ЧАСОПИС ЗА ИСТОРИЈУ, МУЗЕОЛОГИЈУ И УМЕТНОСТ

ГОДИНА LVII АВГУСТ 2011 БРОЈ 38 ISSN 0067 – 5660 UDK 93/94 + 069 + 7
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ PURCHASE OF WEAPONS FROM
ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА WEIMAR GERMANY
ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ FOR THE ARMY OF KINGDOM OF
СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ SCS/YUGOSLAVIA

Небојша Д. Ђокић, Nebojša D. Đokić,

сарадник Војног музеја, Београд Contributor of Military Museum, Belgrade

Радован M. Радовановић, Radovan M. Radovanović,

Криминалистичко-полицијска академија, Београд Academy of Criminalisic and Police Sudies, Belgrade

Са­же­так: у раду се обрађује набавка наоружања,
авиона и бродова из Вајмарске Немачке за потребе
Војске Краљевине СХС, и то било куповином, било
на име ратних репарација. Посебно је наглашено да
је то оружје у време набавке било врло модерно и у
потпуности задовољавало постављене тактичко-
техничке задатке. Нарочито су немачки хидро-
плани имали велики значај за Поморску авијацију
Краљевине СХС.
Abstract:­ The work describes purchase of weapons,
airplanes and vessels from Weimar Germany for Army
of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes both by
purchase and as a part of war reparations. It is pointed
out that weapons were, at the time, modern and
completely answered tactical and technical demands.
Especially German hydroplanes were great contribution
do development of Yugoslavian Navy Airforce.

Кључ­не­ ре­чи: Краљевина СХС, Југославија, Вај- Key­ words: Kingdom of SCS, Yugoslavia, Weimar
марска Немачка, Рајхсвер, Војска Краљевине СХС, Germany, Reichswehr, Army of Kingdom of SCS,
Дорние, Хајнкел, миноносци класе Јастреб, Змај, Dornier, Heinkel, Jastreb type mine-laying vessels,
крстарица Далмација. Zmaj, Cruiser Dalmacija.

Изворни научни рад Небојша Ђокић, Original scientiic article Nebojša Đokić,
Радован Радовановић Radovan Radovanović

УДК: 355.02(497.1) сарадник Војног UDC:355.02(497.1) Contributor of Military

"1919/1941" ; музеја у Београду "1919/1941" ; Museum,
94(497.1)"1918/1941" ; Криминалистичко- 94(497.1)"1918/1941" ; Academy of Criminalistic
339.56(497.1:430) полицијска академија 339.56(497.1:430) and Police Studies
"1918/1941" "1918/1941" Belgrade

Примљено: Received:
20. марта 2011. год. Jurija Gagarina 188, March 20, 2011 Jurij Gagarin 188,
11070 Београд Belgrade

Прихваћено: Accepted:
06. априла 2011. год. Цара Душана 110, April 6, 2011 Car Dušan 110,
11080 Земун 11080 Zemun

ndjokic05@gmail.com ndjokic05@gmail.com

143
 В
Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
ојна историографија веома је разви-
јена у европским земљама и Сједи-
њеним Америчким Државама. По-
стоји релативно мало тема које су
остале слабо обрађене. Са станови-
шта наша војне историографије,
углавном можемо рећи да је штета за две слабо об-
рађене теме. Једна је француска војска у двадесетим
и првој половини тридесетих година, а друга ору-
жане снаге Вајмарске Немачке – Рајхсвер (Reichswe-
hr). Просто је невероватна несразмера у литератури
о самој Вајмарској Немачкој и њеној оружаној сили.
Само за навођење основне литературе о Немачкој у
периоду 1919–1933. године био би нам потребан
ауторски табак. Код Рајхсвера је потпуно обрну та
ситуација – готово да нема референтних радова ни
на једном од најважнијих светских језика – енгле-
ском, немачком, француском и руском. Која су-
протност са Вермахтом. Можемо слободно рећи да
за готово сваку дивизију Вермахта имамо обимнију
литературу него за сам Рајхсвер.
У једној од последњих студија о Вермахту (Wehr-
macht) на енглеском језику The rise of the Wehrmacht
познатог војног историчара Семјуела Мичама (Sa-
muel W. Mitcham jr.), Рајхсверу су посвећене само
21 страна од 768, при чему је ту дат и осврт на не-
мачку царску армију.1 У готово свим радовима на
енглеском језику када је реч о Рајхсверу наводе се,
углавном, само две књиге: Х. Гордона, The Reichswe-
hr and the German Republic, 1919–19262 и Вилер Бе-
нета, The Nemesis of Power: German Army in Politics,
1918–1945,3 обе написане још педесетих година, али
и обе више пу та прештампане.
Интересантно је да је још увек најдетаљнија
историја Рајхсвера на француском језику моногра-
фија Беноа Мешина Historie de l’Armee Allemande
vol. II De la Reichswehr a l’Armée Nationale (1919–
1938), објављена у Паризу 1942. године.4
Код Немаца је, наравно, библиографија много
обимнија, али и међу тим публикацијама само неке,
Рајнера Волфајла и Ханса Долингера: Die deutsche
Reichswehr: Bilder, Dokumente, Texte; zur Geschichte
des Hunderttausend-Mann-Heeres 1919–1933,5 Адолфа
Рајнка: Das Reichsheer 1921–1934. Ziele, Methoden der
Ausbildung und Erziehung sowie der Dienstgestaltung,6
1
Samuel W. Mitcham Jr., The rise of the Wehrmacht vol I, Greenwood
Publishing Group, Inc., Westport 2008.
2
Harold J. Gordon, Jr., The Reichswehr and the German Republic,
1919–1926, London 1957.
3
Wheeler-Bennett, Sir John, The Nemesis of Power: German Army in
Politics, 1918–1945, New York: Palgrave Macmillan Publishing Company,
2005. Нама је било доступно ово најновије издање.
4
Beonoist Méchin, Historie de l’Armee Allemande vol. II De la
Reichswehr a l’Armée Nationale (1919-1938), Paris 1942, 672.
5 Rainer Wohlfeil, Hans Dollinger: Die deutsche Reichswehr: Bilder,
Dokumente, Texte; zur Geschichte des Hunderttausend-Mann-Heeres
1919–1933. Bernard und Graefe, Frankfurt am Main 1972.
6 Adolf Reinicke: Das Reichsheer 1921–1934. Ziele, Methoden der
Ausbildung und Erziehung sowie der Dienstgestaltung, Osnabrück
1986.
144
и нарочито Едгарa граф фон Матушкe: Organisation
des Reichsheeres. In: Handbuch zur deutschen
Militärgeschichte 1648 - 1939, hg. vom Militärg. For-
schungsamt, Bd. 3/Abschn. VI,7 могу се сматрати кла-
сичним војноисторијским студијама, док се остале
баве пре свега односом војске и политичара.8
Код Руса нисмо могли да нађемо озбиљније на-
писану стодију о Рајхсверу.
Кад се све ово узме у обзир, није ни чудо да ни
код нас не постоји готово ниједан рад на ову тему.
Наравно, не рачунамо текстове у југословенској
војној штампи из тог времена.
Још је интересантније да ни производња наору-
жања, укључујући авионе у Вајмарској Немачкој,
није добро разјашњена. Да се разумемо, тачно је да
је производња наоружања у Немачкој у то време
била практично онемогућена, али су зато немачке
фирме преко својих испостава у другим државама
– Швајцарској, Шведској, Шпанији итд. – масовно
производиле готово све врсте наоружања осим
оклопних возила. Но и са оклопним возилима се
експериментисало на специјалним полигонима у
СССР-у. Тек задњих десетак (и можда нешто више)
година, са отварањем совјетских и још неких дру-
гих архива, направљен је значајнији помак у проу-
чавању војне и ваздухопловне индустрије у Немач-
кој пре доласка Хитлера на власт, а пре свега у
проучавању производње наоружања немачких
фирми у иностранству. Чак и код производње ци-
вилних авиона у Немачкој већи напредак је учињен
тек после 1990. године.9
Готово све што је у свету писано о немачком
оружју произведеном 1919–1933. писано је узгред,
у студијама о производњи наоружања Хитлерове
Немачке.
Кад све то узмемо у обзир, није чудно и да је на-
бавка наоружања за потребе Војске Краљевије СХС,
тј. Југославије, у Вајмарској Немачкој или немачким
фабрикама наоружања (авиона) у иностранству сла-
бо обрађена. Рад Л. Цвијетић обрађује набавке нао-
ружања након 1935. Године, а и М. Бјелајац у својим
7
Matuschka, Edgar Graf von: Organisation des Reichsheeres. In:
Handbuch zur deutsc-hen Militärgeschichte 1648 - 1939, hg. vom
Militärg. Forschungsamt, Bd. 3 / Abschn. VI, Herrsching 1983. Такође
види и Neugebauer, Karl-Volker (Hrsg.): Grundzüge der deutschen
Militärgeschichte Band 1: Historischer Überblick, Freiburg 1993;
Schneider, Paul: Die Organisation des Heeres. Berlin 1931; Tessin,
Georg: Deutsche Verbände und Truppen 1918 - 1939. Altes Heer,
Freiwilligenverbände, Reichswehr, Heer, Luftwafe, Landespolizei,
Osnabrück 1974.
8
Heinfried Voß: Das neue Haus der Reichswehr: Militärische
Sozialisation im politischen und militärischen Übergang; der Aufbau der
vorläuigen Reichswehr 1919–1920 und ihre politische Funktion in der
Republik, dargestellt an ihren badischen Truppenteilen, Scripta-
Mercaturae-Verlag, St. Katharinen 1992; Christian Saehrendt: Der
Stellungskrieg der Denkmäler. Kriegerdenkmäler im Berlin der
Zwischenkriegszeit, in: Michael Schneider, Dieter Dowe: Politik - und
Gesellschaftsge-schichte der Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn 2004.
9
Siegried Breyer, Die marine de Weimarer Republik, Podzun Pallas
Verlag, Friedberg 1992; H. –P. Dabrowski, Dornier Do 23 und die Vorlaufer
Do F, 11 und 13, Podzun – Pallas – Verlag, Friedberg 1994; Wolfgang
Fleischer, Military vehicles of the Reichswehr, Schifer Publishing Alglen PA
US 1996; Gunter Schmitt, Das Junkers Flugzeugtypenbuch, Funk Verlag.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
Do D пилотска кабина
Cockpit of the Do D
књигама није посветио већу пажњу овим набавкама.
Други то готово да ни не помињу, осим у неким ра-
довима о Југословенској краљевској морнарици.
Војска Краљевине СХС је до немачког наоружа-
ња дошла на више начина. Најпре, то је оружје на-
слеђено од српске војске (пушке Маузер и митра-
љези Максим). Затим ту је плен. Доста оружја
(стрељачко, артиљерија, али и авиони и бродови)
заплењено је у завршним операцијама 1918. gоди-
не, и то директно од Немаца или индиректно од
Бугара. Тако је Војска Краљевине СХС, на пример,
дошла до велике количине пољских топова Круп 75
mm, и то у неколико модела.10 Доста ових топова
(модернизованих) повратили су Немци у Април-
ском рату и користили их све до краја Другог
светског рата. Запленили су и значајну количину
пушака Маузер (разних модела), митраљеза Мак-
сим МГ 08, као и лаких митраљеза Максим МГ
08/15. Краљевина СХС је користила и мањи број
заплењених немачких аероплана и хидроплана, али
они нису имали већи значај.
Одређену количину војне и ваздухопловне тех-
нике, као и пловних објеката, Краљевина СХС је
добила од Немачке на име ратних репарација. Не-
што је и купила од немачких фирми у Немачкој и
иностранству. Најазад, нешто оружја је набавила
10
Премда их је највише било 75 мм М. 1904.
145
(пре свега пушке Маузер) и на трећем тржишту,
пре свега у Чехословачкој.11
Ми ћемо у овом раду обрадити само оно наору-
жање које је Краљевина СХС набавила било из Не-
мачке, било од немачких фирми које су радиле у
другим државама, и то без обзира да ли је то наору-
жање плаћено или је добијено на име ратних репа-
рација. Оружје добијено пленом обрадићемо у јед-
ном посебном раду, и то оружје заплењено и од
Бугара, и од Аустроугарске и од Немачке.
Речни тегљачи
По окончању Првог светског рата, новостворе-
на Краљевина СХС је за потребе своје речне фло-
тиле, као и речног бродарства, поред других бро-
дова, добила и већи број речних тегљача, и то на
више начина: наслеђем, ратним пленом, одлуком
арбитраже од 2. августа 1921. године и на име рат-
них репарација. Ратним пленом, арбитражом и
ратним репарацијама добила је и немачке речне
тегљаче. Премда је могуће релативно поуздано
утвдрити који су немачки речни тегљачи припали
11
О тим набавкама видети у И. Мијатовић, Н. Ђокић, Набавка
чехословачког наоружања за потребе КоВ Краљевине СХС/
Југославије, Весник – Војни музеј бр. 36, Београд 2009, 178–197; Н.
Ђокић, Војнотехничка сарадња Републике Пољске и Краљевине СХС/
Југославије, Токови историје бр.1-2/2008, Београд 2008, 172–195.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
Краљевини СХС, доста је тешко утврдити на који
начин. Током Првог светског рата Немци су на
Дунаву имали, кад је у питању речна ратна фоло-
тила, Donaulottile и Schifahrtsgruppe Donau des
FECH.12 Међу тим, много немачких бродова било је
потчињено и аустријском министарству рата. Оно
је, наиме, за обезбеђење војних транспорта офор-
мило Zentral Transport Leitung (Z. T. L.), које је
имало посебно одељење за транспорт Дунавом Z.
T. L. Schifahrtsgruppe. Све бродове које заробили,
а који су били под командом Z. T. L.-а, савезници
су третирали као ратни плен, чак и ако су ти бро-
дови били приватно власништво. Поред тога и не-
мачке бродове, власништво Sud – Deutsche Donau
Dampfschifahrt Gesellschaft, третирали су као
аустријске јер је већински капитал био аустријски.
Немци су опет бродове овог бродарског друштва
третирали као своје.13
Премда у овом раду обрађујемо само наоружање
добијено директно из Немачке, а не и оно из ратног
плена, пошто овде нисмо, за сада, могли да раздво-
јимо начин на који су поједини речни тегљачи до-
спели у руке Краљевине СХС ми ћемо их све набро-
јати, а неком другом приликом ћемо покушати да
разрешимо ове дилеме.
Српска војска је у завршним операцијама заро-
била на Дунаву, поред других пловних објеката,
следеће немачке тегљаче: D-1 (350KS),14 Ems (500
KS), Havel (330 KS), Main (430 KS), Mosel (380 KS),
Save (500 KS), Spree (350 KS), Weichsel (500 KS), We-
ser (500 KS) и Donau (500 KS). Заплењен је и немачки
тегљач Aller (350 KS), који је припадао Z. T. L., али за
кога Немци нису пријавили да је изгубљен.15
Немци су пак тврдили да су изгубили и следеће
тегљаче, за које није било могуће утвдити где се
налазе и да ли уопште још постоје: Gott mit Uns (75
KS), Fraucken (81 KS), Naab (175 KS), T.S. II (17 KS),
S.I (28 KS), Eider (150 KS). Непозната је била судби-
на и моторних чамаца B.u.T. 7, B.U.T. 9 и B.u.T.
