Филозофски факултет

Универзитет у Београду

Одељење за етнологију и антропологију

Семинарски рад из предмета:

Национална етнологија/антропологија – Књижевност и друштво

Анализа приче Последње питање

Менторка: Студент:

проф. Гордана Горуновић Богдан Јашовић ЕН16/19

Београд, мај 2021.

 Увод

“It’s like everyone tells a story about themselves

inside their own head. Always. All the time. That story makes you
what you are. We build ourselves out of that story.”(Rothfuss 2008)

У овом раду ћу представити кратку причу Исака Асимова под насловом Последње
питање. Асимов је амерички биохемичар и писац научне фантастике руског порекла који
јe познат по својим трилогијама „Царство“(1950-52) и „Задужбина“(1951), као и збирки
прича која је доживела филмску адаптацију „Ја, робот“ (1950). Исак Асимов је 1942.
причи Коло-наоколо представио Три закона роботике. 1

У првом делу рада, покушаћу да представим жанр научне фантастике и укажем на

његове карактеристике. Даље, представићу саму причу и анализирати наративне форме
које сам уочио. Напослетку, направићу паралелу између научне фантастике и етнографије.

„Последње питање“ је први пут објављено 1956. године у часопису Science Fiction
Quoterly,2 а касније се прича нашла у неколико Асимовљевих антологија. Састоји се од
седам краћих прича које су тематски и логички повезане, али не и темпорално. Временски
размак између сваке приче је по неколико милиона/милијарди година, углавном без јасних
референци колико је времена прошло од претходне приче. Примерак текста који имам код
себе у ПДФ формату, садржи и кратки предговор који је највероватније написан тек у
каснијим издањима.

1
https://www.britannica.com/biography/Isaac-Asimov
2
http://www.isfdb.org/cgi-bin/title.cgi?41230
 Научна фантастика као жанр

Љиљана Гавриловић настанак термина sience fiction везује за двадесете године

двадесетог века. Целу прву половину прошлог века окарактерисала је потреба за
систематизовањем и уређивањем света која се прво јавила у природним наукама, а касније
прелила у друштвено хуманистичке дисциплине. Књижевна теорија покушава, по овом
моделу да књижевна дела сврстава у жанрове. Иако као жанр научна фантастика постоји
од прве половине двадесетог века, романи и новеле које бисмо данас окарактерисали као
SF (међународно признат акроним), постојали су и у деветнаестом веку, само нису били
издвајани као засебна катеогрија. (Gavrilović 2008, 5)

Један од пресудних фактора за настанак овог жанра можемо наћи у Индустријској

револуцији која је показала да научна открића и те како могу наћи своју примену у
свакодневном свету. Наука постаје главни инструмент за разумевање света, законости и
односа који у њему постоје и тако замењује религију и мит који су до тада обављали ту
функцију. (Gavrilović 1986, 1) Једна од главних особина научне фантастике јесте
постављање човека у алтернативни свет у коме владају закони науке која постоји у
„реалном“ свету, која је обогаћена технологијама тог, најчешће будућег, алтернативног
света. У том алтернативном свету или чак универзуму, због присуства одређених
технолошких услова, људи живе једним другачијим животом од оног нама познатог. Ти
животни услови постају кључ бављења научном фантастиком: не технологија која постоји
у измењеном, алтернативном свету, већ последице те технологије на социјалне услове у
којима је човек смештен. (Gavrilović 1986, 2)

Кратак приказ

„Последње питање“ је кратка прича сачињена од седам мањих, засебних целина.

