Transkript DREVNIKA br.

99
Parazitska tvorevina Albanija 2. deo

U prošloj emisiji smo dotakli pocetak stvaranja Albanije kao države i

okupljanje plemena sa idejom da se napravi kneževina, kraljevina ili već
nešto slično što bi bio poseban entitet. Sama po sebi kao što smo rekli ideja
je potekla na tajnim sastancima i okupljanjima u Beču odnosno u okviru
tajnih sastanaka u koje nije bila upućena vlada Austrougarske monarhije
već samo Monarh i posebno tajno društvo izabranih u okviru Ministarstva
spoljnih poslova.

Ne možemo da zanemarimo veliki uticaj tajnih društava koja su već tada vodila
glavnu reč uglavnom kroz masoneriju gde parazitska struktura vlada i upravlja na
odredjeni način tako da u svakoj tajni postoji i tajna. Agenda suzbijanja pravoslavnog
širenja ma koje vrste je počela odavno a Albanija kao novonastali entitet je samo
jedan od načina da se Rusiji, Srbiji i pravoslavnim narodima uskrati pravo na izlazak
na Mediteran i južna mora. No polako se navikavamo na to da paraziti rade svoje i
širenje znanja je za sada kvalitetan način borbe sa tom pošasti koja nadamo se neće
još dugo vladati. Da se vratimo na temu i zaokružimo austrougarsko kreiranje
novonastale parazitske tvorevine Albanije.

Ma koliko je Austrougarskoj bilo stalo da naprave taj bedem prema morima,

osećali su problem stalnog prisustva Osmanskog carstva koje je još vladalo tim

1
prostorima i imalo veliki uticaj. Radilo se tajno. U dokumentu koji su potpisale
plemenske vodje insistiralo se na suverenitetu Njegovog veličanstva Sultana što je u
suštini trebalo da se podrazumeva ali je to predstavljalo politički problem
Austrougarskoj. To je bilo nepotrebno iako su glasine o slabostima Visoke Porte –
sedišta Sultana i neophodnosti da se zatraži zaštita od Austrougarske bile poznate i
proturane stalno kroz razne političke objave, aktivnosti na terenu pa i preporuke
mladima u školama koje su držali katolici.
Paralelno sa tihim procesom odvajanja od Porte i osmanske carevine
podsticana je klima buntovnog ponašanja i preporuka odmazde ukoliko se pojavi
bilo kakva buna Srba Bugara ili Srba iz Crne Gore. Austrougarski konzuli su to
podstrekivali zbog karaktera plemena koja nisu bila ni dobro organizovana a ni
spremna da se suočavaju sa stranim silama. Znali su da ukoliko dodje do pucanja i
nemira u pograničnim područjima neće niko organizovati i pokrenuti hiljade
Albanaca u tom pravcu. U tajnosti su odlučili da iz državnih rezervi povuku
naoružanje i municiju i postignut je dogovor sa nekim albanskim liderima o
snabdevanju oružjem i municijom radi „odbijanja“ stranih napada. Dogovor je bio
potreban jer su osmanlije misleći da će da zadrže Albance u svom sastavu davali
povlastice povratnicima iz ratova i oslobadjali ih poreza i uz oslobadjanje od
obavezne vojne službe.

Uticajni muslimanski lideri medju Albancima nekoliko puta su se skupljali u

Prizrenu i Skadru sa težnjom da održe živu carigradsku inicijativu preko
muslimanske vere i na taj način budu deo osmanskog carstva, ali Austrougarska je
nastavljala svoju liniju delovanja procenjujući da su muslimanska okupljanja
lokalnog karaktera i da imaju verski karakter mnogo vise nego nacionalni. Delovanje
Austrougarske je poprimalo zavereničke karakteristike sa elitističkim momentima koji
su bili sve izraženiji. Parazitski skroz...

Beč je kreirao u svojim konzularnim predstavništvima spiskove podobnih uz

podatke skupljene od pouzdanih ljudi. Albanski komitet u inostranstvu je doprinosio
svojim dopisima i dopunjavao spiskove uticajnim albancima koji su bili cenjeni
medju albanofilima. Uticajna porodica Vljora koju su tretirali za plemićku je kreirana
i saznavalo se poreklo putem prepričavanja pa se o njima saznalo da je osnivač loze
Vljora u Albaniji bio Sinan Paša iz Konje koji je pod sultanom Selimom bio poslat u
albanske vode u svojstvu komandanta turske flote kako bi Dijas paši pomogao u
savladavanju odredjenih plemena. Sinan paša je proveo dugo godina u Valoni gde su
se nastanili i njegovi potomci. Znači turskog porekla porodica je po Valoni preuzela
prezime Vljora i albaniziovala se. Turci su bili protiv albanizacije ali su podsticali
sastanke na kojima su albanski lideri donosili odluke već dogovorene uz saglasnost
Austrougarske.

2
 Bila je to mala igra da Turci misle da organizujući muslimanske lidere imaju
sigurno obezbedjenu vladavinu svoje carevine upadajući tako u zamku
Austrougarske koja je kreirala ono što je htela. Carigrad nije ni u jednoj alternativi
imao na umu prihvatanje mera koje su mogle da podstaknu ujedinjenje albanskih
nacionalnih grana. Katoličke loze sa planina severa Albanije kao i predstavnici
pravoslavnih pa i pojedinih muslimanskih grana iz centralne i južne Albanije bili su
isključeni iz svih sastanaka i razgovora. Kada su pokušali da sazovu pored Muratove
grobnice u Prištini drugu albansku skupštinu bilo im je zabranjeno. Nije bilo reakcija
iz Carigrada na želju da albanska deca dobiju časove albanskog jezika u školama
koje su držale osmanlije i niko nije odgovarao na želje za izgradnju škola i
distribuciju albanskih novina sa Porte.

To je bilo zabranjeno, ali Austrougarska je krišom odobravala podsticala i plaćala

upravo to. Kreirali su naciju i pripremali je za osamostaljenje. Naravno u potaji i bez
mnogo sukoba sa vlastima jer nisu hteli sukobe sa Turskom. Posebnu pomoć su
davali pograničnim delovima sa Crnom gorom jer je knjaz Nikola pokušavao da
podmićuje i pripoji Crnoj gori neke pogranične delove. Kako se u izveštajima kaže te
delove su dodatno motivisali i odobravali su budžete koji bi pomagali i
rasporedjivali novac za pomoć i nagrade lojalnima. Rekao bih da je ovo preslikana
nevladina organizacija današnjeg tipa. Ali isto tako važne preporuke za odredjivanje
pomoći i davanja nagrada je davao monsinjor Primo Doki iz katoličke crkve. Nastavni
centri i omladina su osećale zahvalnost Austrougarskoj i podsticale su razvoj krijući
to od vlasti koje su bile zavisne od Turske.

