1.

Pojam Medjunarodnog privatnog prava

Postoje dva osnovna tipa medjunarodnog privatnog prava koji se javljaju u literaturu. Neki autori
utvrdjuju takve odrednice pojma medjunarodnog privatnog prava koje obuhvataju samo kolizione
norme, zanemarujuci pri tom ostala pravila koja regulisu odnose sa elementom inostranosti. Drugi autori
nastoje da daju sire odrednice, da se pojam medjunarodnog privatnog prava ne bi ogranicio samo na
koliziono regulisanje odnosa sa elementom inostranosti.

Medjunarodno privatno pravo je grana unutrasnjeg prava. Njegova pravila nisu medjunarodna,
medjunarodno obelezje imaju samo odnosi koje regulise, jer se vezuju za vise suvereniteta. Pravila
medjunarodnog privatnog prava - na direktan ili indirektan nacin- regulisu ona pravna pitanja koja se
postavljaju usled pojave elementa inostranosti u privatnopravnim odnosima.

2. Naziv Medjunarodnog privatnog prava

U vezi sa nazivom medjunarodno privatno pravo stoje dve primedbe: prvo ono zapravo nije
medjunarodno; i drugo, ne bi se moglo reci ni da je privatno.

Medjunarodno pravo nije medjunarodno jer je ono grana unutrasnjeg prava pojedinih drzava. Odnosi
koje regulisu nisu medjunarodni odnosi, vec samo odnosi sa medjunarodnim obelezjima, odnosno sa
elementom inostranosti. Pravila za resavanje obih odnosa se ne nalaze u univerzalnim principipa,
normama koje stoje iznad nacionalnog zakonodavstva, vec u pozitivnim pravilima koja postavljaju
zakonodavstva pojedinih drzava. Izvor medjunarodnog privatnog prava mogu biti i medjunarodni
ugovori, ali samo nakon sto su ratifikacijom asimilovani u domace pravo.

3. ODNOS MEDJUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA SA SRODNIM DISCIPLINAMA

4. PREDMET MEDJUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA

Pod predmetom medjunarodnog privatnog prava mogu se podrazumevati pre svega oni pravni odnosi
koji su regulisani normama medjunarodnog privatnog prava, a mogu se predmetom smatrati i same
norme koje regulisu odredjenu vrstu odnosa.

Postoji siroka saglasnost po pitanju koji odnosi cine predmet medjnarodnog privatnog prava. Sporno je
da li radnopravni odnosi i gradjanskoprocesnopravni odnosi spadaju u medjunarodno privatno pravo.
ZMPP ne obuhvata gradjanskoprocesnopravne odnose.
Da bi pomenuti odnosi postali predmet ove grane prava moraju da sadrze element inostranosti.

Postoje znatno veci sporovi o predmetu medj.priv.prava kada se pod predmetom podrazumevaju one
pravne norme koje regulisu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti.

Postoji samo jedna oblast koja sasvim nesporno pripada medjunarodnom privatnom pravu. To je domen
koji se naziva sukob zakona i obuhvata kolizione norme. Predmetom mppa se cesto smatraju i norme o
sukobu jurisdikcija, pre svega pravila o medjunarodnoj nadleznosti i o priznanju i izvrsenju inostranih
odluka.

Predmet mppa cine i pravila o privatnim pravilima stranaca.

Pravila o drzavljanstvu ne mozemo smatrati iskljucivo kao predmet mppa. Takodje se ni medjunarodno
unifikovana pravila koja neposredno regulisu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti. Ova
pravila cine predmet posebne discipline - medjunarodnog trgovinskog/privrednog prava. Pojedine
odredbe kolizionog karaktera sadrzane u njima mozemo smatrati pravilima mppa.

Predmetom medjunarodnog privatnog prava, kao discipline koja izucava odredjenu pravnu oblast,
smatramo: norme o odredjivanju merodavnog prava, gradjanskoprocesnim odnosima sa elementom
inostranosti i pravima stranaca da u Srbiji stupaju u privatnopravne odnose.

5. PRIVATNOPRAVNI ODNOSI SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI/ 6. ZNACAJ ELEMENTA INOSTRANOSTI

Pravila o odredjivanju merodavnog prava ( koliziona pravila ) nesumnjivo najznacajniji deo mpp-a.
Problem odredjivanja merodavnog prava ne javlja se u vezi sa svim kategorijama pravnih odnosa.
Problematika odredjivanja merodavnog prava javlja se samo u domenu privatnopravnih odnosa.

Privatnopravni odnosi su ti u kojima nema apsolutni primenu princip da svaki organ primenjuje samo
domace pravo, princip teritorijaliteta, vec se javlja veoma slozena dilema u pogledu merodavnog prava.

Za pojavu medjunarodno-privatnih problema nije dovoljno da je rec o privatnopravnim odnosima, vec je

neophodno da se u tim odnosima pojavi kljucno obelezje - element inostranosti.

Medjunarodno privatno pravo iako regulise odnose koji se vezuju za vise zemalja, nije istinski
nadnacionalno, medjunarodno, vec je unutrasnje pravo svake pojedine drzave.
Sudovi jedne drzave uvek polaze od medjunarodnog privatnog prava te drzave.

Opste je prihvacen stav u teoriji da se element inostranosti pojavljuje u tri osnovna oblika: u subjektu,
objektu, kao i u pravima i obavezama.

Strani element u subjektu javlja se na bazi drzavljanstva kao pravne cinjenice, ali se moze javiti i na
osnovu domicila(prebivalista) pa i boravista lica koja stupaju u odredjeni odnos. Kada su ucesnici odnosa
pravna lica, strani element je izrazen u subjektu ukoliko je BAR JEDAN od ucesnika odnosa pravno lice
koje ima stranu nacionalnu pripadnost ( citaj strano drzavljanstvo) .

Strani element u objektu javlja se na bazi mesta nalazenja stvari, koja je predmet transakcije, i na osnovu
merila pomocu kojih se utvrdjuje pripadnost osnovnih sredstava prevoza ( to merilo je najcesce mesto
registracije), kada su ova predmet transakcije.

Strani element u pravima i obavezama nastaje ako su strano obelezeni nastanak ili ispunjenje prava i
obaveza - npr.ako je pravni posao zakljucen u inostranstvu.

Da bi se govorilo o pojavi stranog elementa u jednom, drugom ili trecem obliku, nije neophodno da
subjekt, objekt ili prava i obaveze budu u potpunosti strano izrazeni. Dovoljno je da jedan od subjekata
ima strano drzavljastvo ili domicil u inostranstuv.

Strani element pretvara porodicnopravne, gradjanskopravne, radnopravne i privrednopravne odnose u

odnose mpp-a. On je pretpostavka mpp-a.

Problem nastaje u tome da li je svaki kontakt pravnog odnosa sa stranom drzavom dovoljan povod da se
ova pitanja postava. Tacnije, postavlja se pitanje koji je strani element relevantan, i postoji li element
koji se moze zanemariti tj. koji je irelevantna. U vezi sa ovim, zakonski tekstovi obicno sadrze jednu
opstu odredbu o tome da ce se zakonska pravila primeniti na odredjene odnose ukoliko oni sadrze
elemente inostranosti, odnosno medjunarodni element. Ipak postoje situacije kada je i prakticno veoma
vazno znati ne samo to koji nas strani element vodi do stranog prava vec i to koji je strani element
relevantan u tom smislu sto bi ukazao na potrebu da se uopste primene norme mpp-a. Takve situacije se
najcesce javljaju u vezi sa odredjivanjem merodavnog prava, pre svega u slucajevima kada dolazi u obzir
primena vise normi za odredjivanje merodavnog prava.

7. NACINI REGULISANJA PRIVATNOPRAVNIH ODNOSA SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI

Postoje dva osnovna nacina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti: direktan ( neposredan ) i
indirektan ( posredan, kolizioni ). Instrumenti direktnog nacina regulisanja su norme koje neposredno
resavaju sam sporni odnos. Pod indirektnim nacinom regulisanja podrazumevamo posredno regulianje,
ukazivanjem na merodavno pravo, koje se vrsi putem specificnih pravnih normi koje se zovu kolizione
norme.

a) Direktno regulisanje

Postoje pravila stvorena medjunarodnim sporazumima kojima se regulisu veoma znacajna pitanja iz
oblasti gradjanskog, privrednog, porodnicnog, radnog prava koja su prihvacena od velikog broja zemlaja.
Takvi medj. sporazumi postoje u oblasti vazdusnog, drumskog, zeleznickog i delimicno pomorskog
saobracaja.

Medjunarodni sporazumi nisu jedini instrument direktnog regulisanja privatnopravnih odnosa sa

elementom inostranosti. Nesto se regulise i direktno normama unutrasnjeg domaceg prava. Ovo se
pre svega odnosi na pitanja prava stranaca i medjunarodnog postupka ( procedure )

Pravilo u okviru direktnog nacina regulisanja odnosa mora u sebi sadrzavati:

1) opis cinjenica koje se ima primeniti ( dispoziciju)
2) konacnu instrukciju o buducem obaveznom ponasanju ( sankciju )

b) Indirektan nacin

Sustina indirektnog regulisanja je u odabiranju merodavnih pravila za razresavanje spornog procesa.

Osnovni instrument takvog nacina regulisanja su specificne norme - kolizione norme. Kolizione norme
su veoma znacajne jer iako ne resavaju do kraja pojedine privatnopravne odnose one daju odgovor na
dodatno pitanje koje se javlja usred pojave elementa insotranosti u privatnopravnom odnosu. Tako
kolizioni nacin regulisanja odnosa je usputna stanica na putu izmedju pocetnog cinjenicnog i konacnog
pravnog odnosa.

9. POJAM IZVORA MEDJUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA

10. IZVORI MPPA U DOMACEM PRAVNOM SISTEMU

ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona ( odredjivanje merodavnog prava ) i sukoba jurisdikcija.
Ne sadrzi medjutim one norme o privatnim pravima stranaca, vec su pojedina pitanja ove celine
regulisana posebnim propisima.
Ustav je nacelno osnovni izvor svake grane prava pa i mppa. Ustav moze regulisati pitanja mppa na
neposredan ili posredan nacina.

Odredjene ustavne odredbe na neposredan nacin uredjuju pitanja mppa. Takva su pravila malobrojna.
Primer : ustavna odredba kojom se ustanovljava nadleznost RS u oblasti sistema prelaska granice i
kontrole prometa robe, usluga i putnickog saobracaja preko granice, polozaj stranaca i stranih pravnih
lica.

I kada ne pruzaju neposredno medjunarodno-privatnopravna resenja, ustavna nacela i norme mogu

posredno da opredele stavove koji se zauzimaju i koji ce se zauzimati u pozitivnim propisima. Ne bi se
mogle donositi kolizione norme koje izrazavaju diskriminaciju prema odredjenim rasama, narodima...
Ustav je posredan izvor mppa i time sto je sadrzina pojedinih instituta mppa predeljena sadrzinom
ustavnih normi. ZMPP predvidja da se strano pravo nece primeniti ako je u suprotnosti sa osnovama
drustvenog uredjenje sadrzavnim u ustavnim normama.

Nakon donosenja ZMPP veci broj zakona, pa i neki podzakonski kati, ostali su znacajan izvor mppa.

Bilateralne konvencije, kao i multilateralne konvencije, predstavljaju znacajan izvor mppa u Srbiji.

Izvore prava u Srbiji cine multilateralna konvencije koje imaju znacaja u oblasti: statusa fizickih i pravnih
lica, medjunarodne trgovacke arbitraze, menica i ugovora sa elementom inostranosti i vanugovne
odgovornosi za stetu, autorskih prava, industrijske svojine, saobracaja...

