JOVANKA

BROZ
Titova suvladarka

Dr. Aleksandar Matunović

 MLADE ŽENE NAJJAČI
AFRIDIZIJAK

U SVOM dugom i burnom životu Tito

je imao veliki broj žena. Mnoge od njih
bile su samo prolazne veze, simpatije i
avanture, bez dubljeg traga u njegovom
emotivnom životu. Četiri žene s kojima
je Tito proveo najveći deo svog života
(više od 60 godina) i s kojima je imao
dugogodišnji, kraći, ili duži bračni život,
bile su: dve venčane (Pelagija
Belousova i Jovanka Budisavljević) i
dve nevenčane (Herta Has i Davorjanka
Paunović).

Sve Titove žene bile su vrlo lepe i

mlađe od njega i svaka je bila
vanserijska i samosvojna ličnost.
Najveća razlika u godinama bila je
između Tita i Jovanke - iznosila je 32
godine. Titova slabost prema mladim
ženama može se donekle objasniti
rečima koje sam, kao njegov lekar, čuo
od njega prilikom jednog od naših
razgovora o muškoj seksualnosti. Tito
mi je tada rekao:
- Mladost je bujna i raskošna, ona je
proleće života, puna je hormona kao
biljka sokova. Mladost je očaravajuće
podsticajno i kreativno doba. Mlado telo
je čvrsto, jedro, puno topline i životne
energije. Oči mladih osoba su pune
radoznalosti, žara i požude. Koža mladih
žena je baršunasta, meka i vlažna. Ona
prijatno miriše zbog znoja koji pojačano
luče žlezde. Znoj devojaka i mladih žena
ima opojni miris, i sladunjav ukus. On je
najjači prirodni afrodizijak koji deluje
preko čula mirisa i ukusa. Znoj se
pojačano luči u trenucima emotivnog
uzbuđenja.
U prilog Titove konstatacije ja sam
kazao:
- Parfemi najprijatnijeg mirisa prave
se od ekstrata znojnih, lojnih i polnih
žlezda životinja. Mošus, jedan od
najpoznatijih parfema, nastaje od sekreta
polnih žlezda muškaraca.
Tita su sve njegove žene neizmerno
volele. On je svaku od njih voleo
posebnom ljubavlju, ali nijednu više od
sebe. Svaka od njih pokušavala je da
zagospodari Titom, ali nijednoj to nije
pošlo za rukom. Jednom prilikom u šali
mi je rekao ono što je ozbiljno mislio:
"Svaka od mojih žena, kad sam je
upoznao, bila je devica i naivna ovčica.
U braku je svaka od ovčica postala
lavica, jer sam cenio i uvažavao njihove
ličnosti. Kad bi lavice počele da
ujedaju, morao sam da ih krotim, što je
išlo dosta teško i dovodilo do mnogih
nesporazuma".
 BEZ NJE NE MOGU

DAVORJANKA Paunović bila je

najveća Titova ljubav. O tome najbolje
govore ove njegove reči:
- Greška je kada se misli da samo
pesnici za svoju poeziju nalaze
inspiraciju u voljenim ženama. I moja
velika inspiracija za mnoga životna dela
bila je devojka Davorjanka Paunović.
Nju sam iz milošte zvao Zdenka.
Nadimak sam joj dao po zdencu koji
predstavlja nepresušni izvor bistre i
hladne vode. On obično izvire ispod
nekog kamena i svojim izgledom
osvežava čoveka. Zdenka je bila
nepresušan izvor mojih ideja i moje
intelektualne, revolucionarne i političke
aktivnosti. Bila je moje veliko psihičko
nadahnuće i telesno zadovoljstvo. Bila
je moja svakodnevna mentalna
stimulacija do kraja njenog kratkog
života.
Davorjanka je Titu bila i više od toga.
Ona je jedan od glavnih tvoraca Titove
legende i Titovog kulta.
Davorjanka je bila jedina žena za koju
je Tito rekao: "Ja bez nje ne mogu!" Ove
reči izgovorio je na partijskom sastanku
članova Vrhovnog štaba održanom u
okolini Foče 1942. godine s jednom
jedinom tačkom dnevnog reda: "Odnos
Tita i Davorjanke Paunović".
Na tom sastanku Tito i Davorjanka su
oštro kritikovani zbog kršenja
partizanskih moralnih normi, odnosno
zbog održavanja seksualne veze iako
nisu bili supružnici. Rade Vujović, jedan
od Titovih pratilaca, tražio je tada da
Tito bude isključen iz Partije, a Cana
Babović da se vrhovni komandant kazni
poslednjom opomenom. Tito je tada
izgovorio napred navedene reči i dodao:
- Radite šta hoćete.
Zbog ovakvog Titovog stava,
Rankovićevo mišljenje je bilo da se Tito
i Davorjanka mogu izuzeti iz strogih
partizanskih pravila, ali pod uslovom da
posle završetka rata obavezno stupe u
brak. Tito i Davorjanka nisu partijski
kažnjeni. Uslov da posle rata stupe u
brak, za njih nije bio nikakav problem,
jer su oni to i sami želeli. Posle
sastanka, oni su nastavili život po
starom.
Davorjanka je rođena 1921. godine u
Požarevcu, u učiteljskoj porodici. Otac
joj je bio vrlo ugledna ličnost - učesnik
Prvog svetskog rata, nosilac mnogih
odlikovanja, među kojima i
Karađorđeve zvezde. Posle završene
gimnazije, Davorjanka se upisala na
Filozofski fakultet u Beogradu i odmah
postala jedan od glavnih aktivista
studentskog pokreta.
Davorjanka je Tita upoznala na
ilegalnom radio-telegrafskom kursu
održanom u Zagrebu, 1941. godine. Tito
je kao generalni sekretar Partije pratio
rad kursa, i njegovoj pažnji nije mogla
da umakne Davorjanka, koja je bila
izuzetno lepa i vrlo inteligentna devojka.
Tito je Davorjanku osvojio lepotom,
šarmom, mudrošću i duhovitošću, a
posebno položajem u Partiji, jer je
mlada studentkinja cenila uspešne i
značajne ličnosti, a i sama je želela da
jednog dana to postane. Bila je to ljubav
na prvi pogled. Ljubav skojevke i
generalnog sekretara KPJ, koji je od nje
bio stariji gotovo 30 godina.
 NA DVA STROJA

KOLIKO je bila velika i strasna ljubav

između Davorjanke i Tita, najbolje se
vidi iz priče onih koji su bili upućeni u
njihove odnose, a koji kažu da je
Davorjanka bez ikakvih emotivnih
trauma i moralnih obzira ostavila svog
prethodnog ljubavnika Jovu Kapičića i
svim žarom predala se novoj ljubavi.
Njihova ljubavna veza, intenzivna i
iskrena, demantuje sve one psihologe,
sociologe i seksologe, koji tvrde da je
ljubav između dve egocentrične,
egoistične i narcisoidne ličnosti
nemoguća, ili, ukoliko do nje dođe, da je
kratkog veka.
Posle okupacije Jugoslavije i Titovog
prelaska u Beograd, Davorjanka je i
zvanično obavljala poslove njegove
sekretarice. U pratnji Jaše Rajtera i
Veselinke Malinski, Davorjanka je
zajedno s Titom iz Beograda otišla na
slobodnu teritoriju.
O Titu kao muškarcu, odnosno,
seksualnoj osobi, čuo sam nekoliko
interesantnih stvari od Spasenije - Cane
Babović i od Stane Tomašević.
Davorjanka Paunović je Stani jednom
prilikom rekla:
- Moj pisaći i polni stroj moraju biti
stalno u stanju pripravnosti. Ni za jedan
ni za drugi Tito nema određeno vreme.
Nekada sam neke naredbe kucala
izašavši iz kolone i držeći mašinu na
krilu. Jednom prilikom za vreme našeg
odnosa neprijatelj je bio veoma blizu
mesta gde smo se mi nalazili. Čula se
jaka paljba koja se približavala. Ja sam
bila jako uplašeno i Tita upozoravala,
međutim, on je i dalje radio svoj posao.
Njega to nije nimalo ometalo u njegovoj
pohoti niti je hteo da prekine, sve dok
nije doživeo vrhunac.
Franc Leskošek je Cani Babović
ispričao sledeći doživljaj:
- Na čelu slovenačke delegacije
jednog popodneva došao sam na
zakazani sastanak kod Tita. Stražar
ispred Titovih vrata rekao mi je:
"Možete da uđete, Tito vas očekuje".
Kad smo
ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga. Iz
susedne prostorije čuli su se uzdasi i
krici praćeni jakom škripom kreveta.
Krici su postajali sve glasniji, a škripa
kreveta sve jača. Izgledalo je da će se
krevet raspasti, a osoba u jaucima
izdahnuti. Rekao sam drugovima da
izađemo napolje da se malo prošetamo,
jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle
jednočasovne šetnje, kad smo ušli u
sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom,
krepkog i dobrog raspoloženja.
Pogledao je u časovnik i rekao: "Ne
smeta što ste zakasnili, ja sam završio
neke važne i neodložne poslove".

Pred kraj rata, Davorjanka se

razbolela od tuberkuloze zbog čega je
bila upućena na lečenje u Rusiju. U
Beograd se vratila neizlečena. Posle
kratkog vremena je umrla. Njena smrt je
Tita duboko potresla. Ne obaveštavajući
nikoga o njenoj smrti, naredio je
obezbeđenju da je sahrane u krugu Belog
dvora. Želeo je da njegova Zdenka i
mrtva bude u njegovoj blizini, a to je
bila i njena poslednja želja.
 DOMAĆICA U STATUSU
LJUBAVNICE

POSLE smrti Davorjanke Paunović,

ukazala se potreba za novom domaćicom
Titove kuće. Izbor je pao na kapetana
Jovanku Budisavljević iz Četvrte ličke
brigade. Ona je u proleće 1945. godine
postavljena za službenicu u Maršalatu sa
zadatkom da vodi Titovo domaćinstvo i
da se stara o njegovoj bezbednosti. Na
posao je došla u vojničkom odelu sa
cokulama, opasačem i titovkom na glavi.
 Jovanka potiče iz čestite stare srpske
seljačke porodice. Rođena je 7.
decembra 1924. godine u selu Pećani u
Lici. Njeni roditelji imali su petoro
dece. Dva sina - Maksima i Peru i tri
kćeri - Jovanku, Zoru i Nadu. Majka
Milica rano im je umrla, a otac Milan
stradao za vreme rata. Detinjstvo
Jovanke nije bilo srećno. Živela je
pored maćehe koja ju je često
maltretirala.
Jovankino rodno mesto nosi ime po
selu Pećani kod Prizrena. Ona kaže da su
njeni preci bili plemići na dvoru cara
Dušana. Posle sloma države Nemanjića,
preko Crne Gore, Hercegovine i
Dalmacije, došli su u Liku. Prezime
Budisavljević potiče od imena jednog
od tri brata koji su zajedno stigli u Liku
(Juriša, Filip i Budiša). Budisavljevići
su velika i poznata lička porodica.
Jovankini bliži i dalji rođaci su Srđan
Budisavljević, kraljev namesnik, Mane
Budisavljević, poznati lekar, Savica
Kosanović, ministar, i Dragutin Prica,
admiral u austrijskoj vojsci. Jovanka je
u daljem srodstvu i sa Nikolom Teslom.
Jovanka je sa 17 godina stupila u
partizane. Postala je borac Prve ženske
partizanske čete, u kojoj su birane
najbolje devojke, pošto su njenu kuću
zapalile ustaše. Prošla je kroz vojničku
obuku i isticala se kao odličan strelac.
Posle rasformiranja ženske čete,
premeštena je u štab Prvog korpusa na
posao bolničarke. Za vreme nemačkog
vazdušnog desanta na Drvar istakla se u
organizaciji evakuacije ranjenika. U
Drvaru je prvi put videla Tita. Radeći
kao bolničarka i rukovodilac u
prištabskim jedinicama, dočekala je kraj
rata. Bila je hrabar borac, dva puta je
ranjavana.
 ZAJEDNO SA ORDONANSIMA

Na Titov zahtev, Jovanka je uskoro

počela da obavlja poslove njegove
sekretarice. Da bi u tome bila uspešna
morala je da savlada stenodaktilografiju.
Uz rad je završila večernju gimnaziju.
Jovanka se brinula o mlađim sestrama
Zori i Nadi koje je pronašla u domovima
za ratnu siročad u Vinkovcima i Otočcu.
Devojčice je smestila, po Titovom
odobrenju, u vilu u Užičkoj 16, gde im je
bila obezbeđena i ishrana. Posle
završene gimnazije, Zora je diplomirala
na jugoslovenskoj književnosti, a Nada
na engleskom jeziku.
Pored navedenih obaveza, Jovanka je
zajedno sa ordonansima svake večeri
dežurala ispred vrata Titovog kabineta,
sve dok on ne bi otišao na spavanje ili je
pozvao k sebi. Posle dve godine
Jovanka je postala Titova ljubavnica.
Kao ljubavnik, Tito je bio nežan, ali je
ponekad znao da bude grub i osoran i da
Jovanku izgrdi pred osobljem
rezidencije, nekada čak i za sitnicu.
Jovanka kaže da je ljubav između nje i
Tita bila velika, iskrena i bezrezervna.
Nesporno je da je ona tu ljubav tako
doživljavala. Međutim, period od šest
godina govori da nije bilo bezrezervne
ljubavi sa Titove strane. Jovanka se
uklapala u Titov stereotip ljubavnice, ali
ne i supruge predsednika Republike.
Kad je reč o supruzi, Tito je imao
visoke standarde u koje se Jovanka teško
uklapala. Titovo samoljublje, koje je
bilo jače od bilo kakve ljubavi prema
drugoj osobi, tražilo je ličnost koja će
odgovarati reputaciji legendarnog vođe,
genijalnog političara i državnika.
Jovankino zvanje, vaspitanje i
obrazovanje bilo je, međutim, ispod
onoga što je trebalo da poseduje buduća
supruga predsednika Republike. Kako će
osoba koja nije pročitala nijednu knjigu
van školskog programa razgovarati o
književnosti? Kako će neko ko nije bio
ni na jednoj umetničkoj izložbi,
raspravljati o slikarstvu, skulpturi i
arhitekturi? Kako će žena kojoj je
partizanska bluza bila prvi kostim, a
titovka prvi šešir, pratiti i upražnjavati
visoku modu?
 Mnoga pitanja u tom smislu Tito je
postavljao sam sebi. Došao je do
zaključka da ta osoba nije mogla da
bude Jovanka. Po mom saznanju, Tito je
reflektovao na neku od istaknutih osoba
iz umetničkog sveta. I drugi političari i
državnici za žene su uzimali mlade i
lepe glumice (Napoleon, Peron, Mao
Cedung). Uostalom, mnogi njegovi
generali oženili su se glumicama,
operskim pevačicama i balerinama. Zar
on, kome oni nisu bili ni do kolena, da
se lošije oženi? Zar on da uzme seosku
devojku skromnog obrazovanja čiji su
jedini kvaliteti bili mladost i lepota?
Jedno vreme Tito je bio oduševljen
Zinkom Kunc. Slavna operska pevačica
odgovarala bi slavnom antifašističkom
vođi. Smetnja je, međutim, bio Zinkin
srećni brak sa Titovim generalom.
Kako se ni posle šest godina
odugovlačenja odgovarajuća osoba nije
pojavila, a određeni drugovi nisu
ispunili obećanje da će je pronaći, Titu
ništa drugo nije preostalo nego da
prihvati Jovanku koja mu je četiri godine
bila ljubavnica. Ovo je savremena bajka
o Pepeljugi. Princ nije našao Pepeljugu,
već se Pepeljuga, zahvaljujući po nju
srećnim okolnostima, nametnula princu.
 BOLJI OD MLADIĆA

Jovanka Budisavljević udala se za

Josipa Broza u aprilu 1952. godine. Njoj
je bilo 28 godina, a njemu 60. Kumovi
na venčanju bili su Aleksandar Ranković
i Ivan Gošnjak. Svečani ručak održan je
u vili „Dunavka“ kod Iloka. Pored
kumova, na ručku su bili Kardelj,
Krajačić i Bakarić.
Prvo Jovankino pojavljivanje kao
Titove supruge bilo je na prijemu koji je
priređen u čast britanskog ministra
inostranih poslova Antoni Idna, 19.
septembra 1953. Vest o Titovom
venčanju sa Jovankom Budisavljević
pronela se svetom kao prvorazredna
senzacija. Svi svetski listovi pisali su o
Titovoj supruzi kao o stasitoj i lepoj
crnki sa dugom, bujnom kosom i krupnim
očima.
Mnogo godina kasnije, za vreme
boravka u vili kod Iloka, Jovanka mi je
lično pokazala sve prostorije
„Dunavke“. Na zidovima, koji su
većinom bili obloženi drvetom bio je
veliki broj Titovih i Jovankinih
fotografija koje govore o njihovim
dnevnim aktivnostima i izlivima
nežnosti. Na zidovima sam bezuspešno
tražio slike njihovih kumova, Rankovića
i Gošnjaka, ali ih nisam našao. Onaj koji
je politički skliznuo, ne samo da je
otišao iz života moćnika nego se za njim
i svi tragovi brišu.
- Ovde smo proveli jedan deo
medenog meseca - pričala mi je
Jovanka. - To su bili divni dani. Dok
drugi nisu počeli da se mešaju u naš
život, mi smo bili idealan bračni par u
svakom pogledu. Tito mi je donosio
voće i kafu u krevet. Ja nisam dala
nikome da mu kuva ručak i večeru.
Najdraže mi je bilo da ja to sama činim.
On se ljutio govoreći: „Jovanka, gubiš
vreme na ono što može i drugi da uradi.
Bolje je da to vreme provedemo u
šetnji.“ Bilo je vremena za sve, čak ga je
bilo i na pretek. Bili smo mladi.
Na te njene reči ja sam se blago
nasmejao, misleći na Titovih 60 godina.
Ona je shvatila razlog takve moje
reakcije i rekla:
- Tito je sa 60 godina bio vitalniji od
ijednog mladića.
Bilo mi je posebno drago što sam čuo
ove reči iz njenih usta, jer su one bile
potvrda mojih prethodnih saznanja o
Titovoj seksualnosti, koja me je
interesovala, jer je i ona predstavljala
važnu karakteristiku njegove ličnosti.
Postojale su mnoge predrasude o
Titovom i Jovankinom seksualnom
životu, s obzirom na razliku u njihovim
godinama i Titovo poodmaklo doba
prilikom ženidbe. Te predrasude bile su
posledica slabog poznavanja čovekove
seksualnosti i u to vreme uvreženog
mišljenja da seksualni život ne priliči
starijim ljudima i da u starijem dobu
postoji samo požuda, a da se seksualna
moć gasi.
 Naročito se malo znalo o velikim
individualnim razlikama među ljudima u
pogledu seksualne moći i dužini njenog
trajanja. Delom zbog predrasuda, a
delom iz zavisti, mnoge žene bile su
„zabrinute“ za Jovankin seksualni život.
Te predrasude one su najčešće
izražavale rečima: „Mi Jovanki na udaji
ne zavidimo. Mi se nikada ne bismo
udale za starca. Šta vredi Jovanki sve
bogatstvo kada nema ono osnovno što
normalnoj ženi treba.“ One obrazovanije
bi još dodavale: „Po Frojdu je seks
najveće čovekovo zadovoljstvo.“
I neki rukovodioci, ljuti na Jovanku,
znali su reći: „Ona svoje seksualne
frustracije i nezadovoljstva iskaljuje na
nama. Bolje je da nađe nekog, pa da se
iživi.“ Oni nisu znali da su te frustracije
izazvane željom za vlašću, a ne željom
za seksom.
Prilikom jednog našeg razgovora o
Jovanki i njihovim odnosima, Tito mi je
rekao:
- Jovanka je za moju ljubav ostala bez
poroda i materinstva. Lišila se začetog
deteta, pošto meni nije odgovaralo da
imam dete u tim godinama.
Sve ovo govori da Tito spada u grupu
seksualno jakih ljudi i da su Jovanka i
Tito imali normalan, bogat i skladan
seksualni život.
 OSTAVKA RAVNA SMRTI

POSLE udaje za Tita za Jovanku su

nastupile mirnije godine. Ali to nisu bile
godine dokolice i bezbrižnog života,
nego godine napornog rada, učenja i
usavršavanja. Jovanka je morala da
savlada pravila ponašanja i ophođenja u
velikom društvu. Morala je dobro da
upozna protokol šefa države i
diplomatski protokol, kao i svoje
protokolarne obaveze. Morala je da
savlada svetske jezike i u krajnjoj liniji
usvoji građanske manire. U tome su joj
pomagale supruge visokih
jugoslovenskih rukovodilaca, Vera
Velebit, Pepca Kardelj, Lepa Popović,
Pjera Popović, Milica Vukmanović i
Slavka Ranković.
Iako je imala mnogo nedostataka,
Jovanka je nastojala da ih što brže
otkloni. Učila je i radila mnogo, tako da
je od učenice brzo postala učiteljica.
Žena koja u početku nije poznavala ni
građanski bontton, vrlo brzo je počela
da se meša u državni i diplomatski
protokol, da daje svoje predloge i
inovacije. Počela je da insistira na
hijerarhiji, etikeciji i prefinjenom
ponašanju. Tražila je poštovanje svoje
ličnosti dok sama nije poštovala druge,
pogotovo one koje je smatrala nižim od
sebe.

