str. 463 – 464):
13. ENANTIODROMIJA

Enantiodromija znači idenje unazad i označava igru suprotnosti zbivanja, gledište da sve što
postoji prelazi u svoju suprotnost.

Tumači Heraklitove filouofije enantiodromiju tumače kao da iz života nastaje smrt, i iz smrti
nastaje život, iz mladoszi starost i iz starosti mladost, iz budnog stanja san i iz sna budno
stanje. Dakle tok nastajanja i propadanja nikada ne staje. Stvaranje i uništavanje, uništavanje i
stvaranje, to su principi koji upravljaju krugom života. Kao što je kosmos nastao iz iskonske
vatre i u nju se mora vratiti. To je dvostruki proce koji ide svojim tokom kroz duge vremenske
periode, drama koja se večno iznova odigrava.

Sam Heraklit tvrdi sledeče:

Luku je ime život, a njegovom delu smrt (DILS).

Besmrtni - smrtni, smrtni - besmrtni, život ovih je smrt onih, a život onih smrt onih (DILS).
Dušama je smrt da postanu voda, a vodi je smrt da postane zemlja. Od zemlje nastaje voda, a
od vode duša (DILS)
Sve je zamena za vatru i vatra za sve, baš kao roba za zlato, i zlato za robu. (DILS)
Put prema gore i prema dole je jedan i isti (DILS)

Jung koristi pojam enantiodromija  za pojavu nesvesnih suprotnosti tokom vremena. Taj
karkteristični fenomen se uvek događa kada ekstremna jednostrana sklonost vlada u svesnom
životu. Vremenom se u nesvesnom gradi podjednako močna suprotna pozicija koja se isprva
ispoljava inhibiranjem svesnog delanja, a kasnije i prodorima kroz svesnu kontrolu. Primeri
za enantiodromiju su pAvlova psiha i njegov preobračaj u hriščanstvo, preobračaj Rajmunda
Lula, Ničeaova identifikacija sa Hristom kada je oboleo,kao i njegovo prvobitno obožavanje,
a zatim mržnja prema Vagneru, Svedenborgov preobražaj iz naučnika u proroka...

Autor tvrdi da je Empedokleov akme bio oko 450 godine p.n.e. Tokom svog života bio je
političar, naučnik, lekar, filozo, religijski učitelj i mistik. Nakon smrti Terona, tirana
Akragasa, postao je veliki demokratski vođa. Prvi je postulirao postojanje četiri elementa
zemlje,vazduha, vatre i vode i njegova naučna istražiivanja dovela su ga do nerazvijene teorije
evolucije, teorije polnih odlika kod biljaka i izlivne teorije opažanja, Galen ga je smatro
osnivačem Italijanske škole medicine, koja je bila na nivou škol u Kosu i Knidosu, Autor
Hipokratovog dela O drevnoj medicini kritikovao ga je, zajedno sa ostalim filozofima, što su
podučavali da je znanje ljudske prirode preduslov za ispravno praktikovanje medicine koja je
zapravo nužan predslov za spoznaju ljudske prirode i zato je i nastala. Empedokleova
religijskka učenja su bila pod uticajem orfičkih i pitagorejskih kultova, Od njih je prihvatio
učenje o seobi duše i propovedao je oslobođenje od točka rađanja čistotom i apstinencijom,
što je učenje koje je kasnije uticalo na Platona.

Koji uz Akragant plavi u velikom živite mestu

gore na tvrđi i koji na dela mislite dobra
okriilja časna za strance, i koji za zloću ne znate
drugovi zdravo! Ko besmrtan bog, ne više ko smrtnik
zalazim k vama od sviju, koliko se pristoji, čašćen
s povezom oko glave i ovenčan vencima cvetnim.
S time? Kad god ja dođem u bujno razvijena mesta,
časte me ljudi i žene; u povorci koja me prati
sva ih je sila i pta za stazu što vodi k dobitku,
jednom proroštvo treba, a drugi za bolesti razne
doznati žele od mene spasonosnu porku koja
dugo već pobadai skroz naskroz bolestima strašnim. (DILS)

