Professional Documents
Culture Documents
Teorija Skupova
Teorija Skupova
Teorija Skupova
ИсторијаУреди
Георг Кантор
Математички појмови се обично се појављују и развијају путем међусобних интеракција
многих истраживача. Теорију скупова је, међутим, утемељио један рад Георга Кантора из
1874: „О својствима колекције свих реалних алгебарских бројева“.[1][2]
Од 5. века п. н. е., почевши са грчким математичаром Зеноном из Елеје на Западу, и
раних Индијских математичара на Истоку, математичари су се борили са
концептом бесконачности. Посебно значајан је рад Бернарда Болцана у првој половини 19.
века.[3] Савремено схватање бесконачности је настало током периода 1867–71, са
Канторовим радом на теорији бројева. Један састанак Кантора и Рихарда Дедекинда из
1872. године је имао утицаја на Канторова размишљања и кулминирао је његовом
публикацијом из 1874. године.
Канторов рад су иницијално популаризовали његови савременици. Док су Карл
Вајерштрас и Дедекинд подржавали Кантора, Леополд Кронекер, који се у данашње време
сматра оснивачем математичког конструктивизма, није. Канторова теорија скупова је
временом постала широко прихваћена, због корисности њених концепата,
попут бијекције међу скуповима, његовог доказа да постоји више реалних
бројева него целих бројева, и концепата као што је „бесконачност бесконачности“
(„Канторов рај“) која произилази из операција партитивног скупа. Корисност теорије
скупова је довела до чланка „Mengenlehre“, који је Артур Шенфлис написао за Клајнову
енциклопедију 1898. године.
Следећи талас узбуђења теоријом скупова је наишао око 1900. године, када је откривено
да нека тумачења Канторове теорије скупова доводе до извесних противречности,
званих антиномије или парадокси. Бертранд Расел и Ернст Цермело су независно један од
другог пронашли најједноставнији и најпознатији парадокс, који се у данашњње време
зове Раселовим парадоксом: размотримо „скуп свих скупова који нису чланови самих
себе“, што доводи до контрадикторности пошто скуп мора бити члан самог себи, и не
може да буде члан самог себе. Године 1899. сам Кантор је поставио питање „Шта
је кардиналан број скупа свих скупова?“, и дошао је до сличног парадокса. Расел је
користио свој парадокс као тему у његовом прегледу континенталне математике из
1903.: Принципи математике.
Године 1906. је енглеским читаоцима постала доступна књига „Теорија скупова и
тачака“[4] аутора Вилијама Хенрија Јанга и његове супруге Грејс Чишолм Јанг.
Моменат теорије скупова је био такав да дебата о парадоксима није довела до њеног
напуштања. Рад Зермела из 1908, и Абрахама Френкела из 1922. године произвели су сет
аксиома Цермело-Френкелове теорије скупова, који су постали најшире кориштени
аксиоми у теорији скупова. Рад аналитичара, попут Анрија Лебега, је показао велику
математичку корисност теорије скупова, која је од тада постала уткана у модерну
математику.
ИсходиштаУреди
Оцем теорије скупова, као посебне математичке дисциплине, се сматра Георг Кантор
(нем. Georg Cantor). Његово фундаментално откриће је било да је скуп реалних бројева
непребројив тј. и поред тога да су скупови природних и реалних бројева бесконачни, више
је реалних бројева него природних што је довело до закључка да постоје различите
вредности бесконачности.
реалних бројева је или пребројив или није тј. има кардиналност скупа , или
само и као своје елементе. Постоји такође скуп чији је један једини
елемент скуп .
Аксиома партитивног скупа:
o За сваки скуп постоји скуп који се зове партитивни скуп скупа чији су
o За сваку скуп постоји скуп који се зове унија скупа а чији су елементи
елементи скупа .
Аксиома бесконачности:
o Постоји бесконачан скуп, тј. постоји скуп који садржи и такав да ако
је тада је .
Аксиома раздвајања:
o За сваки скуп и свако дато својство скупа постоји скуп који садржи елементе
формулом у логици првог реда теорије скупова. На тај је начин аксиом раздвајања
у суштини аксиом шема тј. бесконачна листа аксиома, где је свака аксиома дата
формулом .
Аксиома замене:
o За сваку функцију која се може дефинисати на скупу као свом домену постоји скуп
чији су елементи све вредности ове функције. Замена је такође аксиома шема јер су
функције дефинисане формулама.
Аксиома основе (регуларности):
o За сваки скуп узајамно дисјунктних непразних скупова постоји скуп који садржи
Аксиома празног скупа није укључена у горњу листу јер се ова аксиома може извести из
Аксиоме бесконачности. Проблеми и сумње у ваљаност ове аксиоме потичу од чињенице
да аксиома тврди да постоје скупови који не могу бити експлицитно дефинисани. Ове
сумње су уклоњене Геделовим (нем. Kurt Gödel) доказом да је аксиома избора сагласна са
осталим Цермело-Френкел аксиомама. Аксиома избора је еквивалентна принципу добре
уређености који тврди да сваки скуп може да се добро уреди тј. сваки скуп може да се
линеарно уреди тако да сваки његов непразан подскуп има неки минимални елемент.