Zakljucivanje bilateralnih konvencija kojima se uredjuju pitanja od interesa za odnose izmedju dve
drzave predstavljaju rasprostranjenu praksu u medjunarodnim odnosima. Pitanja koja su uredjivana
ovakvim ugovorima odnose se na uzajmno priznanje i izvrsenje sudskih i arbitraznih odluka, pravnu
pomoc, odredjivanje merodavnog prava u statusnim i porodicnim odnosima, javne isprave, besplatnu
sudsku pomoc... U pogledu bilateralnih ugovora vazi princip diskontinuiteta koji znaci neprelanost prava
i obaveza u slucaju sukcesije. Zatim, da sa strane ne moraju zakljuciti izriciti sporazum o prelazu prava i
obaveza, vec da se postojanje i primena odredjenog ugovora moze produziti i konkludentnim radnjama.

11. HIJERARHIJA IZVORA MPPA

Pojava medjunarodnih ugovora medju izvorima mppa, kao i postojanje vise razlicitih izvora u okviru istog
pravnog poretka postavlja problem odredjivanja redosleda tj. hijerarhije izvora prilikom promene prava
na datu situaciju sa elementom inostranosti. Sa druge strane, u vezi sa izvorima postavlja se i pitanje
pravnih praznina.

a) sukob izmedju medjunarodnih ugovora i unutrasnjih izvora

Mogucnost pojavljivanja sukoba razlicitih izvora mppa vezuje se za dve osnovne situacije: sukob izmedju
medjunarodnih ugovora i unutrasnjih izvora, i sukob izmedju razlicitih unutrasnjih izvora mppa koji
regulisu isto pitanje.

U hijerarhiji izvora prava kod nas nakon Ustava za primenu dolaze u obzir potvrdjeni medjunarodni
ugovori ( koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom), a zatim domaci zakoni ( koji ne smeju biti u
suprotnosti niti sa Ustavom, niti sa potvrdjenim medjunarodnim ugovorima.

Sudovi su duzni da medjunarodne ugovore i opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava primenjuju

neposredno. Ovo vazi za one ugovore koji sadrze tzv.samoizvrsive norme, norme podobne za
neposrednu primenu. Eventualnu kontrolu uskladjenosti potvrdjenih medjunarodnih ugovora sa
Ustavom i uskladjenosti izvora unutrasnjeg prava sa medjunarodnim ugovorima vrsi Ustavni sud.

Ukoliko isto pitanje regulisu dva medjunarodna ugovora ne moze se dati jednoznacan odgovor, vec se on
mora traziti u normama koje odredjuju domasaj primene ugovora, kao i odgovarajucom kombinacijom
klasicnih principa : lex posterior derogat legi priori, lex specialis derogat legi generali, kao i principima
maksimalne efikasnosti i najpovoljnijeg prava.

b) Sukob razlicitih unutrasnjih izvora mppa

Odredbe ostalih zakona kojima se regulise materija mppa imaju primat nad ZMPP. Ovakav stav se
zasniva na opstem pravilu lex specialis derogat legi generali.

Najpre treba pogledati ima li solucije u bilateralnoj konvenciji. Ako nemamo odgovarajucu bilateralnu
konvenciju treba ispitati da li postoji resenje u nekoj multilateralnoj konvenciji. Ako se ni na ovaj nacin
ne moze doci do ishoda, primenjuju se norme unutrasnjih zakona, i to najpre specijalnog, pa tek potom
norme ZMPP.

c) Pravne praznine u mpp

Ukoliko nijedan izvor po hijerarhijskoj lestvici ne propisuje resenje za medjunarodno-privatnopravni

problem rec je o pravnoj praznini.
Iz teksta odredbe ZMPP jasno proizilazi da se eventualne praznine koje se mogu pojaviti u toku primene
ZMPP imaju prevazici tako sto ce organ koji primenjuje pravo imati zadatak da pronadje resenje
shodnom primenom : a) odredaba i nacela ZMPP, b) nacela pravnog poretka Srbije i c) nacela
medjunarodnog privatnog prava.

Za situacije koje su ostale neregulisane, nije bitno da li resenje potice iz samog ZMPP, pravnog poretka
Srbije ili opstih nacela mppa, vec je sustina u tome da se slucaj resi.

18. POJAM KOLIZIONE NORME

Osnovni zadatak kolizionih normi je da utvrde koje ce pravo biti merodavno. Ovu dilemu kolizione
norme resavaju na taj nacin sto medju brojnim kontaktima koje pravni odnos ima sa pojedinacnim
zamljama izaberu jedan kao najrelevantniji, odlucujuci - i na taj nacin upute postupajuci organ na
merodavno pravo.

Izbor cini zakonodavac. On pri tom ne polazi od jednog konkretnog pojedinacnog pravnog odnosa, vec
od jedne kategorije pravnih odnosa i pravnih pitanja. Kojim obzirima zakonodavac treba da se rukovodi
da bi dosao do opredeljenja jeste stvar zakonodavne, odnosno pravne politike u drzavi.

Zakonodavac svake pojedine drzave na osnovu merila pravne politike, koja odgovaraju njegoim
stavovima i interesima, donosi odluku o tome koje je vezivanje tezisno za jedan cinjenicni skup, za jednu
kategoriju i time postavlja kolizionu normu.

19. STRUKTURA KOLIZIONE NORME

Norme koje vrse izbor merodavnog prava - kolizione norme - predstavljaju posredan tj. indirektan nacin
regulisanja odnosa ( sa elementom inostranosti). Kolizione norme imaju dva osnovna elementa : a) u
njima se prvo imenuje jedna pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje, a zatim b)
sadrze tacku vezivanja, izdvajanje jedne odlucujce veze koja ce u konkretnom slucaju dovesti do
merodavnog prava. Pravna kategorija i tacka vezivanja zajedno cine dispoziciju, odnosno naredbu
postupajucem organu kako da odredi merodavno pravo. Primena merodavnog prava predstavlja pravnu
posledicu ( sankciju ) kolizione norme.

a) Pravna kategorija

Pravna kategorija moze da bude jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje
u vezi sa nekim pravnim odnosom ili institutom. U nacelu, pravne kategorije koje se spominju u
kolizionim normama jedne zemlje trebalo bi da pokriju sva moguca konktretna pravna pitanja povodom
kojih se trazi merodavno pravo. U slucaju praznina koriste se instrumenti koji sluze za prevazilazenje
praznina u pravu uopste - pre svega ekstenzivno tumacenje i analogija.

Kao pravna kategorija kolizione norme moze da bude izdvojen ceo pravni institut ( svojina, ugovor ) ili
cak grana prava ( porodicnopravni odnosi ), a mogu da se koriste i znatno uze kategorije. Postoje
posebne kolizione norme za kupoprodajne ugovore i druge pojedine ugovore, ili za odredjena pitanje u
vezi sa pojedinim ugovorima. U savremenom mpp postoji tendencija da se ne koriste siroke pravne
kategorije.

b) Tacka vezivanja

Tacka vezivanja neposredno odredjuje pravo koje drzave treba da se primeni kao merodavno, ali sama
koliziona norma samo posredno regulise konkretan odnos. Opredeljivanjem za odredjenu tacku
vezivanja omogucava se da konrektan slucaj bude resen po materijalnom pravu odredjene drzave.

Postoje tacke vezivanja koje su u uporednom pravu postale tipicne za pojedine pravne domene.

Za statusne i porodicne odnose to su:

 lex nacionalis - zakon drzavljanstvo

 lex domicili - zakon domicila

Za stvarnopravne odnose :

 lex rei sitae - zakon mesta nalazenja stvari

Za ugovorne odnose najsire se koriste :

 lex loci contractus - zakon mesta zakljucenja ugovora

 lex loci solutionis - zakon mesta izvrsenja
 lex loci venditoris - zakon mesta prodavca
 princip najtesnje povezanosti
 lex voluntatis - autonomija volje

Za gradjanskopravne delikte :

 lex loci delicti commissi - zakon mesta izvrsenja delikta

U pogledu forme pravnih poslova :

 locus regit actum - mesto vlada cinom ( mesto gde je pravni posao preuzet )

U raznim situacijama

 lex fori - zakon suda, foruma ( odnosno organa koji postupa u odredjenom slucaju )

Prema tome kakva ovlascenja, odnosno kakvo uputstvo organu daju, tacke vezivanje delimo na
neposredno vezujuce i okvirne.

Neposredno vezujuce su one tacke kojima je zakonodavac sam izvrsio vrednovanje mogucih oblika
povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao je jednu vezu koja ce nas
neposredno povezati sa merodavnim pravom. Ovakve tacke vezivanja se u teoriji nazivaju cvrste i brze
jer forumu ne ostavljaju nikakvu mogucnost za procenu toga da li je pravo na koje ukazuju kao na
merodavno zainsta u najblizoj vezi sa odnosom koji je izrazen kroz pravnu kategoriju.

Okvirne su one tacke vezivanje kod kojih je ovo vrednovanje bitnim delom prepusteno sudiji.
Zakonodavac samo postavlja odredjene okvire i smernice, ali ne utvrdjuje dikretno relevantnu vezu.
Takva je tacka vezivanja princip najtesnje povezanosti. Razvoj mpp doveo je do toga da kolizione norme
kroz svoje tacke vezsivanja izrazavaju princip najtesnje povezanosti, a najnoviji razvoj ide ka daljem
ucvrscivanju ovog principa putem uvodjenja takozvane klauzule izuzetka.

Takodje postoji i generalna klauzula izuzetka. Nju zakonodavac koristi kako bi postupajucem organu
omogucio da izbegne situaciju u kojoj primena bilo kog kolizionog pravila sadrzanog u zakonu vodi
ishodu koji ne odrazava zelju zakonodavca da bude primenjeno pravo najblize veze.

Osim generalne, zakonodavac moze upotrebiti i posebnu klauzulu izuzetka. Njome se koriguje nezeljeno
dejstvo pojedinacne fiksne tacke vezivanja.

Proste tacke vezivanja su one koje nas vode do jednog merodavnog prava sledeci bilo striktna, bilo
okvira zakonodavna uputstva. Kompleksne su one tacke vezivanje koje nas vode do vise merodavnih
prava. Kompleksna vezivanja moze da bude postavljena alternativno i supsidijarno.

Takodje tacke vezivanja mogu biti i stalne i promenljive. Stalne su one tacke koje su vremenski i
prostorno fiksirane. To su pre svega one tacke vezivanja cija je cinjenicna podloga jedan dogadjaj.
Promenljive tacke vezivanja koje nisu jednom zasvagda u jednom konkretnom slucaju konacno fiksirane
ni vremenski, ni prostorno. Medju karakteristicne promenljive (varijabilne ) tacke spadaju i
drzavljanstvo, domicil i sediste pravnog lica. U statusnim i porodnicnim odnosima sa elementom
inostranosti, koji su po svam karakteru trajni odnosi problem mobilnog sukoba zakona je narocito
prisutan.

20. VRSTE KOLIZIONIH NORMI

Postoji vise vrsta kolizionih normi od kojih je najvaznija podela na jednostrane i visestrane, ali postoje i
samostalne i nesamostalne kolizione norme.

a) Visestrane i jednostrane

Osnovna karakteristika visestranih kolizionih normi jeste da su one apstraktne, te zavisno od okolnosti
konkretnog slucaja ukazuju na pravo bilo koje drzave sveta.