O njenom odevanju starala se Klara

Rotšild, modni kreator iz Budimpešte.
Pošto je Jovanka imala neograničena
sredstva za garderobu i za sve druge
lične potrebe, za nju su nabavljani
najbolji i najskuplji materijali koji su se
mogli naći u svetu. Posle formiranja
Kabineta predsednika Republike,
formiran je i Kabinet Jovanke Broz.
Prva njena sekretarica bila je Jovankina
sestra Zora.
Najjači Jovankin adut bio je njen
spoljašnji izgled, zbog koga je dobijala
komplimente i u zemlji i u inostranstvu.
Svojom pojavom ona je dostojno
reprezentovala suprugu predsednika
Republike. Visoka, vitka, skladno
građena, sa dugim vratom, prodornim
krupnim očima i dugom crnom kosom,
koju je uvijala u visoku punđu,
predstavljala je klasičan tip lepote. Ono
što je posebno dominiralo u Jovankinom
izgledu, što joj je davalo poseban šarm,
bio je njen magični osmeh koji je narod
odmah nazvao "jugo-osmehom".
Široko razvučene pune usne oivičene
niskom pravilnih belih zuba, blago
zažarene jagodice i široko otvorene
crne, sjajne oči, bile su fizičke
karakteristike njenog osmeha. To je bio
osmeh srećne i zadovoljne žene, osmeh
koji osvaja i pleni. I sam Tito je zapazio
magičnost njenog osmeha, kao i utisak
koji on ostavlja na pojedince i masu. I
zato je govorio: "Smej se, Jovanka,
smej!"
 POŠTOVANJE ZA PRVU DAMU

ŽIVEĆI sa čovekom koji je od svega

na svetu najviše voleo vlast, Jovanka je
i sama brzo njome bila inficirana. Bez
životnog iskustva i životne filozofije,
ona nije uspela da se odupre pogubnom
dejstvu vlasti. Kasnije, drogirana
vladarskom moći, postala je njen veliki
zavisnik. Ona je želela da na svakom
mestu i u svakoj prilici pokaže svoju
moć. Tito joj je u tome svesrdno
pomagao. Tražio je da se Jovanka
poštuje i sluša, da se oslovljava sa
"drugarice Jovanka". Pri vožnji
automobilom ona je sedela sa njegove
desne strane otpozdravljajući narodu.
Učestvovala je na sastancima
rukovodstva države i partije, a u mnogim
slučajevima i na sastancima sa stranim
državnicima. To je od Jovanke
napravilo Titovu suvladarku.
Tito je 1962. godine napunio sedam
decenija života. To su godine koje
predstavljaju biološku i pravnu granicu
daljem aktivnom radu. On je tada bio u
velikim ličnim, partijskim i državnim
problemima. Odlazak u penziju njemu
nikako nije odgovarao. Znao je da
penzija kod našeg sveta predstavlja ne
samo političku nego i socijalnu smrt.
Vlast je bila smisao njegovog života.
Bez nje Tito nije bio Tito. Zbog toga se
on nije želeo odreći vlasti.
Tito je znao da na njegovo mesto
pretenduje nekoliko ozbiljnih kandidata,
pre svih Kardelj i Ranković. Tu je bila i
Jovanka koja je smatrala da je ona
jedina sposobna da nastavi njegovo,
odnosno njihovo, zajedničko delo, kako
je znala da kaže. Za razliku od Kardelja
i Rankovića, Jovanka nije želela nasleđe
"živog Tita". To njoj nije trebalo, jer je
ionako vladala zajedno sa Titom. Ona je
želela da nastavi njegovo delo posle
njegove smrti. Bila je svesna da godine
rade za nju, a protiv Kardelja i
Rankovića. Potrebno je bilo još neko
vreme da bi ona uz Titovu pomoć
napravila ličnu političku karijeru koja je
bila preduslov za njeno nasleđivanje
Josipa Broza.
U martu 1962. godine na proširenoj
sednici Izvršnog komiteta CK SKJ došlo
je do podele rukovodstva na Titovu
struju, koja se zalagala za centralističko
vođenje države i ekonomije, i na struju
na čelu sa Kardeljem i Bakarićem, koja
je imala suprotne stavove. Kardeljeva i
Bakarićeva struja na plenumu je imala
većinu, zbog čega je Tito
demonstrativno ponudio ostavku. Pitanje
je kako bi on prošao da se tada o ostavci
glasalo, s obzirom na to da je većina
prisutnih bila protiv njegove politike i
da su ga smatrali glavnim krivcem za
teško stanje u Jugoslaviji, što je on u
stvari i bio, jer je imao svu vlast u
svojim rukama. Oni koji su bili protiv
Titove ostavke, a među njima na prvom
mestu Ranković i Gošnjak, nisu
dozvolili da se o ostavci glasa. Tražili
su od Tita da je povuče, što je on na
kraju i učinio.
 OBRATI SE NARODU!

Kad sam s Titom, kao njegov lekar,

jednom prilikom razgovarao o
Jovankinoj privrženosti njemu, a u vezi
sa događajem iz 1962, on mi je rekao:
- Pored Rankovića i Gošnjaka, koji su
imali veliki uticaj na moju odluku da
povučem ostavku, ogromnu ulogu u tome
odigrala je Jovanka. Ja sam bio ogorčen
atmosferom koja je vladala na sednici
Izvršnog komiteta i diskusijama koje su
na njoj vođene. Nepoverenje koje mi je
tada iskazano smatrao sam izdajstvom
od strane najvećeg dela mojih drugova.
Zbog toga moja ostavka nije bila puka
demonstracija, kako to neki misle, nego
iskrena namera da se povučem sa svih
funkcija. Kada sam to rekao Jovanki, na
nju je to delovalo poražavajuće. Za nju
je to bilo i neshvatljivo i neprihvatljivo.
Verovatno je u tome videla i svoj veliki
gubitak. Rekla mi je da ni po koju cenu
ne smem da se povučem sa položaja, jer
bi to značilo smrt za nas oboje. Kad sam
joj kazao da sam izgubio poverenje
većine partijskog rukovodstva, ona mi je
odgovorila:
"Obrati se narodu! Tebe je narod
izabrao a ne rukovodstvo! Tvoja snaga
je u narodu, Tito! Narod je s tobom. Kad
vide reakciju naroda svi će se povući u
mišiju rupu. Ti još nisi završio svoje
delo. Ti si u punoj stvaralačkoj snazi. Ti
nisi fizički radnik pa da ti godine ne
dozvoljavaju više da radiš. Tvoj mozak
je svež. Od tebe narod još mnogo
očekuje."
- To je bio koristan savet - rekao mi je
Tito. - Zato sam joj neobično zahvalan.
Mada sam i ja u međuvremenu došao na
tu ideju, njene reči su me ohrabrile i
pokazale da je ta ideja ispravna.
O ovome što mi je povodom svoje
ostavke rekao Tito, opširno sam
razgovarao sa Kardeljem u junu 1977.
godine. On mi je tada kazao:
- Svi misle da su odnosi između mene i
Tita idealni i da smo mi veliki intimusi.
Ali nije tako. Tito je nekoliko puta
pokušao da me isključi iz rukovodstva.
Jedanput je čak predložio Rankoviću i
moju fizičku likvidaciju. Vrhunac naših
nesuglasila, a u krajnjoj liniji i
netrpeljivosti, javio se posle njegovog
govora u Splitu koji sam ocenio
demagoškim. Njegova odluka da ja
moram da napustim sve partijske i
državne funkcije bila je definitivna. Toj
njegovoj odluci umnogome je kumovala
Titova supruga Jovanka. Mene i moju
suprugu Pepcu ona nije podnosila. Ne
zbog toga što smo mi imali nešto protiv
nje, nego zbog toga što smo bili
prijatelji sa Titom. A svako ko je bio u
dobrim odnosima sa Titom, bio je u
lošim odnosima sa Jovankom.
Kardelj mi je dalje rekao:
- Jovanka mene ne trpi i zbog toga što
smatra da ja želim da nasledim Tita. Ona
misli da je jedino ona zato
predodređena. Bez imalo skrupula ona
izjavljuje: "Ja najbolje poznajem Tita i
njegovu politiku, zato što smo je zajedno
kreirali i vodili. Jedini nastavljač
Titovog dela mogu biti ja, Jovanka."
UDAR NA RANKOVIĆA
 ZBOG velike podrške koju su mu dali
na proširenoj sednici Izvršnog komiteta
CK SKJ u martu 1962. godine, a i posle
nje, Tito je 1963. bez prethodne
konsultacije sa najvišim rukovodstvom,
imenovao Aleksandra Rankovića za
potpredsednika Republika, a generala
Ivana Gošnjaka za zamenika vrhovnog
komandanta. Dok je ovaj Titov potez
naišao na različito reagovanje u
vrhovima države i partije, većina
građana, makar u istočnom delu zemlje,
ova postavljenja prihvatila je sa
simpatijama. U narodu su Ranković i
Gošnjak slovili kao veliki Jugosloveni.
Na njihovo postavljenje na važne
funkcije gledalo se kao na jačanje
prepreka svakom nacionalizmu i
separatizmu. Bio je to garant očuvanja
Jugoslavije kao jedinstvene države.
Hrvatski i slovenački nacionalisti i
separatisti, kao i nacionalisti u drugim
republikama, videli su u ovom Titovom
potezu veliku prepreku za ostvarivanje
svojih ciljeva. Titova odluka posebno je
naišla na loš prijem kod dva glavna
pretendenta na Titovo mesto, Edvarda
Kardelja i Jovanke Broz. Oni su
postavljenje Rankovića na mesto
potpredsednika Republike doživeli kao
lični poraz. Ovim činom, smatrali su,
Ranković je postao jedini siguran Titov
naslednik. Svi protivnici ovog
postavljenja jedino rešenje za ostvarenje
svojih programskih ciljeva videli su u
obaranju Rankovića. Znali su da to nije
lako ostvariv cilj i da za njegovu
realizaciju moraju da se upotrebe sva
sredstva.

Aleksandar Ranković

Tito lično nije imao razloga da se

plaši da bi Ranković mogao da ugrozi
njega i njegovu vlast. Kao veliki majstor
vlasti, on je Rankoviću već bio odsekao
krila. Godine 1963. smenio je
Rankovićevog velikog prijatelja
generala Jeftu Šašića, načelnika
Kontraobaveštajne službe JNA i
generala Ivana Gošnjaka. Na njihovo
mesto, po preporuci Ivana - Steve
Krajačića, Tito je doveo Ivana
Miškovića Brka, koga je istovremeno
postavio za načelnika svoje lične
bezbednosti i smatrao ga vrlo
poverljivim čovekom. Početkom 1965.
godine smenjeni su Vojin Lukić, sekretar
za unutrašnje poslove Jugoslavije i
dugogodišnji Rankovićev saradnik, i
Svetislav Stefanović Ćeća. Na njihova
mesta, takođe po preporuci Krajačića,
postavljen je Milan Mišković, rođeni
brat Ivana Miškovića Brka.
Ove smene i postavljenja Tito je radio
uz "saglasnost" Rankovića, a u cilju
"rotacije kadrova" i "debirokratizacije
službenog aparata".
Kako je rušenje Rankovića
predstavljalo teško rešiv problem, sve
antirankovićevske snage ujedinile su se
u rešavanju tog problema. Osnovno
načelo njihove borbe bilo je: "Ranković
mora biti smenjen, a Udba razbijena po
svaku cenu!"
 U REŽIJI KRAJAČIĆA

KRAJAČIĆ, koji je objedinjavao sve

ove snage i koordinirao njihovim radom,
glavnu ulogu u tome poverio je Jovanki
Broz koja je trebalo da ubedi Tita da mu
Ranković radi o glavi i da želi da mu
preotme vlast. Jovanka je tu ulogu
prihvatila pre svega iz ličnih razloga. O
svojoj ulozi sama mi je nekoliko puta
rekla: "Rankovića, druže doktore, nije
smenio Tito već Jovanka Broz. Ja sam
bila ta koja je prva otkrila njegove
podle namere. Morala sam da ubedim
Tita da mu je Ranković lažan prijatelj i
da mu je velika greška to što ga je
postavio za potpredsednika Republike".
Pod pritiskom Jovanke Tito je polako
popuštao. Ona mu je svakog dana
servirala nove dokaze o Rankovićevoj
nelojalnosti i porastu njegove
popularnosti. Neke od tih dokaza Tito je
i sam zapazio u filmskom žurnalu. Kod
prolaska automobila u kome se nalazio
Ranković, ulicama Beograda, građani su
se zaustavljali, aplaudirali i skandirali:
"Leka! Leka!" Čuo se i poneki uzvik:
"Leka predsednik!"
Ranković se u svojim govorima
suprotstavljao nekim Titovim idejama i
postavkama. Za Titovu ideju da partija
treba da vodi a ne da rukovodi, rekao je
da to nije realno i istakao svoje
mišljenje: "Partija mora i da vodi i da
rukovodi. Njena uloga još dugo godina
mora da bude odlučujuća." Kardelj je
Titu svakog dana punio uši time da je
Ranković centralista, da nema ništa
demokratskog u sebi i da je najveći
neprijatelj samoupravnog sistema.
Cvijetin Mijatović, jugoslovenski
ambasador u Moskvi, detaljno je Titu
opisao kako je primljena i kako se
ponašala delegacija unutraših poslova
na čelu sa Rankovićem prilikom posete
Sovjetskom Savezu u aprilu 1966.
godine. Mijatovićev izveštaj je na Tita
šokantno delovao. Nije mogao da
zamisli da Sovjeti mogu da prave takve
protokolarne gluposti da Rankoviću
odaju počasti koje pripadaju samo
šefovima država. Jedan od članova
delegacije (Šakota), na svečanoj večeri
kojoj je prisustvovalo najviše sovjetsko
rukovodstvo, podigao je zdravicu u čast
"novoga, mladoga predsednika SFRJ".
Sve su ovo bili jasni znaci
Rankovićeve rastuće popularnosti i
njegovih liderskih ambicija, ali i
nedovoljan razlog da bi on mogao biti
smenjen, pogotovo da bi smena mogla
da prođe bez većih posledica. Titu je
najprihvatljivija bila Jovankina ideja da
se Ranković i Služba bezbednosti optuže
za prisluškivanje šefa države i najviših
rukovodilaca, odnosno za zloupotrebu
svojih nadležnosti.
- To što si predložila dobra je ideja -
rekao je Tito Jovanki. - Ne znam da li si,
međutim, svesna da je to kriminalna
radnja?
- Pa zar oni nisu kriminalci? Njima
takva radnja jedino i pristoji -
odgovorila je Jovanka.
Da je Jovanka odigrala ključnu ulogu u
promeni Titovog odnosa prema
Rankoviću i donošenju njegove odluke
da se Ranković smeni, kao i da je Tito
prihvatio njenu ideju o prisluškivanju,
govore reči koje su njih dvoje uputili
jedno drugom prilikom jedne prepirke
kojoj je prisustvovao Rato Dugonjić.
Bilo je to 1974. godine.
- Ti meni, Tito, ništa značajno i veliko
u životu nisi učinio - rekla je Jovanka.
- A Četvrti plenum, Jovanka? - upitao
je Tito.
Sve vreme dok je Tito radio na smeni
Rankovića, on je sa njim bio u
najprisnijim i najsrdačnijim odnosima.
Nekoliko meseci pre Rankovićeve
smene, njih dvojica su se na jednoj
proslavi grlili i ljubili.
 TITO UBEÐUJE SRBE

NALAZ prislušnih uređaja u

Jovankinoj i Titovoj bračnoj postelji
sigurno govori da su oni postavljeni sa
Jovankinim znanjem i odobrenjem i da
je ona tom činu prisustvovala. U
Jovankinu spavaću sobu bez njenog
znanja i odobrenja niko nikad nije
mogao da uđe, pa čak ni čistačica.
Krajačićev tehničar Božo Rašeta
postavio je prislušne uređaje čiji su
kablovi išli prema Rankovićevoj vili.
On je zbog tog posla specijalno došao iz
Zagreba. Uređaje je trebalo da otkrije
Vojno-tehnička komisija kao dokazni
materijal protiv Rankovića. Jovanka se
starala da se sve obavi u tajnosti i da
zaposleno osoblje ni po čemu ne primeti
da se u rezidenciji nešto događa.
Dok se sve ovo obavljalo, i Tito je
stupio u akciju. Najvažnije mu je bilo da
ubedi srpsko rukovodstvo i srpski narod
da je obračun sa Rankovićem i Službom
državne bezbednosti učinjen isključivo
zbog njihovih grešaka i da nije uperen
protiv Srba već je u njihovom interesu.
Tito je počeo pojedinačno da obrađuje
srpske rukovodioce. Jedan od njih, moj
pacijent i prijatelj Dušan Petrović Šane
pričao mi je o svom razgovoru sa Titom.
Prema njegovim rečima, Tito je počeo
izokola, molećivim tonom. Imao je izraz
duboko razočaranog i rezigniranog
čoveka kome je učinjena velika
nepravda.
 "Zamisli, molim te", bile su njegove
reči, "mene špijuniraju. Nemaju
poverenja u Tita. Prelaze preko svega
onoga što sam za više od 40 godina
revolucionarne delatnosti uradio. Zar
sam ja to zaslužio? Šta treba da
uradim?"
Kad ga je Šane upitao ko to radi i o
kome je reč, Tito je odgovorio: "Radi
onaj u koga sam imao neograničeno
poverenje i koga sam postavio za svoga
zamenika. Radi Aleksandar Ranković."
- Bio sam zaprepašćen onim što sam
čuo - rekao mi je Šane. Tito mi je
postavio direktno pitanje: "Šta ti misliš?
Da li ja treba da pređem preko toga?" Ja
sam odgovorio: "Ne! Nikako! Iako sam
dobar drug sa Rankovićem, taj njegov
postupak smatram nedostojnim
komuniste i časnog čoveka."
Sličan razgovor Tito je imao i sa još
nekim srpskim rukovodiocima kao i
rukovodiocima drugih republika. Tito je
razgovarao i sa Kočom Popovićem. Tom
prilikom ponudio mu je mesto
potpredsednika Republike i dobio je
njegov pristanak. Titu je ovo bio veoma
važan adut. Hteo je da pokaže da
Rankovića ne smenjuje zato što je Srbin,
jer Srbina postavlja na njegovo mesto.
Kardelj i Jovanka prihvatili su Koču,
za koga su smatrali da nije ozbiljan
pretendent na Titovo mesto i da je on
samo kompromisno rešenje. Koču su
prihvatili i Bakarić i Krajačić i njihovi
sledbenici, jer su znali da on nije
nacionalno opterećen i da je za njega
svejedno kako se ko nacionalno oseća.
Mnogo godina kasnije Koča mi je u
jednom razgovoru rekao da mu je vlast
odvratna i da je nikada nije želeo. Na to
sam ga ja upitao: "Zašto ste onda
prihvatili mesto potpredsednika SFRJ,
mesto na kome se nalazio vaš prijatelj
Aleksandar Ranković?"
Bez mnogo razmišljanja on mi je
odgovorio:
"Ja sam znao da Ranković mora da
ode. Koga je Tito osudio on je bio reka
bez povratka, politički mrtvac. Na
upražnjeno mesto mogao je doći i gori
od mene. Ja sam mesto potpredsednika
prihvatio da bi napakostio onima koji su
me bili otpisali i obmanuo one koji
misle da će od moga položaja nešto
profitirati."
 BREŽNJEV PRETI ZAGREBU

KAD je Ranković poslednji put izlazio

iz Titovog kabineta, Titova pudlica Bil
ga je ispratila glasnim lavežom. Tito je
na Bila viknuo: "Fuj Bil, fuj Bil!" A u
sebi je verovatno pomislio: "Na njega
nećeš više nikada lajati."
Nekoliko dana posle razgovora sa
Titom, prema rečima Dolanca, Ranković
je molio Kardelja da ga primi na jedan
minut. Na vratima, ne ulazeći u kuću,
Ranković je rekao: "Bevc, da li ti
veruješ da sam ja špijunirao Tita?"
Kardelj ga je pogledao i bio potresen
onim što je video. Pred njim je stajao
skrhani čovek s paćeničkim izrazom lica
i suzama u očima. Kardelj je spustio
pogled ka zemlji i malo se zamislio.
Ponovo pogledavši Rankovića, rekao je:
"Ne verujem." "Hvala", rekao je
Ranković, okrenuo se i otišao. Iako je na
plenumu govorio suprotno od onoga što
je kazao Rankoviću, Kardelj je imao
neku grižu savesti zbog čega je pokrenuo
pitanje Rankovićeve abolicije.
Reagujući na taj predlog, Jovanka je
rekla:
- Rankovića treba ubiti i zakopati tri
metra ispod zemlje!
Jovanka mi je jednom rekla:
- Ne znate vi, druže doktore, ko je
Tito! To nije ona osoba za koju se
predstavlja. Svi misle da je Tito
raščistio sa maspokom u Hrvatskoj.
Niko ne zna da je Jovanka Broz
likvidirala "hrvatsko proleće" i otreznila
Tita. Tito je, druže, ljuta guja... Ljuta
guja nacionalistička!
Ove njene reči bile su samo potvrda
onoga što sam i naslućivao i
pretpostavljao, a to je da je Tito za
vreme nacionalističke euforije u
Hrvatskoj bio duboko zagazio u
nacionalističke vode. Nije mi, međutim,
bilo jasno kako je Jovanka Tita otreznila
i izvukla na pravi put, kako ona kaže. Da
li je ona imala za to dovoljno snage i
moći? Da li je to samoinicijativno
uradila ili po nagovoru nekog drugog?
Kakva je u tome bila uloga Edvarda
Kardelja, a kakve su bile uloge Steve
Krajačića i Vladimira Bakarića?
 U ČETIRI OKA

Stane Dolanc

ZNAO sam samo jednu osobu koja mi

je mogla dati pravi odgovor na ova
pitanja. Bio je to Stane Dolanc, sekretar
Izvršnog komiteta CK SKJ, s kim sam se
vremenom sprijateljio. On je pored Tita
imao glavnu ulogu u tim događajima. Za
razgovor o "hrvatskom proleću"
iskoristio sam jednu Dolančevu posetu
mojoj kući. Posle riblje večeri i
"fruškogorskog bisera" prešli smo u
dnevnu sobu da pušimo i kafenišemo. Pri
obostrano dobrom raspoloženju obratio
sam se Dolancu rečima:
- Dugo sam čekao priliku da sa tobom
povedem razgovor o temi koja me
posebno interesuje. Smatram da boljeg
sagovornika od tebe o "hrvatskom
proleću" ne mogu naći pošto si ti bio
jedan od glavnih učesnika i Titovih
saradnika u tim događajima.
- Čemu toliki uvod, Aco? Kaži
otvoreno šta te interesuje - rekao je
Dolanc.
- Ono što mislim da ti kažem odnosi se
na Tita. Njegova supruga Jovanka mi je
rekla da je Tito za vreme maspoka
pružao podršku hrvatskim
nacionalistima...
Kad sam završio rečenicu, pažljivo
sam pogledao Dolanca. Bio je
zaprepašćen i uplašen. Jako se zakašljao
pošto je duboko povukao dim cigarete.
Pogledao je unaokolo, po navici starog
obaveštajca, i uzbuđeno rekao:
- Aco, šta pričaš?! Kako ti tako nešto
pada na pamet. Sve i da je to tačno, ti to
ne smeš da kažeš. Jovanka može svašta
da priča, Tito će njoj oprostiti. Tebi
sigurno neće.
Plašeći se da Dolanc ne odbije da
razgovaramo na ovu temu, potegao sam
sledeći adut:
 - Mi, Stane, razgovor vodimo kao
prijatelji, u četiri oka. On je potpuna
tajna. Siguran sam da nijedan od nas tu
tajnu neće otkriti.
Zatim sam Dolancu rekao:
- U jednom razgovoru u Karađorđevu
upitao sam Tita zašto odmah na početku
nije preduzeo mere koje je preduzeo
1971. godine i na taj način sprečio da
maspok u Hrvatskoj uzme tolike razmere
da ga je kasnije gotovo bilo nemoguće
zaustaviti.
- Baš me interesuje šta ti je Tito na to
odgovorio - rekao je Dolanc.
- Kazao mi je da je čekao da situacija
sazri i da se nacionalisti pokažu u pravoj
boji.
- Tito ti je dao pravi odgovor. Ja tu
nemam šta da dodam.
Ali, ni ja se nisam predavao. Rekao
sam:
- Mislim da je to bio samo Titov
izgovor i da suština nije u tome. Pre će
biti da je neko Tita u poslednjem
momentu otreznio i da je ono što je on
uradio u Karađorđevu 1971. uradio pod
nečijim velikim pritiskom. Tebe molim
da mi kažeš ko je taj koji je to učinio.
Da li je to bio Kardelj, Bakarić ili neko
drugi, pošto ne verujem da je Jovanka
imala dovoljno snage da to sama uradi.
Dolanc se duboko zamislio, otpio je
gutljaj kafe, zapalio novu cigaretu i
rekao:
- Stvarno mi nije jasno šta tebi, kao
lekaru, ta saznanja znače. Koliko znam ti
ne misliš da se baviš politikom, a nisi ni
istoričar.
- Tačno je to što si rekao, Stane. Ali,
veliki sam zaljubljenik u istinu.
Dolancu sam zatim kazao da sam od
generala Jefte Šašića lično čuo da je
Savka Dapčević užem krugu saradnika
rekla: "Ako nas Tito podrži, mi smo
pobedili! U suprotnom - sve će biti
uzalud. Moramo nastojati, služeći se
svim sredstvima, da Tita pridobijemo na
našu stranu".
 TAKTIKA BELE RUŽE

