Professional Documents
Culture Documents
СРПСКО ПРОЛЕЋЕ И КРСТАШКИ РАТОВИ Финал
СРПСКО ПРОЛЕЋЕ И КРСТАШКИ РАТОВИ Финал
СРБИ И COVID-19
У двогодишњој ковид кризи, друштвено, социолошко и психолошко
понашање српског народа и осталих грађана који живе у Србији имало је
више фаза. Првих недеља пажљиво смо слушали шта нам Кризни штаб
саветује и наређује, мислили смо да знају шта раде, слушали смо их
беспоговорно. Али, како су пролазили месеци, почели смо да примећујемо
да се Кисић-Тепавчевић више бринула о свом стајлингу током медијских
наступа, да маска, блезјер и рукавице (док су биле обавезне) буду у истом
тону, него што је имала јасну представу шта треба радити у ванредним
околностима; константно смо добијали опречне информације од тадашњих
чланова Кризног штаба: како треба да перемо руке (стварно, нисам знао), да
носимо и рукавице и маске, а после само маске, како обавезно треба да
газимо по неким сунђерима на улазним вратима па после да не треба,
прскали су улице хемијским средствима па су престали, забранили су нам
одласке у цркву, али су дозволили републичке изборе, уводили су
полицијски час који је трајао три дана па су га укинули, стигао је спас и крај
ковид пандемије преко прве, друге, треће, па и четврте вакцине, али се
испоставило да нису биле функционалне како су нам говорили... Како је
време пролазило, појавила се прво сумња, а затим и тврђења, прво тиха па
све гласнија, да се над људима спроводи квазимедицински експеримент (ако
је борба против ковида била медицински и научно утемељена, зашто су сви
доктори који су мислили другачије били медијски линчовани или
сатанизовани?!), експеримент који је само прикривао увођење новог облика
тоталитаризма у коме су нам укидана основна људска права на кретање, на
рад, на школовање, на здравствену негу... Руку на срце, све ово се дешавало
у читавом свету, ретко која земља није пропагирала ковид мере и
вакцинацију. Подсетићу наше русофиле, који у овоме што сам написао
сигурно виде још једну заверу Запада, да не треба да забораве да се и Путин
вакцинисао исто као и Трамп.
Било како било, двогодишња ковид криза је прошла (мада нам је
недоктор Бил Гејтс најавио нови талас за ову јесен, али надам се да ће Били
одустати због других проблема). У те две године, званични подаци Завода за
статистику Републике Србије су застрашујући: 56.334 људи је више умрло
него претходних година (једногодишњи негативан биланс рођени/умрли у
Србији у периоду 2011–2019. просечно износи 36.633, док је у 2020. износио
55.158, а и у 2021. години – 74.442; да додам, у првој половини 2022. године
има нас 32.000 мање). Неко (читај ковид-ваксери) ће рећи да је то последица
пандемије, други (читај ковид-антиваксери) ће рећи да је то последица
нелечења људи са хроничним болестима и светска завера... Не знам ко је у
праву, можда и једни и други, али овом јаду свакако можемо да придодамо
и двогодишње систематско ширење страха и панике у народу, чије
последице по ментално здравље ћемо тек осетити.
Увидевши да се лекари слабо сналазе и да немају заједнички став када
је у питању метод лечења од новог вируса, Вучић је дозволио да се у
медијима шире оба наратива (представнике обе „школе“, и Предрага Кона, и
Бранимира Несторовића, наградио је орденом), а он лично се заштитио и
бранио изградњом ковид-болница и куповином, по његовим речима,
бројних респиратора по непознатим ценама од државног кеша „из црних
фондова“.
Можда је у тим тмурним ковид временима Александар Вучић
политички вешто пливао и безболно прошао када је његова популарност у
питању (победа у првом кругу председничких избора 2022. године говори
томе у прилог), али оно што је ковид у тако шизофреној политици оставио
иза себе у Срба јесте подозрење у државно и било које друго, свакако и у
медицинско, руководство. Из тога је проистекло, често врло опасно, али у
оваквим околностима разумљиво ослањање грађана на себе и своје
интуитивне закључке. А општи закључак је следећи: главни кривац ове ковид
несреће која је снашла цео свет је америчка дубока држава. Ради се о
планираној пандемији са вештачким вирусом која је имала за циљ, с једне
стране, свргавање Доналда Трампа, с друге, једну степеницу ближе смањења
читаве људске популације до „златне милијарде“, коју спроводе однарођене
мрачне економске и политичке елите Запада, и додатно богаћење власника
великих корпорација, с треће стране. Случај (невакцинисаног) Новака
Ђоковића у (злој западној) Аустралији само је цементирао ове ставове и
бацио у корпу за смеће државни план о вакцинацији великог броја људи у
Србији.