Franz.16
По немачким званичним подацима из Дунавске
флотиле и Групе Дунав Краљевина СХС је добила
неколико бродова.
Парни тегљач – са точком D I,17 дужине 52,9 m,
саграђен је 1915. године а следеће 1916. године до-
12
Dieter Jung, Die Schife der Kaiserlichen Marine 1914 – 1918 und ihr
Verbleib, Bonn 2004, 67.
13
REPORTS OF INTERNATIONAL ARBITRAL AWARDS - Navigation
on the Danube (Allied Powers: Czechoslovakia, Greece, Romania, Serb-
Croat-Slovene Kingdom); Germany, Austria, Hungary and Bulgaria - 2
August 1921, UNITED NATIONS New York 2006, 106, 113. (даље
REPORTS OF INTERNATIONAL ARBITRAL AWARDS) SDDG је
основала 1910. године у Минхену аустријска Поштанска штедионица
и била практично једини власник. Georg Pawlik, Heinz Christ, Herbert
Winkler, Die K.u.K. Donaulotille 1870-1918, Graz 1989, 111.
14
У загради је дата снага машина тегљача.
15
REPORTS OF INTERNATIONAL ARBITRAL AWARDS, 187, 191.
16
Ibid, 190.
17
Овај тегљач би могао бити идентичан са напред споменутим
тегљачем D-1.
146
љен је у Schifahrtsgruppe Donau des FECH. Додељен
је 1921. године Краљевини СХС, где је добио ново
име Југ Богдан.18
Парни тегљач – са точком DIII, дужине 61,3 m,
саграђен је 1915. године Предат је у Donaulottile 29.
новембра 1916. године. Истовремено је прекласи-
фикован у Wachschif, а добио је и ново име Save.
Предат је 1921. године Краљевини СХС и том при-
ликом је добио ново име Македонија.19
Парни тегљач – са точком Deutschland, дужине
62 m, изграђен је 1906. године. Током рата служио
је у Donaulottile. Предат је 1921. године Краљевини
Југославији, где је добио име Краљевић Ђорђе.20 По
српским подацима заробљен је као аустријски.21
Царска јахта Aleksandria (Kaiseryacht) предата је
Краљевини СХС 1929. године. Добила је ново име
Александра, а након Другог светског рата име је
поново промењено у Рудник. Расходована 1964.
године.22
Немачки речни тегљач Joachim саграђен 1914.
године у бродоградилишту Caesar Wollheim у Бре-
славу, предат је 1921. године Краљевини СХС на
име ратних репарација. Преименован је у реморкер
Авала и уврштен у флотну листу краљевим указом
број М. Бр. 13425/0 од 1923. године.23
Немачки речни реморкер Venator, саграђен 1908.
Године, предат је, по немачким подацима, 1921. го-
дине Краљевини СХС на име ратних репарација.
Преименован је у Триглав и уврштен у флотну ли-
сту краљевим указом број Пов. М. Бр. 1354/0 од 25.
3. 1928. године. Међу тим, већ после мање од три и
по године брисан је из флотне листе указом Пов. М.
О. Бр. 5520 од 15. 7. 1931. године.24
Још један врло значајан брод, власништво SDDG,
пао је у српске руке децембра 1918. године. Био је то
наоружани пароброд Хелена (Helene). Хелена је са-
грађена 1909. године у бродоградилишту Ruthof-
Werft Regensburg за потребе SDDG. Уведен је у нао-
ружање аустроугарске речене ратне флотиле 24.
марта 1915, а 28. децембра 1917. године враћен је
првобитном власнику. Након пленидбе коришћена
18
Током Другог светског рата заплењен је од стране Немаца да би
17. јуна 1944. године постао Minenräumschif IMRDD. У пролеће
1945. године заплењен је од Американаца и предат Југославији где
је добио ново име Косово. Dieter Jung, Die Schife der Kaiserlichen
Marine 1914 – 1918 und ihr Verbleib, Bonn 2004, 67.
19
Након окупације Југославије коришћен је од стране Немаца па је
тако октобра 1944. године потопљен на 1478. km Дунава од стране
совјетског брода Ари. Извађен је 1947. године и враћен Југославији
где је добио ново име Санџак. Повучен је из употребе 1970. године.
Dieter Jung, н. д, 67. Вероватно је идентичан са већ напред споменутим
парним тегљачем Save заплењеним на Дунаву.
20
Dieter Jung, н. д, 67.
21
REPORTS OF INTERNATIONAL ARBITRAL AWARDS, 147.
Снага 800 КС.
22
Dieter Jung, н. д, 69.
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО Бр.
23
16244/31; Сергей Патянин и др., Кригсмарине Военно морской
флот третьего Рейха, Москва 2009, 322.
24
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО Бр.
16244/31; Сергей Патянин и др., н. д, 322.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
Do Wal Jupiter 255
је у речној ратној флотили Краљевине СХС, тј. Југо-
славије, као командни брод Цер. Потпољена је код
Жупање априла 1941. године. Након Другог свет-
ског рата коришћена је као командни брод речне
ратне флотиле ЈРМ под именом Срем.25
Као бродови финансијске страже Краљевине
СХС, тј. Југославије, користили су се следећи ex
немачки бродићи:26 26 (W. von Hacht Yacht und Bo-
otsbauerei, Hamburg), 28 (Havighorst, Blumenthal),
31 (Kremer Werft, Elmshorn), 42 (Kremer Werft, Elm-
shorn), 50 (W. von Hacht Yacht und Bootsbauerei,
Hamburg), 68 (Oltmann, Bremen). Сви ови бродићи
добијени су на име ратних репарација.
Миноносци класе М
Краљевина СХС постигла је потпуни и неогра-
ничени суверенитет над својим делом Јадранског
мора марта 1921. године, када су савезници напу-
стили Боку Которску поздравивши почасним пло-
тунима дизање поморске заставе Краљевине СХС.
Поморски арсенал постепено је уређиван и изгра-
ђиван. Машинска школа у Боки почиње да ради
образујући техничко особље не само за морнарицу,
већ и за ваздухопловство. Подофицирска школа у
Шибенику почела је са школовањем подофицира
свих грана, а нарочито телеграфиста.27
25
Georg Pawlik, Heinz Christ, Herbert Winkler, Die K.u.K.
Donaulotille 1870-1918, Graz 1989, 112.
26
Dieter Jung, н. д, 70. Цифра означава оригиналну, немачку
ознаку бродића а у загради је дато бродоградилште у коме је
изграђен.
27
Iz najbliže povijesti naše mlade mornarice, Jadranska straža 1/1923, 19.
147
У тој и таквој ситуацији Краљевина СХС је 20.
јула 1921. године купила у Немачкој 6 бивших ми-
ноносаца поткласе М97, плативши за њих по 1,4
милиона марака сваки. Миноносци су званично
купљени као реморкери.28 Стигли су у Боку октобра
или новембра 1921. године.29 Прва два миноносца
су добила имена Галеб и Сокол и била су опремљена
и наоружана у арсеналу у Тивту. Након тога су за-
почела са школским вожњама у јужном Јадрану.
Придружиле су им се и прве оспособљене торпи-
љерке. Галеб је 2. маја 1922. године кренуо у средњу
Далмацију, па се тако југословенскла застава завијо-
рила и у северним водама Јадрана. Посетио је Раб,
Вис, Сплит, Шибеник, Краљевицу и Бакар. Коман-
дант Галеба, у то време, био је капетан корвете Божо
Кафтанић. Пар дана након Галеба појавио се у не-
ким водама и Сокол, који је нарочито лепо дочекан
у Велој Луци. Оба брода су заједно репрезентовали
Југословенску краљевску морнарицу поводом про-
славе краљевог венчања у Сплиту. Истој прослави
присуствовале су и нарочито послата енглеска кр-
старица Callypso и италијански брод Mirabello, поред
већ присутног италијанског стационара Missori. По-
сле прославе страни бродови напустили су луку у
Сплиту, укључујући Missori, а њихова места заузели
су Галеб и Сокол. У лето 1922. године опремљена су
сва шест миноловца класе Галеб као школска диви-
зија, па су на њима, поред сталне посаде, укрцани и
питомци подофицирске школе. Ова дивизија ве-
жбала је дуж далматинске обале, посетивши многе
28
Conway’s all the world’s ighting ships 1906 – 1921, London 1986, 426.
Kupljeni Njemački brodovi, Narodna svijest, Dubrovnik, br. 40 od
29
4. oktobra 1921.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
луке. Почетком септембра 1922. године учествова-
ла је, поред неких других јединица, на морнаричкој
седмици у Сплиту.30 Миноносци су уврштени у
Флотну листу краљевим указом М. бр. 13425/0 од
1923. године.31
Миноносци подкласе М97 били су аналогни ми-
ноносцима поткласе М71-М96, само што су имали
појачано наоружање. Сви миносци од М71 па нада-
ље припадали су класи М-1916 Boote (Minensuchboot
1916). Наручени су 1916. године. Били су то највећи
миноносци и истовремено најмодернији немачки
миноносци у Првом светском рату. Бродови који су
носили ознаку почев од М121 нису учествовали у
борбеним дејствима. По закљученом примирју, не-
довршени миноловци довршени су ако су били го-
тови виши од 95%, а остали су исечени за старо
гвожђе. Довршени су М97–М122, М125, М126,
М129–М140, М144–146. У саставу новоформиране
немачке ратне морнарице задржани су М98–М100,
М102, М104, М107–М111, М113, М115, М117, М122,
М126, М129, М130, М132–136, М138, М145, 146 и
М157. Италија је добила 4 брода (М106, М112, М119
и 120) на име репарација, а још три (М140, М121 и
М144) је купила. Аргентина је купила М101 и М105,
а Колумбија М139.32
Оригинални тактичко-технички подаци док су
били у немачкој РМ били су следећи: дужина бро-
дова 59,0, ширина 7,40 m и газ 2,23 m. Имали су по
2 парне машине и 2 парна котла. Снага машина је
била 1850 КS. Максимална брзина 16 чворова. Кр-
цали су 120 тона угља. Посадa 40 људи. Оригинално
наоружање бродова М97–176 састојало се од 2 топа
105 mm / 45 и 30 мина.33
Ознаке мининисаца у Југословенској краљевској
морнарици биле су следеће:
Галеб – ГЛ, Лабуд – ЛБ, Јастреб – ЈС, Кобац – КЦ,
Орао – ОА, Сокол – СК.
Миноносац Орао у немачкој ратној морнарици
носио је ознаку М97. Саграђен је у бродоградили-
шту Tacklenborg (Geestermünde). Започет је 1917.
године, поринут 28. марта 1918. године и увршћен
у флоту 21. априла 1918. године. По заробљавању
1941. године Италијани су му дали име Vergada. По
повратку у земљу, 1945. Године, добио је име Пио-
нир, да би 1955. године применован у Зеленгору.
Повучен из употребе 1962. године.34
Миноносац Галеб у немачкој ратној морнарици
носио је ознаку М100. Саграђен је у бродоградили-
шту Tacklenborg (Geestermünde). Започет је 1917.
године, поринут 23. маja 1918. године и увршћен у
немачку флоту 16. јуна 1918. године. По заробљава-
30
Missori je sidrio na splitskom lukobranu. Iz najbliže povijesti naše
mlade mornarice, Jadranska straža 1/1923, 19-20.
31
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО, Бр.
16244/31.
32
Dieter Jung, н. д, 50-51.
33
Ibid, 50-51.
34
Conway’s all the World’s Fighting Ships 1922 - 1946, 357; Dieter
Jung, н. д, 75.
148
њу 1941. године Италијани су му дали име Seive.
Потопљен је у ваздушном нападу 6. новембра 1942.
године у Бенгазију.35
Миноносац Лабуд у немачкој ратној морнарици
носио је ознаку М106. У Краљевини СХС прво је
добио име Гавран, али је 1923. године преименован
у Лабуд. Саграђен је у бродоградилишту Reiherstieg
(Hamburg). Започет је 1918. године, поринут 8. јула
1918. године и уврштен у немачку флоту 21. марта
1919. године. По заробљавању 1941. године Итали-
јани су му најпре дали име Zuri, а затим 1942. године
Oriole. Потопљен је од Италијана 10. јула 1943. годи-
не у Аугусти, да не би пао Британцима у руке.36
Миноносац Јастреб у немачкој ратној морнари-
ци носио је ознаку М112. Саграђен је у бродогради-
лишту Tacklenborg (Geestermünde). Започет је 1917.
године, поринут 12. новембра 1918. године, а увр-
штен је у немачку флоту нешто раније, 31. октобра
1918. године. По заробљавању 1941. године Итали-
јани су му дали име Zirona. Током британског ва-
здушног напада на Бенгази у ноћи 24/25. новембра
1941. године насукао се у близини, да би његове
остатке Италијани сами дигли у ваздух.37
Миноносац Кобац у немачкој ратној морнарици
носио је ознаку М121. Саграђен је у бродоградили-
шту Neptun (Rostock). Започет је 1917. године, пори-
нут 10. септембра 1918. године и уврштен у немачку
флоту 25. октобра 1918. године. По заробљавању
1941. године Италијани су му дали име Unie. Пото-
пљен је 30. јануара 1943. године у Бизерти, у вазду-
шном нападу.38
Миноносац Сокол у немачкој ратној морнарици
носио је ознаку М144. Саграђен је у бродоградили-
шту Neptun (Rostock). Започет је 1917. године, по-
ринут 19. марта 1919. године и уврштен у немачку
флоту 20. јуна 1919. године. По заробљавању 1941.
године Италијани су му дали име Eso. Потопљен је
19. јануара 1943. године код острва Ђерба ,од торпе-
да лансираног са авиона.39
Сви миноловци су на десном боку имали ћири-
лична, а на левом боку латинична слова. Тако је, на
пример, Јастреб на десном боку имао исписано ЈС,
а на левом JS.40
По пристизању у Краљевину СХС, у Боки су,
између осталог, опремљени са наоружањем. Том
приликом добили по два (Сокол, Галеб и Орао)
или један (Јастреб, Кобац и Гавран)41 Шкодин ПА
топ 9 cm Д/45 М.12, два топа 4,7 cm Д/44 и два
митраљеза 8 mm Шварцлозе М. 07/12. Пред Други
светски рат наоружање је измењено и по званич-
35
Ibid, 357; Ibid, 75.
36
Ibid, 357; Ibid, 75.
37
Ibid, 357; Ibid, 75.
38
Ibid, 357; Ibid, 75.
39
Conway’s all the World’s Fighting Ships 1922 - 1946, 357; Dieter
Jung, н. д, 76.
40
Naša ratna mornarica, Jadranska straža 1/1923, 9.
41
Постепено су и они добили други топ 9 цм М.12.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
Хидроавиони Do D
Do D Hydroplanes
ним подацима Орао, Лабуд, Кобац и Галеб су имали
два топа 8,4/55 cm Шкода М.31 и два митраљеза 7,9
mm, а Сокол и Јастреб 2 топа 9 cm Шкода М.12 и
два митраљеза 7,9 mm. И за ова два миноловца
били су набављени топови 8,4 cm, али нису уграђе-
ни до почетка рата. Запленили су их Немци (4 ко-
мада) и продали Италијанима. Напоменимо да је
стварни калибар топова 8,4 cm био 83,5 mm. Сви
миноносци могли су да носе и полажу и 24 мине
Ц-15 или 35 мине Б.А.42
Помоћни бродови
За патролну службу на Охридском језеру нару-
чена су у Немачкој, на име ратних репарација, два
патролна чамца (ведете). Саграђени су 1929. годи-
не. Имали су депласман од 36 тона и максималну
брзину од 9 чворова. Били су наоружани са два то-
па 47 mm и једним митраљезом 8 mm.43 Ведете
Граничар и Стражар уврштене су у флотну листу
краљевим указом број пов. М. О. Бр. 8016 од 29. 10.
