Реализам

настојање да се прикаже савремени свет и живот, нове теме

Импресионизам
анализа светлости, покрет
деструкција форме
Велика Француска буржоаска
револуција 1789.
Индустриујска револуција, Енглеска
• Ренесансно и Два света
барокно друштво су Јан ван Ајк
били простори у Едгар Дега
којима сви
прихватају начела
мишљења и
стварања мале
групе појединаца,
начела која се не
доводе у питање.
• Насупрот томе 19.
век, ствара друштво
које је отворено.
Тада се мишљење и
деловање једних
ставља под сумњу
других, у
непрестаном су
сукобљавању и
супростављању.
НЕОКЛАСИЦИЗАМ – РОМАНТИЗАМ око 1750-1850
Два стила сликарства сасвим супротстављена. Један слика апсолутну истину живота, а други жели
да досегне реалност кроз емоцију која се јавља након револуцију. Супротстављени ставови су
били жестоки. Неокласицизам, Имитација, Традиција Правила, ред, Логика, Разум, Прихваћена
објективност, Градови култивисаног пејзажа, ограничења, усклађеност, социјално, формално,
антика
Романтизам, страст, природно окружење, индивидуално је значајније од друштвеног,
оригиналност, експеримент, слобода, органске форме, раст изнутра, интуиција, имагинацијам,,
емоција, субјективност , револуција, херојске теме,

Жак Луи Давид

Ежен Делакроа
• Средином 18 векаоткривање римских
градова Херкуланум и Помпеја,
/страдалих 79 год. У ерупцији) чиме се
још више побуђује иначе актуелно
интересовање за антички свет и
културу.
• Јоаким Вилкеман пише историју старог
света и даје велико тумачење Помпеје.
• Он закључује да не постоји ништа
савршеније нити лепше од класичне
културе. Сматрао је да класична
уметност пружа највише квалитете и да
би уметници требало да се труде да
постигну тај ниво, занемаре барок и
рококо који су избегавали класичне
вредности.

• О грчкој уметности зна се само на

основу римских копија.
• У том периоду влада мишљење да су
уметничка дела класично лепа ако
поседују племениту једноставност,
узвишену монументалност,
рашчлањеност и симетричност, то су Жак Огист Доминик Енгр 1780 – 1867,
универзални квалитети. Купачице
Приказао је идеал класичне лепоте,
инспирисан персијским минијатурама,
приказује идеално лепе жене као
харемске лепотице.
Једна од најпознатијих слика доба романтизма је дело Теодора Жерикоа, Сплав
Медуза (1820), који су многи сматрали као оштру осуду немарности француске
владе у вези са бродоломом француске фрегате Медуза. Официри и морнари су
користили чамце за спасавање док су путнике ставили на импровизовани сплав.
поменути покрети доприносе лаганом осамостаљењу и стварању амбијента за
процесе који доводе до потпуне аутономије слике, у том процесу важно место има
РЕАЛИЗАМ који се развија између 1848-1871, када се се распада на разне правце и
естетике
Изражена је социјална нота и хуманизам, као одраз
великих друштвених и економских промена.
Сликари настоје да прикажу савремени свет и
живот, одбацују религијске митолошке и
алегоријске теме а што је било својствено
претходним стиловима. Социјалну основу чине
нове класе грађанског друштва: средња и ситна
буржоазија, пролетеријат, градска сиротиња,
боемија, декласирана интелигенција.