Bilo je neophodno da uspostave kontakt sa važnim muslimanskim vodjama i da

njih pridobiju kako bi mogli da osnaže nacionalnu svest na svim nivoima koji bi
mogli da utiču na ideju o kreiranju posebne teritorije albanskog naroda što bi vodilo
u pravcu koji je htela carevina. Konzularna odeljenja su napravila plan da aktiviraju
sve oblasti u zemlji a najviše Ljumu, Hasi, Djakovicu, Peć a i Gusinje u Crnoj gori.
Planovi su bili da se pored glavnih ljudi napravi odabir doušnika medju glavešinama
uticajnih albanskih loza. Gradovi poput Prizrena su bili opasni za dizanje uticaja i
odlučeno je da se tamo sačeka da situacija dovoljno sazri kako bi mogli da ostvare
pozitivan uticaj. Odlučeno je da se doušnici plaćaju 60 forinti u Prizrenu a 40 u
ostalim mestima.

Prizren je bio opasan zbog uticaja turskih vlasti. Jako puno su putovali širom
teritorije i doneli su odluku da uvek obaveštavaju turske vlasti o tome kako se u njih
ne bi sumnjalo. Konzulima je bio odobren poseban honorar za putovanja mada su
preporučena kratka putovanja jer se osećala nervoza zbog Grčko Turskog rata. U
toku je bilo pribavljanje što preciznijih informacija o položaju i ličnostima od značaja
na političkom planu i precizno obaveštavanje. Tirana je bila centralna tačka
političkog života i u skladu sa tim grad koji ima 20.000 stanovnika te 1897 godine

3
postaje poseban predmet interesovanja. Bez obzira što do Tirane tada nije vodio ni
jedan prohodan put već samo konjski putevi ipak je odlučeno da se težište sa Drača i
Skadra prebaci na Tiranu. Tamo su živele stare albanske porodice Topkab ili Toptani.

Turcima se to nije svidjalo i javno su negodovali kod ambasadora

Austrougarske zbog dugotrajnih boravaka vicekonzula Petrovića i Vintera. Njegov
boravak, kako piše Petrović u izveštaju, izaziva puno utisaka medju stanovništvom i
pojačanu uznemirenost kod vlasti. Isto tako napominje u izveštaju da su Turci
shvatili da Austrougarsku jako zanima albansko stanovništvo i njihova budućnost.
Albanci su znali da od austrougarske mogu da očekuju bolje uslove kao i oživljavanje
trgovine i otvaranje poštanskih mesta koja će biti bolja pod germanima nego pod
turcima. Najuticajnija porodica je bila Vrioni povezana sa ostalim važnim
porodicama ali nije dobijala nikakve časopise na albanskom jeziku što je bilo važno
za širenje ideja i žalili su se na to. U Beratu je postojala jedna škola u kojoj je bilo 35
djaka većinom iz Berata od kojih su polovina Rumuni a ostatak Srbi i ostali. Škola je
zbog toga bila rumunska.

Petrović napominje da su hrišćani u njemu videli neprijatelja pravoslavlja a

muslimani su podržavajući osmansko carstvo osećali da austrougarska želi da
interveniše u tom području. No družeći se sa raznim ljudima i podilazeći vlasti ubrzo
je ostvario puno simpatija sem kod Grčke zajednice koja ga u opšte nije prihvatala
kao dobronamernog. Iako su bili zadovoljni njegovim delovanjem u izveštajima koje
je slao priznaje kako su albanci teško konzervativni i da će im jako teško biti da
prihvate vladu bilo koje druge države. Zato je primetio da većina stanovništva u
opšte ne razmišlja o ideji albanske autonomije. Ta im se zamisao iz verskih razloga
činila kao utopija. Svi muslimani su smatrali da su hrišćani svi Grkofili tj pravoslavci
a pravoslavci nisu nikako uvidjali razliku izmedju Albanaca, muslimanske vere i
Turaka. Sami albanci su bili potpuno ravnodušni prema ideji da se plemena pretvore u
naciju. Najpogodnija strategija je bila ubediti moćne begove da je Austrougarska
velika i moćna da je najjači komšija buduće Albanije i da je Austrougarskoj bitno da
kao susedna zemlja bude partner i kojoj je važna budućnost svojih komšija a pre
svega zbog navodnih mogućih rivala kao što su Italija i Grčka.

Albancima je bila jako impresivna moć i bogatstvo Austrougarske ali i reforme i

napredak Bosne i Hercegovine pod Austrougarskom. Ali i dalje su bili okrenuti
porodičnim ličnim interesima. Medjutim, uz adekvatno potkupljivanje Begovi bi
ostvarili uticaj na druge. Begovi i uticajni ljudi iz Tirane su bili posebno oprezni u
kontaktima za razliku od uticajnih iz Skadra, Drača i Prizrena. Ljudi iz Drača su bili
posebno opušteni jer su bili uglavnom okruženi zemljacima, za razliku od Albanaca
sa severa koji su strahovali od susednih stranih naroda. Iz tih razloga stanovnici
pograničnih okruga Albanije su bili prirodni začetnici borbe za autonomiju. Čak su
Albanci u pograničnim delovima imali stalni strah da će ih Turska prepustiti

4
susedima i ostaviti u okviru tih država u okruženju.

Počinju aktivnosti koje raduju stanovništvo, pre svega izgradnja puteva od

Drača do Tirane i do Kavaje. Porodica Toptani prednjači i kao najvažnija počinje da
preporučuje dobre odnose sa konzulima na terenu kao i sa vicekonzulom sa kojim
se posećuju na nedeljnoj bazi. Puno je bilo siromašnih i zaraženih i na tome se
moralo raditi. Nezadovoljan narod je shvatao lagano da austrougarski konzuli rade
na tome da im se poboljšaju uslovi života i počeli su da gaje simpatije prema njima u
toj meri da su im dodeljivali ljude koji bi brinuli o njihovoj bezbednosti iako im to
niko nije tražio. 1900 godine begovi su počeli da posećuju konzula Kvjatkovskog bez
prisustva otomanskih vlasti i to je bio presedan. Raslo je uverenje da je osmanska
vlast slaba a da sa druge strane unapredjuju nacionalnu svest. Mnoga deca od
Begova su bila jako zainteresovana za Albanski jezik i da je povećan broj učenika u
katoličkim školama koja su bila željna da nauče Albanski. Pojavljuju se i albanci koji
uzimaju privatne časove albanskog jezika i povećano je interesovanje za alfabete
koji su štampani u Bukureštu i Sofiji u malim tiražima.