Vi što u varoši žutog Akraganta živire moćnoj,

gore  uz akropolj, brižni u dilemma dobrim, vi luko
strancima časna, za zla jer i ne znate, o prijatelji
zdravi mi bili. A ja kao besmrtni bog, među vama
boravim, ne više smrtnik, i čini se, poštovan od svih
Kićen i vrpcama svetim i vencima ovenčan cvetnim.
Kročim li samo u kojugod rasvalu varoš, od ljudi
kao i žena, ja počast primam, a uz to me sledi
hiljade njih, pa me pita za put koji vodi dobitku:
proroštva tražahu meki, a drugi za bolesti razne - 
 što ih dugotrajnim odsvud probadaju bolima teškim -
Pitahu želeč’ od mene da saznaju reč isceljenja.  (ŠČEPANOVIĆ)

Autor smatra da je Empedokle elemente svoje filozofije maštovito skupljao iz svih

raspoloživih izvora poput Homerovih i Hesiodovih kosmogonija, Parmenidovog racionalizma
orfičkih misterija, pesničkih legendi, lekarskih iskustava, fizičkih opservacija prirode i vizija
proroka i mistika. Ti raznovrsni izvori spojenii su jedinstvenim viđenjem sveta, prirode i
čoveka, njihovih misterija i kruga rođenja i smrti. Celer je smatrao Empedokleovu filozofiju
pomirenjem Parmenidove postojanosti i Heraklitovog nastajanja, propadanja i kretanja jer je
postojanje promene objašnjavao kvalitativno nepromenjivim, neizvedenim i neprolaznim
elementima koji se kombinuju. Barnet je smatrao da Empedokleova filozofija teži pomirenju
elejske filoozofije i čula jer nije mogao da pronađe traga uticaja Heraklitove filozofije u njoj.
Četiri najpre počuj, postoje korena svega:
blistavi Zevs, životvorna Hera i Aidonej,
Nestis što suzama svojim za smrtne napaja vrelo.(DILS)

Saslušaj najpre koja su četiri korena svega:

blistavi Zevs, životonosna Hera, Adonej i Nestis -
ona što suzama natapa studenac sveg što je smrtno. (ŠČEPANOVIĆ)

Autor primečuje da se dualističke koncepcije slične Empedokleovoj lubavi i Mržnji mogu

načii u mnogim filozofskim i religioznim sistemima. Na primer persijska religija
Zoroastrianizam prema kojoj je svet podeljen na dve suprotne močii koje predstavljaju dobro i
zlo. Ahura Mazda, veliki tvorac i njegova legija anđela i arhanđela suprostavljaju se Angra
Mainju i njegovim zlim duhovima i demonima. Dualizam te dve moči objašnjava antitetičke
pojave poput života i smrti, i raja i pakla. Ovo verovanje je uticalo na judaističke i hriščanske
pojmove Boga i Satane.Autor upozorava da ovaj dualizam nije postojao u drevnim hebrejskim
učenjima.U njima Satana je prvobitno boravio u društvu Jahvea i tek je naknadno postao
Božiji neprijatelj zbog ponosa, ljubomore i zavisti. U budizmu destruktivne i osvetoljubive
strasti personifikuje boginja Mara, a milost, ljubav i mir personifikuje bog Kami. u
budističkoj i hinduističkoj ikonografiji sva nadljudska biča i prisustva su ambivalentna na
ovaj način (VAŽNO ZA RAD, KAO I ZA PROJEKAT, O VOLJI ZA MOČ)

Nešto ću ti drugo reči:od svega što smrtno postoji

nit' se što rađa a nit' se u pogubnoj svršava smrti,
več se to samo meša i smešano rastavlja opet.
Jedino to se kod ljudi označava rečju rođenje (DILS)
 No ću ti drugo sad reći: da nikakvog nema rođenja
svega što je smrtno. nit kakvog svršetka od pogubne smrti;
postoji mešanje tek i razdvajanje smešanog opet;
dok je rođenje tek ime što smisliše za sve to ljudi. (ŠĆEPANOVIĆ)

Postati ne može nešto od onog čeg uopšte nema

niti se zbilo ni čulo što jest da propadne sasvim;
zato će vazda niti onde gde jednom to postavi neko. (DILS)

Jer je od nečeg što nije postanak nemoguč; potpun

nestanak onog što jeste nečuven je, neverovatan:
uvek će biti što jeste, gde god da ga bilo ko tisne. (ŠĆEPANOVIĆ)