TITU je Savka Dapčević bila

simpatična i kao rukovodilac i kao žena.
Prema njoj je pokazivao izvesnu slabost.
Planirao je da joj ponudi visoku saveznu
funkciju. Miku Tripala mnogi su već
videli kao Titovog naslednika. Savka je
dobro poznavala Tita. Znala je da je on
vrlo sujetan čovek, zbog čega je igrala
na tu kartu. Insistirala je da se u svim
hrvatskim sredstvima javnog
informisanja, na političkim sastancima i
samoupravnim skupovima, Tito
glorifikuje do maksimuma. Nazivali su
ga najvećim sinom hrvatskog naroda,
hrvatskim ujediniteljem i proširiteljem
granica Hrvatske. Stavljali su mu u
amanet da ispuni hiljadugodišnji san
svih Hrvata o samostalnoj hrvatskoj
državi. Nudili su mu krunu hrvatskog
kralja Zvonimira.
Vrlo smišljeno počele su u Hrvatskoj
da se pevaju pesme po uzoru na
partizanske. One su izražavale ljubav i
brigu prema Titu i kazivale šta od njega
očekuje njegov voljeni narod. Neki od
ovih stihova su glasili: "Kliče vila s
Velebita i pozdravlja druga Tita/Druže
Tito, mili brate, vrati nam se u
Hrvate/Tebi svoje ruke pruža i hrvatska
Bela ruža (Savka)/Druže Tito, ljubim te
u čelo/Ti obuci ustaško odelo/Druže
Tito, ostavi Jovanku, pa oženi
profesorku Savku".
Kad sam naveo ovaj poslednji stih,
Dolanc se nagnuo prema meni i rekao:
- Kad smo jednom razgovarali o
situaciji u Hrvatskoj, ja sam Titu naveo
iste stihove koje sam od tebe sada čuo.
Očekivao sam njegovu ljutitu reakciju.
Umesto toga, on se nasmejao i kroz šalu
rekao:
- Vidi ti fakina u šta bi oni mene da
obuku. Još hoće i da me ožene.
Posle kratke pauze, Tito me je upitao:
- Je li, bogati, Dolanc, koliko Savka
ima godina?
Obojica smo se slatko nasmejali ovim
Titovim rečima, a ja sam nastavio:
- Titovo držanje u "slučaju Žanko" bilo
je veliko iznenađenje. Tito ne samo da
nije uvažio opravdane i istinite stavove
u Žankovim člancima, već ih je i sam
osudio dajući podršku hrvatskim
nacionalistima. Na "slučaju Žanko"
Titovo jugoslovenstvo - s kojim se on
svesrdno služio u osvajanju vlasti i
održavanju na njoj - raspalo se u
paramparčad. Maska je pala. Tito je
pokazao lice hrvatskog nacionaliste...
Dolanc je skočio na noge, uneo mi se u
lice i rekao:
- Aco, molim te, prestani! Ne želim
više da te slušam! Pređimo na drugu
temu. Ja sam mislio da ti Tita više ceniš,
poštuješ i voliš.
- Stane, molim te, sedi! Ne možeš reći
da ja ne cenim, ne poštujem i ne volim
Tita ako sam rekao da je on u jednom
trenutku pogrešio. Nećeš valjda i ti kao i
mnogi drugi reći da je Tito bezgrešan,
da je Tito Bog...
Upitao sam Dolanca da se možda nije
uplašio našeg razgovora i da li želi da
ga prekinemo.
- Ne, razgovor ćemo nastaviti. Ako
bismo ga sad prekinuli to bi značilo da
među nama nema poverenja.
- Slažem se - rekao sam. I postavio
sledeće pitanje: - Da li je Brežnjev
uticao na podelu u hrvatskom
rukovodstvu, odnosno distanciranje
Krajačića, Bakarića i njihove grupe od
Savke Dapčević i Mika Tripala...
- Postavio si mi vrlo delikatno pitanje.
Osim Tita i mene, mali broj ljudi zna
odgovor na njega, jer se on čuva u
najvećoj tajnosti. Čak sam i ja teško
došao do te informacije. Brežnjev je,
zaobišavši Tita, preko Steve Krajačića
poslao ličnu poruku Bakariću pretećeg
sadržaja. Ukoliko Bakarić ne zaustavi
divljanje hrvatskih nacionalista i ustaša,
Sovjetski Savez biće prinuđen da
Zagreb, kao leglo fašista i ustaša, sravni
sa zemljom. Sovjetski Savez podneo je
ogromne žrtve da bi fašizam bio uništen
i njegovo vaskrsavanje neće dozvoliti ni
po koju cenu.
Bakarić, koji je bio vrlo plašljiv
čovek, ovu poruku shvatio je ozbiljno.
Nesumnjivo je da je Krajačić o ovome
upoznao i Jovanku i tražio od nje da
izvrši pritisak na Tita kako bi se i on na
vreme distancirao od Savke Dapčević i
Mike Tripala, odnosno njihove politike.
 OPET SPREMAJU NOŽEVE

Leonid Brežnjev
 NA koji način je Leonid Brežnjev
uspeo da preobrati Tita i da ga u vreme
hrvatskog maspoka izvuče iz
nacionalističkih voda?
Kada sam ovo pitanje postavio Stanetu
Dolancu, on me je najpre ozbiljno i
ispitivački pogledao, a onda rekao:
- Aco, ti opet tražiš đavola! - Ti kao
da zaboravljaš ko je Tito. Nemoj da nas
đavo odnese obojicu. Sipaj mi čašu vina
da se malo povratim. Ne krijem da si me
svojim pitanjima uplašio.
Otpivši gutljaj vina, on je rekao:
- Brežnjev je učinio veliki pritisak na
Tita. U tom pritisku bilo je i drugarskih i
prijateljskih molbi, ali i pretnje silom.
Ti znaš kakvi su bili njihovi odnosi.
Njih dvojica bili su veliki prijatelji, što
im nije smetalo da svaki od njih gleda
svoje interese i svoju politiku. Mislim
da se 1971. Brežnjev više služio
pretnjom nego molbom. Nekoliko
meseci pre sednice u Karađorđevu
Brežnjev je posetio Jugoslaviju i sa
Titom vodio višečasovni razgovor u
četiri oka.
- Dolazak Brežnjeva u našu zemlju -
nastavio je Dolanc - u listu "Pravda" bio
je propraćen velikim člankom na
naslovnoj strani. Njegovu sadržinu
dobro sam zapamtio. U njemu se kaže:
"Nacionalističke strasti u Hrvatskoj
dobile su neviđene razmere. Reč je o
pokretu koji pod vidom socijalističke
demokratije želi da razbije Jugoslaviju.
Imperijalisti čekaju da se Jugoslavija
raskomada pa da svako prigrabi po deo
plena. Zbog njenog vojno-političkog
položaja i značaja pitanje opstanka
Jugoslavije nije više samo unutrašnje
pitanje te zemlje. Njen raspad imao bi
vrlo tragične posledice na odnose na
Balkanu, Evropi, pa i celom svetu.
Sovjetski Savez to neće nemo posmatrati
i čekati skrštenih ruku da stvari dobiju
nepovoljan tok."
- Zar posle ovog članka u "Pravdi"
treba pretpostavljati o čemu su i kako
razgovarali Tito i Brežnjev u četiri oka -
zaključio je Dolanc. Posle ovog
sastanka, prilikom jednog Titovog
razgovora sa partijskim rukovodstvom
Hrvatske, Tita je telefonom pozvao
Brežnjev. Posle razgovora Tito je ušao u
salu i glasno rekao: "Brežnjev mi nudi
vojnu pomoć za borbu protiv hrvatskih
nacionalista!"
- Da li je to bila zvanična najava
intervencije trupa
Varšavskog pakta? - upitao sam
Dolanca.
- Zvaničnih najava nije bilo, međutim,
u dva navrata
Čaušesku nas je obavestio o
pripremama trupa Varšavskog pakta za
invaziju na Jugoslaviju kao sprovođenje
Brežnjevljeve doktrine o "ograničenom
suverenitetu". Jednom sam ja umesto
Tita na poziv Čaušeskua išao u
Rumuniju i tada mi je on rekao da su
trupe već spremne i da se očekuje samo
naredba za početak invazije. Drugi put je
Čaušesku lično doleteo avionom i sastao
se sa Titom ukazujući mu na svu
ozbiljnost koja preti Jugoslaviji od
invazije.
 BRIGA ZA SRBE

ZAMOLIO sam Dolanca da mi kaže

kako on vidi Jovankinu ulogu u
"hrvatskom proleću", pošto tvrdi da je
ona osvestila Tita i raskrstila sa
hrvatskim nacionalistima.
- Moram biti stvarno objektivan -
odgovorio je Dolanc - i reći ono što sam
čuo i u šta sam se lično uverio. A čuo
sam da je Jovanka dobila veliki broj
usmenih i pismenih podataka iz srpskih
krajeva u Hrvatskoj, a naročito iz Like.
Isto tako čuo sam da je na razgovor
primala neke penzionisane generale. Ne
znam, međutim, ni za jedan njen javni
nastup u štampi u smislu osude hrvatskih
nacionalista, odnosno odbrane srpskog
življa u Hrvatskoj.
Ali se sećam jednog događaja iz
oktobra 1971. godine. Došao sam u
Karađorđevo da Titu referišem o
situaciji u Hrvatskoj. Tito me je zadržao
na ručku. Iako je tog dana bio Jovankin
rođendan, oni su celo pre podne proveli
u svađi. Tito mi je rekao da ostanem da
bi on mogao makar mirno da ruča. U
toku ručka Jovanka je pričala o
hrvatskom nacionalizmu i sudbini koja
očekuje Srbe. Rekla je: "Ako armija ne
interveniše, provešće se kao 1941.
godine. Nadam se da ovoga puta Srbi
neće biti naivni i lakomisleni i ići kao
ovce na klanje." Dok je to govorila
uporno je gledala u Tita. Tito je sve
vreme
 ćutao. Nije pokušavao ni da ospori ni
da odobri Jovankine reči.
Razgovor s Dolancom završio sam
rečima:
- Hvala ti, Stane, sada mi je Jovankina
uloga u "hrvatskom proleću" potpuno
jasna. Njene reči nisu bez osnova. Ona
je sigurno uticala na Tita, ali verovatno
bez većeg efekta. Zasluge Brežnjeva u
razbijanju hrvatskih nacionalista ona je
sebi pripisala.
Karađorđevo 1. maja 1976. godine.
"Predsednik Tito i ja šetamo jednom
stazom. Fizički smo blizu, a u mislima
ko zna koliko daleko. Ja razmišljam o
kultivisanoj prirodi koja je meni lepša
od divlje. Karađorđevo je nekad bilo
salaš sa kaljavim putevima i stazama,
jezerom obraslim u trsku i šašu. Sada je
Karađorđevo divan park sa velikim
zelenim površinama, kanalima koje
premošćuju drveni i betonski mostovi,
sa ribnjacima i bistrim jezerom. Sve je
ovde urađeno sa puno ukusa i pažnje,
tako da deluje skladno i funkcionalno."
Iz razmišljanja trgla me je
predsednikova primedba:
- Dosta je, druže doktore, bilo
prvomajskih parada. Evo, provešćemo
jedan miran praznik rada. Te parade su
skupe, a narod je već pomalo zamoren
njima.
Osećam, međutim, da mu prvomajska
parada ipak nedostaje. Stvorenih navika
čovek se teško odvikava. Tito samo
pokušava da sebe i mene ubedi da je
doneo ispravnu odluku.
 BITKA ZA NASLEDNIKA

JA potvrđujem ove njegove reči

prisećajući se prvomajskih parada u
kojima sam i sam učestvovao. Prolazili
smo ispred svečane tribine noseći sve -
od lopate do lokomotive. Nije se znalo
ko je srećniji - mi koji prolazimo u
defileu ili usrećitelj koji vidi svoje
srećne podanike. Ali, kako je život
čudan i pun iznenađenja. Evo, danas Tito
i ja šetamo jedan pored drugoga, a
nekada smo bili tako daleko.
- Da li će danas neko doći u posetu? -
rekao sam tek nešto da kažem.
- Ne, odgovorio je Tito. - Danas za
ručkom glavni i jedini gost bićete vi,
druže doktore. To je predložila
drugarica Jovanka.
- Ja vam se zaista zahvaljujem na
pozivu i ukazanoj časti - rekao sam vrlo
iznenađeno.
Ručak je bio poslužen na otvorenom
prostoru, u ambijentu ukrašenom
ukusnim cvetnim aranžmanom. Sve troje
smo bili svečano odeveni, i svečarski
raspoloženi. Jovanka je bila u elegantno
skrojenom kompletu pastelnih boja, sa
bogatom punđom i diskretnom šminkom.
Uz dobro raspoloženje delovala je vrlo
otmeno. Tito je bio u teget odelu koje se
slagalo sa bojom njegove svilene
kravate. Njegove duhovite dosetke
održavale su naše dobro raspoloženje.
Ono što me je posebno iznenadilo bili su
komplimenti upućeni meni. Jovanka je
rekla da je Tito mojim dolaskom mnogo
dobio, jer su mu prethodni lekari
ograničavali fizičke i intelektualne
aktivnosti. Malo je trebalo, kazala je
Jovanka, pa da Tito bude otpisan. Ove
njene reči Tito je potvrdio klimanjem
glave.
Pošto sam se zahvalio na ovim
pohvalama, Jovanka je rekla:
- Vama je, druže doktore, poznato da
je Tito po Ustavu doživotni predsednik.
No, i pored toga, neki već sada
neskriveno reflektuju na njegovo mesto.
Odgovorio sam da mi je, naravno,
poznato da je drug Tito doživotni
predsednik i zato me čude njene reči,
pogotovo što je predsednik mentalno
svežiji od svih svojih saboraca, a i od
mnogih iz mlađe generacije. Ovo sam
rekao zato što sam zaista tako mislio.
Bio sam očigledno ubedljiv što je imalo
povoljan efekat na oboje.
- Tako vi mislite, druže doktore - rekla
je Jovanka prilično uzbuđeno. - Tako
misle i oni koji Tita dobro poznaju i
vole, ali tako ne misle oni kojima je
vlast draža od Tita.
Tito je delovao pomalo
nezainteresovano i odsutno, ili je takvo
ponašanje glumio. Ja sam bio oprezan,
jer, po svemu sudeći, morao sam da
odgovorim na vrlo delikatna pitanja.
Naš razgovor bio je povremeno
prekidan zbog prisustva posluge. Kad je
doneto glavno jelo, Jovanka je rekla
posluzi da od sada dolazi samo na
poziv.
Znao sam da ona ima nešto važno da
kaže, nešto što posluga ne bi smela da
čuje.
- Druže doktore - rekla je - vi ste
obrazovan čovek i dobar psiholog, a uz
to i vrlo kritičan, zbog toga mislim da
vam neće biti težak odgovor na moje
pitanje a ono glasi: Šta mislite o
Dolancu kao o čoveku, političaru i
državniku?
Jovankino pitanje me je prilično
iznenadilo. Tito se trgao nagnuvši se
prema meni i sa znatiželjom očekivao
moj odgovor.
 SENKA STANETA DOLANCA

ZA vreme prvomajskog ručka u

Karađorđevu, kome smo 1971. godine
prisustvovali samo Tito, Jovanka i ja,
kao Titov lični lekar, Jovanka mi je
postavila sledeće pitanje:
- Šta mislite o Stanetu Dolancu kao
čoveku, političaru i državniku?
- Drugarice Jovanka - rekao sam - ja
nisam imao tu čast i zadovoljstvo da se
dosad upoznam sa drugom Dolancom,
zato iz ličnog iskustva ništa ne mogu
reći. Prateći njegove govore, diskusije,
članka i javna istupanja, stekao sam
utisak da je on energičan, inteligentan i
vešt političar. O njegovim drugim
kvalitetima zaista ne mogu da sudim.
Ono što bih još mogao da dodam to je da
drug Dolanc, po mom mišljenju, odan
predsedniku Titu i da je jugoslovenski
orijentisan.
- Znači, ispunjava sve uslove da
nasledi Tita - rekla je ironično Jovanka.
- Izvinite, drugarice Jovanka, ja nisam
govorio o Dolancu kao o Titovom
nasledniku, nego o Dolancu kao jednom
od partijskih rukovodilaca.
- Ne znam da li se pravite naivni ili
niste iskreni - rekla je Jovanka.
Ovo me je malo uvredilo zbog čega
sam nešto povišenim tonom reagovao:
- Drugarice Jovanka, tražite od mene
da dam meritorno mišljenje o čoveku
kojeg znam samo preko sredstava
informisanja.
 Tito se tada aktivno umešao u
razgovor. Obraćajući se supruzi, rekao
je:
- Kako, Jovanka, tako možeš da
govoriš! Ti si stvarno opsednuta
Dolancom.
Karađorđevo
 RADI TI O GLAVI

OBRAĆAJUĆI se Titu, Jovanka je

ljutito rekla:
- Ne čudi me mnogo što doktor ima
takvo mišljenje o Dolancu. On nije imao
dosad prilike da ga upozna, a kad ga
bude upoznao, mišljenje će promeniti.
Čudi me da ti ne možeš da proceniš tog
pokvarenjaka. On ti stalno radi o glavi, a
ti nikako ne možeš to da shvatiš.
Zatim se obratila meni:
- Očekivala sam od vas, doktore, da
ćete me podržati u ovom mom mišljenju.
Tito nije još shvatio loše Dolančeve
namere iako mu ja na to stalno ukazujem.
Ja moram biti jako otvorena. Meni je
Tito sve u životu i zato moram nastojati
da ga maksimalno zaštitim. Verujem da
ćete mi i vi u tome pomoći. Da nema
Tita, ove hijene bi me rastrgle. Tito!
Tito! Dolanc ti stalno izmiče stolicu, a ti
to ne osećaš. Kada se nađeš na zemlji
onda će ti valjda biti jasno, ali će tada
biti kasno.
Ove reči bile su Titu vrlo neprijatne.
Na njegovom licu primećivali su se
ljutnja i bes. Savladavaši se, on je
pokušao Jovanku da razuveri:
- Ti si tvrdoglava Ličanka. Kad nešto
uvrtiš u svoju glavu, niko ti to ne može iz
nje izbiti. Čula si od doktora šta misli o
Dolancu. I vidiš da se ne slaže s tvojim
mišljenjem.
Na to mu je Jovanka odgovorila:
- Doktor je samo rekao da Dolanca
dovoljno ne poznaje i da nije bio u
mogućnosti da ga proceni, pogotovo što
je Dolanc lukav i zna da se prikrije. To
što je rekao da ne veruje da ti Dolanc
izmiče stolicu, to je samo njegova
pretpostavka. Uostalom, on je lekar, a ne
političar.
Ja sam ćutao, ne pokušavajući da joj
protivrečim. Meni je bilo drago, a to je
u ovom razgovoru bila moja velika
prednost, što su oboje mislili da sam ja
apolitična ličnost. Preda mnom su i
Jovanka i Tito slobodno izlagali svoje
političke poglede o događajima i
ličnostima. Ako bih ja o tim pojavama i
ličnostima imao suprotno mišljenje, oni
se na mene nisu ljutili, jer su smatrali da
imam pravo na političku grešku.
 - Možda ja stvarno nisam dobro
ocenio Dolanca kao ličnost i kao
rukovodioca - rekao sam. - Spreman sam
da prihvatim vaše mišljenje, pošto ga vi,
drugarice Jovanka, bolje poznajete. Ali
ono što ne mogu da prihvatim, što je
daleko od moje logike, to je da Dolanc
može da ruši druga Tita kojem je
funkcija predsednika doživotno
zagarantovana. Drug Tito je idol svakog
Jugoslovena. On je živa legenda i
nezamenjivi vođa. Nema te sile, u vidu
institucije ili ličnosti, koja bi mogla išta
protiv Tita da učini. Titu preti opasnost
od Dolanca kao lavu od miša, a pokušaj
izmicanja stolice liči mi na pokušaj da
se kamenom sruši piramida.
 DIOGEN I ALEKSANDAR

OBOJE su me vrlo pažljivo slušali.

