ANALIZA SUKOBA – SKRIPTA

1. Kako su svetski ratovi i Hladni rat uticali na proces

1. Kako su svetski ratovi i Hladni rat uticali na proces dekolonizacije u Trećem svetu?
Pred sam Pred sampočetak PSR (1914
početak PSR (1914-1918) evropkse države upravljale su imperijama koj e su pod svojom

jurzidikcijom
Velikih sila zadržale oko
širenje imperija sz bili 500
raznoliki:miliona ljudi,ekonomski
uglavnom su dominirali odnosno
jurzidikcijom držale oko 500 miliona ljudi, odnosno 90% afričkog i 50% azijskog stanovništva. Motivi
90% afričkog
razlozi (ekspolatacija

Velikihjefitinih
sila zanacije,
širenje imperija
one koje to sz bili
nisu ili će biti osvojene raznoliki: uglavnom
sirovina), ali postojala su i religijska tumačenja ili socijaldarvinistička tumačenja (preživeće samo
najsposobnije ili istrebljene).

jefitinihPrvisirovina), alikojapostojala
svetski rat i stradanja su ipolako
su se u njemu dogodila religijska
su krenule da tumačenja ili socijaldar
lome imperijalizam. Strahote
tog rata naterali su kolonije da posumnjaju u moć evropskih država i mnoge kasnije vođe pokreta
najsposobnije
nezavisnosti ćenacije,
ovaj momenatone isticati koje
kao jedanto nisu ili
od najbitnijih. će došlo
Isto tako bitije iosvojene ili istrebljen
do liberalizacija politika
prema kolonijama pa je mnogim pripadnicima domorodačkog naroda dozvoljeno da učestvuju u vlasti
kolonije i da se školuju u metropolama. Upravo će taj sloj školovan u inostranstvu započeti borbu za
nezavisnost (što kroz oružane ustanke što kroz mirnu borbu). Nakon PSR počinju da nastaju pokreti za
nezavisnost koje upravo predvodi te ličnosti školovana u inostranstvu.
Drugi svetski rat (1939-1945) je definitivno uništio imperijalizam. Sa jedne strane kolonije su sada postale
svesne da je moguće pobediti evropske sile, primer Japana, sa druge strane i evropske sile su izgubile svaku
volju da zadrže ove kolonije. Ova dobra volja evropskih država da končno reše kolonijalana pitanja otvorila
su mogućnost da tranziccija bude nenasilna, to ipak nije bio slučaj baš svuda (da je tako bilo ne bi učili
verovatno ovo sve).
Hladni rat doveo je do sazrevanja antikolonijalnih pokreta i konačan poptuni prenos vlasti na starosedeoce.
Bipolarna struktura sistema međunarodnih odnosa je išla na ruku starosedeocima, jer je uvek jedna strana
bila spremna da im pruži pomoć ukoliko bi druga strana na taj način doživela gubitak. U dazi ubrzavanja
hladnoratovskog sukoba u kolonijama su se pojavile dve ideologije koje ć ebitno oderediti odnos ovih sila
prema njihovoj nezavisnosti. Marksizam je smatrao da kolonijalizam nije ništa dobro doneo kolonijama
(predstavnici Ho Ši Min, Manuel Rohas, Muhamed Mosadik). Nativizam (sličan evrpskom nacionlaizmu)
video je neke dobre stvari u kolonijalizmu i zalagao se za stvaranje moderne države koja bi bila nacionalna
i kapitalistički orijenitsana (predstavnici: Nehru, Sukarno, na početku svoje vladavine, Reza Pahlavi etc.)
Kroz naredna pitanja videćemo kakav je odnos velikih sila bio prema ovim ideologijama, SAD su na primer
dugo podržavale nativističke pokrete a SSSR je do samog svog kraja podržavao različite Komunističke
partije i pokrete a u nekom trenucima se borio i protiv komunističkih pokreta koje je podržavala Kina.

2. Zašto je građanski rat na Filipinima (1946-1954) bio značajan za američku

hladnoratovsku politiku i kakvu je ulogu SAD imala u tom sukobu?
Filipini su pre sticanja nezavisnosti bili kolonija SAD. Nakon završetka DSR u mnogim kolonijama pojavili
su se pokreti koji su zahtevali nezavisnost. Ovi proces dekolonizacija otvorio je mnogo pitanja za Zapadne
saveznike i oni su im različito prilazili. Sa jedne strane imali smo model koji su SAD i VB usvojile a to je
da se na miran način vlast preda tim pokretima za nezavisnost. Pošto su uglavnom ti pokreti bili
nacionalistički opredeljeni opasnost da komunizam dođe na vlastu novim državama uglavnom je svedena
na minimum. Poseban slučaj bila je Malezija u kojoj je opsanost od komunizma bila najveća.
Ipak uzroci građanskog rata na Filipinima su malo drugačiji. Filipini kako smo već napomenuli dobili su
nezavisnost 1946. godine, i od tada postaju glavni klijentelistički režim SAD u regionu Jugositočne Azije.
Prvi izabrani predesdenik Filipina Manuel Rohas bio je raspoložen da ispuni sve zahteve koje su SAD od
njega zahtevale (udeo u ekonomiji i vojne baze), ali ubrzo je počeo da sarađuje i postaje sve više zavistan
od interesa krupnih zemljoposednika i katoločke crkve. Dakle ovakva kolacija počela je da sve više u
pogledu socijalnih razlika polarizuje društvo, odnosno jaz između bogatih i siromašnih postajao je sve veći.
Drugi akter u ovom grašanskom ratu bila je Narodna antijapanska partija (Huk) koju su predvodili
komunisti a nastala je 1942. godine. Rohasov pokušaj da ovu armiju uništi pokrenuo je njihovu pobunu
koja je započela 1947. godine i ubrzo se raširila po celom centralnom regionu. SAD su bile zabrinute
ovakvim razvojem događaja i ubrzo je situacija postala slična onoj u Maleziji. Pred sam kraj 1948. godine
SAD se uključuju u sukob i njehova aktivnost prvobitno se ogledala u pomoći snagama filipinske vlade.
Ubrzo nakon toga na mesto ministra odbrane dolazi Magsisi i kampanja protiv Huka se intenzivira. Vetar
u leđa Huka pokretu dala je pobeda komunista u Kini. SAD su brzo reagovale i akciji obaveštajne službe
pohapsili su vođe Huka. Nova i reorganizovana filipinska vojska je u periodu od 1951. godine do 1953.
godine uz pomoć SAD ostvarila mnogobrojne pobede nad pokretom Huka. Ipak glavni razlog za pobedu
regularne vosjke nije toliko u njenoj organizaciji ili nadmoći nad Huka pokretom. Razlozi za pobdu
vladinih snaga su bili političke prirode: obećanje agrarne reforme, mere protiv korupcije i bolje ponašanje
vojnika, uz to postojala je strategija za gerilce koji se predaju odnosno ponuđena im je zemlja…
Za SAD i njihovu hladnoratovsku politiku pobeda na Filipinima značila je prvu pobedu za njihovu
antirevolucionarnu politiku koju su kasnije označile kao savršenu mešavinu štapa i šargarepe. Isto tako
preduzeta je opsežnija politika pomoći nacionalnim pokretima a uskoro se i pojavila domino teorija. Sve u
svemu SAD su nakon ovog građanskog rata shvatile da je potrebno obuzdati kolonijalne imperije i
usprotiviti se njihovim zahtevam za povratak na stanje pre DSR, u tu svrhu su one pomagale
nacionalističkim pokretima u borbi protiv komunizma. Svi njihovi naporim kasnije su objašnjeni u teoriji
domina (ako jedna dražava padne pod komunističku vlast to će oboriti prvu dominu i onda lanac polako
kreće da pada a poslednja domina su SAD i njen ekonomski i politički sistem će postati komunistički). Sve
ovo dovelo je do politike okruživanja SSSR-a (Mišić bi reko contaiment policy). Nema mnogo o ovome u
literturi tako da ja ću da probam sa ovim.

3. Zašto su SAD podržale Sukarnovu nacionalnu revoluciju (1945-1967) u Indoneziji i

zašto su tu podršku povukle? Kako je ovaj događaj uticao na promenu američke
hladnoratovske doktrine?
Teritorija današnje Republike Indonezije pripadala je holandoskoj imperiji. Nacionalna revolucija pod
vođstvom Sukarna započela je ubrzo nakon kapitulacije Japana u DSR. Rat za nezavisnost vođen je od
1945 do 1949. godine i danas se smatra za gerilski rat protiv imperijalne Holandije. Holandski zapovednici
na terenu verovali su da bi jednom akcijom u kojoj bi pohapsili vođe indonežanske revolucije, rešili sve
probleme u ovom regionu.
„Policijske akcije“ 1948. i 1949. godine naterale su SAD da izvrše diplomatski pritisak na Holandiju.
Pritsak se sastoja u pretnji da će ukoliko Holandija ne prekine svoje vojne i policijske akcije protiv
indonežanskih vođa, prekunit obećanu ekonomsku i vojnu pomoć iz Maršalovog plana i kroz NATO. Ubrzo
Holandija je popustila i zvanično priznale nezavisnu Indoneziju 1949. godine.
Delovanje SAD u ovom sukobu lako je objašnjivo. SAD su smatrale da je stari kolonijalni sistem pogodan
za širenje komunizma, zbog toga je usvojen Džakartski aksiom. Džakartski aksiom u suštini je značilo da
će SAD podržavati naturalističke pokrete u njihovim pokušajima da preuzmu i održe vlast, a sve u cilju
ograničavanja širenja komunizma (pazite ima jedno pet načina na koji se ovako nešto tumači, pošto ja nisam
mogao da se setim kako je tačno pisalo na onom mini testu, ovo je nekako najlogičnije što sam mogao da
objasnim). Džakarstki aksiom napušten je 1953. godine.
Kao što i u pitanju piše SAD su svoju podršku Sukarnu povukle za to ima više razloga koji su međusobno
povezani. Neka prvi razlog bude uvođenje „usmerene demokratije“. Usmerena demokratija je kabinetska
vlada u koju su ušle sve najbitnije partije tog vremena u Indoneziji, uključujući i KP Indonezije (ovo
dovoljno objašnjava zašto su se SAD zabrinule). Ovaj potez Sukarno je branio argumentima da je
liberalizam glavni krivac za nedostatak ekonomskog napretka Indonezije, iako su članovi Sukarnovog
kabineta bili malo je reći nesposobni da odlučuju o ekonomskim pitanjima (slično kao i kod nas).
Kada smo već kod nedostatka ekonomskog napretka, Sukarno je smatrao da bi promena ekonomskog
razmišljanja mogla da konačno dovede do tog tako željenog ekonomskog napretka. U toku druge polovine
50-ih godina Sukarno se okrenuo levičarskim idejama i državama, nabavka oružja iz SSSR-a i javne
pohvale Kine i njene ekonomije. Ovo je dodatno pojačalo zabrinutost SAD i one su kasnije kada god je to
bilo moguće pokušavale da destabilizuju Sukarnov režim, prva prilika za to bila je pobuna P.R.R.I i
Permeste koja če prerasti u kratkotrajni građanski rat (1958-1959/60) a koji će za osnovu imati etničke i
verske različitosti.
Sukarnov nacionalistički element i san o „Velikoj Indoneziji“ koja će ujediniti arhipelag dovešće do
kratkotrajnog rata protiv Malezije (1963-1965). Konačni kraj Sukarnove vlasti označiće puč grupe
30.septembar (pristalice komunista u vojsci) i reakcija „desničarskih“ vojnih elemenata predvođenim
generalom Suhartom, koji će kasine postati predsednik.
Dakle Indonezija je pokazala da prvobitna zamisao podrške nativističkim pokretima ipak možda i nije
najbolja ideja i taktika koja će pobediti/obuzdati komunizam.

4. Zašto je državni udar u Iranu (1953) i Islamska revolucija (1978-1979) predstavljaju

prekretnicu u hladnoratovskom međunarodnom pokretu?
Iran je zemlja bogata naftom. Nakon završetka PSR u Iran je stigao Britsh petroleum i zajedno sa iranskom
vladom osnovale kompaniju za eskploataciju naftinh bogatstava (anglo-iranska kompanija). Ponašanje ove
kompanije nakon DSR i njeno kolonijalističko upravljanje i želja za profitom su povećavali popularnost
iranske komunističke partije, Tudeh. To je budilo strah na Zapadu jer je nafta koju su odakle dobijali bila
neophodna za posleratnu obnovu Evrope, ukoliko bi Moskva uspela da iskoristi sve veće nezadovoljstvo
Iranaca to bi mogla da bude katastrofa. Jedino što je Iranu bilo pozitivno za Zapad je želja šaha Muhameda
Reze Pahlavija da 1949. godine prihvati američki model razvoja.
Ipak 1951. godine dogodilo se upravo ono čega se „zapad“ plašio. Na parlamentarnim izborima komunisti
su odneli pobedu a premijer je postao Muhamed Mosadik. Iste godine šah Reza Pahlavi bio je primoran da
prihvati plan za nacionalizaciju Anglo-iranske naftne kompanije. Brtianci su uveli bojkot na naftu iz Irana
i u zemlji je nastao haos. SAD su pokušale da posreduju u eventulanom dogovoru između Britanije i Irana.
Mosadik je označen kao saradnik Moskve. U zajedničkoj akciji obaveštajnih službi SAD i VB pokrenuta
je 1953. godine operacija AJAX. Cilj ove operacije bio je da se pohapse sve vođe Tudeha, da se izvede
državni udar i da se Mosadih skolni sa mesta premijera. Akcija je uspela i ovo je primer da su SAD prvi
put izvršile intervenciju van svoje zone uticaja i da su po prvi put uspele da svrgnu legitimnu vladu jedne
države Trećeg sveta.
Nakon svrgavanja Mosadikove vlade u Iranu je nastupio period modernizacija koji je nazvan „Bela
revolucija“. Ovaj program imao je za cilj ne samo dostizanje ekonomskog razvoja već i sveobuhvatnu
društvenu promenu (agrarne reforme, obrazovanje, kampanje obrazovanja i emancipacije žena) i još neke
ekonomske kompnente. SAD su ovakav ambiciozni program oberučki prihvati i pomagale, Iran je postao
glavni američki saveznik u ovom regionu. Međutim ovakvi radkalni potezi su vodili ka tome da šah
postepeno gubi poverenenje one grupe koja mu je predstavljala bazu podrške, konzervativci i islamsko
sveštenstvo.
Ambiciozni privredni projekti iz Bele revolucije supeli su da unište privredu, iako su prihodi od nafte bili
ogromni i javna potrošnja je porasla, rezultat svega bilo je to da Iran ulaže više nego što njegova privreda
može da apsorbuje, ukratko inflacija je skočila. Šah je morao da uspori rast i tu su se pojavili problemi. Do
1977. godine šahovu vlast nije podržavala ni jedna grupa i jedina podrška je dolazila iz SAD. U toku posete
predednika Kartera Teheranu 1978. godine izbili su protesti. Na površinu se izbija ajatolah Homeini koji je
iz egzila krenuo da izdaje naredbe opozicionim grupama. Decembra 1978. godine izbili su Moharmaski
protesti i šahova vlast je pala, Reza Pahlavi pobegao je u SAD a islamisti predvođeni ajatolahom
Homenijem pruzeli su vlast, ovaj događaj danas je poznat kao Islamska revolucija.
Iranska revolucija je bila prelomna tačka za obe super sile u odnosima sa trećim svetom. Za SAD je to
značilo da komunizam nije jedina sveobuhvatna moderna ideologija koja se suprotstavlja američkoj moći.
Za Sovjete, Homeinijeva pobeda je značila da je marksistička teorija u revolucijama trećeg sveta naišla na
značajne probleme. Sovjetski marksisti smatrali su da će se politički islam udružiti sa SAD u ime
zajedničkog antikomunizma.