Autor tvrdi da četiri osnovna elementa objašnjavaju postojanje svih poznatih substanci. Iz
toga sledi da se sva materija može deliti dok se ne dođe do osnovnih elemenata. Kada se
elementi mešaju da bi formirali ljude, biljke ili ptice taj proces se naziva nastajanje, akada se
elementi razdvajaju taj proces se naziva smrt. Ništa ne nastaje ni iz čga i ništa ne može biti
uništeno. Na taj način Empedokle zadovoljava zahteve elejačke filozofije. Sa druge stranne da
bi objasnio postojanje kretanja i promene Empedokle postulira postojanje dva principa, koja
su takođe substance, Mržnju koja razdvaja elemente i Ljubav koja ih spaja, Oni pripadaju istoj
klasi kao četiri elementa i kao i oni, Mržnja i Ljubav su neizvedeni i večni.

Ko što i pre bejahu i biće i nikada, mislim

beskrajno vreme biti neće bez jedne i druge od njih. (DILS)

Bilo je, jeste i biće: bez Ljubavi neče i Mržnje

ostati nikada, mislim neiscrpni životni zamah . (ŠĆEPANOVIĆ)

Autor ističe da mada su ovi pojmovi prvenstveno kosmološki, Empedokle ih vidi i iz biološke
perspektive. On nalazo u Ljubavi, koju personifikuje kao Afroditu, iste seksualne nagone
koji nagone ka jedinstvu karakteristično za ljudska tela, Na taj način ljudske strasti postaju
svetske sile.
Dvostruk mi nauk: čas jedno iz mnoštva u bitak naraste,
čas se to jedno deli te od njega nastaje mnoštvo.
Dvojak je postanak smrtnog i dvojak je nestanak njegov:
spajanje svih počela i rađa i razara jedno,
a  čim se rastave, ona, što postade, to se razleti.
I ta neprekidna smena ne prestaje ama baš nigda:
čas se po Ljubavi sva u jednu spoje celinu,
neprijateljstvom pak Mržnje čas svako na svoj put kreće.
Stoga ko što je jedno iz mnoštva postajat naviklo
ko što rastvorom jednog proizilazi nanovo mnoštvo,
tako i postaju stvari i trajno im življenje nije.
Ko što neprekidna smena ne prestaje ama baš nigda,
tako su svagda i one za kružnoga toka svog stalne.
Deder mi počuj reči, jer učenje razum ti jača!
Kako ti ja već rekoh cilj svojih naveščujuć reči,
dvostruk mi nauk: čas jedno iz mnoštva u bitak naraste, 
čas se to jedno deli te od njega nastaje mnoštvo:
vatra i voda i zemlja i beskrajno visoki eter;
zasebno pogubna Mržnja s tim svima jedne jačine,
međ njima pak je Ljubav široka i duga kao ona.
Nju ti posmatraj umom, a i s divljenjem ne stoj u oku!
Smatra se da se ona sjedinila s udovima smrtnih,
njome da stvaraju želje i skladna svršavaju dela.
Zato joj daju ime il’Naslada il’Afrodita.
Premda među njima kruži, nijedan je video nije
smrtni čovek. No slušaj nevarljiv tok učenja moga1
Sva su jednake snage i sva su jednake dobi.
Al’ svako od njih i dužnost i svojstvo posebno ima,
i naizmenično svako u toku vremena vlada.
Izvan njih baš ništa nit’ nastaje niti se gubi,
 jer da su propala sasvim, njih više ne bi ni bilo.
Što bi uvečalo svemir i odakle bi ono pridošlo?
Kako bi propasti moglo kad bez njih ničega nema?
Samo ona postoje i kružeći jedno kroz drugo,
postaju ovo il’ ono al’ uvek ostaju ista.(DILS)

