Какве су биле друштвеноисторијске и културне околности у

Србији почетком XIX века? Који важни историјски догађаји

доводе до буђења националне свести и слободарског духа?
Како се то одражава у књижевности? Које значајне личности
су су подстакле стварање нове књижевности и на који начин?
Које су књижевне теме предромантичарског периода и ко су
најзначајнији писци овог раздобља у српској књижевности?
Када се јавља српски романтизам и колико траје? Која је
најзначајнија година у овом књижевном раздобљу и зашто?
Знате ли да набројите неке од значајних културних установа
које се оснивају у овом периоду? Који књижевни жанрови
доживљавају процват у доба српског романтизма? Наведите
одлике српског романтизма и писце у чијим делима оне долазе
до изражаја.
Одговори:
 Српска књижевност почетком XIX века није ишла у корак са
токовима европске књижевности јер живот Срба под
вишевековном владавином Турака није могао нормално да се
развија. Било је врло мало школа, учених људи и писменост
није могла нормално да се развија.
 Срби су Првим и Другим српским устанком покушали да дођу
до слободе и створе своју државу, што је утицало и на
стварање превратничког и ослободилачког духа блиског
романтичарском доживљају света и његовом заносу. Појачано
национално буђење доводи до ослобађања књижевне
стваралачке енергије нарочито у темама о пропасти моћног
српског царства на Косову и о вери у смисао жртве као темељу
слободе. Наша народна поезија понудила је књижевницима
тога доба своје теме, слику света, језик и стил. Писци овог
предромантичарског периода су Сима Милутиновић Сарајлија,
Никанор Грујић, Јован Хаџић, Петар Петровић Његош, Јован
Суботић. Код ових писаца запажају се разнолики утицаји
страних књижевности што резултира и разноврсним
поетичким токовима (разноврсност стиха, тематска и стилска
разнородност).
 Значајну улогу у уклапању српске књижевности у еволутивне
европске токове одиграли су Доситеј Обрадовић и Вук
Караџић, Доситеј својим просветитељским програмом у којем
се књижевност види и као начин просвећивања народа, а Вук
као реформатор књижевног језика који уводи народни језик у
 књижевност. Вук је прикупљањем народних умотворина
показао непресушну лепоту усмене баштине и тиме отворио
пут новим токовима уметничке књижевности на народном
језику.
 Српски романтизам се јавља у првим деценијама XIX века и
траје до краја седамдесетих година. Најзначајнија дела овог
раздобља настала су 1847. године кад су објављене Песме
Бранка Радићевића, Горски вијенац П. Петровића Његоша, Рат
за српски језик и правопис Ђуре Даничића, као и Вуков превод
Новог завјета.
 У ово време настају и значајне установе српске културе,
просвете и науке: Матица српска, основана у Пешти 1826,
Лицеј у кнежевини Србији (1838) који прераста у Велику
школу (1863), Народна библиотека (1853), Друштво српске
словесности (1842.), Српско народно позориште у Новом Саду
(1861) и Народно позориште у Београду (1868). Поред тога,
оснивају се и нове штампарије које штампају српске књиге,
новине, часописе, календаре.
 Најзначајнија дела српског романтизма припадају поезији.
Посебно место међу песницима заузимају Бранко Радичевић,
П. П. Његош, Ђура Јакшић, Ј. Ј. Змај и Лаза Костић.
 Најзапаженији књижевни жанрови су народна поезија,
уметничка лирика и епска поезија, драма у стиху и у прози,
путописи, дневници и мемоари.
 У књижевности овог раздобља запажају се два упоредна тока,
један који преузима искуства модерене европске књижевности
(Шилер, Гете, Хајне, Пушкин, Иго, Бајрон...), и други који се
заснива на основама народног, усменог стваралаштва.
 Одлике стила овог раздобља у српској књижевности су:
 речи, изрази, језички облици, песничке слике, теме,
средства уметничког изражавања, симболи и врсте
стиха блиске књижевном наслеђу народне поезије
(најизразитије у поезији Бранка Радичевића);
 косовска тематика (у првој половини XIX века) са
посебним акцентом на мотив пропасти државе због
сагрешења владара, а од половине века се велича српско
царство и Душан Силни па повеље, хронике, писма,
историографска дела и историјска драма заузимају
посебно важно место (драма Милош Обилић Јована
Суботића);
 родољубиве, космичке и филозофске теме (Сербијанка
Симе Милутиновића Сарајлије);
 дубока мисаоност подстакнута косовским наслеђем и
слободарским поривом у којој је спојен дух народне
песме са романтичарском осећајношћу (Горски вијенац
П. П. Његоша);
 мешање просветитељских, класицистичких,
сентименталистичких и бидермајерских елемената;
 у идеји о песнику као творцу света, „светској боли”,
темама попут тајновитости ноћи и непознатом искуству
 смрти, идеалној и „мртвој драгој” препознајемо утицај
европских романтичара од друге половине века (Ј. Ј.
Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић
У завршном делу часа са ученицима се обнавља градиво које је
обрађено на часу и утврђује се степен усвојености градива као и
способност ученика да повезује обрађене садржаје.
Најављује се тема следећег часа: Вук Стефановић Караџић као
реформатор језика и правописа и од ученика се захтева да истраже о
Вуковом животу и раду и да прочитају Предговор Српском рјечнику.

Романтизам у српској књижевности

друштвеноисторијске околности: владавина Турака ‒ културна неразвијеност;

предромантизам: ● Први и Други српски устанак (буђење националне свести и
слободарског духа);
● косовска тематика, епска народна поезија;
● Сима Милутиновић Сарајлија, Никанор Грујић, Јован Хаџић,
Петар Петровић Његош, Јован Суботић;
романтизам:

период: ● прва деценија XIX века – седамдесете године XIX века;

1847. година: ● Песме Бранка Радићевића,
● Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића
● Вуков превод Новог завјета
● Горски вијенац П. Петровића Његоша
значајне установе: Матица српска, Велика школа, Народна библиотека,
Друштво српске словесности, Народно позориште...
жанрови: народна поезија, уметничка лирика и епска поезија, драма у стиху и у прози,
путописи, дневници, мемоари
одлике: ● утицај народне књижевности: лексика, песничке слике, теме, врсте стиха
средства уметничког изражавања
● косовска тематика
● родољубиве, космичке и филозофске теме
● утицај европског романтизма: песник као творац света, „светска бол“,
теме: тајновитост ноћи, смрт, идеална и „мртва драга“
представници: П. П. Његош, Б. Радичевић, Ђ. Јакшић. Ј. Ј. Змај, Л. Костић