Намерно сам раније навео и Путина, и Трампа, јер су ковид мере и
вакцинација спровођене, како и у за нас мрском Западу, тако и у вољеној
Русији. Та чињеница, међутим, не допире да „свезнајућих“ Срба, чији је
одговор отприлике овакав: „Путин није знао шта му Американци спремају у
биохемијским лабораторијама у Украјини, зато је морао да предузима ковид
мере. И наравно, Путин се није вакцинисао, није луд, само је фолирао.“ Када
неког волиш, имаш оправдања за све његове поступке.
СРБИ И ПУТИН – ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД
У медијима, и светским и нашим, опасност од ковида је нестала 24.
фебруара 2022, са војном интервенцијом Руске Федерације у Украјини. За
једне варварским чином, за друге одбрамбеном и нужном војном
интервенцијом, ипак се мора признати да је Владимир Владимирович Путин
свет решио медијске ковидоманије истичући себе и своје поступке за нову
тему спорења у читавом свету.
У тим првим пролећним месецима, после дводеценијске зиме, што због
„најзначајнијег доктора“ који нас је решио ковид хистерије, др Путина, што
због осећања понижених и увређених које нам је наметао Запад, у нас Срба
се догодило ментално пролеће. Тридесет година српски народ је од
политичког Запада трпео злодела и притиске: и војне, и државне, и
социјалне, и привредне, и моралне... Преживели смо и ратове, и санкције, и
хиперинфлацију, и бомбардовање, и распродају државе, и отимање Косова и
Метохије, и притиске на Републику Српску, приде добило смо властодршце
који су више служили политичком Западу него своме народу... Малобројни су
се борили колико су могли, већина је трпела и ћутала, неки су се продали...
Понашање „ћути и трпи“ (и чекај прави тренутак) није ново у српској
историји, ваљда је оно последица, а можемо га назвати и народним
искуством које је, нажалост, стицано у вековима ропства и окупације под
Турцима, Аустроугарима и иним освајачима. Али када се јавио „руски
баћушка“ и када се из вишедеценијског зимског сна пробудио руски медвед,
у Србима се појавила – нада! Нада, која умире последња, пројавила се и код
оних Срба код којих је била замрла. Нада, која је у Срба пробудила погажена
и успавана осећања и мисли: нада да се завршава окупација и понижавање
Срба; нада да се, сада равноправни, погледамо у очи са свима који нас
деценијама уједају и черупају; нада да можемо да будемо своји на своме;
нада да ни ми Срби нисмо више сами; нада да долази „наше време“, нада да
долази слобода...
Срби су мали народ велике историје и културе. Слободарска и
државотворна свест, која је свакако најзначајнија идентитетска одредница
српског народа, одржавала је овај народ и у најбољим, и у најгорим
тренуцима, и у периодима процвата српске државе и културе, али и у
периодима ропства и окупације, док се ћутало, трпело, чекало и надало.
Нада није рационална категорија. Помешана са слободарским импулсом,
нада најчешће зна да буде заносна, самим тим и опасна: покаткад за оног
који се нада, а покаткад, ако се стрпљиво дочека право време, врло разорна
за непријатеља. Историја српских устанака, и оних успелих, али и оних у крви
угушених, довољан су доказ ове тврдње.
После погубног комунистичког искуства, после распада СССР-а 1991.
године и великог степена националне и државне дезинтеграције, Русија је
почела своју обнову са доласком Владимира Путина на власт. Од 2007.
године и сада већ легендарног Минхенског говора руског председника, у
коме је очитао буквицу западним лидерима, Срби на Русију и Путина гледају
као на великог брата који је био болестан, а сада оздрављује и враћа снагу
(као Марко Краљевић који је девет година у тамници зачамао, па су га
ослободили да се бори против Мусе Кесeџије). За разлику од свих наших
властодржаца од 2000. па наовамо, који су се, некада мање, а некада више
прикривено, али свакако константно повијали и спроводили у дело захтеве
политичког Запада, од предаје Милошевића, Караџића, Младића, других
официра и политичара Хашком трибуналу, преко продаје привредних и
природних ресурса странцима, до предаје државних и управљачких права и у
Републици Српској, и на Косову и Метохији, Путин је постепено враћао снагу
Русији и спроводио суверенистичку политику.
Свакако, Срби су приметили и заштиту Русије, посебно од 2007, коју
добијамо у Савету безбедности УН, и када је британска резолуција у питању,
којом је политички Запад покушао да стави геноцидни жиг на цео српски
народ, али и када је заштита Републике Српске и Косова и Метохије у питању.
Заборављамо, или се трудимо да заборавимо, или покушавамо да нађемо
оправдања за оне догађаје када се руска политика није поклапала са
српском. Зрелије, рационалније, исправније и паметније би било да схватимо
да се без обзира на братску повезаност двају народа, од којих је један
велики, а други мали, дешава да се обострани интереси не поклапају, али да
смо и после тога савезници. Срби, међутим, оправдања за нека руска
чињења или нечињења проналазе у породично-емотивном наративу: „Нису
могли да помогну ни себи, па како ће нама“, „Мани ме пијаног Јељцина и
Черномирдина који је био западни човек, сада је друго време“, „Није Путин
знао шта Дерипаска ради у Црној Гори“... Као што рекох, када неког волиш,
налазиш оправдања за све његове поступке.