Reći ću dvostruko: sada su srasli od mnoštva da jedno

postanu, sad se od jednog podelili opet u mnoštvo.
Dvojak je postanak svega propadljivog, nestanak dvojak:
jer elemenata spajanje postanak daje i propast
opet, razdvajanje vodi do raščenja pa razminuća,
u tom premeštanju oni su stalno, bez zastoja kakvog.
Jer (elemente) u jedno čas Ljubav udružuje, čas ih
odbojem razdvaja Mržnja na razne ih goneči strane;
(ko što stvara po prirodi jedno izraslo iz mnoštva),
i kako stvaraju mnoštvo kad opet se razudi jedno,
nastaju tek utoliko i život im postojan nije.
Opet , po tome što  traje ta smena  bez prestanka, stalno,
baš utoliko su  i nepromenjivi, uvek u krugu.
Hajde sad, čuj moje reči, jer učenjem sanažičeš pamet!
Kao što ranije rekoh određujuć’ govora međe,
reći ću dvostruko: sad elementi od mnoštva u jedno
srastoše, sad se od jednog podeliše opet u u mnoštvo,
vatra i voda i zemlja i beskrajni visovi zračni;
izvan njih pogubna Mržnja, a koja je jednaka svuda,
Lubav u njima, a jednaka (s njima) i uzduž i širom.
A nju sagledavaj umom i ne vrebaj očima zbunjen;
kola kroz udove smrtnika ona, bar tako se misli,
zbog nje razmišljaju nežno i dela miroljubiva čine
te je nazivaju stoga i Radošću i Afroditom.
 Nije je nijedan smrtni razaznao čovek dok kruži
 kroz elemente. No, čuj sada niz neprevarljivih reči:
jednaki su elementi, jednodobni al’preimučstvo
svaki nad svojom oblašću čuva i svaki svoju narav,
smenom prevlađuju oni u kretanju vremna kružnom.
A mimo ovih nit nastaje nešzo, nit nestaje štogod,
jer da neprekidno nestaju, ne bi ih više ni bilo.
Šta bi Celinu uvećalo opet? I došavši odkud?
Kako bi propasti mogli, kad ničega nema gde nisu?
No, samo oni postoje, a jureći jedne kroz druge
postaju svaki put drugo, a opet i jednaki uvek.
Čas se pod Ljubavi dejstvom u poredak spajamo jedan,
čas se pak rasprše Mržnjom mnoštvo dajuć’ iz jednog.
Jer je od njih uzraslo sve što je bilo, što jeste
kao i sve što će biti: drceće, ljudi i žene,
zveri i grabljivice ptice i ribe, ta gojenčad voda,
te čak i visokoštovani bozi dugotrajnog veka.
A (elementi) se pod njome kreću, ne prestaju nikad.
u gustim vrtlozima…
besprestanive, nit ikad…
prethodni mnogi životi…
pre no iz ovih što pređoše…
A elementi se svukuda kreću, ne prestaju nikad
Jer niti Helije Titan… Niti šak Mesec
dejstvom takve siliine…
nit šta od drugih…
no se premeštaju oni u krug se krećući posvud.
Zemlja se tada nedostupna kreće i Sunče(va lopta)
koju tolikom i sada još jednako smatraju ljudi.
A elementi pojuriše tako svi jedni kroz druge
 odbojem svak sebi svojstveno posebno zauze mesto. 
Do samog ne dospesmo centra, da sve bude jedno.
A do nedostupnih kad god dubina kovitlaca dospe
Mržnja i sstvori se Ljubav u samome središtu vira,
tada se svi elementi udružuju jedno da budu.
Pazi da moje ti reči ne dopru do ušiju samo;
slušaj o onome što nas okružuje, istinu shvati!
Tamo gde s večim se telom susreću oči kroz njih ću (ti)
najpre pokazati spajanje osnove i razminuće, 
i sve što, od tog rođenja preostalo, i sad postoji,
kako kod zverinja divljeg što gorama luta, kod ljudi
koji ko muško il’žensko izrastaju, tako kod cveća
koje iz korena niče, te i kod grozdonosne loze.
Dokaze čvrste odavde u srcu za reči ponesi!
Videćeš spajanje pak i razdvajanje osnove isto,
tamo gde Ljubav i Mržnja namere vladarske snuju. (ŠČEPANOVIĆ)

Sva su spojena ona sa vlastitim čestima svojim,

sjajno sunce i zemlja te nebo i morsko postranstvo,
koliko god ih zaluta i nasa u smrtnome svetu.
Tako je i sve ono za mešanje podesno većma,
jedno drugome srodno po Ljubavi postaje slično.
Najviše neprijateljstvo daleko je najvećma sebi
po svom postanku, smesi i liku u kojem se javlja,
 spajanju nevično sasvim i nesretno posve u sebi
po zapovedi Mržnje što na svet ga ona iznese. (DILS)