Albanci su zdušno podnosili teret za radove na izgradnji puteva i škola ali su

retko sami završavali posao. Konzuli su primetili potpuno odsustvo pažnje i upadalo
je u oči potpuni izostanak preduzimljivosti za poboljšanje uslova života. Isto tako nije
postojala ni osnovna bezbednost za živote ljudi kao ni za njihova dobra. Čak ni
žandarmerija nije mogla da se izbori sa stalnim razbojništvima. Žandari nisu po 6
meseci primali platu i stanovništvo je upiralo oči ka spoljnom faktoru i podilazili su
strancima kako bi dobili bolje uslove i na kraju bolji život. Preduzimljivi Englezi su
vršili neku vrstu propagande i pokušavali da pridobiju ljude na terenu ali je
austrougarska već postavila osnove da narod njima više veruje. Tešila ih je činjenica
da u austrougarskoj živi mnogo nacionalnosti koje žive normalno jedne uz druge pa
su smatrali da prilaženje Austrougarskoj u osnovi može da zaštiti i njihov identitet.
Konzuli zaključuju da sve što se dogadja ide na ruku Austrougarskoj uključujući
i nerede koji bi se dešavali s vremena na vreme. Tirana je uvek bila odana
osmanskom carstvu ali neredi protiv vlade i ponašanja kabadahija koji su bili na
vlasti su ukazivali na promene odnosa u regiji. Mnogi su smatrali da bi u trenutku
opšte pobune Beč mogao da reaguje i pomogne, ali u datim okolnostima bilo je teško
verovati da bi Turska i Austrougarska ratovale zbog teritorije na kojoj još ne postoji
dobro orgnizovan narod. Beč je shvatio da treba da obrazuje ljude i da širi
novonastali jezik i radi na njegovoj unifikaciji. Jezik kao osnova zajedništva medju
muslimanima i katolicima igrala je bitnu ulogu i zato su na tome insistirali kako bi
mogli da pridobiju oba krila naroda zajedno. Broj pristalica u kojima rastu
nacionalna osećanja lagano uz savete takt i strpljenje raste.
Veliki broj ljudi uzima časove privatno i širi se Albanski jezik koji počinje da se
čita i piše na raznim teritorijama kako u primorju tako i u planinama, gde je još uvek

5
bila nepismena većina. Godine 1901. Begovi su sve više razmatrali ideju nacionalnog
ujedinjenja i smatrali su da treba biti strpljiv i sačekati da Porta bude zauzeta nekim
većim problemom kako bi u tom trenutku mogli da podstaknu narod na bunu. Počeli
su da šalju ljude iz planinskih regiona na obuku u katoličke delove kako bi bili
obučeni i spremni na bunu. Problem Beča je bio u tome što nije mogao da prepozna
ni jednu bitnu figuru koja je njima naklonjena a koja je poštovana u narodu.

Najuticajniji beg koji je imao solidnu poziciju i mogao je da utiče na druge je bio
veliki prijatelj Grčke. Ostali su bili neodlučni ili su se vodili isključivo materijalnim
interesom. Ali je nekoliko predstavnika vlasti i turske administracije bilo živo
zainteresovano za širenje albanskog jezika i na njih je trebalo igrati. U isto vreme
Italija je potpuno izbačena iz glave Albanaca i jedino su oči bile uprte u
Austrougarsku. Porodica Toptani, koja je široko bila postavljena i primala nove
članove u svoju porodicu, širila je uticaj i dobila odredjeni uticaj medju
muslimanskim vodjama što je bilo bitno za širenje nacionalne svesti.

Region Malesiju nije posećivao niko od stranaca sem austrijskog konzula.

Zapadno od planinskog venca Dajti na jugu i istoku omedjena rekama Arzen i Maće a
na severu rekom Tekar ova oblast bila je podeljena na dva planinska dela. Na zapadu
je bila oblast Bena a na istoku Tamale. Obuhvatalo je oko 23 sela u kojma je živelo oko
15.000 Srba. Veći deo Bene pripadao je provinciji Matija i vladao je klan Čelja. Ovu
administrativnu strukturu nazivali su Malesija iz Tirane. Stanovništvo nije bilo
sklono plaćanju nameta jedino su to činili kad bi begovi to tražili od njih. Isto tako
nisu davali decu u vojsku i kada bi iskrsavao problem rešavao bi se u okviru klana.
Ove dve regije su potpisale stvaranje saveza radi zajedničke odbrane od vlasti.

Stanovnici su se bavili stočarstvom i nisu baš dobro živeli. Preko zime bi odlazili
u inostranstvo da rade kako bi mogli da prežive. Pravoslavci u Tirani su Srbi vlaškog
porekla ali proalbanskog osećanja. Katoličkih porodica je bilo samo 5 u Tirani i rešili
su da neke Malisore prebace zbog siromaštva i boljih uslova nego u okolini Skadra.
Tako bi se pojačao broj katolika i osnažio uticaj. Počeli su razgovori o reformama ali
niko nije znao šta zapravo ta reč znači. Muslimansko stanovništvo je bilo napeto
zbog dogadjaja u Staroj Srbiji i stalne opasnosti od rata u okruženju. Rusija je bila
protiv bugarskih pobunjenika na teritoriji Makedonije ali je ipak dala nekima
amnestiju. A albanci su se uplašili da će doći do progonstva od strane Porte u
Carigradu. Da će ih proterati sa Kosova, Skadra i Debra. Zato su gajili odredjene
simpatije prema bugarskim ekstremistima u Makedoniji ali su prvi put bili rešeni da
se bore protiv širenja Bugara i Srba prema moru. Konzuli su prepoznavali pre svega
verski fanatizam kao i želju za pljačkanjem kao osnovu pokretanja bunta. Ali isto
tako Austrougarska je znala da na Albance može da računa u slučaju rata sa
Bugarskom.

6
 Godine 1907. i dalje nije bilo čvrstog jezgra nacionalnog ujedinjenja. Tirana je
bila nacionalni i politički centar. Unutrašnji i severni deo Albanije veoma dobro su
reprezentovali jednu opštu zakonitost a to je da svaki pojedinačni deo neke geografski
izolovane zemlje predstavlja zatvorenu teritoriju, sa posebnim interesima, različitim
pogledima na svet i sa svojim specifičnim običajima. Ličnost oko koje je teritorija
ustrojena je Beg. Skoro tri četvrtine upotrebljivog zemljišta pripadalo je
veleposednicima koji mahom pripadaju rodu Toptani.