5. Koji su uzroci i posledice neuspeha komunističke revolucije i sovjetske intervencije u

Avganistanu (1979-1989)?
Ukratko sitaucija u Avganistanu je za Sovjete postla nešto slično filmu „Too big to fail“. Dakle šta se desilo
u Avganistanu da je prvobitno mišljenje sovjeta da ne treba intervenisati poromenilu u intevencija je
naophodna.
Avganistan je sa SSSR-om u toku Hladnog rata imao odlične odnose. SSSR je Avganistanu slao i vojnu i
materijalnu pomoć. Sovjeti su to radili jer su Avganistan videli kao tampon zonu zanjihovu južnu granicu
od imperijalističkih uticaja i saveznike SAD u regionu – Iran i Pakistan. Ipak uprkos nadajnju da Sovjeta
da će se u Avganistanu organizovati jaka komunistička partija i da će kroz generacije u Avganistanu oni
uspeti da izgrade socijalističko društvo i ekonomiju, to se nije desilo.
1973. godine izvršen je prvi puč tada je vlast u Avganistanu preuzeo Muhamed Daud. Do 1977. godine
Daud se našao u problemu jer nije uspeo ništa da uradi, zbog izuzetno zajebane geografije i socioekonomske
situacije. Opoziciju Daudovom režimu predstavljali su komunisti i islamisti.
Prvo pričamo o komunistima jer su sad oni bitniji. Avganistanska KP od samog početka bila je podeljena
na dve frakcije. Prvu frakciju Kalk („Mase“) predvodili su Taraki i Amin. Druga frakcija Parčam
(„Zastava“) bila je pod vođstvom Karmala. Frakcija Kalk uspela je 1978. godine da izvrši prevrat na
iznenađenje svih 27. aprila 1978. godine. Ipak i Taraki i Amin su se više interesovali za stanje partije nego
za pridobijanje unutrašnje podrške za svoje reforme. Ovo će im kasnije doći glave jer će obojica biti ubijeni.
Reforme koje je ovaj duo fantastiko pokušao da sprovede bile su u suprotnosti sa avganistanskom tradicijom
i kulturom, imajte na umu da ovo nije centralizovana država i da je pripadnost određenom plemenu
primarne identitetska odrednica.
Sovjeti su od samog početka pokušavali da Tarakija i Amina navedu da na neki način pacifikuju svoje
stavove prema frakciji Parčam i da prestanu sa progonom članova te frakcije. Uskoro je svima postalo jasno
da je KP previše podeljena da bi ikada bila funkcionalna. Bitan događaj koji će promeniti stav Sovjeta je
pobuna u Heratu marta 1979 godine. Tu su se sukobili islmaski gerilci, građani i dezerteri iz lokalnih
garnizona sa avganistanskom vojskom i sovjetskim instruktorima (svi pobijeni). Ipak sovjeti i dalje nisu
pomišljali da vojno intervenišu u Avganistanu. Njihove službe i dalje su nastavile da pomire dve frakcije.
Kako je Amin sve te pokušaje blokirao Sovjetima nije preostalo ništa drugo nego da Tarakiju pomognu da
istisne Aminov uticaj. Ipak Amin je bio politički spretniji, sovjetske spletke ne samo da nisu istisle Amina
iz KP već su dovele do toga da Amin postane i vođa partije i države. Amin je nakon toga nsatavio progon
i Tarakijevih pristalica i drugih frakcinarskih pripadnika. Nakon uspeha iranske revolucije, Avganistan je
postao središnje tačka interesovanja SSSR-a u ovom regionu. Avganistanski islamisti iako na početku 70-
ih godina nisu predstavljali jaku opoziciju usvojili su iransku retoriku i tako se SSSR našao u vrlo
nezavidnom položaju. Amin je otpisan kao saveznik i polako se okretao Zapadu.
Dakle Sovjeti su se našli u nebranom grožđu. Zvanična KP Avganistana je postala „rouge agent“, utiacj
islamista je jačao i to je sve bila velika opsanost jer bi se takve ideje mogel preliti u južne države SSSR-a.
Glavni zagovornici intervencije u Avganistanu bili su ministar odbrane Dimitrji Justinov i šef KGB Jurij
Andropov (pojavljuje se u seriji Černobilj). Oni su izradili plan invazije na Avganistan i uspeli su da ubede
ostale članove Politbiroa da ovakva plan prihvate. Na božić (katolički) 1979. otpočela je intervencija
Sovjeta. Dva dana kasnije Amin je ubijen a vođstvo je preuzeo Karmal.
Iz ove pričice možemo da zaključimo da su glavni uzroci neuspeha komunističke revolucije: frakcionarstvo
(Kalk i Parčam), neuspeh da se sklope dogovori sa lokalnim vođama, revolucionarne ideje koje su išle
protiv avganistanske tradicije i kulture, islamska revolucija u Iraku.
Sovjeti su dakle krenuli u intervenciju. Sami Sovjeti verovali su da će intervencija biti brza i odlučna, cilj
je bio izvršiti promenu režima i nakon toga se povući. Ipak malo su se sjebali u tome. Glavni problemi koji
se navode u knjizi su: brz raspad avganistanske vojske i spremnost lokalnih vođa da pomažu mudžahedine
(isto se desilo i SAD-u) dodao bih ovome i nespremnost sovjetske vojske da vodi ograničeni rat protiv
pobunjenika jer veličina armije sa njenom opremom koja je tamo poslata nije mogla da vodi ovakvu vrstu
rata. To je bila vleika i torma armija koja je morala da se bori proitiv pobunjenika i da ujedno vodi
kontraobevaštajni rat.
Avganistanska amrija se suprotno očekivanjima brzo raspala, jer ništa nije urađeno da se pridobije lojalnost
nižih oficira, koji su ubrzo otkazali poslušnost i prešli na stranu pobunjenika. Drugi problem je i spremnost
loklanih plemenskih vođa da pomognu mudžahedinima. Oni su smatrali da je intervencija Sovjeta potvrdila
slabost vlade KP: režim je bio instrument bezbožnih stranih osvajača, Jedini način da se takav režim uništi
jeste da se što više Sovjeta ubije. Ovakvo razmišljanje koristili su Andropov i Justinov kako bi
argumentaovali potrebu da se obim operacija poveća.
Međunarodna podrška mudžahedinima je bila od presudnih uticaja na ishod sovjetske intervencije.
Mudžahedine su podržale su skoro sve islamske zemlje, Pakistan i SAD. Na izborima u SAD-u 1980.
godine pobedio je gospodin Ronald Regan. On i njegovi jastrebi su tokom godina preko Pakistana
povećavali podršku mudžahedinima, prvobitno kroz slanje zaplenjenog sovjetskog oružja a kasnije je CIA
i kupovala oružje za mudžahedine, na kraju su im dostavili i nove Stinger rakete koje su značajno popravile
položaj mudžahedina protiv Sovjeta. Glavna baza isporuka je bio Pakistan, koji je preko svojih službi
potpomogao regrutovanje novih boraca i zajedno sa arapskim državama organizovao ideološku i vojnu
obuku za nove borce. Pakistan je iskoristio ovu situaciju i ubrzo je počeo da priprema sebi odane frakcije
mudžahedina za unutrašnju borbu za prevlast.
Dakle kao što smo videli uzroci propasti intervnecije su: raspad avganistansek regularne vojske i
dezerterstvo; zatim spremnost lokalnih plemenskih vođa da pomažu mudžahedine; onda nesposobnost
sovjetske armije i na kraju međunarodna podrška koju su mudžahedini dobijali sa svih strana jer su velike
sile osteli da je Avganistan mesto na kome će „krvariti SSSR“.
Posledice sovjetske intervencije su mnogobrojne. Nakon povlačenja izbio je građanski rat u Avganistanu u
kom su pobedu odneli talibani, potpuno devastirana i propala država koja do prošle godine bila u grđanskom
ratu sa prekidima. Ovo je sada moža malo previše ali neki ekstremisti u Rusiji misle Avganistan glavni
uzrok propasti SSSR-a. Da li su upravu? Možda. Svakako poraz u Avganistanu potpuno je srušio poverenje
u Crvenu armiju i njenu sposobnost da očuva SSSR.

6. Koje posredničke ratove su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka vodile
SAD i SSSR u podsaharskoj Africi?
Nakon završetka DSR, formalno Afrika je bila pod kolonijalnom upravom evropskih država. Proces
dekolonizacije Afrike ubrzaće se 60-ih godina i jedna po jedna država sticace nezavisnost. Bipolarna
međunaordni sistem tog perioda ove nove države je terao da se priklone jednoj od velikih sila, iako je većina
afričkih država pristupila pokretu Nesvrstanih (opet ovo) u nekim od njih su se preklapali interes velikih
sila. U državama gde je do tog preklapanja došlo izbili su krvavi građanski ratovi, a podsaharska Afrika
postaće sinonim za posredničke ratove.
Prvobitna žarišta bili su portuglaske kolonije Mozambik i Angola i države pod belačkom dominacijom
Zimbabve i Južnoafrička republika koje su se sukobile sa afričkim nacionalnim pokretima. Ovi pokreti bili
su inspirisani Kubanskom revolucijom i Vijetnamskim ratom, a na marksizam gledali su kao na idelogiju
otpora jer je odbaciovao rasne i etičke podele u cilju stvaranja jedinstevne nacije i stvaranja pravednijeg i
ravnopravnijeg društva.
Primeri posredničkih ratova: Angola (više u sledećem pitanju), DR Kongo (SAD su podržale opozicionog
lidera Džozefa Mobutua i separatističku provinciju Katangu protiv legitimno izabranog lidera Patrisa
Lumumbe, lik po kome se zove jedan dom u BG-u), Etiopija (više u 8. pitanju) i Nigerija (vlada protiv
provincije Bijafra).

7. Koji su ključni i spoljašnji akteri Angolskog rata za nezavisnost (1961-1975) i kakav

je bio njihov ishod?
Angola je bila jedna od portugalskih kolonija. Ipak tokom 60-ih godina kada je započeo talas afričke
dekolonizacije Portugal se sve više ekonomski i politički vezivao za evropske države i sve manje bio
zavisan od sirovina iz kolonija. Ipak kako je imati kolonije bila stvar prestiža u šta su verovali i Salazar i
njegov naslednik, Angola i Mozambik nisu mogle da budu priznate kao nezavisne države. Na svaki pokušaj
sticanja nezavisnosti odgovarano je upotrebom vojske, a ti ratovi 1974. godine koptati Salazarovog
naslednika glave.
Za razliku od Mozambika koji je nakon sticanja nezavisnosti nije zapao u građanski rat jer je postojao jedan
pokret otpora u Angoli je bila drugačija situacije. Naime u Angoli su postojala tri pokreta otpora:
1. FNLA – vođa ovog pokreta je bio Holden Roberto, pokret jednako nije podnosio ni SAD ni SSSR,
ali je pomoć primao iz SAD i DR Konga.
2. MPLA – vođa ovog pokreta je bio Agostino Neto. Ovo je bio izrazito marksistički pokret koji je
isticao potrebu za društvenom revolucijom, oslanajli su se na pomoć Kube i SSSR (finansijska i
vojna pomoć) a ovaj pokret je posredno pomagala i istočna Nemačaka.
3. UNITA – vođa je bio Žonas Savambi i ovo je bio pokret nativističke orijentacije ali je pomoć
dolazila iz Kine.
U građanskom ratu za nezavisnost najveću ulogu imao je pokret MPLA koji su pomagali SSSR i Kuba.
Kuba je uspela uz pomoć SSSR da u Angolu pošalje svoje vojne instruktore, vojnike, oružje i opremu. Sve
ovo uticalo je da MPLA odnese prevagu nad ostalim pokretima i nakon proglašenja nezavisnosti uspostavi
dominatnu poziciju. Ovaj pokret se na kraju podelio na nekoliko frakcija što će dovesti do toga da kontrolu
na njim u potpunosti preuzme SSSR, ali to se može smatrati kao spasonosni spelt okolnosti.
Nakon revolucije karanfila u Portugalu 1974. godine u kome je Salazarov nasldnik svrgnut i konačno je
ukinuta diktatura, portugal je ponudio priznanje angolske nezavisnosti. Sledeće 1975. godine potpisan je
nakon pregovora Alvorski sporazum prema kome je obrazovana koliciona vlada sastavljena od pripadnika
svih pokreta. Nakon što je Neto progalsio nezavisnost Angole 1975. godina i nakon što se portugalska
vojska konačno povukla sa teritorije Angole započeo je građanski rat u kome se MPLA sukobila sa savezom
UNITA i FNLA. Koaliciju UNITE I FNLA podržali su SAD, Južnoafrička republika (čak je i pokrenuta
vojna akcija ove dve države), DR Kongo i NR Kina. MPLA su podržali Kuba i SSSR koje su nastavila da
šalju obilatu pomoć. Ipak SAD su se ubrzo povukle iz ovog sukoba i FNLA se ubrzo nakon toga predala.
Ipak borba UNITA i MPLA trajaće sve do 2002 godine i u ovom sukobu pobedio je MPLA.

8. Kako je bipolarni hladnoratovski poredak uticao na Etiopsku revoluciju i Ogadenski

rat (1974-1978)?
Etipoija je osim kratkog perioda okupacije Italije (1932-1942) bila jedina nezavisna država u Africi. Ovom
državom upravljao je car Hajle Selasije koji je težio dobrim odnosima sa SAD-om. Tokom 70’ih njegov
režim zapadu u sveopštu krizu koju je ubrzala ekonomska kriza nastala usled korupcije i nerazvijenosti.
Ubrzo su se javile i separatističke težnje u Eritreji i na Ogadenu (u kojm je živela znatna somalijska manjina
i čije je pripajanje priželjkivala Somalija).
Vlast cara Selasija završila se 1974. godine nakon vojnog udara Dreg, kasnije će ubiti Selasija. Dreg je bio
marksističko-lenjinistička vojna hunta. Dreg će se posebno radikalizovati u svojim zahtevima dolaskom
Mangistu Haile ne njegovo čelo. Dreg je sproveo brojne marksistički inspirisane reforme, cela država
proglašena je društvenom svojinom i zemlja je počela da se deli preko zadruga, a započeta je i kampanja
opismenjavanja stanovništva, što je samo povećalo popularnost Drega. Ključni momenata za destabilizaciju
Roga Afrike bila je 1976. godina kada Dreg raskida odnose sa SAD-om koji su stvarani za vreme vladavine
Hajla Selasija i počinje da prima pomoć od SSSR-a. Somalija kada je saznala za ovo prekida sve odnose sa
SSSR-om i počinje da dobija pomoć od SAD. Jasno je da je bipolarni sistem međunarodnih odnosa u ovom
slučaju presudno uticao na razvoj situacije u ovom regionu. Etipoija i Somalija zamenile su svoje glavne
saveznike, a posebno je zanimljivo da se sve ovo dešava u vreme detanta kada su obe velike sile pozvale
na smanjenje napetosti.
Kao povod za Ogadenski rat (1978-1979) uzeto je separatističko delovanje Zapadnosomalisjkog
oslobodilačkog fronta. Kako je Etiopija smatrala da su akcije ovog pokreta podržane direktno od Somalije,
čime je njen suverenitet bio ugrožen u provinciji ogaden izbio je sukob između ZOF i etiopske vojske. Kako
je Etipoija primala pomoć od SSSR i Kube ovaj rat je brzo završen pobedom etiopskih snaga i njenim
ovladavanjem celiom teriotrijom Ogadena. Ipak tu nije kraj jer će uskoro izbiti separatističke pobune u
Tigreju (koje traju do dan danas) i u Eritreji (postaće nezavisna 1991. godine).

9. Koje odlike latinoameričkog kontineta su dovele do stvaranja marksističkih gerilskih

pokreta ?
Gle ovde nije dat konkretan odgovor nigede u literaturi. Pa ovde ide jedan najlaganiji fristajl. Ja ću da
navedem samo odlike a za primere to u narednim pitanjima pa uzmite šta vam odgovara.
Prvi razlog za razvoj marksističkih gerilskih pokreta po mom mišljenju jeste intervencionizam SAD. On
svoju osnovu nalazi u Monrovoj doktrini donetoj 1823. godine. Ova doktrina imala je za cilj da SAD postavi
kao jedinog hegemona koji će imati legitimno pravo da interveniše u svojoj bašti (Centralna i Latinska
Amerika) ukoliko dođe do ugrožavanja njenih interesa. SAD se ovde postavljaju kao Centar a Latinska i
Južna Amerika kao Periferija, odnosno baza resursa neophodnih za dalji razvoj SAD. Videćemo u narednim
pitanjima da je malo šta pokretalo intervencije SAD koliko ugrožavanje poslovnih interesa. Kada na ovu
osnovu dodamo i politiku odvraćanja SSSR-a i njene političke ciljeve, imamo kombinaciju da svaka
promena vlasti koja ne ide na ruku interesima SAD pokreće njenu automatsku intervenciju (primer Kube
se posmatra kao statistička greška). Intervencionizam nije omogućio slobodan razvoj društva u
novonastalim državama i pojedinci su se iz čistog protesta prema SAD priključivali marksističkim gerilama.
Sledeći razlog koji je više unutrašnje prirode samog područja o kome govorimo jeste duboko ukorenjena
nejednakosti. Nekoliko vekova kolonijalne vlasti stvorili su dve klase koje će se kada za to dođe vreme
sukobiti. Ova klasa koja je gore prošla u takvoj prvobitnoj raspodeli našla je svoje ideološke uporište u
marksizmu, mnogi siromašni pojedinci u ideološkom zanosu da nešto mogu da promene pridruživali su se
gerilama. Uz to uvek je ljudima bila privlačna ideja nasilne promene i revolucije iz koje će izrasti novo
pravednije društvo. Društvena polarizacija i rascepi ostaju polodno tlo za cevetanje marksističkih pokreta.
Dodajte šta još smatrate da je potrebno.

10. Koji su ključni unutrašnji i spoljašnji akteri sukoba u Kolumbiji i kakav je bio njegov
isohd?
Kolumbija je rekorder po pitanju broj građanskih ratova. Ključni akteri koji su doprineli nestabilnosti
Kolumbije su: feudalci, političke partije (liberali i konzervativci), gerile, narko šefovi i SAD.
Feudalci – agrarni problem je ono na čemu su se izbori dobijali ili gubili u Kolumbiji. Poljoprivreda
(proizvodnja kafe) bila je nosioc razvoja Kolumbije od sredine 19-og veka do tridesetih godina 20-og veka.
Poljoprivredni posedi su bili podeljeni na latifundije u rukama malog broj veleposednika i na minifundije
koje su podeljene između svih ostalih. Latifundije su te koje je finansirala država i međunarodne instutucije.
Kako je kafe kolonizacija izmenjala odnose u društvu i stvorila srednji seljački sloj koji je težio da ovakve
odnose snaga promeni. Taj sloj u kasnijem periodu biće spreman da pruži oružani otpor.
Partije (liberali i konzervativci) – karkteristika kolumbijskog političkog sistema je dvopartizam. I liberali i
konzervativci na vlasti su se održavali izbornim mahinacijama i Ustav je služio kao pravan. Ipak ova dve
političke snage imale su dobru komuniikaciju kada je god bilo potrebno onemogućiti da se treća strana
uključi u politički život. Industrijalizacija je stvorila je nove klase. Podstaknuti evropskim socijalizmom
radnici, studenti iseljaštvo stvorilo je komunističku KPK i pokrenulo štrajkove. Kako bi se te snage
neutralisale ove dve partije su napravile dogovor da se smenjuju na vlasti. Obe partije koristile su svoje
sindikate kako bi ublažile delovanje KPK. Pinilja, general levo liberalne orijetnacije, izveo je državni udar
1953. godine i postavio sebe za diktatora. Njegova vlast srušena je koalicijom liberala i konzrevativaca i
uvedena je paritetna vladavina u kojoj su se ove dve stranke na određeni vremenski period smenjivale.
Gerile – nasilje je od davnina društveno zlo Kolumbije. Zemljoposednici su organizvoli svoje odrede smrti
i primenile su ih pre,a mepokornim seljacima. Kao odgovor na to javile su se naoružane bande pljačkaša i
gerilski pokreti ultraleve orijentacije. Gerile postoje od pedesetih godina ali su njihova delovanja u tom
periodu zanemarljiva. Od osamdesetih godina dva činioca intenzivirala su gerilsku borbu. Prvi je unutrušnji,
sporazumom o paritetnoj vladi jeste stabilizovao političku situaciju i doneo ekonomski napredak, ali ne i
socijalne promene (nije došlo do raspodele nacionalnog dohotka). Drugi uticaj dolazi spolja, uspešne
revolucije u Kubi i Nikaragvi. Najpoznatije gerile su Oružane snage kolumbijske revolucije (FARC) koje
je nastao 1950. godine čiji je vilj bio rušenje poretka i uspostavljanje socijalističkog sistema, imala je
periode mira sa Vladom i kasnije se uključila u legalne političke tokove ali bez zapaženih uspeha, poznato
je da su njh finansirali narko-bosovi. Druga birna gerila je M-19 (svima poznatiji kao oni iz Narcosa) nastala
je kao odgovor na izbornu prevaru 1970. godine takođe sa idejama marksizima-lenjinizma, destkovana je
u sukobima s armijom i policijom, pregovarala je sa Vladom ali beze uspeha. Najpoznatija akcija im je
zauzimanje Palate pravdi u Bogoti 1985 (jel to bilo u Narcosu?) sve u svemu oni su izgubili borbenu moć
i politički tokovi su ih neutralisali.
Narko-biznis – velika proizvodnja narkotika nije samo problem Kolumbije, mada je najviše medisjki
eksponirana pa kokain jednako Kolumbija. Proizvodnja kokaina nije tradicionalna grana industrije u
Kolumbiji, počela je da se proizvodi kada je i potražnja za njim skočila (pogotovu SAD). Od proizvodnje
počeo je da živi veliki broj seljaka, a od trgovine su profitirali oni koji su imali savremenu opermu i mogli
da organizuju transport (avioni, brodovi). Izdvojila su se tri glavna kartela Medeljin (Pablo Eskobar), Kali
i Atlantska obala (jel snimili Narcos za njih). Ove grupe uspevale su da svojim novcem da kupuju uticaj a
neki su nakratko i bili senatori, sve to da bi oprali pare iz SAD.
SAD – klasika ugrožavanje poslovnih interesa ipak ovde moramo da dodamo i borbu protiv proizvodnje i
distribucije kokaina. Prepričajte jebeni narkos. DEA, pritisci na političare.
Kolumbija je zbog uticaja svih ovih aktera uvek nestabilno područje, kombinacija akcija ovih faktora,
njihovi svezi i njihovu sukobi uvek su polarizovali kolumbijsko društvo. Sukobi su rešeni 2016. godine
kada je poptisan sporazum za koji je Manuel Santoza, predesdnik Kolumbije, dobio Nobelovu nagradu za
mir. Ključne tačke sporazuma su: agrarna reforma, razoružanje, političko učešće gerilskih grupa…
Videćemo u budućnosti kako će se situacija odvijati.