1930. године.44
42
Војни архив, П.17, к.1101, бр.рег.8-21, к.1100, бр.рег.47/2,
Тактичко технички подаци бродова
43
Alexander Bredt, Weyers Taschenbuch der Kriegslotten XXX.
jahrgang 1936, München 1936, 114-115.
44
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО, Бр.
16244/31.
149
За потре бе подморничке флотиле наручен је у
Немачкој помоћни брод за спасавање подморни-
ца и других оштећених бродова. Нови брод који је
добио име Спасилац саграђен је 1929. године у
бродоградилишту Howaldt Werft у Хамбургу. У
Тиват је стигао у новембру исте године. По зва-
ничним подацима био је то брод депласмана 1.000
тона, дужине 53 m, ширине 8,8 m и газа 3,75 m.
Посада се састојала од 10 официра, 32 подофици-
ра и 38 морнара. Брод је имао две парне машине
укупне снаге 1.800 КS. Максимална брзина је била
15 чворова (радијус 1.090 НМ), а крстарећа 10
чворова (радијус 1.882 НМ). Наоружање се састо-
јало од два митраљеза 7,9 mm.45 Уврштен је у
флотну листу као помоћни брод краљевим указом
број Пов. М. Бр. 5664/0 од 28. 11. 1929. године.46
Стварањем краљевске морнарице, јавила се по-
треба за набавком школског брода на коjeм би се
квалитетно обучавао поморачки кадар. Како нису
одобрена новчана средства за ову набавку, јуна
1926. године организација Јадранска стража запо-
чела је, у сарадњи са морнарицом, свеобухватну
акцију прикупљања новчаних средстава за набавку
45
Војни архив, П.17, к.1101, бр.рег.8-21, к.1100, бр.рег.47/2,
Тактичко технички подаци бродова; Alexander Bredt, н. д, 114-115.
За детаљни технички опис брода видети у: KR. BROD “SPASILAC”,
Jadranska straža br.3 (mart) 1930, 80.
46
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО Бр.
16244/31.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
Хидроавиони Do Wal уз брод матицу Змај
Do Wal hydroplanes with command ship Zmaj
брода. На тај начин обезбеђено је милион динара,
док је остатак до тражене суме намакла морнарица
пу тем кредита и ратних репарација. Укупна по-
требна сума била је 8.407.030 динара или 622.743
ондашњих марака. Уговор за градњу школског бро-
да склопљен је 4. септембра 1930. године са немач-
ким бродоградилистем H. C. Stülcken Стулкен &
Sohn у Хамбургу. Школски једрењак добио је име
Јадран, а поринут је 25. јуна 1931. године. Због на-
сталих проблема око наплате потраживања из рат-
не репарације, брод бива завршен тек 27. јуна 1933.
године. Под командом капетана фрегате Кризома-
ли Николе, Јадран је 16. јула по дивном сунчаном
дану и мирном мору упловио у Боку. Школски брод
Јадран уврштен је у флотну листу краљевим указом
број МК 16803/0 од 19. 8. 1933. године.47 Већ наред-
не године ш/б Јадран почео је са својим школским
крстарењима. Пре Другог светског рата било је се-
дам вожњи ван Јадранског мора. Најзанимљивије и
најдуже пу товање ш/б Јадран (11.262 нау тичких
миља) било је на ру ти Дубровник–Њујорк–Бо-
стон–Дубровник у времену од 20. априла 1938. го-
дине до 21. јуна 1938. године. Рат га је затекао у
Портсмау ту. Због ратног стања у Европи одбијан је
захтев за његов пријем у луке успутних држава ра-
ди попуне залиха горива, воде и хране, тако да је
без пристајања допловио у Југославију. Уочи напа-
да на Југославију брод се обрео у Боки Которској,
где му је био борбени распоред. Запаљива опрема, а
47
Ibid.
150
пре свега опрема за једрење, искрцана је са брода, а
искрцан је и део посаде који је попунио борбене
станице на другим ратним бродовима. Наоружан
лаким противавионским оружјем, боравио је у за-
ливу мењајући локацију од Ђеновића до Бијеле. И
поред сталних напада италијанских борбених авио-
на, школски брод Јадран ниједанпут није био мета
директног напада. Наредбом Врховне команде пре-
остали део посаде напустио га је 17. априла 1941.
године, усидреног испред Ђеновића. Италијани су
га отеглили у Бијелу и обезбедили стражом. Убрзо
након тога отегљен је на Брионе, а потом у Венеци-
ју. Током Другог светског рата школски брод Ја-
дран користила је италијанска ратна морнарица,
такође као школски брод под именом Марко Поло.
Запуштен, огољен, опљачкан, без јарбола, дочекао
је крај рата у једном од канала у Венецији, где је
служио као мост. Јадран је 1946. године дотегљен у
ремонтни завод СА-КО у Тивту, где се до 1949. го-
дине вршио ремонт. По званичним подацима, био
је то брод депласмана 720 тона, дужине 41 m, шири-
не 8,9 m и газа 3,7 m. Посада се састојала од 12
официра, 36 подофицира и 108 морнара. Поред је-
дара, имао је и дизел-мотор Linke Hofmann снаге
375 КS. Максимална брзина са погоном на мотор
била је 9 чворова (радијус 3429 НМ) а крстарећа
брзина 6 чвора (радијус 4.603 НМ). Наоружање се
састојало од 2 топа 47 mm и 2 митраљеза 7,9 mm.48
48
Војни архив, П.17, к.1101, бр.рег.8-21, к.1100, бр.рег.47/2,
Тактичко технички подаци бродова; Alexander Bredt, н. д, 114-115.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
Израда хидроавиона Do D у фабрици
Production of Do D hydroplanes
Четири парна тендера (R-13–R16) саграђена су
1929. године у Немачкој у бродоградилишту H. C.
Stülcken Стулкен & Sohn из Хамбурга.49 Четири
управо довршена југословенска обална реморкера
кренула су 12. септембра 1929. године из Хамбурга,
да би у Тиват стигли тек u новембра месеца препло-
вивши више од 3200 миља.50 Служили су у Морнар-
ској команди. У Априлском рату су их запленили
Италијани и преименоваши их (Р-13 у Н.10, Р-14 у
Н.11, Р-15 у Н.12 и Р-16 у Н.13) користили су их до
капитулације септембра 1943. године када су сви
потопљени осим Р-14 који је враћен Југославији
1945. године.
Крстарица Далмација
Крстарица Ниобе (Niobe) је започета 1898. годи-
не, порину та 18. јула 1899. године а довршена и
предата немачкој флоти 25. јуна 1900. године. Сагра-
ђена је у бродоградилишту A. G. Weser, Bremen.51
Ниобе је била друга у серији од десет крстарица
са оклопљеном палубом класе Газела (Gazelle) запо-
четих од 1897. до 1901. а довршаваних од 1900. до
1904. године.52
49
Jadranska straža, br. 6 (juni) 1930, 160.
50
Johannes Ahrens, Odiseja naših novih remorkera, Jadranska straža
br. 3/1930, 81-82.
51
Р. К. Бойль, Боевые флоты европейскихъ державъ, Соединенныхъ
штатовъ С. А. и Японıи, С. Петербургъ 1909, 67; Dieter Jung, н. д, 22-23.
52
.Ю. В. Апальков, ВМС Германии 1914—1918 гг. Справочник по
корабельному составу, Морская коллеккция 3/1996, Москва 1996.
151
Пројектовани депласман је био 2643 тона а мак-
симални 2963 тона.53 Оклоп палубе је био дебео 20
до 50 mm док су артиљеријска оруђа била заштиће-
на оклопом од 50 mm. Пројектована брзина је била
21,5 чворова а на испитивањима је достигну та бр-
зина од 22,1 чвора. Наоружање се састојало од 10
топова калибра 10,5 cm и 2 подводна торпедна апа-
рата. Пред Први светски рат од лаког наоружања је
имала 10 топова 37 мм и 6 митраљеза. Аутономија
је била 3570 нау тичких миља при брзини од 10
чворова. Брод је крцао 500 метричких тона угљена.
Пројектована снага машина је била 8000 КС, а на
испитивањима је достигну та од чак 8113 КС. Брод
су покретале 2 dreifach Expansions - Machine са по 4
цилиндра свака. Машине су давале енергију за 8
Thornycroft парна котола притиска од 15 kg/cm2.
Пројектована дужина брода је била 104 м, дужина
преко свега 105 м, ширина 11,6 м (12,2 м), газ 5,0 м
(у топлим морима 5,3 м).54
На почетку Првог светског рата крстарице класе
Газеле су већ биле застареле због чега су коришћене
за другостепене задатке. Аркона је преправљена у
минополагача (носила 200 мина), док су Ундина,
Амазон, Тетис и Нимфа коришћене као школски
бродови. Остали су служили за заштиту обалске
зоне, углавном на Балтику. Ундина је потопљена од
53
Немци су имали, у то време, нешто другачији начин прорачунавања
депласмана бродова од Енглеза чији је начин био усвојен као
стандардни. Пројектни депласман, приближно, одговара касније
усвојеном стандардном депласману а маскимални депласман за
борбу депласману потпуно опремљеног брода.
54
Р. К. Бойль, н. д, 67; Dieter Jung, н. д, 22- 23.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
JKM Do-Val број 256 усидрен у Кумбору
JKM Do Wal, S.No. 256 in Kumbor port
енглеске подморнице Е-19, док је Фрауенлоб уни-
штена торпедима енглеске крстарице Сау темптон у
Северном мору, при чему је погинуло 323 члана
посаде. Одмах након рата Газеле је продата у старо
гвожђе. Ниобе је 1925. године продата Краљевини
СХС а Медуза је, све до Другог светског рата кори-
шћена као блокшип. Преостале крстарице ове кла-
се су до средине тридесетих година исечене за старо
гвожђе. Медуза је 1942. године преправљена у пло-
већу ПА батерију.55
Крстарица Niobe је брисана из немачке флотне
листе 24. јуна 1925. године. До тада се налазила у
резерви. Исте, 1925. године је продата Краљевини
СХС. Током 1925/26. године, након што је купљена
од Краљевске морнарице прошла је обиман ремонт
у немачком бродоградилишту Deutschen Werken AG
у Килу. Прва пробна вожња је обављена 7. августа
1926. године а након неколико дана крстарица је
кренула на четрнаестодневну вожњу да би 3. сеп-
тембра стигла у Тиват где је предата Краљевској
морнарици.56 У флотну листу је Далмација уврште-
на као школски брод краљевим указом M. Број
13812/0 из 1926. године.57
55
Ю. В. Апальков, ВМС Германии 1914—1918 гг. Справочник по
корабельному составу, Морская коллеккция, 3/1996, Москва
1996.
56
Siegfried Breyer, Die Marine der Weimarer Republik, Podzun – Pallas
Verlag GmBH, Friedberg 1992, 44; А. А. Шишов, Потери военно –
морского флота Германии в I моровой войне 1914 – 1918 гг., Санкт
– Петербург 1996, 17; Z. Freivogel, Kriegsmarine in der Adria 1941 –
1945, Podzun – Pallas Verlag GmBH, Wolfersheim – Berstadt 1998, 5;
Dieter Jung, н. д, 22 и 23; Сергей Патянин и др., н. д, 294-295.
57
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО, Бр.
16244/31.
152
Далмација је пре увођења у наоружање прошла је
врло озбиљну реконструкцију у Тивту. Крстарица
је пренаоружана са 6 Шкодиних ПА топова 8,35 cm
Vz. 22/24 у Краљевској морнарици означених са
8,35 cm/L55 M. 27 Шкода58. За сваки од ових топова
крстарица је носила по 1500 граната. Максимални
хоризонтални домет је био 18000 м а вертикални
11000 м. Маса зрна је била 10 кг а почетна брзина
зрна 800 м/с. Поред тога је крстарица располагала и
са 4 Шкодина ПА топа 47 mm/L44.59 Трокраки јар-
бол је постављен 1931. године.
По званичним подацима из јануара 1941. године
депласман је био 2974 тона, дужина 100 м, ширина
11,8 м и газ 4,85 м. Посада се састојала од 24 офици-
ра, 100 подофицира и 186 морнара. Две парне ма-
шине су имале укупну снагу од 8300 КС. Максимал-
на брзина брода је била 21 чвор (радијус 700 НМ),
крстарећа брзина 9 чворова (радијус при тој брзи-
ни 2250 НМ). Угаљ је крцан нормално 380 тона а
580 тона максимално. Наоружање се састојало од 6
топова 8,4 цм, 4 топа 47 мм, једног десантног топа
66 мм, једног митраљеза 15 мм Збројовка М38 и 4
митраљеза 7,9 мм.60
Италијани су је заробили 17. априла 1941. године
и дали јој име Катаро. Заробили је Немци 11. сеп-
тембра 1943. године и дали јој старо име Niobe.
Насукала се 22. децембра 1943. године на обалу
острва Шилба. Уништена 22. децембра 1943. године
са два торпеда испаљена британских торпедних
58
Калибар ових топова је обично писан као 8,4 цм.
59
Z. Freivogel, н. д, 4.
60
Војни архив, П.17, к.1101, бр.рег.8-21, к.1100, бр.рег.47/2,
Тактичко технички подаци бродова.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
чамаца MTB 276 и MTB 289. Том приликом је поги-
нуло 19 чланова посаде.61
Дорние До Д (Dornier Do D)
Током 1924. године, инжињер и оснивач фабри-
ке Дорније, Клаудијус Дорније (Dipl. Ing. Claude
Dornier), добија позив из Јапана да конструише
нови торпедни авион који би се, у две верзије коп-
неној са точковима и морнаричкој са пловцима,
производио у фабрици Кавасаки (Kawasaki Dockyard
& Co. Ltd) из Кобеа. Да би скратио време потребно
за пројектовање нове летелице Дорније је искори-
стио планове авиона серије Дорние Комет, пре
свега авиона Комет III (Komet I, II i III из 1921, 1922.
и 1924. године), тако да су прототипови, покретани
мотором Ролс Ројс Игл (Rolls Royce Eagle), били
спремни за испитивање већ у октобру месецу исте
године. Прототип копненог торпедног бомбардера
добија ознаку До Ц, док прототип хидроавиона
добија ознаку До Д. Фабричка ознака хидроплана
била је извиђачки и торпедни авион До-Д (Aufkla-
rungs - und Torpedolugzeug Do D). Због масивних
аеро-динамичких оклопа упорница (ногу) пловног
трапа, Немци су му дали надимак трофртаљац
(Hossensep), при чему се мислило на панталоне из
Баварске. Представницима јапанске владе предати
су авион и хидроавион, званично, 29. октобра 1924.