Posle ovih mojih reči Tito je blistao od
zadovoljstva. Jovanki je bilo milo što
sam Dolanca u odnosu na Tita
minimizirao, ali nije bila zadovoljna što
Dolanca nisam okarakterisao kao
Titovog neprijatelja i što kao Titovog
potencijalnog naslednika nisam
imenovao nju, Jovanku Broz.
Na kraju, kada s pričom o Dolancu
nije postigla svoj cilj, postavila je
direktno, provokativno pitanje:
- Vi, doktore, poznajete gotovo sve
jugoslovenske rukovodioce. Ko bi, po
vašem mišljenju, mogao da zameni Tita.
Kad kažem to, mislim na dalju
budućnost.
- Drugarice Jovanka, ja o tome nisam
razmišljao, a i ne želim da razmišljam -
Da bih prekinuo neugodnu situaciju
podigao sam čašu i rekao: - U zdravlje i
za dug život našeg predsednika Tita, a o
njegovom nasledniku razmišljaćemo u
21. veku!
Da ne bi senka Staneta Dolanca stalno
lebdela iznad našeg stola, ispričao sam
im anegdotu o Diogenu, poznatom
grčkom mudracu koji je i danju i noću
nosio upaljen fenjer. Kad su ga pitali
zašto to radi, rekao je da traži čoveka.
Za Diogena se priča da je spavao u
buretu. No, poenta je u nečem drugom.
Kad je Aleksandar Makedonski osvojio
grad u kome je živeo Diogen, želeo je da
vidi tog čuvenog mudraca. Diogena je
našao na ulici kako sedi naslonjen na zid
kuće i sunča se. Aleksandar mu je prišao
i zapitao ga da li je on taj slavni Diogen,
a ovaj mu je odgovorio: "Ja znam da
sam Diogen, a da li sam mudrac, to drugi
neka kažu". "Ja sam Aleksandar
Makedonski. Za mene si sigurno čuo.
Moja je moć tolika da mogu da ti učinim
šta god želiš", kazao je veliki
vojskovođa. "Želim da mi ne zaklanjaš
sunce i da mi ne oduzimaš ono što su mi
bogovi dali", kazao je Diogen
Aleksandru.
- Mislim da Dolančeva senka ne bi
trebalo da bude iznad ovog stola i da
nam oduzima ugodne trenutke i kvari
ugodno praznično raspoloženje - rekao
sam.
- U pravu ste, doktore, rekao je Tito,
smejući se. Ali, mi izgleda ne možemo
bez defilea. Eto, umesto da pričamo o
nečem drugom, pred nama stalno
defiluju drugovi na čelu sa drugom
Dolancom.
 NASLEDNIK PO TESTAMENTU

KARAÐORÐEVO, april 1975.

godine. Tito i ja u prepodnevnoj šetnji.
Predsednik je bio izvanredno
raspoložen. Fizički se dobro osećao, a
psihički tonus mu je bio povišen. Lepo
vreme samo je popravljalo njegovo
raspoloženje. U jednom trenutku zastao
je i obratio mi se rečima:
- Druže doktore, nadam se da vam
neće biti teško što ću vas opteretiti
jednim svojim porodičnim problemom.
Ne čekajući da bilo šta kažem, on je
nervozno nastavio:
- Vi ste sigurno u toku razgovora s
drugaricom Jovankom zaključili da se
ona ne zadovoljava samo zvanjem i
ulogom supruge predsednika republike.
Njene ambicije su mnogo veće. Ona želi
da ima neku značajnu političku i državnu
funkciju i duboko je nesrećna što to do
sada nije ostvarila. Traži od mene da joj
to omogućim. Meni je nezgodno da
protežiram svoju suprugu, pogotovo što
znam da bi to naišlo na vrlo nepovoljne
reakcije, ne samo kod rukovodstva, nego
i u narodu. Elena Čaušesku, s kojom
Jovanka voli da se upoređuje, izabrana
je 1972. u CK KP Rumunije, a godinu
dana kasnije u njegov Izvršni biro.
Jovanki su neki drugovi bili obećali da
će je na 10. kongresu SKJ predložiti za
člana CK, ali obećanje nisu ispunili. To
"izdajstvo" vrlo teško je podnela.
- Poznato mi je kako je reagovala -
kazao sam. - Nije im ostala dužna.
Nazvala ih je najružnijim imenima.
- Kako vi to znate? - iznenadio se Tito.
- Dobri lekari, u koje neskromno
ubrajam i sebe, najbolje su obavešteni
ljudi. Verovatno, druže predsedniče,
znate da među mojim pacijentima ima
mnogo istaknutih državnih i političkih
rukovodilaca. Kad god sam u
mogućnosti ja im rado pružam svoje
usluge, a oni meni svoju zahvalnost i
poverenje.
Da bih ilustrovao svoju tvrdnju da se
ništa ne može sakriti, spomenuo sam Titu
bajku "U cara Trojana kozje uši". Na to
mi je on rekao:
- Tačno, nijedna tajna ne može se
zakopati u zemlju. I ja imam jedan
problem o kome dosad nikome nisam
ništa govorio. Vi ćete biti prvi kome ću
to reći.
 TAJNA JOSIPA BROZA

POSLE ovih reči on je zastao, osvrnuo

se unazad i pogledao ka pratnji, koja je
takođe zastala. Rastojanje između nas i
pratnje bilo je oko 15 metara. Tito me je
pogledao pravo u oči i kazao:
- U najvećem poverenju reći ću vam
da Jovanka želi da postane šef države,
odnosno da me nasledi na mestu
predsednika SFRJ i mestu predsednika
SKJ. To kod nje više nije samo želja
nego i čvrsta namera, pri čemu ona
nastoji da ostvari sve potrebne uslove
koji će joj to omogućiti. Ona, kao što
sam vam već rekao, insistira da dobije
visoku političku ili državničku funkciju.
Pored toga, insistira i na mom
političkom testamentu, kojim bi ja nju
odredio za svog naslednika kao ličnost
koja je jedino sposobna da nastavi moju
politiku. Pri tom, ona zaboravlja da smo
mi ustavna zemlja i da funkcija
predsednika države nije nasledna nego
izborna. Ona smatra da sam ja svemoguć
i da joj to mogu da obezbedim.
- Moram vam reći - nastavio je Tito - i
to da ona moje mesto želi samo posle
moje smrti ili u slučaju da se meni nešto
dogodi. Složićete se da su njene ideje
apsurdne i iracionalne i kao takve
zabrinjavajuće. Rečeno medicinskim
rečnikom ove ideje su bolesne, pa prema
tome bolesna je i osoba koja ih izražava.
Jovanka se mora lečiti. Vaša pomoć,
druže doktore, može mi biti od velike
koristi. Moramo razraditi plan koji
će kompleksno obuhvatiti ovaj
problem.
Dok mi je Tito poveravao svoju tajnu,
ja nisam hteo nijednim gestom da
pokažem da mi je ta problematika dobro
poznata. Glumio sam iznenađenog
čoveka. Kad je on završio govor, ja sam
uzviknuo:
- Neverovatno! Da li je to moguće?!
- Neverovatno - rekao je Tito - ali je
ipak moguće. Eto vidite kakve sve
probleme ja treba da rešavam.
Ja sam se najsrdačnije zahvalio na
poverenju koje mi je Tito ukazao i rekao
da ću ono što mi je kazao čuvati kao
najveću tajnu.
Nastavili smo šetnju, a Tito je rekao:
 - Jovanka je bolesnik koga treba lečiti.
Znam da će lečenje biti teško, ali se
mora pokušati. Pri tom se mora paziti da
se ne povredi njena ličnost. Poznato vam
je da je ona vrlo sujetna. Problemu se
mora pristupiti s više aspekata. S jedne
strane, treba je razuveriti u onome što je
zamislila i objasniti da se njene ideje ne
mogu realizovati. S druge strane,
potrebno je izvršiti sublimaciju njenih
ideja i ponuditi joj neku primamljivu
društvenu funkciju koja će joj omogućiti
vlast, publicitet i popularnost. Ja imam
neke ideje, pa bih hteo da ih zajedno
razmotrimo i da delujemo u istom
pravcu. Ta druga forma njenog
angažovanja po mom mišljenju trebalo
bi da bude u sferi humanitarnih
delatnosti. Mislim da bi bilo najbolje da
se uključi u rad Crvenog krsta
Jugoslavije, kao njegova predsednica.
Šta vi mislite o tome?
- Potpuno se slažem sa vama - rekao
sam. - Crveni krst je najveća i najjača
humanitarna organizacija. Kao
predsednica Crvenog krsta Jugoslavije,
Jovanka bi bila angažovana na rešavanju
humanitarnih problema ne samo kod nas
nego i u svetu. Njen rad u zemlji i
inostranstvu bio bi umnogome olakšan
činjenicom da je vaša supruga. Ona ne
bi nastupala samo kao predsednica
našeg Crvenog krsta, već i kao supruga
predsednika Jugoslavije, čuvenog
antifašističkog vođe i svetskog lidera.
Jedina nezgoda bila bi njeno dugo
odsustvovanje od kuće.
- Stvarno? Vi to ozbiljno mislite.
- Ne da mislim, nego sam u to siguran.
 POLITIKA ILI NIŠTA

OVE moje reči ostavile su na Tita jak

utisak. Stari lisac je u tome video i ličnu
korist. Jovankino odsustvo bi mu dobro
došlo. Imao bi više lične slobode i mira.
Dužinu trajanja masaže niko mu za
vreme Jovankinog odsustva ne bi
ograničavao, a i njegov odnos prema
fizioterapeutkinji van medicinskih
prostorija bio bi slobodniji. A mogao bi
da mu dođe u posetu i neko od članova
njegove porodice kojima je Jovanka
strogo zabranila svaki pristup.
Iz razmišljanja me je trgao Tito
rečima:
- Zamislite kakav će značaj imati ta
njena funkcija u zemlji?
 - Veliki - odgovorio sam. - Pored prve
dame, ona će biti i "dobra vila".
- Mislim da je ovo najbolje rešenje -
rekao je Tito. - Ostali su, međutim, još
neki važni detalji koje moramo
precizirati - Jedan od njih je, na koji
način da saopštimo Jovanki odluku. Ja
sam s Jovankom već razgovarao o
potrebi njenog humanitarnog
angažovanja i o njegovom značaju.
Smatram da bi bilo dobro da joj vi,
doktore, saopštite sadržaj našeg
današnjeg razgovora i utičete na nju da
prihvati funkciju predsednika Crvenog
krsta. Jovanka je u ratu bila bolničarka i
upravnik bolnice. Pokušajte da igrate na
tu kartu.
- Prihvatam da drugarici Jovanki
saopštim sadržaj našeg razgovora, ali joj
moram reći pravu istinu da je ideja da
ona bude predsednica Crvenog krsta
Jugoslavije potekla od vas, a da je ja
svesrdno podržavam.
- Dobro, uradite kako najbolje znate,
ali nemojte se previše oduševljavati. Ja
dobro poznajem Jovanku, zbog čega
mislim da će njen otpor ovoj našoj
nameri biti veliki. Siguran sam da ona
više voli da se bavi politikom nego
humanitarnim radom.
Sutradan, u večernjim časovima, kada
me je Jovanka pozvala na razgovor, ja
sam, ulazeći u salu, još sa vrata rekao:
- Drugarice Jovanka, drug Tito je
predložio da vi budete predsednik
Crvenog krsta Jugoslavije. Ja vam na
tome srdačno čestitam.
Ona me je oštro pogledala i ljutito
odgovorila:
- Šta vi to govorite, druže doktore?
Kakve veze ja imam sa Crvenim krstom?
Ja sam ceo život posvetila politici, i za
nju se smatram kvalifikovanom. Pored
politike, koja je moja profesija i
vokacija, moji hobiji su arhitektura i
kulinarstvo. U tim disciplinama mogu da
se snalazim. Za drugo smatram da nisam
sposobna.
Ja sam i dalje insistirao:
- Baš zbog vaših političkih afiniteta.
Predsednik smatra da bi u okviru
humanitarne delatnosti funkcija
predsednice Crvenog krsta za vas bilo
najprihvatljivije rešenje. Vaša
popularnost i slava na toj funkciji biće
mnogo veća nego da postanete
predsednik republike.
Ne dozvolivši da završim misao
Jovaka je rekla:
- Druže doktore, nemojte da
pokušavate da me ubedite u privlačnost
onoga što ne želim. Ako želite da mi
pomognete da ostvarim ono što je moje
životno opredeljenje, učinite to. Kako ne
shvatate da sam ja političar. Zar ste
zaboravili moje političke zasluge o
kojima sam vam pričala. Treba li da vas
na njih podsetim?
 ŠAMAR PUN MRŽNJE I BESA

U KNJIZI "Jovanka Broz Titova

suvladarka", dr Aleksandar Matunović
detaljno opisuje dramu koja se bračnom
paru Broz dogodila u Kolombu za vreme
samita nesvrstanih. Tenzije izazvane
prisustvom i ponašanjem maserke
Darijane Grbić toliko su narasle da se
prepirka supružnika izrodila u fizički
obračun.
 Brod Galeb

U Kolombo, piše dr Matunović, stigli

smo 13. avgusta 1976. godine. Tito na
ovaj skup nije išao samo kao učesnik
nego i kao jedan od domaćina, jer je
samo zahvaljujući ogromnoj materijalnoj
pomoći Jugoslavije ovaj samit mogao
biti održan.
Jugoslovenska delegacija odsela je u
hotelu "Interkontinental". Tito je imao
smeštaj u najboljem i najvećem
apartmanu na osmom spratu, gde je bila i
njegova uža pratnja koju su sačinjavali
lični lekari, ordonansi, sekretar i
fizioterapeutkinja Darijana Grbić.
Tito nije bio zadovoljan smeštajem. Po
njegovom mišljenju, apartman je bio
mali i nefunkcionalan, a posebno nije
bio pogodan za obavljanje masaže.
Maserka Darijana morala je i pri
dolasku i pri odlasku sa masaže da
prođe kroz dnevni boravak apartmana i
da se sretne sa Jovankom. Tog 13.
avgusta, oko ponoći, hitno su me pozvali
u Titov apartman. Kad sam stigao
zatekao sam usplahirenu i uplakanu
Jovanku.
 - Šta se desilo? - rekao sam plašeći se
da nije došlo do onog najgoreg.
- Ne plašite se! Živ je i zdrav - rekla
je Jovanka - brišući maramicom suze. A
zatim je dodala: - Šta se desilo neka
vam on kaže, ako ga nije sramota.
Ne čekajući njeno objašnjenje ušao
sam u Titovu spavaću sobu. Tito je ležao
u krevetu. Bio je zajapuren u licu i teže
je disao.
- Kako se osećate, druže predsedniče?
- brižno sam upitao. - Koje tegobe
imate?
- Osećam se loše posle svega što se
desilo - rekao je Tito. - Jovanka je
pogrdnim rečima izbacila
fizioterapeutkinju Darijanu. Rekla je da
neće da dozvoli da maserka prekorači
prag njene sobe i da će napraviti
skandal.
 PRELAZAK NA BROD

PREDSEDNIKA sam detaljno

pregledao. Pored znakova psihičke
uzbuđenosti, puls mu je bio lako ubrzan
a pritisak nešto povišen. Pošto je ovo
sve bilo posledica jakog uzbuđenja dao
sam mu tablete za smirenje. Rekao sam
da je potrebno da se dobro ispava i
odmori, jer nezavisno od ovog incidenta,
i put do Kolomba bio je dug i zamoran.
Pre nego što sam izašao iz sobe, Tito
mi se obratio rečima:
- Vidite, doktore, šta mi ona priređuje.
Kako ja mogu da budem koncentrisan i
da uspešno obavljam poslove koji se od
mene očekuju? Ona je čak htela da se
fizički obračuna sa Darijanom. Ja sam
morao da se postavim između njih da bih
zaštito Darijanu.
Pogledao sam prema stolu za masažu,
koji je bio smešten u Titovoj spavaćoj
sobi, i rekao:
- Moramo naći bolje rešenje.
Na to je Tito odgovorio:
- Boljeg rešenja u ovom apartmanu
nema. Sutra idemo na "Galeb". Još
večeras javite admiralu Viloviću da
ćemo se sutra pre podne preseliti na
brod. Recite šefu kabineta, drugu
Milutinoviću, da domaćinima objasni da
sam navikao na uslove i života i rada na
brodu i da ću se na njemu bolje osećati.
A vama moram reći da prilikom izbora
smeštaja niste imali sve elemente u vidu.
Znali ste kako Jovanka reaguje na
masažu i u tom pogledu morali ste naći
bolje rešenje.
- Mogu vam, druže predsedniče, reći
da sam sve imao u vidu. Ljude iz naše
prethodnice izričito sam upozorio da bi
za vaš smeštaj najbolje odgovarala vila
sa više odvojenih prostorija. Oni su me
po povratku izvestili da nijedna od
ponuđenih vila nije odgovarala za vaš
smeštaj. Sve su bile prilično zapuštene.
Čak i vila predsednice Sirimavo
Bandaranaike, koju je ona htela vama da
ustupi, bila je neuslovna.
Predsedniku sam zatim poželeo laku
noć. Rekao sam da ukoliko se ne bude
dobro osećao, može u svako doba noći
da me pozove. Moja spavaća soba
nalazila se odmah pored njegovog
apartmana.
Kad sam zatvorio vrata i ušao u
dnevnu sobu u susret mi je pošla
Jovanka.
- Kako je Tito? - upitala je očima
punim suza.
- Prilično uznemireno - rekao sam.
- I ima razloga da bude uznemiren. I ja
sam jako uznemirena - rekla je.
- Možda bi vam trebalo nešto za
umirenje - rekao sam. - Drug Tito mi je
kazao uzrok vaše svađe.
- Za smirenje mi ne treba ništa - rekla
je Jovanka. - Kad bih za svaku
sekiraciju koliko ih imam pila tablete
trebalo bi da ih imam tonu godišnje.
Ako, doktore, nemate drugih obaveza, i
ako niste umorni, ja bih vas zamolila da
malo razgovaramo. Razgovor nekada
bolje čoveka smiri nego bilo kakva
tableta.
 LEKAR BRANI TITA

PONUDILA me je pićem. Ja sam uzeo

samo kiselu vodu, pošto je i meni od
uzbuđenja grlo bilo suvo.
- Kažete, doktore, da vam je Tito
rekao uzrok naše svađe. A da li vam je
kazao da me je pri tom ošamario?
- Ne, drugarice Jovanka, to mi nije
rekao.
- Sigurno da vam to nije rekao, jer to
ne može da mu služi na čast.
Nastala je mala pauze. Jovanka je
maramicom obrisala suze.
- Zamislite, druže doktore, on me je
ošamario! Nije to bio običan šamar. U
tom šamaru bili su sva njegova mržnja i
jed. Zamislite da me udari zbog maserke
koja nije dostojna ni da mi ime spomene.
Ponovo je obrisala suze i rekla:
- Da li iko normalan može da shvati da
čovek svoju suprugu ošamari zbog jedne
protuve.
Da bih je malo smirio pokušao sam da
incident relativizujem:
- Verujem da drug Tito nije svestan da
je to učinio. Možda se to slučajno desilo
kad vas je razdvajao, a ako je bio
stvarno šamar, to je bilo pražnjenje
akumuliranog afekta.
- Šta vam je doktore? Zar vam ja ličim
na osobu koja može da dozvoli takva
pražnjenja, pa i kad je Tito u pitanju?
- Drugarice Jovanka, ja ne znam
stvarno šta da vam kažem da bih vas
smirio i da bih vas ubedio da ovaj
incident ne treba da shvatite tako
tragično. Ako očekujete da vam kažem
da je drug Tito uradio večeras veliki
zločin, to vam ne mogu reći zato što tako
ne mislim. Slažem se da nije trebalo to
da uradi, ali mislim da i vi morate da
pazite na svoje ponašanje.
Ravnopravnost žene i muškarca znači
uzajamno poštovanje i uvažavanje, a ne
neograničeno pravo žena. Koliko je
meni poznato, vi u okviru samita treba
da održite predavanje o položaju žena u
nesvrstanim zemljama, zbog toga bi
trebalo sve ovo da zaboravite i da se
koncentrišete na pripremu predavanja.
- Posle onoga što se desilo ne mislim
ni da ga održim! - rekla je Jovanka. - O
kakvoj ravnopravnosti jugoslovenske
žene ja treba da govorim kad tu
ravnopravnost nemam ni u vlastitoj kući.
- Ne bih se složio s vama, drugarice
Jovanka. Meni su odnosi između vas i
Tita vrlo dobro poznati. O njima smo
dugo razgovarali dolazeći u Kolombo.
Ne bi trebalo da ovaj neprijatan događaj
na te odnose ima bilo kakav uticaj. Vi
zaista treba da održite to predavanje. To
će biti ne samo vaša afirmacija nego
afirmacija i Tita i naše zemlje.
- Vi, doktore, preko svega lako
prelazite, jer nije vaša koža u pitanju.
Rekla bih da niste veliki poštovalac
žena kao ličnosti.
- Moram vam reći da grešite,
drugarice Jovanka. Ja sam prihvatio
ravnopravnost jugoslovenskih žena kao
veliku tekovinu naše revolucije i srećan
sam zbog toga.
Pošto je naglasila da je moje reči i
moje prisustvo smiruju, Jovanka je
rekla:
- Želim, doktore, da ovaj događaj
iskoristim kao povod za jedan ozbiljan
razgovor s vama. Pretpostavljam da je i
vama kao i meni jasna suština ovog
šamara i šta se iza njega krije.
- Drago mi je ako vam je razgovor sa
mnom stvarno bio od koristi - rekao
sam. - Ali, dozvolite da najpre
pogledam kako je predsednik, pa ćemo
razgovor nastaviti.
Polako sam otvorio vrata od Titove
spavaće sobe i video da mirno spava.
Vratio sam se u dnevnu sobu i zamolio
za čašu viskija. Jovanka je već delovala
smireno. Zapalila je cigaretu i rekla:
- U životu me dosad niko nije
ošamario. Eto doživela sam da me
ošamari moj suprug zbog jedne maserke.
Da li vi, druže doktore, možete shvatiti
koliko mi je to teško palo. Fizički bol
ništa nije prema psihičkom. Kad me je
ošamario, ja sam videla ogromnu mržnju
u njegovim očima, mržnju koja se
odnosila na mene.
 MASERKA OPASNA PO ŽIVOT

I JA sam, kao i Jovanka, bio siguran da

je šamar, koji joj je Tito udario u
Kolombu, bio znak dublje emotivne veze
između Tita i maserke Darijane Grbić.
To ubeđenje zadržao sam za sebe, a
Jovanku sam nastojao da ubedim da je
Titu do Darijane stalo samo zbog toga
što ona odlično obavlja svoj posao.
- Druže doktore, našta ja vama ličim -
rekla je Jovanka. - Kome vi to pričate?
Vi sigurno ne znate šta je ženski instinkt.
Eto, maserka postaje meni suparnica u
mojoj vlastitoj kući. U to, prosto, ne
mogu da verujem!
- Ne treba ni da verujete! - rekao sam.
- A u sebi sam pomislio: Jovanku je
vlast potpuno izmenila. Ona veruje samo
u ono što njoj odgovara. Ona neće da
veruje ni u očigledne stvari. Ona ne zna
ili se pravi da ne zna da vladari i
ugledne ličnosti najčešće varaju svoje
supruge sa njihovim prijateljicama,
dvorskim damama, guvernantama,
domaćicama kuće, bedinerkama...
Jovanka je, verovatno, mislila da će ova
njena "nedoumica" na mene
provokativno delovati i da ću joj ja
potvrditi Titovo neverstvo, da bi ona sa
mojim mišljenjem sutradan izašla pred
predsednika i rekla: "Tito, i doktor
Matunović smatra da si me ti ošamario
da bi odbranio svoju ljubavnicu
Darijanu Grbić."
Ne smem ni da pretpostavim kako bi
Tito na ove njene reči reagovao i u
kakvoj bih se ja situaciji našao. Možda
bih ja i naseo na ovu Jovankinu
provokaciju da je nisam dobro
poznavao.
Očekivao sam da Jovanka odgovori na
moju izrečenu konstataciju, ali pošto to
nije učinila, rekao sam:
- Mislim da je najbolje da sve ovo
zaboravimo i da nastojimo da ništa od
onoga što se dogodilo ne izađe iz ove
sobe.
- Lako je vama, druže doktore, to reći!
Ne radi se o vašoj koži. Zar ja mogu da
dozvolim da se pred mojim očima
dešavaju takve stvari i da preko toga
prelazim. Svi smo mi krivi za ovo. Vi
niste hteli da mi pomognete da oteram
maserku kad sam ja od vas to tražila. Ne
kažem da Tito nije najveći krivac. Znam
da je on slab kad su u pitanju mlade
žene. Zbog toga sam ja mislila da
dovedemo stariju, ozbiljnu ženu koja će
masirati i njega i mene. Ona bi bila pod
mojom kontrolom. Ovako ni vi ni ja ne
znamo šta se dešava iza zaključanih
vrata. U stvari, sada znamo. Ovo je
najbolji dokaz. Još se nismo ni
raspakovali, a Tito je legao da se
masira. Nijedan dan ne može bez
masaže, bolje reći bez maserke - rekla je
Jovanka, a zatim zaigrala na poslednju
kartu:
 OPROŠTAJ SVE REŠAVA