Да останемо за трен у том емотивном, сада епско-херојском дискурсу.
„Земан дошо, ваља војевати“, или „Прилика је, царе, од мејдана“, како рече
Марко Краљевић када је повратио снагу за бој са великим турским
мегданџијом Мусом, јер је стиском песнице исцедио довољно воде из суве
дреновине. Путин је недавно изјавио: „Улице Лењинграда су ме научиле да
ако је туча неизбежна, онда морате први да ударите.“ И тако, 24. фебруара
2022. године, отпочела је, како Руси воле да кажу, специјална војна
операција, или варварска ратна инвазија, како Запад диктира пропагандни
дискурс.
СРПСКО ПРОЛЕЋЕ
Без обзира на то како називамо тај догађај, у српским мозговима и
срцима десила се – експлозија! У српском народу прорадили су дубоки
архетипи: и Свети Сава и Сергије Радоњешки, и Косовска и Куликовска битка,
и кнез Лазар и Александар Невски, и Карађорђе и Сава Владиславић, и Први
и Други светски рат, и сукоб цивилизација Дугина и Хантингтона, и
вишевековна западна империјална политика ширења на Исток, и масонско-
ватикански план сатирања православних Словена, и борба сатане и Бога...
И све је ово ирационално, и све је ово умногоме тачно.
Први резултати ове менталне метаморфозе стижу у априлу са
резултатима избора на републичком нивоу: резултати СПС-а, које руске
обавештајне структуре (да ли погрешно или не) перципирају као проруску
странку, као и „патриотске“ листе (ДСС, Двери и Заветници), добијају
изненађујуће много гласова. Велики одзив интелектуалаца који су били
против увођења санкција Русији, као и масовна окупљања на београдским
улицама са истим захтевом, већ озбиљно су показивали да се нешто дешава
у народу, да би све било озваничено и јасно са истраживањима јавног
мњења које је спровео НСПМ са до тада невиђеним резултатима: 82,1%
против увођења санкција Русији, 84,7% против учлањења у ЕУ ако морамо да
се одрекнемо Косова и Метохије, а чак 87,2% против уласка Србије у НАТО.
„Или си суверен или ниси, нема између“, рекао је Путин на једном
међународном форуму. Можда су ове речи, између осталог, упућене и
српском руководству, не знам да ли су и колико оправдане или нису, ипак се
налазимо окружени земљама које су чланице НАТО-а, али оно што знам јесте
да обичном српском народу није било потребе ово да се говори: Срби су и
пре Путинових речи, у ових неколико месеци, посебно док су Руси добро
напредовали у „денацификацији и демилитаризацији Украјине“, доживели
колективну менталну пролећну револуцију и еволуцију суверенистичке,
слободарске и државотворне свести (са свим својим предностима, али и
ризицима).
Преостали мали број НАТО-европејаца у Србији, од опскурних
политичких, преко невладиних, до медијских структура, који су и даље
загледани у ЕУ и САД и заговорници „српског пута на Запад“, пакет који нам
се нуди са политичког Запада (признање Косова, дезинтеграција Републике
Српске, чланство у НАТО-у, признање геноцида у Сребреници,
имплементирање целокупне LGBTQI+ идеологије у законодавни и образовни
програм под плаштом људских права, прихватање колонијалног статуса итд.)
не пропагирају зато што у њега верују, већ превасходно због велике
количине новчаних средстава које добијају од западних центара моћи, и
вештачки направљеног друштвеног статуса и обећања да ће они бити
следећи властодршци.
Снага НАТО-европејаца је пре десет година била веома јака у Србији.
Политички Запад је на разноразне начине успео да дестабилизује за њихове
појмове недовољно кооперативног Бориса Тадића, између осталог и са
друштвеним тензијама које су се појављивале у вези са бескомпромисним
захтевима да се геј-парада организује у Београду. Демонстрације и нереди
2010. на геј-паради, затим барикаде на Косову и Метохији у лето 2011.
године, били су јасан сигнал да се западна агенда не спроводи за њих
прихватљивим темпом. На мајским изборима 2012. године, три сата уочи
затварања изборних јединица у другом кругу председничких избора стигла је
честитка за постигнуту победу Томиславу Николићу од стране Европског
парламента. Убрзо је смењена „жута власт“ и на сцену ступа
„кооперативнији“ наследник: СНС и Александар Вучић, прво као ППВ (први
потпредседник владе премијера и политичког камелеона Ивице Дачића),
касније као премијер, а од 2017, као и од 2022, као председник Србије.