1.

Definicija I polje rada mentalnog zdravlja

Mentalna higijena je naucna disciplina

Koja koristi doprinose drugih nauka (biologija, psihologija, sociologija,

antropologija).Predstavlja skup nastojanja I mera usmerenih na zastitu I unapredjenje
mentalnog zdravlja.Radna zastiti I unapredjenju mentalnog zdravlja tako da, prevencija
(primarna, sekundardna, tercijalna) predstavlja osnovno polje delatnosti mentalne higijene.

Primarna prevencija ima za cilj da spreci pojavu bolesti.Uspeh primarne prevencije

procenjuje se incidencijom oboleli broj novih slucajeva registrovane u odredjenom
vremenskom period.

Sekundarna prevencija se sastoji u ranom otkrivanju, ranom lecenju oboljenja .Ukupan

uspeh sekundarne prevencije procenjuje se prevalencijom, tj ukupnim brojem bolesnika
koji postoje u odredjenom vremenskom period u odredjenoj populaciji.

Tercijalna prevencija ima za cilj da suzbije I ogranici sekvence bolesti. Efikasnost tercijalne
prevencije procenjuje se invaliditetom bolesnika u datoj populaciji, u odredjenom
vremenskom razmaku.

U tacnost definicije mentalnog zdravlja ne treba ciljati, ali danas zahteva izvesne korekcije.A
te korekcije glase: Mentalna higijena je oduvek bila vise pokret nego nauka.Mentalna
higijena je oduvek vise bila praksa nego teorija.

1908. u SAD-u pojavila se knjiga Kliforda Birsa “Razum koji se vraca” bivseg psihijatrijskog
pacijenta o zivotu u bolnici I uslovima.Zbog tada vodeceg psihologa Adolfa Majera koji je
tumacio ljude ne samo biologijom I genetikom, vec celokupnom zivotnom istorijom i
………………………………………

Znacaj rada Dzeralda Kaplana za razvoj mentalnog zdravlja

Dzerald Kaplan, psihijatar, osnivac takozvane preventivne psihijatrije. Znacaj rada

Dzeralda Kaplana je dvostruki : on je uoblicio teoriju koja je do danas ostala ono pozeljno
teorijsko shodiste za preventivni rad( teorija krize) I svojim prakticinim radom inicirao i
zasnovao osnovne strategije u prakticno preventivnom radu.Tragajuci I za pocetnim
iskustvom Dzeralda Kaplana ne mozemo pobeci …. ……..Iskustvo po zavrsetku Drugog
Svetskog rata u Izraelu on je zapazio da ljudi posle zavrsetka rata pokazuju znake
pasivnosti, adaptacije I depresivnosti, tragajuci za uzrocima toga Kaplan je nasao u nacinu
organizacije svakodnevnog zivota ( smestaj, privatni, kolektivni ) I predlozio je da ljudi sami
po malo pocnu da se brinu o sebi ( hrane , peru ves I drugo)……………………….. mesta
……………………. Zive u manjim barakama, a ne kolektivno. Ovakav njegov rad bio je
znacajan za mentalnu higijenu iz nekoliko razloga :

1. Mesto gde zive predstavlja znacajan faktor etiologije psihickog poremecaja.

2.Da reorganizacijom fizicke i socijalne sredine mnogi poremecaji se mogu ublazitii I
ukloniti. 3.Ukljucivanjezivot u zajednici, aktivno menjati uslove
zivota i treba prikljuciti definiciji te uloge. Mnogi su ga
podrzavalii sledili.

3.Ideja komunalne psihologije I njihov znacaj za razvoj

mentalne higijene
1969.godine pokret komunalne psihologije je te godine je ........ u raspornu.Osnovna ideja da
drustvo u celini predstavlja kako etioloski faktor u nastojanju mentalne bolesti tako i mocno
teorijsko orudje,razlozeno kroz program koji je ponudjen,glasi:

Socijalni faktori su znacajni kako za oblikovanje i ponasanje tako i za njihovo menjanje:

Socijalno orjentisane intervencije,a ne samo invidualne orjentisane,redukcije invidualne

patnje.