Zemljoposednici u Albaniji su bili posebna kasta u sistemu i imali su poseban

odnos sa administracijom. Važna činjenica da članovi jedne porodice polažu
feudalna prava nad okrugom koji obuhvata skoro 600.000 kvadratnih kilometara.
Zemljoposednik je imao neograničenu moć kako na svojoj zemlji tako i u selima u
kojima su živeli slobodni seljaci. On odredjuje šta je pravedno, rešava sporove, u ime
drugih vrši krvnu osvetu i ima jedan moćan instrument pritiska. Iznajmljivali su
zemlju za desetak. Vlast nije mogla mnogo protiv ovih zemljoposednika. Ali u suštini
pokoravali su se Sultanu zbog materijalne koristi kojeg su poštovali kao Kalifa i
suverena svih vernika. Verski fanatizam je prednjačio iako nisu baš mnogo voleli
Sultana i jedva su čekali da se razboli ili umre jer su očekivali da će njegova smrt
doneti odlučujuću revoluciju o kojoj se pričalo, iako nisu baš imali predstavu o tome
šta bi to donelo u budućnosti. Primer za to je način razmišljanja da će u slučaju
nacionalne samostalnosti moći da rade u svom okrugu onako kako žele. Drugi su
nacionalnu samostalnost smatrali kao slobodu da grade svoje škole štampanje
novina i razvoj književnosti na albanskom jeziku. Austrougarska se nadala da će
probuditi nacionalnu svest kod mladih koji se školuju kod njih i da će imati uticaja.
Samim tim rast nacionalne svesti počinje da raste. U isto vreme nepoverenje i
nervoza turske vlasti značajno raste o čemu svedoče hapšenja uticajnih Albanaca
kako u zemlji tako i u Carigradu kao i pretresi kuća nacionalno orijentisanih
Albanaca.

Austrougarska je imala verski protektorat u Osmanskom carstvu koji je potpisan

sa Sultanom Ahmedom 1615. godine od strane cara Matijasa je davao protektorat
nad katoličkom crkvom u Otomanskoj imperiji. Član VII tog sporazuma glasi :

„Oni koji se nazivaju narodom Isusa Hrista sledbenici Pape, sveštenici i kaludjeri
ili jezuiti imaće ovlašćenje da grade svoje crkve u oblastima pod vlašću turskog cara i
u njima čitaju jevandjelja okupljaju se i obavljaju verske obrede prema svojim
običajima i u skladu sa pravilima svog reda i stare tradicije.“

Dopunjeni sporazum 1681. godine izmedju Leopolda I i Sultana Mehmeda IV kaže

da se pripadnici katoličke crkve koji žive na turskoj teritoriji ne smeju proganjati
niti im se bez razloga sme nanositi šteta niti će se tolerisati bilo kakvo nasilje nad
njima.

7
 Car Leopold I i Sultan Mustafa II dopunili su 1699. godine sporazum dogovorom
da se to odnosi na duhovnike Pape iz Rima i na one koji propovedaju religiju Isusa
Hrista. Da im se ne nameću razni nameti niti novčani zahtevi.

Kasnije je, 1791. godine proširen dogovor izmedju Austrougarske i Turske

slobodom vere i ličnosti, posete i zaštite svetih mesta u Jerusalimu i drugde. Ovaj
sporazum je potpisan u Beogradu i potvrdjuje već do tada ugovorene fermanom i
drugim carskim dekretima. Ovakav odnos dao je Austrougarskoj pravni odnos
izmedju dve carevine. Sultan je drugoj državi dao pravo i priznaje joj intervencije
predlozima ukoliko se oni tiču odnosa i uvažavanja Katoličke crkve uvek po
neophodnosti. To je bilo jako važno u smislu uticaja na albance katolike i
Austrougarska je to obilato koristila i u poslednjem memorandumu, koji je potpisan
1902. Godine, Austrougarska je vršila verski protektorat nad rimokatolicima u
nekim vilajetima u turskoj ali uglavnom na Kosovu, Skadru Janjini, Monastiru,
nekim parohijama u Bugarskoj, franjevačkoj misiji u gornjem Egiptu i u
centralnoafrickoj misiji. Monarhija je garantovala osnivanje austrijskih ili
madjarskih kongregacija i nacionalnih klerikalnih instituta kao što su oni koje su
osnovale milosrdne sestre Agrama iz Zagreba u Andrijanapolju Mehitaristi u Izmiru,
austrijski pasionisti u Varni, sirotište Sv. Djordja u Carigradu kojim upravljaju
redovnice iz Graca i lazaristi, austrijsko prihvatilište za hodočasnike u Jerusalimu i
jedan broj crkava i katedrala.

U takozvanom albanskom nacionalnom prostoru bilo je 222 jedinice sastavljene

od rimokatoličkih škola parohijskih domova, crkvi, kapela, rezidencija i samostana.
Samo u Skadru i njegovoj teritoriji bilo je 58 tih jedinica. Dijaceza Sapa je sadržavala
41 jedinicu. Dioceza u Lješu 22. Pulati je imao 18 jedinica, Drač 39, Skoplje 21. Pored
toga katolici su bili oslobadjani carine od 1864. godine ali i imali su pravo na
testament što do tada nije bio običaj. Isto tako, Berlinskim sporazumom
diplomatskim i konzularnim predstavnicima velikih sila koji su prisutni u Turskoj
priznaje se pravo na zvaničnu zaštitu. U naredbi Papske kongregacije za propagiranje
vere Propaganda fide Aspera rerum conditio iz Maja 1988 godine potvrdjen je verski
protektorat koji Austrija sprovodi na tim teritorijama.

Zašto smo posvetili ovome više vremena nego što bi bilo logično? Ovo je bio
izuzetno spretan način skupljanja informacija o plemenima, o stanju duha Albanaca,
političkim razmišljanjima, uspostavljanju kontakata kao i aktivnog skupljanja gradje
za uspešno kreiranje albansog alfabeta. Savršena i prikrivena špijunska mreža kojom
je raspolaga austrougarska carevina je polako ostvarivala zacrtane ciljeve donešene
na tajnim sastancima. Jedan od značajnijih predstavnika Vatikana je bio Opat Primio
Doki koji se rodio u blizini Lješa u Albaniji i koji je kasnije bio Monsinjor okruga
Merdita. On je potpuno u skladu sa željama monarhije imao niz ideja kako delovati i
predlagao je da se stvori jedna moćna država koja bi mogla slediti sopstvenu

8
politiku a ne slovensku grcku tursku ili italijansku pri čemu to nikako ne bi bilo u
suprotnosti sa interesima Austrougarske. Zato je trebalo podsticai nacionalnu svest
Albanaca ne samo u okrugu Merdita nego svugde.