11. Objasnite Doktrinu šoka koristeći primer Čilea za vreme Pinočea?

„Deco jel volite brzu vožnju?“ je ukratko kako bi ovo pitanje mogli da opišemo.
Na primeru Čilea spojile su se dve glavne glavne pretnje po SAD: prvo je pobeda marksističkog kandidata
Salvadora Aljendea 1970. godine i ugroženost njihovih poslovnih interesa. Glavni gresi Salvadora Aljendea
bili su pod a) nacionalizacija rudnika bakra (Anaconda Copper Mining Company) i b) agrarna reforma
kojom su oduzeti posedi veleposednika, glavnih američkih saveznika. Pritisak na Čile počeo je prvo
blokadom kreditnih linija koje dolaze iz SAD a zatim sankcijama na uvoz bakra iz Čilea. Ubrzo SAD su
našle i čoveka koji će zameniti Aljendea. Gle slučajnosti to je bio Augusto Pinoče, ironično je da je on bio
jedan od ljudi u koje je sam Aljende imao najviše poverenja. Puč je izveden 1973. godine i ovde počinje
odgovor na naše pitanje. Napisao sam sve ovo zbog konteksta, jer znam da većina neće da čita literaturu.
Čikaški momci (zvuči kao ime boy benda) bili su čileanski studenti koji su deo svog usavršavanja proveli
u SAD. Njihov ekonomski program iznet u dokumentu nazvanim „Cigla“ (ne sprdam se). Ideje iznete u
ovom dokumentu bile su slične onima koje je predlagao Milton Fridman: privatizacija, smanjenje društvene
potrošnje i oslobađanje od državne kontrole. Ovi predlozi svideli su se Pinočeu i ovo je označilo početak
onoga što će kasnije biti nazvano „kontrarevolucija“ odnosno povratak Čikaške škole u borbi protiv ideja
developmentizma i kejnizjanizma. Slični programi biće nametnuti desetinama drugih država. Ipak ovakva
radikalna promena nije mogla da se izvede bez terora.
Pinoče je u prvih godinu i po dana ispunio maltene sve zamisli Čikaških momaka: privatizacija nekih
kompanija u državnom vlasništvu, dozvolio je nove vidove špekulativnog kapitala, otvorio je granice
uvoznoj robi i srezao je državnu potrošnju za 10%. Iako su Čikaški momci ubeđivali Pinočea da je ovo
jedini pravi način da se postigne ekonomski napredak, rezultati su izostali inflacija je otišla na mnogo
procenata, čileanci su ostajali bez posla a mnoge lokalne firme nisu mogle da izdrže novu konkurenciju.
Jedini kojima su ovakve promene išle na ruku bile su strane kompanije koje su zaradile ogromne profite.
Čikaški momci nisu očekivali da bi njihova strategija mogla da prouzvede ovoliko problema, te su 1975.
godine u posetu doveli samog osnivača teorije „šok terapije“ Miltona Fridmana. Firdman je svojim
argumentima uspeo da ojača Pinočeovo verovanje u „šok terapiju“. Njegova poseta dovela je do mnogih
smena i popunjavanja vlade Čikaškim momcima. Usledio je novi talas privatizacija u kojem je veliki broj
kompanija praktično pokolnjen, ukolnjeno je još trgovinskih barijera i na kraju uvedene su neke od
navangardnijih Fridmanovih ideja: privatizacija sistema socijalnog osiguranja, ukidanje zdravstvenog
osiguranja, državne škole su takođe ukinute i zamenjene nekim bonovima i povlašćenim školama a vrtići i
groblja su privatizovani (zamisli kupiš jebeno groblje, počivajte na ovom mestu za xy kinte mesečno).
Ipak šok terapija konačno je dovela do kolapsa čileanske privrede 1982. godine i Pinoče je morao da
nacionalizuje mnoge kompanije. Čile je postao primer korporativizma, slično Musolinijevoj Italiji. Tu nije
kraj sličnosti. Za vreme Pinočea mnogi politički protivnici i pprotivnici ekonomskih reformi naprasno su
nestajali. Danas je Nacionalni stadion poznat kao mesto za mučenje i ispitivanje, poret toga Pinoče je
koristio i vojsku i policiju kako bi otimao i ubijao svoje protivnike i bio je jedan od učesnika mreže Kondor
koja je bila uspostavljena kako bi se razmenjivale informacije o političkim protivnicima i na taj način se
olakšao lov na njih. Moguće je izvesti direktnu vezu između nasilja i ekonomskih reformi ne samo u Čileu
već i u mnogim Latino Američkim državama sa „desničarskim“ huntama na vlasti (Argentina, Brazil…)
sve ove hunte bile su podsticane da upotrebe slične predloge kao i Pinoče.
Iako je „šok terapija“ predstavljena u medijima kao način za spasavanje post-socijalističkih ekonomija,
podaci nam pokazuju da to nije tako. Rezultati su uglavnom negativni, a da bi se reforme nastavile bio je
potrebna i podrška državnog terora. Neke teorije ipak treba samo to da ostanu je zaključak koji bi iz mogli
da izvučemo iz ovog primera (doradite ovo, upisali ste jebeni FPN trebalo bi da možete da ovu rečenicu
okrenete tri puta).

12. Koji su sukobi u Latinskoj Americi primer politike odvraćanja SAD i kakav je bio
ishod u svakom od njih?
Politika odvraćanja podrazumeva pružanje aktivne podrške diktatorskim režimima duž celog kontinenta u
cilju odbrane od komunizma. Autokrate poput Baptiste na Kubi, dinastije Somoze u Nikaragvi, Pinočea u
Čileu bili su glavni saveznici u preiodu Hladnog rata i uživali su potpuni i finansijsku podršku američkih
administracija. Temelj ovakve strategije ležao je u uverenju da je autokratske (diktatorske) režime lakše
demokratizovati dok totalitarne, u koje su pretežno ubrajani oni koji imaju socijalistički predznak nije bilo
moguće promeniti. Tri sukoba koja profesor navodi: Gvatemala, Nikaragva i Čile (ne volim da se ponavljam
pa više u ovom sukobu u prethodnom pitanju, ali na ispitu napišite jebem li ga vidite da su uveli nove
stvari). E da je neverujem da će nam tražiti da im prepričavamo sukobe ali zarad konteksta neka stoje ovde,
vi kratite a i ne morate.
Gvatemala je najilustrativniji primer intervencinizma SAD u Centralnoj Americi, jer je zbog njenog
mešanja izbio najduži građanski rat u istoriji centralnoameričkog regiona. U Gvatemali pre tzv. Oktobarske
revolucije u kojoj su na vlast došli sukcesivno Arevalo i Arbensas, vladao je general Ubiko koji je svoju
vlast u potpunosti zasnivao na državnim instrumentima sile i podršci SAD.
Dolaskom ove dvojice na vlast u Gvatemali su započete obimne reforme koje su transformisale društvo:
zaštićena su nacionalna bogatstva, unapređenje obrazovanja, modrenizovana je privreda, uvedeno je
socijalno osiguranje i ostale socijal-ekonomske politike. Uz to Gvatemala je počela da vodi nezavisnu
spoljnu politiku. Sve ovo nisu bili dovoljni razlozi za intervneciju SAD. Ipak ljudi vole da se zalete i tako
je vlast u Gvatemali objavila da će izvršiti pazi sad agrarnu reformu. Zašto je to bio problem, pa zbog toga
što bi ta reforma nacionalizovala zemljište koje je u posedu kompanija a koje one ne obrađuju. I tu dolazimo
do United Fruit Company.
U ovoj kompaniji određeni deo deonica imala su braća Duls. Jedan je u vreme nacionalizacije bio šef CIA
a drugi državni sekretar (nepotizam!). E sad kada su se ove slučajnosti pogodile došlo je i do spajanja
političkih i ekonomskih interesa, rezultat ovoga pa intervnecija. Nakon što je intevnecija završena na čelo
države postavljena je vlast koje je predstavljala kontinutet sa politikama generala Ubika pre „Gvatemalskog
proleća“ (1944-1954). Ne bi trebalo da spominjem da su ove promene polarizovale društvo te smo sa jedne
strane imali vojska i vlasnici krupnog kapitala i sa druge strane radnički pokreti, sitna buržoazija i seljaci
koji su se okupili u Front gvatemalskog nacionalno-revolucionarnog jedinstva.
Građanski rat trajao je od 1960 do 1996. godine. Iako su se početkom 80-ih godina postojale naznake da bi
se moglo doći do mirnog rešenja, pritici koje je vršila Reganova administracija naveli su vlast da ne stupa
u pregovore sa pobunjenicima i da nastavi sukob, time su SAD sebe isključile da u budućim pregovrima
utiču na mirovni sporazum. Mesto su popunile latinoameričke države okupljene u grupu Kontadora,
Evropska zajednica i Ujedinjene nacije. Njihovim inicijativama postignut je sporazum o čvrstom i trajnom
miru 1996. godine kojim je ovaj sukob okončan.
Nikaragvom je do 1979. godine upravljala dinastija Somoza. Ova dinastija je svojim političkim dogovorima
sa SAD-om, organizvoanjem izbornih prevara, postavljanjem svojih rođaka na visoke državne funkcije,
pretnjama, ucenema i ubistvima uspela da se održi na vlasti i da stekne ogromno bogatstvo, na taj način
uništavajući ekonomiju i privredu svoje države (jel samo meni ovo liči na neku državu danas/ na Balkanu
je).
U ovakvim uslovima došlo je do formiranja Sandinističkog fronta koji je uspeo da oružanim putem osvoji
vlast. Sandinističko osvajanje vlasti Nikaragvu je katapultiralo Nikaragvu na centralno mesto politike
odvraćanja tokom Reganove aministracije (Džuvera did my boy dirty here). SAD su formirale paravojnu
desinčarsku organizaciju pod nazivom Kontra koja će započeti oružanu borbu protiv Sandinista. Ovaj sukob
će prerasti u građanski rat, kao i mnogi do sada i od sada. SAD su pored podrške paravonjim jedinicama
činile sve da sabotiraju mirovne inicijative i na kraju su uvodile i blokade na proizvode iz Nikaragve.
Ubrzo SAD su morale da uskrate podršku ovim paravojnim formacijama zbog njihovih zločina i gubitka
legitimiteta i počele su da se oslanjaju na umerenu desnu opoziciju koja je bila spremna da „promoviše
demokratiju“ sličnu kao u ostalim centralnoameričkim državama. Na izborima 1990. godine opozicija je
odnela pobedu, a Sandinistički pokret je postao prvi gerilski pokret koji je oružanom pobunom osvoji vlast
a istu predao na izborima. Opozicija je preokrenula mnoge ranije reforme. Ipak „demokrate“ se nisu dugo
zadržale na vlasti jer se kasnije sandinistički front vratio na vlast. Zvanično mi nemamo kako se ovaj konflik
završio ali recimo da je tamo situacija stabilizovana.

13. Šta su novi ratovi? (ovde će budu samo karakteristike, primere ćete imati u naredna
dva pitanja)
Za razliku od starih ratova koji se vode između država sa ciljem zaposedanja teriotrije, u kojima je
dolučujući događaj bitka oružanih snaga, „novi ratovi“ odvijaju se u kontkstu rivalstva država u rasulu. To
su ratovi koji vode mreže državnih i nedržavnih činilacam u kojima su otvoreni sukobi retki, a nasilje je
usmereno poglavito protiv civila, ratovi koje karakteriše novi tip političke ekonomije, koja podrazumeva
kombinaciju ekstremističke politike i kriminala.
Koje su se to promene dogodile i dovele do ovake radikalne transformacije u načinu vođenja rata. Prva
karakteristika je razvoj informacionih tehnologija 70-ih, 80-ih i pogotovu 90-ih godina omogućili su da se
tradicionalne vojne taktike pospeše prednostima koje moderna tehnologija donosi. Ovo je omogućilo da se
rat vodi na daljinu, pojava bespilotnih letelica smanjila je broj poginuli pilota, unapređenje radarskih
sistema i napredak u oblasti vojne simulacije ratnih uslova.
„odvijaju se u kontekstu država u rasulu“ – u vreme „Iračka sloboda“ reži je, zapravo ispoljavao
karakteristike tipične za poslednju fazu totalitarizma – sistem koji se urušava pod uticajem globalizacije,
nemoćan da održi svoji začaureni, kruto kontrolisani, autarhični karakter. Kako bi se prilike zadržale i
sprečili prevrati ovi režimi gomilaju službe bezbednosti (što osnivanjem novih što jačanjem već
uspostavljenih). Takođe igra se na kartu jačanja državnog identiteta, nacionalizma etc. Ne postoji legitimna
vlast i za nju se bore preostale grupe koje se trude ili da obezbede nove pozicije moći ili da održe već
stečene pozicije, te grupacije sastoje se uglavnom od malih ćelija, sa različitim stepenima koordinacije, a
pripadnici tih grupa ne znaju ni ko im je komandant niti ko ih finansira.
Karakteristika novih ratova jeste i zbližavanje regularnih vojnih jedinica sa privatnim snagama. Privatne
snage koriste se da bi se izvršile zadaci koji su van zakona ratovanja, mučenja u zatovrima koji su dospeli
u javnosti, očigledno dokazuju da su privatni izvođači odgovorni za neke od postupaka najsumnjivije
prirode. Često se može čuti i da pobunjenici raspolažu i neograničenim zalihama novca. Ko te grupe
finansira uvek je pitanje, nekada to mogu biti pripadnici bivših režima ili te grupe same sebe finansiraju
uspostavljajući teror u oblastima koje kontrolišu (ISIS je na primer kontrolisao neka naftna polja ili u
Avganistanu gde su talibani kontrolisali proizvodnju maka), ali ni to nisu jedini načini na koji se oni
finansiraju. Kriminalne aktivnosti takođe donose veliki izvor prihoda: otmice, ucene i naručena ubistva.
Načini na koji oni daolaze do kinte su različiti.
Kada smo kod otmica i ucena, u „novim ratovima“ najveći procenat žrtava su civili. Meri Kaldor navodi da
je često teško razlikovati civile od neprijatelja pa mu oni dođu kao neka vrsta kolateralne štete. Pošto nema
frontalnih sukoba i podaci su često nepotpuni, dešava se da navođeni projektili zalutaju i pokode naseljeno
mesto. To naravno stvara strah i mnoge porodice ostaju bez domova i postaju interno raseljena lica. U
novim ratovima se ne poštuju pravila ratovanja a samim tim ni ljudska prava.

14. Koje su glavne karakteristike „novog rata“ u Avganistanu (2001-2021)?

Nisam našao odgovore u literaturi (barem ne redovnoj) tako da ovde je potpuno moj fristajl, a vi ako hoćete
čitajte ako nećete znate već šta.
Dakle odlike novih ratova su da se vode u državama u rasulu, da se vode između mreža državnih i
nedržavnih aktera i novi tip političke ekonomije koji kombinuje ekstremizam i kriminal. Maltene sve ove
karakteristike možemo naći u Avganistanu.
Nakon završetka sovjetske intervencije u Avganistanu, to je postala država sa veoma nestabilnim političkim
sistemom. Vakum moći koji je nastao najbolje su iskoristili Talibani, mudžahedinski pokret koji je
propovedao vahabizam i radikalnu transfomraciju Avganistanskog društva. Podrška koju su Talibani pružili
Al-Kaidi nakon njenog terorističkog napada na Trgovinski centar, Avganistan je stavio na listu država u
kojoj mora doći do promene sistema, slično kao i Irak. Ove države postale su „osovine zla“ i amerićka
intevencija je bila neizostavna. SAD su intevensiale u Avganistanu 2001. godine, Talibani su brzo pobeđeni
ali nisu uništeni.
Nerazumevanje situacije u Avganistanu počevši od njegove izuzetno komplikovane etničke strukture samo
su stvorili dodatne probleme u stabilizaciji Avganistana nakon intervencije. Većinski narod u Avganistanu
su Paštuni, koji sebi prepisuju i zasluge za osnivanje ove države. Plašeći se da bi im u reformisanom
Avganistanu koalicija drugih naroda i etniciteta mogla da im ugrozi stečene položaje, pripadnici ovo naroda
udružili su se sa Talibanima davajući im skrovište i logističku pomoć. Dakle opet imamo ovo da se grupe
bore za položaje.
Sledeće jeste da je Avganistan uz svu pomoć međunarodne zajednice država u rasulu. To nam je pokazalo
i poslednja ofanziva Talibana u toku prošle godine i prelagan ulazak u Kabul. To je pokazalo da zapravo
država Avganistan ne postoji i da pripadnici njenih bezbednosnih struktura nemaju nikakv osećaj
pripadnosti, te da se ova država održavala samo zbog pomoći međunarodne zajednice.
Sledeća dve karakteristike jesi i nova politička ekonomija i kriminal. Avganistan je poznat po tome što se
u njemu uzgaja mak koji služi za proizvodnju raznih narkotika (brat Raka bi mogao ovo da nam objasni).
Ova polja koristila su se kako bi se finansirale operacije Talibana na terenu. Posebna karakteristika ovog
sukoba jesu i načini na koje se pretilo svima koji podržavaju vojnike koalicije. Imali smo noćne posete
Talibana plemenskim vođama sa ciljem zastrašivanja i noćna pisma koja su dobijali pripadnici vladinih
institucija.
Sve u svemu ovo je ukratko celo pitanje, ako možete nađite još neke informacije. Ima takođe jedan
zanimljiv tekst na sajtu CMJP-a pod nazivom „Povlačenje SAD iz Avganistana ili o kraju unipolarnog
momenta“. Jbg mora ovakva bestidna samopromocija.