године у Манцелу (Manzell). Већ уследеће године
прототипови учествују на испитивању Јапанске
морнарице и упркос томе што су једини успели да
испуне веома ригорозне захтеве, фирма Кавасаки
не добија уговор, тако да је изгледало да је судбина
ових летелица запечаћена у том тренутку.62
Премда је у првом моменту изгледало да је Дор-
ние одустао од ове летелице ипа је одлучено да се
крене са његовим усавршавањем. Тако је пилотска
кабина, која се налазила испред и испод крила по-
мерена позади и изнад крила (greatly impaired the
vision), четири мања су замењена са два већа носача
пловака63, биће мањих измена на вертикалном ре-
пу, испробаваће се разни положаји радијатора а и
маса хидроавина ће варирати, зависно, од модифи-
кација од 3,6 до 4,1 тоне.64
61
Erich Gröner, Die Schife der Deutschen Kriegsmarine und Luftwafe
1936 – 45, München 1954, 39; А. А. Шишов, н. д, 17; Сергей Патянин
и др., н. д, 295.
62
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 233c - 234 c;
Werner v. Langsdorf, Tascenbuch der Luftlotten IX Jahrgang 1934,
München 1934, 26, 128; Милан А. Милутиновић, Нешто о
аутоматским регулаторима код данашњих авионских мотора,
Морнарички гласник бр. 6/1939, 632-653; Aufklärer Do-D, Dornier
Typenblatt, Dornier Dornier A.G., Munchen, (без године издања), 1;
Helmut Stützer, Die deutschen militär-lugzeuge 1919-1934, Verlag
E.S.Mittell und Sohn, Augsburg 1994, 179, 191; DORNIER, Eine
Dokumentation zur Geschichte des Hauses Dornier, Dornier GmbH,
Friedrichshafen, 1983, 84, 85, 91, 92, 94.
63
Код друге југословенске серије ће то, као што ћемо даље
видети, бити враћено на првобитно решење.
64
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 233c; Werner v.
Langsdorf, н. д, 26; Aufklärer Do-D, Dornier Typenblatt, Dornier
Dornier A.G., Munchen, (без године издања), 1-2.
153
За ову летелицу се заинтересовало Поморско
ваздухопловство Краљевине СХС. Наиме до тог
тренутка је Поморско ваздухопловство је у свом
саставу имало само хидроавионе који су могли да
бомбардују, али не и торпедују противничке бродо-
ве. Стога Министарство Војске и Морнарице, 1926
године, наручује 10 летелица типа До Д (Werk Nr.
131-140), и један До Вал, од фабрике Дорниер, који
стижу већ у другој половини исте године. Током
фабричких испитивања уништен је један апарат
(WNr.135), па је фабрика уместо њега испоручила
нови хидроплан. Од прототипа су се разликовали
по новом јачем мотору BMW VI са 600 КС. У По-
морском ваздухопловству летелице До Д (фабрич-
ка ознака Do D Bas) добијају војно евиденцијске
бројеве од 201 до 210. Могли су да носе један торпе-
до у удубљењу испод трупа (између пловака није
било попречних веза да би се омогућило слободно
лансирање торпеда), а алтернативно и бомбе или
дубинске бомбе.65
Већ на самом почетку службе су се показали и
неки веома озбиљни недостатци ових летелица.
Наиме, и поред веома робустног изгледа, стајни
трап је био веома осетљив на тврђа и слетања по
мало јачем мору. Осим тога наши пилоти су се жа-
лили и на слаб мотор, због кога је летелица имала
релативно дугачак залет оптерећена убојним сред-
ствима. Да су ове критике биле оправдане, стоји и
доказ да је до наручивања друге серије (1929 годи-
не), 3 хидроавиона овог типа било уништено у ра-
зним удесима (углавном због лома стајног трапа).66
Ови хидроавиони су користили наслеђена аустро-
угарска торпеда калибра 450 мм, а испитивања са
њима су обављена током 1929 године.
Уверивши се у задовољавајући квалитет До-Д,
Поморско вазду хопловство је почело већ 1927. да
размишља о додатној куповини. Друга серија од 14
хидроплана, накнадно наручена, испоручена је на
самом почетку августа 1929. преко немачких рат-
них репарација. Хидроплани друге серије (До Д
Бис) били су опремљени као бомбардери-извиђачи
(без удубљења испод трупа за смештај торпеда) са
могућношћу ношења једне бомбе од 500 кг или 2
дубинске бомбе од по 150 кг. На захтев ПВ хидро-
плани друге серије опремљени су ојачаном тешко
оклопљеном дводелном конструкцијом која је но-
сила пловке. Заједно са овом серијом од 14 летели-
ца (војно евиденцијски бројеви бројеви 211-224),
из фабрике Дорниер долази и већа количина ре-
зервних делова (укључујући и резервне пловке за
прву серију, као и комплете резервних крила), као
65
Werner v. Langsdorf, н. д, 26; Aufklärer Do-D, Dornier Typenblatt,
Dornier Dornier A.G., Munchen, (без године издања), 2; Captain
Vladimir Isaic, Yugoslav Naval Strike, Air Enthusiast No80, March/April
1999; Ž. Avramovski, Britanci I, 494; DORNIER, Eine Dokumentation
zur Geschichte des Hauses Dornier, Dornier GmbH, Friedrichshafen
1983, 92; Helmut Stützer, н. д, 191.
66
Војни архив, П. 17, к. 396. бр. 4, ф. 1, л. 1, Прилог 10, Brojno
stanje svih hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva po tipovima stanje
na dan 1. maja 1932. godine.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
Миноносач Јастреб
Mine-carrier Jastreb
и инжињер Гец (Götz) са неколико механичара,
који су били задужени да изврше преправке и ис-
праве све уочене недостатке као и да организују
две радионице за одржавање ових летелица.67 Све
ово, уз коришћење делова скину тих са оштећених
хидроплана, омогућили су у каснијем периоду
успешно одржавање у исправном стању одређеног
броја До-Д.68
На дан 1. маја 1932. године Поморско вазду хо-
пловство је располагало са 7 хидроавиона До-Д
прве серије, 2 хидроавиона До-Д друге серије са 4
ногара и 11 хидроавиона До-Д друге серије са 2
67
Aufklärer Do-D, Dornier Typenblatt, Dornier A.G., Munchen, (без
године издања), 2; Ž. Avramovski, Britanci I, 494; Александар Коло,
Дорниер До-Д, Наша крила, бр. 13, април-мај 1997.
68
Captain Vladimir Isaic, Yugoslav Naval Strike, Air Enthusiast No80,
March/April 1999.
154
ногаре. Дакле са укупно 20 хидроавиона од 24 ис-
поручених. Сви су у то време класификовани као
хидроплани за бомбардовање.69
Хидроавиони До Д су служили у Поморском ва-
здухопловству до 1939. године, када их замењују
нови хидроавиони До-22. На почетку Априлског
рата у употреби су се налазила још само 2 авиона
До Д бис, који су били предвиђени за обуку летача
и самим тим нису узели никакво учешће у опера-
цијама.
Укупно је произведено 29 хидроавиона До Д.
Поред 24 произведених за Краљевину СХС, три је
набавило немачко министарство саобраћаја (Reic-
hsverkehrsministerium), један Јапан а један примера
69
Војни архив, П. 17, к. 396. бр. 4, ф. 1, л. 1, Прилог 10, Brojno
stanje svih hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva po tipovima stanje
na dan 1. maja 1932. godine.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
(WNr.135) намењен Краљевини СХС срушио се,
као што смо већ навели грешком пилота, приликом
фабричких пробних летова. Немачки примерци су
коришћени за обалску службу Дојче Луфтханзе
(Deutsche Lufthansa) и за обуку у Немачкој ваздухо-
пловној школи за саобраћајне пилоте (DVS - De-
utsche Verkehrsliegerschule).70
Током јула и августа 1927. године пилоти Цин-
смајер, Вагнер и Фат су на авиону До Д (опремље-
ном са мотором BMW VI са преносником) постигли
велики успех оборивши чак осма светских рекорда
са и без терета у категоријама висине лета, брзине
и долета.
До Д код Немаца
Тип WerkNr. немачка регистрација
Do D Bas 187 D-1597
Do D Bas 188 D-1598
Do D Bas 186 D-1541
Дорние До Вал (Dornier Do Wal)
После првог светског рата, немачкој су била
постављена ригорозна ограничења у погледу раз-
воја, градње и употребе авиона. Многи конструк-
тори су морали да се сналазе и довијају како би
наставили рад на својим пројектима, међу њима је
био и Клаус Дорние (Claus Dornier). Како је био
принуђен да затвори своју фабрику авиона у Се-
мосу, близу Фридрихсхафена, уз помоћ немачке
државе је основао у Италији фирму у граду Мари-
на ди Пиза. Истовремено је наставио свој рад на
прекину том пројекту великог хидроавиона позна-
тог под ознаком Do Cs II из 1920. године. Убрзо се
појавио нови хидроавион са ознаком До Ј који ће
постати опште познат као Дорние До Вал (Do
Wal). Хидроавион је пројектован у конструктор-
ском бироу фирме Dornie metalbaugen под руко-
водством самог Клаус Дорниеа. Био је то ле тећи
чамац, моноплан парасол. Два мотора у тандему
су била постављена на крилу. На овој машини су
први пут била постављена мала крила на доњем
делу трупа.71
Интересантно је да није постојао прототип већ
је први серијски авион Do J (са два мотора Хиспа-
но Суиза 8Фб од по 300 КС) први пут полетео 6.
новембра 1922. године. Први наручилац је била
Шпанија и за њу је до децембра 1923. године изра-
ђено првих 6 примерака. Затим су следиле наруџ-
бине из Аргентине, Чилеа и Хочандије. затим ће се
70
DORNIER, Eine Dokumentation zur Geschichte des Hauses Dornier,
Dornier GmbH, Friedrichshafen 1983, 92; Aufklärer Do-D, Dornier
Typenblatt, Dornier Dornier A.G., Munchen, (без године издања), 3.
71
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 195 .
за потребе Италије израдити око 50 цивилних Ва-
лова. Хидравион је серијски произвођен у заводи-
ма SMAR (каснија CMASA) у Марина ди Пиза
(Италија), Aviolanda у Палендрехту (Холандија),
CASA у Кадизу (Шпанија), Dornie у Манцелу (Не-
мачка) и Заводу No 45 у Севастопољу (СССР).
Укупно је произведено око 300 хидроавиона овог
типа у више војних и цивилних верзија. Славу је
стекао 1925 године када је Р. Амундсен покушао да
долети до северног пола са два хидроавиона овог
типа. Он је долетео до 88° ширине, али је био при-
нуђен да се врати до Шпицберга после квара на
једном од апарата.72
Историја
У DVS у априлу 1929. године. отписан у септембру 1931.
У DVS у априлу 1929. године.
У DVL e. V., Адлерсхоф (Adlershof) у јуну 1929. Уништен фебруара 1932.
Хидроавиони До Ј су се налазили у наоружању
Шпаније (од 1923), Аргентине (од 1924), Чилеа (од
1925), СССР-а и Холандије (од 1926), Југославије
(од 1927) и Немачке (од 1933). Производња је пре-
кину та у Холандији 1932. године, у Шпанији 1934.
године и Немачкој 1936. године.
Хидроавиони До Ј су први пут употребљени у
борбени дејствима, од стране Шпанаца у Мароку
1925. године. Јануара 1933. године холандски хи-
дроавиони овог типа су учествовали у угушивању
побуне холандских морнара у Источној Индији. Од
јула 1936. године учествовали су Шпанском грађан-
ском рату. У Холанадској Источној Индији, почев
од септембра 1939. године Валови су постепено за-
мењивани хидроавионима До 24 и пребацивани на
задатке обуке, многи су ипак учествовали у одбра-
ни ове холандске колоније од јапанске инвазије
априла 1942. године. Премда су хидроавиони До Ј
званично повучени из совјетског наоружања 1937.
године многи су учествовали у Другом светском
рату и то од августа 1941. године у Северној флоти
а од новембра 1941. године у Тихоокеанској флоти
на задацима извиђања, противподморничког па-
тролирања и транспорта све до пролећа 1942. годи-
не. Немачка их је септембра 1939. године користила
као патролне авионе над Северним морем, а касни-
је све до краја 1940. као школске авионе. У Шпанији
су повучени из наоружања тек 1950. године.73
Основна спољна разлика војне верзије у односу
на цивилну је био положај пилотске кабине која је
72
Ibid, 195c; Михаил Маслов, Михаил Орлов, Летающая лодка
Дорнье Валь, Крылья 2/2010, Москва 2010, 10-11.
73
Владимир Котельников, Летающие лодки Второй мировой
войны, Москва 1996, 12.
155
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
Minonosac Labud
Mine-carrier Labud
била далеко испред крила. Поред тога постојале су
још дбе кабине за осматраче – стрелце и то једна у
носу авиона а друга на горњем делу трупа иза
крила.74 Обе кабине за митраљесце имале су Scarf
постоље за митраљезе. Посада се састојала до пет
чланова два пилота, механичара и два стрелца –
бомбрадера.75
Један од прототипова немачке војне верзије
означене са До-16 је био D-AKEK W. Nr. 553 био је
то серијски Do J IId преправљен у војну верзију пре
свега тако што је добио нову опрему и од наоружа-
ња 3 митраљеза. У односу на оригинални Do J II a
Bos повећана је полетна маса са 8000 на 8500 кг.
Израђено је 46 апарата за немачку Луфтвафе.
Задржаћемо се мало на увођењу Валова у совјет-
ско наоружање јер је то директно повезаано са на-
шим првим Валом. Већ средином августа 1925. го-
дине руководство совјетског РВ преко свог
представника у Берлину обратило се Клоду Дорни-
еу са молбом за продају двадесет хидроавиона До Ј.
74
Цивилне верзије су у носу имале кабину за 10 путника или
одговарајући терет.
75
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 195.
156
Пошто је добијен пристанак одлучено је да се нај-
пре набаве два опитна примерка базирана на моде-
лу произведеном за Чиле. Та два хидроавиона са
моторима Лорен Дитрих 12Еб снаге по 450 КС има-
ли су W. Nr. 56 и 57 и довршени су средином 1926.
године након чега су их италијански пилоти де
Бриганти и Крозио прелетели у Одесу. Ту је од 2. до
18. августа извршена преобука совјестких пилота
на тај тип хидроавиона. Авиони су 26. септембра
1926. године прелетели у Севастопољ где су извр-
шена детаљна испитивања. на основу резултата
ових опита Руси су Дорниеу поставили своје так-
тичко техничке захтеве које је Дорние у потпуности
усвојио и на основу њих градио и остале Валове
предвиђене за војну употребу од којих је први
управо био онај намењен Краљевини СХС. Совјет-
ских 20 серијских Валова (W. Nr. 90-100 и 127-135)
опремљених моторима BMW VI је наручено за
укупну цену од 875.000 долара након договора со-
вјетског Металимпорта и Дорние металбау тена од
22. априла 1927. године. Свио ови хидроавиони су
требали да буду завршени од 30. новембра 1927. до
маја 1928. године. Први совјетски Вал је завршен у
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
Марина ди Пизи новембра 1927. године истовреме-
но са последња два наша хидроавиона До Д. Због
детаљних испитивања први Вал је стигао у Сева-
стопољ тек 19. априла 1928. године.76 Тиме ћемо
завршити причу о својетским а вратити се нашим
Валовима.
Застарели трофејни хидроавиони Поморског ва-
здухопловства Краљевине Југославије нису били у
стању да испуне своје задатке у случају рата, а како
је било пуно поморских пилота хидроавиона с јед-
не, и мало бродова с друге стране, поморско вазду-
хопловсво се релативни брзо развијало.