Cilj invidualnih intervencija je pojacavanje invidualnih moci i ...........Socijalna pomoc je

mnogo efikasna ako se pruzi samo gde su problemi nastali (porodica,skola i
td.).Profesionalno rpruzanje svoje usluge u vidu konsultacije,edukacije,ali se angazuju i u
aktivnom menjanju sredine,iniciraju i sprovode socijalne reforme:preventivni program koji se
nudi trreba da bude preventivni,krreativni i da ga odlikuju poptrebe clanova jedinice.

U radu je potrebno agazovati i neprofesionalce.Sprecavanje ovog programa po realnosti je

neosporno ....... Osnovne ideje mentalne higijene su ponovo ozivele spojene sa borbom za
komunalno mentalno zdravlje,doziveli su .... renesansu.

4.Sta je dusevna bolest a sta jer dusevno zdravlje (istorijski

pregled)
Namera da se ukratko odgovori na pitanje ”STA JE DUSEVNA BOLEST”,bila bi slicna nameri
da se ukratko pruzi odgovor na pitanje ”STA JE COVEK ILI STA JE ZIVOT?”

Razliciti uglovi posmatranja (bioloski,psiholoski,socijoloski,filozofski) dovelo je do razlicitih

odgovora na ova pitanja.Putevi traganja za odgovorima na slozena pitanja o prirodi dusevne
bolesti (i dusevnog zdravlja) mogu biti razliciti.Mi smo izabrali tri puta pomocu kojih cemo
pokusati da se priblizimo nekim odgovorima.Zaprravo pokusacemo kroz istorijsku prizmu da
osvetlimo promeneu shvatanju dusevne bolesti kroz vekove.

Postoji nekoliko tvrdnji o dusevnoj bolesti koje su se javile tokom istorije,a koja odlikuje
shvatanju prirode dusevne bolestri u odredjenim istrorijskim razdobljima.Te tvrdnje su:
1.)Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu predstavlja opsednutost demonskim,
nerazumljivim i opasnim ......

2.) Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je ustvari bolest tela ili u uzem smislu
bolest mozga :

-Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je ustvari bolest psihickog zivota

-Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je ustvari bolest grupe ili drustva u celini

-Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu ne postoji.

Lecenje ovih ljudi sastoji se od niza ritualnih i magijskih obreda.Srednji vek,je pod plastom
teologije.

...............................................................................................................................

...............................................................

....... istorijskim pregledima razvoja psihijatrije navodi se da je ovakvo shvatanje dusevne

bolesti nastalo u Evropi tokom 19. veka.Medjutim ono je nastalo mnogo ranije.U antickoj
Grckoj u starom Rimu od dusevne bolesti se razmisljalo kao o bolesti tela,cak i u Evropi u
mracnom periodu Muhamedska kultura razvila je shvatanje da cudno ponasanje nekih ljudi
imaju vezu sa bolescu.Ovakvo razmisljanje omogucilo je osnivanje prve duservne bolnice u
Spaniji.Zanimljivo je napomenuti da je na ulazu u psihijatrijskoj bolnici u Veneciji (osnovana
1409 god.) stajao nadpis da se bolnica osniva sa ciljem

”IZDVANJE DUSEVNIH BOLESTI U IME SIGURNOSTI DRUGIH”-Zaceci shvatanja da dusevna

bolest,bolest tela koje srecemo tokom 16-tog,17-tog i 18-tog veka dozivela svoju punu
afirmaciju tokom 19-tog veka.

3.)Prvi je istakao Sigmund Froid i to u vreme kada su organsko-medicinska shvatanja

dusevne bolesti bile neprikosnovene na tlu Evrope.