На развој реализма утичу научна открића, као и

гледишта позитивиста и социјалиста, утописта,
материјалиста, дарвиниста, који сматрају да је
уметност чињеница једнака достигнућима науке и
технике и да као и оне мора да одражава друштво.
Потискује се субјективан став, отуђује се машта а
потенцира објективност, тачност и истинитост.
Теоретичар реализам је утописта Прудон, са списом
Принципи уметности и њена друштвена мисија.
Сматра да сликарство мора бити савремено и Густав КУРБЕ
морализаторско, уметност ради уметности треба да
буде уметност за народ.
Тежи да се изрази хероизам модерног живота без
идеала и религије. Слика треба да произлази из
живота који их окружује. 1839. Нијепс и Дагер су пронашли
фотографију, тада звану дагеротипија,
која је у почетку усмеравала ка све већој
објективизацији
НАЗНАКЕ МОДЕРНЕ У РЕАЛИЗМУ
неуморни искрени реалисти нарушавају правила уметничког са њиховим
неконвенционалним сликама модерног живота
третиртање светлости и сликање у природи (Курбе први слика у природи), сматра се
оцем модерног реализма
• Највећи представник реализма,
Густав Курбе, 1819-1877, рекао је:
«Ја не сликам анђеле јер их не
видим, савремени уметник се мора
држати личног непосредног
доживљаја.
• Године 1855. Курбе је изложио своја
дела у Павиљону Реализма, који је
сам тако назвао јер су му одбили
слику за Светску изложбу у Паризу
исте године.
• Уз изложбу је припремио каталог
где критикује сладуњаву
романтичарску носталгију за
изгубљеном традицијом.
• Акт достојан савременог сликара.
Отворено изражава своје социјалне
ставове што изазива гнушање
јавности. Неки га куде неки хвале.
Постигао је циљ!
• У почетку слика загаситим и
густим намазом (често
шпатулом), поступно
употребљава богатије и
топлије тонове смеђе,
зелене и загасито плаве. За
њега је природа била израз
осећања, имала је садржај
и физичку чврстоћу, а
обликовало ју је светло које
није споредан елемент, већ
опипљива структура саме
стварности.
• Својим потезом, употребом
светла и бојом утицао је на
импресионисте а особитим
поступком синтетизовања
волумена на Сезана.
• Код њега је видна тежња да
досегне идеал савршенства
старих мајстора тако да
негује лепоту површине са
жељом да се створи
илузија, то је реализам
материјалних ствари.
 Аутопортрет са црним псом, 1844,
изражена самољубљивост
Туцачи камена, 1849,
исказивање сопствених ставова у односу на друшвио
Погреб у Орнансу, 1849 – 1850, 3х6 м, фигуре у природној величини. Пресек
француског друштва, у средини рака а што има за поруку да нас све чека исто.
Дело је изазвало скандал. Курбе слика реалност за себе
Унутрашњост мог атељеа, истинита алегорија у којој је садржано седам година мог
живота, 1854 – 1855, аутор слика, лево су жртве друштва- штићенице Курбеа, а десно
су његови пријатељи мецена Бруиас и књижевници Бодлер и Жорж Санд
• Мада је реализам декларативно Оноре Домије, 1808-1879,
одбацио многа начела романтизма литограф, карикатуриста
(егзотичне и историјске теме, уз Гоју је поставио темеље естетици
узвишене идеале и надмоћ маште), хронике и актуелности
нека друга је и задржао: изражајну
истину једноставног и ружног, • Радио је сатиричне цртеже за париске
уважавање природне лепоте у њеном новине. Чисте контуре и систематско
несавршеном облику, обраћање сенчење унакрсним цртама. 1840
пажње на појединачно, регионално и године прелази на сликање
етничко, те уздизање уметника до
нивоа јунака.
• Али сликари реализма нису
претварали оно што су видели у
сликовита и узвишена дела. Они
призоре цене ради њихове обичности.
 Оноре Домије

Фигуре су му снажне вајарске

једноставности.
ФРАНЦУСКИ «РЕАЛИСТИ» - припадници Барбизонске школе, претече импресионизма.
Уметничка колонија која се средином 19. века настанила у француском селу Барбизону у
Фонтенблоовској шуми близу Париза.
Представници : Жан Баптист Камиј Коро, Жан Франсоа Миле