У теорији скупова се поред симбола користе помоћни симболи подскупа ,
следбеник дефинисан као скуп . Ако је дат непразан скуп ординала такав да
Ординал је тип уређења доброг уређења које се добија спајањем добро уређеног
скупа типа уређења и добро уређеног скупа типа уређења . Низ ординала добро
уређених по , је
је класа ординала таква да кад год садржи све ординале који су мањи од
Било који бесконачни скуп је пребројив ако се може 1-у-1 пресликати у , тј. који је
бијетиван са . Сви ординали које смо споменули горе су или коначни или пребројиви.
Скуп свих коначних и пребројивих ординала је такође ординал, означен са , који није
пребројив. На исти начин скуп свих ординала који су бијективни са неким ординалом који
је мањи од ординала је такође ординал, означен са , и који није бијективан
са , итд.
Кардинал се дефинише као ординал који није бијективан са неким мањим ординалом.
Тиме је сваки коначни ординал и кардинал. Бесконачни кардинали се записују словом
За сваки кардинал постоји већи кардинал и граница растућег низа кардинала је опет
кардинал. Класа свих кардинала није скуп него права класа.
кардинала, тј. .
По аксиоми избора сваки скуп се може добро уредити, тј. бијектван је са неким
кардинала и се дефинише као кардиналност скупа који је унија било која два
Отуд се не може описати неком реченицом, пошто било која реченица која важи
Скуп целих бројева може да се дефинише као скуп класа еквиваленције парова
природних бројева где је релација еквиваленције ако и само ако . Ако се сваки
са: ако и само ако постоји такво да је . Реални бројеви се могу дефинисати
као Дедекиндови пресеци у , тј. реални број је дат паром двају дисјунктних
је нека тврдња у теорији скупова онда се може наћи неки ЦФИ модел за који је
тврдња важећа, тада се негација не може доказати у ЦФИ. Ако се може наћи
Ако је ЦФИ консистентан, тада није могуће доказати постојање ЦФИ модела јер би у
супротном било могуће да се у ЦФИ докаже конистентност самог ЦФИ. На тај начин је
РеференцеУреди
1. ^ Cantor, Georg (1874). Ueber eine Eigenschaft des Inbegriffes aller reellen algebraischen Zahlen. J.
Reine Angew. Math. 77. стр. 258—262. doi:10.1515/crll.1874.77.258.
2. ^ Johnson, Philip (1972), A History of Set Theory, Prindle, Weber & Schmidt, ISBN 978-0-87150-154-7
3. ^ Bolzano, Bernard (1975). Berg, Jan, ур. Einleitung zur Größenlehre und erste Begriffe der allgemeinen
Größenlehre. Bernard-Bolzano-Gesamtausgabe, edited by Eduard Winter et al. Vol. II, A, 7. Stuttgart,
Bad Cannstatt: Friedrich Frommann Verlag. стр. 152. ISBN 978-3-7728-0466-3.
4. ^ William Henry Young & Grace Chisholm Young (1906) Theory of Sets of Points, link from Internet
Archive
ЛитератураУреди
Jech, T. (2006). Set Theory,The Third Millennium Edition, revised and expanded, 4th edition, Springer-
Verlag, Berlin-Heidelberg-New York
Bolzano, Bernard (1975). Berg, Jan, ур. Einleitung zur Größenlehre und erste Begriffe der allgemeinen
Größenlehre. Bernard-Bolzano-Gesamtausgabe, edited by Eduard Winter et al. Vol. II, A, 7. Stuttgart,
Bad Cannstatt: Friedrich Frommann Verlag. стр. 152. ISBN 978-3-7728-0466-3.
Cantor, Georg (1874). Ueber eine Eigenschaft des Inbegriffes aller reellen algebraischen Zahlen. J.
Reine Angew. Math. 77. стр. 258—262. doi:10.1515/crll.1874.77.258.
Godehard Link (editor): One Hundred Years of Russell's Paradox: Mathematics, Logic, Philosophy,
Walter de Gruyter, Berlin-New York 2004
Aleksandar Perović, Aleksandar Jovanović, Boban Veličković: Teorija skupova. ISBN 978-86-7589-058-
4 Matematički fakultet, Beograd
Andras Hajnal, Peter Hamburger: Set Theory, Cambridge University Press, Nov 11, 1999
Devlin, Keith (1993). The Joy of Sets. New York: (2nd ed.). Springer Verlag. ISBN 978-0-387-94094-6.
Ferreirós, Jose (2007). Labyrinth of Thought: A history of set theory and its role in modern mathematics.
Basel: Birkhäuser. ISBN 978-3-7643-8349-7.
Johnson, Philip (1972). A History of Set Theory. Prindle: Weber & Schmidt. ISBN 978-0-87150-154-7.
Kunen, Kenneth (1980). Set Theory: An Introduction to Independence Proofs. North-Holland. ISBN 978-
0-444-85401-8.-
Potter, Michael, 2004. Set Theory and Its Philosophy: A Critical Introduction. Oxford University Press.
Tiles, Mary (1989). The Philosophy of Set Theory: An Historical Introduction to Cantor's
Paradise. Dover Publications. ISBN 978-0-486-43520-6.
Спољашње везеУреди
ПОВЕЗАНЕ СТРАНИЦЕ
Алеф број
Хипотеза континуума
Конструктибилни универзум
Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 3.0 осим ако је другачије наведено.
Политика приватности
Услови коришћења
Рачунарски приказ