Мултикултурализам

Савремено друштво карактерише чињеница да оно постаје све више мултикултурално.

Пораст и јачање мултикултурализма обележава 21. век. Сам појам мултикултурализма
односи се на плуралитет култура на истом простору, на друштвени мозаик у којем групе
и заједнице различитих језика и култура живе једне поред других што је разлог да
поштујемо једни друге без обзира на разлике у вероисповести, традицији и обичајима.

Идентитет
Идентитет је особина релативне целовитости и постојаности личности упркос променама
у њој и око ње. Осећање идентитета почиње да се формира у детињству, а посебно током
адолесценције када постоје и највеће кризе идентитета. Када особа поставља себи кључно
питање „ко сам ја”, „чему тежим”, „одакле сам” и сл. Осећање личног идентитета
засновано је на запажању самоистоветности и непрекидности постојања у времену и
простору, као и опажања чињенице да други људи запажају и признају ову чињеницу.
Појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између
онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек бити.

Ношња из Азбуковице
Ова ношња потиче из наших крајева и нама је најпознатија. Карактерише је ручни вез
различитих традиционалних мотива. Углавном је то шарено цвеће, извезено на белом
платну. У многим кућама и данас имамо делове ове ношње, који углавном служе за украс
и подсећање на пређашњу традицију.

Ношња из Шумадије
Веома лепа и живописна ношња из Шумадије, очувала се добрим делом до данас.
Кошуље су од ланеног платна са везом а преко кошуље носи се јелек. Око струка се
обавијао појас, а кецеља је падала преко сукње. Ова ношња изазива дивљење управо због
различитих, шарених детаља који је употпуњују.
 Буњевачка ношња
Ова ношња се носила и носи се и данас у Војводини, а носе је Буњевци. Сам поглед на њу
нам одаје да је она доста другачија од осталих ношњи, мада су оне свакако доста
различите. Народна ношња девојака и жена у Војводини одише богатством боја, облика и
везова. Сукња која се носила је била дуга до чланака. Преко кошуље се носио јелек
дужине до струка. Углавном је био тамних боја, а важну улогу играли су везови од
разнобојног конца. Јелеци су најчешће шивени од свиле. Народна ношња обавезно је
подразумевала и кецељу. Она се носила преко сукње и по себи је имала вез исти као на
јелеку.

Ношња из Источне Србије

Као пример ношње, видимо слику опанака које носе Власи. Женска Влашка народна
ношња карактеристична је по богато украшеној хаљини на грудима, рукавима и ободу
као и кецељама. Влашке кецеље су ручно ткане и ручно везене и носе се у пару одмах
испод ручно тканог појаса. Жене на глави носе мараму, а на ногама црне ручно
штрикане чарапе и управо овакве опанке пертлаше.

Ношња из Врања
Етнолози ову ношњу наводе као врло лепу, али скупу. Врањска ношња, поготово женска,
била је комбинација српске и оријенталне одеће. Жене су носиле димије и шалваре, што
је директно преузето од Турака, док се на мушку ношњу овај утицај слабије одразио. На
слици је приказана либада-горњи, тешки део ношње . Поред либаде, жене су носиле и
кошуље, мараме, сукње и јелек и шалваре, а мушкарци чакшире, појас и доламе. Богатији
слој друштва је могао да приушти златни вез на ношњи, као у низ дуката око врата или
фес на глави.

“Теорија чиније за салату”

Као састојци салате, различите културе се окупљају, али уместо да се споје у једну
хомогену културу, задржавају своје засебне ароме.

Теорија здјеле салате тврди да није потребно да се људи одрекну свог културног наслеђа
да би били сматрани члановима доминантног друштва.
 Кич
Кич  је нисковредно стваралаштво са уметничким претензијама и циљем доступности
што ширем кругу људи. Разлика је у томе што је кич лоше изведена уметничка замисао и
најчешће је фалсификат оригинала који се вреднује као уметничко дело. Лутка у торти се
може сматрати кичем.

Кич
Кич је покушај уметничког стваралаштва, који пре свега тежи да буде допадљив и у
једнакој мери може долазити и од добрих и од лоших уметника. Он треба да буде лак за
конзумирање, да не захтева нимало духовног или интелектуалног напора и да буде
допадљив чулима.

Елитна култура
На Дрини ћуприја је историјски роман Иве Андрића за који је 1961. Године добио
Нобелову награду за књижевност. Радња романа траје четири века и скуп је више
повезаних прича које су везане за мост на Дрини, место одвијања радње романа је
Вишеград. Ово дело представља пример елитне и популарне културе јер је аутентично,
али је постало и веома препознатљиво и читано.

Ручни рад
Златне и веште руке мојих бака, везом и штрикањем, сачиниле су ове уникатне
производе.

Ткана торба у нашем крају представља симбол обележја јер од давнина смо познати као
“кривоторбићи”.

Национална култура
Манастир Св. Николај је подигнут на платоу испод Соко града или „Невесте султанове”,
најомраженијег турског утврђења, чији су остаци и данас видљиви на једној стени
Соколске планине. На истој стени налази се и позлаћени крст који је постављен као
споменик недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. Пут, у дужини од 2км,
који од манастира води до крста назван је „Пут вере“. Манастир је сваког лета средиште
међународне манифестације „Моба” која окупља младе људе из света који потичу са ових
простора.

Кич
Овакав вид кича се веома често среће у домовима. Људи уживају у празницима, па самим
тим желе да имају и нешто што ће их подсећати на тај период године.

Данас, наравно сви желе да имају најлепшу башту. Стога се нпр. може срести и
баштенски патуљак у двориштима. Иако од њих људи немају никакву сврху , користе их
као декорацију.

Анђели као зидна декорација

Многи сматрају да је декорација попут ове кич, јер људи обично верују да ти анђели
штите њихов дом, па се то може доживети и као увреда вере.

Декоративне фигурице
Овако нешто можемо срести готово у сваком домаћинству. Могу се пронаћи на разним
туристичиким местима као сувенири, због чега их људи и купују. Често могу бити и неки
национални симбол као што је викинг национални симбол нордијских земаља.

Старији сатови
У последње време су све више поново актуелне ствари из прошлости, попут сатова,
слика… Многи су противници њиховог повратка баш зато што се сматра да су кич.

Традиција
Спремање хране је саставни део српске традиције и културе.

Веома богат спој вековних утицаја, изродио је српску националну кухињу, која је једна од
најразноврснијих у Европи.У ком год облику била, ракија је национално српско пиће и
сматра се да ниједно српско домаћинство не сме бити без ње. Представља национални
бренд и незаобилазни је сегмент сваког окупљања за трпезом, како веселим, тако и
тужним поводом.
Појам “мултикултурализам” је проблематичан јер имплицира постојање мноштва
различитих, такозваних “култура”, а нејасно је што се подразумијева, или што би се
требало подразумијевати, под “културом”. Покушајмо претпоставити да та растегљива и
терминолошки непоуздана метафора у овом контексту сажима кумулативни учинак
национализма, религије и језичне припадности.

Црква св Николе налази се у селу под именом Горња Трешњица. Црква је из 20. Века.
Изграђена је у периоду између два светска рата, у којима је Србија учествовала. Тачна
година њене изградње је 1934. Након 80 година црвка је реновирана.

Споменик на Кадињачи у знак сећања на отпор бранилаца Ужица – пример идентитета

кроз антифашистичку борбу.