Dopronosi izdavanju albanskih novina, i delovanju da se kler izdigne iz okvira

crkvene delatnosti nego i da deluje po nacionalnom osećanju. Bilo je predloga da se
napravi autonomija u okviru Turskog carstva, medjutim Doki je smatrao da je
autonomija loša kopija onoga što zapravo treba napraviti. Propagirao je osećanja
jedinstva šireći tu ideju i medju onima koji nisu blagonaklono gledali na Albaniju.
Stalno je govorio da kada se širenje ideje o samostalnosti ostvari druga etapa bi bila
primirje medju plemenima kao apsolutno neophodno. Kao treći korak monsinjor
Doki predlaže i preporučuje proglašenje jedne lige i opšte bese. Za razliku od
prethodne lige kojoj se Turci nisu protivili sada je bilo potrebno da ona dodje iz mase
Albanaca pre svega muslimana, ali i katolika. To bi bila prava podrška novoj vlasti u
Albaniji. Isto tako javno je pričao da to neće biti po volji Crnoj Gori, Srbiji i Grčkoj
čije vlade će učiniti sve da unište ligu. Pravi neprijatelji Albanije smatrani su
panslavizam, helenizam i kulturni programi Italije.

Monarhija je bila prijatelj bez pretenzija da okupira Albaniju, a Francuze

Engleze i Nemce nije mnogo zanimalo da li će Albanci imati posebnu državu.
Razmišljalo se o stvaranju severne Albanske kneževine koja bi bila katolička a onda
prisvajanje ostalih vilajeta pre svih skadarskog bitoljskog kosovskog i Janjine. Crna
gora ne bi mogla da se širi na Jadranu dalje i Albanija bi bila bedem od srpskog
širenja iz Crne gore i Srbije. Na severu su znali da će Kosovski vilajet uvek biti
saveznik Albanije i neće dozvoljavati Srbima da otmu bilo koji deo teritorije
Albanije. Za predvidjene predloge Monsinjora Dokija Beč je pripremio 15.000
franaka koje će isporučiti u nekoliko rata 1901. Godine.

Beču je bilo pre svega nužno da reši pitanje albanskog alfabeta kako bi mogli da
razvijaju književnost koja do tada nije postojala. Tražio se kompromis u
objedinjavanju postojećih transkripcija i merila se njihova rasprostranjenost.
Revidirane su razne tabele starih alfabeta i postojalo je 17 različitih oblika pisanja.
Nova nacija i novi jezik hitno potreban. Najstariji alfabet je bio iz Elbasana ali nije
ličio na grafeme bilo kog poznatog jezika. Drugi je Gegejski kojim su se koristila neka
od Gege plemena i uveo ga je krajem sedamnaestog veka sveštenik po imenu
Bogdan. On je korišćen u verskim knjigama koje su objavljivali katoliička
propaganda i jezuiti iz Skadra ali ne i drugi. Treći je bio pojednostavljeni Gegejski.
Četvrti se koristio u časopisu Albanija iz Brisela. Peti je koristio profesor Majer na
univerezitetu u Gracu. Šesti je bio predložen od strane austrijskog konzula koji je i
napisao knjigu „severno albanska gramatika“. Sedmi je gegejski alfabet koji se
razlikovao od prethodnih i u Carigradu ga je sastavio Kristoforidi grk koji je pripadao
društvu Bible society. Osmi je bio italijansko albanski alfabet. Deveti je bio alfabet

9
koji je Dozan uveo za Toske i izdao ga u Parizu 1879. godine. Deseti alfabet bio je za
Toske koji je sastavio Vasa Paša. Izdao ga je u Londonu. 1887. godine. Jedanaesti je
izdat od strane Jubanija u Trstu 1871. godine. Dvanaesti predstavlja transkripciju sa
grčkim slovima iz starih verzija biblije i njime se služi i Ksilander. Izdat u Frakfurtu
1835 godine. Trinaesta transkripcija je grčkim slovima poslednjih verzija
jevandjelja. Četrnaesti je analogan trinaestom i koriste ga mnogi albanci iz Italije
medju kojima je na primer Kamarda. Petnaesti alfabet Toska dijalekta je iz Diturije a
tvorac je Sami Beg Frašerija iz Bukurešta. Šesnaesti je primena prethodnog na Gege,
dijalekt koji je pokušan da bude sredjen takodje u Bukureštu. Sedamnaesti je tursko
arapska verzija transkripcije njihovim slovima.

Najveći problem u pregledu dijalekata i transkripcija je bio u tome što je

albanski jezik imao više fonema nego što ima latiničnih simbola. Važno je bilo da
albanski alfabet ne sadrži strane elemente. Najobrazovaniji albanci bili su oni koji su
živeli na teritoriji Prizrena, mada su i jezuiti sprovodili opismenjavanje njihovom
transkripcijom u Skadru. Trebalo je objediniti jezik da bi ga razumeli podjednako
dobro muslimani, katolici Gege i Toske. Kreiran je novi alfabet i štampano 1000
primeraka biblije, ali katolici koji nisu učili na tom pismu bunili su se da ne mogu da
čitaju dobro i da ne razumeju. Isto tako i u školama bune se protiv novog alfabeta iz
Beča. Monsinjor Doki je uz pomoć društva Beškimi koji je pokretač novog alfbeta
sazvao skupštinu na kojoj su jednom za svagda morali da prelome pitanje pisma.