Zajednicko svim ovim psiholoskim modelima je da se etiologija dusevnih bolesti ne moze

objasniti genetikom i fiziologijom, vec se objasnjenja moraju traziti ili u nesvesnoj
motivaciji,nesvesnim konfliktima,nesvesnoj borbi i da se konflikti savladaju
(psihodinamski),pogresno ucenje (model ucenja),ili nemogucnosti da se osoba na adekvatan
nacin adaptira na fizioloski,bioloski,socijalni stres kome je izlozena (stres model).

4.)Ovakva fomulacija nastala je tokom 20-tog veka.

6.DVA OSNOVNA CILJA MENTALNE HIGIJENE

Dva odnovna cilja mentalne higijene su zastita i unaprerdjenje dusevnog zdravlja.

Sta je dusevna bolest?

Postoji nekoliko tvrdjenja o dusevnoj bolesti koje su se javile tokom istorije:

1.)Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu predstavlja opsednutost demonskom,ne

razumljivom i opasnom silom.

2.)Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je ustvari bolest tela,ili u uzem smislu
bolest mozga.

3.) Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je bolest psihickog zivota.

4.) Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je bolest grupe i drustva u cerlini.

5.) Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu ustvari ne postoji.

Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je opsednutost demonskim,ne razumljivim i

opasnim silama:ovo shvatanje srecemo u srednjem veku ne razumljivo ponasanje ljudi
tumacilo se kao opsednutost mracnim i demonskim silama.A licenje ovih ljudi sastojalo se u
primeni ritualnih i magijskih obreda.Mozamo samo zamisliti koliko osoba koje bi danas bile
smestene u nekoj od psihijatrijskih klinika zavrsilo na lomaci posle neuspesnih isterivanja
djavola iz njihovih tela.

Ono sto se najcesce naziva dusevnom bolescu je ustvari bolest tela,ili u uzem smislu bolest
mozga.Ovakvo shvatanje nastalo je u Evropi tokom 19-tog veka.Prema dusevnim
bolesnicima treba biti pazljiv,ne treba ga odbacivati vec mu treba omoguciti setnje i ugodne
razgovore.Ovakva razmisljanja omogucila su da se u 15-tom veku strvore dusevne bolnice u
Spaniji.Ove bolnice nisu okupile samo dusevno bolesne vec i
siromasne .......................................................................................................................
........................................................................................................................................
........................................
...........,ali su ipak bili okupljeni na jednom mestu i bili podvrgavani prri ritualnom isterivanju
djavola tokom humanizma i renesanse razvilo se shvatanje da dusevna bolest ima veze sa
organskim promenama u telu.Dusevni bolesnik je danima lezao okovan na slami,bio grubo
kaznjavan za ispoljavanje svoje patologije.Smatran je bicem koje se prinudom i nasiljem
treba obuzdati.Krajem 18-tog veka na inicijativu francuskog psihijatra Filipa Panela dusevni
bolesnici su oslobodjeni iz lanaca i okova.Shvatanje dusevne bolesti kao biolosko nastale u
19-tom veku se naziva medicinskim modelom,etiologija dusevnih poremecaja se vezuje za
telo i nasledjuje a lecenje se sprovodi kroz primenu lekova.

Ono sto se naziva dusevnom bolescu je bolest psihickog zivota:

za razliku od medicinskog modela,psiholoski model nije jednostavan.Svim psiholoskim

modelima zajednicko je shvatanje da se etiologija dusevnih bolesti ne moze objasniti ni
genetikom ni fiziologijom,vec se objasnjenja moraju traziti u nesvesnoj motivaciji,nesvesnim
konfliktima i nesvesnoj borbi da se konfliktri savladaju,pogresnom ucenju ili nemogucnost da
se osoba adaptira na fizicki,bioloski ili socijalni stres kome je izlozena.

Ono sto se naziva dusevnom bolescu je bolest grupe i drustva u celini:

u 20-tom veku ludilo preuzima neke crte tuberkuloze,rpredstavu o bolesniku .....