Набавком хидроавиона До Д одлучено је да се
набави и један хидроавион До Ј Wал који би слу-
жио као вођа хидроавијације, односно као нека
врста адмиралског брода. Хидроавион је купљен
1927. године у Марини ди Пиза, и са њим је пилот
Мирослав Гогола долетео у Боку Которску 16. јуна
1927. године.77 Овај хидроавион Do J Militärwal је
био практично идентичан совјестким серијским
Валовима, а разликовао се једино у опреми и нао-
ружању.78 Хидроавион је, најпре, распоређен у 20.
хидроескадрилу 2. хидро групе у Боки. Међу тим, 1.
маја 1932. године био је директно потчињен Коман-
ди поморског ваздухопловства у Дивиљама, премда
се налазио код 25. хидроескадриле.79 Како се радило
о командном авиону, означан је бројем 200, док су
До Д бис означени бројевима од 201 до 224.
Задовољни његовим карактеристикама, нарочи-
то способношћу да може да служи и као даљни из-
виђач, 1930. године је одлучено да се набави још 6
хидроавиона овог типа, са моторима Gnome-Rhone
Jupiter VI 9akx од 480 КС. Од 6 хидроплана типа Do
J II 8 Tonnen-Wal и то највероватније подваријанта
Do J IIa Bos или Do J IIb Bos али са моторима Гном-
Рон Јупитер 480 КС уместо оригиналних BMW VI.
Хидроавиони су наручени 1930. године. На основy
репарација било је до мораторијума од 1. јула 1931.
године довршено само четири и то један комплетан
(бр. 251) и три без мотора (бр. 252-254). Ипак 1.
маја 1932. године већ су три нова Вала (251, 252 и
253), довршена 1931. године код Дорниеја у Фри-
дрихсхафену, била оперативна и чувана су у Кум-
бору код 3. хидроплнаске команде. Били су предви-
ђени за 21. хидроескадрилу која је у то време била у
формирању.80 Преостала два апарата (бр. 255-256)
морала су да буду плаћена јер је Немачкој одобрен
76
Михаил Маслов, Михаил Орлов, н. ч, 13-15.
77
Са њим је био и јдан пилот и два механичара фирме.
Ваздухопловни гласник 65-66/1927, Нови Сад 1927, 18.
78
У литератури се понекад обележава и као Do J Militär-Wal
modelle 1923 и као чилеански модел.
79
Војни архив, П. 17, к. 396. бр. 4, ф. 1, л. 1, Прилог 10, Brojno
stanje svih hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva po tipovima stanje
na dan 1. maja 1932. godine.
80
Војни архив, П. 17, к. 396. бр. 4, ф. 1, л. 1, Прилог 10, Brojno
stanje svih hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva po tipovima stanje
na dan 1. maja 1932. godine и Прилог 14, Spisak hidroplana Pomorskog
Vazduhoplovstva i ratnim rasporedom, tehničkim podacima i
opremom.
157
1. јула 1931. године једногодишњи мораторијум
због светске економске кризе, затим су јој репара-
ционе обавезе смањене на десетину првобитне су-
ме. Авиони су опремљени тако да су доведени на
војни стандард Do J Militärwal премда су касније у
Југославији модернизовани на делимично на стан-
дард Do J II Militärwal. У Поморском ваздухоплов-
ству им је додељена ознака До-Вал/Ј (До-Вал/Ј).81
Код два хидроплана (253, 256) мотори Јупитер за-
мењени су моторима Кестрел XVI истим као на
лиценцно рађеним ловачким авионима Хокер Фју-
ри II.82 Иначе, хидроавион типа Do J II 8 Tonnen-
Wal конструисан је 1930. године а први пут полетео
27. јануара 1931. године.
Такође, током 1931. године наручена су још 3 Вала
на основну посебних кредита.83 Али као што ћемо
даље видети биће испоручена 4 Вала.
Осми Вал такође типа Do J Militär Wal али са
моторима BMW VI, означен као До-Вал/Б, купљен
је 1935. године и премда је била реч о Валу прве ге-
нерације опремљен је мање више на идентичан као
и остали касније набављени Валови.84 Добио је број
257. Последња три (258, 259 и 260), опремљена мо-
торима Хиспано (Hispano-Suiza 12Ydrs), набављена
су 1936. а ПВ их је означило са До-Вал/Х (До-Вал/Х).
Ова 4 хидроавиона су ушла у састав 26. хидроеска-
дриле.85
Један (W. Nr.675) од ова три хидроавиона је био
оригинални Do J II Militärwal и најпре је служио у
Luftwafe као До 16. Израђен је о матичном погону
Dornier Manzell, а пре даје немачком РВ имао је при-
времену регистрацију D-AHUI. Избрисан је из са-
става Luftwafe јула 1935. године и модификован по
захтевима југословенског поморског ваздухоплов-
ства да би привременом регистрацијом за прелет
D-7 био испоручен Југославији. Други од њих (W.
Nr.217) је израђен као Do J II d Bis у 1932. години
такође у матичном погону Dornier Manzell. Прву
регистрацију D-2489 добио јуна 1933. године, а ка-
сније и други D-AGOF. Службовао је у Опитном
центру у Травеминдеу (RDL Erprobungsstelle Trave-
munde). Током 1935. године брисан је из немачког
цивилног регистра и модификован по југословен-
ским захтевима да би са привременом регистраци-
јом за прелет D-8 био испоручен Југославији.(s. 117)
81
Војни архив, П.17. к.1105, бр.рег.56/1, 54/1. Тактичко технички
подаци хидроавиона.
82
Ibid.
Војни архив, П. 17, к. 396. бр. 4, ф. 1, л. 1, Прилог 3, Stanje letećeg
83
parka 1. maja 1932. godine.
84
Први Вал До Вал 200 је био наоружан са два двоцевна турелна
митраљеза и једним подрепним митраљезом а исто тако и нови
Валови. Разлика је била у бомбардерском наоружању. Први Вал је
имао само две подвесне тачке за бомбе од по 500 кг док су нови
Валови имали поред ових још и по 4 подвесне тачке за бомбе од по
300 кг.
85
Војни архив, П.17. к.1105, бр. рег. 56/1, 54/1. Тактичко технички
подаци хидроавиона; Joachim Wachtel, Claude Dornier, Ein Leben fur
die Lufthart , Aviatic Verlag, 1989; Danijel Frka i Šime Oštrić, Hidroa-
vion Dornijer Val, Aero magazin, br. 2-3, decembar 1990.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
О трећем (W. Nr.245) знамо само да је израђен као
Do J II d Bis почетком 1934. године у матичном по-
гону Dornier Mamzell. Служио је у Luftwafe али је
већ марта 1935. године отписан и пребачне у фабри-
ку да би се и на њему извршиле модификације које
су захтевали Југословени. За прелет је добио при-
времену регистрацију D-6. На жалост за сада нисмо
могли да утврдимо који је од ова три авиона добио
који југословенски војно евиденцијски број.86
Једини познати удес са хидроавионима типа Wал
се десио када је се Wал број 256 преврнуо на слета-
њу недалеко од Боке. Срећом хидроавион је остао
да плу та те је још истог дана подигнут на палубу
дизалицом брода-матице Змај.
На почетку априлског рата у 21. хидроескадри-
ли, 3. хидрокоманде у Кумбору су се налазили Wа-
лови 251, 252, 253, 255 и 256. У саставу 26. хидрое-
скадриле, 2. хидрокоманде су били 257, 258, 259 и
260. Број 200 је био у радионици 3. хидрокоманде
на поправци, а у радионици 2. хидрокоманде се
налазио 254 који је чекао уградњу нових мотора.
Први напади на наше Wалове нису били успе-
шни због пребазирања на ратне локације, међу тим
без средстава за маскирање, везе са командом и
средстава ПВО, 9. априла је 26. хидроескадрила
поново нападну та и овај пут десеткована. После
овог напада су са уништених хидроавиона скину ти
митраљези, који су служили за одбрану од наред-
них напада. Чак је и оборен један непријатељски
авион. Два лакше оштећена Wала (258 и 260) преле-
ћу 11. априла за Боку, али је ускоро све било готово.
После примирја објављеног 15. априла, организо-
ван је прелет борбених хидроавиона у Северну
Африку, међу тим ни један Wал није узео учешћа у
овом прелету.
Према италијанским подацима у Боки је заро-
бљено 6 хидроавиона Wал (251, 252, 253, 255, 256 и
200), за 258 и 260 нема података о заробљавању.
Италијанска комисија за ратни плен је закључила
да су ови хидроавиони дотрајали за било какву
употребу и као такви остављени да иструну.
Змај
Средином двадесетих година Поморско ваздухо-
пловство је користило неколико база на Јадранској
обали, тако да се јавља потреба за бродом који би
био способан да транспортује хидроавионе и ре-
зервне делове између њих, као и да врши спасавање
летелица које су страдале у удесима. Стога је одлу-
чено да се у немачком бродоградилишту Deutsche
Werft у Хамбургу наручи један овакав брод. Нару-
чен је брод који је могао да понесе довољно залиха
и резервних делова за десет хидроавиона. Био је то
један од првих бродова специјално конструисаних
за тај задатак и сматран је као врло успело решење.
86
Војни архив, П.17. к.1105, бр. рег. 56/1, 54/1. Тактичко технички
подаци хидроавиона; Heinz J. Nowarra, Flugzeuge die Geschichte
machten Dornier Wal, Stuttgart 1992, 114, 117.
158
Градња брода почиње током 1928 године, када је
положена кобилица, да би брод био свечано пори-
нут 22. јуна 1929. године. Због одредаба Версајског
уговора, Змај није био наоружан у немачкој, већ је
класификован као ненаоружани помоћни брод.
Већ у септембру исте године брод је био довршен и
креће пут нове домовине. Док је пловио у висини
градића Флушинг у Холандији, 9. септембра, дола-
зи до хаварије и пожара на једном од бродских
мотора, тако да је био принуђен да се врати у Хам-
бург на неопходне поправке које су се одужиле на
следећих годину дана. Змај најзад стиже у Боку
Которску 30. августа 1930. године, где је довршено
његово опремање и наоружавање.87 Змај је у флот-
ну листу уведен као помоћни брод краљевим ука-
зом Пов. М. О. Бр. 6928 од 30. септембра 1930. го-
дине.88 Међу тим, стварно оперативан постаје тек
почетком 1931. године.
Званични тактичко технички подаци Змаја из
јануара 1941. године били су следећи деласман 2030
тона, дужина 76,5 м, ширина 13,6 м и газ 3,5 м. Брод
је имао два осмоцилиндрична четворотактна ди-
зел-мотора фирме МАН укупне снаге 3170 КС.
Брод је имао максималну брзину од 15 чворова при
чему је радијус био 4348 НМ. Крстарећа брзина је
била 10 чворова и тада је радијус био чак 9337 НМ.
Брод је, јануара 1941. године био наоружан са 2 то-
па 8,4 цм (83,5 мм) Шкода, једним двоцевним топом
40 мм Шкода, једним митраљезом 15 мм Збројовка
М38 и два митраљеза 7,9 мм. Брод је могао носити
105 мина Ц-15 или 120 мина Викерс. Раније док је
брод коришћен као тендер за хидроавионе на сре-
дини брода се налазила самарица (врста дизалице)
а иза ње, према крми, велика и пространа палуба
потребна за маневар са летелицама. У то време но-
сио је и један расклопљени хидроавион de Havilland
DH.60 Moth, који се налазио у посебном складишту
између надграђа и самарице, а који је по потреби
вађен из тог складишта и склапан на крми, а затим
спуштан у воду помоћу ње.89
Током службе у Југословенској краљевској мор-
нарици, Змај је углавном служио за превоз резер-
вних делова по хидропланским станицама Помор-
ског ваздухопловства на Јадрану. Забележено је да
је један једини пут кориштен за спасавање хавари-
сане летелице 1936. године у Боки Которској, када
се приликом слетања на немирно море превр-
нуо До-Wал број 256. Срећом те је летелица остала
да плу та на површини, тако да је Змај следећег дана
подигао самарицом на палубу. Због овог недостатка
87
Zvonimir Freivogel, н. д, 20; Zvonimir Freivogel, The Royal
Yugoslav Seaplane Tender & Minelayer Zmaj, Warship International
XXXVIII, Toledo 2001, 48; А. В. Дашьян и др., Флоты Второй
Мировой, Москва 2009, 551.
88
Списак Кр. бродова и јединица (по флотној листи) МО Бр.
16244/31.
89
Војни архив, П. 17, к. 1101, бр. рег. 8-21, к. 1100, бр. рег. 47/2,
Тактичко технички подаци бродова; Rene Greger, Yugoslav Naval
Guns and the Birth of the Yugoslav Navy, Warship International
XXIV, Toledo 1987.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
посла у оригиналној намени, Команда морнарице
одлучује да га претвори у минополагач. Ова идеја је
остварена током 1937 године, а исте године, заједно
са разарачем Дубровник и подморницама Храбри и
Смели, иде на крстарење током којег је посетио лу-
ке Пиреј и Истанбул. Од 1939. године служи као
командни брод флоте и у том својству присуствује
катастрофи разарача Љубљана јануара 1940. године
приликом упловљења у Шибеник.90
Пред почетак Априлског рата Змај добија зада-
так полагања минских поља по Кварнеру и испред
Шибеника. На жалост на овим минским пољима,
код острва Зларин, су потонули наши путнички
бродови Престолонаследник Петар и Карађорђе.
После априлске катастрофе, брод заробљавају
Италијани у Сплиту, али га ускоро предају Немци-
ма, на основу договора о подели ратног плена.91
У немачкој служби постаје 7. августа 1941. године
брод за спасавање летелица (Flugzeugbergungsshif)
и добија ново име Drache ( Змај). У међувремену је
појачана ПВО брода, уградњом једног митраљеза
Бреда М38 калибра 15 мм и два топа ФлаК30 кали-
бра 20 мм, а уграђени су и клизачи дубинских
бомби, којих је могао да понесе 12 комада. Већ 27.
децембра брод је прекласификован у трупни тран-
спортер и послат у Егејско море. У априлу 1942.
године одлази на ремонт у Трст, где је до августа
месеца преграђен у минополагач са капацитетом
крцања од 120 мина на палуби и још 120 мина у
бродским складиштима. Током овог ремонта је ски-
ну та оригинална самарица и замењена са две мање,
док је стуб старе обложен лимом, тако да је добио
изглед правог димњака. Старо наоружање је ком-
плетно замењено, тако да су уграђена два топа 10,5
цм/45 СК Ц/32, пет топова 3.7 цм/83 СК Ц/30 и шест
једноцевних топова 2 цм/65 Ц30. Такође је иза стуба
самарице и изнад крмене палубе уграђена платфор-
ма димензија 20 x 5 метара.92
Drache поново улази у оперативу 20. августа
1942. године, а Немци га опет преименују у Schif50,
6. новембра исте године. После тога креће у мисију
минирања Егејског мора, а у пар наврата врши и
минирање одређених локација на западној обали
Грчке. После капитулације Италије учествије у опе-
рацији Eisbär, када превози јединице пука Бранден-
бург, које заузимају острво Кос. Зајдно са минопо-
лагачем Булгариа, 8 октобра 1943 године, превози
ратни материјал за острво Кос, када их напада под-
морница HMS Unrulu која промашује Drache, али
успева да потопи Булгарију. Пар дана касније иста
подморница опет наилази на њега, али опет не
успева да постигне погодак. Најуспешнија опера-
ција коју је Drache извео је било полагање минског
поља код острва Псеримос и Калимнос у Додекане-
зу, која су требала да заштите немачке трупе током
90
Zvonimir Freivogel, н. д, 20; Zvonimir Freivogel, н. ч, 53.