- TO treba da vam nešto znači, druže

doktore! Vi zaboravljate koliko godina
on ima. Verujem da masaža njemu
koristi, ali maserke mogu da mu štete.
On ne sme da se uzbuđuje. Uzbuđenja te
vrste za njega mogu biti opasna. Zar ja
vama, lekaru, treba da na to skrećem
pažnju. Ako se Titu nešto desi, vi ćete
biti odgovorni!
- Drugarice Jovanka, vaš status kao
supruge i njegovog najbližeg saradnika,
po mom dubokom uverenju, nije
ugrožen. Ovo što se desilo nipošto ne
sme uticati na odnos između vas i Tita.
Pogotovo ne u ovoj situaciji kad vas
dvoje na političkom planu imate velike
obaveze. Prvo što sutra treba da uradite
to je da Titu kažete da ste šamar shvatili
kao njegov nekontrolisani i nesvestan
postupak i da mu zbog toga opraštate.
Morate mu isto tako naglasiti da šamar
nije ništa promenio niti može promeniti
u vašim osećanjima prema njemu.
Ne dozvolivši mi da završim misao,
Jovanka je upitala:
- Zar stvarno mislite da ja preko ovoga
treba da pređem? Da se pravim da ne
znam za odnos Tita i Darijane i da me on
ne pogađa?
- Da, drugarice Jovanka, ja ne vidim
bolje rešenje u ovoj situaciji, pogotovo
što šamar za mene nema ono značenje
koje mu vi pridajete. Vi, po mom
mišljenju, ne samo da treba već i morate
to da uradite!
- Ne znam, druže doktore, da li ću
moći.
- Vi ste jaka ličnost, sigurno ćete
uspeti - rekao sam. Zatim sam ustao i
poželeo joj laku noć.
- Treba da se dobro ispavate i
odmorite - rekao sam. - Niko ne sme na
vama da primeti zabrinutost i
neraspoloženje.
Sutradan smo prešli na brod "Galeb",
koji je bio usidren u jednoj luci koja je
bila u neposrednoj blizini grada. Na
brodu su uslovi za rad i stanovanje bili
povoljniji nego u apartmanu hotela
"Interkontinental". Pored velikog salona,
radne sobe i nekoliko spavaćih soba, na
brodu je bilo više drugih prostorija u
delu predviđenom za smeštaj šefa
države. Jedna do njih bila je namenjena
masaži. Ta prostorija je imala poseban
ulaz i nije bila u vezi sa dnevnim
boravkom i salonima, tako da se
Jovanka nije susretala sa maserkom
Darijanom.
Posle sukoba Tita i Jovanke u hotelu
"Interkontinental" u Kolombu, zbog
fizioterapeutkinje Darijane, Tito je imao
lakše tegobe koje su se manifestovale
poremećajem srčanog ritma. Posle
ordinirane terapije i dvodnevnog
odmora, njegovo se stanje u potpunosti
oporavilo. Tito je mogao da obavlja
svoje protokolom predviđene aktivnosti,
između ostalog, da održi govor koji se
očekivao sa velikim interesovanjem.
Tito je govorio više od jednog časa i na
njemu se nisu mogli primetiti tragovi
zamora, a zatim je prisustvovao
ekspozeima nekolicine najistaknutijih
učesnika samita. Potom se sreo sa
velikim brojem šefova država i vlada i
sa njima vodio političke razgovore u
brodskim salonima "Galeba".
Smatrali smo da će najveće
opterećenje za predsednika predstavljati
oproštajna poseta svih učesnika samita,
koja je trebalo da se održi na završetku
konferencije. Pošto je bilo veoma toplo i
sparno vreme, mislili smo da Tito može,
u prostorijama koje su klimatizovane, da
prima u oproštajnu posetu šefove država
i vlada nesvrstanih zemalja, s tim da
poseta ne traje više od pet minuta i da
prilikom dočeka i ispraćaja gosta Tito
ne izlazi iz prostorije.
Upoznavši se sa ovim predlogom, Tito
je zahtevao da u salon dođu svi članovi
delegacije, Jovanka, šef kabineta i šef
protokola. Postavilo se pitanje ko će od
članova delegacije, u ime Tita, sa
šefovima protokola dočekivati goste na
palubi broda, i ko će ih posle posete
ispraćati. Nastala je tišina. Nijedan član
delegacije nije ništa predložio, a Tito je
ćutao. Da bih prekinuo neprijatnu
situaciju, rekao sam:
- Druže predsedniče, predlažem da to
bude drugarica Jovanka, a da joj pomaže
šef protokola i šef kabineta.
Tito je na to odgovorio:
- Ako se drugovi slažu, ja nemam ništa
protiv.
 VLAST KAO DROGA

DRUGOVI su se složili, mada sam

osećao da im se predlog nije mnogo
dopao. U njihovim pogledima pročitao
sam pitanje: Ko ste vi da se mešate u
poslove države i partije i poslove
protokola? Otkuda vam, doktore, tolika
smelost?
Da bih prekinuo tišinu koja je nastala,
Tito se sa osmehom obratio meni:
- Vi niste samo dobar doktor, nego i
dobar diplomata.
Posle ovih njegovih reči drugovi su
počeli da hvale moje ideje, a Dolanc je
naglasio da je ona izvanredna, jer ovim
unosimo nešto originalno u diplomatski
protokol.
 Jovanka je ćutala pognute glave. U
jednom momentu me je pogledala. Prvi
put sam u njenom pogledu osetio toplinu
i zahvalnost. Naglašavam prvi put, jer
sam često nastojao da joj kao prijatelj
pomognem, ali ona to nije htela ili nije
mogla da shvati.
Mislim da su ovo bili najsrećniji
trenuci u životu Jovanke Broz. Ona je
bila prezadovoljna i blistala je od sreće.
Ako je ikada u snovima ili na javi
zamišljala sebe kao vladarku, danas je
to stvarno i bila. Dočekujući strane
državnike, ona je to radila sa mnogo
smisla i takta. Svakoga je toplo
pozdravila i sa njenim poznatim
osmehom uvela u kabinet predsednika,
gde je prisustvovala razgovorima. Posle
razgovora gosta bi otpratila do izlaska
sa broda. Ispraćaj je, takođe, bio
srdačan, ali odmeren i korektan, pri
čemu je ona bila puna sebe i do kraja
prijema nisu je napuštali dobra volja,
šarm i ljubaznost.
Sa strane sam posmatrao odvijanje
posete i Jovankino ponašanje. Ona je
bila druga osoba. I pored svoje
gojaznosti kao da nije dodirivala palubu
broda, već lebdela iznad nje. Na njenom
zažarenom licu mogle su se primetiti
plemenitost i ushićenost. Okrenuo sam
se admiralu Viloviću koji je stajao
pored mene i rekao:
- Današnje ponašanje drugarice
Jovanke potvrda je moje teze da su vlast
i slava najjače droge. Danas je
drugarica Jovanka u stanju najjače
drogiranosti.
Admiral Vilotić se nasmejao i
primetio:
- Šta će se desiti sutra kad dođe do
znakova apstinencije?
- Mi ćemo nastradati - našalio se dr
Koršić, koji je stajao sa nama.
 ČEKA ME SUDBINA ČIJANG
ČING

JEDNE večeri krajem oktobra 1976.

godine, oko 21 čas, zazvonio je telefon u
mojoj sobi. S druge strane žice bio je
dežurni ordonans. Rekao je da me
drugarica Jovanka očekuje u ženskom
salonu. Kada sam ušao u salon zatekao
sam Jovanku tužnu, neraspoloženu i
uplakanu.
- Sedite, druže doktore - rekla je jedva
čujnim glasom. - Znam da je kasno, ali
sam morala da vas pozovem. Psihološki
se vrlo loše osećam, što možete videti
po mom izgledu i mojim reakcijama.
Čuli ste kakvu je sudbinu doživela
supruga Mao Cedunga. Nju su uhapsili.
Bolja sudbina ni mene ne očekuje. Zvala
sam vas da se sa vama posavetujem šta
treba uraditi da se to i meni ne bi
dogodilo posle Titove smrti.
Pošto sam zauzeo mesto u fotelji,
Jovanka je otpočela svoj dugački
monolog:
- Vama je sigurno poznato da je Čijang
Čing bila ne samo supruga Mao
Cedunga, nego i njegov najbliži i
najodaniji politički saradnik. Mao je u
nju imao neograničeno poverenje.
Njegove misli i ideje ona je bezrezervno
prihvatala i sa grupom svojih sledbenika
pretvarala u dela. Zamislite, molim vas,
kakav različit kraj i tretman imaju dva
najbliža saradnika. Dok Mao Cedunga
sahranjuju uz najveće državne počasti
kao velikog vođu kineske revolucije,
njegovu suprugu Čijang Čing, koja mu je
bila najbliži saradnik, proglašavaju
vođom "četvoročlane bande", hapse je i
osuđuju kao najvećeg kriminalca koji je
počinio najgnusnija dela.
- Ja sam u sličnoj situaciji kao supruga
Mao Cedunga - jadala se Jovanka. -
Mene mnogi ne vole zbog moje
otvorenosti, principijelnosti,
istinoljubivosti, zbog mojih moralnih
načela i doslednog istrajavanja na njima.
Mnogi me ne vole, jer sam im otvoreno
u oči rekla sve što mislim o njima, a
onima koji su to zaslužili znala sam
uputiti i teške i neprijatne reči.
Zabušante, neradnike i prevarante,
organski nisam podnosila, zbog čega
sam prema njima bila nemilosrdna i bez
imalo sentimentalnosti udaljavala ih sa
posla.
 STRAH OD OSVETE

- MNOGI mi, druže doktore, zavide na

lepom životu - nastavila je Jovanka. -
Oni ne znaju kako je gorak hleb koji
jedem. Ne znaju kako je teško biti javna
ličnost koja nema svog privatnog života.
Mnogi ne vole ni Tita. Kad to kažem, ne
mislim na narod. Mislim na mnoge
rukovodioce i njegove nazovi prijatelje,
koji jedva čekaju da on umre. Pogotovo
su nestrpljivi pretendenti na njegovo
mesto - Kardelj, Dolanc i Ljubičić.
Muka mi je kada na njih pomislim. Kad
Tito umre, sva mržnja prema njemu biće
usmerena prema meni. Mnogi će biti
srećni i zadovoljni da ponosnu i gordu
Jovanku vide poniženu i oblaćenu. Ima
sigurno i takvih koji žele da me vide iza
rešetaka.
- Ja sam, doktore, potpuno usamljena
žena koja nema pravih i iskrenih
prijatelja. Meni u kuću, osim moje sestre
Nade, niko drugi i ne dolazi. Osim Tita,
ja nemam nikog drugog s kim bih mogla
da porazgovaram i razmenim mišljenje. I
kad mi je najteže, ja se nemam kome
požaliti. Svi moji nazovi prijatelji izdali
su me kada su mi bili najpotrebniji.
Verovatno su čuli da mi je bilo obećano
da ću na Desetom kongresu SKJ biti
izabrana u CK. Predlog je trebalo da
potekne od Dugonjića, Dolanca,
Bakarića i Kardelja. Oni to nisu uradili,
već su me obmanuli. Uplašili su se da im
Jovanka ne zauzme "Titov presto". Da bi
ispravili svoju grešku, Kardelj i Bakarić
su predložili Titu da me odlikuje
visokim jugoslovenskih odlikovanjem
zbog brige koju pokazujem prema njemu
kao suprugu.
- Zamislite šta su ti podlaci smislili.
Hoće da me odlikuju za ono što je svaka
brižna supruga dužna da radi, a ne za
stvarni doprinos koji sam dala kao
Titova glavna saradnica i kreator
mnogih njegovih najznačajnijih poteza.
Odlikovanje je trebalo da mi preda
Bakarić na dočeku Nove 1976. godine u
Zagrebu, ali sam to odlikovanje ja
odbila da primim. Vidite kakvi su to
ljudi. Ove će me hijene rastrgnuti posle
Titove smrti. Šta da uradim da bih se
zaštitila? Tito nije večan. On je star
čovek. Njemu se svakog dana može
nešto desiti. Zvala sam vas da o ovome
problemu porazgovaramo i da se
posavetujem sa vama.
Slušajući s pažnjom Jovankinu
ispovest, rekao sam:
- Stvarno ne vidim nikakav razlog za
vašu bojazan da ćete posle Titove smrti
biti ugroženi. Ono što će vam najteže
pasti posle tog gubitka i zbog čega ćete
dugo biti nesrećni, to je promena vašeg
društvenog statusa, odnosno gubitka
moći i vlasti. Znam mnoge rukovodioce
koji su posle silaska s vlasti godinama
bili u krizi. Shvatam da će vam biti vrlo
teško da se posle toliko godina
vladavine naviknete na život obične
građanke.
 VLAST JAČA OD LJUBAVI

ZATIM sam rekao:

- Što se tiče straha od neke osvete onih
kojima ste nešto nažao učinili, da ne
kažem težu reč, mislim da za to nema
nikakve bojazni. Mentalitet naših ljudi je
takav da njih interesuje samo osoba koja
je na vlasti. Ali čim siđe s vlasti -
prestaje da bude interesantna. Takva
osoba brzo odlazi u zaborav. Ona
doživljava političku, sociološku i
istorijsku smrt.
- Toga sam i ja potpuno svesna, druže
doktore. To me možda najviše i pogađa.
Postavlja se pitanje šta preduzeti da do
toga ne dođe.
- Ostati na bilo kom položaju i imati
bilo kakvu vlast - rekao sam pomalo u
šali, iako sam to vrlo ozbiljno mislio.
- Na koje položaje mislite? -
radoznalo je upitala Jovanka.
- To ću vam reći kada budete čuli
pravu istinu o Čijang Čing.
- Druže doktore, u krajnjoj liniji, prava
istina o Čijang Čing možda i nije bitna.
Sada razgovaramo o meni i mojoj
budućnosti. Čijang Čing sam navela kao
primer odbačene i nezaštićene žene.
- Drugarice Jovanka, prava istina o
Čijang Čing vrlo je bitna. Ona je bila
suvladar svoga supruga, ali suvladar bez
zvaničnih funkcija, dobijenih od
državnih institucija ili partijskog
aparata. Njeno suvladarstvo, kao i vaše,
vezano je za sudbinu vaših supruga,
njihovu volju i njihovo trajanje. To ste
shvatili i vi i ona, ali vam je odnos
prema tom problemu različit. Vi želite
da obezbedite vlast posle Titove smrti,
dok je Čijang Čing to želela da uradi za
Maova života. Ona je uz pomoć Lin
Bijaoa, komandanta kineske armije,
pokušala da izvrši državni udar i da tom
prilikom likvidira svoga supruga i sama
preuzme svu vlast. Pokušaj nije uspeo, a
ona je kao zaverenik ostala neotkrivena.
Drugi nasilni pokušaj da preuzme vlast
Čijang Čing je preduzela desetak dana
posle Maove smrti, ali ni likvidacija
naslednika Mao Cedunga Hua Guofenga
nije uspela. Pošto su njene namere
otkrivene, ona je sa svoja tri glavna
saradnika uhapšena i kao "četvoročlana
banda" osuđena.
Moju priču o Čijang Čing završio sam
rečima:
- Ona je izuzetno cenila i volela svoga
supruga Mao Cedunga. Pokušaj njegove
likvidacije sa njene strane nije bio
motivisan mržnjom i netrpeljivošću,
nego blagovremenim obezbeđenjem
lične vlasti koju je volela i koja je za nju
više značila i od njenog supruga.
Moje izlaganje Jovanka je vrlo
pažljivo slušala. Bila je duboko
zamišljena. Možda se i ona u sebi
preispitivala da li više voli vlast ili
Tita. Za Tita sam bio siguran da vlast
više voli nego Jovanku, a za Jovanku
sam to mogao samo da pretpostavim.
- Pošto insistirate da čujem pravu
istinu o Čijang Čing, ja ću vas rado
saslušati - rekla je Jovanka otpivši
gutljaj viskija. To sam i ja uradio, jer
sam osećao da su mi usta suva.
- Kineska kulturna revolucija smatra se
najvećim masovnim terorom u istoriji
čovečanstva - rekao sam. - Njen idejni
tvorac bio je Mao Cedung, a operativni
izvršilac Čijang Čing. Po svojim
nedelima ona spada u najmračnije i
najstrašnije ženske likove u ljudskoj
istoriji. Smatram da nema nikakvog
opravdanja da sebe upoređujete sa njom.
Čak i kad je u pitanju vlast i odnos
prema njoj, vas dve se u potpunosti
razlikujete.
 JEDNA DUŠA DVA TELA

DOK sam ja govorio o Čijang Čing,

supruzi Mao Cedunga i njenoj sudbini,
Jovanka me je pažljivo slušala. Kad sam
rekao da se njih dve bitno razlikuju,
Jovankino raspoloženje se počelo
popravljati. Na njenim usnama pojavio
se osmeh.
- Rekli ste, druže doktore, da ja nemam
bitne sličnosti sa Čijang Čing, što je
tačno kada se odnosi na zla dela koja je
ona učinila u Kini. Međutim, kada je u
pitanju politika i državnički poslovi, ja
nisam samo supruga predsednika
republike, već njegov najznačajniji
saradnik. Ja nisam samo izvršilac i
prenosilac njegovih misli i ideja, već,
kao formirana politička ličnost, i njegov
najznačajniji saradnik u kreiranju
politike i državničkih aktivnosti. Kao
takva sigurno da zaslužujem
odgovarajući respekt.
Zatim je nastavila:
- Verovatno znate da je Tito 1962.
godine, na plenumu Izvršnog komiteta
CK SKJ, ostao u manjini zbog čega je
najavio podnošenje svoje ostavke. Ja
sam bila ta koja to nije dozvolila.
Ranković i Gošnjak takođe su bili protiv
Titove ostavke, ali njihova podrška bila
je mlaka. Ja ne krijem da sam bila protiv
Titove odluke da Rankovića postavi za
potpredsednika Republike. Ne krijem ni
to da sam bila za Rankovićevu smenu, i
da sam u tome možda odigrala i glavnu
ulogu. I na to sam ponosna, jer je
Ranković sa svojim pulenima želeo da
smeni Tita i da u Jugoslaviji zavede
diktaturu.
Pošto ja nisam komentarisao ove njene
reči, ona me je upitala:
- Da li, druže doktore, znate ko je
raščistio sa hrvatskim nacionalizmom i
srpskim liberalima?
- To zna i nepismen seljak, a vi pitate
da li ja znam - rekao sam pomalo
uvređeno.
- Znam zašto vas pitam, i molim da mi
direktno odgovorite.
- Drug Tito, drugarice Jovanka -
odgovorio sam.
- Znala sam da ćete to odgovoriti i zato
sam vam postavila direktno pitanje.
Moram vas razočarati i reći da ste u
zabludi. To nije uradio Josip Broz, nego
Jovanka Broz.
- Verujem da ste mu vi u tome
pomagali - rekao sam.
Ljutito me je prekinula:
- Ne pomagala, već odigrala glavnu
ulogu!
- Da li vi znate ko je tvorac nesvrstane
politike?
- Vi meni postavljate tako čudna
pitanja, kao da sam ja mali Ðokica.
 VLAST, SAMO VLAST

- DALEKO od toga da vas

potcenjujem, doktore. Ja vas uvažavam i
znam da želite da znate istinu. A što vi
ne znate pravu istinu, kao ni drugi
Jugosloveni, to je delo političkih
poltrona koji sve zasluge žele da pripišu
Josipu Brozu, a ne idejnom tvorcu koji
se zove Jovanka Broz. Jovanka je tu
politiku osmislila, a Tito je tu samo
realizator.
- Ako je to tako, a verujem da je tako
kada vi to kategorički tvrdite, ja vam
iskreno čestitam. U svetu nije redak
slučaj da su supruge inspirisale velike
ljude za velika dela.
- Vi ili nećete ili ne možete da shvatite
ono što ja vama govorim. Nisam ja njega
inspirisala, nego je on inspirisao mene.
Znate, mi smo jedno vreme bili dva tela
jedna duša, dok se nisu umešali drugi.
Naši ideali bili su uzajamna ljubav i
odanost. I dok drugi, kao Čaušesku,
svoje supruge favorizuju, Tito moju
političku i državničku ličnost sputava.
Ne vidim razloge zbog kojih ja ne bih
mogla da zauzmem neku značajnu
funkciju u partijskom aparatu ili
državnim organima. Mislim da niko ne
može nastaviti Titovu politiku bolje od
mene, pošto smo tu politiku zajedno
osmišljavali i sprovodili.
- Kad smo govorili o slučaju Čijang
Čing, ja sam vam rekao da je za vas,
drugarice Jovanka, posle Titove smrti
važno da ostanete na nekom položaju.
Sada je vreme da se ostvari ne bilo
kakav položaj, već dobar, siguran i
dugoročan. Nekada smo vam Tito i ja
predlagali da budete predsednik
Crvenog krsta Jugoslavije, ali vi ste to
odbili.
Nedozvolivši mi da završim misao,
ona me je prekinula rečima:
- S vama se u svemu slažem, ali
funkcije koje mi predlažete ne mogu da
prihvatim. Ja sam, druže doktore,
političar i meni treba politička funkcija.
Da bih do značajne političke funkcije
došla, najznačajniji korak koji treba da
napravim je izbor za člana CK SKJ.
Uskoro će XI kongres i to je poslednja
prilika koju ne smem da propustim. Vi u
tome možete mnogo da mi pomognete.
Ako izuzmemo Dolanca, o kome ne
želim da govorim, vi poznajete veliki
broj jugoslovenskih rukovodilaca od
kojih su mnogi vaši pacijenti i prijatelji.
Ja sam zapazila da je vaš odnos sa
nekim od njih vrlo srdačan, sa Minićem,
Dugonjićem, Pozdercem, Milatovićem,
Žarkovićem, Doronjskim... Vi treba da
im ukažete na moje državničke i
političke zasluge i da ih zamolite da me
oni predlože za člana CK. Možete im
slobodno reći da je Tito saglasan sa tim,
ali je njemu nezgodno da on bude taj
koji će biti inicijator.
- Drugarice Jovanka, na mene sigurno
možete računati ako Tito bude na vašoj
strani. Više sam nego siguran da vas
navedeni drugovi neće izneveriti.
Samo što sam izgovorio poslednju reč,
na vratima salona pojavio se Tito.
Umorno je seo u fotelju, rekavši da je
sve do sada radio u kabinetu i da bi mu
dobro prijalo jedno piće. Ja sam izašao i
pozvao ordonansa koji je dobro znao šta
Tito najradnije pije. Ordonans je doneo
flašu "čivas regala" i tri čaše. Tito je
sebi nasuo željenu količinu i rekao:
- Vas dvoje sipajte koliko želite.
 U NEOBRANOM GROŽÐU