Jednostrane su one kolizione norme koje u svakom slucaju dovode do primene jednog istog i to
domaceg prava. Jednostrane kolizione norme se ili protive principima medjunarodne saradnje ili
propustaju da razrade principe te saradnje.

b) Samostalne i nesamostalne kolizione norme

Prema kriterijumu koji pokazuje da li je koliziona norma prema svom tekstu podobna i dovoljna da ukaze
na merodavno pravo ili nije kolizione norme mogu biti samostalne i nesamostalne.

Samostalne su kolizione norme koje ukazuju na merodavno pravo.

Nesamostalne su kolizione norme cija formulacije nije dovoljna da se pomocu njih odredi merodavno
pravo. One dopunjuju samostalne kolizione norme tako sto sadrze objasnjenja, uputstva koja uticu na
utvrdjivanje konkretnog merodavnog prava. Nesamostalne kolizione norme se odnose na opsti deo
medjunarodnog privatnog prava i izrazavaju stav zakonodavca o opstim institutima medjunarodnog
privatnog prava. U skladu sa tim nesamostalne kolizione norme se nalaze u opstem delu zakona o mpp,
dok se samostalne kolizione norme uglavnom nalaze u posebnom delu.

Krupan problem u vezi sa kolizionim normama predstavlja pitanje njihove pravne prirode. Ove norme
mogu biti imperativne ili dispozitivne.
Ako su kolizione norme imperativne prirode, njih treba u svakom slucaju primeniti, pa i onda ako to
nijedna od stranaka ne trazi, cak i ako obema strankama odgovara da se spor jednostavno resi po
domacem pravu.

Ako su kolizione norme dispozitivne prirode, ponasanje stranaka, njihovi predlozi mogu da uticu na to da
li ce sud uopste da primeni svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti.

U nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne prirode ( Velika Britanija, SAD, Francuska) . U
najvecem broju pravnih sistema kontintentalne Evrope kolizione norme su postavljene kao imperativne
norme. ( Spanija, Turska, Austrija, Nemacka)

U Holandiji sudovi primenjuju ex officio cak i nepisana koliziona pravima. Primena kolizionih normi ex
officio stoji na veoma cvrstim osnovama. Medju brojnim mogucim argumentima koji podrzavaju ovakav
stav pomenucemo da bi bilo protivrecno ogranicavati domen moguce ingerencije stranaka ( dopustajuci
autonomiju volje uglavnom samo u sferi ugovora ), a sa druge strane dopustiti strankama da efektivno
uticu na izbor merodavnog prava u svim oblastima na taj nacin sto bi se pozvali na merodavno strano
pravo.

Medju negativnim posledicama neimperativne prirode kolizionih normi mogle bi se navesti i pravna
nesigurnost, nejednak tretman sustinski jednakih slucajeva pa i mogucnost diskriminacije prema
pojedinim pravima.

Norme naseg ZMPP formulisane su kao imperativna pravila. To znaci da su sudovi duzno da primenjuju
kolizione norme po sluzbenoj duznosti, a duzni su da primene pravo, ako tacka vezivanja ukazuje na
inostrani pravni poredak.

23. POJAM KVALIFIKACIJE

Kvalifikaciju mozemo shvatiti kao odredjivanje polozaja, mesta, necega, ili nekoga, u odredjenom
sistemu vrednosti. Sa pravnog aspekta kvalifikacija se oznacava kao postupak trazenja mesta cinjenica u
svetu pravnih pravila, ili - primena prava.

Pri primeni prava sud u dokaznom postupku, na osnovu stanja cinjenica formira donju premisu, da bi
potom izabrao i primenio onu pravnu normu koja odgovara cinjenicnom stanju. Onog momenta kada
izvrsi izbor pravne norme sud kvalifikuje cinjenice, podvodi ih pod odredjenu normu, pri cemu slika koju
zahteva gornja premisa mora odgovarati donjoj premisi ( zivotnom dogadjaju )
Sukob kvalifikacija, odnosno dilema o izboru pravnog pojma, oredjivanju pravnog smisla kolizione norme
u momentu kada merodavno pravo jos nije poznato i kada materijalna prava cija primena dolazi u obzir,
nude razlicita tumacenja spornog pojma. Imajuci to u vidu trebalo bi konstatovati da se kvalifikacija
(sukob kvalifikacija) ne javlja u onim normama mpp koje neposredno regulisu pravne odnose.
Kvalifikacija se vezuje za norme koje indirektno regulisu odnose sa elementom inostranosti, putem
odredjivanja merodavnog prava.

Sukob kvalifikacija javlja se u dva osnovna vida:

1) kvalifikacija pravne kategorije
2) kvalifikacija tacke vezivanja

1) Kvalifikacija pravne kategorije predstavlja podvodjenje jednog odnosa pod pravnu kategoriju, pravu
kolizionu normu. Prilikom kvalifikacije pravne kategorije, dilema je zapravo u tome koju od dve ili vise
kolizionih normi cemo izabrati i primeniti, a cija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako cemo
shvatiti njihove kategorije.

Kvalifikacija pravne kategorija tj. pravnog odnosa cesto je javlja u praksi. Postoji nekoliko narocito
osetljivih granicnih oblasti koje su cest izvor problema kvalifikacije pravnih kategorija. To su oblasti:
naslednog i obligacionog prava, porodicnog i imovinskog prava, materijalnog i proceduralnog prava,
razgranicenja kategorija forme od sadrzine pravnih poslova...

Posebne teskoce donose slucajevi u kojima problem nije u tome da li cemo pravno pitanje supsumirati
pod jednu ili drugu kategoriju jedne ili druge kolizione norme, vec je pitanje kako cemo uopste pronaci
neku pravnu kategoriju pod koju bi se jedna ustanova mogla podvesti. Ova dilema se javlja kada je rec o
ustanovi koju domace pravo ne poznaje - ustanova trust-a.

2) Prilikom kvalifikacije tacke vezivanja nema vise dileme o tome koju kolizionu normu valja primeniti, ali
nije jos jasno kuda ona vodi. Postoji nekoliko tacaka koje cesto daju povoda kvalifikaciji. To su narocito
mesto zakljucenja ugovora, mesto delikta i domicil.

Vazno je istaci da kvalifikacija tacke vezivanja sledi i logicki i vremenski iza kvalifikacije pravne kategorije.
Prema tome, ako se u istom slucaju pojave oba vida kvalifikacije, prvo se pristupa kvalifikaciji pravnih
kategorija.
24. STEPENASTA KVALIFIKACIJA

a) Kvalifikacija po lex fori

Po jednom shvatanju kvalifikaciju treba vrsiti lege fori, tj.prema pravu drzave gde se sudi i od cijih se
kolizionih normi polazi prilikom resavanja spora. Najjaci argument u prilog kvalifikaciji po lex fori nalazi
se u cinjenici da je prilikom kvalifikacije rec o tumacenju kolizione norme. Za kvalifikaciju po lex fori
mogu se navesti jos i neki prakticni argumenti: shvatiti odredjene pojmove po domacem pravu svakako
je najlakse za sud, te se smanjuje mogucnost gresaka u tumacnju; pored toga za kvalifikaciju po lege fori
govori i to da ni praksa ni teorija nisu do sada stvorile zaista vitalnu alternativu tom resenju.

Postoje i argumenti protiv lex fori kao resenja.

b) Kvalifikacija po lex cause i stepenasta kvalifikacija

Prva alternativa kvalifikaciji prema lex fori je kvalifikacija prema ex cause, odnosno prema pravu koje je
merodavno za odnos koji se raspravlja. ( Despanje )

Veoma siroku podrsku dobija tumacenje prema lex cause kod tzv. drugostepene kvalifikacije
( stepenaste kvalifikacije). Prema teoriji stepenaste kvalifikacije, uvek se pri izboru i tumacenju kolizione
norme polazi od shvatanja tj. od prava drzave sda, dakle od lex fori ( prva stepenica ), cok se na drugoj
stepenici, ukoliko se ima primeniti strano pravo kao merodavno, ono tumaci po pojmovima i smislu koje
sadrzi lex cause. Pri tom se, u prvom redu, misli na materijalne ( supstancijalne ) norme lex cause, ali i na
kolizione ukoliko se primenjuje ustanova renvoi.

25. KVALIFIKACIJA U DOMACEM PRAVU

U domacoj teoriji kao i praksi preovladava shvatanje da kvalifikaciju uvek treba vrsiti po lege fori.
Zakonsko resenje je veoma oskudno, ali jednim clanom predvidja da se drugostepena kvalifikacija vrsi po
lex cause ( tj. da se pravo strane drzave - cija je merodavnost vec utvrdjena - primenjuje prema svom
smislu i pojmovima koje sadrzi ). Argumentum a contrario nas tera na zakljucak da se, u drugom slucaju,
pravo domace drzave upotrebljava po svom smislu i pojmovima, sto vodi zakljucku o prihvatanju
stepenaste kvalifikacije od naseg zakonodavca. Izraz ,,pravo strane drzave primenjuje se po pojmovima
koje sadrzi,, vazi kako za strano materijalno, tako i za strano koliziono pravo. Iz ovoga sledi da se i strana
koliziona norma, do koje nas sud moze doci zbog usvajanja principa renvoi primenjuje onako kako bi je
primenio sud zemlje cijem sistemu pravnih normi pripada.
Clan 9 ZMPP otvara pitanje da li je u nasem pravu prihvaceno otvoreno ili kanalisano upucivanje na
strano pravo. Otvoreno upucivanje bi znacilo da nasa koliziona norma bira strano pravo, a da se konacni
odabir materijalnopravnih normi u okviru stranog prava u poptunosti prepusta shvatanjima lex cause.

Kanalisano upucivanje bi znacilo da lex fori regulise obim i granice upucivanja na merodavno strano
pravo.

26. PRETHODNO PITANJE

Sa aspekta mpp, prethodno pitanje se postavlja ako su ispunjena tri uslova:

a) Za glavno pitanje, a na osnovu domace kolizione norme, mora biti merodavno strano materijalno
pravo.

b) Drugi uslov sadrzi u sebi tri poduslova: 1) prethodno pitanje mora, u svom cinjenicnom stanju, da
sadrzi strani element; 2) ono mora biti samostalna pravna celina, podobna da se pojavi i kao glavno
pitanje; 3) za to pitanje mora postojati specijalna koliziona norma

c) Treci uslob jeste da materijalnopravni rezultat do kojeg vodi povezivanje sa osloncem na lex fori treba
da bude razlicit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se tacka vezivanja usvoji lex
cause.

U uporednoj sudskoj praksi mpp mogu se naci brojni primeri odluka u kojima se pojavilo prethodno
pitanje i koje su bile povod kontroverzama. Najveci broj takvih odluka vezan je za porodicno pravo. U
fokusu prethodno pitanje je najcesce brak.

Kada je u pitanju resavanja problema ovog prethodnog pitanja postoji nekoliko modela.

1) Jedan deo autora se zalaze za tzv.zavisno povezivanje: merodavno materijalno pravo za prethodno
pitanje odredjuje se primenom kolizione norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje -
povezivanje lex cause. Osnovni argument za ovakav nacin povezivanja lezi u potrebi za medjunarodnom
harmonizacijom resenja.

2) Prema drugim autorima, formula povezivanja, koje se naziva nezavisno glasi : sudicu o prethodnom
pitanju sa aspekta mpp na isti nacin kao da mi je ono glavno. Ovo znaci primenu kolizionih normi lex fori
jer treba pretpostaviti internu harmonizaciju resenja medjunarodnoj. Ovo stoga sto se danasnje
prethodno pitanje sutra moze pojaviti kao glavno, ne samo pred stranim vec i pred domacim sudom, a
tada ce se sigurno vezivati kolizionom normom po lex fori.