Članovi društva Beškimi pišu memorandum gde u pisanoj formi stoji da je

njihov cilj objedinjavanje jezika i nacionalnog jedinstva. Predlažu stvaranje
institucije slične akademiji nauka koja će na naučnim metodama da iskreira finalnu
verziju alfabeta. Naravno uprave svih biskupija bi morale da budu uključene u rad.
Nakon mnogo nesuglasica i problema oko prihvatanja alfabeta u Albaniju je iz Beča
došao Avgust Riter fon Kral koji je imao veliko iskustvo iz dugih boravaka na
Balkanu i poznavanja prilika u Albaniji. 1905 godine pomaže mnogima nakon
zemljotresa u Skadru. I albanci su ga prihvatali kao prijatelja jer nije birao kome
pomaže. Svim veroispovestima je pomagao ravnopravno. Tek 1915 godine uspeo je
da oformi 3 generalna nadleštva nalik na ministarstva. Za finansije, za obrazovanje i
pravdu. Takodje se postavlja i osoba od najvećeg duhovnog autoriteta visoki muftija.
Takodje osniva se albanska književna komisija i jedna uprava za statistiku koja vrši
prvi demografski popis i dodelu prezimena. Stvaraju se razni odseci u različitim
okruzima zemlje ali isključivo u njima rade albanci. U upotrebi je bio jezik Frasheri
koji su zvali još i narodni jezik. Za njegovo stvaranje najzaslužniji su braća Abdul,
Naim i Sami beg Frašeri Vasa paša i Jovan Vretua. To pismo je upotrebila British
Foreign Bible society koje je napustilo grčka slova i preštampavao je knjige sa tim
alfabetom i time doprineo njegovom širenju. Frašeri alfabet se smatra nacionalnom
baštinom i sačuvan je.

10
 Štampa je predstavljala tačku od posebnog značaja kao pouzdan dinamičan i
efikasan faktor za uobličavanje nacionalnog osećanja unutar raznorodnog albanskog
stanovništva. Početna ideja je bila izdavanje časopisa koji bi u prvom broju sadržao
rezime političkih dešavanja od prethodnih meseci ali ne i političke članke. Prvo
informisanje a potom i iznošenje mišljenja. Svi dotadašnji pokušaji izdavanja bili su
u dijaspori i nijedno nije uspelo. Fiamuri Arbrit (Albanska zastava) Arbru i ru
(Mlada Albanija) i Uli i Arbresvet (Zvezda albanaca) su bili kratkog daha. U
Bukureštu su nekoliko godina ranije izlazile vlaško albanske novine Skiperia
(Albanija) koje je objavljivalo društvo Diturija. Godine 1897. u Briselu se nazire
časopis Albanija koji izdaje Faik beg koji je imao fanatična ubedjenja ali je bio
svestan da je u tom trenutku nezamisliva nezavisnost Albanije. Pre samo 120 godina
!!! Zato se obratio Beču sa molbom da predstavi svoje ideje ali i da traži subvencije
otprilike kao danas što EU pomaže projekte manjina. Modeli su ostali isti samo se
igrači menjaju. Uspeva u tome i uskoro časopis dobija na popularnosti. Urednik
časopisa Albanija najbrižljivije prati sugestije Beča i usaglašava sve sa carevinom.
Prevodi tekstove i na francuski a 20 primeraka svakog broja šalje u Beč.

Nakon nekog vremena bilo je dilema da li je pogodio suštinu u svojim

časopisima a pojedinci su mislili da ga je Beč kupio. Ono što bi izdanje trebalo
zapravo da radi jeste da stane u odbranu nacionalnih interesa suprotstavljajući ih
interesima Grka, Bugara i Srba. Faik je štampao uglavnom ono što mu Beč predloži ali
je radio na svoju ruku pišući na primer Istoriju Skenderbega. Dela iz istorije Albanije
prolaze kroz Bečku reviziju i Beč obaveštava Faika da su spremna i druga dela iz
bečke kuhinje nazvana istorijom kao i geografske karte.

Godine 1902. nastaje prva istorija Albanije. Te godine Faik se preselio u London
i počinje izdavanje časopisa u Londonu. Faik beg je pružio veliku uslugu narodu
usavršavajući jezik do te tačke da više nije bilo teško izraziti plodne i uzvišene ideje
koje se nalaze u književnostima razvijenih naroda. Sve u svemu lutanja i kreirane
jezika je bitno uticalo na razvoj nacionalne svesti naroda koji su bili plemenski
narod bez mnogo poveznica medju sobom. Početak dvadesetog veka je a Albanci nisu
imali ni jezik ni škole ni interese. Da nije bilo interesa Austrougarske i parazita
kojima smeta pravoslavlje i Rusija ne bi bilo ni Albanije. Utopili bi se u Grčku
Crnu Goru, Srbiju i kao takvi bili bi neka manjina koja bi se teško uklapala u nove
sredine ali bi svakako na neki način bila drugačije organizovana jer svakako nisu
imali više od 2 % pismenih, nisu imali nacionalno osećanje, ni nacionalni kontekst.
Sreća je da Austrougarska germanofilska carevina ima smisao za arhiviranje i
čuvanje podataka pa je u skladu sa tim kompletna arhiva o kreiranju albanske nacije
ostala sačuvana. Složeni proces nacionalnog utemeljenja je prošao kroz kombinaciju
faktora koji su osmislili drugi a ne svakako Albanci.

Velika većina Albanaca ima slovensko poreklo i malo ćemo se osvrnuti na

11
poreklo prezimena koji o tome svedoče. Prezimena Albanaca, kao i svih drugih
naroda na svetu, verodostojna su indikacija i činjenica njihove nacionalnosti.
Naravno ne jedina i ne apsolutna. I kod etimologije njihovih prezimena postoje
ograničenja, isključenja i odredjene očigledne neodredjenosti nedoslednosti i
netačnosti, posebno ako se setimo da su postojale kancelarije za dodelu prezimena
obzirom da pripadnici klanova nisu ni imali prezimena nego su pripadali porodicama
tj klanovima. Pored jezika kojim ljudi govore etimologija njihovog prezimena
naročito kad je ono ustaljeno nasledjeno sa pokoljenja na pokoljenje, kad pokazuje
pretke, paternitet, očinstvo, jasna je i vrlo snažna indikacija nacionalnog porekla
nosioca jer sva prva prezimena pre mešanja naroda i kultura proizašla su iz
maternjeg jezika i imaju čisto etno nacionalni karakter. Pozabavićemo se malo
Albanskim prezimenima.

Albansko prezime Kujtimi jedno od najstarijih medju Albancima datira iz 1416

godine i jasno označava Albanca jer ni jedan od naroda sa kojima su se Albanci
mešali nemaju ni prezime Kujtimi ni reč kujtim koja znači sećanje. To je čisto
albanska reč i kad se uzme u obzir da je staro prezime nekoliko vekova znači pre
albanskog preporoda i albanskih nacionalističkih falsifikata može se reći da je
nosioc prezimena čistokrvni albanac. Ali kad neko nosi prezime BUDI kako ga
navode kao autora stare albanske književnosti koji je živeo 1566 – 1622 godine, to
nije lako prihvatiti. Posebno obzirom da je imao ime Petar. Reč Budi je od Budimir ili
od Budak, Budiša, Budislav, Budo imena koja su široko rasprostranjena medju
Slovenima posebno medju Srbima. Njegov albanski jezik je prepun srpskih reči i
mada se on deklarisao kao makedonac možemo reći za njega da je kao stvaralac
Albanac odnosno da pripada albanskoj kulturi.