........................................................................................................................................
........

Prema romanicarskom shvatanju .............. svest .

Tuberkuloza je nekad bila ta bolest.Danas se veruje da ludilo moze dovesti do parkosizma

posvetljenja.

Ono sto se naziva dusevnom bolescu ne postoji.

9. Specificnosti zrelog odraslog doba …. Havighorst, Levinson i

Guld
Prvo, hronoloski kriterijumi. Po njima, pod odraslim dobom najcesce se podrazumeva zivotni
period izmedju 21 i 70 god. Zamerke ovakvom, hronoloskom odredjivanju su jasne: pocetak
odraslog doba vezuje se za zavrsetak adolescencije, odnosno formalno sticanje punoletstva.
Medjutim, ovakav cin varira od kulture do kulture. Zbog postojanja velikih individualnih
razlika u fizickom, psiholoskom i socijalnom funkcionisanju ne izgleda narocito uputno
razgranicavati zivotni period odraslog od perioda mladalastva i starosti.
Na raspolaganju su i drugaciji kriterijumi: razvojni zadaci koje je koristio Erikson, ali
konkretnije je ucinio i Havighorst.

Razlikujuci 3 perioda u odraslom dobu, rano odraslo doba, sredovecnost i kasne godine
odraslog doba, on je dao listu razvojnih zadataka koji su karakteristicni za zivotni period
odrasle osobe.

LISTA:

Rano odraslo doba:

-izbor partnera

-ucenje zivota udvoje

-zasnivanje porodice

-odgajanje dece

-vodjenje domacinstva

-zaposljavanje

-prihvatanje gradjanskih odgovornosti

-nalazenje srodne socijalne grupe

Sredovecnost:

-pruzanje pomoci svojoj deci u njihovim adolescenskim godinama da postanu odgovorni i

srecni ljudi

-ostvarivanje socijalnih i gradjanskih obaveza

-izgradjivanje i unapredjivanje karijere

-izgradjivanje hobija

-razvijanje ravnopravih odnosa sa partnerom

-prihvatanje fizioloskih promena koje donosi sredovecnost i prilagodjavanje na njih

-preuzimanje brige o ostarelim roditeljima

Kasne god. odraslog doba

-prilagodjavanje na opadanje fizicke snage

- prilagodjavanje na penzionisanje

- zasnivanje bliskosti sa osobama svog starosnog doba

- usvajanje i prilagodjavanje na nove socijalne uloge

Na raspolaganju sun am i kriterijumi odredjivanja koji se odnose na neke sustinske procese,

a to su procesi individualizacije, samo aktuelizacija, sticanje zrelosti, potpunog funkionisanja i
zdrave licnosti. Sve one vode ka krajnjem cilju, dozivljaju jedinstva, celovitosti, potpunog
funkcionisanja i nemogucnost razvoja u tom pravcu dovodi do nezeljenih posledica.

Za potpunije sagledavanje ovog zivotnog perioda doprinose istrazivanja Danijela Levinsona i

Rodzera Gulda. Osnovno interesovanje Levinsona bilo je usmereno na individualnu
strukturu zivota, odnosno na skrivene oblike ili skrivene nacrte zivota individue u odredjenom
vremenu. Razvoj se odvija kroz serije stabilnih faza i serije prelaznih , tranzitornih faza. U
stabilnim gradi se struktira zivota, a u prelaznim, ona se menja. Po Levinsonu postoje 3
velika tranzitorna perioda: tranzitorni ranog odraslog doba, 17-22 god; tranzitorni period
srednjeg odraslog doba 40-45 godine i tranzitorni period kasnog odraslog doba 60-65 god.
Izmedju ovih tranzitornih faza nalaze se stabilne i tranzitorne faze manjeg obima od kojih
svaka ima svoju specificnu dinamiku i u okviru koje se pripremaju specificni razvojni zadaci.

Ovde ide dijagram sa 46 strane!