Покретачки мотив је постојање Мултивака – суперкомпјутера са вештачком
интелигенцијом који је у служби човечанства и функционише по Асимовљевим Законима
роботике: 1) Робот не сме да повреди људско биће, нити својим неделањем доведе до
повређивања људског бића; 2) Робот мора да изврши наредбу људског бића, осим када је
то у сукобу са првим законом; 3) Робот мора да заштити сопствено постојање све док то
није у сукобу са првим или другим законом. 2061. године Мултивак долази до решења за
ефикасно прикупљање, складиштење и употребу енергије сунца на нивоу целе планете и
тако омогућава експедиције на друге планете. Тада се кристалише и прво последње
питање у причи: да ли ће енергија сунца обезбеђивати потребе за енергијом заувек?
Питање вечности затим долази у сукоб са појмом ентропије – процесом који
једнолинијски води свет у изумирање. Иако би се то хипотетички десило за трилион
година, јунаци прве приче Александар Адел и Бертам Лупов Мултиваку постављају
питање да ли је могуће обрнути процес ентропије и добијају следећи одговор:
НЕДОВОЉНО ПОДАТАКА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.

У наредние четири приче поставља се исто питање. Мултивак се сам константно

унапређује, ажурира и надограђује, његово име се кроз приче мења али одговор на
последње питање – питање ентропије остаје исто: НЕДОВОЉНО ПОДАТАКА ЗА
СМИСЛЕН ОДГОВОР. Човечанство осваја нове планете а затим и галаксије. Мултивак
налази решење за бесмртност те број људи у свемиру експоненцијално расте. Мултивак
прелази у хиперпростор (hyperspace), поред тога што може да одговори на скоро свако
питање, он прорачунава путање и трајекторије за путовање по свемиру и освајање планета
и звезда које служе као батерије човечанства. У четвртој причи тела људи су сигурна на
планетама, док њихови умови слободно лутају свемиром, а у петој не постоје људи, већ
само Човек – умови свих људи спојени у једну свест. У шестој причи, свемир умире,
звезде се гасе, па тако и читаво човечанство, а Мултивак остаје сам у хиперпростору са
обећањем да ће покушати да нађе начин да преокрене процес ентропије. У последњој,
седмој причи Мултивак долази до решења за последње питање али нема човека коме би
рекао одговор, те се одлучује да демонстрира. Након неодређено дугог временског
периода прирема и довођења програма у ред он изговара:

„НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ!“ И реченица којом Асимов завршава причу је:

„И би светлост“
 Анализа

Свака од седам целина Последњег питања функционише као засебан наратив,

временски размаци између њих су непојмљиво велики: од неколико милиона до неколико
милијарди година, међутим, они су тако повезани да стварају осећај каузалности,
међусобну повезаност и узрочност. Осећај каузалности у неком наративу стварамо сами
јер верујемо да постоји узрочно последична веза између догађаја који су поређани један
иза другога. (Abot 2009, 79)

Крај приче, односно одговор на последње питање, приликом првог читања ме је

потпуно изненадио. Појавом светлости на крају, појављује се и један велики наратив
(велика прича). Портер Абот велике приче дефинише као оне које се изнова и изнова
препричавају, понекад мењају свој изглед и облик, али одговарају на највеће вредности,
страхове и жеље неког друштва. Неке од честих великих прича јесу оне са мотивима
потреаге или освете, митови о настанку и устројству света, приче о смрти и животу након
ње. Када се нека велика прича јави у наративу, он нам делује истинитије и релевантије јер
звучи познато и природно, самим тим та прича има велики утицај на нас и наш живот.
(Abot 2009, 86-87) Последње питање у себи садржи библијску причу о постању, која је
уведена са само две последње реченице. Ефектност оваквог краја је невероватно јака и
отвара већи простор за размишљање него све претходне приче заједно. Овај наратив даје
једну сасвим нову димензију библијског постања: да ли је могуће да је Творац заправо
суперкомпјутер из неке незамисливо далеке прошлости? Сматрам да кроз ову причу
религијско (хришћанско) схватање настанка света и научно – теорија великог праска
међусобно не косе једно друго, већ да се допуњују. Интересантно је и то што Последње
питање има седам целина (бог је створио свет за седам дана) те велика прича о постању
још више добија на значају.
 Опис друштва у научној фантастици као етнографија