15. Koje su glavne karakteristike „novog rata“ u Iraku (2003-2011)

Preskačemo ovaj uvodni deo oko političkog razvoja Iraka jer za konteks nam nije to toliko bitno. Sadam
Huesin dolazi na čelo drđave 1979. godine. Isprva je Sadam bio socijalista zatim sunitski nacinalista, a
kasnije panarapski musliman i na kraju zagovaratelj klanskih i plemenskih vrednosti. Sadamov režim je
inicirao dva sukoba, prvi je bio Iračko-Iranski rat (1980-1988) oko sporova u provinciji Šat El Arabu i kako
bi se zaustavilo širenje Islamske revolucije u Irak jer je većina stanovništva pripadala šitskom islamu. Iako
je Irak ovaj rat dobio, drđavna kasa je rapidno ispražnjena, dugovi su se nagomilavali. Tada kreću i trzavice
sa susdenim Kuvajtom oko suverenosti nad naftnim poljima koja se nalaze na granici ove države. Nakon 6
dana Irak je aneksirao Kuvajt 1990. godine. Reakcija međunarodne zajednice kulminirale su u operaciji
„Pustinjska oluja“ i do 1991. godine Sadam je bio primoran da se povuče iz Kuvajta. Od tada pa do
intervencije Sadam će doživeti sankcije međunarodne zajednice koje će devastirati ekonomiju i povremeno
se sukobljavati sa Kurdima (žive na severu) i šitskim muslimanima koji kako smo već napomenuli čine
većinu stanovništva.
Problem Iraka koji i jeste jedna od glavnih karakteristika „novog rata“ je što je postao država u rasulu. Još
od proglašenja njegove nezavisnosti nije se uspelo oformiti jedinstveno iračko društvo. Zbog toga se i sam
Sadam Husein okrenu tribalizmu a sprovodio je i pokolje nad šitima ili čak napade hemijskim oružjem nad
Kurdima kako bi se osvetio za pobune ovih grupa. Zbog toga nas ne treba čuditi da su vojne snage koalicije
dočekane sa oduševljenjem i okarakterisane kao oslobodioci. Sadam Huesin je ubrzo ubijen. Zbog svih
podela u društvu, nemogućnosti da Irak organizuje smisleni otpor snagama koealicije, zbog dezerterstva
unutar vojske potpomugneute propagandom, Irak se ne može okarakterisati kao stabilna država (ako je
ikada to i bila) već kao propala država.
Nakon operacije „Iračka sloboda“ situacija se nije promenila. Iako su preduzete mere da se Irak konačno
stabilizuje to nije bilo moguće. Prvi problem su bili protivnici američke invazije: ostaci baasističkih snaga
(bivši režim), sunitske milicije, šiijtske milicije, strani i domaći teroristi povezani sa Al Kaidom.
Uspostavljanjem saveza sa lokalnim vođama koalicione snage su uspele da privremeno stabilizuju političku
situaciju. Ipak i u takvoj „stabilnoj situaciji“ odnos između muslimanskih zajednica, sunita i šita, nije
poboljšan. Suniti su oduvek bili povlašćeni sloj i sada su se nažli u položaju manjinskog stanovništva sa
realnim mogućnostima da izgube te povlastice. Teroristički napadi, sukobi sunita i šita, pretili su da prerastu
u građanski rat. Koalicione snage su uspele da uz pomoć verskih poglavara i novostvorene iračke vojske
prekinu ova neprijateljstva. Nakon povlačenja kolicionih snaga na scenu je stupio i ISIS te je SAD nateran
da se ponovo vrati u Irak. Kao što vidimo postojale su te grupe koje su se borile da steknu nove položaje
(ISIS, šiti, Kurdi) ili su se borile da sačuvaju već stečene (suniti i pristalice Sadama Huseina), što je ako se
setimo prethodnog pitanja još jedna od karakteristika novih ratova. Na kraju dodajte i da su najeći broj
žrtava civili i time završite ovo pitanje.

16. Ciljevi, ideologije i metode secesionističkih pokreta u SSSR i SFRJ/SRJ? (ovo možete
koristiti i za 17 i 18 pitanje)
Ukratko: cilj-nezavisnost; ideologija-nacionalizam; metode-demonstracije i pritisak na do tadašnje
komunističko vođstvo ali i njihova međusobna saradnja. Bilo bi lepo da se ovako samo napiše ali svet je
okrutan tako da jebiga, čitaj.
Za početak trebalo bi napraviti razliku između uzastopnih i rekurzivnih otcepljenja. Uzastopna otcepljenja
dešavaju se kada pokušaj otcepljenja jedne teritorije aktivira ili utiče na druge pokuššaje odcepljenja od iste
matične države (Slovenija pa Hrtvatska pa BiH kod nas ovde/ Baltičke države pa svi ostali u SSR-u). Druga
vrsta otcepljenja su rekurzivna to se dešava kada otcepljenje jedne teritorije aktivira ili utiče na pokušaje
otcepljenja od secesionističke teritorije (komplikovano ali ima primeri Republika Srpska Krajna od
Hrvatske i Republika Srpska od BiH/ Abhazija i Južna Osetija u SSSR-u).
Dakle ustanovili smo da je cilj svih bivših republika SSSR i SRJ u krajnjem slučaju bila nezavisnost. Metodi
se takođe nisu mnogo razlikovali. Prvi metod bile su masovne demonstracije koje su za cilj imale prvo da
podkopaju legitimet SSSR i SRJ u saveznim državama. Prve takve demonstaricije organizovane su u tri
Baltičke države (Letonija, Litvanija i Estonija). Ove demonstarcije nazvane su „kalendarskim
demonstracijama“ dakle demonstracije koje su se održavale na tačno određene dane (npr. godišnjica sećanja
na nepravde sovjetske vladavine; godišnjica pakta Molotov-Ribentrop kojim su ove baltičke države potpale
pod interesnu sferu SSSR-a itd). Ove demonstracije su iznele do tada neprihvatljive zahteve za obnovom
suvereniteta i prenele širokim narodnim masama poruku da je sovjetska država nelegitimna.
Drugi cilj je bio pritisak na komunističko vođstvo da preduzme neke konkretne korake u pravcu dobijanja
nezavisnosti. Komunistička inteligencija je ohrabrena ovim uspesima osnivala svoje organizacije koje su
nazivane Narodni front, Sajdusi je bio isti takav pokret u Litvaniji (oni jedini svoju organizaciju nisu nazvali
narodni front). Pošto su i ove organizacije izvršile pritisak na komuniste doneti su prvo akti kojima je
ukinuto prvenstvo saveznog zakonodavstva. Ovo sa aktima kopirali su i pokreti ovde i to je jedna zajednička
odlika, konačno sve republike su proglasile nezavisnost.
Sledeće metoda je bila saradnja između secesionističkih pokreta. Od početka svojih kalendarskih
demonstracija, secesionističke grupe baltičkih država razmenjivale su informacije i praktične savete o
organizacionoj taktici i strategiji. Takođe oni su pomagali i ostalim organizacijama sličnih grupa širom
SSSR-a kako bi im olakšali mobilizaciju uz obrazloženje da svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje.
Uz to oni su shvatili da samostalno ti pokreti ne mogu da se izbore protiv SSSR-a te je saradnja u cilju
slabljenja saveznih organa SSSR-a neophodna. Organizacije baltičkog fronta davali su kopije svojih
dokumenata, pružali su pravnu pomoć ostalim grupama i davali im pristup medijima kako bi oni mogli
javno da prestave svoj cilj. Kao što verovatno znate ovo je bilo relativno miran proces (osim u nekim
državama mada o njima u pitanjima koja to zahtevaju, ne ovde) jer ni secesionistička vođstva nisu htela da
ulaze u otvoreni konflikt protiv SSSR-a a ni SSSR nije hteo da nasilno guši ove pokrete zbog pomoći koju
su dobijali. I ovde prestaju sve sličnosti sa SFRJ i procesima koji su se odvijali ovde.
U Jugi je situacija sa motivima za demonstracije bila drugačija. Da jesu protesti šiptara (nećemo da budemo
politički korektni) na Kosovu zahtevali da Kosovo postane republika („Kosovo republjik“) ali su oni gušeni
nasilnim sredstvima. Isto tako oni su pokrenuli i antisecesionističke pokrete Srba koji su zahtevali
jedinstvenu i centralizovanu Jugu i ukazivali na teror koji je srpsko stanovništvo doživljavalo dole. Ovi
događaji u našoj južnoj pokrajini/Republici Kosovo (birajte šta vam draže), pokrenuli su beogratske
disidente i intelektualce SANU da napišu (mada nikad ne dovrše) sada već čuveni Memorandum SANU u
kojem je osuđena antisrpska politika KPJ i pozvali na političko ujedinjenje Srba. „Nova revija“ objavila je
eseje o slovenačkom nacionalizmu u kojem su u kranjoj liniji zahtevali nezavisnost. Povodi za
demonstracije u Sloveniji bili su hapšenja zagovornika nezavisnosti i novinara „Mladine“. Ovim
demonstracijama podršku su dale i rimokatolička crkva i komunisti. U Hrvatskoj je situacija bila drugačija.
Hrvatski komunisti su sprovodili antinacionalnu politiku koja je suzbijala nacionalne sedimente. Ipak nakon
pobede HDZ na izborima otpočeli su zahtevi za nezavisnočću. I Hrvatska i Slovenija su usvojile nove
Ustave koji su poništili prvenstvo saveznih zakona i davali su pravo repubulikama na otcepljenje, tako su
pratile već utaban put ka nezavisnosti od strane baltičkih država. Nakon raspada jedinstvene KPJ na
vandrednom zasedanju održani su referendumi u obe republike i BiH a kasnije su i priznate kao nezavisne
države.
Kao što smo videli postoje sličnosti (demonstracije, saradnja secesionističkih pokreta, akti protiv prvenstva
saveznog zakonodavsta) ali i izvesne razlike (mirno vs nasilno otcepljenje; kontramitinzi Slobodana
Miloševića).

17. Koje su osnovne karakteristike secesionističkih sukoba u SFRJ/SRJ?

18. Koje su ključne sličnosti i razlike između secesionističkih sukoba u SSSR i
SFRJ/SRJ?
19. Navedite i uporedite dinamiku procesa secesije u Bijafri, Bangladešu i Čečeniji?
Bijafra – poreklo sukoba su tenzije i otvorena netrpeljivost izđu Ibo i Haus-Furlani naroda. Veliki broj
državnih udara u kome su se pripadnici ovih naroda smenjivali na vlasti. Dogodila su se dva talasa maskara
pripadnika Ibo naroda i njihov egzodus u Istočni Region Nigerije. Nakon neuspelih pregovora o budućem
ustavnom uređenju Nigerije 1967. godine vojni guverner Isočnog regiona Emeka Odžukvu proglasio je
nezavisnost Bijafre. Usledio je rat za nezavisnost/građanski rat (1967-1970), sa promenjivim uspesima na
početku jer su snage Bijafre uspele da zauzmu ceo Srednjozapadni Region, ipak regularne snage Nigeriju
su ovu oblast povratile i do 1968 završile sa opkoljavanjem Bijafre zauzimanjem njenih oblaskih delova.
Usledila je velika nestašica i samo uz pomoć Crvenog krsta i još nekih organizacija narod u Bijafri dobijao
je neophodnu hranu i lekove. Na teren je izašla i posebna komisija da proveri natpise u kojima se navodi
genocid nad narodom Ibo. Komisija nije pronašla ništa ali je osudila pojedinačna ubijanja civila. Do 1969.
godine dugotrajna i kritična oskudica u hrani i lekovima kao i kontinuirani pritisak federalnih trupa srušili
su otpor Bijafre i do 1970. godine sukob je završen a Bijafra je ostala u sastavu Nigerije. Kao što ćemo
videti u drugom primeru međunarodno priznanje je veoma bitan faktor kada se proglašava otcepljenje.
Bijafru koja jeste imala podršku određenih velikih sila, osim malog broja Afričkih država nije priznao niko.
Nigerija je tokom rata imala podršku Velike Britanije koja ju je savetovala i prodavala oružje te je pokušaj
negativne kampanje protiv nje pozivanjem mirovne misije anuliran u startu. Zbog toga Bijafra nikada nije
priznata i ostala je i do dan danas u sastavu Nigerije
Bangladeš – ovaj primer predstavlja prvi uspešan pokušaj otcepljenja. Od sticanja nezavisnosti Pakistan je
bio podeljen na Zapadni Pakistan u kome je živelo muslimansko stanovništvo i Istočni Pakistan u kome je
živelo i hinduističko i muslimansko stanovništvo. Pakistan je imao probleme da stvori funkcionaln politički
sistem. Tokom 60-ih godina dogodilo se nekoliko ustavnih promena koja su omogućila jednoj bengalskoj
stranci da pobedi na izborima samo glasovima koje su dobili od bengalskog stanovništva (Avami liga).
Zbog ovakvog rezultat nastali su i problemi koji su doveli do kratkotrajnog rata u kome je Bangladeš postao
nezavisna država. Kako predstavnici dve najjače stranke nisu mogli dogovoriti oko formiranja koalicije
vođe Zapadnog Pakistana pokrenule su policijske akcije i vojne napade na Istočni Pakistan. Kako nisu
uspele da pohapse vođe Avami lige (najjača bengalska partija) krenula su masovnim zločinima nad
bengalima koji su migrirali u Indiju. Ubrzo je formirane i begnalsek gerilske snage koje je podržala Indija
poslavši nekoliko svojih jedinica. Pakistan je revoltiran ovim činom Indije napao ove jedinice i isprovocio
vojnu intervenciju. Ubrzo su indijske jedinice oslobodile celu teritoriju današnjeg Bangladeša i praktično
su je predale vođama Avami lige. Uz vojnu pomoć Indija je i lobirala u korist Bangladeša koji ubrzo kreću
da priznaju mnoge države. Pakistan je konačno priznao Bangladeš 1974. godine.
Čečenija – je autonomna oblast u SR Rusiji u kojoj je živelo većinsko muslimansko stanovništvo. Kada je
okončan proces raspada SSSR ustavnim aktima Rusije 1991. godine, general Dudajev (predsednik
Čečenije) je proglasio nezavisnost Republike Čečenije-Ingušetije (Ingušetija će se kasnije odvojiti i pripojiti
nazad Rusiji – primer rekurzivnog otcepljenja). Kako pregovori o podeli nadležnosti između ruske i
čečenske strane o podeli nadležnosti nisu uspeli, započeo je Prvi Čečenski rat (1994-1996). Ovaj rat je
završen nakon ubistva generala Dudajeva i zbog toga što je ruska vojska bila okružena u Groznom, glavni
grad Čečenije. Ovim sporazumom Čečenija je stekla de facto nezavisnost a na prvim slobodnim i poštenim
izborima pobedio je Maškadov. Odmah nakon sporazuma započet je proecs islamizacije, usvojeno je
islamsko pravo a Čečenija je proglašena za islamsku republiku, pored toga došlo je do eksplozije kriminala
i korupcije, a neki delovi vojske su se odmetnuli i napadli Daegestan (u to vreme a i danas Ruska repbulika)
1999. godine. Novi premijer (danas neki kažu i ruski car) Vladimir Putin okarakterisao je Čečeniju kao
isturni bazu međunarodnog terorizma. Ruske snage ponovo su izvršile invaziju na Čečeniju 1999. godine.
Rusija je ponovo uspela da uspostavi konttrolu u toj republici i da instalira svoje pristalice na njeno čelo
(Ahmed Kadirov pa sada njegov sin Ramzan Kadirov). Sve u svemu Čečenija je još jedan primer kako
unilateralno proglašena nezavisnost bez podrške neke velike sile ne može da dobije podršku međunarodne
zajednice. Ovo smo zaključili sami a literatura daje tri razloga: 1) nijedna država nije luda da se zameri
Rusiji, ne zbog njene ekonomske snage tog doba već zbog toga što su imali nuklearne bombe a kako su rusi
kurčevit narod uvek može da se desi da „slučajno“ ispuste jednu na nekog; 2) Sjedinjene Države i njeni
saveznici su podržavali Jelcinovu vladu i njenu politiku višepartizma, demokratizacije i slobodnog tržišta;
3) secesionistička vlada Dudajeva ponekad je u medijima na Zapadu predstavljana kao autoritarna, nasilna
i korumpirana.