U tranzitornom periodu ranog odraslog doba dominiraju 2 procesa: proces separacije,

odvajanja od primarne porodice i process ispitivanja sopstvenih mogucnosti u svetu koji se u
tom periodu zivota otkriva. Postoji 5 karakteristicnih razvojnih zadataka u ovom periodu. To
su: formiranje sna, i odredjivanje njegovog mesta u strukturi zivota, formiranje veze sa
osobom koja ima ulogu mentora, formiranje profesije, formiranje ljubavnih veza i zasnivanje
bliskih prijateljskih veza.

Levinson pod snom podrazumeva viziju zivotnih mogucnosti koja predstavlja osnovu
vitalnosti individue. San se odnosi na ispunjenje neke zivotne uloge. U ovom periodu on
treba da dobije odredjeno mesto u strukturi zivota. Vazno je da se san ne izgubi pred
rastucim zahtevima odraslog doba jer on predstavlja osnovu vitalnosti individue i doprinosi
ocuvanju osecanja smisla zivota. Odrzanju sna doprinosi osona koja ima ulogu mentora, a
kasnije bracni partner.

Odnos mentorstva, ovaj odnos predstavljen je vezom koja postoji izmedju mladog coveka i
osobe koja je nesto starija. Odnos mentora i sticenika je bitan. Mentor je u izvesnom smislu i
ucitelj, predstavlja uzor sticeniku. Njegova uloga je da podrzava sticenikov san, i olaksava
transformacije koje san mora da prodje. Ukoliko se ovaj odnos ne pretvori u odnos
ravnopravnih partnera, moze izazvati kocnicu u daljem razvoju.

Rodzer Guld svoje vidjenje odraslog doba opisuje kao promenu iskustva vremena i
pojavljivanje odrasle svesti. Sto se tice iskustva vremena, Guld opisuje to kao vanvremensku
kapsulu, karakteristicnu za doba detinjastva i rane mladosti. Izmadju 30 i 40e godine javlja
se osecaj velike zurbe i hitnosti. Dominira dozivljaj da se nema onoliko vremena koliko je
covek verovao da ima. Javlja se saznanje o sopstvenoj konacnosti.

Razvoj odrasle svesti Guld opisuje kao put koji void od vezanosti za roditelje i primarnu
porodicu ka odvajanju i nezavisnosti. On se odvija kroz preispitivanja i odbacivanja nekih
pretpostavki na kojima je nas zivot bio zasnovan u ranom detinjstvu. Ukoliko se te
pretpostavke u odredjenom periodu ne odbace, razvoj odrasle svesti biva ometen.

10. Zivotne krize

Kriza oznacava stress, traumu, frustraciju, reaktivno stanje, psihogenu reakciju, tranzitorno
stanje… Mi cemo koristiti termin ZIVOTNA KRIZA pod kojim cemo podrazumevati psihicka
stanja jednostavne ili bogate neuroticne ili psihoticne simptomatologije koja nedvosmisleno
nastaju pod uticajem nekog spoljasnjeg dogadjaja, ogranicenog su trajanja, i javljaju se kod
ljudi koji su, pre pojave krize, funkcionisali kao zdrave osobe. Pored akcidentnih krizama
cemo smatrati i razvojne krize.

11. Razvojne krize

Ucenje o zivotnim krizama potice iz ucenja Erika Eriksona o zivotnim krizama. Razvoj svake
osobe on posmatra kroz stalno prevazilazenje razvojnih, normativnih kriza. On koristi
epigeneticki princip. Ovaj princip, primenjiv na razvoj fetusa u utrobi, Erikson primenjuje na
ljudski razvoj van fetusa. Princip glasi: sve sto se razvija ima svoj osnovni plan i svaki deo
ima nezamenljiv uticaj u odredjenom periodu razvoja. Erikson koristi i princip alternativnosti.
On se odnosi na cinjenicu da razvoj svake sposobnosti mora biti adekvatno uvremenjen. On
istice nekoliko faza, a svaka faza predstavlja kriznu situaciju.