91
Ibid, 21; Ibid, 53.
92
Ibid, 22; Ibid, 53; А. В. Дашьян и др., н. д, 551.
159
битке за Лерос. У овом минском пољу 22.10. на
мине налећу разарачи HMS Hurworth и ВП Адриас
(Грчки) класе Hunt. На мину прво налеће грчки
брод, којем је том приликом разнет прамац, а бри-
тански разарач креће да му помогне, такође налеће
на мину и тоне, заједно са 143 члана посаде. Адриас
ипак успева да се одржи на површини и уз губитак
21 члана посаде, сопственим погоном, стиже до
Александрије 6. децембра. Две ноћи касније, у исто
минско поље улеће и разарач HMS Eclipse, класе Е,
који је превозио око 200 војника из 4. Краљевског
пука из Источног Кента. Ударивши у мину, која га
преполовљава, тоне у року од неколико мину та. Од
173 морнара и 200 војника, страда 119 чланова по-
саде и 134 војника.93
Једна од занимљивијих епизода у животу Змаја
је сигурно било испитивање хеликоптера Flettner
Fl 282 Колибри. Наиме на Змају су била укрцана
два прототипа ове летелице, V6 и V10, са којима су
вршена испитивања током 1942. и у периоду јану-
ар-фебруар 1943. године. Тада је требало оценити
могућности ове летелице у противподморничкој и
противминској борби. Ови тестови су се показали
успешни само при лепом времену, тако да се уско-
ро одустало од њих.94
Током 1944. године брод доживљава још једно
пренаоружавање, када се скидају топови калибра
105 мм, а уграђују се топови 8.8 цм/45 СК Ц/30 и
појачава се ПВО уградњом два четвороцевна топа
2 цм ФлаК38.95
Током своје ратне каријере Змај је био мета не-
колико савезничких ваздушних напада током 1943.
и 1944. године, али је био само лакше оштећен у
два наврата. Међу тим, 29. септембра 1944. године
док се налазио на сидру у заливу Вати на острву
Самос, напада га неколико РАФ-ових авиона Bri-
stol Beauighter, који успевају да га запале, што до-
води до његове експлозије и погибије 11 чланова
посаде. Змај тоне два сата касније, а његова олупи-
на остаје на истом месту до 1967 године, када је
најзад изрезан.96
Хајнкел Хе-8
Доневши одлуку, на самом крају двадесетих, да
уведе у наоружање нови тип обалског извиђача,
који би заменио недовољно ефикасне ИО, југосло-
венско Поморско ваздухопловство је тражило по-
годан тип хидроплана. Један од типова који су
привукли пажњу Поморског ваздухопловства био
је и Хе-8. Фабрика Змај је 17. марта 1930. г. склопи-
ла уговор са фирмом Хајнкел којом је добила ли-
ценцу за израду једног хидроплана Хе-8 за шта је
93
Zvonimir Freivogel, н. д, 22; Zvonimir Freivogel, н. ч, 53-54.
Heinz J. Nowarra, Die deutschen Hubschrauber 1928-1945, Podzun
94
Pallas Verlag GmbH Friedberg 1980, 28 и 37; Zvonimir Freivogel, н. д,
22; Zvonimir Freivogel, н. ч, 54.
95
Zvonimir Freivogel, н. д, 22; Zvonimir Freivogel, н. ч, 54.
96
Zvonimir Freivogel, н. д, 22; Zvonimir Freivogel, н. ч, 54.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
Брод матица Змај
Command ship Zmaj
платила 7920 РМ.97 Пошто је купљена лиценца, ин-
жењери фабике Змај припремили су током 1930.
производњу једног примерка (прототипа) Хе-8 који
је својом конструкцијом од заварених челичних
цеви представљао новину за Змајев персонал. Радо-
ви у Змају текли су без асистенције власника ли-
ценце, а у исто време фабрика је радила на модифи-
кацији школског ФН у хидро-верзију.
Змајев Хе-8 био је троседи даљњи извиђач опре-
мљен мотором Гном Рон Јупитер VI 9ak 480 КС са
редуктором и није био исти као дански тип. У по-
четку је око мотора био постављен прстен, а касни-
је је закапотиран само блок мотора док су цилиндри
стрчали напоље. Апарат је могао да ради и неке
акробације. Испоручен је крајем 1931. године. По-
чев од следеће године, ПВ је вршило интензивна
експлоатациона испитивања Хе-8 истовремено са
чехословачким хидропланом Летов (Шмолик)
Ш-328В (Š-328V).98
97
Архив фабрике Змај, Кутија 1, Уговор о лиценци од 17. марта
1930. г.
98
Фотографија Хе-8 бр. 301 са некапотираним мотором снимљена
20. октобра 1933 у Шибенику, бр. филма 426, бр. фотографије 9201,
ПМ, Сплит.
160
Хидроплан Хе-8 често је називан само Хајнкел
(понекад и хидро-Хајнкел), а ПВ га је означило са
Х/Ј (Х/Ј) тј. Хајнкел-Јупитер и обележило са бр. 301.
Године 1938. промењен је број хидроплана Хе-8,
уместо бр. 301 (који је додељен једном Дорнијеру
До-Х) добио је нови бр. 192.99
У јануару 1941. Хе-8 налазио се на оправци у
радионици 3. хидропланске команде, заведен као
Ш.П.192, што значи да му је била промењена наме-
на у то време (од извиђача постао је Ш.П. тј. школ-
ски прелазни апарат). 100 На дан 17. априла 1941.
Хе-8 је прелетео у Грчку, а 20. априла стигао је на
Крит и пошто је оцењено да нема техничких ни
навигацијских подобности за прелет у Северну
Африку, остављен је на том острву.101
Алтернатива Хајнкелу је био чехословачки Шмо-
лик Ш-16Ј.1. Један од најславнијих типова чехосло-
вачке фабрике Летов (Letov Vojenská továarna na
99
Јанез Жеровц, Записани небу, Радовљица, 1991, 166 (фотографија
Хе-8 бр. 192).
100
Војни архив, п.17. к. 1105, бр. рег. 56/1, 54/1.
Детаљније видети у: Franjo Lolić, Dejstva Jugoslovenske
101
hidroeskadrile u Drugom Svetskom Ratu u sastavu RAF-a, Glasnik RV
i PVO 1/1976.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
letadla v. Praze) из Прага била је позната шеснае-
стица (šestnactka). Тим именом назван је основни
тип Летов (Шмолик) Ш-16, који је конструисао
инж. Шмолик (Alois Šmolik). Авион је био потпуно
металне конструкције и представљао је врхунац
конструкторског умећа и технологије свог времена.
Израђена су два прототипа Ш-16 (полетели у де-
цембру 1926. и августу 1927). Поред тога што су
направљене још 4 прототипске верзије модифика-
цијом серијских примерака, Летов је извршио ис-
поруке Летонији (око 20 Ш-16 током 1927/28), Че-
хословачкој (63 Ш-16, 20 ШБ-16 и 5 прототипова у
периоду 1929-31) и Турској (16 Ш-16Т током 1929-
30).102 Године 1929. започета је израда јединог хи-
дроавиона Ш-16Ј (В) за југословенско Поморско
ваздухопловство, насталог разрадом прототипске
верзије Ш-316103 и до новембра те године хидроави
он је био довршен у фабрици Летов у Прагу.104
Прво полетање са Влтаве извршено је 1. децембра
1929. године.105
Хидроавион, означен фабричком ознаком
Ш-16Ј.1 (Ш-16Ј.1), био је опремљен мотором Hi-
spano 12 Hbr са редуктором номиналне снаге 500
КС при 2000 о/мин106 и резервоарима од електро-
на,107 док су му дуралуминијумски пловци били
направљени по документацији фабрике Дорнијер.
Фабричка испитивања на реци Влтави била су за-
довољавајућа и хидроавион је пребачен почетком
1930. у хидробазу Дивуље код Сплита. У пролеће те
1930. г. хидроавион Шмолик је испитиван у III
Хидроавионској команди којом је у то време ко-
мандовао капетан фрегате Ник. Стајнфл. На Шмо-
лику је долетео чехословачки пилот мајор Топић.108
Испитивања су настављена на мору али после кра-
ћег времена установљено је да су пловци лоше
заптивени, а услед слабе антикорозивне заштите
јавила су се велика оштећења, како оплате тако и
конструкције пловака. После краћих испитивања
фабрика је прекинула развој хидро верзије Ш.16, а
102
Детаљни технички опис аероплана Ш-16 и дети у: Jane’s all the
worlds aircraft 1930, London 1930, 96c и нарочито Jane’s all the worlds
aircraft 1931, London 1931, 93c-94c. V. Nemeček, Česko-slovenska
letadla (I) 1918-1945, Praha 1983, 40; Ing. Jan Krumbach, Letov Š-16
(čast I), L + K, 1983; Malcolm Passingham, Le Letov Š-16 (I, II, III
partie), Avions No47, 48 i 49 из фебруара, марта и априла 1997; Jirí
Sehnal, Česko-slovenská letadla ve svete, ARtMI br.1/1992.
103
Ознака Ј је стајала за Југославију, а В за водни тј. хидроавион.
Jane’s all the worlds aircraft 1930, London 1930, 96c, René Grégr,
Jugoslávské námořní letectvo a naše letadla, L+K No 9/1995, 32;
104
Војни архив, пописник 17, к. 396. бр. 6, ф. 1, л. 11, Прилог 12,
Списак хидроплана Поморског ваздухопловства са мирнодопским
и ратним распоредом, техничким подацима и опремом. René Grégr,
Jugoslávské námořní letectvo a naše letadla, L+K No 9/1995, 32.
105
René Grégr, Jugoslávské námořní letectvo a naše letadla, L+K No
9/1995, 32.
106
Максимална снага мотора је била 580 КС. Jane’s all the worlds
aircraft 1931, London 1931, 35d. Наши аероплани Brege XIX су
имали исте моторе Hispano 12Hb али без редуктора. Технички
упут за аероплан Бреге XIX А2 Б2 Тип 1926, Београд 1930. г.
107
Први те врсте израђени у Летову.
108
Novosti u našoj hidro-avijaciji, Jadranska straža br. 6 (juni) 1930.
g, 167 – fotograija.
161
прототип је преузело југословенско поморско ва-
зду хопловство.109
Југословенско ПВ је после тога извршило моди-
фикацију хидроавиона Ш.16Ј уградњом нових пло-
вака британске фирме Шорт (Short) и наставило
интензивна експлоатациона испитивања заједно
са пробама хидроплана Хајнкел Хе-8. На испити-
вањима предност је дата Хајнкелу и 1931. године
била је предвиђена набавка 10 хидроавиона Хе-8
али због економске кризе, која је наступила, најпре
је дошло до одлагања њихове набавке а затим се
1933. године дефинитивно одустало од Хајнкела.110
Шмолик је служио у Поморском вазду хопловству
као једини примерак свог типа. Тај двокрилац са
крилима великог размаха био је пројектован као
извиђач даљњег дејства, и тако је званично и кла-
сификован у Поморском вазду хопловству мада је
служио и за друге задатке.111 Тако се на пример
1932. године налазио при 2. хидропланској коман-
ди у Дивуљама код Трогира.112 Хидроплан је доче-
као 1941. годину, мада није био у јединицама По-
морског вазду хопловства у априлу 1941, иако је
био у летном стању.113
Набавка тромоторних бомбардера у
Немачкој
На самом почетку тридесетих, једномоторни
бомбардери чинили су главнину бомбардерских
снага у већини земаља у свету. Увођење тежих ви-
шемоторних бомбардерских типова текло је веома
споро чак и у најразвијеним државама као што је
била Француска - њени пукови за дневно бомбар-
довање имали су 1931. још увек Бреге 19.114 Слично
109
Ing. J. Krumbach, Letov Š-16 (čast III); M. Passingham, Le Letov
Š-16 (I, II, III partie), Avions No47, 48 и 49 из фебруара, марта и
априла 1997; Jiri Sehnal, Ceskoslovenska letadla ve svete, ARtMI 1/1991;
René Grégr, Jugoslávské námořní letectvo a naše letadla, L+K No
9/1995, 32.
110
René Grégr, Jugoslávské námořní letectvo a naše letadla, L+K No
9/1995, 32.
111
Његова званична класификација је била Хидроплан за далеко
извиђање. Летов Ш-16Ј је био двоседи двокрилац. Маса празнох
хидроавиона је била 1925 кг а нормална полетна маса 2910.
Максимална брзина на површини мора је била 210 км/х, практични
врхунац лета је био 5300 м. Хидроавион није носио бомбе али је
зато имао релативно јако стрељачко наоружање: један
синхронизовани пилотски митраљез, један удвојени извиђачки
митраљез на турели и један извиђачки митраљез за гађање кроз
реп. Војни архив, пописник 17, к. 396. бр. 6, ф. 1, л. 11, Прилог 12,
Списак хидроплана Поморског ваздухопловства са мирнодопским
и ратним распоредом, техничким подацима и опремом. У
Поморском ваздухопловству је називан једноставно Шмолик, а
био је обележен са бр. 300. Године 1938, извршена је ревизија
обележавања (због увођења хидроплана До-Х који су добили
бројеве од 301 на даље) па је Шмолик добио нови бр. 191. У
пилотским књижицама често је записиван и као Шмолик 300
(Шмолик 191) или као Шмолик 191 ХС 500 КС.
112
Архив ВИИ, попосник 17, к. 396. бр. 6, ф. 1, л. 11, Прилог 12,
Списак хидроплана Поморског ваздухопловства са мирнодопским
и ратним распоредом, техничким подацима и опремом.
113
Фотографије из Поморског Музеја, Сплит.
Детаљније видети у: C. Rougeron, L’aviation de bombardement
114
tome I, Paris, 1936. нарочито 183-238.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
је било и у Краљевини Југославији (КЈ) - почетком
тридесетих, Ваздухопловство војске (ВВ) имало је у
наоружању само једномоторне бомбардере Бреге
19Б2, а нешто тежи, такође једномоторни, Бреге
19/7 управо су улазили у службу. Подстакну то но-
вим теоријама и ставовима о ваздушном рату, о ко-
јима се нашироко писало у страној и домаћој струч-
ној ваздухопловној литератури,115 Ваздухопловство
војске се заинтересовало за тешке бомбардере. У на-
мери да пронађе одговарајући тип, који би био пого-
дан за увођење у наоружање, Команда ваздухоплов-
стваје одлучила 1931. године да набави мањи број
тромоторних бомбардера различитих типова, ради
упоредног испитивања њихових особина, пре доно-
шења коначне одлуке о избору будућег типа тешког
бомбаша. Из практичних разлога, сви изабрани ти-
пови опремљени су моторима Јупитер, додуше не-
што другачијим верзијама од домаћег модела тог
мотора. Наручено је 6 авиона три различита типа, по
два немачка Дорниер До-Y и Јункерс Г.24 и два чехо-
словачка Авиа Ф.39. Свих 6 тешких бомбардера ис-
поручено је 1932. године.116
Дорние Do-Y
Dornier Do Y је други бомбардер конструисан у
команији Дорние (Dornier Flugzeugwerke). Рад на
конструисању авиона започео је 1930. године и то
као даљи развој првог Дорниевог бомбардера До
П из 1928/29. године. Главна разлика је била у то-
ме што је Do Y имао три а До П че тири мотора.