20. Uporedite secesiju Čečnije sa procesom raspada SSSR. Zbog čega je u slučaju
Čečenije došlo do izbijanja nasilja i neuspeha zahteva za nezavisnost?
E sad malo mešavina prethodnih pitanja, tako da svako može da napravi drugačiji odgovor.
U 16-om pitanju detaljno smo opisali kako je tekao proces raspada SSSR-a. Ukratko sve „sovjetske
republike“ osetile su da je SSSR slab i da je tada bio najpogodniji trenutak da se stekne nezavisnost. Istu
logiku je primenila i Čečenija. Ipak Čečenija nije imala status „sovjetske republike“ već je bila samo jedna
od „autonomih oblasti“ unutar Rusije. Zbog toga je rukovodstvu u Moskvi 1991. godine bilo teže da
prihvate nezavisnost dela svoje teritorije (normalno) nego da prihvate nezavisnost ostalih republika koje su
sačinjavale SSSR a za čiju disoluciju su je i sama Rusija, u tom trenutku bila. Dakle prvi razlog zbog koga
je došlo do neuspeha zahteva jeste nevoljnost Rusije da prihvati nezavisnost onoga što je posmatrala kao
deo svoje teritorije. Kako smo videli u prošlom pitanju Rusija je svoj deo teritorije bila spremna da brani i
oružano te ovaj razlog je isto i razlog za izbijanje nasilja.
Drugi razlog koji možemo ovde da navedemo jeste razlika u veri. Iako su mnoge „sovjetske republike“ bile
većiniski muslimanskog karaktera, neke od njih i katoličke, Čečenija je jedina republika koja je po dobijanju
de facto nezavisnosti prošla kroz proces radikalne islamizacije. Već smo napomenuli da su postojali
radikalni islamistički elementi koji su prdvođeni Basajevim pokrenuo džihad protiv Rusije napdajući
Daegestan. Kako su uspeli da taj napad izvedu i izvuku se iz ruskog okruženja koristeći se čarima korupcije
pa malo je reći da su ponizili Rusiju. Uz takav otovren napad i terorističke akcije Rusija (Vladimir Putin)
smatrala je da sa njima mora postupiti radikalno (u prevodu mora da budu uništeni).
Treći razlog je i kako su sovjetske republike postupale prema ruskom stanovništvu. Iako su donošeni akti
koji su na neki način ugrožavali rusko stanovništvo, čečeni su pristupili otvorenom zastrašivanju i
proterivanju ruskog stanovništva. Ako tome dodamo tome i da su sovjetske republike bile zastrašene bilo
kakvog otvorenog sukoba sa Rusijom zbog njene vojne moći, čečeni su u stilu Ramba prauzimali rusko
naoružanje te su otvoreno zagovarali oružani sukob, to kako smo videli nije prošlo baš najbolje uprkos
prvobitnom uspehu.
Četvrti razlog međunarodna podrška, to vam je napisano u prethodnom pitanju (štedimo papir čuvamo
drveće). Dakle svi ovi razlozi su doveli do toga da u Čečeniji izbiju dva rata i u krajnjem slučaju do
neuspeha zahteva za nezavisnost.

21. Etnički sukobi: definicija, karakteristike, vrste i geneza?

Etnički sukobi se definišu kao sukobi u kojima barem jedan strana svoje ciljeve definiše u etničkim
pojmovima i sam povod za konflik ili njegovo rešenje se traži na etničkoj liniji. Sam konflik se ne zasniva
na etničkim razlikama već zarad političkih, ekonomskij, socijalnih, kulturnih i teritorijalnih dobitaka.
Karakteristike etničkih sukoba su:
1. Zasnivaju se na ideologiji nacionalizma.
2. Uglavnom su nasilni (ne nužno).
3. Po pravilu su unutrašnji sukobi
Vrste etničkih sukoba:
1. Separatistički (secesionistički) sukobi.
2. Sukobi za autonomiju, sticanje moći, kontrolu resursa.
3. Iredentistički sukobi.
4. Verski sukobi.
5. Sukobi kao posledica pokušaja asimilacije ili proterivanja etničke manjine.
Geneza ivucite iz sledećih pitanja.

22. Osnovne karakteristike etničkog sukoba u Nagorno-Karabahu?

Sukob u Nagorno-Karabahu sukob je pripadnika Azera, turski narod koji su uglavnom šiitski muslimani i
Jermana, pravoslavni indoevropski narod. Dakle ovde nije samo sukob različitih etniciteta nego i različitih
vera. Osnovu za ovaj sukob dao je Staljin svojim politikama preraspodele stanovništva. Još tada veliki broj
Jermena preseljen je u Nagorno-Karabah ali ta teriotija nije pripala SR Jeremeniji. Ista sudbina dogodila se
i Azerima koji su preseljivani u enklavu Nihčevan samo je razlika što je ova enklava pripala SR
Azerbejdžanu, ipak da bi se do ove enklave došlo iz Bakua mora se proći kroz jermensku teritoriju.
Sukob je počeo da se pojačava 80-ih godina, zbog bujanja nacionalizma i slabljenja centralne vlasti SSSR-
a. Prvi sukob koji se dogodio na ovom području bio je u periodu od 1988. godine do 1994. godine. Vrhovni
Sovjet Nagorno-Karabaha 1988. godine zahtevao je da se otcepi od Azerbejdžana i pripoji Jermeniji. Azeri
su na to prvo odgovorili masovnim proterivanjem Jermena iz njihove presstonice. Ipak Vrhovni sovjet
SSSR odbio je ovakav zahtev (dekleraciju), a kada je Azerbejdžan stekao nezavisnot 1991. godine
Nagorno-Karabahu je ukint status autonomne pokrajine. Kao odgovor na ukidanje status autonomne
pokrajine Nagorno-Karabah je održao referendum o nezavisnosti na kome je 99,9% glasača glasalo za
nezavisnost. Izbili su sukobi koji su trajali do 1994. godine kada je uz posretsvo Minsk grupe (najznačajnije
države su: Rusija, Nemačka, SAD, Francuska i Turska) postignut mirovni sporazum. Ovaj sukob doneo je
novo pomeranje stanovništva, ali problem nije rešen.
Mnogi su se nadali da će geostrateški položaj ovog regiona, energenti koje on poseduje na neki način
pacifikovati strane u sukobu, ipak to se nije desilo. Azerbejdžan je nastavio da optužuje Rusiju da naoružava
jermensko stanovništvo i time krši rezoluciju SB UN kojom se zabranjuje prodaja oružja u ovom regionu.
Konflik je bio zamrznut sve do septembra 2020. godine kada je izbio drugi rat u Nagorno-Karabahu. On je
rešen već u novembru te godine potpisivanjem primirja. Ocena ovog sporazuma je da su samo rusi na
dobitku jer njihova mirovna misija sada razdvaja sukobljene strane.

23. Osnovne karakteristike sukoba u Abhaziji i Južnoj Osetiji?

Abhazija i Južna Osetija su autonomne pokrajine u Gruziji, koje su nastale kao posledica etnopolitičkih
sukoba početkom 1990-ih godina, tokom raspada SSSR-a. Odnosi Gruzije sa njenim autonomnim oblastima
dodatno se pogoršavaju 1989. godine nakon što je Gruzijski parlament proglasio gruzijski jezik kao jedini
zvanični jezik. Gruzijska politika se takođe okrenula nacionalizmu i sve manjine je proglasila gostima na
teritoriji Gruzije. Dodatno pogoršanje odnosa dogodilo se 1991. godine kada su i Abhazija i Južna Osetija
na referendumu izglasale opstanak u SSSR-u i pripajanje Rusiji.
Napetosti u regionu Južne Osetije počele su 1989. godine sa porastom nacionalizma Gruzina i Oseta. Zahtev
Vrhovnog veća Južne Osetije da se njen status unapredi od autonomne oblasti u autonomnu republiku, kao
i kampanja Južnoosetijskog narodnog fronta da se Južna Osetija ujedini sa Severnom Osetijom, koja je deo
Rusije, naišli su na žestok otpor Tbilisija. U septembru 1990. godine Južna Osetija je bojkotovala prve
gruzijske izbore i organizovala referendum na kojem se većina glasača izjasnila za pripajanje ove oblasti
Ruskoj Federaciji. Rusija se uzdržala od priznavanja rezultata referenduma, a Južna Osetija je ubrzo
proglasila nezavisnost koja nije međunarodno priznata. Odmah nakon toga, u decembru 1990. godine,
gruzijski parlament je ukinuo autonomiju Južne Osetije i u glavnom gradu te oblasti uveo vanredno stanje,
što je dovelo do izbijanja rata.
Nakon kratkotrajnog sukoba 1992. godine postignut je sporazum kojim je dogovoren prekid vatre i
raspoređivanje mirovnih snaga Zajednice Nezavisnih Država (ZND) i posmatrača OEBS-a. Primirje
nadzire Zajednička kontrolna komisija (ZKK) za rešenje gruzijsko-osetijskog sukoba. Usledio je period
diplomatskih napora da se postigne rešenje za ovog sukoba, ipak nakon što je 2006. godine propao sastanak
ZKK-a u Južnoj Osetiji je ponovo raspisan referendum. Rezultati su bili isti kao i naprethodnom
referendumu, većina izašlih birača je zahtevala je pripajanje Rusiji. Ovaj refrendum nije prihvatio niko.
Zbog Južne Osetije došlo je do kratkotrajong sukoba Rusije i Gruzije 2008. godine. SAD, EU i NATO su
optužile Rusiju da je upotrebila prekomernu silukako bi sprečila pokušaj Gruzije da vojnim sredstvima
uspostavi kontrolu u Južnoj Osetiji. Nakon složenih pregovora potpisan je mirovni ugovor.
Abhazija je ušla u sukob sa Gruzijom još 80-ih godina prošlog veka. Tokom 1989. godine rukovodstvo
Abhazije iznelo je zahtev da postane nova socijalistička republika unutar SSSR-a. Ipak to nije prošlo i na
referendumu 1991. godine Abhazija je izglasala pripajanje Rusiji. Kratkotrajni rat iz 1992. godine završen
je pobedom Abhazije njaviše zahvaljujući dobrovoljcima koje obučila i poslala Rusija. Mirovni sporazum
je potpisan 1994. godine prema kojem su ruske snage u okviru mirovne misije Zajednice nezavisnih država
raspoređene na granici između Abhazije i Gruzije. Nakon svih ovih sporazuma ovi sukobi su prešli u fazu
„zamrznutih sukoba“, nakon „ružičaste revolucije“ 2003. pokušalo se da se demokratski reše ovi sukobi.
Dakle u ova dva sukoba imamo manje više sve karakteristike etničkih sukoba. Jermeni su kavkaski
pravoslavni narod i jedan od najstarijih hrišćanskih naroda. Abhazi takođe pripadaju grupi kavkaskih
naroda isto su uglavnom pravoslavne verosipovesti ali je jedina razlika u tome što se identifikuju sa rusima,
90% stanovništva u Abhaziji ima i rusko državljanstvo. Oseti su iranski pravoslavni narod koji se isto
identifikuje sa Rusijom kao matičnom državom. Oba ova sukoba imali su secesinistički karakter jer su
zahtevali otcepljenje od Gruzije i pripajanje Rusiji. Odigrali su se unutra Gruzije što ih karakteriše kao
unutrašnje sukobe.

24. Etnički sukobi u Africi: uzroci, detemrinante, činioci?

Pored klasičnih razloga za etničke sukobe: politički, ekonomski, socijalni i kulturni, afrički kontinet po
ovom pitanju je jako specifičan. Svi ovi razlozi se naravno mogu naći i u sukobima na ovom kontinetu ali
se ne sme zaboraviti i kolonijalno nasleđe ovog kontinetna. Dakle evropske države su Afriku podelile na
osnovu svoji interesa (prave linije na karti) ne vodeći računa o etničkim razlikama i heterogenom društvu
kakvo se nalazi na afričkom kontinetu (hiljade plemena koja su naterana da žive u istim državama, svi oni
imaju različiti jezik etc.). Afrika je kontinet koji je kroz istoriju pravljen da bude žarište etničkih sukoba.
Kolonijalno nasleđe ne završava se samo na crtanju pravolinijskih granica afričkih država. Kolonijalne sile
dok su imale vlast na koninetnu namerno favorizovale neke etničke grupe, dok su ostale dovodile u
podređeni položaj. Nekada su te grupe bile poreklom sa afričkog kontinetna, nekada su to bile useljeničke
grupe (evropski kolonizatori – bela manjina u JAR; ali i Indijci). Na taj način stovrena je tržišno dominatna
većina koja je kontrolisala poslove i bogatila se na račun drugih etničkih grupa stvarajući animozitet između
njih, koji traje i do dan danas. Koristeći ovaj animozitet kolonijalne sile upoterbljavale su strategiju „zavadi
pa vladaj“ i na taj način još lakše kontrolisale ove teritorije.
Verski faktor je u Africi takođe bitan. Većinu svoje istorije Afrika je bila podeljena na tri kulturne zone.
Severni deo pod uticajem Mediteranskih država, Bliski Istok pod uticajem muslimanskih država i „crna“
Subsaharska Afrika u kojoj su se održale tradicionalne vere. Ove civilizacije su dolazile u dodir i ratovale
međusobno. Verski faktor utiče na mobilizaciju stanovništva u Africi, stalni etnički sukobi, proterivanje ili
genocid nad manjinskim narodima (često promovisan od vlasti u tim državama), verski fundamentalizam,
pokušaji pobunjenika da pokrenu secesiju ili njihovo neuspešno asimilovanje i još mnogo toga, nalaze su
osnovi mnogih sukoba koji su kroz istoriju pa i dana danas potresali ovaj kontinetn. Sukobi u Somaliji,
Etiopiji, Sudanu i Ruandi su samo pokazatelj viševekovnih težnji heterogenih naroda i zapaljivost ovog
kontineta u pogeledu etničkih sukoba. Svi ovi razlozi krivci su za današnji celokupni zaostatak ovog
kontinenta.

25. Etnički i klanski sukobi u Somaliji?

Sukobi u Somaliji za razliku od drugih sukoba kojima ćemo se baviti u Africi ne proizilaze iz etničkih
razlika jer je Somalija za Afričke satnadre izuzetno etnički homogena država. Osnovu unutrašnjih sukoba
čini klanska podela stanovništva i njihova kontinuirana netrpeljivost koja je nastala iz borbe za kontrolu
oskudnih prirodnih resursa. Ova netrpeljivost se dodatno rasplamsala nakon vojnog puča krajem 60-ih
godina 20. veka.Vladajući režim (porodica Darod) započinje intenzivnu kampanju protiv ostalih klanskih
vođa što je negodovalo lokalno stanovništvo. 80-ih počinju da se organizuju klankse milicije koje su sve
aktivnije delovale protiv centralnih vlasti. Autoritarnost je uticala na širenje klanskih nesuglasica, pojavu
oružanih sukoba između raznih etničkih gurpa i unutradržavnog sukoba. Gerilski rat protiv vlasti nastavio
se do 90-ih godina i završen je njegovim svrgavanjem režima. Ipak to nije prekinulo dalje klanske sukobe
za vlast i moć. Pored toga nravno pojavila se i novea dimenzija sukoba – verska. Nekolicina klanova stvorila
je „veska savezništva“ što je dovelo do stvaranja organizacije „Unija islamskih sudova“ (pamti bitno
kasnije) što situaciju u državi čini još težom.
Somalija je od sticanja nezavisnosti 1960. godine bila aktivan učesnik u unutrašnjim sukobima komšijskih
država, često pomažući pobunjeničke grupe. Osnova za takvu politiku bila je i velika somalijska manjina
koja je zbog crtanja granica ostala van jedinstvene Somalije. Vođe Somalije smatrale su da somalijski narod
ima pravo na samoopredeljenje u drugim državama kao i pravo da se pripoji matičnoj državi. Nakon 2006.
godine i osnivanja „Unije islamsikh sudova“ ova organizacija objavila je džihad protiv Etiopije. Etipoija je
poslala svoju vojsku u Somaliju kako bi se borila protiv islamista. Takva opcija može otvoriti i sukob sa
Ertitrejom ili drugim državama na Rogu Afrike koje bi podržale islamiste. Čak se i SAD povremeno
uključuje u ovaj sukob jer je zabrinu za moguće stvaranje nove talibanske baze, što nije nemoguće jer u
Somaliji trenutno vlada haos.

26. Etnički sukobi u Etiopiji: Ertireja i Tigrej?

Etiopija sa svojih 70 različitih etničkih grupa predstavlja jednu od najheterogenijih država Afrike. Sukobi
koji su se odigrali u ovoj državi imaju mngostruke uzroke, koje smo već neveli u 24 pitanju.
Osnovi sukoba Etipoije i Eritreje se ne razliguju mnogo od generalnih etničkih sukoba u Africi. Prvi uzrok
je nerešena granica između ove dve države i položaj manjina u obe države. Poteškoće posebno stvraju
nomadski narodi koji zbog svog načina đivota stalno prelaze preko granice i tako menjaju odnos
stanovništva. Status manjinskog stanovištva još jedan je problem jer za razliku od Eritreje, etiopkso
zakonodavstvo ne priznaje dvojno drđavljanstvo. Posledica toga je da eritrejci koji su ostali nakon
refenreduma o nezavisnosti Eritreje iz opravdanih razloga ostali da žive u Etiopiji. Posledica toga je da oni
danas pojedinci bez državljanstva. Sukob Ertireje i Etiopije ima posebnu ekonomsku dimenziju.
Osamostaljenjem Ertireje Etiopija je ostala bez izlaza na more, te je morala da nađe novu rutu za izvos
svojih proizvoda.
Iako je istorija sukoba između ove dve države imaju dugu istoriju. Konvencionalni rat je izbio 1998. godine.
Sukob je počeo kada su eritrejski borci za slobdou napali etiopske doseljenike. Eritreja je poslala oružane
snage kako bi stabilizovala situaciju. Etiopija je poslala svoje oružane snage koje su do 2000. godine
pobedile Eritrejsku vojsku i rasilele preko milion eritrejaca. Mirovni sporazum potpisan je iste godine.
Osnovana je komisija za razgraničenje ali je njen predlog 2002. odbijen od strane Etiopije, ovo pitanje
ostaje otvoren do dan danas.
Etiopija je pored konstanih sukoba nomadskih plemena, karakterizuju i sukobi različitih etničkih grupa koje
se svode na borbu za slobodu i samostalnost (Ogadenski rat). Etničke skupine se u Etiopiji osećaju se
marginalizovano. Vladajuće strukture oduvek su koristile nasilne metode kako bi umirile unutrašnje tenzije.
Još za vreme pro-sovjetske vojne hunte Dreg, Etiopiju su karakterisali kontinuirani unutrašnji sukobi
različitih grupa protiv vladajućeg režima. Nakon što je srušena vojna diktatura Drega, uspostavljena je nova
vladajuća struktura kojom je dominirala grupa Tigrej. Pripadnici ove etičke grupe počeli su isticati kao
nosioci nove elite koja bi decetralizovala državu. Za vreme izrade novog ustava etničke grupe u brojnim
delovima države izgubile su nadu da će nova vlast dovesti do nekog poboljšanja. Naime, novi ustav trebao
je, s jedne strane, ozakoniti i produbiti jaz koji već postoji između grupe Tigrej i ostalih etničkih grupa te,
s druge strane, prikriti njihovu realnu moć. Takva situacija još je više rasplamsala tenzije između etničkih
skupina i dovela do povremenih sukoba s vladajućim režimom, ali i do borbe separatističkih pokreta za
samostalnost. Tenzije između Tigreja i Etiopije nisu splasnule ni do dan danas, jer je Etiopija ponovo
poslala vojsku na pripadnike Tigrejskog narodnog oslobodilačkog pokreta. Time je započet novi sukob.