Prva FAZA STICANJA OSNOVNOG POVERENJA je osnova za gradnju identiteta. Erikson

smatra da se ovaj osecaj formira u dobrom odnosu sa majkom. Ako afektivni odnos izostane,
dete tokom prve god stice takva iskustva koja se pod pritiskom sledece faze koja nailazi
formiraju u tzv losa resenja. Losa resenja kasnije dovode do gladi za ljubavlju ili da se osoba
panicno plasi svakog bliskog kontakta. Poruka koju dete iz prve faze treba da ponese jeste:
ja sam nada koju imam i pruzam. Losa resenja su: ja sam ocajanje koje nosim i pruzam.

Druga FAZA STICANJA AUTONOMIJE je vezana za drugu godinu zivota. Zadatak ove faze
je da dete ponese osecanje samopouzdanja moci i ponosa. Roditelji strogim zahtevima
dovode do toga da dete sebe vidi kao neposlusno i lose. Izlaz tada traze u prividnoj
poslusnosti ili u opstem negativizmu ili u preterano razvijenoj savesti. Sva ova resenja su
losa. Jaz izmedju zeleti i treba cesto ostaje i u zrelom dobu. Dete iz nje treba izaci sa
porukom: ja sam slobodna volja koju posedujem, a ne sa, ja sam zarobljenik koji ne moze da
bira.

Treca FAZA STICANJA INICIJATIVE se proteze u predskolskom uzrastu. Dete pokazuje

sve vecu sposobnost da kroz igru i mastu menja realnost. Zadatak ove faze je sticanje
sposobnosti za inicijativu koja predstavlja osnovu za izgradjivanje teznje ka postignucu. Ne
mali broj ljudi, umesto hrabrosti ispoljava strah, stid i otpor prema svemu sto makar i
neznatno skrece sa dobro znanih i utabanih puteva. Umesto osecanja: ja sam ono sto mogu
zamisliti da cu biti, javlja se osecanje: ja sam ono sto jedino umem da budem.

Cetvrta FAZA USVAJANJA ODGOVORNOSTI. Polaskom u skolu menja se detetov odnos

prema roditeljima i prema samom sebi. Poruka koju dete treba da ponese iz ove faze je: ja
sam ono sto sto naucim da ostvarim, a ne: ja sam ono sto mi govore da treba da ostvarim.
Nevest ili nezainteresovan ucitelj ili roditelj nece u ovoj fazi razvijati detetovu samostalnost i
saznanje da se sopstvenim trudom moze doci do rezultata. Prezasticenje deteta moze
dovesti do nesamostalnosti, osecanje nemoci i inferiornosti. Po Eriksonu bojazljive osobe
pripadaju osobama koje su iz ove zivotne faze izasle sa nizom losih resenja.
Peta razvojna faza pripada adolescentskom dobu koje je najburniji krizni period zivota. Svi
problem ii sva losa resenja tada dolaze do izrazaja. Nacin na koji je dete proslo kroz fazu
sticanja osnovnog poverenja, kroz fazu sticanja autonomije, inicijative, kroz fazu skolskog
uzrasta odredice nacine resavanja problema sa kojima se mladi suocavaju u ovom razvojnom
periodu. Na ovom uzrastu, osoba se suocava sa svojim izmenjenim telesnim izgledom,
snaznim seksualnim potrebama, sa izmenjenim stavom okoline. Osnovno osecanje koje treba
poneti je: ja sam ono sto jesam, a ne: ja sam ono sto prizeljkujem da sam.

Sesta je FAZA INTIMNOSTI. U ovom periodu razvija se sposobnost uspostavljanja duboke

intimnosti, prijateljske ili ljubavne sa drugom osobom. Uspesno prevazidjena ova faza donosi
MI SMO ONO STO VOLIMO, a lose JA SAM ONO STO VOLIM. Ovo osecanje dovodi do
izolacije, usamljenosti, straha da se sa drugom osobom uspostavi intimni kontakt.