Оба су званично промовисана као транспортни
авиони. Из њих је директно развијен први немач-
ки оперативни бомбардер До 11. Била је предвиђе-
на и цивилна верзија До У (Do U) али она никада
није реализована. Треба нагласити да и До-П и
Do-Y у ствари воде порекло од нереализованог
Дорниевог пројекта борбеног двомоторног више-
седа (Kamplugzeug) До-Н замишљеног 1926. го-
дине да задовољи захтеве за модерним вишемо-
торним вишеседим борбеним авионом основном
техничком компоненетном тада модерне вазду хо-
пловне доктрине ђенерала Дуе та.117 Из Дорниеа
До-П и Do-Y Немци ће директно развити свој пр-
115
Поред поменуте C. Rougeron, L’aviation de bombardement tome
I, Paris, 1936. видети обавезно P. Vauthier, La doctrine de guerre du
général Douhet, Paris, 1935 у којој се даје детаљан преглед свих
радова на ову тему и то не само Дуетових.
116
Детаљније о набавци тромоторних авиона видети у Д. Алексић,­
Н. Ђокић, Набавка ваздухопловног материјала из Чехословачке за
потребе ваздухопловства војске и морнарице Краљевије
Југославије, Токови историје бр.1-2/2007, Београд 2007, 43-64.
117
Werner v. Langsdorf, н. д, 26; H. –P. Dabrowski, Dornier Do 23 und
die Vorlaufer Do F, 11 und 13, Podzun – Pallas – Verlag, Friedberg 1994,
6; Helmut Stützer, н. д, 124; Rupert Reisinger, Eine seltenes Stück aus
dem Hause Dornier - Die Geschichte det Do Y Teil 1, Flugzeug 3/1996,
54 – 56. текст истог аутора: Dornier Do Y in Jugoslawien, Flugzeug
1/1998, 21-22 има много грешака премда има, наравно тачних
података али пошто представља само компилацију неких раније
објављених такође прилично непоузданих радова домаћих и
страних аутора нећемо га користити јер би потрошили превише
простора на побијању неких тврђења.
162
ви бомбардерски авион серијски произвођен. Био
је то двомоторни Дорние До-Ф чији је развој запо-
чео 1931. године а који је први пут поле тео 7. маја
1932. године. Још пре завршетка иситивања која
су трајала током 1932. и 1933. године (наредбом
Reichsluftfahrtministerium промењена је 1933. годи-
не ознака у До-11а) крајем 1933. године је поле тео
први серијски авион До-11Ц званично намењен
као теретни и поштански авион. Након израде 7
авиона ове верзије 1934. године ући ће у серијску
производнју верзија До-11Д од које ће се произве-
сти до краја 1935. године 133 примерака (од чега до
краја 1934. године 77). До-11Д ће бити и извезен у
Бугарску. У међувремену ће 13. фебруара 1933. го-
дине полетети прототип авиона До-13а који ће,
након израде и другог (До-13б), трећег (До-13ц),
четвртог (До-13д) и петог прототипа (До-15е) мале
нулте серије од 7 авиона под ознаком До-13Ц ући у
масовну серијску производњу 1934. године под
ознаком До-23Ф (са мотором BMW VId). Среди-
ном 1935. године појавиће се и До-23Г (са мотором
BMW VIU). Авиони До-11 ће у време формирањ
Немачког ратног вазду хопловства (Luftwafe) бити
са авионима Ју-52/3 бити први немачки бомбраде-
ри. Пошто ће после врло кратког времена бити
замењени авионима До-23 биће пребачени на за-
датке обуке (C-2 Fliegerschulen). Од лета 1936. го-
дине приспећем новијих бомбардера и бомбардери
До-23 ће бити повучени на задатке обуке (C-Flie-
gerschulen). Оба типа бомбардера (До-11 и До-23)
дочекаће Други светски рат као школски бомбар-
дери.118 На авионима До-11 и До-23 смо се оволико
задржали да би показали да југословенски авиони
Do-Y у време кад су уведени у наоружање уопште
нису били застарели јер су били иста технолошка
генерација са овим немачки авионима. Шта више
захваљујући снажнијим моторима били су нео-
спорно, по свим параметрима бољи од До-11 а
мање више равноправни бомбардерима До-23.
За нове авионе Do-Y је била заинтересована једи-
но Краљевина Југославија коjа је 21. маја 1931. годи-
не наручила 4 ових авиона с тиме да два буду испо-
ручена 1931. а два 1932. године. Плаћање је требало
извршити на име ратних репарација. Званично су
класификовани као транспортни (Frachtlugzeuge)119
па су као такви рађени у главној Дорниевој фабри-
ци у Менцелу (Stammwerk von Dornier in Manzell)
код Фридрисхафена премда је Немачкој била забра-
њена израда борбених ваздухоплова. Први лет про-
тотипа (W. Nr. 232) је извршен 17. октобра 1931.
године на аеродрому саме компаније Friedrichsha-
fen – Löwental. Авион је био слободноносећи висо-
кокрилац са широким пространим трупом и неуо-
118
H. P. Dabrowski, н. д, 6, 11, 18; Helmut Stützer, н. д, 125-127.
У фабричком рекламном материјалу и ваздухопловној штампи
119
тога периода, нови тромоторац До-Y класификован је као велики
транспортни и бомбардерски авион (Fracht-und Bomben
Grosslugzeug) или транспортни и теретни авион (Fracht- und
Lastenlugzeug). Прва класификација односила се на евентуалне
војне, а друга на цивилне купце.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
бичајеним распоредом мотора (два у крилним
гондолама, а један у гондоли изнад централног дела
крила). На пробним летовима се показало да посто-
ји снажан флатер на спољним крајевима крила а и
мотори су се прегревали. И други авион (W. Nr. 233)
је такође први пут полетео са овог аеродрома али је
имао скраћен размах крила за 0,7 м и ојачану струк-
туру крила. Међу тим, у међувремену се ситуација
искомпликовала око начина плаћања. Амерички
председник Ховер је 1. јула 1931. године прогласио
познати Hoover-Moratoriums којим је немачка на
годину дана била ослобођена плаћања репарација. У
новембру 1931. године немачко министарство фи-
нансија (Reichsinanzministerium) је одбило да плати
за прва два авиона RM 570.591 а пошто су и југосло-
венске власти одбијале да плате комапнија Дорние
је дошла у врло незавидну ситуацију. Због тога су
током јануара 1932. године оба авиона добивши
привремене регистрације (D-3 и D-6) кренули у
промотивни обилазак Аустрије, Мађарске и Руму-
није који се завршио без резултата. Тек после дуго-
трајних преговора немачке власти су платиле и два
авиона (W. Nr. 232 и W. Nr. 233) су крајем 1932. го-
дине са привременим немачким регистрацијама,
преко Wien-Asperna прелетела за Београд.120
Дорние је 1932. године имао у изради преостала
два југословенска авиона Do-Y (W. Nr. 243 и W. Nr.
244) али југословенске власти нису желеле да их
преузму по новим условима тј не на име ратних
репарација већ да саме плате. Премда су авиони
били у завршној фази израде и готово идентични са
прва два примерка Дорние им је променио ознаку
у До 15 са циљем да са њима учествује на тендеру
који је расписало Одељење за наоружање немачке
армије (Heereswafenamtes) за нови брзи путнички
авион (Schnellverkehrslugzeugs). Међу тим, До 15 су
одбили и Lufthansa која је требала да прва користи
будуће брзе путничке авионе а и дипл- инг. Ролуф
Лухт (Roluf Lucht) инжињер за наоружање у немач-
кој армији (Dipl.-Ing. im Heereswafenamt) а касније
главни инжињер у Техничком одељењу Министар-
ства ваздухопловства (Cheingenieur im Technischen
Amt des Reichsluftfahrtministeriums). Иначе, на
основу захтева постављених на овом тендеру не-
што касније ће се појавити познати авиони Хајнкел
Хе 111 и Јункерс Ју 86 као и најпознатија предратна
конструкција компаније Дорние До 17.121
Након овог неуспеха преостала два авиона Do Y
су неко време остала у Менцелу а затим су преба-
чена у Швајцарску у Дорниеов погон у Алтенхајну
(AG für Dornier-Flugzeuge Altenrhein). Овде су су-
штински модернизовани и опремљени знатно ја-
чим моторима Gnôme Rhône 9Kers. Мотори су до-
били НАКА (НАЦА) прстенове и трокраке елисе,
крила су била смањеног размаха са лименом опла-
120
EADS-Archiv, Dornier, Kurzgeschichte der Do Y von Dir. Eugen
Jäger; Helmut Stützer, н. д, 124.
121
EADS-Archiv, Dornier, Kurzgeschichte der Do Y von Dir. Eugen
Jäger.
163
том испод спољних секција. Авиони су добили и
нове прозоре на носу и другачије обликоване окло-
пе точкова. Добили су и нове фабричке бројеве (W.
Nr. 555 и W. Nr. 556). Оба су сигурно довршена
1936. године након чега су добили привремене
швајцарске регистрације HB-GOE и HB-GOF. Дор-
није је изгубио много времена и пара тражећи бо-
ља техничка решења, али главни проблем фирме
био је недостатак интереса немачких власти за да-
љи развој тога типа. Компанија је била приморана
да утроши 550.000 рајхсмарака и после тешких
преговора с југословенском владом постигнут је
крајем 1935. године начелни споразум о наруџби-
ни. Наиме у новембру те године Дорнијер је посе-
тила једна југословенска комисија са задатком
пријема делова за већ постојеће авионе До-Y па су
то приликом Југословени, у начелу сагласили да
купе и ова два авиона. Из непознатих разлога Кра-
љевина Југославија их је преузела тек 7. марта
1937. године. Током прелета слетела су 8. марта
1937. на LOWA аеродром у Wien Aspern-у код Бе-
чу, а дан касније стигли у Земун и одмах уведени у
састав 261. Вазду хопловне групе. Београдски лист
Време забележио је да је југословенски премијер др
Милан Стојадиновић летео у једном новом аеро-
плану До-Y. По немачким подацима изгледа да је
тек 22. марта 1937. године извршена званична при-
мопредаја.122
Премда су највише коришћени за испитивање и
оцењивање могућности вишемоторних бомбрдера,
Вазду хопловство војске је често користило велике
тромоторце на разним митинзима широм земље.
Приликом посете румунског принца Николе, два
До-Y учествовала су 20. септембра 1933. године на
великој паради на земунском аеродрому, а два дана
касније превезли су краљевског госта и пратњу у
Краљево и Нови Сад. У октобру 1934. године, то-
ком сахране краља Александра, До-Y и други тро-
моторци летели су изнад манастира Опленац. Го-
дине 1935. До-Y наоружани су митраљезима Дарн
7,7 мм а током следеће године учествовали су на
војним маневрима. На дан 10. јануара 1936. године,
Команда ВВ издала је свим домаћим фабрикама
аероплана понуду за уградњу мотора К-9 на авионе
До-Y и Ф.39 уз информацију да је безуспешно пре-
говарала и са произвођачима Јункерс и Авиа (од те
уградње није било ништа).123
Средином августа 1937. један До-Y био је на
оправци, а три су била у оперативном стању. У
септембру, 5 тешких бомбардера учествовало је на
маневрима у Словенији, од тога броја два су До-Y
122
Ibid; Oiziell CH Zivilregister HB-G… МЈВ, Збирка С. Зрнић,
кутија ВОЦ II/1; Време, 13. март 1937; Handbuch der Luftfahrt
Jahrgang 1939, Munchen - Berlin 1939, 341; DORNIER, Eine
Dokumentation zur Geschichte des Hauses Dornier, Dornier GmbH,
1983, 121.
123
Архив фабрике Змај у фабрици Змај у Земуну, К. 1 - фасцикла
Команда Ваздухопловства 1932-1937 (Понуда Команде ВВ од 10.
јануара 1936. фабрици Змај за уградњу мотора К-9 на До-Y и Ф.39);
филмски запис сахране Њ. В. Краља Александра.
 Небојша Д. Ђокић, Радован M. Радовановић
нове верзије. Два старија примерка (бројеви 232 и
233) пребачена су 8. октобра исте године у ВТЗ
Краљево ради генералне оправке. У заводу су оста-
ли дуже време због застоја увоза потребних резер-
вних делова. Оба авиона добила су нове домаће
моторе Јупитер 420 КС. Половином августа 1938.
сва четири До-Y била су у исправном стању.124
Почетком 1938, новоформирана 81. вазду хопло-
ван група (пренумерисана 261. вазду хопловна гру-
па) пребачена је у Мостар. У мају 1939. извршена је
генерална ревизија другог пара До-Y (555 и 556) и
том приликом су им уграђени нови домаћи мотори
ИАМ К-9 (ИАМ - Индустрија аеропланских мото-
ра у Раковици). После септембра 1939, До-Y су
пребачени на помоћне задатке. Током 1940, До-Y
са моторима К-9, пребојени новом тробојном ка-
муфлажом, коришћени су у Панчеву а у лето те
године на вежбама у Мостару.
Авиони До-Y класификовани су у ВВ као дневни
и ноћни бомбардери. Поред опште ознаке До-Y
(писане и као До Y или До-Y). Немци су понекад
означавали ранију верзију са До-Y I, док је други
пар добио ознаку До-15. Исту општу ознаку До-Y
задржало је и Вазду хопловство војске, мада је по-
некад користило и ознаку Дорније До-Y Бн (при
чему је Бн била скраћеница за ноћни бомбардер).
Ознаци је често додаван и назив типа мотора па је
ознака писана као: Дорније До Y Бн 3 х Јупитер 420
КС или До Y Бн 3 х Гном-Рон К-9 600 КС (скраће-
но: До-Y Јупитер и До-Y К-9). Фабрички бројеви
(232, 233, 555 и 556), исписани на реповима, задр-
жали су се до 1940. а велики бели ескадрилски
бројеви (168, 169, 170 и 171, респективно) исписа-
ни су на труповима од 1937. године. Почетком
1940, извршено је обележавање новим ЕвБр 3221-
3224.125
Авиони До-Y нису учествовали у Априлском
рату, за разлику од остала два типа тешких бом-
бардера. Авиона До-Y није било ни у једној једини-
ци Вазду хопловства војске пред Априлски рат. Сва
четири су се налазила у Краљеву где су у тамошњој
фабрици авиона требали да буду модификовани у
транспортне авионе оспсобљене за превоз и изба-
цивање падобранаца. Требало је да добију исту
намену као и Фокери Ф.39. Вероватно је била пред-
виђена и унификација на мотор К-9. Немци су за-
пленили у Краљеву сва че тири До-Y, а један од њих
летео је код Хрвата обележен њиховим војно-еви-
денцијским бројем 1601. У јануару 1942. био је у
Сарајеву у саставу 9. јата хрватског Бојног зрако-
пловства (БЗ). Извршено је само неколико летова,
а у лето 1944. тај авион је постављен (заједно са
124
Војни архив, П. 17, К. 38, Ф. 1, Д. 9 (Извештај Оперативног
одсека ђенералштаба ВВ, Стр. пов. В. \. Бр. 890 од 18. августа 1937;
Miroslav Filipović, Kraljevski avioni, Kraljevo 1995, 111.
125
National Archives, Washington, Microcopy T-177 Reel no. 17 -
Reichsluftfahrtministerium GL/LwB; Luftwafenbeute 1941, Jugoslawien
(bis 20. 5. 41), попис свих авиона Ваздухопловства војске које су
Немци запленили до 20. маја 1941 (превод документа објављен у
YASIG No1-4, 2000).