Етнографски текстови припадају врсти научних текстова јер су производ научног

приступа свету, научних теорија и методологије. Развојем антропологије и критикама које
редовно редефинишу њен научни метод доводи се у питање позиција антрополога као
субјекта који на објективан, истинит начин, сазнаје истину о некој култури. Данас се зна
да је то немогуће и да приликом доласка на терен, научник посматра свтарност кроз
сопствену призму знања, ставова и идеологија, тако да можемо да кажемо да се
етнографски текст категорише као creative nonfiction, стварност посматрана од стране
антрополога. Разлика између путописца и антрополога се онда огледа у образовању за
посматрање стварности. (Gavrilović 2008, 23-24)

Из претходног пасуса може да се наслути сличност приказивања културе од стране

антрополога и културе представљене у некој научно фантастичној причи. SF писци често
користе етнографски формат описа како би ближе објаснили „друге“ који су у овом
случају ванземаљци, марсовци или роботи, што код публике ствара осећај доживљене
културе, па самим тим и реалне. Научна фантастика такође уводи и мотиве из
антропологије раног двадесетог века: представе о расама, однос колонијализатора и
колонијализованих, митови и фолклорне приче које служе за конструкцију универзума.
(Gavrilović 2008, 26)

Последње питање говори о неколико потенцијалних будућности, од којих је свака

удаљенија од претходне и технолошки напреднија. Путовање кроз свемир и хипер
простор, бесмртност, замрзнуто физичко тело и слободан дух који лута, човечанство које
осваја свемир, човечанство које се сједињује у једну свест, неке су од представа онога
„шта нас очекује“. Ако посматрамо ове описе као етнографске, то не би била етнографија
будућности, већ садашњег тренутка. У Асимовом свемиру нема црних рупа јер је тај
термин настао неколико година након ове приче. Он у будућности предвиђа бесмртност
људи, односно одговара на страх од смрти који одувек постоји. Представља ону науку
коју познаје и покушава да њом објасни живот. Поред тога он, као и други аутори научне
фантастике, утиче на промене у савременом свету – свесно или несвесно: „зато што сам
писао научну фантастику, и само зато што сам писао научну фантастику, отпочео сам, и
сам несвестан тога, један ланац догађаја који сада мења лице света“ изјавио је Асимов,
причајући о томе како је свет изгледао када је објавио своју прву причу о роботима (када
робота још увек није ни било). (Gavrilović 2008, 27)

Закључак

У раду сам представио жанр научне фантастике и његове карактеристике. Након

кратког приказа кратке приче Исака Асимова Последње питање, покушао сам да је
поставим у контекст велике приче. Велике приче су оне које се стално препричавају у
најразличитијим облицима а одговарају на основна питања, страхове и жеље неког
друштва. Кроз Последње питање провлачи се библијска прича о постању. На крају сам
указао на везу између етнографског текста и научне фантастике. Научну фантастику не
треба читати као причу о потенцијалној будућности, већ такав текст треба да даје одговоре
о друштву у коме настаје.
 Литература и извори:

Gavrilović, Ljiljana. 2008. Čitanje naučne fantastike i (kao) etnografije, i obrnuto, Antropologija
6, no. 6. 19-33.

Gavrilović, Ljiljana, 1986. Naučna fantastika mitologija tehnološkog društva, Etnološke sveske
(Stara serija: 1978-1999) 7. no. 7 (1986). 58-63.

Porter, Abot, H. 2009. Uvod u teoriju proze, Beograd: Službeni glasnik

Rothfuss, Patrick. 2008. The name of the wind, New York City, DAW Books

Link za PDF Asimov Isaac, The last question

https://templatetraining.princeton.edu/sites/training/files/the_last_question_-_issac_asimov.pdf

Sajt Britannica (pristupljeno 25. maja 2021.): https://www.britannica.com/biography/Isaac-

Asimov

Sajt The Internet Speculative Fiction Database (pristupljeno 25. maja 2021.):
http://www.isfdb.org/cgi-bin/title.cgi?41230