OBRAĆAJUĆI se prvo Jovanki, pa

meni, upitao je:
- A o čemu ste vas dvoje tako dugo
razgovarali?
Jovanka je ćutala, a ja sam odgovorio
da mi je drugarica Jovanka pričala o
problemima nesvrstavanja.
- Da - rekao je Tito. - I ja sam večeras
radio na tome. Mnogo problema ima.
Mnogi još ne mogu da uvide značaj
nesvrstane politike. To ne mogu da
shvate ni neki naši rukovodioci. Jovanka
je nesvrstavanje, odnosno politiku
nesvrstavanja, brzo shvatila i ona mi je u
tom pogledu od velike pomoći.
Ja sam očekivao da će Jovanka pred
Titom reći ono što je preda mnom
kazala, da je nesvrstana politika njena
ideja. Da bih je podsetio na to i
isprovocirao da to ponovi, rekao sam da
drugarica Jovanka toliko dobro poznaje
problematiku nesvrstanosti kao da je ona
idejni tvorac nesvrstavanja. Jovanka je
ćutala.
Tito je ponovio da je Jovanki zahvalan
što je brzo shvatila njegove ideje i što
mu je predano pomagala u njihovoj
razradi.
Za mene, otpočetka, nije bilo dileme
ko je idejni tvorac nesvrstavanja, a ko
saradnik. Međutim, Tito mi je mnogo
pomogao demantujući Jovankinu priču.
Posle popijenog viskija, Tito je ustao i
rekao:
 - Ja idem da spavam, a vama ako se ne
spava i dalje razgovarajte.
I mi smo pošli zajedno s njim. Da bih
ispunio obećanje dato Jovanki, sutradan,
posle jutarnje terapije, Titu sam
otvoreno rekao:
- Drugarica Jovanka bi želela da na XI
kongresu bude izabrana za člana CK
SKJ. Zamolila me je da obezbedim
drugove koji će je predložiti.
- Verovatno ćete navedenim
drugovima reći da je Tito saglasan s tim
- kazao je Tito.
- Sigurno, druže predsedničke, jer me
je drugarica Jovanka u to uverila.
Tito me je pogledao nimalo
prijateljski. Posle kraćeg razmišljanja,
rekao je:
 - Otkada se vi, druže doktore, bavite
kadrovskom politikom u Savezu
komunista Jugoslavije?
Nisam znao šta da mu odgovorim, jer
me je svojim rečima doveo u vrlo
neprijatnu situaciju. Da bih stvar isterao
do kraja upitao sam:
- Da li to znači "ne", druže
predsedniče?
Ništa nije odgovorio. Ustao je i
izašao. Sve mi je bilo jasno. Žao mi je
bilo što nisam uspeo da Jovanki ispunim
dato obećanje. Posle ovog razgovora
Jovanka je neko vreme bila ljuta i na
Tita i na mene, mada za ljutnju na mene
nije imala razloga.
Nikad iz razgovora sa Jovankom nisam
preneo ništa što bi moglo da povredi
Tita, iako je ona imala običaj da kaže
mnoge ružne reči kad se naljuti na njega.
Isto tako, nikada Jovanki nisam preneo
ništa kada bi Tito nešto ružno rekao o
njoj. Do kraja sam se držao principa da
njihove odnose ničim ne pogoršam, ako
već nisam uspeo da se oduprem da u njih
ne budem umešan.
Jovanka nije podnosila mnoge
jugoslovenske rukovodioce i o njima je
često ružno govorila. Nekada ih je
napadala iako nisu bili krivi. Razlog
zbog čega je mrzela Dolanca bio je taj
što je on odbio da je predloži za člana
CK SKJ. Verovatno bi on to i učinio da
se Tito s tim složio. Ali Tito je mudro
svu krivicu prebacio na Dolanca.
Verovatno je isto postupio i u mom
slučaju, jer u to vreme nije bilo drugog
razloga za Jovankinu mržnju prema
meni.
 STRAŽARNO U BEOGRAD

UOČI Destog kongresa SKJ, 1972.

godine, Tito je bio doneo odluku da se
ne kandiduje za predsednika Saveza
komunista Jugoslavije. Mada su ga
mnogi njegovi najbliži saradnici od toga
odvraćali, a najviše supruga Jovanka, on
je pri toj odluci ostao sve do pred sam
početak Kongresa.
 Kada se Tito, ipak, kandidovao, svi su
glasali za njega. Rezultat glasanja
propraćen je ovacijama. Kad se aplauz
malo stišao, salom se iznenada razlegao
lelek, a dolazio je iz prednjeg dela sale
gde je sedela Titova supruga. Jovankin
glasni plač delegati su shvatili kao izraz
njene velike radosti zbog Titovog
ponovnog izbora i razrešenja velike
nedoumice da li će ostati na čelu partije.
Upravo zato su ovaj Jovankin gest
propratili aplauzom. Da to nisu bile suze
radosnice, nego sasvim nešto drugo,
pokazalo je ono što se zatim događalo u
kongresnoj dvorani, na koktelu.
Dolazeći na koktel, još uplakanih
očiju, Jovanka je osula žestoku paljbu na
pojedine članove CK, posebno na Ratu
Dugonjića, Vladimira Bakarića i Staneta
Dolanca. Nazivala ih je lažljivcima,
prevarantima i nemoralnim ljudima. Oni
su bez reči primali Jovankine uvrede,
gledajući ispred sebe i nastojeći da se
što pre od Jovanke udalje. Ostali
prisutni, ne znajući o čemu se radi, bili
su zatečeni Jovankinim ponašanjem.
Tito, okrenut leđima prema mestu
događanja, pravio se da ništa ne čuje. I
on je gledao da se što dalje odmakne od
ogorčene supruge.
Jovanka je bila razočarana i ljuta što
nije bila kandidovana za člana CK SKJ
od ljudi koji su joj to obećali. Bila je
sigurna da bi bila izabrana da je
predložena.
 NA VELIKOJ MUCI

O TOM događaju opširno sam

razgovarao sa Ratom Dugonjićem. Po
njegovim rečima, Jovanka mu se tim
povodom lično obratila na jednom
prijemu nekoliko meseci pre Kongresa:
- Druže Rato, mislim da ćete se složiti
da sam ja svojim radom i pomaganjem
Titu u rešavanju vrlo značajnih državnih
i političkih problema zaslužila da budem
član CK SKJ.
Dugonjić je rekao Jovanki da je
zatečen njenim predlogom, da je svestan
da je ona od velike pomoći Titu u
njegovom radu, da to ne sme proći
nezapaženo i da joj za to treba odati
priznanje. Kazao je da će se konsultovati
sa nekim drugovima i sa Titom. Na ove
njegove reči Jovanka je ljutito
odgovorila:
- Ja od vas tražim ličnu podršku, a ne
podršku vaših drugova! Nisam ja naivna,
druže Rato, da ne znam da ukoliko vi
prihvatite moju kandidaturu, i svi ostali
drugovi će je prihvatiti.
- Jovanka je bila u pravu - rekao mi je
Rato. - To je bio samo moj pokušaj da
dobijem u vremenu. Moj konačni
odgovor zavisio je od Titovog mišljenja.
Kad mi se ukazala prva prilika, postavio
sam mu direktno pitanje: "Druže Tito, da
li se slažeš da pokrenemo inicijativu da
se drugarica Jovanka kandiduje za člana
Centralnog komiteta SKJ?".
Posle dužeg razmišljanja, Tito mu je
odgovorio:
- Ja sigurno neću i ne želim da na tebe
i drugove vršim pritisak u tom smislu.
Na vama je da razmotrite Jovankinu
kandidaturu, kao što razmatrate
kandidaturu svakog drugog člana. Ti si,
Rato, stari komunista i rukovodilac.
Tebi u tom pogledu nemam šta da
sugerišem.
Na osnovu ovih Titovih reči Rato je
zaključio da je Tito upoznat sa
Jovankinim namerama, da joj on u tome
ne protivreči, ali da time nije mnogo
oduševljen. Zbog toga Rato Jovanku nije
predložio za kandidata.
Povodom ovog slučaja razgovarao sam
sa Stanetom Dolancom. Rekao sam mu:
- Ti i Jovanka ste veliki politički rivali
i nije čudo što je nisi predložio za člana
CK SKJ. Ona ti to neće nikada oprostiti.
- Kakvi rivali? - upitao je Dolanc.
- Rivali i glavni pretendenti za Titovo
nasleđe - rekao sam.
- Ima ih dosta pre mene - rekao je
Dolanc smešeći se. - Ja sam sa
Kardeljem razgovarao da li da Jovanku
predložim za člana CK. On je bio protiv
toga. Mislim da je i Bakarić sugerisao
da se to ne čini.
Zbog neispunjene želje da postane član
CK, a potom i član Izvršnog biroa CK
SKJ Jovanka je bila jako razočarana.
Ona je znala da je to jedini put u borbi
da nasledi Tita. Puna srdžbe, svoje
ogorčenje prenosila na osoblje
rezidencije, koje je maltretirala i
zlostavljala. Ni Tito nije bio pošteđen
njenog osornog ponašanja. Ona mu je
prebacivala zbog toga što ju je
izneverio. Da je on bio iskreno za njen
izbor i da je to od drugova zahtevao,
sigurno da oni ne bi smeli da ga izigraju.
Zbog takvog Jovankinog ponašanja Tito
je odlučio da promeni sredinu i da bez
supruge ode na lečenje u Igalo. Posle
nekoliko dana Jovanka mu se u Igalu
pridružila.
 ZVEZDA U ZENITU

POSLE likvidacije Rankovića (1966) i

obračuna sa hrvatskim maspokom
(1971) i srpskim liberalima (1973), u
čemu je Jovanka aktivno učestvovala,
njena zvezda bila je u zenitu. Počev od
Tita, svi su je uvažavali i poštovali.
Partijski i državni rukovodioci bili su
srećni kada bi se našli u njenom društvu.
Ona je toga bila svesna zbog čega se
trijumfalno ponašala. Tražila je da se
njena reč sluša, a njeno mišljenje ceni i
uvažava. Njene odluke i naređenja
morali su da se bespogovorno
izvršavaju. Više nije nalazila za
potrebno ni sa Titom da se konsultuje.
Ona se mešala u sve, pa i u Titovo
lečenje. Često se nije slagala ni sa
mišljenjem lekarskog konzilijuma.
Jovankino ponašanje naročito je bilo
agresivno za vreme Titovog boravka u
Igalu 1973. godine. Titu je posebno
smetao njen odnos prema njegovoj
fizikalnoj terapiji, posebno masažama
tela. Zahtevala je da se vreme trajanja
masaža strogo ograniči i da jedan lekar
obavezno prisustvuje terapiji. Ali to
Tito nije dozvoljavao.
No, i pored toga što se protivio
ovakvom ponašanju supruge, Tito je bio
nemoćan da bilo šta učini. Osoblje je
uglavnom izvršavalo Jovankina
naređenja. Kardelj i Bakarić, sa kojima
je Tito održavao telefonsku vezu i
kojima se žalio na Jovankine postupke,
mudro su ćutali. Stvorena je bila vrlo
mučna atmosfera. Titu je bilo čudno i
neobjašnjivo ovakvo Jovankino
ponašanje. Smatrao je da ona bez
podrške određenih krugova u zemlji i
inostranstvu ne bi smela ni mogla da se
tako ponaša.
Načelniku bezbednosti generalu
Miškoviću Tito je naredio da Jovanku u
stopu prati. Mišković je po naređenju
striktno postupio. Uhodeći Jovanku, on
je utvrdio da ona ima česte razgovore sa
Zagrebom. Njeni sagovornici su bili
Bakarić, Krleža i Stevo Krajačić.
Jovankini razgovori sa Krajačićem
trajali su i po nekoliko časova dnevno.
Sadržaj razgovora Jovanke sa
Krajačićem Mišković nije Titu tačno
prenosio pošto je i sam bio Krajačićev
pulen.
Revnosno kontrolišući Jovankine
posetioce, on je utvrdio da joj u posetu
dolaze neki aktivni i penzionisani
generali, kao i neki političari. S njima
je, takođe, vodila duge razgovore. O
čemu su razgovarali Mišković nije
mogao da sazna pošto je Jovanka
angažovala ordonansa da čuva stražu
ispred njenih vrata i ne dozvoljava
nikome da je u razgovorima prekida.
Za vreme Titovog boravka u Beogradu
Mišković je nekoliko puta uhvatio
Jovanku kako, skrivena iza plišane
zavese, na odškrinutim vratima između
biblioteke i kabineta, prisluškuje Titove
razgovore. Saznavši to Tito je često
ustajao i zatvarao ta vrata. I pored svih
nastojanja Mišković nije mogao da da
Titu odgovor: ko stoji iza Jovanke.
Tita je naročito plašila sprega između
Jovanke i Steve Krajačića koju on nije
mogao da prekine. Tito je znao da
Krajačić radi za NKVD kao i za neke
druge obaveštajne službe (Nemačku,
Englesku). Preko Steve Krajačića i
Jovanka je, verovatno, bila agent
NKVD.
Titu ništa drugo nije preostalo već da
zaigra na poslednju kartu i da - iako
nerado - zatraži pomoć drugova u
rešavanju svojih bračnih problema i na
taj način dođe do odgovora na pitanje -
ko stoji iza Jovanke i u kojoj meri je
ugrožena njegova vlast. Zato je u Igalo
pozvao Petra Stambolića i Staneta
Dolanca.
Tito ih je dočekao potišten i
rezigniran. Rekao je:
- Drugovi, pomagajte! Meni ne samo
da je onemogućen normalan rad, nego i
normalan život. Jovanka je zavela teror.
Ona to ne bi mogla da radi da iza nje ne
stoji neka nepoznata sila. Ukoliko mi ne
pomognete da zajedno savladamo
Jovankin teror, ja moram podneti
ostavku na sve funkcije.
Drugovi su se pokazali vrlo revnosni u
spasavanju Tita.
Ne znajući šta se događa, pošto joj
Tito o tome ništa nije rekao, Jovanka je
bila iznenađena grubim nastupom
Stambolića i Dolanca. Ona je gotovo
stražano bila sprovedena u Beograd.
Nekoliko dana posle nje u Beograd je
došao i Tito. On je zatražio da se u
rešavanje Jovankinog pitanja aktivno
uključi Predsedništvo države i
Predsedništvo Partije. Zatražio je,
takođe, da o Jovankinom ponašanju
izjašnjenje daju načelnik kabineta, lekari
i drugo osoblje.
 MAJSTOR ZA OKRETNE IGRE

TITO je zbog vlasti bio spreman sve

da učini i ničega se, kad je vlast u
pitanju, nije libio. Da bi rešio svoje
bračne probleme, koji nisu bili samo
bračni nego i problemi vlasti i vladanja,
angažovao je veliki broj ljudi, od
sobarica do potpredsednika
Predsedništva države Rate Dugonjića.
Od državnih i partijskih ličnosti
obrazovana je komisija sa Dugonjićem
na čelu. Njen zadatak je bio da ispita
ponašanje Jovanke i njene eventualne
veze sa spoljnim i unutrašnjim
činiocima, odnosno da li ona kuje zaveru
protiv Tita, partije i države. Komisija je
trebalo da razreši Titovu opsesiju - da li
neko stoji iza Jovanke, i ako stoji, da se
kaže njegovo ime i prezime.
Jovanku je trebalo dobro ocrniti, da bi
"nevinašce Tito" ispao što veća žrtva tog
"ženskog monstruma". S tom namerom
Tito je razgovarao sa službenicima svog
kabineta, zaposlenim u rezidenciji i
svojim lekarima. Tražio od njih da daju
izjave o Jovankinom ponašanju koje će,
zatim biti iznete na sednici najviših
državnih i partijskih organa. Tito je
posebno insistirao na mišljenju lekara.
A prema njihovom nalazu, Jovanka je
bila paranoik, čije se stanje svakim
danom pogoršava i kao takva
predstavlja opasnost za Tita i okolinu.
Jovanka je odbila da razgovara s
članovima komisije. Pristala je da
razgovara samo sa Dugonjićem. Sve
optužbe iznete na njen račun, ona je
kategorički odbila. Pozivala se na pravo
i obavezu supruge da brine o svojoj kući
i svome mužu. Tu njenu obavezu, rekla
je, drugi pogrešno shvataju. Ona,
međutim, smatra da joj tu obavezu, dok
god je Titova supruga, niko ne može
uskratiti.
Posebno je bila ogorčena na generala
Miškovića. Za njega je rekla da je
hrvatski nacionalista i pristalica Mike
Tripala i Savke Dabčević. Tvrdila je da
je Mišković uhodi i špijunira na svakom
koraku i da je u tom cilju angažovao sav
personal rezidencije. Kazala je da ima
dokumenta pomoću kojih će dokazati da
Mišković radi ne samo protiv nje, nego i
protiv Tita.
Nije bolje prošao ni general Nikola
Ljubičić. Jovanka je izrazila sumnju u
njihovu lojalnost prema njoj i Titu. Po
njenim rečima, Ljubičić preko osoblja
vezanog za armiju (ađutant, sekretar,
ordonansi) dobija određene podatke ne
samo o njoj, nego i o Titu.
 OPTUŽBE I KLEVETE

NEKA vrsta špijuniranja Tita od

Ljubičića i armijskih struktura stvarno je
postojala. Tito je u toku masaže sa
fizioterapeutkinjama vodio razgovore na
razne teme. Pri tom je često iznosio
svoje poglede u nekim događajima i
pojavama u društvu, kao i mišljenje o
pojedinim ličnostima. Govorio je i o
tome kako misli da reši neke aktuelne
političke probleme. Iznosio je i svoje
mišljenje o funkcionisanju pojedinih
službi u okviru rezidencije.
Posle obavljene masaže, ađutant bi
obavezno sačekao fiziterapeutkinju i
raspitivao se o čemu je s Titom
razgovarala. Dobijene podatke, ukoliko
su bili interesantni, odmah je prenosio
generalu Ljubičiću. U tome je naročito
bio vešt admiral Vilović, koji je ranije
bio obaveštajni oficir. On je preko
maserki dobijao ne samo određene
podatke, nego im je sugerisao i koja
pitanja da postave Titu. Za postavljanje
admirala Vilovića za komandanta Ratne
mornarice, kao i za imenovanje
pukovnika Kostića za Titovog ađutanta,
velike zasluge imaju fizioterapeutkinje.
Rati Dugonjiću i Stanetu Dolancu
Jovanka je u Titovom prisustvu rekla:
- Svi vi, poltroni i poltrončići,
zabrinuti ste za stanje vašeg
predsednika, a nikome nije stalo da
sazna kakvo je moje stanje i kako se ja
osećam. Nije vaš predsednik naivčina.
O njemu, a i o svakom od vas, ja imam
dovoljno komprimitujućeg materijala.
Kada to budem objavila, ovde ili u
inostranstvu, biće to politička bomba, a
narod će videti vaše pravo lice. Videće
ko ga je vodio i ko ga vodi.
- Nemaš ti nikakve papire - rekao je
Tito. - Da imaš, ti bi ih već objavila.
- Imam, Tito, imam! - odgovorila je
Jovanka. - Ovako nešto ja sam
očekivala.
- Ako ih imaš, onda ih daj, onda ih
pokaži! - rekao je Tito. - Daj ih samo
meni, ako ti je nezgodno zbog drugih.
- Zašto baš tebi da ih dam? - upitala je
Jovanka.
- Zato što sam ti suprug - rekao je Tito.
- Osim što si mi suprug, ti meni ništa
značajno u životu nisi učinio, što bi
predstavljalo posebno tvoju žrtvu.
- A Četvrti plenum, Jovanka! -
povišenim glasom, punim ljutnje
uzviknuo je Tito.
Te Titove reči delovale su kao hladan
tuš. Svi prisutni bili su svesni šta one
znače. Posebno Jovanka. Njoj je bilo
najteže zbog čega je, kao metak, izletela
iz prostorije. Ovo je bila scena iz
Gogoljevih komedija. Igrom slučaja i
ironijom života, Ranković se ponovo
umešao u živote Jovanke i Tita.
- Da je ispitivanje potrajalo samo još
jedan dan, ja bih morao potražiti
lekarsku pomoć - rekao mi je Dugonjić.
- Za vreme razgovora Jovanka se čudno
ponašala. Čas je plakala, čas se smejala,
čas je upadala u stanje euforije, jarosti i
histerije. Ni na jedno pitanje nisam
dobio konkretan odgovor. Najčešće je
nekoga napadala, optuživala, klela. Po
njenom kazivanju, ispadalo je da su u
Titovoj i njenoj okolini radili isključivo
loši ljudi i špijuni. U toku razgovora sa
Titom, ona ga je oslovljavala sa "druže
Tito". Titu sam otvoreno rekao da imam
utisak da Jovanka želi vlast, na šta mi je
on odgovorio: "Ja ne bih imao ništa
protiv kad bi ona bila za nju sposobna.
Ali, nije sposobna".
General Nikola Ljubičić i Tito
 ODMAZDA ZA ODANOST

