У име Оца и Сина и Сетога Духа,

Ваше Преосвештенство, часни оци, драга у Христу браћо и сестре,

Господ свију трпи обрезање, и људске грехе као добар обрезује: данас даје спасење
свету, а радује се међу вишњима Архијереј Творчев и светлоносни божанствени тајник
Христов Василије, певамо у једној од химни којима светкујемо данашњи дан. Осмог дан
по рођењу Господ Исус Христос донесен је у храм и обрезан сходно Мојсијевом Закону по
коме је свако новорођено мушко дете морало бити обрезано. Обрезање је био знак
старозаветног савеза са Богом. Код Јудејаца обрезање је значило посвећивање човека
Богу и том приликом детету се давало име. Тако Господу дадоше име Исус што значи
Спаситељ.
Господ је из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста
јеретика, који су се усудили да тврде како Христос није примио истинско тело, него да се
само привидно оваплотио. Уколико се Христос само привидно оваплотио, онда он није
истински Богочовек и није истински Спаситељ рода људскога јер по речима Св. Григорија
Богослова, оно што Господ није узео на себе то није ни спасао. И друго, да ућутка Јевреје
који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења,
испуњава оно што је Закон предвиђао. He дођох, рече, да укинем закон, него да Закон
испуним (Мт. 5, 17). Као што каже апостол Павле: Посла Бог Сина свог, који би под
Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5).   Истовремено нас уводећи у
земљу благодати: Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз
Исуса Христа.
Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто
уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као
Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској.
Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши
Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек
обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек, нови човек, дужан да обрезује духовне
страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље.
Христос, дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. Законодавац
извршава закон и као невино јагње узима на себе грехе света. Благоволео је Господ
примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је
имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из
једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. 
Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско
очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а уместо
старозаветног обрезања установи крштење водом и Духом. Истина којој нас води
обрезање Христово јесте тајна нерукотвореног обрезања, тј. тајна светога крштења.
Господ је уместо нас испунио оно што је Закон налагао, ослободио нас законског ропства
и дао нам свето крштење уместо обрезања. Свети Јован Дамаскин каже да је обрезање
било праобраз светог крштења. Као што је обрезањем одсецан један некористан део тела,
тако и светим крштењем одсецамо од себе грех. Свети Јован Златоусти говори:
Обележени су и Израиљци, али обрезањем како се и бесловесне животиње обележавају.
Обележени смо и ми, али као синови – у Духу Светоме. Православни хришћани улазе у
тајну духовног обрезања и примају печат животодавног Крста и печат дара Духа Светога.
Тако примају дар освећења и сродства са Христом и тако постају деца Божија по
благодати, обрезани срцем, а не телом.
Данас евхаристијски прослављамо и онога који је више од свију нас био обрезан
срцем. Свети Василије, ризница догмата и архијереј Христов, живео је у 4. веку у
Кападокији. Одликовавши се великом бистрином ума одлази у Атину где изучава све
мудрости јелинске философије. Његов разум, целомудреност, чистота живота, ревност у
стицању божанске љубави задивљавали су и саме његове учитеље. Желећи да се научи и
Божанској мудрости овај дивни Божији угодник изучава божанствене догмате и одлази у
Јерусалим где на Јордану прима духовно обрезање, свето крштење. Касније, као
архиепископ Кесарије пише Свету Литургију, коју ми управо данас служимо, и бори се
против многих јеретика који су стварали немире у Цркви Божијој.
Као непомични стуб одолевао је и безумним нападима јеретика аријанаца да га
приволе на своје зловерје, које и сам цар Валент држаше. На претње царевих поданика
светитељ је знао да одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити,
а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје хаљине и нешто
књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на
којој боравим Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш
ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. – На примедбу царевог
поданика: Нико ми тако смело није говорио. – Светитељ је одговорио: Јер ти се није
десило да разговараш с епископом: ми се у свему осталоме понашамо смирено и кротко,
али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. Када
због непокоравања цар хтеде да потпише одлуку о прогонству не успе јер му се три пера
при томе поломише. Доведен у Антиохију пред суд и упитан, зашто се не држи цареве
вере, он је неустрашиво исповедио своју Православну Веру: Не дај Боже, да скренем од
праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца
примио да држим и славим веру у једносушност. Ни судијина претњу смрћу није га
поколебала: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то
одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.
Као велики поборник Православља, моралне чистоте и ревности, велики
богословски ум, велики строитељ и стуб Цркве Божије – Свети Василије се с правом
назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом Цркве Христове, која носи мед
вернима и жаоком својом боде јеретике.
Честитајући вам храмовну славу и Нову годину подсетимо се да је Нова година
почетак свих дана у години, те стога приличи да се тог дана саберу мисли, осећања и
расположења која су достојна хришћанина, те као таква треба да управљају свим нашим
делима током целе године. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је
живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Онај ко
реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима – старо
прође, гле, све ново бива.
Богомладенцу Христу, који се обрезује зарад нашег Спасења, нека је част и слава
са беспочетним Оцем и Духом који све оживотворава и чини новим у све векове и кроза
сву вечност. Амин!