Svi oni: blistavo sunce i zemlja i nebo i more,

svako čini celinu, sa (svim) svojim delovima
što se odlutavši od njih, nađu u stvarima smrtnim.
Sve ono čija je sklonost ka mešanju veća – to jedno
 privlači drugo, jer njih Afrodita već učini sličnim. 
Ono pak čemu poreklo i smešanost,utisnut oblik
čine da različno bude međusobno – grdno se mrzi.
To je i spajanju nesklono sasvim te odbojno strašno,
zbog zapovedanja Mržnje, jer ta mu je dala rođenje. (ŠČEPANOVIĆ)

Autor tvrdi da je Frojd suočen sa problemima prisile ponavljanja u simptomima neuroze i

ponašanju, kao i u prenosu, sa negativnim terapeustkim reakcijama, i agresijom koja se
ispoljavala u obliku sadističkog i mazohističkog ponašanja koje nije mogao da objasni
teorijom libida i principom zadovoljstva, imao potrebu za novom teorijom nagona da bi
objasnio te zakonetne pojave (VAŽNO ZA RAD).

S one strane principa zadovoljstva (str.37): Iz ove analize Frojd izvlači zaključak da je nagon
unutrašnja težnja organskih bića za ponovnim uspostavljanjem ranijih stanja koje su ti
organizmi pod uticajem spoljašnjih faktora morali da napuste, ispoljavanje inercije u
organskom životu. Dakle konzervativnost je univerzalna osobina nagona.
Autor primečuje da je ovo Frojdovo rešenje za problem promene i postojanosti materije i
života, isti onaj problem kojim se bavio Empedokle dva i po milenijuma pre Frojda (VAŽNO
ZA RAD).
S one strane principa zadovoljstva (str.38 – 39): Nagoni teže ponovnom uspostavljanju
ranijeg stanja. Ako su nagoni po svojoj prirodi konzervativni, istorijski stečeni i teže regresu
onda su za razvoj organskog života zaslužni spoljašnji ometajući faktori. Nagoni  prihvataju
sve te nametnute životne promene i čuvaju ih za ponavljanje. Oni samo izgledaju kao sile koje
teže napretku i promeni,do zapravu teže postizanju starih ciljeva na stare i nove načine. Cilj
nagona nije neko novo nikada ranije dostignuto stanje već polazno stanje koje je živo biće pre
napustilo i kome ponovo stremi zaobilaznim putevima razvoja. (RAZLIKA OD NIČEA).
Cilj života je dakle povratak u neorgansko odnosno smrt. Neživo je postojalo pre živog.
S one strane principa zadovoljstva (str.40 – 42): Međutim smrti ne teže svi organizmi.
Elementarni organizmi (spermatozoidi i jajne čelije) čuvaju originalnu strukturu žive
supstance i noseči nasleđene i stečene nagonske dispozije (POLNE ČELIJE SU DAKLE
NOSIOCI ARHAIČNOG NASLEĐA) odvajaju se od celokupno organizma. Ove dve
sposobnosti im omogučavaju nezavisno postojanje. Deo tih polnih čelisa se razvija do kraja i
umire, a drugi deo se kao ostatak zametka ponavlja razvoj od početka. Polne čelije dakle rade
protiv umiranja žive supstance i omogučavaju potencijalnu besmrtnost. Značajno je da ovu
funkciju polnih čelija omogučava njihovo međusobno spajanje (DEJSTVO EROSA).
Seksualni nagoni služe za zaštitu ovih elementarnih organizama i za njihovo spajanje sa
drugim polnim čelijama.  Oni takođe poput svih nagona konzervativni u smislu da ponavljaju 
ranija stanja žive supstance ali to čine još intenzivnije jer su otporniji na spoljašnje uticaje od
ostalih nagona i održavaju život. Oni jedino vode napretku. Oni su nagoni života i time se