Sledeći u nizu je prezime Najdeni. Albanski naučnici pretenduju da je Said

Najdeni koji je živeo 1864 – 1903. čistokrvni albanac. Moguće je da se i sam Said
prijavio kao albanac jer se srodjivanjem sa abanskim muslimanima albanizovao.
Koreni prezimena NAJDENI su slovenski. Nema nikakvog smisla u albanskom jeziku
dok srpski znači NADJENI. Kad bi bilo prevedeno na albanski to bi bilo Gjeturi. Ali i
danas ima, naročito u Makedoniji, ljudi sa tim prezimenom. Najdenov, Najdovski i
slično. Idemo dalje. Preci Nafi Cegrani-a ovog tzv. autohtonog albanca, kako ga
prikazuju njihovi naučnici, bili su malisori sa planina i okoline Mata. Sišli su u Polog
Makedonije sa planina kao i ostali njihovi sunarodnici da traže plodne ravnice i
njegov deda sa imenom Djerdj Muja se smestio sa porodicom u selo Čegrane u
okolini Gostivara. Č-Engrane na albanskom znači „ala smo se najeli“ što baš i nema
veze sa naučnom etimologijom. To bi se pre zvalo albanska nacionalistička
etimologija. Ime sela Čedrane se približno čini imenu Čedriste odnosno značilo bi više
mesto sa čedrovima ili kedrovima kako to danas zovemo.

Mnogi najekstremniji albanski nacionalisti ne uspevaju da prikažu albanske

12
toponime i Čegrane uopšte ne spominju. Kad ne mogu da prisvoje nešto oni to
jednostavno ne spominju ili izbace kao da mesta u opšte ne postoje. Pristojno
agresivan način ali hiljadu puta ponovljena laž postaje istina kako nas je naučio
jedan fini propagandista II svetskog rata. Tako da priznanje da je Deda došao sa
planina u Makedoniju iz oblasti Mata dokazuje da kad se uzmu u obzir njihova
prezimena nisu autohtoni meštani već došljaci.

Albanski književnik iz Peći Nijazi Sulca doslovno piše:

„Naša porodica ima poreklo iz Skadra. Naši preci su prešli u Nikšić odakle su se
kasnije iselili u Peć i po drugim gradovima Kosova.“

Albanci se ni ne trude da dokazuju bilo čime albansku nacionalnost pojedinih

ljudi nego jednostavno to tvrde kao u slučaju Petra Bogdana iako je očigledno da je
čovek Srbin. Prezimena Albanaca koji označavaju plemensku pripadnost kao što su
Beriša, Bytyći, Gaši, Gega, Hoti, Kabaši, Kelmendi, Krasnići, Ljabi, Sopi, Šalja, Škreli,
Šoši, Thači i Toska uopšte uzev jesu sigurna indikacija albanske nacionalne
pripadnosti njihovih nosilaca. Ime plemena Krasniće ili Krasnići nose mnogi albanci
pogotovu na Kosovu, pokazuje i njihovo poreklo jer su sišli u srpsko Kosovo i
Metohiju iz pokrajine Krasniće sa albanskih planina. Ako se izvrši etimološka analiza
toponima tj prezimena Krasniće lako je povezati sa srpskim pojmom HRASNICA. Selo
u toj oblasti su očigledno i bez sumnje osnovali Srbi koji imaju reč Hrast. Oko 15. Veka
tu se doseljavaju Albanci koji asimiliraju Srbe ali čuvaju ime sela naravno albanizujući
ga u Krasniće. Po tom selu nazvana je čitava oblast koja danas ima 24 sela. Po oblasti
nazvalo se bratstvo Albanaca koje je kasnije preraslo u pleme. Ako je po etimologiji
prezime Krasniće srbsko onda to znači da su i nosioci tog prezimena Srbi. Ovo važi i
za druge slične slučajeve. Manje više to se može reći i za prezimena Beriša, Gaši, Hoti
i druga prezimena koja su poreklom od imena plemena.

Toponimi koje ljudi nose kao prezime sa sigurnošću pokazuju mesto odakle su
došli oni ili njihovi preci ali nisu indikatori njihove nacionalnosti. Evo na primer -
prezimena stanovnika Srbije sa Kosova, Makedonije ili Crne gore dokazuju da su došli
iz Albanije. Prezimena dokazuju da su došli iz Albanije ali ne i nužno da su to albanska
nacionalna prezimena. Kad je 1913. Priznata Albanija na toj teritoriji je živelo tek
nešto oko 50% albanaca. Ostali su bili Srbi, Grci Jermeni, Romi, Turci, Italijani, Arapi
čak i nešto malo Čerkeza. Recimo nosioci prezimena Škodrani su očigledno ljudi iz
Skadra. Evo recimo prezime Kavaja koje je često u Albaniji a znamo za Nikolu
Kavaju koji je oteo avion da bi se oborušio na CK u svoje vreme. Jedan veliki Srbin
nacionalista i po malo terorista za ono vreme.

Prvi nosioci prezimena Dukagjini nisu bili Albanci već Nemci koji su to ime dali
pokrajini srednje Albanije. Naravno ostale grupe u okviru plemićke porodice nisu bili

13
nemci ali su se mešali pa su medju njima i Srbi, Makedonci Vlasi što u opšte ne znači
njihovo albansko poreklo iako se busaju u grudi da su autohtoni Albanci. Za
Albanske naučnike danas dovoljno je da je neko sa teritorije Albanije da bi ga odmah
proglasili da je po nacionalnosti Albanac. Tako su npr. za poznatog nemačkog
pozorišnog glumca svetskog glasa Aleksandar Mojsiu koji je živeo od 1879 do 1935
proglasili odmah za Albanca jer u gradu Kavaja živi porodica Mojsiu koja je vlaška i u
čijoj se kući i dan dans priča vlaški kod kuće i čuvaju svoju nacionalnu svest. Evo
Djuradj Kastriota čuveni Skenderbeg je bio po nacionalnosti Srbin. Veliki junak
sahranio je brata i oca u Hilandaru pa je zanimljivo kako teza da su svi rodjeni na
teritoriji albanije Albanci opstaje u naučnim krugovima i niko iz svetske naučne
javnosti ne prikazuje drugačije sem naših naučnika koji se time bavi iz očiglednih
razloga. Isto tako i Jan Kukuzeli rodjen u XI veku u Durhachiumu odnosno Draču
kad tu nisu postojali Albanci. Ime Jan govori puno o tome. Možda je češkog porekla
ili Poljskog čak. Jedan dobar deo Albanca upotrebljava kao prezime ime svog oca.
Prirodna pojava i kod drugih naroda. Upravo tako su i proizašla većina prezimena.
Aslanov sin se zove Hasan. On za prezime nosi ime svog oca pa se naziva Hasan
Aslani. Njegov sin se zove Osman i naziva se Osman Hasani. Sin ovog poslednjeg
naziva se Azis Osmani i tako sa pokolenja na pokolenje prenosi se ime oca. To govori
o nedostatku porodične tradicije. Opšte uzev kod Albanaca koji ne nose ime plemena
ili mesta odakle su poreklom ima jako malo ustaljenih prezimena. Iako je u
pooslednje vreme ustaljivanje prezimena uzelo maha nije posledica razvoja njihove
porodične i nacionalne svesti nego rezultat nasilnog registrovanja u matične knjige i
snabdevanje ličnim ispravama koje savremeno društvo i država nameće ovim
Albancima svojim zakonima koju teško prihvataju jer imaju podozrivu narav.