27. Etnički sukobi u Sudanu: građanski rat i kriza u Darfuru?

Sudan se do skoro nalazio u konstanim sukobima: dva građanska rata, kriza u Darufu. Severni deo Sudana
naseljen je arapskim stanovništvom, dok je jug naseljen hrišćanima i ljudima koji praktikuju tradicionalne
afričke animističke religije.
Prvi građanski rat (1955-1972) odvijao se na jugu države i započeo je odmah nakon sticanja nezavisnosti.
Glavnu odrednicu sukoba činili su južnjački zahtevi za većom autonomijom u odnosu na sever koji je
tradicionalno predstavlja politički vodećio deo države. Vlada je odbila zahtev južnjaka, što u privm
godinama ratovanja rezultiralo razvojem brojnih gerilskih grupa koje su vodile borbu protiv regularnih
vojnih jedinica. Kasnije ove grupe su ujedinile u SSLM koji je 1972. godine potpisao mirovni sporazum sa
vladom. Mirovni sporazum iz Adis Adebe, jug Sudana je autonomna regija u kojoj izvršnu vlast nalazila u
rukama regionalnog predsednika i demokratski izabranog pralamenta.
Drugi građanski rat (1983-2005) može se smatrati nastavkom građanskog rata. Ono što razlikuje drugi
građanski rat je činjenica da nije samo okupljao pobunjeničke pokrete sa juga zemlje, već je zbog izrazito
proarapske vlasti, sve više bio rat marginalnih plemenskih skupina sa severa i zapada zemlje u borbi protiv
centralne vlasti u Kartumu. Početkom 1985. godine zemlja se nalazila u katastrofalnom ekonomskom
stanju, što je izazvalo velike demonstracije na ulicama glavnog grada Kartuma. Štrajkovi zbog nedostatka
hrane i goriva ubrzo su se proširili i na druge delove zemlje pa se nakon dve godine zemlja suočila sa
svakodnevnim protestima usmerenim protiv nesposobnosti vladajućeg režima da pokrene i provede
ekonomske reforme. Nakon neuspelih pregovora s predstavnicima pobunjeničkih pokreta na jugu države
sukobi postaju sve okrutniji. 1989. godine dio vojske provodi vojni udar, a na čelo države dolazi
Revolucionarno vojno veće nacionalnog spasa s generalom al-Baširom, što će postaknuti još veće
rasplamsavanje sukoba. Vladajuća elita ubrzo uvodi novi šerijatski zakon. Nakon što je u Zalivskom ratu
sudanska vlada podržala režim Saddama Husseina, SAD prekida sva direktna ulaganja i pomoć zemlji. Od
tog trenutka, SAD će svu svoju pomoć preusmeriti prema susednim zemljama koje su zaraćene strane
trebale dovesti za pregovarački sto te smanjiti uticaj islamskog fundamentalizam i nasilja u državi. 1993.
godine započinje mirovna inicijativa susednih država. Severna proarapska vlada nije potpisala deklaraciju
sve do 1997. godine, a razlog su bili veliki gubici u borbama s glavnim južnjačkim frakcijama. Uprkos
međunarondim inicijitavama sukob se nije smirivao. Na predsedničkim izborima 2000. godine Al-Bašir
odnosi pobedu. Vlada i pobunjenici potpisali su primirje 2002. godine a konačno tek 2004. godine strane
su krenule sa pregovorima. Mirovni sporazum potipsan je 2005. godine. Posledice ovog rata 2 miliona
poginulih i 4 miliona raseljenih.
Kriza u Darfuru. Darfur je najveća pokrajina u Sudanu. U pozadini sukoba nalaze se civilizacijski i
društveno različito afričko i arapsko stanovništvo koje se, pod uticajem istorijsko-političkih kretanja,
međusobno mešalo, što je dovelo do gubitka etničkog identiteta koji je ponovno oživljen pred kraj prošlog
veka. U istom periodu osnivaju se pokreti koji zahtevaju veću autonomiju za ovu pokrajinu i bore se za
prava starosedelačkih naroda, zahtevajući prestanak ugnjetavanja od strane arapizovanih sudanaca. Vlada
je na aktivnosti ovih pokreta odgovorila brutalno (mnogo je smešnije ako pročitae glasom premijerke) koji
je prouzrokovao veliki broj žrtava i humanitarnu katastrofu. Vlada je da bi ugušila ovu pobunu koristila
paravojnu formaciju (komplikovano ime neću ni da probam da stavim to ovde) koja se uglavnom sastojala
od arapskih pripadnika, te na taj način ekspolatisala tradicionalni sukob nomadskog arapskog i
starosedelačkog stanovništva. Da bi se situacija smirila predsednik ČAD (glas Đorđa Čvarkova) ponudio
seda bude posrednik između sukobljenih strana. Pod pritiskom UN i američke administracije započeli su
pregovori. UN su donele nekoliko rezolucija ali za nas najbitniji dokumente jeste izveštaj Istražne komisije
koja je optužila zvaničnu vladu i paravjonu formaciju čije ime nećemo da učimo, za kršenje ljudskih prava
ali ne i za genocid. Situacija je postala još komplikovanija, jer zašto da ne, 2005. godine nakon što je ČAD
objavio rat Sudanu zbog napada na izbegličke kampove u kojima su se skolinile izbeglice iz Darufra.
Afrička unija organizovala je mirovne pregovore 2006. godine na kojima je uspostavljenja njihvoa mirovna
misija. Ova misija je imala mandat od 6 meseci nakon čega bi bila inkorporirana u mirovnu misju UN.
Problem je nastao jer Sudan nije dozvolio iskrcavanje misije UN i započeo novu ofanzivu kako bi se
obračunao sa disidentima. Konačno mirovna misija UN je svoj mandata započela 2008. godine.

28. Etničkin sukobi u Ruandi?

Verovatno ste pretposavili da je ovo sada već čuveni sukob naroda Hutu i naroda Tutsu koji se odigrao 90-
ih godina prošlog veka. Ovo se smatra jednim od najkrvaijih sukoba u modernoj istoriji. Još prije nego što
je postala dijelom njemačkih kolonija na kontinentu, Ruandom je vladala stočarska manjinska etnička grupa
Tutsi, dok je većinu stanovništva činila poljoprivredna etnička grupa Hutu. Nakon što je postala deo
kolonijalnog carstva, državom su vladale evropske sile oslanjajući se na već postojeće strukture Tutsija koji
su služili kao posrednici. To je uticalo na širenje postojećih podele između etničkih skupina. Grupa odbegli
Tutsa je u Ugandi osnovala Ruandski patriotski front koji je trabao da se bori za prava Tutsa u Ruandi.
Pripadnici ove grupe probijaju u Ruandu 1990. godine i na taj način izaivaju sukobe sa vladinim snagama.
Vlada je odgovrila replesalijama i daljim proterivanjem Tutsa.
Do 1993. godine situaicje je postala toliko ozbilja da je predsednik pristao da pregovara sa pobunjenicima.
Ipak pred sam kraj pregovora 1994. godine oboren je avion u kome su bili predstavnici Ugande i Ruande,
predsednici obe države su poginuli. Dan nakon atentata počeo je haos, Huti su bili rešeni da u potpunosti
očiste svoju državu, policija je obučavala pramilitarne grupe, zatvorenici su puštani na slobodu kako bi
učestovali u destrukciji i na kraju predesdnička gara je pobila sve političke predstavnike Tutsa. Reakcija
međunarodne zajednice je izostala jer je ona bila preokupirana dešavanjima u Jugoslaviji.
Krvoprolića su zaustavljena tek nakon što su borci RPF uspeli da se probiju do glavnog grada i uspostave
prelaznu vladu. Neposredna poseldica ove pobede bila je reakcija pripadnika Hutu naroda koji su se
uspaničeno prebacivali u druge države, strahujući od osvete Tutsa. Nakon završetka ovog sukoba pored
ekonomske obnove opljačkane i razrušene zemlje, problem je predstavljao i neiskusni pravosudni sistem
koji se suočio sa 700000 optuženih za sprovođenje genocida. Velike kontraverze je izazvalo puštanje 66000
niže rangiranih počinitelja genocida.

29. Navedite i objasnite osnovne konstitutivne elemente građanskih ratova?

Singer i Smol definišu građanski rat kao sukob koji uključuje: vojno delovanje unutar metropole (ne u
koloniji ili na teriotriji druge države); aktivno učešće nacionalne vlade; efikasan otpor obe strane.
Konstitutivni elementi građanskog rata su:
1. Sukob unutar međunarodno priznate države. Dakle sukob je unutrašnje prirode. Primer koji nam je
dat je Severna Irska. Severna Irska se nalazi u sastavu Velike Britanije od 1921. nakon podele
ostrva.
2. Sukob vojno i politički organizovanih snaga. Ovo mođemo najbolje da vidimo na primeru BiH. Sa
jedne strane imali smo Vladu Republike BiH (SDA i Armija BiH) zatimVlade Republike Srpske
(SDS, Vojska RS uz podršku SR Jugoslavije i RSK) i dva manje bitna aktera Vlada hrvatske
zajednice/ Herceg-Bosne (HDZ i Hrvatsko vjeće odbrane) i Vlada Autonomne pokrajine/Republike
Zapadne Bosne. Takođe i Severna Irska (da ove dve države ćemo uglavnom da koristimo) gde
 postoji grupa republikacija/neacionalista (Socijaldemokratska i laburalistička partija, IRA, Šin
Fejn; zatim lojalisti/unionisti (Alsterska uninistička partija, Demokratsak uninistička partija) i
vojne i policjske snage VB.
3. Vlast kao jedan od aktera sukoba. U S.Irskoj vlada VB bila je glavni akter sukoba koji se borio
protiv IRA i drugih republikanskih organizaciju dok su je podržavale unionističke organizacije. U
BiH imali smo SDA i Armiju BiH, koja je malo pre izbijanja sukoba priznata kao suverena vlada,
protiv Vojske Republike Srpske i SDA koju su podržavale SR Jugoslavija i RSK.
4. Lokalne zajednice kao izvor regrutacije ratnih aktera. U S.Irskoj republikanci su svoje borce
regrutovali iz redova katoličkog stanovništva a unionisti su ih regrutovali iz redova britanski
orijentisanih protestanata. U BiH ABiH je gotovo isključiov bila sastavljena od muslimana dok su
VRS i HVO isključivo bila sastavljene od Srba odnosno Hrvata (nemoj da mi ovu rečenicu ivzlačite
iz konteksta).
5. Masovna stradanja. U S.Irskoj je zvanično stradalo 3500 i kusur ljudi dok je malo više od 46000
ljudi ranjeno. U BiH je njamnje stradalo 102000 ljudi od čega su većina bili civili i imamo onu
kontravetznu temu genocida u Srebrenici i **** **** ******** * **********.
6. Delotvoran otpor slabije strane. U S.Irskoj su republikanci pružili delotvoran otpor jer su trećinu
poginulih čili pripadnici britanske policije i vojske. U Libanu je stradalo više muslimana nego
hrišćana.
7. Mirovni sporazumi. Situacija u S. Irskoj rešen je sporazumom na Veliki petak (1998) i on obuhvata
dva sporazuma jedan koji reformiše unutrašnje odnose u S. Irskoj dok drugi urešije odnose
Republike Irske i S. Irske. U BiH je na snazi Dejtonski sporazum (1995) kojim su uvedena dva
entiteta i obnovio konstitutivnost sva tri naroda. Jebem li ga dal je situacija dobro rešena ali pišite
ovo.
8. Interkomunalni ili internacionalizaovani građanski ratovi. Gledajte u oba ova rata imali smo i
intervenciju drugih država i u oba ova rata imali smo aktere različitih etnokonfesionlanih identiteta.

30. Zašto se period „Nevolja“ (1969-1998) u Severnoj Irskoj smatra građanskim ratom?
Postoje tri interpretacije građanskog rata u S. Irskoj. Prva interpretacija je tradicionalno nacionalističke
pogled koji glavnog krivca za sukob u Severnoj Irskoj krivi britansku politiku. Ta politika i njen kolonijalni
odnos prema Irskom ostrvu zasnivao se na sličnim principima kao i njena politika u Africi „zavadi pa
vladaj“. Ipak kritika ovog pristupa oslanja se na to da republikanci ne priznaju postoajanje protestanske
komponetne kod Iraca, a unionisti su bitan akter sukoba. Takođe ni nama ova intrperetacija ne odgovara za
ovo pitanje pa je odbacujemo. Unionistička interpretacija smatra da na ostrvu žive dve različite grupacije
ljud: unionisti i republikanci/protestanti i katolici. Pretenzije katolika da stvore jedinstvenu Irsku državu je
krivac za pokretanje sukoba. U njihvom shvatanju prosto je nemoguće Brtianiju označiti kao glavnog krivca
za izbijanje sukoba , neki od njih su čak smatrali da je Britanija bila previše popustljiva prema katolicima.
Podela ostrva bila je u interesu unionista jer protestanti nisu želeli da se ujedine u jedinstvenu državu. Ipak
i ovom se stajalištu mogu naći zamerke pre svega da se zanemaruju istorijski faktor zatim i da se odbacuje
stvarno stanje obespravljene katoličke manjine u S. Irskoj i potpora takvoj politici koju je dao London. Ovo
može da nam pomogne ali i dalje ne daje na odgovor na postavljeno pitanje.
Treće stanovište koje ovaj sukob posmatra kao unutrašnji sukob je novijeg datuma i možda nam daje
odgovor na pitanje postavljeno gore. U osnovi ovog objašnjenja leži pretpostavka da je Severna Irska država
sa izuzetno podeljenim društvom (katolici i protestanti) i da su te razlike najviše izražene u političkom
smislu pa se i ovaj sukob samtra političkim, odnosno polaganje prava na istu teritoriju. Ovo objašnjnje
danas ima najviše pristalica. Zaista kada se ovo objašnjenje provuče kroz definiciju Singera i Smola stiče
se i teorijska potpora za tvrdnju da je period „Nevolja“ građanski rat. Severna Irska je deo Velike Britanije
čime se stiče uslov da je to sukob unutar metropole, zatim imamo aktivno učešće vlade britanske vlade u
sukobima jer je ona poslala i policijske i vojne jedinice koje su se borile protiv republikanaca takođe
postojao je iaktivan otpor obe strane pa čak se i može dodati karakteristika da je otpor slabije strane bio
žešći. Sve u svemu Severna Irska je jedan od udžbeničkih primera građanskog rata.

31. Koji su ključni verski, politički, ekonomski i psihološki aspekti građanskog rata u
Severnoj Irskoj (1969-1988)?
Istorijski gledano sukob u Severnoj Irskoj ima tri faze. Prva faza (1171-1921) u čijem središtu su bili
englesko-irski odnosi i nastojanje Irske da obnovi svoju nezavisnost. Druga faza (1921-1969) počinje
sticanjem nezavisnosti Republike Irske i podele ostrva, središte ove faze čine odnosi dve teritorijalne celine.
Treću (savremena) fazu čine odnosi dva entieta u Severnoj Irskoj.
Verski aspekt – debata da li je vera pozadina ovog rata ili je to bio samo paravan za sukob katolika i
protestanata po bitnijim pitanjima: političkim i ekonomskim. Nova istraživanja ukazuju na to da je vera u
samoj srži ovog sukoba, najpre zbog postajanja protvrečnih vrednosti i interesa unutar katoličke i
protestantske zajednice. Te različite vrednosti utiču na stigmatizaciju jedne vreske zajednice prema drugoj
i njihovog nerazumevanja i sumnjičavosti jedne verske zajednice prema drugoj. Segregacija na verskoj
osnovi je vidljiva i karakteristika društva u Severnoj Irskoj. Brakovi se sklapaju isključivo između
pripadnika iste verske grupe, obrazovanje je podeljeno na protestantske i katoličke škole, pa i samo
zapošljenje ide isključivo po verskoj liniji. Protestantske kompanije uglavnom zapošljavaju protestante a
katoličke katolike. Ovakve razlike nisu u stanju da pokrenu sukobe ali u situacijama kada sukob postoji one
mogu značajno povećati njegov intenzitet. Kada bi vera bila jedini osnov sukoba onda bi trebalo da postoje
samo dve verske zajednice. Ovo pak nije slučaj jer su i sami protestanti podeljeni međusobno i njihovi
sukobi nisu zanemraljivi.
Politički aspekt – u savremenim istraživanjima ovaj aspekt se istražuje kroz više kategorija a najvažnije su:
a) pitanje identiteta katoličke i protestantske zajednice i b) njihove političke težnje. Rezultati pokazuju da
je po pitanju identiteta katolicima lakše jer se velika većina idetifikuje kao Irci. Kod protestanata se ovo
pitanje komplikuje jer se neki identifikuju kao britanci, neki kao irci. Zato je pitanje u vere kod unionista
od velike važnosti. Protestantsa vera je ta koja okuplja unioniste i povezuje ih sa Britanijom. Ove dve
grupacije su podelje i po pitanju političkih želja. Protestanti žele da očuvaju postojeće stanje i nezavisnost
Severne Irske, dok katolici sa druge strane žele stvaranje jedinstvene Irske države. Očigledno je da su želje
katolika i protestanata nespojive, i jedni i drugi žele ostvrati pravo na samoopredeljnje i život u vlastitoj
državi u skladu sa vlastitm preferencama. Kad je posredi konačni ustavnopravni okvir Severne Irske tj.
njena pozicija unuatar VB i ili njeno priključivanje Republici Irskoj, a tim i stvaranje jedinstvene irske
države, što je središnje političko pitanje u odnosu itmeđu katolika i protestanata tu nema umerenih snaga.
Ekonomski aspekt – ekonomski aspekt igra veliku ulogu u ovom sukobu. Dugogodišnja diskriminacija
katoličke manjine ostavila je traga na životnom standardu ove grupe. Znatno niži životni standard izazvao
je ogorčenost katolika na protestante. Upravo je pitanje životnog standarda bilo jedno od središnjih pitanja
koje je izazvalo katolički revolt krajem 60-ih godina. Posledica toga nije samo neravnoteža u socijalnoj
stratifikaciji, nego i svakodnevni osećaj katolika neravnopravnom položaju kojim im je onemogućio i još
uvek onemogućuje život dostojan čoveka.
Psihološki aspekt – proučavanje ovo sukoba upućje na zaključak da kod katoličke i prostentse zajednice
osećaju da igraju veliku ulogu. Niz (socio)psiholoških elemenata povezanih sa osećanjima – strahovi,
frustracije, etnocentrizam, razmišljanja, stavova, uverenja, istorijskih mitova, nepoverenja, sumnjičenja,
predrsuda i nerazumevanja – bitno utiču na narav sukoba. Posledica ovakvog stanja jeste da se severnoirsko
društvodruštvo nalazi u stanju stalne, manje ili više izražene, psihoze koja onemogućuje racionalno
ponašanje. Brutalno, zversko ubijanje nevinih civila i pripadnika protivničke paravojnih grupacija koju su
izvršile i republikanske i lojalističke terorističke organizacije uverljivo dokazuju dosege takvih iracionalnih
stanja. Analiza ukupnih severnoirskih događaja u savremenom razdoblju upućuje na to da iracionalno stanje
pogoduje donošenju uracionalnih odluka koje potiču jačanje ekstremizma na obe strane i porast nasilja.