protive ostalim nagonima koji vode ka smrti. To je razlog zašto su seksualni nagoni skloni
regresu, jer tako produžuju život jedinke. Oni tako deluju od nastanka jedinke.
S one strane principa zadovoljstva (str.42): Frojd na osnovu toga zaključuje da postoji
oscilirajući ritam u životu organizama između Erosa i nagona smrtii.  Dok  nagoni smrti jure
napred da  bi što pre stigli do krajnjeg cilja života.  nagoni života na određenim fiksnim
tačkama jure nazad da bi iznova načinili život i tako produžili  trajanje puta.
Autor naglašava da ovo Frojd poetski izražava označavajući ova dva suprostavljena nagona
kao Eros i Tanatos, mitske personifikacije života i smrti prema Grčkoj mitologiji.
S one strane principa zadovoljstva (str.51): Frojd se poziva i na E. Heringa koji smatra da se u
svakoj supstanci odvija jedan izgrađujući i jedan razgrađujući proces,
Autor tvrdi da Eros sa svojim kontrastom između samopreživljavanja i preživljavanja vrste,
između ljubavi prema Egu i ljubavi prema objektu cilja na jedinstvo biča, dok nagon smrti
vodi razdoru i uništenju organskog, njegovoj smrti. U tome se jasno čuje odjek Empedoklove
tvrdnje da je funkcija Ljubavi stvaranje jedinstva, a funkcija Mržnje njegovo ponovo
razdvajanje.
Nacrt psihoanalize (str. 14 – 15): Sile koje uzrokuju zahteve Ida su nagoni. Oni predstavljaju
telesne zahteve upučene psihičkom životu. Oni su krajnji uzrok svake aktivnosti i po svojoj
prirodi su konzervativni odnosno teže povratku neko prethodno postignuto stanje čim ono
biva napušteno. Može se razlikovati neodređeno mnogo nagona ali oni se svi mogu svesti na
manji broj osnovnih nagona. Nagoni mehanizmom pomeranja mogu da promene svoj cilj, kao
i da zamene jedan drugi prelaskom energije jednog nagona na drugi. Dva osnovna nagona su
Eros i nagon smrti nakon što su napuštene podele na nagona za samoodržanje i nagona za
održanjem vrste, kao i podela na libido Ega i libido objekta koji svi spadaju u Eros. Cilj Erosa
je povezanost, stvaranje i održavanje što večih celina. Cilj nagona smrti je uništenje
povezanosti i na taj način uništavanje stvari. Njegov cilj se može shvatiti i kao povratak u
neorgansko stanje. Pošto je sve nastalo iz neorganske prirode nagon smrti izražava
univerzalnu težnju nagona za povratkom u prethodno stanje. Za Eros pak ne važi ova
univerzalna težnja jer bi to pretpostavljalo da je živa supstanca nekada bila jedna celina koja
je potom razbijena, pa sada teži ponovnom ujedinjenju.  (POVEZATI SA EROSOM
PREKO OVOGA VOLJU ZA MOĆ, MOŽDA KAO ELEMENT VOLJE ZA MOĆ).
Autor tvrdi da polazeči od ove nove teorije nagona Frojd može da objasni sadizam kao izraz
nagona smrti usmerenog ka spoljašnjem svetu, kao agresiju koja se prazni u spoljašnjem
svetu, a mazohizam kao nagon smrtii usmeren ka sebi zbog određenih prepreka u izražavanju
u spoljašnjem sveu. što za posledicu ima naknadnu internalizaciju od strane Super-ega u
obliku nesvesnog osečanja krivice. Prisilno ponavljanje traumatičnih iskustava i gfantazija
događa se zbog destruktivnih nagona. Određeni neurotičari ne reaguju na psihoanalitičku
terapiju jer teže svom uništenju i zato imaju nadpprosečnu potrebu za samokažnjavanjem.
Ljudi ne teže samo zadovoljstvu već i bolu tj. nezadovoljstvu zbog nagona smrti, Tanatosa.