3) Po trecima, tesko je unapred opredeliti i za jedno resenje kao nacelno. Stoga treba u svakom
konkretnom slucaju vagati interese, te se in concreto orpedeljivati za nacelo medjunarodne ili
unutrasnje harmonije.

27. UZVRACANJE I UPUCIVANJE

Pojava problema uzvracanja i upucivanja na dalje pravo vezuje se, po pravilu za odluke Kasacionog suda
Francuske u sporu oko zaostavstine Forgo.

Ukoliko stanemo na stanoviste supstancijalnog upucivanja, polazno koliziono pravo (pravo zemlje suda)
ce nas direktno uputiti na supstancijalno pravo odredjene zemlje koje ce meritorno resiti slucaj. U toj
logici razmisljanje pocinje i zavrsava se na lancu A-B, gde je A polazno koliziono pravo, a B merodavno
supstancijalno pravo.

Ukoliko stanemo na stanoviste kolizionog upucivanja moguce su tri logicke situacije:

1. Po prvoj, polazno koliziono pravo A (zemlje suda) upucuje, kao na merodavno, na celokupno pravo
zemlje B. Kolizione norme zemlje B mogu smatrati da je supstancijalno pravo te zemlje i merodavno, te
lanac izgleda A-B-B.

2. Druga situacija se desila u slucaju Forgo - doslo je do uzvracanja. Polazeci od svojih kolizionih normi
francuski sud je koliziono doveo do bavarskog prava. Kolizione norme prvoupucenog prava( bavarskog),
koje je odredjeno kao merodavno, uzvratile su na polazno pravo, pravo zemlje suda. Dakle, doslo je do
lanca A-B-A.

3. Moglo bi se dogoditi da bavarske kolizione norme upute na neko dalje ( trece pravo ) - preupute.
Tada, nakon sto francuska koliziona norma ( polazno pravo ) uputila na Bavarsku (prvoupuceno pravo),
bavarska koliziona norma ( koja predvidja da se za nasledjivanje primenjuje pravo zemlje gde je fakticki
domicil ostavioca ) uputila bi stvar dalje u Belgiju. ( preupuceno pravo) . Tada lanac dobija izgled A-B-C.

Termin koji oznacava uzvracanje i upucivanje na dalje pravo zajedno cine renvoi.

Postoje tri osnovne pretpostavke da bi u jednom konkretnom slucaju doslo do ranvoa:

1. Kolizione norme upucuju na jedno pravo u celini, a ne samo na materijalne norme toga prava.
2.) Kolizione norme suda i kolizione norme drzave na cije pravo polazne kolizione norme upucuju treba
da budu razlicite.

3.) Potrebno je da postoji odredjeni cinjenicni sklop.

28. NACIN PRIMENE USTANOVE RANVOA

U slucajevima kada se prihvata renvoa postavlja se pitanje gde treba stat, jer lanac sukcesivnih
upucivanja i uzvracanja moze da se veze u zatvoreni krug. U teoriji i praksi nudi se vise pravnotehnickih
koncepcija za resenje ovog problema. Dva su poznata resenja iz uporednog prava: foreign court theory i
ranvoa u jednom koraku.

1. Jedna od tehnika da se izbegne zacarani krug je da se cini uvek samo jedan korak u lancu uzvracanja ili
preupucivanja na dalje pravo, tj. da se primene materijalne norme prava na koje su ukazale kolizione
norme stranog prava na koje su prvo uputile kolizione norme foruma.

2. Foreign court theory ( teorija stranog suda ) nazvana jos i double, total renvoi ( dupli, totalni ranvoa )
ili ping-pong doktrina, razvijena je pre svega u engleskom pravu. Polazeci od pretpostavke da prilikom
uzvracanja i preupucivanja domaci sud treba da se postavi u polozaj stranog suda, mesto prekida lanca
uzvracanja i preupucivanja cini se zavisnim od stanovista koje prema renvoa zauzima mpp zamlje koju je
prvo uputila domaca koliziona norma. ( sudim kao sto bi sudio sud zemlje na koju upucuju moje
kolizione norme )

Ako pravo na koje ukazuju domace norme ne prihvata ustanovu ranvoa, do merodavnog materijalnog
prava doci ce se nesto brze.

Kod duplog ranvoa slusace se ne samo strana koliziona norma vec ( kao kod single ranvoa ) vec i stav
stranog prava o ranvoa.

29. UZVRACANJE I UPUCIVANJE U DOMACEM PRAVU

ZMPP predvidja normu koja prihvata kako uzvracanje tako i upucivanje na dalje pravo ( preupucivanje ).

Kada koliziona norma ZMPP upucuje na strano pravo, ona upucuje na celokupno pravo strane drzave.
(koliziono upucivanje ).

Prema zakonu nas sud je duzan da primeni kolizionu normu strane drzave, bez obzira na to da li koliziona
norma strane drzave uzvraca na domace pravo, ili upucuje na dalje pravo. Takodje, nalog da se uzme u
obzir koliziona norma strane drzave ( tj. da se primeni ranvoa ) nije ogranicen na odredjene oblasti
privatnorpavnih odnosa.

Smatra se da bi u praksi trebalo doci do jos jednog suzavanja pravila o ranvoa. Bilo bi sasvim nelogicno,
ako bi se uzvracanje i upucivanje na dalje pravo primenjivali i u slucajevima kada je merodavno(s trano)
pravo utvrdjeno autonomijom volje, tj. izborom prava koje su nacinile same stranke. Ne bi bila logicna ni
primene ranvoa ni kada se merodavno pravo utvrdjuje na osnovu principa najblize veze. Zbog toga su
autori na stanovistu da ranvoa treba iskljuciti iz sfere ugovornog prava sa elementom inostranosti.
Takodje smatraju da primeni ustanove ranvoa nema mesta ni onda kada je zakonodavac propisao
alternativne tacke vezivanja.

Osnovno je pitanje gde treba stati kada je u pitanju sukcesivno preupucivanje i uzvracanje i kako izbeci
zacaran krug. Narociti problemi nastaju u slucaju pojave lanca A-B-C-B.

1. Jedno moguce resenje bilo bi cvrsto oslanjanje na stav 1. clana 6 - ranvoa u jednom koraku. U tom
slucaju ne bi moglo doci do upucivanja na vise prava u serijama, niti do zacaranog kruga. Primenilo bi se
uvek ono pravo na koje ukazuju kolizione norme prvog prava na koje upucuje ZMPP.

2. Ako dodje do uzvracanja to se prihvata i primenjuje na domace pravo. Prema tome, ako nasa koliziona
norma upucuje na zemlju X, a koliziona norma zemlje X uzvraca na nase pravo, ne treba dalje
konsultovati nase kolizione norme, vec se primenjuje nase materijalno pravo.

Ovo znaci da je u Srbiji prihvacena teorija stranog suda, sem izuzetno - kada prvoupuceno pravo uzvrati
na nase, domace pravo. U ovom izuzetnom slucaju primenice se supstancijalno pravo Srbije.

30. JAVNI POREDAK

Pored izraza javni poredak u nasoj literaturi veoma se cesto koristi i izraz medjunarodni javni poredak.
Oba izraza vode poreklo iz francuskog prava ( Code civil ) .

Javni poredak ima dva znacenja koja su veoma cesto povezana, ali ipak nisu identicna. Pod javnim
poretkom se podrazumevaju same osnovne norme domaceg prava koje se u svakom slucaju moraju
zasitti. Isti termin moze da oznacava i instituciju medjunarodnog privatnog prava koja omogucuje da
domaci organ ne postupi po uputstvu domace kolizione norme ili ne prizna stranu odluku koja ispunjava
ostale uslove za priznanje, a da bi se zastitio domaci javni poredak. Da bi se ova dva pojma razlikovala,
celishodno je da se u prvom slucaju koristi izraz javni poredak, a u drugom slucaju termin ustanova
javnog poretka. Ustanova javnog poretka javlja se vec pri prvoj pojavi kolizionog nacina regulisanja
pravnih odnosa koji se vezuju za vise pravnih podrucja.

Jasno je da se bez ikakvog ogranicenja ne moze prihvatiti svako dejstvo stranog prava ili inostrane
odluke, makar to i bilo u interesu medjunarodne saradnje pravnih sistema. Postoe vrednosti domaceg
pravnog poretka koje se ne mogu zrtvovati. One cine nas javni poredak. Javni poredak Srbije cine ona
pravila pravnog i drustvenog poretka od kojih se ne moze odstupiti i koja domaci organi moraju
postovati cak i kada domace norme mpp prihvataju kompetentnost stranog prava i suda. Moze se
primeniti satrano pravo i ako ono odstupa od domaceg, ali se ne bi mogla primeniti strana norma koja
vredja osnovne principe domaceg poretka

Pri utvrdjivanju sadrzaja i granica javnog poretka moguca su dva pristupa:

1. Krug normi koje cine javni poredak jedne drzave moze se nagovestiti jednom opstom klauzulom -
apstraktnom definicijom.

2. Drugi nacin opredeljivanja sadrzine javnog poretka je enumeracija normi koje obuhvata, ili pak
nabrajanje domena u kojima imperativne norma predstavljaju automatski deo javnog poretka.

Ni u medjunarodnim sporazumima, pa ni u nacionalnim zakonima po pravilo se ne cine napori da se blize

opredeli pojam javnog poretka. Najcesce se ostaje pri formulaciji da se nece primeniti strani zakon
odnosno da se nece priznati strana odluka, ako su protivni javnom poretku.

Jedna od znacajnijih dilema jeste da li javni poredak cine sve imperativne norme jedne drzave. Moze se
reci da je javni poredak svakako uza kategorija od zbira imperativnih normi, i obuhvata samo one
domace norme koje stite najosnovnije vrednosti naseg poretka.

Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno razlicita, vec samo ako njena primena dovodi do
takvog meritornog rezulatata koji je nespojiv sa principima na kojima se temelji javni poredam.

Ako stanemo na stanoviste da povredu javnog poretka mogu da prouzrokuju samo meritorni efekti
strane norme, namece se zakljucak da predmet naseg posmatranja uvek treba da budu konkretne
norme stranog prava cija primena dolazi u obzir. Ne bi trebalo otkloniti primenu stranog prava, ako
konkretno strano pravilu nije suprotno domacem javnom poretku, vec su suprotne neke druge ustanove
tog istog stranog prava, ali koje su u datom slucaju irelevantne.
Postavlja se pitanje sta ce se smatrati javnim poretkom u slucaju kada u vremenskom intervalu izmedju
nastanka i raspravljanja jednog pravnog odnosa dodje do promene u nekim osnovnim opredeljenjima u
domacem pravu tj. ukoliko se menja javni poredak. Prema vladajucem shvatanju relevantan moze biti
samo javni poredak koji vazi u momentu kada se donosi odluka o tome da li ce se primeniti strano pravo
i da li ce se priznati strana odluka.

31. NORME NEPOSREDNE PRIMENE

Norme neposredne primene su u kontekstu mpp i posrednog nacina regulisanja odnosa sa elementom
inostranosti norme cija je primena nezavisna od kolizione tehnike. U tom pogledu postoji nesumnjiva
slucnosti izmedju normi neposredne primene i normi javnog poretka. I jedne i druge norme ce se
primeniti bez obzira na to sta kaze koliziona norma. Postoje medjutim i veoma znacajne rezlike. Do
intervencije javnog poretka dolazi nakon sto je utvrdjeno da je merodavno pravo pravo odredjene strane
drzave. Za razliku od ove situacije, norme neposredne primene foruma primenjuju se mimo, tj. bez
prethodne konsultacije kolizionih normi. Dok je problem javnog poretka pitanje zastiite osnovnih
principa domaceg prava, problem normi neposredne primene je otvoren i u pogledu prava koje je
odredjeno kao merodavno pa i u pogledu normi nekog treceg prava.