32. Zašto se sukob u Libanu (1975-1990) smatra paradigmatskim primerom građanskog

rata?
Liban je duboko podeljeno društvo, ponajpre na dve velike verske zajednice, muslimansku i hrišćansku, a
potom i na brojne sekte unutar tih zajednica. Maroniti, šiti i suniti čine tri najbrojnije istorijski i politički
najvažnije zajednice. Maronitski katolici su najbrojnija hrišćanska verska zajednica. Zagovarali su
ideologiju libanizma – političke ideologije koja je na posebnom maronističkom identitetu đeli da izgradi
Liban kao nezavisnu državu jasno razgraničenu od arapskih država. Kada nisu uspeli pretvoriti ceo Liban
u ekskluzivnu maronističku državu, mnogi su se okrenuli podeli države i stvaranje „Malog Liban“ ili makar
samostalne kantonalne jedinice.
Suniti su najbrojnija muslimanska i istorijski politički najvažnija zajednica. U etničkom smislu osećaju se
kao Arapi te su Liban smatrali delom veće pan arapske države. Ipak bili su glavni partenri maronitima u
sklapanju Nacionalnog pakta 1943. godine. Nakon sklapanja pakta postaju bliži sa maronitskim katolicima
i pravoslavnim hrišćanima. Ova grupa najviše je bila skoncetrisan u velikim gradovima: Tir, Sidon, Tripoli
i Bejrut. Neki autori tvrde da su oni najnekohezivnija grupa zbog čega u građanskom ratu nisu mogli da
organizuju jedinstvenu milicju pa su PLO gledali kao na „sunittsku muslimansku vojsku“. Šiti su brojčano
nadmašili sunite i postali najbrojnija verska zajednica u zemlji. Čine najsiromašniji i najneobrazovaniji deo
društva sa visokom stopom prirodnog priraštaja i slabom društvenom pokretljivošću. Nakon građanskog
rata ova grupa postala je mnogo vidljivija i zastupljenija u političkom i društvenom životu. Njihov cilj je
da se promeni slika o Libanu kao marontisko sunitskoj državi.
Sada kada smo predstavili glavne strane, prelazimo na drugi građanski rat (1975-1990). Postoje dva različita
tumačenja o uzrocima za ovaj rat. Prvo tumačenje smatra da je građanski rat proizvod spoljnih uticaja i
borbe drugih država da zagospodare Libanom. Liban je prema ovom tumačenju postao arena borbe za Siriju
i Izrael oko prevlasti nad Levantom i Bliskim istokom. Drugo tumačenje smatra da je rat imao i unutrašnje
uzroke: ekonomske i socijalne nejednakosti, nejednakost, regionalne razlike, krhkost komunitarnih
obrazaca politike i političke napetosti unutar konsocijalnog političkog režima. Takođe ovaj sukob se
objašnjava i borba za preraspodelu političke moći jer se želela okončati političku prevlast maronita
uspostavljenu Nacionalnim paktom iz 1943. godine. Iako su postajali unutrašnji uzroci za ovaj sukob, može
se samtrati da je intenzitet sukoba uticali i spoljni faktori te se ovo smatra za internacionalizovani građanski
rat.
Rat se najčešće tumači kao sukob hrišćana i muslimana, odnosi unutar dve glavne verske grupe bili su
mnogo složeniji jet se pored „velikog rata“ vodio i niz malih ratova. Bilo je mnogo rekonfiguracija
političkih i vojnih odnosa tokom rata toliko su se menjale da ne želim to da stavim ovde, a ni nema u knjizi.
Procenjuje se da je u građanskom ratu učestvovalo 25 milicija i oko 50000 stalnih boraca. Prvobitne
koalicije i hrišćanski i muslimanskih grupa su se raspale i one su međusobno sarađivale i borile se. Tako je
na primer u drugoj polovini osamdesetih godina šitska milicija Amal intenzivno napadala palestinske
izbegličke logore na jugu zemlje, što se ubraja među najkrvavije i najsvirepije epizode rata, a što će kasniej
biti poved za sukob sa Hezoblahom.
Spoljašnji uticaj bili dolazili su iz Sirije i Izraela, zbog prisustva izbegličkih kampova Palestinske
oslobodilačke armije. Vremenom ovaj armija je bila sve agresivnija prema Libanu: počevši od napada na
libanske službe bezbednosti, preuzimanja kontrole nad izbegličkim kampovima i regrutovanje libanskih
državljana za borbu protiv Izraela.
Posledice građanskog rata su bile katastrofalne. Veliki broj mrvih i veliki broj raseljenih. U državi u kojoj
stabilnsot zavisi od demografske ravnoteže između verskih zajednica, posebno je razorna činjenica da je
većina izbeglica hrišćanske veroispovesti. Ništa nije učinjeno da se nakon građanskog rata donesu presude
za krivce u masovnim zločinima. Beg od prošlosti je očigledan i u prihvatanju mita da je za rat odgovoran
neko drugi a ne sami Libanci. Američki izvori su procenili da je u ratu učestvovao svaki šesti libanac.
Libanski građanski rat je rat znanaca a ne neznanaca kao i svaki drugi.

33. Da li je i zašto sukob u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bio građanski rat?

Sukob u BiH je bio građanski rat, u ovoj tvrdnji slaže se većina istraživača. Ipak političari u BiH pokušavaju
da ovaj sukob predstave kao agresiju Srba i Hrvata na BiH. Zbog toga je došlo do zabune u jaavnom mnjenju
gde danas imamo protvrečne stavove. Kasapovićka daje u svom tekstu sledeće argumente zašto je sukob u
BiH građanski rat a ne međudržavni sukob kako političari u BiH pokušavaju da ga predstave. Da se ne
iznenadite kako se ponavlja 29. pitanje da ona koristi te karakteristike i kroz njih to argumentuje, jbg ni
meni se ne svidja.
Sukob se odigrava unutar granica međunarodno priznate države - BiH je postala članica međunarodnog
sistema nakon što su je Evropksa zajednica 6. aprila i SAD 7. aprila 1992. godine priznale kao nezavisnu
državu.
Sukob vojno i politički organizovanih snaga – ove snage imale su jasno istaknute političke ciljeve. Ovo je
jasna distikncija između političkih stranaka i pobunjeničkih grupa od kriminalnih bandi. Kriminalno nasilje
se pak i u BiH koristilo kako bi se nabavilo oružje za potrebe vođenje rata. Tri glavne etničke zajednice u
BiH imale su svoje političke organizacije koje su svoji legitimet na osnovu masovne podrške unutar svojih
etničkih korpusa. Srpska demokratska stranka (SDS) kako joj ime kaže bila je srpska stranka koja se u
početku zalagala za opstanak BiH u Jugoslaviji. Kada je bilo jasno da od toga nema ništa ona je svoje ciljeve
redefinisala ka ujedinjenju prostora na kojem žive Srbi u BiH sa drugim prostorima na kojima živi većinsko
srpsko stanovništvo (RSK u Hrvatskoj, Srbija, Crna Gora) u jedinstvenu državu. Ovaj cilj potvrđen je u
skladu sa samoopredeljenjem srpskog naroda i referenduma koji je održan u toku 1991.godine. Hrvatska
demorkratska zajednica osnovana je u BiH kao „zemaljski ogranak“ originalne HDZ Franje Tuđmana. Ova
stranka je isključivala mogućnost opstanka BiH u Jugoslaviji nakon proglašenja hrvatske nezavisnosti.
Kasnije je svoje ciljeve radiklaizovala i zlagala se za podelu BiH između tri naroda. Stranka demokratske
akcije (SDA) se prvobitno zalagala za opstanak u Jugoslavija u kojoj BiH bila ravnopravna federalna
jedinica. Ipak sa inteziviranjem sukoba u Jugoslaviji i samoj BiH krenula je da podržava otcepljenje. Sva
tri naroda pored krovnih političkih organizacija imale su oorganizovane svoje vojne jedinice pod različitim
nazivima: Vojska Republike Srpske, Hrvatsko vjeće odbrane i Armija BiH.
Vlast kao jedan od aktera – „vlast mora biti glavni akter sukoba koji se bori posredstvom svoje vojske ili
milicije. Ako ne postoji funkcionalna vlast, onda strana koja predstavlja vlast u međunarodnoj zajednici
mora biti uključena u sukob.“ Središnja vlast u ovoj izuzetno interesatnoj drđavi kolabirala je još na početku
sukoba nakon što su iz njih izašli legitimno izabrani predstavnici Hrvata i Srba. To nije predstavljalo
problem za bošnjačku stranu i njenog vođu Aliju Izetbegovića da jednostavno popune taj nedostatak
pozivanjem političara drugih etniciteta u svoje intitucije. Ipak to nije zavaralo međunarodnu zajednicu da
u sukobu ne postoji neka muslimanska strana, jer su sve odluke na kraju krajeva donete od strane bošnjaka
ili još preciznije Alije Izetbegovića. Izetbegović se pak trudio da predstavi bosanskohercegovačko
građanstvo u celini ali jbg nije prošlo na njega su gledali samo kao na predstavnika jednog od naroda u
sukobu.
Lokalne zajednice kao izvor regrutacije ratnih aktera – logično je nema potrebe da o ovome pišem ovde.
Masovna stradanja – neke opšte prihvaćene broje su da je stradalo 102000 ljudi od toga je oko 55000 bilo
civilno stanovništvo a ostatak vojna lica. Prve godine stradalo je oko 42000 ljudi. Ima „prag smrtnosti“ i
rassprava o tome ali nećemo da se zamaramo tima. Bitno je da spomenemo da „prag smrtnosti“ jeste malo
morbidno i etički škakljivo pitanje ali je za kvalifikiaciju nekog oblika političkog nasilja kao npr. državni
udar u kom ne mora biti žrtava.
Učinkoviti otope slabije strane – opet instrument za kavlifikaciju sukoba jer kada samo dominatna strana
vrši nasilje onda to nije građanski rat već politicid ili neki drugi vid političkog nasilja. Kada je reš o
građanskim ratovima obično vladajuća strana ima prednost. Kako je „prag smrtnosti“ već u prvoj godini
premašen za 40 puta nema sumnje da je ovo građanski rat. Kako su od toga 26% bile srpske žrtve, jer se
smatra da je srpska strana bila dominantnija u prvoj godini sukoba, ne može da se ospori da ovo nije bio
građanski rat, barem ne prema ovim parametrima a to je ono što nam je bitno za ovo pitanje.
Mirovni sporazum kao znak kraja rata – kraj građanskog rata označava potpisivanje miraovnog sporazuma
nakon kog sledi period mira koji najmanje traje 6 meseci. Za slučaj BiH to je Dejtonski sporazum potpisan
1995. godine. Neki istraživači misle da Dejtonski sporazum nije klasični mirovni ugovor već
„transformacioni konfliktni ugovor“. Ovo polzi iz mišljenja da nijedan od dva bitna razloga: 1) nijedna
strana nije odnela pobedu na bojnom polju i 2) mir i stabilnost se mogu postići ako se sve strane uverene
dugotrajna blokada može prevladati samo sporazumom, a novi konstitucionalni konsenzus može nastati
samo ako nijedna strana nema izglede za pobedu. Ipak kako nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma nije
bilo daljih oružanih sukoba, do sada ali u budućnosti we shall see, može se tvrditi da je mir konsolidovan.

34. Uporedite uzroke i posledice ovih građanskih ratova iz prethodnih pitanja?

Ova tri građanska rata po mnogome su slični ali i pomongome su razlišiti. Počevši od uzroka u Severnoj
Irskoj i BiH dominirali unutrašnji aspekti. U sva tri primera imali smo da verski, politički i ekonomski
aspekt, dok je u S. Irskoj moguće identifikovati i psihološki aspekt sukoba kao jednu od odlučujućih nota.
U sva tri sukoba sukobili su se različiti etniciteti. Mirovni sporazumi su najblaže rečeno površni i nisu do
kraja razrešili ono što je sama srž sukoba. Posledice ovih sukoba su segregacija etniciteta i veliki broj žrtava.
Razlike su očite dok se sukob u S. Irskoj isključivo karakteriše kao unutrašnji sukob, BiH možemo
posmatrati kao 50-50 a Libanski se smatra za internacionalizovani građanski rat jer je primetno učešće
drugih država. Ovo su smernice razradite primerima.

35. Objasnite suštinu sukoba između Izraela i Palestine koristeći teoriju ljudskih
potreba?
Da bi smo objasnili ovaj sukob kroz teorije ljudskih potreba, potrebno je da se prvo malo podsetimo prošle
godine i Studija mira. Teorija ljudskih potreba nastala je na osnovu nalaza psihologije i potrebe da se
formuliše teorija koja na sveobuhvatan način osvetljava genezu stvaranja sukoba koji nije negativno
određen. Ljudske potrebe mogu biti fizičke i ne fizičke prirode, jer ljudskim bićima nije dovoljno samo da
poseduju hranu ili sklonište kako bi se osećali sposobnim da slede svoje izbore i oblikuju svoje ponašanje.
Osnove za tumačenje potreba u studijama mira velikim delom nalazimo u radu Abrahama Maslova, koji
potrebe deli na osnovne, i potrebe rasta. U osnovne potrebe spadaju fziološke potrebe, potreba za
bezbednošću, pripadanjem i ljubavi kao i potreba za poštovanjem. Potreba za samoostvarivanjem je potreba
rasta i ona dolazi nakon ostvarenja osnovnih potreba.
Džon Barton je drugi teoretičar koga smo obradili prošle godine. On smatra da sukobi izbijaju kada
institucije i norme nisu u skladu sa ljudskim potrebama. Ukoliko su institucije jednog društva takve da ne
zadovoljavaju osnovne potrebe, onda je za očekivati da će pojedinci posegnuti za nasilnim metodama kako
bi pokušali da zadovolje svoje ne ispunjne obaveze. Po Bartonu osnovne ljudske potrebe su bezbednost,
identiet, participacija i priznanje.
Azar određuje četiri preduslova za izbijanje sukoba dugog trajanja:
1) Nemogućnost/represija nad izražavanjem identiteta određene grupe unutar sistema.
2) Lišavanje gorepomenutih ljudski potreba (identiet i priznanje)
3) Priroda države i njenih intitucija koje mogu težiti podsticanju, ali i sprečavanju ljudskih potreba
4) Širi međunaordni konktest koji utiče na uključenost države i ekonomske blokove, regionalna i
međunarodna interakcija.
Sada kada smo se malo podsetili prošle godine verovatno možete da pretpostvita kako ćemo odgovoriti na
ovo pitanje. Kao što smo videli ova tri teoretičara slažu se da su osnovne potrebe svih ljudi (bezbednost,
identitet, participacija i priznanje). Kada se ove potrebe ostvare onda po Maslovu možemo ostvari potrebe
rasta odnosno potrebu za samoostvarivanjem. E sad kada ovo jako opšte tumačenje ove teorije spustimo na
nivo sukoba Palestine i Izraela vidimo da pripadnici ove dve etničke i religijske grupe osećaju da su njihove
osnovne potrebe ugoržene. Počnimo od potrebe identieta i priznanja. Ni Izraelci ni Palestinci ne priznaju
jedne druge. Porblem je još veći za Izraelce jer njihovu državu do skora nisu priznavale ni države u njnom
okruženju. Takvo stanje može da nam objasni odsustvo sukoba međudržavnih sukoba Izraela sa drugim
arapskim državama jer su tim sporazumima oni međusobno priznali jedne druge. Isto tako potreba za
priznanjem objašnjava i nastavak sukoba u oblasti Palestine između arapskih terorista i regularne izraelske
vojske. Još jedan od problema jeste da je od stvaranja Izraelske države arapima koji žive na teriotiji
Palestine institucionalno sprečavale ostvarivanje ljudskih potreba. Kao što vidimo sukob Izraela i Palestina
objašnjen teorijom ljudske potrebe daje odgovor zašto je ovaj sukob jedan od najdugortajnijih i najkrvavijih
sukoba koje je svet video.