U Empedokleovoj filozofiji mešavina i odvajanje elemenata koje se ispoljava kao kretanje i

promena dešava se jer na njih deluju Ljubav i Mržnja. Sfera elemenata u svom krugu prolazi
kroz četiri perioda:
1. Svera sadrži sve elemente u sebi pomešane od strane Ljubavi.
 2. Mržnja ulazi u sferu i zbog toga Ljubav napušta sferu.
3. Faza potpune razdvojenosti elemenata jer Mržnja vlada sferom.
4. Ljubav ponovo ulazi, Mržnja izlazi iz sfere i krug se vrača na početak.

Autorr smatra da Empedoklov opis stvaranja živih organizama ima interesantanu vezu sa
Frojdovim kosmološkim tumačenjem njegove teorije nagona (VAŽNO ZA RAD).

Na njoj u velikom broju bez vratova izniknu glava

gole su lutale ruke izgubivši svoja ramena
i oči lišene čela sad amo sad tamo su išle. (DILS)

Tu su (na zemlji) izrasle mnogobrojne glave bez vrata,

nage lutahu ruke, a nemahu one ramena
ko što i oći po jedno tumarahu lišene čela (ŠĆEPANOVIĆ)

U tome sistemu udovi lutahu sami, zbog toga što ih je odvajala Mržnja, u želji da se uzajamno
pomešaju. (DILS)
U toj situaciji samotni udovi razdvojeni dejstvom Mržnje lutahu žudeći da se pomešaju jedni
sa drugima (ŠĆEPANOVIĆ)

Ako ti uverenje još ima praznina o tome

kako od smese vode i zemlje, vazduha i sunca
nasta toliko oblika i boja smrtnih stvati
koje još danas postoje a Afrodita ih spoji. (DILS)

Ako pak veru tek slabašnu imaš u sve ove stvari,

naime kako od vode i zemlje i vazduha, sunca,
smešanih postaše boje i oblici smrtnih stvorenja,
koliko god ih je sada, sazdanih Afroditom (ŠĆEPANOVIĆ)

Na osnovu ovih fragmenata autor zaključuje da su biljke i životinje formirane od četirii

elementa pod uticajem ljubavi i mržnje. U tom periodu jačanja Ljubavi i slabljenja Mržnje
raštrkani delovi su se ujedinjavali slučajno na nasumičan i fantastičan način.
 Mnogi se sa dve glave ili dvostrukim prsima rode,
telad sa obrazom ljudskim, a protivno tome poteku
deca sa volobskom glavom i delom pomešani s muškim
delom sa svojstvima ženskim  u tamnome polnom organu (DILS)
Mnogi se stvarahu s dvostrukim licem i prsima bića,
neka pak volovskog tela, a ljudskoga lica, dok druga
s telom čoveka, a goveđe glave i mešana pola:
muškog te uz to i ženskog, a mrka izrastoše ona.(ŠČEPANOVIĆ)

Stvorenja koja su bila sjedinjena tako da mogu da pržive su preživela, u duhu evolucionog
načela da opstaju samo najsposobniji dok su ostala iščezla. Na taj način je Empedokle
objasnio postojanje sadašnjih stvorenja, kao rezultat evolucije životinja iz perioda influksa
Ljubavi (VAŽNO ZA RAD).

Autor tvrdi da je Frojd bio u iskušenju da predloži sličnu teoriju, kosmološku projekciju
Erosa, da bi objasnio ujedinjavanje čestica tako da stvore život i razvijenija biča u toku
evolucije (VAŽNO ZA RAD).
S one strane principa zadovoljstva (str. 58 – 61): Moguča kritika pojma seksualnosti je da
pretpostavlja postojanje  nagona života koji deluje u najjednostavnijem živom biću, inače se
kopulacija, koja deluje nasuprot toku života i otežava zadatak umiranja, ne bi zadržala i
sprovela već bi se izbegla. Dakle ako Frojd ne želi da napusti hipotezu o postojanju nagona
smrti, njima  od samog početka mora da pridruži nagone života. Zato je suočen sa jednačinom
sa dve nepoznate. Nauka premalo zna o nastanku seksualnosti. Međutim Frojd nalazi
potrebnu hipotezu u drugoj sferi koja je toliko fantastična da nije objašnjenje već mit, tako da
se Frojd ne bi usudio da je navede da ne ispunjava baš onaj jedan uslov čije ispunjenje Frojd
želi odnosno seksualni nagon izvodi iz potrebe za vračanjem u neko ranije stanje. U pitanju je
Aristofanov mit koj se pema Frojdovom mišljenju bavi poreklom seksualnog nagona i
njegovim najvažnijim varijacijama u odnosu na seksualni objekat i opaža da postoje starije
verzije tog mita u indijskoj Upanišadama i u vavilonskim predanjima koje su verovatno
Pitagorejci, kao i reinkarnaciju duše, preneli Platonu.
S one strane principa zadovoljstva (str.61): Frojd sledi Platona i tvrdi da je živa supstanca u
trenutku svog oživljavanja bila rastrgana u male delove, i da od tada putem seksualnih nagona
teže svom ponovnom ujedinjenju, da su ovi nagoni u kojima je opstao hemijski afinitet nežive
materije i da su postepeno razvijajući se kroz carstvo protista uspeli da prevaziđu poteškoče
koje im je zadavala okolina  puna opasnih nadražaja koji su ih prisilili da obrazuju zaštitni sloj
kore. Ovi fragmenti žive supstance dostižu višečelijnost i  prenos nagon ka ujedinjavanju u
najkoncetrovanijem obliku spermatozoidima. (POVEZATI SA DEJSTVOM NIČEOVE
VOLJE ZA MOĆ, MADA JE KOD NIČEA ZBOG VOLJE ZA MOĆ I
NEORGANSKA MATERIJA NA NEKI NAČIN ŽIVA, ŠTO PRIMEČUJE I FROJD
KAD EROS I NAGON SMRTI POREDI SA PRIVLAČNIM I ODBOJNIM FIZIČKIM
SILAMA. TAKOĐE NEKADAŠNJE JEDINSTVO SE MOŽE POVEZATI SA
NIČEOVOM SLIKOM RASKOMADANOG DIONISA).
Na osnovu ovoga autor zaključuje da se Frojd jedva opreo iskušenju da projektuje svoju
teoriju nagona na kosmos kao osnovni princip postojanja. Međutim to čini paralelu između
njegove teorije nagona i Empedoklove filozofije još očiglednijom (VAŽNO ZA RAD).