KADA sam s Dolancom razgovarao o

tom događaju, on mi je ispričao i ovaj
insert iz Titove i Jovankine prepirke:
- Šta si ti meni, Tito? Šta si ti meni u
životu uopšte učinio? - rekla je Jovanka.
- Ja sam tvoj suprug, drugarice
Jovanka, i sekretar Komunističke partije
Jugoslavije.
- Eto, vidiš, ni sam ne znaš šta si,
druže Tito - ironično je rekla Jovanka,
aludirajući na to da je Tito tada bio
predsednik SKJ. Zatim je dodala: -
Druže Tito, učini nešto za mene. Ubij
Miškovića i zakopaj ga tri metra ispod
zemlje!
Komisija je podnela izveštaj u kome je
pokazala veliko razumevanje za "Titove
patnje". Jovanka je prikazana u najgorem
svetlu. Diveći se Titu kako uopšte može
da živi sa takvom ženom, većina
učesnika u raspravi je na indirektan
način zagovarala da bi razvod braka, ma
kako neugodan i težak, ipak bio najbolje
rešenje. Neki su predlagali Jovankinu
izolaciju. Svi su se, međutim, složili, da
službe u Kabinetu i rezidenciji dobro ne
funkcionišu i da se mora nešto radikalno
preduzeti kako bi se stanje popravilo.
Ono što nije moglo biti dokazano - to
je bila Jovankina veza sa "nekim
drugovima u zemlji i nekim krugovima u
inostranstvu". A taj podatak za Tita je
bio jedino važan. Zbog njega je veliki
manipulator sve ovo smislio i režirao.
 Posle završene sednice, Tito je sa
Jovankom seo u kola i kao da se ništa
nije dešavalo, odvezli su se u
rezidenciju. Sledećih dana, svi oni koji
su nešto negativno rekli o Jovanki, bili
su na tapetu. To se, pre svega, odnosilo
na zaposlene u Kabinetu predsednika
Republike, na lekare, šefa Kabineta
Šokorca i generala Miškovića.
Posebno zaslužuje da se istakne Titova
manipulacija lekarskom ekipom (četiri
lična lekara). Pre obelodanjivanja
njihovog izveštaja na sednici dva
predsedništva, Tito je detaljno bio
upoznat sa njegovim sadržajem i u
potpunosti odobrio svaku napisanu reč.
Jednu kopiju izveštaja zadržao je za
sebe. Pohvalio je lekare za njihovu
nepristrasnost, doslednost, stručno i
moralno izvršavanje obaveza. Komisiji
je izjavio da nema nikakvih primedbi na
rad lekarske ekipe.
Posle ostvarenja svoga cilja i
pomirenja sa Jovankom, pozvao je svoje
lekare i rekao:
- Vi ste se nedozvoljeno mešali u moj
brak. Moju suprugu u izveštaju ste grubo
uvredili i oklevetali. Nazvali ste je
paranoikom. Takvim svojim mišljenjem
uvredili ste i mene jer ispada da ja
živim sa ludom ženom. Jedan od vas mi
je, kako tvrdi Jovanka, u razgovoru sa
njom, psovao i majku. Rekao je da ću
kad-tad odgovarati za Goli otok. Posle
svega jasno je da vas ja ne mogu
zadržati kao lične lekare. Vi ćete se
vratiti u vaše matične kuće. Umesto vas
doći će nova ekipa lekara. Ja lično
protiv vas neću preduzimati nikakve
sankcije, a pokušaću da nagovorim
Jovanku da vam i ona oprosti.
Uskoro, posle odlaska lekara, Tito je
iz službe otpustio i generala Miškovića.
Generalu Ljubičiću je rekao: "Mišković
mora u penziju. Meni ga je žao, on je
dobar čovek, ali drugog rešenja
nemamo. On je sve vreme uhodio i
špijunirao Jovanku. Čak je i od vozača
tražio da izveštava gde voze i sa kim se
sastaje. Jovanka ga organski ne podnosi,
zabranila mu je da ulazi u kuću."
Tito je sve tačno rekao generalu
Ljubičiću, samo nije kazao po čijem je
naređenju general Mišković sve to
radio.
 PUDLICA BIL LEČI DEPRESIJU

NA svim javnim manifestacijama u

toku "Puta mira", koji je trajao oko
mesec dana, a obuhvatao Sovjetski
Savez, Severnu Koreju i Kinu, Darijana
Grbić, maserka, uvek je bila u Titovoj
neposrednoj blizini. Nije se od njega
odvajala prilikom polaganja venaca,
obilaska znamenitosti, poseta
ustanovama i preduzećima. Zbog svoje
lepote, senzibilnosti i šarma nije mogla
da ostane nezapažena.
Svi su se pitali ko je ona i koga
predstavlja. U tome su, naravno,
prednjačili novinari. Pomno su pratili
svaki njen korak nastojeći da je
identifikuju. Zbog velike fizičke
sličnosti neki su mislili da je reč o
Gertrudi Munitić, operskoj pevačici iz
Splita, koja je više puta viđena na
Brionima. Za Gertrudu se govorilo da je
"Titova ljubavnica" što ona nikad nije
htela da demantuje. Kao umetnici i
poslovnoj ženi taj trač mogao je samo da
koristi.
 Dara Janeković, poznata zagrebačka
novinarka, posle povratka iz Kine
posetila je Jovanku Broz i Miroslava
Krležu i obavestila ih o svemu što se
dešavalo na ovom putovanju. Po njenim
rečima, svi članovi delegacije i novinari
nedvosmisleno su zaključili da Tito ima
mladu ljubavnicu po imenu Darijana
Grbić. Interesantna je tim povodom bila
Krležina opaska. Dara kaže da je on vest
prihvatio bez iznenađenja. Hladnokrvno
je rekao: "Bojim se samo da to nije
veliko opterećenje u Titovim godinama.
Inače, to je lepa stvar."
Zanimljivo je napomenuti da je
Jovanka, kada se udala za Tita bila od
njega mlađa 32 godine, a da je Darijana,
kad je postala Titova ljubavnica, od
Jovanke bila duplo mlađa. Tito je imao
suprugu mlađu od njega 32 i ljubavnicu
mlađu 60 godina.
Da između Tita i maserke Darijane
postoji snažna emotivna veza bio sam
siguran posle događaja u Kolombu
1976. godine kada je Tito, štiteći
Darijanu, ošamario suprugu Jovanku.
Pokušao sam tada i Jovanku i sebe da
ubedim da je u pitanju samo simpatija
koja ne može preći u pravu ljubav u
kojoj partneri sebe "neizmerno daju i
uzimaju". Sve dok njihova ljubav ne
dobije te karakteristike, smatrao sam,
ona će ostati u "prostoriji za masažu" i
neće uticati na okolinu.
 MASERKA POKAZUJE ZUBE

ALI, događaji su me brzo demantovali.

Ljubav između mlade maserke i
vremešnog šefa države ipak je izašla iz
"prostorije za masažu" i pokazala svoje
pravo lice. Darijana je sve otvorenije i
agresivnije nastojala da sebe afirmiše
kao Titovu ljubavnicu. Činila je to preko
privilegija, ovlašćenja i postupaka koje
joj je Tito omogućavao i tolerisao kao i
kroz posedovanje moći koju je preko
njega imala, odnosno uzimala. Mada
Titu javna afirmacija Darijane kao
njegove ljubavnice nije odgovarala, on
se tome nije ozbiljno suprotstavljao. U
pojedinim trenucima činilo mi se da mu
godi da se ljudi dive njegovoj vitalnosti
i muževnosti u poznim godinama.
Kao što je nekada tražio poštovanje
prema svojoj supruzi Jovanki, Tito je
sada to isto tražio u odnosu na Darijanu.
Nastojao sam da se u njihove odnose ne
mešam, praveći se da ništa ne vidim i
ništa ne čujem. Neka dešavanja i
događaji naterali su me, međutim, da
promenim taj stav i da se suprotstavim
onim Darijaninim postupcima i
zahtevima koji su ozbiljno narušavali
Titov autoritet kao šefa države, a
pogađali i moju ličnost.
Jedan od takvih događaja zbio se na
"Putu mira". On me je potpuno uverio da
Darijana Grbić ima status Titove
ljubavnice. Tito je iz Moskve otišao na
sedmodnevni odmor u letovalište koje se
nalazi na samom Bajkalskom jezeru.
Smeštaj i ostali uslovi za odmor i
rekreaciju bili su u ovom dragulju
prirode izvanredni. Bajkal je najveće
slatkovodno jezero na svetu čija dubina
na pojedinim mestima prelazi 1.200
metara.
Drugog dana boravka na Bajkalu
Dolanc i admiral Vilović su me
zabrinuto upitali kakvo je zdravstveno
stanje predsednika. Rekao sam da je
odlično i da se čudim zašto mi
postavljaju to pitanje kada i sami vide
njegovo dobro raspoloženje. Kazali su
mi da su od maserke Darijane saznali da
je predsednik zapao u depresivno stanje.
Teško mu je što njegova pudlica Bil nije
pored njega i da bi možda bilo dobro da
se Bil odmah dovede na Bajkal.
Dolanc i Vilović smatrali su da bi bilo
dobro da se ovo pitanje hitno razmotri
na sastanku delegacije. Rekao sam da taj
njihov postupak nije u redu i da
zdravstveno stanje predsednika ne spada
u njihovu nadležnost. Na kraju,
predložio sam da prvo razgovaramo sa
predsednikom, pa tek kada čujemo
njegovo mišljenje o urgentnom
dopremanju pudlice, odlučimo o daljem
postupku.
Admiral Vilović, titov ađutant, na to je
rekao:
- Razgovor s predsednikom o tome ne
bi bio umesan, pošto je on to samo
Darijani poverio. Za nas bi Darijanine
reči trebalo da budu dovoljna i
pouzdana informacija o Titovom
raspoloženju i njegovim željama. To je
Titova želja a ne zahtev, a stvar je
delegacije kako će ona to shvatiti i po
tome postupiti.
Jasno mi je bilo da tu nisu čista posla.
Ponovo sam rekao da sam protiv takvog
sastanka, ali ako je odlučeno da se o
tome raspravlja, ja ću izneti svoje
mišljenje. Sastanku su prisustvovali
članovi delegacije Stane Dolanc, Miloš
Minić i Veljko Milatović, a od strane
Titovog ličnog i medicinskog
obezbeđenja admiral Vilović, doktor
Gojko Ajduković, fizioterapeutkinja
Darijana i ja.
 TITOVA HLADNA ZAHVALNOST

ISKAZUJUĆI veliku brigu za Titovo

zdravlje, Darijana je uzbuđeno, plačnim
glasom, ispričala sve ono što su mi
Dolanc i Vilović rekli, s tim što je ona
već bila izračunala za koje vreme avion
sa Bilom može doleteti na Bajkal.
Predložila je da pudlicu dovede njena
sestra Radojka.
Posle Darijaninog predloga, svi su
ćutali. Tišinu je prekinuo Vilović. On je,
kao i maserka, ispoljio veliku
zabrinutost za Titovo psihičko stanje,
pogotovo kad se to dešava na ovako
velikom i značajnom putu. Dolanc, kao i
uvek kada je reč o Titu, bio je veliki
dušebrižnik. Sav zajapuren u licu rekao
je:
- Zar treba toliko konferisati kada je
Tito u pitanju? Moramo narediti
pilotima da pale motore i da Bil sa
Radojkom za dva dana bude ovde!
- Već dugo sam Titov lekar i mislim da
ga dobro poznajem. I baš zato, drugovi,
mogu da se zakunem da on to nije mogao
ni pomisliti, a kamoli reći. Tito dobro
pazi na svaki svoj postupak. Jako mu je
stalo šta drugi misle o njegovom
ponašanju, pogotovo kada se nalazi u
stranoj zemlji. Jedna njegova ovakva
odluka ne samo da bi imala negativan
odjek u našoj zemlji, nego bi o njoj
brujala i cela svetska štampa. Već na
udarnim stranicama vidim naslov:
"Predsednik SFRJ uputio avion koji
treba da preleti 20.000 kilometara da bi
dovezao pudlicu za koju je emotivno
vezan". To je mnogo i za Riplija. Zato
podvlačim da drug predsednik tako
nešto ne samo da nikad ne bi poželeo
nego ni odobrio.
Zatim sam se obratio Darijani:
- Kako vas nije sramota da se igrate
autoritetom predsednika države i da u
njegovo ime predlažete takve
besmislice! Na kraju, vi osim masaže ne
samo da nemate nikakvih drugih
zaduženja, nego nemate ni dozvolu da se
u bilo šta drugo mešate. Da li je
predsednik depresivan - stvar je lekara
da to utvrde. Koliko sam ja mogao da
zapazim, a smatram da nisam loš
psiholog, predsednik ne samo da nije
depresivan nego je vrlo raspoložen.
Posle ovih mojih reči svi su zanemeli.
Darijana je plačući istrčala iz prostorije.
Dolanc mi se obratio rečima:
- Molim vas, ovo mišljenje koje ste
nama rekli, recite i drugu predsedniku.
- Sigurno da ću reći, jer da tako ne
mislim ne bih ga ni vama kazao.
Sutradan za vreme jutarnje terapije,
Tito mi je rekao:
- Hvala vam, druže doktore, što ste
sprečili da se u moje ime takve gluposti
predlažu i rade. Moral, savest i funkcija
koju zauzimam u državi kao i ugled u
svetu ne bi mi dozvolili tako nešto. Još
jedanput vam hvala.
Svoju zahvalnost saopštio je sasvim
zvanično i hladno.
 No, njegova zahvalnost nije bila toliko
bitna koliko je bilo važno da sam
sprečio jedan besmisleni akt. Pitao sam
se da li je Darijana bez Titovog znanja
ipak smela da uradi tako nešto. I došao
do zaključka da nije. Ona je sigurno od
Tita iznudila priznanje da mu je teško
zbog toga što s njim nije njegova
omiljena pudlica Bil. Sve ostalo bio je
Darijanin pokušaj da to iskoristi za
svoje ciljeve, među kojima je najvažniji
bio dolazak njene sestre Radojke na
Bajkal.
Na kraju razgovora Tito mi je rekao.
- Posetite Darijanu danas. Ona je sada
u depresiji. Vi ste je s pravom
kritikovali, ali ste u tome bili prilično
oštri. Ubuduće, molim vas budite blaži i
taktičniji. Ona je vrlo osetljiva devojka.
Drugovima recite, a i ja ću im kazati, da
je u pitanju nesporazum i da me Darijana
nije dobro razumela.
 VELIKI ZAHTEVI MALE JOLE

DA postupak maserke Darijane Grbić,

kad je tražila da zbog Titove depresije
hitno na Bajkal avionom bude
dopremljena njegova pudlica Bil, nije
bila samo želja da dovede sestru
Radojku već i osećaj moći da u ime Tita
istupa, predlaže, donosi odluke,
pokazuje slučaj koji se desio u Igalu,
decembra 1978. godine. Tog dana
održan je lekarski konzilijum koji je
razmatrao zdravstveno stanje
predsednika i uvođenje u ekipu
anesteziologa, kao i moju molbu da se
vratim na VMA početkom iduće godine.
 Posle večere, u malom plavom salonu,
ispred predsednikove spavaće sobe,
sedeli smo Darijana i ja. Nju sam malo u
šali a više u zbilji zvao mala Jole (mala
Jovanka), jer se u poslednje vreme tako
i ponašala.
- Moram vam reći da je Tito na vas
malo ljut - kazala je Darijana. - Čuo je
od nekoga da se arogantno ponašate
prema celom osoblju uključujući
amdirala, sekretare, pa i mene i
Radojku. Ne znam od koga je to mogao
da čuje.
- Pa od vas ili Radojke - rekao sam. -
Mislim, međutim, pre od vas nego od
Radojke, jer je ona korektna osoba. Vi
ste počeli da se čudno ponašate.
Pokušavate da oponašate u nekim
stvarima drugaricu Jovanku. Meni je i
jedne drugarice Jovanke dosta. Dve su
mi previše.
 - Ne znam da li sam vas dobro čula -
rekla je Darijana iznenađeno. - Da li vi
to o meni, doktore, ozbiljno govorite ili
se šalite?
- Najozbiljnije - rekao sam. - Ja vam
moram reći istinu, a istina je da se vi
morate spustiti na zemlju. Nemojte da
vas zavaraju reči admirala Vilovića da
ćete postati istorijska ličnost. To su
obične besmislice i laži. Prošla su
vremena Madam Pompadur, kako vas on
naziva. Vilović želi samo da od vas
veštim trikovima izvuče što više
informacija do kojih vi dolazite u
razgovoru s Titom. Vi jeste miljenica
Titova, da ne kažem ljubavnica, ali ste
anonimni i ostaćete anonimni. Vaša
uloga ljubavnice Titu ne odgovara. On
nije Luj DžV, a ovo nije feudalizam. Iz
ovoga što vam kažem jasno je da nema
ni govora da ćete na ovaj način postati
istorijska ličnost.
- Ja znam, druže doktore, da vi o meni
nemate lepo mišljenje - rekla je
Darijana. - Da li vi misliste da ste uvek
u pravu. Zapitate li se ikad da li ste u
nečemu pogrešili. Biću sasvim iskrena i
otvorena. Ja Tita mnogo volim. Volim ga
ludački. Njegovo govno sa slašću bih
pojela. On to zna. On to oseća. Ja to
pred njim ne krijem. Mogli ste da
zapazite da on prema meni nije
ravnodušan. Vrlo je pažljiv, nežan,
osećajan, iskren i neposredan. Sve što
ga tišti i što mu smeta on meni otvoreno
kaže. Između nas nema tajne. Niko ga
tako dobro ne poznaje kao ja. Znam
svaku njegovu boru, svaku njegovu
dlaku, svaki mladež i svaku bradavicu.
Znam kad se oseća dobro, čak i kada
vama ne kaže.
 NISAM LUDA

GLEDAO sam je iznenađeno. Bio sam

siguran da je kazala suštu istinu. Rekao
sam:
- Šta ovo treba da znači, Darijana?
Kako treba da protumačim ovu vašu
iskrenost.
- Mislim da istinu treba da znate. Iza
ovoga sledi jedan moj opravdan zahtev.
Pošto ste vi, pošteno govoreći, do sada
rukovodili radom lekarskog konzilijuma
i izborom njegovih članova, a pošto vi
uskoro verovatno odlazite, ja vas molim
da mene predložite i izaberete za stalnog
člana Titovog konzilijuma. Ja sam o
tome razgovarala sa drugom Titom. On
se nije protivio. Rekao je: "Vidi to sa
doktorom Matunovićem. On to može
učiniti ako hoće."
Čuvši ove Darijanine reči pomislio
sam šta se dešava sa ovom devojkom.
To više nije bila mala Jole. Ona želi, a u
mnogo čemu i uspeva, da bude velika
Jovanka.
- Darijana, molim vas, slušajte me
dobro - rekao sam. - Ovo što ste kazali
meni, to neka ostane naša tajna. To
nemojte više nikome reći, ni zbog vas, ni
zbog predsednika.
Njeno lice potpuno se izobličilo.
Rekla je:
- Druže doktore, nemojte da mi držite
moralne pridike i da me učite kako da se
ponašam i ophodim prema Titu! Da li
treba da vam još jednom ponovim da ja
njega volim i da on voli mene. On će
učiniti sve što budem tražila. Ja sam vam
jasno rekla šta želim. Od vas tražim da
mi odgovorite da li hoćete ili nećete da
to sprovedete u delo.
- Darijana - rekao sam pokušavajući
da suzbijem ljutnju koja me je
obuzimala. - Vaše ponašanje u poslednje
vreme sve više me zabrinjava. Vi sve
više iskačete iz granica normalnog
ponašanja. Ovo što ste danas od mene
tražili, to normalna osoba vaših
kvalifikacija i znanja ne bi nikad ni
pomislila a kamoli zahtevala. Gde ste i
kada čuli da je jedna maserka bila član
internističkog i kardiološkog konzilijuma
predsednika države, makar mu ona bila i
ljubavnica. Vaše članstvo u konzilijumu
ne samo da je nemoguće već nema
nikakve svrhe, opravdanja i logike.
- Molim vas, druže doktore, nemojte
da zaboravite pravi odgovor. Ja vas
jasno i otvoreno pitam: da li hoćete da
me predložite za člana Titovog
lekarskog konzilijuma?
- Posle vašeg tvrdoglavog i
nekritičkog insistiranja da budete član
predsednikovog lekarskog konzilijuma,
moram vam iskreno reći da sam dužan
da se ozbiljno pozabavim vašim
psihičkim stanjem. Moja dužnost je da
vas uputim na psihijatrijski pregled, jer
vi sa takvim mišljenjem, idejama i
ponašanjem niste ni pogodni ni sposobni
da radite kod predsednika.
Kad je to čula, kriknula je i pala u
histerični trans.
- Ja nisam luda! - počela je da viče. -
Vi hoćete od mene da napravite
psihičkog bolesnika! Vi ste ljubomorni
što ja volim Tita i što Tito voli mene!
Dok je ovo govorila, vrata su se
otvorila i u salon je ušao Tito.
- Šta se ovde dešava? - upitao je
zabrinuto.
- Doktor kaže da sam ja luda i da me
treba poslati u ludnicu! - rekla je
Darijana.
Ja sam pokušao nešto da kažem, ali
Tito nije hteo da me sasluša. Ljutito me
je prostrelio očima, uzeo Darijanu za
ruku i uveo je u sobu.
 STARAČKA LJUBAV

POŠTO Titu nisam dao večernju

terapiju čekao sam da se on ponovo
pojavi. Razmišljao sam o ovom
neprijatnom incidentu. Čudilo me je
kako je Darijana mogla da dođe na ideju
da bude član konzilijuma kad je znala da
je to nemoguće zbog njene stručne
spreme i njenog znanja. Znala je, takođe,
da je na moj zahtev drugarica Jovanka
isključena iz Titovog konzilijuma,
odnosno da niko osim lekara konzilijumu
ne može da prisustvuje.
Zaključio sam da je bila nagovorena
od nekog a taj neko preko nje trebalo je
da dobije detaljne informacije o
zaključcima konzilijuma, jer je znao da
lekari često ni samom pacijentu ne kažu
pravu istinu ako je ona za njega
neprijatna. Bio sam siguran da je ista
osoba, koja je tvrdila da će Darijana ući
u istoriju kao madam Pompadur, bila
inicijator njenog zahteva da postane član
konzilijuma kao i njenog zahteva Titu da
joj to odobri.
Nekoliko godina kasnije, Darijana je
preko Tita pomogla ađutantu Viloviću da
postane admiral i komandant Ratne
mornarice, a pukovniku Kostiću da
postane Titov ađutant umesto Vilovića.
Razmišljajući o madam Pompadur,
nisam ni primetio da su se vrata Titove
sobe otvorila. Tek kada sam čuo glas, ja
sam ugledao maserku Darijanu. Na
njenim usnama lebdeo je ironičan
osmeh. Rekla je:
- Nemorate više da čekate, druže
doktore. Ja ću predsedniku dati lekove.
Njen nastup i reči upućene meni imali
su mnogo šire značenje. Bila je to
sigurna potvrda da je Darijana Titova
ljubavnica. Iznenadilo me je saznanje da
je Tito u Darijanu "ludo" zaljubljen i da
je u pitanju "staračka ljubav udružena sa
staračkom sujetom". Tu nije bilo leka.
To se moglo i očekivati s obzirom na
prirodu Titove ličnosti i okolnosti u
kojima su on i Darijana zajedno
provodili četiri-pet časova dnevno.
Ljubav u starijim godinama nije
nikakvo biološko i sociološko čudo. Ona
je retka kod običnih smrtnika. To je
uglavnom privilegija vladara, genija i
vrlo bogatih ljudi. Najpoznatiji
"gerontološki ljubavnici" u istoriji bili
su Solomon, Luj DžIV, Luj DžV , Gete,
Čaplin, Peron, Pikaso, Mao Cedung. Svi
oni imali su za ljubavnice mlade i lepe
žene od kojih su mnoge posedovale
visoku inteligenciju, senzibilnost i šarm.
U kojoj meri su one volele njih kao
muškarce, a u kojoj meri njihovu moć,
slavu i bogatstvo, to je posebno pitanje u
svakom pojedinačnom slučaju.
Na spisku velikih ljubavnika sveta u
poznim godinama našao se i Tito. Da li
mu zbog toga treba zavideti ili ga žaliti?
I jedno i drugo. Zavideti mu se može
zbog očuvane muškosti i hrabrosti da se
povede za emocijama, a žaliti ga zbog
problema koje je imao, jer ljubav pored
velikog zadovoljstva u njegovim
godinama može biti i veliki teret. Ona
može čak da ugrozi zdravlje, pogotovu
što Titova ljubavnica nije bila naivna
ovčica, nego vrlo zahtevna devojka, što
je i pokazala.
Sutradan ujutro, prilikom davanja
terapije, pokušao sam Titu da objasnim
prirodu spora između mene i maserke.
On je odmahnuo rukom i rekao:
- Već sam sve čuo. Ne morate ništa da
mi objašnjavate.
Posle ovih njegovih reči ja više nisam
insistirao na objašnjenju. Pre izlaska iz
sobe on je rekao:
- Druže doktore, pošte želite, možete
da se vratite na svoje bivše radno mesto
na VMA.
 METLA ČELIČNE LIČANKE