Pored ovoga svaki od albanaca čuva svoju plemensku svest pa je i gord što
pripada ovom ili onom plemenu koje je za njega superiorno u odnosu na ostala
plemena. Tako Bajram Curi zna da pripada plemenu Krasniće a Hasan Priština da
pripada plemenu Beriša.

Evo na primer Hasan Priština velika albansko društveno politička ličnost ima
pretke koji su se zvali Šišković. Videvši da je to srbsko prezime uzeli su za sebe
prezime ime plemena Beriša. Posle ovoga da bi se vezali za Kosovo nazvali su se
Vučitrni po mestu gde su se nastanili kad su došli iz Albanije i na kraju Hasan se
nazvao Priština samo on pošto je bio poslanik Prištine u turskom parlamentu ali ne i
njegov otac ili braća. Ovakve permutacije imaju i mnoga druga prezimena. Recimo
zna se da je prezime Milani pretvoreno u Bilani, Bogdani su pretvoreni u Šehu,
Brajović u Ferhati. Svi oni znaju i kad im je otac deda ili pradeda sišao sa planina iz
oblasti Krasnići Beriša, Gaši, Šlaku u srbske oblasti Kosovo i Metohija ili u Makedoniju
i Crnu Goru. Tako na primer porodica Spahiu iz Djirokastre ne samo da ne pamti da
su ikada pripadali albanskom plemenu već pamti sasvim dobro da su kod kuće
njihovi preci govorili grčki. Spartak Spahiu, sin Bedri Spahiu-a, iako je musliman

14
priznaje da je sasvim svestan svog grckog nacionalnog porekla. Recimo porodica
Lengu ima i muslimane i pravoslavce, vode poreklo iz Labrije – jugozapadne Albanije.
Musliman iz iste porodice se izjavljuje kao albanac a pravoslavac kao Grk. Mnogi od
albanizovanih stanovnika Albanije i susednih zemalja radeći i živeći kao raja ili
kmetovi, čifćije na ćiflucima albanskih vezira, paša, begova i aga, da bi se dodvorili
svom gospodaru pod čijom komandom su išli i u rat, prihvatalii su gospodarevo
prezime pa i plemensku pripadnost posebno ako su bili hrišćani.

Hajdar Gaši iz Kosovske Djakovice nije poricao da je Rom što se videlo po faci,
licu, boji kože, ali je svakako isticao da pripada albanskom plemenu Gaši. Mnogi
cigani su se izjasnili kao Albanci a to se desilo i sa mnogim muslimanima koji nisu
bili albanci. O tome je dosta pisao akademik Kaplan Burović koji je to temeljno
istraživao i publikovao u nekoliko knjiga.

Porodica Bogdani, iz Kuksa sada se preziva Šehu, Porodica Kovači iz Peškopije sada
se preziva Hjuseni a ponosila se svojim srodstvom sa Savom Kovčevićem narodnim
herojem. Književnik koji se zove Bajram Kovači ima prisilno promenjeno prezime u
Hjuseni. Srbinu iz Skadra Zariji Brajoviću su promenili prezime u Ferhati.
Matanovićima u Matani a Šiljegovićima u Pranveeraj. U Albaniji jednostavno nema
Srbina Makedonca ili Crnogorca mada su to sve Srbi, kome nije promenjeno i
albanizovano prezime. Često se dešavalo da i mrtvima promene prezime, pa je tako
Jovan Četiri dobio prezime Katro. Jovanu Kastrioti promenili su i ime. U početku se
zvao Jan a kasnije kad su shvatili da nije albansko promenjeno je u Gjon. Njegovom
sinu Djurdju promenili su ime u Gjergj pa kažu da je bio i katolik a ne pravoslavac
iako dobro znaju da je njegov brat Repoš poslednje dane života proveo kao monah
našeg manastira Hilandar. Majka slavnog Skenderbega Vojislava je dobila ime Vojse.
Sve samo da bi albanizovali i prisvojili. Pravi paraziti.

Dok se to u Albaniji činilo preko vlasti prinudno pod pritiskom pretnjom i

zatvorom pa i dranjem na živo u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori na oči tzv
jugoslovenskih vlasti činili su to albanski ekstremni nacionalisti, šovinisti i rasisti koji
su pretili smrću srbima muslimanske vere ako ne promene njihovo nealbansko
prezime u albansko i ako se ne izjasne kao Albanci.

Svesni svega neki albanski intelektualci kao na primer novinar Mehmet Latifi
priznali su da su neki od njih silazili na Kosovo i Metohiju, Zapadnu Makedoniju i u
Crnu Goru sa albanskih vrleti iz pokrajina tadašnje Albanije. Za one koji nemaju
prezimena, ili koji prezimenom signaliziraju da im poreklo nije iz Albanije izjavljuju
da su to starosedeoci autohtoni sledbenici Ilira pa i Pelazga.

Ima modernih da ne kažem plačenih naučnika kao što je Noel Malkolm koji se
posvetio falsifikovanju istorije albanskog naroda, ali ima i onih kao što je

15
Akademik Redžep Ćose koji preko štampe otvoreno poziva Albance da lažu i
izmišljaju falsifikuju sve i svašta bez ograničenja da bi dokazali da su Albanci
autohtoni u Zapadnoj Makedoniji na Kosovu i Metohiji i u Crnoj gori kako bi pristupili
kreiranju Velike Albanije što se upravo dešava na očigled svih nas koji to vidimo ali
jako malo radimo na tome.

16