Predmet normi neposredne primene su odnosi u kojima nije rec samo o interesima pojedinaca, niti o
interesima skupa pojedinaca vec o zajednickim interesima o kojima je brigu preuzela drzavna zajednica.
Primer - norme antimonopolskog zakonodavstva, propisi o uvozu i izvozu, devizni propisi spadaju u krug
normi neposredne primene...

Kada se primenjuju norme neposredne primene? Potrebno je razlikovati tri situacija: u prvoj, norma
neposredne primene je deo pravnog sistema drzave foruma ( lex fori ); u drugoj, norma neposredne
primene je deo prava koje je u datom slucaju merodavno ( lex cause ); a u trecoj, norma neposredne
primene pripada nekom trecem pravu.

a) Ako je norma neposredne primene deo lex fori, sud ili drugi organ foruma ce da postupi po nalogu
svog zakonodavca i primenice normu neposredne primene, ciju primenu zakonodavac trazi, bez obzira
na to koje je pravo merodavno po kolizionoj normi.

b) Ako je norma neposredne primene deo lex cause, takodje je logicno da se ona primeni, jer je deo
javnog sistema cija je merodavnost utvrdjena. Dileme mogu nastati jedino usled javnopravnog karaktera
vecine normi neposredne primene, jer jos postoje shvatanja po kojima domaci sud ne bi mogao da
primeni strano javno pravi. Ipak vecina atuora, a i praksa, stoje na stanovistu da se norme neposredne
primene lex cause imaju primeniti, izuzev ako bi vrecale domaci javni poredak.

c) Problem je najslozeniji kada je rec o normama neposredne primene nekog treceg prava. U teoriji
danas ima prevagu misljanje da se mogu primeniti norme neposredne primene treceg prava. Princip je
formulisan u pdluci Vrhovnog suda Holandije slucaj Alnati. Osnovni preduslovi da bi norma neposredne
primene bila primenjena jeste da ona sama jasno pretenduje na primenu, bez obzira na kolizione norme.
Takodje, trazi se znacajna povezanost spornog odnosa sa pravnim poretkom o cijoj normi neposredne
primene je rec.

32. PRIMENA STRANOG PRAVA

Kada je rec o primeni stranog prava, misli se, pre svega, na primenu stranog materijalnog
( supstancijalnog ) prava.

Strano procesno pravo domaci organi u nacelu ne primenjuju. Izuzeci od toga nacela su veoma
malobrojni. Takav je izuzetak moguc kada domaci sud, pruzajuci pravnu pomoc stranom sudu, izvedu
neki dokaz prema stranoj proceduri - a ta strana procedura nije protivna domacem javnom poretku.
Drugi izuzetak se moze identifikovati u postupanju domacih arbitraza - pred njima se procedura moze
sporovoditi po stranim procesnim odredvama, ukoliko to stranke naloze arbitrima, i u meri u kojoj je to u
skladu sa domacim javnim poretkom.

Postoje i neki slucajevi u kojima domaci organ uzima u obzir strano pravo a da se to ne bi moglo nazvati
primenom stranih normi. Tu se pre svega misli na norme o gradjanskim pravima strana i o sukobu
jurisdikcija.

Problemi koji se vezuju za polozaj stranog prava pred domacim sudom javljaju se uglavnom u situaciji
kada domaci sud primenjuje strano( materijalno ) pravo.

Primena stranog prava koju vrse domaci organi spada medju najznacajnija dostignuca medjunarodne
pravne saradnje. Mogucnost primene stranog prava u odredjenim slucajevima je preduslov stabilnosti
odnosa sa elementom inostranosti. Ako bi domaci sudovi primenjivali iskljucivo domace materijalno
pravo, bili bi ugorzeni, na primer, brojni porodicni odnosi, pa i medjunarodna trgovina.
Vazno je naglasiti i to da primena stranog prava nije samo jedan logican nacin resavanja odredjenih
specificnih pravnih odnosa. Od kljcune je vaznosti da se ucine gestovi uvazavanja i da se pokaze
spremnost za saradnju u sistemu odnosa koji se zasniva na reciprocnim ustupcima.

Nacelna opravdanost i prakticna korisnost primene stranog prava danas vise nisu sporne. Sporan moze
biti dijapazon konkretnih slucajeva u kojima je opravdano primeniti strano materijalno pravo. Postoje
dva antipoda : na jednom polu je stav po kome je strano pravo upodobljeno cinjenicama, a na drugom
stav da je upodobljeno(domacem) pravu.

Tretman stranog prava priblizan je tretmanu cinjenica u anglosaksonskim pravima. Klasicnu teorijsku
podlogu za to predstavlja teorija stecenih prava. Da bi se utvrdila i postovala prava stecena u
inostranstvu, neophodno je uzeti u obzir inostrano pravo po kome su stecena. Pri tom, inostrano pravo
postaje cinjenica koju treba dokazivati.

Prema teoriji lokalnog prav a strano pravo domaci organi zapravo ne vrse priznanje subjektivnog prava
stecenog u inostranstvu na bazi stranog prava. Subjektivna prava koja priznaju domaci organi kreiralo je
domace pravo. Treba podvuci da se teorija lokalnog prava sustinski ne razlikuje u svojim prakticnim
konsekvencama od teorije stecenih prava. Strano pravo se i na jednoj i na drugoj podlozi tretira kao
cinjenica.

Prema teoriji stecenih prava kolizione norme su imperativne prirode.

Dalji razvoj sudske prakse SAD donosi vecu elasticnost. To se postize na taj nacin sto se odstupa od ideje
da su pravila o sukobima zakona imperativna. Sudija vise nije ogranicen dokazima koje podnesu stranke,
a sadrzina stranog prava postaje pravno, a ne cinjenicno pitanje.

Jedno drugacije konceptualno objasnjenje nudi italijanska teorija inkorporacije. Prema ovoj koncepciji,
domace pravo vrsi neku vrdstu recepcije normi stranog prava na koje ukazuju domace kolizione norme,
te se strano pravilo inkorporira u domace pravo.

Najnovija pozitivnopravna resenja, kao i stavovi zauzeti u doktrini, pokazuju sasvim jasno priblizavanje
konceptu da je strano pravo ,,pravo,,.

Domaci organi primenjuju strano pravo pri raspravljanju svih onih privatnopravnih odnosa koji prema
merilima domaceg zakonodavca imaju odlucujucu vezu sa stranim suverenitetom. Uporednopravna
praksa pokazuje da to nije tako. Domaci organi primenjuju strano pravo mnogo redje nego sto bi to
sledilo iz pravila domacih kolizionih normi. Koji su razlozi za ovu distancu izmedju nacela i prakse?

1) Prvi glavni izvor nesigurnog polozaja stranog pravga lezi u nespremnosti sudova da kolizione norme
tretiraju u pravnom smislu reci kao imperativne norme i da ih primenjuju ex officio. Vidimo i u praksi
nasih sudova da se dosta cesto jednostavno previdja da u sporu postoji i kolizioni problem, te se, bez
ikakave medjunarodno-privatno-pravne argumentacije, primenjuje domace materijalno pravo, sem
ukoliko same stranke kao sporno pitanje nisu iznele problem odredjivanja merodavnog prava. Primena
ili neprimena stranih normi postaje zavisna od okolnosti da li su stranke blagovremeno bile svesne
mogucnosti da se pozivaju na strano pravo; i - sto je jos vaznije - da li stranka, koja je bila svesna takve
mogucnosti, procenjuje da je primena stranog prava u njenom interesu.

2) Drugi kljucni razlog tice se utvrdjivanja stranog prava. Sudovi i dalje retko preuzimaju punu inicijativu
pri utvrdjivanju sadrzine stranih normi i cesto se olako pribegava alternativnim resenjima koja su
predvidjena za slucaj da se strano pravo ne moze saznati.

Sto se mogucnosti saznanja tice, prakticne razlike izmedju domaceg i stranog prava su ogromne.
Najznacajnija razlika jeste u tome sto u vecini zemalja utvrdjivanje stranog prava nije apsolutna
obaveza : u slucaju da se jave prekomerne teskoce, sud moze da odustane od utvrdjivanja sadrzine
stranog prava, te je ovlascena da pribegne alternativnom resenju ( to alternativno resenje najcesce se
sastoji u primeni domaceg materijalnog prava).

Nema nikakve sumnje da je problem saznatljivosti stranog prava veoma ozbiljan. Nesporno je da
utvrdjivanje sadrzine nekih stranih prava moze da bude veoma tesko, moze da izuskuje veoma mnogo
vremena i nesrazmerno visoke troskove. Zatim strano pravo moze bude nepotpuno na nekim
relevantnim tackama.

Danas je jos vladajuce stanoviste da e neophodno postaviti neko alternativno resenje za slucaj da se
sadrzina stranog prava ne moze utvrditi. U najvecem broju zemalja alternativna solucija za slucaj da
strano pravo bude nesaznatljivo je primena lex fori. Po drugoj soluciji, umesto nesaznatljivog stranog
pravo, treba primeniti neko srodno pravo.

U nasoj teoriji strano pravo se tretira kao pravo. Sudska praksa takodje stoji na stanovistu da se strano
pravo priznaje i primenjuje ex officio. Nadlezni organ ipak moze zatraziti obavestenje o stanju prava od
Ministarstva pravde, obavestenje koje nije obavezujuce, vec je informativno-indiciono. Stranke, sa svoje
strane, mogu u postupku podneti sudu javnu ispravu o sadrzini stranog prava. Ta isprava sadrzi tri
oborive pretpostavke: autenticnosti, istinitosti sadrzaja, osnovanosti stava o sadrzaju stranog prava koji
bi se gradio na njoj.

33. IZIGRAVANJE ZAKONA

Ako zainteresovane strane nisu zadovoljne pravom koje je, po kolizionoj normi, merodavno za
neki njihov odnos one mogu pokušati manipulacijom tačke vezivanja (odlučujuće činjenice) da postignu
to da se umesto neželjenog prava primeni neko drugo koje im više odgovara. Menjanjem prebivališta,
boravišta, državljanstva, mesta nalaženja stvari-to se može postići. Kod nekih tačaka vezivanja, kao što je
mesto nalaženja nekretnine, ovakve manipulacije su nemoguće.

Ova pojava naziva se izigravanje zakona (fraus legis) I u našem pravu je sankcionisana pod
određenim uslovima. Ti uslovi su sledeći:

 prvo, da strane veštački stvore tačku vezivanja (reč je o istinskoj promeni državljanstva,
prebivališta itd.)
 treba da postoji namera da se izigraju materijalni imperativni propisi našeg
zakonodavstva (istinska manipulacija koja samo dovodi do promene pravnog režima nije
sama po sebi dovoljna, već treba da predstavlja deo plana da se izbegne dejstvo naših
imperativnih propisa)
 naš ZMPP sankcioniše samo fraus legis koji se pokušava pred našim organom (ako je
pred stranim organom pokušano izigravanje naših imperativnih propisa ili je pred
domaćim organom pokušano izigravanje stranih propisa, takvu vrstu manipulacije naš
zakon ne tretira)

Posledica- domaći organ će primeniti ono pravo koje bi bilo merodavno da do pokušaja frauduloznog
izigravanja zakona nije ni došlo.