U NADLEŽNOST Jovanke Broz

spadala je kadrovska i personalna
politika u odnosu na osoblje zaposleno u
Kabinetu predsednika Republike,
Titovoj rezidenciji i njegovim vilama.
Od Jovanke je zavisilo ko će da radi u
raznim službama Titovog i njenog
obezbeđenja. Suvladarstvo Jovanke u
ovim domenima bilo je obeleženo
zlodelima, terorom, maltretiranjem i
proganjanjem ljudi, pri čemu su neki
njeni postupci predstavljali javni
psihološko-moralni linč pojedinaca.
 Ona je najtežim uvredama i
najpogrdnijim kvalifikacijama iz
Kabineta predsednika Republike i
Službe bezbednosti isterala i proterala
Lea Matesa, Bogdana Crnobrnju,
Dalibora Soldatića, Zdenka Štambuka,
Dušana Sužnjevića, Vladu Sajtića,
Vladimira Popovića, Jožu Smolea,
Aleksandra Šokorca, Mirka
Milutinovića, Milana Žeželja, Milana
Miškovića, Marka Rapu i druge.
Mnogima od njih, u Titovom prisustvu,
držala je lekcije o radu, ponašanju i
odgovornosti u službi. Govorila je da su
neradnici, mrcine, nesposobni,
nepismeni, nepouzdani...
Smatram da je tim ljudima posebno
bilo teško što su sve to morali da
prihvataju ćuteći, bez reči protesta i
odbrane ljudskog dostojanstva. Iako su u
javnosti važili za značajne i uvažene
ličnosti, oni nisu smeli ni najboljim
prijateljima da ispričaju da su iz Titove
službe izbačeni kao obične krpe -
poniženi i ispljuvani od njegove
supruge. Bilo ih je sramota da kažu da ih
je Jovanka vređala i ponižavala pred
Titom. Uživala je da u Titovom
prisustvu drži vankelu ljudima visokog
položaja i obrazovanja i da se baš nad
njima iživljava.
Jovanka je iz službe otpustila više od
hiljadu ljudi raznih zvanja i profesije, od
sekretara, lekara, ekonomista, savetnika,
službenika raznih profila, do kuvarica,
sobarica i čistačica. Otpuštanje osoblja
često je imalo karakter masovnih čistki.
Dešavalo se da posle takve "Jovankine
metle" rezidencija ostane bez
najnužnijeg osoblja: snabdevača
hranom, kuvarica, konobara, sobarica i
čistačica. Zbog takvih situacija hrana je
često donošena iz hotela "Metropol".
Razlozi za otpuštanje osoblja najčešće
nisu bili opravdani već izmišljeni i
iskonstruisani. Da bi otpustila nekog ko
joj je nesimpatičan ili za koga smatra da
je nedovoljno poštuje, Jovanka je bila
sklona da se posluži intrigama najniže
vrste.
 ĆUTI I TRPI

O NJENOJ strahovladi u javnosti se

dugo ništa nije znalo, a i danas se vrlo
malo zna. Njeno sadističko iživljavanje
nad pojedinim ljudima prelazilo je
granice razuma. Ona je danima i
mesecima znala da maltretira pojedince
da bi ih na kraju otpustila. Njena mržnja
prema nekima išla je dotle da je tražila
da im se oduzmu stanovi i da im se ne
dozvoli drugo zaposlenje. Progonjenim
osobama najčešće nisu bili poznati
razlozi proganjanja, ili su razlozi bili
trivijalni. Tako je jedna lepuškasta žena
pala u Jovankinu nemilost samo zbog
toga što ju je Tito nekoliko puta
"zavodnički" pogledao. Drugu je uzela
na zub jer je čula da joj Tito deli
komplimente.
Veliki broj progonjenih ljudi bili su sa
Jovankom u drugarskim i prijateljskim
odnosima za vreme njenog
šestogodišnjeg rada kao Titove
domaćice, higijeničarke i sekretarice.
Mnogi od njih bili su tada svedoci
čestog Titovog potcenjivačkog i
arogantnog odnosa prema Jovanki. Čuli
su njegove pogrdne reči izrečene na
Jovankin račun. Videli su Jovanku kako
takvo Titovo ponašanje ponizno i
stojički podnosi, bez reči odbrane i
opravdanja. Zapamtili su njene duboke
uzdahe i suze u očima. Mnogi su joj tada
upućivali reči utehe i sažaljenja.
Postavši Titova supruga, ona je
postala druga ličnost. Brzo je zaboravila
prošlost, a svoj odnos prema
dojučerašnjim saradnicima, drugovima i
prijateljima iz osnova je izmenila.
Kao predsednikova supruga smatrala
je da joj bivše društvo više ne odgovara
i da nije njen nivo. Zaboravila je staru
mudrost da niko ne može postati vladika
u svom selu. Tražila je od osoblja da se
prema njoj službeno odnosi i da u tom
odnosu iskazuje maksimalno poštovanje
i uvažavanje. Čak je i Tito morao u tom
smislu da se osoblju obrati zahtevajući
da Jovanku, kao njegovu suprugu, više
cene i da je ne oslovljavaju Jovankom,
nego drugaricom Jovankom. Međutim,
kako sve to nije mnogo pomoglo, ona je
rešila da celokupno osoblje promeni i
dovede druge ljude koji je poznaju samo
kao suprugu predsednika države i Titovu
suvladarku.
Osoblje koje je ostalo u rezidenciji
moralo je da ćuti o svemu što se dešava.
Ljudi su se pretvarali da ništa nisu čuli
ni videli da sami ne bi doživeli sudbinu
prognanih. Pored golootočkih i
rankovićevih ćutalica, u Titovo i
Jovankino vreme postojale su i
dedinjske ćutalice. Ćutanje je
odgovaralo Jovanki, jer zahvaljujući
ćutanju o njenim postupcima niko, osim
neposrednih učesnika, ništa nije znao.
Poseban, a za mene potresan slučaj je
Vlade Popovića, generalnog sekretara
predsednika Republike. Taj u ratu visoki
politički funkcioner, koji je 1941.
godine bio sekretar KP Hrvatske, u
posleratnoj Jugoslaviji nikada nije
zauzimao položaj koji mu je po
sposobnostima i zaslugama mogao da
pripada. Uvek sam se pitao koji su gresi
ovog lepog i pametnog Crnogorca.
Postupak prema njemu može se
objasniti jedino psihološkim fenomenom
"velikog duga" koji je Tito imao prema
Vladi Popoviću. Vlado je 1941. godine,
pred Titom, pocepao depešu koju je
dobio od Kominterne, a u kojoj se kaže
da je Tito razrešen dužnosti generalnog
sekretara KPJ i da tu odluku Kominterne
treba odmah i neizostavno sprovesti.
Popović o tome nikome ništa nije rekao.
Zahvaljujući njemu Tito je ostao
sekretar KPJ. Pošto odluka Kominterne
nije izvršena, u Beograd je upućen
Mustafa Golubić sa nalogom da ubije
Tita. Neko je o dolasku Golubića
obavestio Gestapo koji je zatim uhapsio
Golubića i likvidirao ga.
 BRUTALAN OBRAČUN

ZA fenomen "veliki dug"

karakteristično je da je dužnik
psihološki opterećen i da se vrlo
neprijatno oseća, zbog čega mrzi svoga
dobrotvora, jer je "veliki dug" najčešće
takve prirode da se retko može na
adekvatan način vratiti.
O tome kako je Jovanka postupila
prema Vladi Popoviću saznao sam od
Mirka Milutinovića, šefa Titovog
kabineta, kome je Popović lično
ispričao svoju muku. Pošto je Popović
postavljen za generalnog sekretara
predsednika Republike, Jovanka ga je
primila odvojeno od Tita. Tom prilikom
je rekla:
 - Druže Popoviću, od danas zaboravite
politiku. Vi niste ovde došli da vodite
politiku već da vodite računa o
potrebama i poslovima kuće. Vaše je da
se brinete o snabdevanju, magacinima,
radionicama i garažama. Postarajte se da
sve uredno funkcioniše!
Vlado Popović je lošim rečima
primljen, a još gorim otpušten. Jovanka
ga je na rastanku nazvala neradnikom i
neznalicom. Nisam siguran da iza toga
nije stajao sam Tito, jer je on a ne
Jovanka bio veliki Popovićev dužnik.
Način na koji je otpušten Vlada Sajtić,
predstavlja posebnu priču. Pored toga
što je bio zamenik Vlade Popovića,
Sajtić je u Kabinetu vodio materijalne i
kadrovske poslove. Jedne noći oko dva
časa Jovanka je telefonom tražila da joj
Sajtić hitno obezbedi devize za lečenje
njenih bolesnih pudlica u Švajcarskoj.
Pozivajući se na profesora
Veterinarskog fakulteta Manojla
Lapčevića, rekla je da se pudlicama u
zemlji ne može pružiti odgovarajući
tretman. I dodala da je ona obezbedila
avion i da se jedino čeka novac. Sajtić
je odgovorio da mu je žao što ne može
da ispuni njen zahtev, jer u kasi trenutno
nema deviza. Ona je potpuno prazna. Na
ove Sajtićeve reči Jovanka je ljutito
rekla:
- Zapamtićete vi Jovanku! - i zalupila
slušalicu.
Sutradan je Sajtiću iz Kabineta stigla
poruka da više ne dolazi na posao. Sve
Sajtićeve lične stvari iz službenih
prostorija posle nekoliko časova
dostavljene su njegovoj kući.
Jednog dana u junu 1976. godine
ispred vile na Brionima bio je parkiran
kabriolet i svi smo čekali na izlazak
predsednika Tita i Jovanke. Kad su oni
naišli pratnja ih je pozdravila na
uobičajeni način. Tito je pošao prema
zadnjim levim vratima kola, koja mu je
otvorio vozač pukovnik Marko Agbaba.
General Marko Rapo, Titov ađutant,
pokušao je da Jovanki otvori zadnja
desna vrata, ali ga je ona u tome
sprečila. Arogantno je rekla:
- Ostavite ta vrata, generale! Gadi mi
se samo kad vas vidim, a ne još i da mi
otvarate vrata. Kako vas nije sramota da
se ovde pojavljujete kada vam je
nekoliko puta poručeno da ne želim da
vas vidim. Gde vam je generalska čast?
Da li ste se ikada pogledali u ogledalu?
Da li ste svesni kako izgledate? Vi ste
jedan debeli, masni, prljavi generalčić
sa ptičjim mozgom. Treba li batinama da
vas najurimo iz službe, jer za vas reči
ništa ne znače. Poslednji put vam kažem
- gubite se i da vas moje oči više ne
vide!
General Rapo je bio preneražen.
Stajao je u stavu mirno, kao ukopan. Bio
je bled u licu, a usne su mu poplavele.
Beznadežnim pogledom gledao je prema
predsedniku i svom vrhovnom
komandantu. Okrenut leđima, Tito je čas
gledao u nebo, a čas na drugu stranu. Svi
mi ostali oborili smo oči ka zemlji i
samo povremeno bacali pogled na ono
što se događalo pred nama. Na kraju,
general Rapo je skupio toliko hrabrosti
da kaže:
- Drugarice Jovanka, ja izvršavam
naređenja vrhovnog komandanta, a od
njega takvu naredbu nisam dobio.
- Nisi ti sposoban da izvršavaš ničija
naređenja! - rekla je Jovanka. Ušla je u
kola i zalupila vrata. Tito je već bio u
automobilu. Rapo je seo do vozača i
krenuli su.
Posle ove epizode general pukovnik
Marko Rapo nikada se više nije pojavio
u Titovoj i Jovankinoj blizini. Bio je
smenjen sa dužnosti predsednikovog
ađutanta. Uskoro je otišao u penziju.
Kratko vreme posle penzionisanja dobio
je težak infarkt srca a zatim infarkt
mozga. Život je završio u dubokoj komi.
Posledice dugotrajnih i čestih stresova
obično su fatalne.
 ORDONANSI U STAVU MIRNO

POSEBNO loš odnos Jovanka je imala

prema ordonansima, koji su bili njeni
drugovi i prijatelji u vreme kad je ona
došla da radi u rezidenciji. Ti ljudi su
joj pomagali da savlada osnovna pravila
dvorske etikecije, pomagali joj u učenju
i drugim životnim potrebama.
Umesto poštovanja i zahvalnosti prema
njima, ona ih je posebno maltretirala i
ponižavala. Kad bi ih nekim povodom
pozivala, morali su trčećim korakom da
dolaze i stoje pred njom u stavu mirno.
Ponekad je znala da ih u tom položaju
drži i po pola časa. Kada bi neko od
njih, zbog statičkog zamora, pokušao
malo da se opusti, opominjala ga je
oštrim tonom da naređenja još nisu
iscrpljena i da se ista moraju saslušati u
stavu mirno.
 Kako se ona nad ovim ljudima
iživljavala i koliko je u tome svemu bilo
sadizma i mizantropije, najbolje
pokazuje primer ordonansa pukovnika
Koste Jeličića. Kad je Jeličić čuo da će
Tito obići neke krajeve u Lici i da će se
oko jedan čas zadržati u njegovom
rodnom selu, smatrao je da nema
idealnije prilike da se pred svojim
zemljacima pokaže kao Titov ordonans i
ličnost od ugleda. Pošto u vreme
predviđeno za taj put nije bio u smeni,
tražio je od svoga kolege da se zamene,
na šta je ovaj pristao.
Kako se kolona približavala
Jeličićevom selu, on je bio sve
uzbuđeniji. U mislima je već video
svoje seljake sa pogledima više uprtim u
njega nego u Tita. Kad su došli u
Kostino selo, Tito i Jovanka su izašli iz
kola. Suvladarka se obratila ordonansu
rečima:
 - Druže Kosta, vi ostanite sa
pudlicama i pazite na njih. Molim vas,
nastojte da se pudlice što više izjure, jer
im dug put smeta.
Kad je Tito izašao iz automobila i
pošao prema svečanoj tribini, sve oči su
bile uprte u njega i Jovanku, tako da
pukovnika Jeličića niko nije ni primetio.
Za vreme održavanja ceremonije, on je
sa pudlicama bio skriven iza jednog
žbuna. Kad su se Tito i Jovanka vratili
do kola, Jeličić je morao da se pojavi sa
pudlicama. Jednu po jednu unosio je u
automobil. Zemljaci su ga ugledali i
povikali:
- Eno našeg Koste! Nosi kučiće!
Daleko je dogurao!
Jeličić je uneo pudlice u Titova kola.
Glava mu se raspadala. Mislio je da mu
je pritisak preko trista. I opsovao je
onako po lički:
- Jebo te ćaća, ludi Kosta! Posle četiri
godine ratovanja, ti si doživeo da
Jovanki šetaš i nosiš pudlice!
 GRADITELJ KUĆE CVEĆA

ZA ovakav Jovankin odnos i ponašanje

postoji nekoliko objašnjenja. Pre svega
kriva je neograničena vlast koju je
posedovala. Za Jovankine postupke
umnogome je kriv i sam Tito. On je
tražio od osoblja ne samo da cene i
poštuju njegovu suprugu, nego i da njena
naređenja izvršavaju bez pogovora. Na
taj način on je želeo da Jovanki pribavi
autoritet koji ona nije mogla da ima na
osnovu svojih sposobnosti i karakternih
osobina.
A mnoge njene karakterne osobine bile
su sa negativnim predznakom - sujeta,
vlastoljublje, odsustvo nekih važnih
moralnih vrlina (humanost, prijateljstvo,
istinoljubivost i pravičnost).
Tvrdoglavost, inat i sadizam kod
Jovanke su bili posebno istaknuti.
Nedostatak roditeljske ljubavi i brige
(rano je ostala bez majke), oskudno
obrazovanje u detinjstvu i ranoj
mladosti, a nepotpuno u zrelom dobu
(večernja gimnazija) imali su velikog
uticaja na socijalizaciju njene ličnost i
razvoj njenih vrlina. Stari Grci su s
pravom govorili da se čovek ne rađa
dobar, on se uči da bude dobar.
Jovanka je smatrala da ima veliki
smisao za arhitekturu, koja joj je bila
hobi. Zbog toga je zahtevala da se kod
planiranja i izgradnje novih objekata
obavezno konsultuje sa njom. Po njenim
zamislima, u Užičkoj 15 srušena je
postojeća vila i na njenom mestu
podignuta rezidencija. Ono na čemu je
Jovanka posebno insistirala kod
izgradnje rezidencije bilo je da pomoćne
prostorije (kuhinjski blok, magacin i
kancelarije) budu strogo odvojene od
kuće. Ona je to rešila na taj način što je
sve te prostorije stavila pod zemlju
(ispod i pored kuće). Od pomoćnog
ulaza do tih prostorija dolazilo se
podzemnim hodnikom. Na taj način ona
je sprečila mogućnost da se u toku dana
u blizini kuće i u parku sretne sa
zaposlenima u rezidenciji.

Jovanka je učestvovala i u
projektovanju Kuće cveća, koja je
pravljena po ugledu na cvetnu baštu
porodice Čaušesku. Učestvovala je,
zatim, u osmišljavanju i projektovanju
gotovo svih objekata na Brionima koje
su koristili Tito i ona. Ali njen interes za
građevinarstvo nije bio iscrpljen samo
njenom saradnjom na projektu. Ona je
bila i glavni građevinski rukovodilac i
inspektor kod podizanja ovih objekata.
Pod njenim neposrednim nadzorom bila
je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju
objekata kao i glavni izvođač svih ovih
radova Građevinska uprava JNA.
Svojim predlozima i inovacijama, po
rečima izvođača, ona je umnogome
usporavala i poskupljivala radove. U
objekat je morao da bude ugrađen
najkvalitetniji materijal, zbog čega su
nabavke u inostranstvu bile redovna
pojava. Za kašnjenje radova Jovanka je
najčešće optuživala izvođače. Mnoge od
njih ona je lično odstranila sa posla kao
"neznalice, zabušante i lenjivce".
Dešavalo se da su skoro završeni objekti
morali biti srušeni, jer nisu bili onakvi
kakvim ih je Jovanka zamislila.
Na "Jovankinim gradilištima" radilo je
ponekad i više hiljada radnika i
stručnjaka. Nije potrebno naglašavati
koliko su to bili veliki troškovi.
Dovoljno je samo kazati da je general
Gošnjak u više navrata tražio od Tita da
se Maršalat skine sa budžeta Armije, jer
je on odnosio ogromna sredstva i
destabilizovao vojne finansije.
 ZUBI ZA OSMEH

PORED masaže Tito je povremeno

imao i druge fizikalne procedure:
hidroterapiju, elektroterapiju, plivanje i
vežbe u bazenu. Ove procedure su
izvođene za vreme njegovog boravka u
Igalu i Karađorđevu. Vremenom
fizioterapeutkinje Radojka i Darijana
Grbić počele su da brinu i o Titovom
fizičkom izgledu. Iz "Salona lepote" na
Tašmajdanu angažovale su frizera
Milenka Milutinovića koji je svakih 15
dana, a nekad i češće, farbao Titovu
kosu i stavljao mu minival. Pri svakom
Titovom javnom nastupu Milutinović mu
je pravio novu frizuru. Kosu mu je
učvršćivao raznim učvršćivačima. Sjaj
joj je davao odgovarajućim uljima.
Da bi sakrio upadljivo izražene
staračke pege na rukama Tito je, pored
određenih krema i kvarcovanja,
povremeno nosio i rukavice. I pored
lekarske zabrane i ukazivanja na štetnost
Sunčevih zraka na njegovu jače
pigmentovanu kožu i mogućnost pojave
melanoma, on se na to nije obazirao.
Uporno se sunčao jer mu je lep izgled
bio važniji od mnogih nepovoljnih
posledica.
Zubna proteza bila mu je vrlo loše
urađena zbog čega je pri govoru i smehu
često padala tako da je morao da je
podiže prstom. Na predlog doktora
Gojka Ajdukovića ja sam angažovao
profesora Blažu Grkovića koji mu je
uradio novu zubnu protezu. Ona je ne
samo dobro funkcionisala nego je
lepotom urađenih zuba izmenila i
fizionomiju Titovog lica. To je naročito
dolazilo do izražaja pri njegovom
širokom i srdačnom osmehu koji mu je
tako lepo stajao. Ja sam mu rekao ono
što je on nekada kazao Jovanki: "Smejte
se, druže predsedniče, smejte se."
Fizioterapeutkinje su vremenom
počele da se brinuo i o Titovom
odevanju. Prilikom jednog rođendana
poklonile su mu divno belo odelo koje
mu je stajalo kao saliveno. Na njegovu
žalost nosio ga je samo nekoliko časova.
Kako Jovanki nije smeo da otkrije od
koga je odelo dobio, ona je shvatila ko
mu ga je poklonio i u dvorištu
rezidencije istrgla jedan rukav sakoa,
Tito je to odelo odmah skinuo i nikada
ga više nije obukao.
Masaža je za Tita predstavljala kultni
ritual kojeg se on ni po koju cenu
nijednog dana nije hteo da odrekne.
Redovno je ustajao pre pet časova.
Posle sprovođenja jutarnje toalete
(umivanje, brijanje, kupanje) koja je
tajala oko jedan čas, Tito je uzimao
jutarnju terapiju, a zatim odlazio u
prostorije za masažu gde ga je čekala
fizoterapeutkinja. Na masažu je obično
odlazio nervozan, razdražljiv i nestrpljiv
a sa nje se vraćao preporođen -
raspoložen, tolerantan i dobronameran.
Posle masaže primao je injekcije
insulina, a zatim posle pola časa
doručkovao. Masažu niko nije smeo da
prekine uključujući i lekare. U slučaju
velike potrebe komuniciralo se preko
telefona ili se moralo duže vremena
kucati na vrata da bi se dobila dozvola
za ulaz. Posle kucanja pojavila bi se
maserka Darijana. Ona bi Titu prenosila
poruku, a zatim onome na vratima
saopštavala njegov odgovor.
 Kakva ironija sudbine? Umesto sa
zakonitom suprugom i suvladarkom, Tito
je svoje poslednje dane proveo sa
ljubavnicom Darijanom. Njena spavaća
soba nalazila se pored njegove
bolesničke u Kliničkom centru u
Ljubljani. Darijana nije napuštala Tita ni
u vreme kad je on bio na aparatima i
intenzivnoj nezi. Ostala je uz njega dok
je bio u komi. Iako za Darijanin boravak
u Ljubljani, posle definitivnog
pogoršanja Titovog stanja, nije bilo
nikakve potrebe, ona je u bolnici ostala
sve dok je njegovo srce davalo znake
života. U Beograd je došla vozom
zajedno sa Titovim posmrtnim ostacima.

KR A J