164
авионом Амио) на писту рајловачког аеродрома
као мета за англо-америчке бомбардере.126
Јункерс Г24нао (Г.24Бн5)
Јункерси Г23 и Г24 су били тромоторни, потпуно
метални нискокрилци, намењени путничком сао-
браћају. Јункерс Г24 је замишљен као увеличана
верзија једномоторног авиона Јункерс Ф13 ињегов
конструктор га је конструисао такође као једномо-
торни авион. По условима Версајског мировног
уговора Немачка је могла да на своје авионе уграђу-
је само моторе мале снаге па је тако Јункерс Г24
довршен као тромоторац али са моторима мале
снаге. Као такав Јункерс је могао да лети али није
могао да буде успешан комерцијални авион па је
планирано да се тромоторни Јункерси Г24 продају
иностраним авио компанијама у којима би се одмах
та три мотора заменила једним јаким мотором (на
пример Napier Lion од 450КС). Међу тим Савезнич-
ка контролна комисија је оценила да је Јункерс Г24
војни авион и забранила је његову израду. Јункерс
је тада разрадио нову, у основи готово идентичну
конструкцију названу Јункеср Г23 коју је савезнич-
ка комисија допустила чак и у једномоторној вер-
зији са образложењем да је то чисто цивилни – са-
обраћајни авион.127
Јункерс је наставио да израђује авионе Јункерс
Г24 и Г23 као тромоторне јер је ова конфигурација
постала популарна због безбедности јер су тромо-
торци и код отказа једног мотора могли да наставе
летење без проблема. Јункерс Г24 је израђиван у
три главне серије, зависно од типа уграђеног мото-
ра. У периоду од 1925. до 1929. године најмање 72
авиона овог типа је израђено од којих 26 за Луфт-
ханзу. Интересантно је да управо Луфтханза одлу-
чила да модификује своје Г24 у једномоторце. Прва
модификација је извршена марта 1928. године тако
што су крила скраћена и са њих скину ти мотори
док је мотор у трупу замењен снажним мотором
BMW VIU. Јункерс је ову верзију означио са Ф24ко.
Укупно је 11 авиона Г24 преправљено на овај начин
између 1928. и 1930. године. Већина њих је јула
1933. године уместо мотора BMW добила моторе
Јумо 4. Овако модернизовани авиони су добили
ознаку F24kаy и готово сви су ушли у други светски
рат као транспортни авиони за превоз терета.128
Совјетски Савез је био заинтересован за војну
верзију авиона Г24. Најпре је конструисана бом-
бардерска верзија G24nao са три мотора Гном Рон
126
NAW, T-117-17; Tihomir Likso - Danko Čanak, Hrvatsko ratno
zrakoplovstvo u Drugome svjetskom ratu / The Croatian Air Force in the
Second World War, Zagreb 1998, 42 (tablica 2).
127
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 165c - 166c;
Helmut Stützer, н. д, 157-58; Wolfgang Wagner, Hugo Junkers Pionier
der Luftfahrt - Seine Flugzeuge, Bernard & Graefe Verlag, Bonn 1996,
230-234.
128
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 165c - 166c;
Helmut Stützer, н. д, 157-58; Guenther Stauch (editor), Das Große Buch
der Lufthansa, Geramond Verlag, Munich 2003.
 НАБАВКЕ НАОРУЖАЊА ИЗ ВАЈМАРСКЕ НЕМАЧКЕ ЗА ПОТРЕБЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ
али су Совјети тражили стандардне моторе па је
тако и урађено. Нова, војна верзија је означена са
К30 и израђивана је у A.B. Flygindustri у Limhamn-у
у Шведској. У ствари делови за авионе су израђи-
вани у Јункерсовој фабрици у Dessau а затим бро-
дом превожени у Лиман где су склапани под озна-
ком R42. СССР је 1925. и 1926. године наручио 23
ових авиона од којих је већина војну опрему и на-
оружање добила већ у шведској фабрици а мањи
број је пребачен у СССР без војне опреме и наору-
жања да би били склопљени у Јункерсовој фабрици
у Фили код Москве. Јункерси К30 (тј R42) су у Со-
вјетском савезу означени као ЈуГ-1. Чилеу је 1926.
године испоручено 6 авиона R42 док су 3 шпанска
и 2 југословенска примерка као већ готови авиони,
али без опреме и мотора враћени из Лимана у Де-
сау где су довршени и шпански под ознаком К30 а
југословенски G24nao.129
Авиони рађени су у три производне серије: Г.23
чинили су прву серију (21 авион, W. Nr. (Werknum-
mern или c/n) 831-851), Г.24 другу (25 авиона, W.
Nr. 902-926) и трећу (42 авиона у заузетом низу W.
Nr. 927-968). Године 1925. направљени су авиони до
W. Nr. 920, 1926 до 950, 1927. до 960, 1931 до 965 и
1932. до 968 (последња три).130
Југословенски ваздухопловни кругови упознали
су веома рано Јункерсов тромоторац. После посете
Румунији и Грчкој, шведски цивилни авион Јункер-
совог типа S-AABA W. Nr. 931 приспео је 13. авгу-
ста 1926. на привремено ваздухопловно пристани-
ште у Панчеву у циљу приказа. Пред начелником
Одељења за ваздухопловство и ваздухопловним
официрима извршена је серија демонстрација а 17.
августа авион Г.24а одлетео је у Нови Сад на приказ
и пробу. Том приликом рекламирано је да се трго-
вачки (цивилни) аероплан може за само 3 сата
преправити у ратни (избацивањем седишта и уград-
њом турела и носача бомби).131
У склопу одлуке Ваздухопловства војске о набав-
ци вишемоторних вишеседа, наручена су два Јун-
керсова бомбардера иако је, у то време, тај авион
био прилично застарео као бомбардерски тип. На-
бавка је извршена преко компаније Аеропут (Не-
мачка још увек није могла да извози борбене авио-
не), а испоруке су ишле на рачун репарација. У јулу
1931. југословенска комисија коју су сачињавали
посланик Балугџић, Светомир Рашић и Станислав
Винавер посетила је фабрику у Десау.132
Фабрика је испоручила два авиона оригиналне
бомбардерске верзије Г.24нао на којима су биле
129
Jane’s all the world’s aircraft 1930, London 1930, 227.
130
Günther Schmitt, Hugo Junkers and his Aircraft, Transpress, VEB
Verlag fur Verkehrswessen, Berlin 1988, 103-104, 151-153; Junkers G
23, G 24 und F 24, Luftfahrt International Nr. 10, Juli-Avgust 1975,
1551-1527.
131
АВИИ П. 17, К. 364, Ф. 3, Д. 3, листови 27-29 (Билтен бр. 53, 1.
септембар 1926); Karl Ries, Recherchen zur Deutschen Luftfahrzeugrolle,
Teil I, 1919-1934, Mainz 1977, 75; фотографија Г.24 С-ААБА у
Новом Саду, МЈВ, ул. књ. 798, К. 46.
132
Политика, 1. јул 1931; ВГ бр. 7/1931.
165
извршене одређене измене од којих је најзначајни-
ја уградња снажнијих мотора Јупитер од 480 КС.
Југословенски авиони су израђени у шведској фи-
лијали 1928. године као К30 али су остали непро-
дати. Након наруџбине јула 1931. године пребаче-
ни су у матичну фирму у Немачкој где је извршено
склапање и завршна монтажа (без наоружања)
при чему су доведени на стандард оригиналне
бомбрадерске верзије Г24нао уз неке, као што смо
навели, модификације. Југословенски авиони би-
ли су последњи произведени примерци типа Г.24
(W. Nr. 967 и 968).133 Авиони су довршени октобра
1931. године али су због истих проблема као и код
Do-Y испоручени тек крајем 1932. године са при-
временим немачким цивилним регистрацијама
D-4 и D-5.134
Служба бомбардера Г.24 у Вазду хопловству вој-
ске била је слична као код друга два типа тешких
тромотораца. У лето 1937. године само је један
авион био исправан, а годину дана касније оба.
Јункерси су и 1938. још yвек класификовани као
дневни и ноћни бомбардери, мада су коришћени и
до тада за транспорт и везу између аеродрома,
тренажу летача на задацима навигације, радио-го-
ниометрије, фото снимања итд. У каснијем перио-
ду службе рађене су генералне оправке Г.24 у Ика-
русу и тада су уграђени домаћи мотори Јупитер.
У Вазду хопловству Војске авиони су били по-
знати као Јункерс Г.24Бн (понекад по француском
начину обележавања Г.24Бн и Г.24Бн5) или по мо-
торима Јункерс 3 х Јупитер. За обележавање су ис-
коришћени оригинални фабрички бројеви (на
вертикалним стабилизаторима исписани су броје-
ви 967 и 968 и фабрички назив верзије, Г.24 нао). У
књижицама летења авиони су записивани као: Јун-
керс Г.24 Бр. 967 или Г.24 Но968. Када су 1940.
уведени нови војно-евиденцијски бројеви (ЕвБр),
Јункерси су обележени са БР. 3201-3202, као први у
низу за вишенаменске авионе.
Оба Г.24 уништена су априла 1941. у околини
Мостара. Један авион (без камуфлажног бојења и
вероватно неисправан), постављен као мета на
писти аеродрома Ортијеш, уништен је 6. априла
при нападу на тај аеродром. Други Г.24 провео је
више од шест месеци у Краљеву пре него што је
оправљен, камуфлажно пребојен и упућен марта
1941. у Вазду хопловну школу гађања у Мостарy.
Изгорео је крајем Априлског рата на аеродрому
Јасеница.135
133
Званична фабричка ознака ових авиона је била J0967 и Ј0968.
Helmut Stützer, н. д, 157-58; Шиме Оштрић, „Бојни вишесед
134
Јункерс Г. 24нао“, Наша крила бр. 11, октобар 1996.
135
АВИИ, П. 17, К. 66, Ф. 1, Д. 49 (Изјава бојника Винка Булата
дата 11. фебруара 1942, по ступању у војску НДХ); кино филм
(кинограм у листу Наша крила, бр. 11, октобар 1996). На кино
филму виде се остаци изгорелог камуфлажног Г.24 (мотори,
кабина и реп) на почетку писте аеродрома Јасеница.
 SUMMARY
Purchase of weapons from Weimar Germany
for the Army of Kingdom of SCS/Yugoslavia
Небојша­Ђокић, Радован­Радовановић
Kingdom of SCS acquired German weapons in sev-
eral ways. First, some of them were legacy of the Ser-
bian Army. Lot of these were captured in inal opera-
tions in 1918 whether directly from Germans or
indirectly from Bulgarians. Certain amount of equip-
ment Serbia received from Germany as part of war
reparations. Some were also bought from German
companies in Germany and abroad. Finally, some were
bought on the third market, irst of all in Czechoslova-
kia (e.g. Mauser riles).
On July 21, 1921 Kingdom of SCS bought 6 mine
carriers class M 97 for 1.4 million marks each. These
mine carriers were oicially bought as tugboats. They
became part of the Navy Fleet in 1923 by King’s Decree
M.No. 13425/0. Their names were Galeb –GL (Sea
Gull), Labud – LB (Swan), Jastreb – JS (Hawk), Kobac
– KC (Sparrow Hawk), Orao – OA (Eagle) and Sokol
– SK (Falcon). Cruiser Niobe was left from German
Fleet Chartson June 24, 1925. In the same year it was
sold to Kingdom of SCS. During 1925 and 1926 it was
being repaired in Deutschen Werken AG Shipyard in
Kiel. It entered Fleet charts in 1926 by King’s Decree
M.No. 13812/0 as training vessel named Dalmacija.
In 1926 Ministry of the Army and Navy ordered 10
hydroplanes of type Do-D (Werk Nr. 131-140) and one
Do-J Val from the Dornier Company. During trials,
one plane was destroyed (Werk Nr. 131-140) so a new
one was delivered instead. In Navy Air Force, Do-D
planes received serial numbers 201-210. The second
order of 14 hydroplanes was ordered was delivered in
August 1929 as part of German war reparations. First
ones were delivered as torpedo hydroplanes and the
second ones as bombers and reconnaissance planes.
Soon after, in 1930, a decision was made to purchase
six more hydroplane of the same type with Gnome-
Rhone Jupiter 480HP engines. These were Do-J II 8
Tonnen-Wal hydroplanes, most probably version Do J
IIa Bos or Do J IIb Bos but with Gnome Rhone Jupiter
engines instead of original BMW VI. Navy Air Force
designated them as Do–Val/J (251-256). Planes 253
and 256 had their Jupiter engines replaced with Kestrel
XVI engines. Eight Wal, also version Do J Militär Wal,
was bought in 1935 and was more or less identical to
the irst one. His designation number was 257. The last
three planes (258-260) with Hispano-Suiza 12Ydrs
engines were bought in 1936.
Zmaj factory signed a contract with whit the Heinkel
Company on March 17, 1930 to licence produce one
hydroplane type He 8 for the price of 7920 Reich
marks.
Kingdom of Yugoslavia was the only customer in-
terested in new Do-Y planes. They ordered 4 of these
166
arranging that two of these should be delivered in 1931
and two in 1932. The purchase was to be arranged as
part of war reparations. These planes were oicially
designated as cargo planes. Prototype trial light hap-
pened on October 17, 1931 on the airield of the Frie-
drichshafen – Löwental Company. In November 1931
German Ministry of Finance refused to pay the order
of irst two planes RM 570.591, and when Yugoslav
government also refused to pay the Dornier Company
found itself in diicult situation. After series of diicult
negotiations German Government accepted to pay for
planes and two of them (W. Nr. 232 и W. Nr. 233) with
temporary German registrations lew to Belgrade via
Wien-Aspern. Dornier had remaining two planes on
production lanes but Yugoslavs didn’t want to accept
new conditions of payment: to pay for themselves in-
stead on the account of war reparations. Although
planes were almost complete and almost identical to
those delivered, Dornier changed their designation to
Do 15 and decided to participate in the tender for new
passenger plane in which they were denied. After this
failure, planes remained for a while in Mentzel and
were then transferred to Dornier’s compound in Alten-
hein, Switzerland. Essential modernization then fol-
lowed, adding improved and more powerful Gnome-
Rhone 9Kers engines. New serial numbers were added
(W. Nr. 555 и W. Nr. 556). They were inished by the
end of 1936 receiving temporary Swiss registration
numbers HB-GOE and HB-GOF. After hard negotia-
tions with Yugoslavian Government, an agreement on
acquisition was found by the end of 1935. For unknown
reasons Kingdom of Yugoslavia took them over on
March 7, 1937.
According to decision of Air Force HQ, two Jun-
kers’ bombers were ordered, although the plane was
obsolete as bomber at the time. Deal was inished
trough company Aeroput because Germany still
couldn’t export ighting planes. Entire acquisition was
ordered on account of war reparations. In July 1931,
Yugoslavian commission visited factory in Dessau.
This factory delivered two bombers of original type G
24nao with certain modiications, primarily addition
of powerful Jupiter 480hp engines. Yugoslavian planes
were made in Swedish franchise in 1928as type K 30,
but were never sold. After the 1931 order, they were
transferred to Germany where inal works have been
done scaling them to original bomber type G 24nao.
Yugoslavian planes were the last planes of the type
made. Planes were inished by the end of 1931, but
were delivered for known reasons as with Do Y by the
end of 1932 with temporary German registration
numbers D 4 and D 5.