36. Koji ratovi su uticali na stvaranje spornih pitanja između Izraela i Palestine?
Tokom istorije bilo je mnogo sukoba između ove dve države ali sukobi koji su najviše uticali na stvaranje
spornih pitanja su sledeći:
Arapsko-izraelski rat (Rat za nezavisnost Izraela) (1948-1949) – nakon što je Britanija odlučila da pitanje
jevreja i arapa preda na rešavanje UN, osnovana je posebna radna grupa (UNSCOP) čiji je zadatak bio da
reši jevrejsko-arapski sukob. Na predlog ove komisije usvojena je 1947. godine Rezolucija 181 prema kojoj
je Palestina podeljena na dve države: arapsku koja je zauzimala 44% teriotrije i Izrael koji bi zauzimao
56%. Problem sa ovakvom podelom je bio u tome što su arapi predstavljali većinsko stanovništvo. Odmah
nakon usvaja ove rezolucije palestinski arapi započeli su generalni štrajk. Arapska liga, vojno-politički
savez Egipta, Iraka, Jordana, Libana i Srije odbacio je Rezoluciju 181 i započeo sa priprema za intervenciju.
Usledio je odgovor izraelskih paravojnih fomracija i praktično je u periodu od 1947 do 1948. godine vođen
građanski rat, Hagana i drugih jevrejskih vojnih jedinica protiv arapa. Za početak ovog sukoba uzima se
napad jedinica Arapske lige na Izrael. Ipak od početka je bilo jasno da Arapska liga nema nikakve izgelede
za pobedom. Članice Aparkse lige su u rat ušle sa nejedinstvenim političkim ciljevima, nerazrađenim
borbenim planovima, bez zajedinčke komande i sa neobučenom i slabo naoružanom vojskom. Izraelska
vojska je brzo odbila napad i zauzela velike gradove: Jafa, Haifa, Safed, Akra, Bejsan i istočni Jerusalim.
Pad Jafe je posbno teško pao arapskom stanovništvu. Izrael je pobedio u ovom ratu i uvećao svoju teriotriju.
Na osvojenim teriotrijama sproveden je program dearabizacije i hebrejizacije na ruševinama starih gradova
podignuti su novi i u njima su se naselili evropski jevreji. Posledica ovog rata je i iseljivanje arapa iz
Palestine, procene se kreću od 500000-800000 ljudi. Stari arapski toponemi zamenjeni su novim, često
izmišljenim hebrejskim imenima.
Šestodnevni rat (1967) – ovaj rat smatra se presudnim događajem u istoriji Izraela i Bliskog Istoka. U
proleće 1967. godine Egipat, Sirija i Jordan bili su u punoj ratnoj pripravnosti. Naser je zatražio povlačenje
misje UNEF-a sa Sinaja, što je ova misija učinila. Činilo se da je rat između Izraela i arapskih država
neizbežan. Izraelci su se našli okruženi i dodatno uplašeni zbog sovjetskog otvorenog svrstavanja na strani
arapskih država. Izrael se spremio za novi holokaust. Ipak neizvesnost je prekinuta 5. maja kada je Izraelsko
vazduhoplovstvo iznenada bombardovalo egipatske baze na Sinaju, pritom uništivši 90% vazdušne flote.
Izraelci su sada uspeli da zagospodare nebom i unište egipatsku vojsku na Sinaju. U konfuznom spletu
zbivanja Izrael je uz mnogo prepirke i natezanja između kolebljivih političara i ohrabrenih generala
uzvraćao kontranapadima. Ubrzo je od Jordana preoteta Judeja sa istočnim Jerusalimom i Samariju, Siriji
je preuzeta Golanska visoravan. Izrael je za samo šest dana uklonio arapsku vojnu pretnju sa svojih granica
i postao najmoćnija blisko istočna vojna sila te tako „nehotice postao imperija“. Najznačajniji ratni plen bio
je jeusalimski Stari grad, najsvetijm jevrejskim mestom na kojem su se nekada nalazili Solomonov hram i
Drugi hram. Pobeda u ovom ratu stvorila je sinergiju između jevrejske religije, politike i borbenosti. To je
nužno stovirlo jaz između religiozne i sekularne izrealske zajednice – jaz koji se i do dan danas stalno
produbljuje.
Jomkipurski rat (1973) – Egipat i Sirija su nakon poraza u Šestodnevnom ratu počele još bliže da sarađuju
sa SSSR-om, koji je 1967. godine obnovio njihovo naoružanje. Novi rat započet je na izraelski praznik Jom
Kipur 1973. godine. Sirija i Egipat su iskoristili nepsremnost Izraela da se brani za vreme praznika. Cilj
ove invazije nije bio povratak prehodno izugbljenih teriotorija već uništenje Izraela. Prvih nekoliko dana
činilo se da je Izrael pred vojnim slomom. Egipat je preko Sinaja probio Izraelsku odbranu a uz pomoć
sovjetskih raketa zemlja-vazduh onesposobio delovanje izralskih vazdušnih snaga. Sirija je svojim
tenkovima uspela da probije izralesku odbranu u Golanskoj visoravni. Moral izraelskoj vojsci vratio je
general Harim Bar Lev. Prvo što je ovaj general uradio jeste preboj u egipatsku teritoriju preko Sueckog
kanala. Ubrzo izraleska vojska uništila je sve raketne baze u Egiptu. To je omogućilo izraelskim vazdušnim
snagama da uspostave kontrolu nad vazdušnim prostorom i da krenu sa terorom egipatskih snaga. Egipat
će ubrzo prihvatiti primirje koje je inicirao Savet bezbednosti UN. Sirija je svojim tenkovskim divizijama
uspela da probije na Golijan ali ootpor izraelske sedme oklopne brigade uspeo je da zustavi otpor i da sa 15
tenkova pokrene ofanzivu. Ova ofanziva sigurno bi bila samoubilačka misija da kod sirijica nije vladala
pometnja jer su pretpostavili da je to samo prethodnica veće izralske ratne mašinerije. Sirijsci su pali na
blef i ubrzo se povukli. Na južnom delu Golijanskog fronta pokrenuta je izralska ofanziva koja je uz pomoć
vazdušnih snaga razorila infrstrukuturu Sirije i maltene imala Damask na nišanu. Sirija je takođe prihvatila
primirje SB UN i rat je završen. Za Izrale ovaj rat doneo je velike traume žrtve i ratna razaranja kao i
finasijski gubici. UN će nakon ovog rata doneti nekoliko rezolucija na različitim nivoima, ove rezolucije
priznale su PLO kao predstavnika palestinskog naroda i zahtevale učešće njenih predstavnika u procesu
rešavanja problema, isto tako pozivale su Izrael da se povuče sa ovojenih teriotirja.

37. Navedite i pojasnite doprinos dosadašnjih mirovnih sporazuma rešavanju Izraelsko-

palestinskog sukoba?
Prvi mirovni sporazum iz Kamp Dejvida (1978) – nakon pobede Kartera na predsedničkim izborima u SAD,
njegova se administracija aktivnije počala baviti sukobima na Bliskom istoku. U sklopu njegovih napora i
posredovanja egipatski predsednik Sadat i izraelski premijer Begin potpisali su mirovni sporazum 17.
septembra 1978. godine. Izrael je pristao da se povuče sa Sinaja a dve države su se međusobno prizanle i
uspostavile diplomatske odnose. Izreal je ovim sporazumom postigao veliki politički i sigurnosni uspeh jer
je granica prema Egiptu pacifikovana a mir je došao i na jug. Egipat je prestao sa podrškom PLO.
Vadi Araba sporazum (1994) – smatra se najvećim uspehom vlade Jicak Rabina. Ovaj sporzum potpisan je
sa Jordanskom kraljevinom. Ovim sporazumom Jordan i Izrael su uspostavile diplomatske odnose i
uspostavili saradnju sa u različitim područjima. Ovim sporazumom ugovoreno je da reka Jordan postaje
granica. Takođe ovaj mir omogućio je da i druge arapske države, poput Katara, Omana, Maroka i Tunisa
da sa Izraelom stupe u direktne odnose.
Proces u Oslu (1993-1995) – mirovni pregoviri Izraela sa Palestinskom oslobodilačkom armijom. Prvi
sporazumom iz 1993. godine postignut je dogovor da se Pojas Gaze i Jerihon predaju na upravu PLO, dok
se PLO obavezao da će odustati od terorizma, priznati Izrael u skladu sa rezolucijama SB 242 383. Ipak
prvi sporazum iz Osla nije doneo mir. U skladu sa tim sporazumom u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali
doselile su se izbeglice iz Tunisa. Ovi doseljenici pokrenuli su novi talas nasilja iza uspostavljene zelene
linije. Ove grupacije podržavane su odstrane Hamasa i Islamskog džihada koji su ova područja koristil kao
sigurne zone. Uprkos haotičnom stanju Izreal je nastavio sa pregovorima i 1995 godine postigao je dogovor
sa PLO poznat kao Oslo II. Time su predviđeni izbori na teriotriji pod upravom PLO-a i nastavak izraelskih
povlačenja iz palestinskih oblasti. Dogovrena je podela na zone A, B i C. Do kraja godine Izrael se povukao
iz svih većih gradova sa Zapadne obale.
Ovde smo naveli samo mirovne sporazume koji su nešto postigli. Međutim oni siu jedini postojalo je još
nekoliko inicijativa i potpisanih miraovnih sporazuma kao što su Kemp Dejvid II ili Mapa mira. Međutim
ovi sporazumi i predlozi nisu uspeli da reše goruća pitanja poput: teritorije palestinske drđave, status
Jerusalima, položaj izbeglica i naselja na Zapadnoj obali koje gradi Izrael. Nakon mape mira koja nije otišla
dalje od inicijalne faze dogodilo se još nekoliko konferencija i pregovora ali na njima ništa nije postignuto.

38. Objasnite procese dugog trajanja koji su doveli do različitih ishoda raspada SSSR i
SFRJ?
Već smo u 16om 17om i 18om pitanju objasnili ključne sličnosti i razlike oko načina raspada SSSR i SFRJ.
Ovde govorima o porcesima koji su ključno uticali na različite ishode raspada SSSR i SFRJ odnosno zašto
kod prve države nije došlo do građanskog rata a kod nas jeste. Tako da pre nego što krenete da čitaite ovo
pitanje vratite se na ova pitanja. Uzeto je iz prezentacija, plus malo mog mišljenja.
Mogući uzroci različitih ishoda:
Istorijska identifikacija srpskih elita sa jugoslovenskom državom. Ovde hoće da se kaže da su srpske elite
(počevši od kneza Mihaila pa do Slobodana Miloševića) na stvaranje jugoslavije gledale kao na ostvarenje
nacionalnih intersa odnosno ujedinjenja svih Srba, s obzirom da je u periodu mirovnih pregovora u Versaju
preovladala interpretacija jugslovenstva kao države tri naroda čime bi bila stvorena zajednička država u
kojoj bi pored Srba živeli i Hrvati i Slovenci. Sećanja na žrtve koje su prvenstveno Srbi podenli u PSR i
„ustaških zločina“ u DSR samo su dodatno pojačavali osećaj nesigurnosti i potrebu, iz perspektive Srba, da
Jugoslavija opstane kao država. Videli smo da se pitanje ponovo potezalo 90ih godina pa i danas. Rusi na
SSSR nisu gledali tako i smatrali su SSSR samo kao produžetak stare Ruske imperije, vidimo da se i danas
taj motiv provlači. Glavna razllika je naravno u tome što smo mi želeli da svi živimo u jednoj državi dok
Ruse prevetivno zanima ostvairvanje uticaja u državama sa njihovom manjinom (Ukrajina, Blatičke države
etc.)
Za razliku od SSSR gde smo imali Ruse kao očito dominatni narod, još u Kraljevini Jugoslaviji imali smo
otvaranje „hrvatskog pitanja“. Hrvati su od ulaska u jugoslovnesku državu potezali svoje nacionalno pitanje
zasnovano na „hrvatskom državnom pravu“. Prvi put je to rešeno stvaranjem Hrvatske banovine, al takvo
rešenje nije postojalo u Jugoslaviji sve do „hrvatskog proljeća“ i MASPOKA 1974. godine. Nakon toga se
pojavljuje sukob na federalnom nivou između unitarista (oni koji su zs centralizovanu Jugoslaviju) i
federalista (veća nezavinsot federalnih jedinica u odnosu na federaciju). Iz uspeha Hrvata u nametanju svog
pitanja učili su i Slovenci koji su na ekonomskim argumentima jer su bili najrazvijenija država,
potpomognuti narativom civilizacijskih razlika polako ali sigurno nametali i svoje pitanje. Muslimani u
Bosni su naglasili verske razlike. Kada se na ovo doda i težnja Srba da žive u jednoj državi onda se dobija
savršen recept za nasilni sukob koji će zauvek unazaditi ovaj region. Jebem li ga valjda je ovo to.

39. Objasnite činioce dugog, srednjeg i kratkog trajanja koji su doveli do nestanka
Jugoslavije?
Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprostavljene
vizije jugoslovenstva. Jugoslovenstvo je od strane hrvatskih nacionalista bilo shvatano kao poluga pomoću
koje će rešiti kako probleme vlastite nacionalne integracije. Naime ako srbi u Trojedinici (Trojedna
Kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije) postanu Jugosloveni, onda su teritorije na kojima su oni
naseljeni zauvek izgubljene za pretenzije Srbije. Zato je bilo potrebno da se dođe do trijalističkog rešenje
Habzburške monarhije i jugoslovneske jedinice utemeljene na hrvatskom državnom pravu. Hrvatska ideja
jugoslovenstva u 19. veku bila je uglavnom vezana za okvir Habzburške monarhije, jer je tu hrvatska elita
mogla da dominira, oslonjena na legitimnu ideju „povjesnog državnog prava“ unutar Habzburške
monarhije. Jugoslovenstvo u Srbiji, bilo je suprotstavljeno HM kao takvo da je se shvatalo kao jedino
moguće van njenih okvira. Srpksa varijanata jugoslovnestva je značila stvaranje što veće države Južnih
slovena u kojoj bi Srbi predstavljali većinu.
Ideologija jugoslovenstva kao nacije na taj način se u različitim periodima različito koristila i u Hrvatskoj
i u Srbiji. U 19. veku Hrvati su na Jugoslaviji gledali kao na način njihove integraciju u jednu nezavisnu
državu poželjno pod HM gde bi oni bili većina. To su Srbi odbijali i potencirali priču ujedinjna svih Južnih
Slovena. Hrvati su na neki način morali da prihvate ovakvu interpretaciju jer je postojala opasnost od
italijanskih i austrijskih pretenzija nakon kraja PSR. Tokom 20 veka situacija se obrnula. Srbi su sada bili
ti koji su želeli integraciju svog stanovništva, poželjno pod Jugolsavijom, dok su Hrvati grulai priču
stvaranja nezavinse hrvatske države u njenim povjesnim granicama gde bi hrvati bili dominatna elita.
Unutrašnji činioci srednjeg trajanja – pokušaj institucionalizovanja nacionalnog pitanja u oviru
socijalističke etnofederacije. Od osnivanja KPJ 1919. do Staljivoe direktive o potrebu razbijanja Jugoslavije
1923. godine domirala je desna (srpksa) frakcija KPJ (nada da će se orosvetom i napretkom društva tada tri
prepoznatljive etničke zajedice stvoriti jedna jugoslovneska). Nakon 1923. godine počinje dominacija leve
(hrvatsko- slovenačke) frakcije koja se zalagala za priznavanje svih posebnih etnonacionalnih identiteta.
To bi dovelo do stvaranja jedinstvene federacija radika i seljaka koja bi bila sastavljena od različitih
identiteta (makedonski, srpski, hrvatski, slovenački, muslimanski i vojvođanski. Nakon Staljinove direktive
1935. godine KPJ počinje sa podrškom antifašističkim pokretom Narodnog fronta koji bi trebao da okupi
sve antifašističke snage u Jugoslaviji. Po završetku DSR KPJ je nastavila da sprovodi ovu politiku pa je čak
i ustavom iz 1946. godine republikama dato pravo na samoopredeljenje. Zbog kasnije opsanosti ustav iz
1953 suverenitet vezuje za narode i sve do ustava 1974. godine neće prizbati pravo na samoopredeljenje i
otcepljenje republikama, na ovaj način pokušano je da se stvori minimanlo Jugoslovnestvo koje videli smo
nije uspelo.
Problemi nastaju prvo 60-ih godina kada se javlja pitanje jezika i potisnuta nacionalna pitanja izlaze na
videlo. Sa pojavom MASPOK-a menja se odnosn snaga u Hrvatskoj. Hrvati sada zahtevaju da se nacionalna
pitanja reše, a uskoro će i drugi narodi to hteti.
Takvo rešenje odlagano je sve do smrti Tita koji je kada je god nacionalizam pretio da rasturi Jugoslaviju
vraćap na ideju socijalističkog jugoslovenstva. Nakon njegove smrti JNA ostaje jedino institucionalno
uporište jedinstve države. Kako je ona bila i ostala visoko idelogizovana struktura i nakon pada Berlinskog
zida i kako je crpla legitimitet iz države koja je postajala sve disfunkcionalnija, samo rukovodstvo se
okrenulo traženju jednog jekog lidera koji bi održao Jugoslaviju, što se poklopilo sa paternalističkom
političkom tradicijom Srba. Tako je stvoren Slobodan Milošević i uskoro JNA je postala „srbizovana“
vojska. Na taj način uništena je i poslednja institucija zajedničke države.
Unutrašnji činioci kratkog trajanja – gomilanje tenzija pred rat. Sa jedne strane imali smo srpsko
rukovodstvo koje je težilo vrati svoje AP pod svoju jurisdikciju. Događanja naroda, antibirokratska
revolucija na Kosovu pa potom i „jogurt revolucija“ u AP Vojvodini samo su bili početni uspesi politike
Slobodna Miloševića, kada je pokušan izvoz tih revolucija u ostale delove Jugoslavije došlo je do
ujedinjenja slovenačkog i hravatskog rukovodstva. Slovenci su od samog početka stavili do znanja da nema
promene ustava iz 1974. godine uprkos srpskom pitanju. Hrvatsko rukovodstvo je povučeno događajima iz
70-ih godina upadljivo ćutalo i procenjivalo namere Srba i Slovenaca. Međutim nakon pobede HDZ-a na
prvim višestranačkim izborima pokreće proces sticanja nezavisnosti i promene nacionalne ravnoteže:
uvođenje šahovnice, rekonstrukcija državnoj birkotratiji i policijskim snagama i oduzimanje statusa
konstitutivnog naroda Srbima u Hrvtaskoj.
Tako je došlo do bujanja nacionalizma u najbitnijim republikama, u takvom okruženju moralo je doći do
građanskog rata jer su sve strane smatrale da su upravu i da su njihovi argumenti opravdani. Kombinacijom
svega što smo napisali u ovom pitanju u jednom trenutku nije ostalo ništa drugo osim da se Jugoslavija
raspadne, nebitno kakva pomoć došla spolja. Jugolsavija je od sredine 80-ih bila „mrtva država“ i samo se
čekao povod da se bure baruta zapali.