34.MOBILNI SUKOB ZAKONA

Jedno od klasicnih poprista mobilnog sukoba zakona su bracno- imovinski odnosi.

Pod conflit mobile shvatamo kombinaciju vremenskih i prostornih sukoba zakona, do koje dolazi kada se
protekom vremena menjaju cinjenica na kojima se zasniva tacka vezivanja, i to na taj nacin sto se vezuju
za vise pravnih poredaka, potencijalno merodavnih prava. Problem se vezuje za postojanje promenljivih
tacaka vezivanja.

Zanimljiva je komparacija sa ustanovom izigravanja zakona. Osnovna slicnost izmedju conflit mobile i
fraus legis je u tome sto, i u jednom i u drugom slucaju, problem nastaje promenom cinjenice koje tacka
vezivanja smatra relevantnim, i njihovim vezivanjem za drugo pravo. Da bi ovakva promena predstavljala
izigravanje zakona, potrebno je, medjutim, da budu ispnjeni i neki specificni uslovi: treba da postoji
fraudulozna namera na strani lica koje stvara nove cinjenice( i time manipulise tackom vezivanja); zatim,
cilj izigravanja je izbegavanje domacih imperativnih materijalnih normi. Fraus legis se razlikuje od
mobilnog sukoba zakona i po posebnim posledicama. Ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona,
dolazi do sankcionisanja te pojave, a ono se sastoji u tome sto se ne primenjuje pravo na koje tacka
vezivanja ukazuje preko novostvorenih cinjenica, vec se primenjuju materijalne norme(domaceg) prava
koje su se htele izbeci. Resenje conflit mobile ne mora da bude u ignorisanju novostvorenih cinjenica.
Treba istaci i to da za razliku od conflit mobile u izigravanju zakona ne postoji stvarna dilema o tome koje
bi pravo trebalo primeniti. Naprotiv, jasno je da bi trebalo primeniti novo pravo.

Pri fraus legis je moguce da stranke ili jedno lice uopste ne pristupe stvaranju pravnog odnosa pre nego
sto bi promenili pravac dejstva kolizione norme ciju primenu ocekuju. Pri fraus legis, koliziona norma
vodi do primene prava cija je merodavnost uspostavljena na vestacki nacin. Mobilni sukob zakona
predstavlja specifican slucaj tumacenja kolizionih normi, dok u zabrani izigravanju zakona rec o njihovoj
korekciji.

Od conflit mobile valja razlikovati i situaciju u kojoj se ne menjaju cinjenice, ali se menjaju neke norme
lex fori i tima tacka vezivanja dobija novu sadrzinu. Do takve situacije dolazi, na primer, kada se menjaju
zakonski uslovi sticanja ili gubljenja drzavljanstva ili domicila.

Specificnost mobilnog sukoba zakona je bas u tome sto se ne moze svesti na pitanje odnosa starog i
novog prava. U mobilnom sukobu zakona menja se jedna kolizionopravna relevantna cinjenica koja se
pri tom sukcesivno vezuje za vise prava i time stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i
prostoru. Prava cija primena dolazi u obzir za primenu, zavisno od toga koji cemo vremenski momenat
smatrati odlucujucim, nisu u odnosu starih i novih normi, vec je rec o dva ili vise praralelno vazeca prava
u raznim drzavama (koegzistirajuca, ne sukcesivna ) za koja se, u razlicitim vremenskim momentima,
vezala cinjenica koju tacka vezivanja smatra odlucujucom.
Postoje dva osnovna pristupa resavanju problema mobilnog sukoba zakona u teoriji i praksi. Po jednom
stanovistu, trazi se jedinstvena i opste solucija za probleme conflit mobile, koja bi bila primenljiva u svim
konkretnim slucajevima; po drugom shvatanju, nema jedinstvenog resenja, vec ga treba traziti od slucaja
do slucaja.

Najpoznatija jedinstvena solucija se izvodi iz teorije stecenih prava. Ovu koncepciju je razradio PIle.

U savremenoj doktrini se ne negira da koncepcija stecenih prava moze biti korisna u resavanju nekih
tipova conflit mobile, ali se isticu rezerve u pogledu koriscenja ideje stecenih prava kao opsteg i
jedinstvenog resenja. Javlja se shvatanje da je ispravnih postaviti posebna pravila za pojedine oblasti u
kojima se javljaju problema. Ovaj drugi prilaz postaje najefikasniji kada je sam zakonodavac svestan
problema, te nastoji da i vremenski precizira pojedine tacke vezivanja koje cesto daju povoda mobilnom
sukobu, pretvarajuci ih iz promenljivih u konstantne tacke vezivanja. Ovaj metod koristi ZMPP. ZMPP nas
ipak ostavlja bez resenja u jednom domenu u koje je conflit mobile izuzetno znacajan, a to su
stvarnopravni odnosi.

35. POJAM I ZNACAJ RECIPROCITETA

Reciprocitete ( uzajamnost ) je izraz jedne od opstih ideja koje cine temelj mpp. To je izraz teznje da se
osigura ravnopravna saradnja medju suverenitetima. Njegova sustina je sadrzana u maksimi do ut des -
daj da bi dobio. U svetu podeljenom na jake i slabije drzave, reciprocitet omogucava potonjim da sa
jakim saradjuju. Takvu saradnju tezi da sacuva i pretnja retorzionim merama(merama odmazde). Sama
primena retorzione mere znaci i napustanje saradnje. Ustupci koje cine drzave na racun svoje
teritorijalne suverenosti, a u cilju medjunarodne saradnje, u nacelu treba da budu uravnotezeni. Jedan
od motiva primene stranog prava, kao i priznavanja prava stranaca, te priznavanja i izvrsenja stranih
odluka, svakako je izgradnja jednog mehanizma medjunarodne saradnje u cijim okvirima mozemo da
ocekujemo slican tretman nasih gradjana, naseg prava i nasih odluka u inostranstvu. Uravnotezenje
ustupka javlja se kao cilj na globalnom planu, a ne po svakom pojedinacnom. Zbog toga od nacela
reciprociteta treba da razlikujemo uslove reciprociteta u pravnotehnickom smislu. Uslov reciprociteta u
pravnotehnickom smislu znaci konkretno uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane odluke,
ili nekog prava stranaca istim ili slicnim postupanjem tangirane strane drzave prema nasim gradjanima,
nasem pravu i nasim odlukama.
Retorzija je retka pojava u praksi odredjivanja merodavnog prava, a nema podrske ni u teoriji. sama rec
retorzija znacu odmazdu i retorziona mera je u sustini zaista jedna vrsta odmazde. U medjunarodnom
privatnom pravu saradnja pravnih poredaka gradi se pretezno jednostranim akcijama. Svaka drzava
sama odlucuje do koje ce mere i u kojim ce situacijama da uvazi strano pravo, strane odluke, odnosno
koja ce prava uciniti dostpnim strancima. U osnovi ovih ustupaka koje cini jedno pravo svakako lezi
ocekivanje da ce i strani pravni poreci na slican nacin postupiti, da ce ustupci biti paralelni. ako to
izostani, dolazi u obzir mera odmazde.

Medjutim ako je logicna i opravdana teznja za uravnotezenoscu ustupaka to jos ne znaci da bi bio
opravdan zahtev koji ide za tim da ti ustupci budu simetricni. To bi prakticno znacilo da mi zahtevamo da
sve zemlje imaju ista koliziona resenja koja ima i domaca drzava, sto je nerealno.

Postavljanje uslova reciprociteta i primene retorzionih mera nemaju opravdanja u domenu odredjivanja
merodavnog prava. ZMPP ne poznaje uslov reciprociteta i retorziju u oblasti odredjivanja merodavnog
prava!

U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija javljaju se pre svega u vezi sa priznanjem i
izvrsenjem stranih odluka. Pored toga, ponegde je poznata i retorziona nadleznost.

Kada je rec o sukobu jurisdikcija, stav prema reciprocitetu i retorziji je bitno drugaciji nego u podrucju
sukoba zakona. Najveci broj prava postavlja uslov reciporciteta u pogledu priznanja i izvrsenja stranih
odluka. Nas zakonodavac je posvetio eksplicitnu normu i retorzionoj nadleznosti. Ovo resenje za razliku
od postavljanja uslova reciprociteta u priznanju i izvrsenju stranih odluka nije tipicno u uporednom
pravu. Osnovna je ideja svakako u tome da domaci organi priznaju strane odluke samo u slucaju ako se u
zemlji porekla odluke takodje priznaju kao nase odluke.

Postavljanje uslova reciprociteta imaju i opravdanja u domenu prava stranaca. Postavlja se samo pitanje
treba li usloviti postojanjem reciprociteta sva prava stranaca ili samo neka prava? U uporednom pravu se
po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom. Misljenje autora je da ne bi bilo opravdano
da se uslov reciprociteta postavi kao opste pravilo u oblasti privatnih prava stranaca. Trebalo bi da
vodimo racuna i o tome da pojedina prava spadaju medju opsta prava coveka, te da ne bilo u skladu sa
poveljom OUN i Evropskom konvencijom o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda ako bismo takva
prava negirali strancima.
Reciprocitet nije opsti uslov za uzivanje svih prava stranaca, iz cega sledi da ga treba dokazivati samo
ukoliko se on izricito zakonskom odredbom zahteva. Drugo, postojanje reciprociteta zahteva se u
odnosu na drzavu cije drzavljanstvo ima pretedent na neko pravo ili ciji je organ koji je doneo odluku.
Valja naglasiti da teret dokazivanja postojanja reciprociteta zavisi od zakonske formulacije. Medjutim u
nekim slucajevima sud mora ex offo dokazivati njegovo postojanje, narocito ukoliko se on javlja kao
uslov uzivanja prava. Ako postupajuci organ( najcesce sud ) nikako ne moze ni po nacelu oficioznosti, a ni
na osnovu dokaza koje podnesu stranke, saznati nesto o postojanju reciprociteta - ima se smatrati da
reciprocitet postoji. U praksi je pitanje tereta dokazivanja (ne)postojanja fakticnog ili neprimenjivanja
zakonskog reciprociteta od velike vaznosti, kako za stranke, tako i za sudovi, koji su cesto u prilici da o
tome odlucuju. Sud mora navesti razloge u slucaju da je utvrdio suprotno.

37. VRSTE RECIPROCITETA PREMA NACINU NASTANKA

Prema nacinu nastanka, razlikujemo tri vrste reciprociteta:

a) diplomatski
b) zakonski
c) fakticki

a) Diplomatski reciprocitet nastaje neposrednik sporazumevanjem drzava na bilateralnom ili

multilateralnom planu. Prava koja se na taj nacin cine dostupnim mogu biti posebno nabrojana ili- sto je
takodje cesto- mogu biti garantovana klauzulama. Postoje cetiri tipa ovih klauzula:
1. klauzula nacionalnog tretmana - na bazi koje se uzajamno izjednacava polozaj drzavljana drzava sa
kojima se zakljucuje ugovor sa dromacim drzavljanima

2. klauzula materijalne uzajamnosti

3. klauzula neposredne uzajamnposti - navode se prava koja se medjusobno garantuju
4. klauzula najpovlasceniji nacije - u kojoj se drzavljanima drzave saugovornice garantuje tretman koji je
dat, ili ce biti dat, drzavljanima neke trece drzave koja ima taj status i naziva se najpovlascenija drzava.

b) Zakonski reciprocitet nastaje kada se jednakost, odnosno uzajamnost, uspostavlja na zakonskom

nivou. Ako je u nekoj drzavi dostupnost odredjenih prava strancima garantovana u domacem zakonu, a
istovremeno su u stranoj drzavi zakonom strancima garantovana ista prava, ravnoteza i samim tim
uzajamnost uspostavljena je zakonom. Konstatovace se da zakonski reciprocitet postoji ako zemlja
porekla odluke i zemlja priznanja predvidjaju iste ili slicne uslove za priznanje strane sudske odluke.
c) O faktickom reciprocitetu govorimo kada sticanje odredjenih prava od strane stranaca nije
garantovano ni medjunarodnim sporazumom, niti zakonom, ali se fakticki obezbedjuje u praksi.