• Циљеви сликара Барбизонске

школе били су напуштање
класицизма који је тада владао и
настојање да се природа прикаже
реалистички по узору на Џона
Констабла и енглеско пејзажно
сликарство.
• Жан Баптист Камиј Коро, 796 –
1875. радио мала платна на лицу
места, за сат или два приказивао је
својства једног места у одређеном
тренутку. То није сликање природе
у смислу опонашања. У питању су
слике које одговарају стању његове
душе све изражено кроз хармонију
маса и фини склад боје. Светлошћу
и сребрнкастим одблесцима
пејзаже обогаћује атмосфером,
измаглицом и сањарењем које
говори само њему.
Жан Франсоа Миле, 1814 – 1875. на сликама приказује тежак живот сељака,
једноличност, сиромаштво као и трагови на телу таквог начина живота
Енглески пејзажисти који су увели поштовање према тачном месту и веровали да је обичан
призор вредан сликања, уз посебно наглашавање атмосфере и светла, имали су велики утицај на
европско сликарство. Најпознатији: Xон Констабл и Јозеф Малорд Вилијам Тарнер
• Ђон Констејбл, 1776 – 1837, ставља нагласак на атмосферу. Пејзаж
окупан светлошћу, облаци на небу и атмосферске прилике
наговештавају импресионизам. Слободан и личан потез четкице.
 Вилијам Тарнер, 1775 - 1851.
опчињен светлошћу и бојом. У својим пејзажима сликао је борбу између природних
сила, воде и ваздуха и ватре, тренутак природе у борби космичких сила.
Светлошћу и бојом дематеријализује облике у колористичке масе. Теме су му
углавном величанственост неба, сунца и мора. Приказује моћ и непредвидивост
природе.
Импресионизам је уметнички правац који је настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године
као реакција на израду слика у сликарским атељеима чији је циљ био сликање у природи и хватање и
бележење тренутка у сликарству. Најзначајнији представници а уједно и оснивачи импресионизма су
француски сликари, Клод Моне, Едуар Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисле, Едгар Дега и Огист Реноар. У
скулптури су карактеристични радови вајара Огиста Родена и Антоана Бурдела.
Траје до 1886. године када последњи пут излажу као група.

• КАРАКТЕРИСТИКЕ ИМПРЕСИОНИСТИЧКЕ
ТЕХНИКЕ

• Сликали су кратким потезима киста, чији су

трагови били видљиви у слици и нису се
оптерећивали детаљима.
• главно инпресионистичко средство постаје
хватање тренутка
• нису мешали боје на палети већ директно на
платнима
• нису употребљавали црну боју, већ су нијансе
добијали мешањем комплементарних боја
• открили су игре светла и сенке и промене боје
које се догађају на две упоредо стојеће
површине које су различито обојене и
проучавали ове ефекте
• за слике сенки у природи су употребљавали
плаву боју што је доприносило отворености
слике
• нове слојеве боје су додавали пре него што су
се стари слојеви осушили и тако добијали
мекше контуре и боље мешање боје
• сликали су у пленеру и нису се обазирали на
традицију, приказују кретање и пулсирање Едуар Мане, Бар у Фоли Бержеу, 1881.
• Излазак уметника у птироду представља важан
тренутак јер уметници схватају да је пејзаж
стално променљив. Смењивањем светлости и
сенке пружа напретек резличитих реалности

• Истицање стварне физичке фактуре боје постаје

основа рада, води порекло од пластичних
форми романтичара . Тако сликање престаје да
буде подражавање природе већ се
експериментше у организацији простора слике
• Сликање свакодневнице постаје приказивање
стварног тренутка
• Утицај Јапанске уметности као и фотографије
• Кадрирање систем фрагментације
- Уметници тог доба се интензивно друже што је
основа за стварање авангардних покрета
- Сваки од уметника је свој, посебан, развија
сопствени стил идр.
- Импресионизам одражава дуалитет оданост
природи али и самом себи односно
субјективном доживљају природе.

- темe: пруга, железница, типологија модерног

доба, широке улице, булевари, кафеи,
доколица, простируција, урбана сиротиња и др.

- Моне, Јапанка
Покрет је добио име по Монеовој слици «Импресија, залазак сунца» на
изложби 1874, имао је погрдни значење
Генерална одлика модерне је да у њој нема јединственог система како је то било у
време ренесансе, барока, класицизма..., јер њено биће прожима процес деструкције
ФОРМЕ који је као општи процес у различитим облицима захватио све сликарске
правце. Овакав облик деструкције је започео седамдесетих и осамдесетих година 19.
века са појавом ИМПРЕСИОНИЗМА.
•
• Нема неког нарочитог датума везаног за
почетак импресионизма али су већ крајем
60-тих година Моне, Реноар и Пизаро,
прихвативши Манеово начело о чистом
сликарству - вери да сами потези киста и
мрље боје чине уметникову основну
стварност, одлазили на обале Сене и тамо
сликали природу, а нарочито одсјај у води.

