Professional Documents
Culture Documents
Uloga Crkve U Uzdizanju Coveka - Z.Vidovic
Uloga Crkve U Uzdizanju Coveka - Z.Vidovic
Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од
Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у
европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају
управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто је то важно данас
казати? Јер је српску нацију изградила Црква, а не држава и то је једина нација у
Европи коју је само Црква градила, а не држава.
….
Међутим, сада кад је створен тај колективизам марксистичког, или финансијског, или
мафијашког типа, сад се јављају и нове теорије разних психоаналитичара који тврде да човек
постаје човек тек кад се одвоји од колектива и тек онда кад постане индивидуа у себи сама
заснована. То се зове „индивидуација“. То су Фројд, Јунг и други који говоре о колективном
несвесном у коме се чува и, генима преноси, Бог са колена на колено у сваком од нас; рађамо
се са „Богом у генима“, па га онда проналазимо негде у себи, итд. То су магијске теорије
азијског порекла које су „пронашли“ Немци у свом ходочашћу на Исток и сервирали
европској култури. Међутим, ту нема оног основног хришћанског учења у личности.
ТАЈНА ЛИЧНОСТИ
Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки
начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики
песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога
који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)
А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину
човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се
доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју
Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку
човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учни
предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то
празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као
велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који
онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним,
настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да
будемо личност.
Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи
су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом
или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну
личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек
је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које
ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне
индивидуе ка отвореној личности, отовреној Небу и свету и радости.
А то осећање смисла се јавља у човеку само у свести о томе ко је он, шта је он, у
самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Он тада види своју границу и онда
каже – добро, кад сам ја овако немоћан, кад сам цео ја овако смртан, који је смисао мога
постојања? Тада само осећање смисла може да извуче човека из очаја тог сазнања. Смисао је
једини спас од очаја и Христос је открио смисао вере у Бога. Јер иначе постојање Бога нема
смисла. Заиста нема никаквог смисла без Христа. Христос је открио смисао вере у Бога.
Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква
сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да
спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам
ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам
заједнице ни са ким.
Ако се прегоним са својим унуком, да му докажем да сам паметнији од њега, онда је готово,
губи се заједница. Ја морам да га поштујем као личност!
Ми смо имали свештеника (то је био брат од стрица Јована Дучића; звао се протопрезвитер
Љубомир Дучић), и ми се играмо, а кад он наиђе ми устајемо и кажемо – љубимруке. А он,
носио је хаубцилиндер, скида деци хаубцилиндер, не од шале, већ – озбиљно! Он сматра,
као свештеник, да се среће са тајном личности у човековој индивидуи. И хоће да дете
сачува свест о свом достојанству, јер само тако може и да поштује другог. Само тако се
у њему дешава све оно што се назива историја, уметност, вера, љубав, нација, Црква.
ШТА ЈЕ НАЦИЈА?
Од појаве Милошевића ми смо сву наду положили у државу, да нам она гради
заједницу. Тог момента ми смо бачени на милост и немилост светских сила које нигде
нису у стању да граде заједницу, па ни у својој сопственој земљи. И почели су да нас
сатиру. Међутим, то су све биле политичке манифестације, политичко призмеље у коме
учествују и наша садашња влада, која мисли да политичким мерама може да спаси веру,
вољу животну, радост животну, смисао… Никакв закон не може бити донет којим ће бити
описани поступци који ће нас да врате у веру. Ми стварамо државу, а не држава нас: нас
као народ ствара Црква. Нас ствара Црква, а ми стварамо државу. Црква ствара
нацију, а нација државу. Држава мора да буде инструмент у рукама црквеног народа, а
не да народ буде инстурмент у рукама државе.