Postavlja se pitanje koja je vrsta reciprociteta zadovoljavajuca u slucajevima kada se sticanje odredjenih
prava uslovljava uzajamnoscu. Nasa teorija, ali i praksa, prihvataju stav da je dovoljan i fakticki
reciprocitet. Uslov uzajamnosti smatrace se ispunjenim i kada je zagarantovan medj.ugovorom ili
paralelnim zakonima.

Postojanje diplomatskog reciprociteta iskljucuje potrebu za istrazivanjem postojanja zakonske ilil

fakticke uzajamnosti.

Slozena situacija nastaje kada postoji zagarantovana uzajamnost, kada su postavljeni principi uzajamnog
postupanja u medj. ugovoru ili zakonu, ali se ti principi ne sprovode u praksi. Smatra se da bi u takvim
slucajevima postupanje moralo biti diferencirano, s tim sto se razlika pravi po pitanju sta je osnov
uzajamnost.

1. Ukoliko je to medj. ugovor - dipl. reciprocitet, retorzija se ne bi smela preduzeti sve dok se medj.
ugovor ne otkaze, a zbog postovanja principa pacta sunt servanda.
2. Ukoliko je zakon izvor reciprociteta, a strana drzava sukracuje neko pravo drzavljanina Srbije, sto se i
dokaze, mi bismo u takvim slucajevima mogli usraktiti ista prava drzavljanina te zemlje kod nas.

37. VRSTE RECIPROCITETA PREMA PRAVNOJ SADRZINI

Prema pravnoj sadrzini razlikujemo dva osnovan tipa reciprociteta:

1. Formalni
2. Materijalni

O formalnom reciprocitetu govorimo kada su stranci kod nas izjednaceni sa domacim drzavljanima, a
istovremeno su nasi drzavljani u posmatranoj stranoj drzavi izjednaceni sa drzavljanima te drzave. Iz
toga proizilazi da se formalni reciprocitet bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana. Sledi da
formalni reciprocitet garantuje ravnopravnost u tremtnu tzv.nacionalni tretman, a ne u specificnim
davanjima.

Materijalni reciprocitet znaci pruziti strancu ona prava koja nas drzavljanin ima u strancevoj drzavi. U
sistemu materijalnog reciprociteta, proizilazi, tretman stranca moze biti bolji i gori od tretmana domacih
drzavljana.
Reciprocitet koji trazimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu
nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet. Prilikom priznanja i izvrsenja stranih odluka trazi
se medjutim materijalni reciprocitet.

38. RETORZIJA - ima vec gore kod reciprociteta objasnjeno

39. PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST

58. MEDJUNARODNA PRAVNA POMOC

Radnja koja se najcesce obavlja putem pravne pomoci i koja ima najveci znacaj u ovoj oblasti je
dostavljanje.

ZPP razlikuje nekoliko nacina dostavljanja licima u inostranstvu:

1) Ako je rec o stranim drzavljanima ili pravnim licima kao i licima koja uzivaju imunitet, dostavljanje se
vrsi diplomatskim putem.
2) Ako je rec o nasim drzavljanima, dostavljanje se moze vrsiti preko naseg konzularnog predstavnika ili
preko pravnog lica registrovanog za poslove dostavljanja - ali samo ako lice kome je pismeno upuceno
pristane na takav nacin dostavljanja pomoci.
3) Dostavljanje se moze vrsiti i posebnom punomocniku za prijem pismena koga postavlja inostrana
stranka ili nas sud.

Komunikacija sa stranim sudom tece, u nacelu, diplomatskim posredstvom. Pored diplomatskog nacina
opstenja sa inostranim organima, medjunarodnim sporazumima su predvidjeni i neki drugi, manje
komplikovani nacinia. Tako npr. haske konvencije predvidjaju komunikaciju konzularnim putem.

Pored nacina opstenja, vazno je i pitanje jezika. Po odredbama ZMPPa u odsustvu sporazuma sa
odredjenom drzavom, i zamolnica i pismena treba da budu sastavljeni na jeziku zamoljene drzave, ili
propracena overenim prevodom.

U pogledu nacina dostavljanja, opste je nacelo da zamoljeni sud postupa po svojim propisima, a na drugi
nacin moze da postupa ako postoji izrcit zahtev u tom smislu i ako se to ne bi kosilo sa javnim poretkom
zamoljene drzave.

 Ostali vidovi pravne pomoci

Procesne radnje za cije je izvrsenje zamoljen, sud izvodi na nacin koji je predvidjen u domacim
procesnim normama, osim ako je posebno zamoljen da postupi na neki drugi nacin. Taj drugi nacin, ne bi
mogao da se kosi sa javnim poretkom suda koji pruza pravnu pomoc.
Troskove pruzanja pravne pomoci snosi, po pravilu, zamoljena strana, polazeci od pretpostavke da ce ti
troskovi medjusobno kompenzirati izmedju dve drzave. Medjutim, ako je rec o vestacenju koje iziskuje
vece troskove, zamoljena strana moze da trazi nadoknadu troskova.

 Principi na kojima se zasniva medjunarodna pravna pomoc

Pravna pomoc se zasniva na: principu suverenosti, ravnopravnosti i nacelu efikasnosti.

a) Princip suverenosti - suverenost je po svojoj prirodi teritorijalno ogranicena, te organi jedne drzave ne
mogu da vode postupak na teritoriji druge drzave. Izvesne kompetencije u vodjenju postupaka na
teritoriji strane drzave imaju diplomatska i konzularna predstavnistva, ali te kompetencije su strogo
ogranicene.

b) Princip ravnopravnosti - ostvaruje se prvenstveno pomocu uslova reciprociteta. Uslov reciprociteta je

upravo izraz teznje da se osigura ravnopravna saradnja medju suverenitetima. Uslov reciprociteta treba
fleksibilno tumaciti, da ne bi postao kocnica medjunarodne saradanje. U nasem pravu, u nedostatku
diplomatskog reciprociteta koji je zagarantovan medjunarodnim ugovorm, zadovoljavamo se i faktickim
reciprocitetom. Uslov reciprociteta se ne bi smeo postaviti na nacin da se onemoguci prvi korak, da se
onemoguci uspostavljanje saradnje sa zemljama sa kojima do sada nismo imali znacajnijeg pravnog
saobracaja. Izlaz se moze naci ako se poce od principa pretpostavljenog reciprociteta.

55. AKTORSKA KAUCIJA

To je jedna specifična ustanova koja se odnosi samo na strance. Cautio iudicatum solvi je
obaveza stranca koji se javlja kao TUŽILAC da položi određeni iznos kao kauciju za obezbeđenje parničnih
troškova druge strane. Razlog: sprečiti zloupotrebe. Zamislivo je da stranac pokreće spor iz obesti I da ga
izgubi, jer ga je I pokrenuo iz obesti. Zbog pravila o troškovima parničnog postupka moguće je da
TUŽILAC (stranac) izloži tuženog troškovima koji se ne mogu nadoknaditi, bez obzira što je tuženi dobio
spor. Ovaj institut se zasniva na pretpostavci da postoji veća verovatnoća da stranac nema imovinu iz
koje bi se troškovi naknadili u Srbiji.

Da bi se došlo do polaganja kaucije za obezbeđenje parničnih troškova, treba da se ispune dva

uslova:
 1. Potrebno je da je tužilac strano fizičko lice ili lice bez državljanstva koje nema
prebivalište u Srbiji. To može biti I fizičko I pravno lice.
U slučajevima aktivnog običnog suparničarstva (kada se svaki tužilac tretira kao
samostalna stranka) ili aktivnog jedinstvenog suparničarstva (kada se suparničari
tretiraju kao jedinstvena stranka) treba smatrati da se kaucija može tražiti samo od onih
tužilaca od kojih bi se mogla tražiti I da su se samostalno pojavili u toj ulozi.
2. Osiguranje parničnih troškova može tražiti svaki tuženi, bez obzira na državljanstvo ili
prebivalište.

Kaucija se može dobiti samo na osnovu zahteva, ne I ex offo. To može biti pismeni zahtev ili
zahtev dat usmeno na zapisnik. Zahtev se mora podneti na pripremnom ili na prvom ročištu glavne
rasprave, pre upuštanja u meritum. Izuzetak: jedino ukoliko je tuženi tek kasnije saznao za neke
okolnosti (tipa nije ranije znao da je tužilac stranac).

O zahtevu za kauciju sud odlučuje rešenjem I slobodan je prilikom utvrđivanja visine (ali ne može
biti viša od predloga tuženog) I roka za deponovanje. Kaucija se polaže u novcu I drugim vrednostima.
Tuženi ne mora nastaviti postupak sve dok tužilac ne uplati kauciju. Protekom roka bez uplate smatraće
se da je tužilac povukao tužbu.

Neće postojati obaveza polaganja kaucije kada je strani tužilac iz zemlje u kojoj ni naši državljani
ne polažu kauciju kao tužioci (reciprocitet). Reciprocitet postoji sa svim onim državama koje su, kao I
Srbija, ratifikovale Hašku konvenciju o građanskom sudskom postupku (1905. I 1954.) i/ili Hašku
konvenciju o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima (1988.).

Takođe, neće postojati obaveza polaganja kaucije ukoliko je reč o bračnim sporovima,
osporavanje očinstva ili materinstva, u sporovima povodom zakonskog izdržavanja, povodom
potraživanja tužioca iz radnog odnosa I u tužbi za izdavanje platnog naloga, meničnoj ili čekovnoj tužbi.

56.BESPLATNA SUDSKA POMOĆ

Ovo je takozbano siromaško pravo. Radi se o tome da stranka ima pravo da bude oslobođena
plaćanja parničnih troškova, ako ne bi bila u mogućnosti da snosi te troškove bez štete po svoje nužno
izdržavanje ili po nužno izdržavanje svoje porodice. Stranka se oslobađa od predujmljivanja troškova.
Postoje dva vida oslobađanja:

1. POTPUNO (oslobađanje predujmljivanja svih troškova)

2. DELIMIČNO (oslobađanje od predujmljivanja sudskih taksi)
 Ovo pravo priznaje se strancima I apatridima koji imaju prebivalište u Srbiji pod istim uslovima
kao I domaćim državljanima. Samo stranci I apatridi BEZ PREBIVALIŠTA uslovljeni su faktičkim
reciprocitetom za uživanje ovog prava. Pravna lica ga ne uživaju.

Mora se podneti uverenje nadležnog organa o imovnom stanju. Srpski sud nije vezan stavom
stranog organa po ovom pitanju.