• Импресионисти стварају радосно и светло

сликарство способно да изрази и треперење
ваздуха и дрхтај сунчевог одблеска.
Одблесци на води, снег, облаци, локвањи,
магла, измаглица, врућина, свежина ... итд,
су били повод за импресионистичку слику.
• (разлаганје светлости на спектар боја)

• Мане, 1978.
• У импресионизму наглашен је спонтан
однос према свету, користе ликовне
елеменате свих народа и нација. Били
су одушевљени јапанском уметношћу,
због њиховог односа према природи,
јапанских графика и др.
• Одбацују академски начин сликарства
(мирноћу, симетрију, јасноћу, ред),
разлику између средњег плана и
позадине, осветљење спреда потребно
за chiaroscuro, јасноћу обриса,
равнотежу масе и боје и чврстоћу
облика.
• Јавља се ново схватање боје, она је
средишња тема слике, а не циљ.
• Садржај замењују визуелним утиском,
а психолошка перцепција је по њима
важнија од стварне теме.
• По Манеу: «Слика је платно осликано
бојом и ми треба да гледамо на њу, а
не кроз њу (боју)».

• Едуар Мане, Цвеће

Едуард Мане 1832-1883. , по Бодлеру Мане је први модерни уметник. Припадао је
високој буржоазији и управо њих је сликао. Теме су му шетње, недељни концерти у
пољу, забаве, кафеи, париски булевари. Сматрају га сликарем загонетки. Он шаље
поруке гледаоцу као Ботичели.
Скандал је изазвала нага жена у друштву потпуно обучених мушкараца.
Едуар Мане, Олимпија, приказ куртизане, глорификација тела, без пуно планова,
плошно
Мене, Фрулаш
Аутопортрет
Клод Оскар Моне, 1840-1926, доследни импресиониста, поборник плен ера
Акценат на његовим сликама је атмосфера коју ствара светлост, мрље боја и потези
четкице, док је предмет неважан. Прихвата Манеово схватање сликарства. Временом
губи контуре, цепка потезе и разлаже боју. Од 1890 г. почео је да слика у серијама и
да приказује исту тему у различитим осветљењима и у различитој атмосфери.
• Катердала у Руену
• познат пример
импресионистичке
студије промене
временских услова
и проласка
времена. Постоји
око 30-так слика:
• Хармонија у
плавом,
• Хармонија у белом,
Хармонија у
плавом и златном
Локвањи
Пјер Огист Реноар, 1841-1919. Привлачи га чаролија светлости и атмосфере,
више него оптички ефекти (као Моне). Више посматра лица, него пејсаж, не бави се
психолошким аспектима модела. Доминантно фигуративни сликар. Временом мења
свој стил, постаје строжији и са чвршћом формом. Један је од највећих колориста
свог времена... Сликар савременог париског друштва. Истражује покрет
Камиј Писаро, 1830 – 1903. предводи младе уметнике Сезана, Гогена, Ван Гога. Никад
није покушао приказати прозрачност воде или ваздуха, већ је остао привржен
чврстоћи својих мотива. Занимање за правила композиције довело га је до
приказивања 3Д простора помоћу минијатурних тачкица, а то је техника која лежи у
срцу поентилизма и дивизионизма.
Хилар Жермен Едгар Дега, 1823 – 1917, у сликарству полази од цртежа, слика покрет.
Вечито настоји да ухвати покрет балерине или акробаткиње у вежбаоници. Сликао је жене у
тренутку кад га не виде. Такође слика светлост у ентеријерима, више него сликарство на
отвореном. Разбија утисак традиционалне перспективе. Никад се сам није сматрао правим
импресионистом, нити је прихватио све њихове замисли. У старости му се погоршао вид те је
прешао на вајарство.
Огист Роден, 1840 – 1917.
као што за сликаре, импресионисте примарну стварност чине мрље боје, за Родена
ту стварност представља гипка маса из које он гради своје облике, бразде и боре на
његовим скулптурама на углачаној бронзи стварају промењив ефекат