Autor primečuje da je Frojd, mada se odupreo ovom iskušenju da primeni svoju teoriju
nagona na kosmos, ipak je primenio da bi objasnio određene kulturne fenomene jer je verovao
da se kultura fundamentalno zasniva na biološkom substratu (VAŽNO ZA RAD).
Prema Frojdovoj prvobitnoj teoriji kultura se razvila po cenu seksualnih nagona koji su bili
inhibirani od strane društva, delom potisnuti ali i delom skrenuti ka novim ciljevima, Taj
proces Frojd naziva subilmacija.
Nova predavanja za uvod u psihoanalizu (str. 97 – 98): Nagoni se razlikuju od nadražaja po
tome što nastaju u unutrašnjosti tela, konstantni su, i od njih ne može da se pobegne kao od
spoljašnjih nadražaja. Kod nagona se razlikuju izvor, objekat i cilj. Izvor nagona je telesno
uzbuđenje, cilj nagona je pražnjenje tog uzbuđenja, a između izvora i cilja nagon je psihički
aktivan. Nagon je određena količina energija koja teži da se kreče u određenom pravcu.
Podela na aktivne i pasivne nagone je pogrešna već postoji podela na aktivne i pasivne
nagonske ciljeve jer i za postizanje pasivnog cilja potrebna je aktivnost (PO OVOME NIČE
I FROJD ISTO ZAMIŠLJAJU NAGONE, NIČE IM SAMO DAJE AKTIVAN CILJ, A
FROJD PASIVAN). Cilj nagona može biti postignut i na sopstvenom telu i na nekom
objektu u spoljašnjem svetu. Unutrašnji cilj nagona je telesna promena koja izaziva
zadovoljstvo. Nagoni iz jednog izvora nagona mogu se priključiti nagonima iz drugih izvora.
Zadovoljenje jednog nagona može biti zamenjeno zadovoljenjem nekog drugog nagona.
Mogu se menjati i objekti i ciljevi nagona pri čemu se uzimaju u obzir društvene vrednosti i
taj proces se naziva sublimacijom. Postoje i inhibirani nagoni koji su zaustavljeni na putu do
svog zadovoljenja čija se onda energija trajno ulaže u objekat tog nagona. Na taj način  je na
primer nastala nežnost koja je rezultat sputanog seksualnog nagona koji nikada ne biva
zadovoljen.

Nelagodnost u kulturi (str. 278): Sklonost agresiji je osnovni, samostalni ljudski nagon i
največa prepreka kulturi. Nastanak kulture je delo Erosa koji sakuplja pojedince, a kasnije
porodice, plemena, naroda i nacije u sve veće celine. Zato nisu dovoljni potreba i korist od
zajednice da bi se ona održala već i libidinozne veze. Kulturi se suprostavlja nagon agresije,
neprijateljstvo pojedinca prema grupi, i grupe prema pojedincu,  potomak i glavni predstavnik
nagona smrti. Dakle i kultura predstavlja sukob između Erosa i nagona smrti koji je suština
života, tako da i kultura predstavlja borbu čovečanstva za život.