60.ZNAČAJ IMUNITETA

Neki subjekti koji imaju specijalni položaj uživaju imunitet. Svrha tog imuniteta je obezbeđivanje
obavljanja funkcija I manevarskog prostora koje priznaje MJP, a njegova posledica na terenu MPP je
izuzeće od sudske nadležnosti I od izvršenja. Krug lica koji uživaju imunitet I granice tog imuniteta
određuje međunarodno javno pravo. Možemo razlikovati:

1. IMUNITET OD SUDSKE NADEŽNOSTI

-izuzeće od nadležnosti domaćeg pravosuđa inostranih ovlašćenih subjekata
2. IMUNITET OD IZVRŠENJA
-štiti od mera izvršenja (npr. od prodaje imovine)

61/62.IMUNITET DIPLOMATSKIH I KONZULARNIH PREDSTAVNIKA I MEĐUNARODNIH

ORGANIZACIJA

Pravila su postavljena na osnovu međunarodnog običajnog prava I pravila multilateralnih međunarodnih

konvencija

DIPLOMATSKI I KONZULARNI PREDSTAVNICI

-dve Bečke konvencije 1961/1963

-uživaju imunitet u onim državama u kojima su akreditovani

-imaju skoro apsolutni imunitet (ne mogu da budu tuženi ni na osnovu akata koje preduzimaju u vršenju
dužnosti ni u ličnom svojstvu)

-imunitet se prostire takođe I na izuzeće od mera izvršenja

Diplomatski agenti uživaju imunitet od građanskog sudstva kako u pogledu službenih tako I u pogledu
privatnih akata, izuzev u tri slučaja:

1. Za stvarnopravne tužbe koje se odnose na privatne nepokretnosti, osim ukoliko

diplomata tu nepokretnost poseduje za račun države koju predstavlja, a za potrebe
misije
2. U naslednim postupcima u kojima se diplomata pojavljuje po privatnoj osnovi kao
naslednik legatar, ili izvršilac testamenta
3. U sporovima iz profesionalne ili trgovačke delatnosti koju on obavlja van svoje državne
službe

Konzularni službenici –imaju uži imunitet jer se mogu na njega pozivati sami za poslove nastale u
obavljanju konzularnih funkcija. Neće uživati imunitet ako je reč o:

a) Postupku pokrenutom na osnovu ugovora koji je zaključio a da nije postupio izričiti niti prećutno
kao punomoćnik države koja ga je izabrala
b) Postupku koji je pokrenulo treće lice za štetu nastalu iz saobraćajne nezgode u državi prijema
c) Postupku u vezi sa privatnim zanimanjem lukrativnog karaktera

Što se međunarodnih organizacija I njihovih predstvanika tiče, pravila o imunitetu su slična. Najvažniji
izvori tih pravila, među onima koja je Jugoslavija ratifikovala, jesu:

 Konvencija o privilegijama I imunitetima UN (1946)

 Konvencija o privilegijama I imunitetima specijalizovanih ustanova (1947)
 Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa MO univerzalnog karaktera
(1977)

63.IMUNITET DRŽAVA

Pravni osnov za isključenje međunarodne nadležnosti sudova jedne države, za sporove protiv
druge, nalazi se u načelu da jednak jednakome ne može suditi (par in parem non habet imperium).
Najpre, postojao je apsolutni imunitet: sudovi jedne države nikada nisu mogli suditi drugoj kada je ona u
ulozi tuženog.

Ulaženje država u poslovnu zonu izazvalo je pojavu funkcionalnog ili restriktivnog imuniteta,
koji je štitio državu samo u poslovima u kojima se ona javlja kao nosilac suverene vlasti. Treba razlikovati
poslove koje država sprovodi kao suverena vlast od onih koje sprovodi kao trgovac:

 Odlučujuće treba da bude da li subjekat koji nastupa u ime države ima svojstvo pravnog
lica koje ga deli od države, ili nema. Ukoliko ima odvojenu pravnu ličnost, ne uživa
imunitet od jurisdikcije.
  Prema drugom kriterijumu, o imunitetu treba da odluči priroda delatnosti ili pravnog
odnosa. Ako je, na primer, ona privatnopravna (ugovor o prodaji) nema zaštite.
 U nekim slučajevima kriterijum prirode dopunnjuje se kriterijumom cilja. Na primer,
država kupuje radarski sistem. Po kriterijumu pravne prirode takav posao ne bi bio
pokriven imunitetom jer je privatnopravni. Ali, ukoliko se doda kriterijum cilja, pa tužena
država dokaže da je sistem kupila da bi zaštitila svoj vazdušni prostor, to bi moglo voditi
usvajanju kkriterijuma imuniteta.

Od imuniteta država se može odreći izričito, izjavom njenog pravnog zastupnika datom na zapisnik.
Prećutno, država se odriče od imuniteta:

a) Upuštanjem u spor bez isticanja prigovora imuniteta, tj. prigovora međunarodne nenadležnosti
b) Podnošenjem tužbe (smatraće se da se odrekla od imuniteta u pogledu protivtužbe)

Imunitet od sudske nadležnosti- restriktivni imunitet

Imunitet od izvršenja- apsolutni imunitet

67.POJAM MEĐUNARODNIH TRGOVINSKIH ARBITRAŽA

Arbitraže su nedržavne institucije za rešavanje sporova koje su im poveile same stranke.

Postupak pred arbitražom je mnogo manje formalan, ima uslova da bude I brz I pruža znano šire
mogućnosti za traženje kompromisnog rešenja. Opštedruštveni interes je slabije zastupljen u sporovima
koji se rešvaju pred međunarodnim trgovinskim arbitražama. One ne mogu da odlučuju u u onim
stvarima za koje je neposredno I intenzivnije zainteresovano društvo kao celina (npr. uvozne/izvozne
dozvole ili carine), ali mogu da odlučuju o međusobnim pravima I obavezama stranaka.

Strane se obraćaju arbitraži naročito u slučajevima kada pored interesa da pobede imaju I
interes da se, po mogućstvu, prekinu poslovni odnosi. Glavni I osnovni način za rešavanje sporova u
spoljnoj trgovini je putem arbitraža. Arbitraža je po pravilu jednostepena, nema žalbene instance, što
skraćuje vreme I umanjuje troškove.

PREDNOSTI:

 Elastični procesni okviri kojemogu da oblikuju I same stranke

 Brzina I niži troškovi
 Neutralnost (institucija ne pripada ni jednoj ni drugoj državi, arbitri su po pravilu iz treće
zemlje)
 Zbog velikog uspeha I široke prihvaćenosti Njujorške konvencije o priznanju I izvršenju
stranih arbitražnih odluka (1958), veće su šanse da se van zemlje donošenja prizna I
izvrši arbitražna nego sudska odluka
 MANE:

 Pošto same stranke stvaraju mašineriju odlučivanja I pošto od njih samih zavisi I način
odlučivanja, povećane su šansezloupotreba, nametanja nepravičnih rešenja ekonomski
slabijoj ili neopreznijoj strani
 Arbitražno odlučivanje je uglavnom jednostepeno, pa se eventualne greške ne mogu
ispraviti putem žalbe

68.VRSTE MEĐUNARODNIH TRGOVINSKIH ARBITRAŽA

Postoje dve osnovne vrste spoljnotrgovinskih arbitraža: arbitraže ad hoc I stalne (institucionalne)
arbitraže. Naše pravo poznaje I dozvoljava obe vrste.

1. AD HOC ARBITRAŽE stvaraju stranke za rešenje jednog slučaja, imenujući jednog ili trojicu arbitara.
Imenovani arbitri će se sastati na mestu koje su odredile stranke (ako ga odrede) I vodiće postupak
na način kako su to odredile stranke. Nakon donošenja odluke arbitraža prestaje da postoji I pravno I
organizaciono.
2. INSTITUCIONALNE (STALNE) ARBITRAŽE su one arbitraže koje imaju stalnu organizacionu strukturu,
tehničke uslove I pravila postupka. Nadležnost ovih arbitraža se takođe uspostavlja voljom stranaka.
Institucionalne arbitraže najčešće organizuju privredne komore. Velika je prednost ovih zbog toga
što oslobađaju stranke I arbitre brojnih pravno-organizacionih I tehničkih poslova.
2.1. ZATVORENE- su one arbitraže koje rešavaju samo sporove u kojima se kao jedna strana javlja
članica organizacije/udruženja koje je osnovalo institucionalnu arbitražu.
2.2. OTVORENE-su one koje takav uslov ne postavljaju, kojima se mogu obratiti dve stranke od kojih
nijedna nije članica organizacije/udruženja pri kojem postoji arbitraža.

Imena nekoliko poznatih arbitražnih institucija: Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu,
Londonski međunarodni arbitražni sud, Međunarodna arbitraža pri Ciriškoj trgovinskoj komori…

Postoji tendencija da se formulišu model-pravila o ustrojstvu I pravilima postupka arbitraže (takav

način formiranja I usmeravanja ad hoc arbitraža je sve češći). Model-pravila UNCITRAL-a iz
1976.revidirana 2010.godine su, na primer, postala široko prihvaćena I danas predstavljaju tipičan
procesni okvir ad hoc arbitraža.

USTANOVE SLIČNE ARBITRAŽAMA- Takve ustanove/tela umesto odluka donose mišljenja, stavove,
predloge rešenja spora. Donose ih stručnjaci koji ocenjuju problem koji im je iznesen (problem je po
pravilu tehničke prirode).
 Postoje I ,,prave” arbitražne ustanove koje donose odluke podobne za prinudno izvršenje, ali koje
svoju delatnost ograničavaju isključivo na razmatranje nekog tehničkog pitanja. Primer: Arbitražni sud za
pamuk u Avru (Francuska) koji svoju aktivnost ograničava na ispitivanje kvaliteta.

Postoje I ustanove za koncilijaciju I medijaciju. Suština tog načina rešavanj apsorova je da se

posreduje među strankama da bi se u jednom kooperativnom kontekstu upoznale sa suprotstavljenim
stavovima u cilju da se lakše nađe kompromis. Ulog amedijatora ponekad se svodi samo na
objašnjavanje stavova, a ponekad se uz to predlaže I kompromis. Osnovna razlika između
koncilijacije/medijacije I arbitraže jeste u tome da se koncilijacija/medijacija završava predlozima I
sudbina sporova ostaje u rukama stranaka. Arbitraža ipak donosi odluke koje obavezuju stranke.

69.POJAM I VRSTE ARBITRAŽNIH SPORAZUMA

Međunarodne trgovinske arbitraže mogu da budu nadležne za rešavanje nekog sporazuma samo
na osnovu sporazuma stranaka. Ako bi se jedna stranka obratila sudu iako postoji arbitražni sporazum,
sud će (čak Iako je nadležan) po zahtevu jedne od stranaka uputiti stranke na arbitražu- izuzev ako bi sud
utvrdio da je arbitražni sporazum ništav ili nepodoban za primenu (Njujorška konvencija).

Postoje dve vrste arbitražnog sporazuma:

1. KOMPROMIS- sporazum stranaka da podvrgnu arbitraži jedan spor koji je već nastao. To je poseban
pismeni sporazum, nezavisan od osnovnog pravnog posla među strankama iz kojeg se rađa spor.
1.1. Arbitražni sporazum baziran na konkludentnim radnjama- uglavnom će se smatrati da postoji
sporazum o arbitraži I ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito
prihvati arbitražu I s tim s saglasi u pismenoj formi ili u izjavi na zapisniku na ročištu, kao I ako
uzme učešće u arbitražnom postupku I do upuštanja u raspravljanje o predmetu spora ne
istakne prigovor da ne postoji sporazum o arbitraži, odnosno ne ospori nadležnost arbitražnog
suda.
2. KOMPROMISORNA KLAUZULA- je jedna klauzula glavnog ugovora koji se zaključuje među
strankama. Ta klauzula se odnosi na sve sporove koji mogu proizići iz ugovornog odnosa stranaka.
Stranke se ovim putem sporazumevaju da sve buduće sporove iz datog ugovora podvrgnu arbitraži.