Sledece dve faze su FAZA REPRODUKCIJE i FAZA INTEGRACIJE. U fazi reprodukcije osoba je
spremna da stvara porodicu i potomke. Ona je u stanju d aim pruzi ljubav i toplinu id a ih
dozivi kao samostalna bica. Neuspeh ili losa resenja u ovoj fazi vode usamljenosti i osecanju
duboke uskracenosti i nezadovoljstva. U fazi integracije sintetisu se sva zivotka iskustva. Ova
faza sluzi kao “ svodjenje zivotnih utisaka”. Zadovoljstvo zivotom se oslikava u recima; ja
sam ono sto od mene ostaje, a losa resenja su: ja sam ono sto je od mene moglo biti.

12. Akcidentne, slucajne krize

To su zivotne krize koje nastaju pod uticajem nekog spoljasnjeg dogadjaja, a oni mogu biti,
dogadjaj pod uticajem iz prirodne sredine – zemljotres, poplava i sl, socijalne
sredine – smrt bliske osobe, gubitak posla, i bioloske sredine – bolest, operacija…

Akcinentne krize su uvek i iskljucivo prouzrokovane nekim slucajnim zivotnim dogadjajem.

Zivotni dogadjaje se definise kao promena u spoljasnjoj realnosti koja angazuje onaj nivo
adaptacionih moci individue koji je van njegove svakodnevne rutine. U ovakvom pristupu
zivotnim dogadjajima u kome se krizogenost svodi na promenu koristi se fizioloski model
stresnih reakcija koji je formulisao HANS SELI. Koristeci ovaj model HOLMS i MASUDA pisu
da krizogeni zivotni dogadjaji bude adaptivne napore ljudskog organizma koji mogu biti
pogresni, dugo da traju ili da se ne javljaju u situaciji niske otpornosti organizma i sve to
stvara mogucnosti za pojavu bolesti.

Samu promenu koja cini srz zivotnog dogadjaja moguce je podeliti s obzirom na oblast zivota
kojoj pripada, da li predstavlja gubitak ili dobitak id a li oznacava ulazak ili izlazak iz
socijalnog polja. Pozeljnost i nepozeljnost dogadjaja su odvojene dimenzije krizogenosti.
Sledeca nezavista i znacajna dimenzija krizogenosti sacinjavaju anticipaciju dogadjaja i
njegova kontrola.
Postoji pozitivna korelacija izmedju zivotnih dogadjaja sa jedne strane i depresivnosti,
anksioznosti i napetosti sa druge, kao i pozitivna korelacija izmedju zivotnih dogadjaja i
pojave shizofrenih epizoda. Preciznija formulacija uticaja zivotnih dogadjaja na pojavu krize
glasi: Dogadjaj ce imati patogeno dejstvo ukoliko se procenjuje kao nepozeljan, ukoliko nije
anticiran i ukoliko je van kontrole osobe koja ga dozivljava.

Zivotni dogadjaj ima mnogo vise uticaja na mentalno zdravlje osoba iz nizih socioekonomskih
slojeva, zatim onih koje zive same i onih koji nisu zadovoljni svojim profesionalnim statusom.

13.Dimenzije zivotnog dogadjaja po ucenju Risa, Smajera,

Holmsa i Rahea
Ris i Smajer isticu tri osnovne dimenzije dogadjaja:dimenziju samog dogadjaja(to je
dimenzija objektivnih karakteristika dogadjaja), dimeziju percepcije dogadjaja(to je dimenzija
subjektivnog dozivljaja dogadjaja) i dimeziju efekta(to je dimenzija posledica koji dogadjaj
moze imati u kontekstu celokupnog zivotnog ciklusa coveka). Svaka od ovih dimenzija nosi u
sebi niz specificnih dimenzija koje je potrebno respektovati u izucavanju zivotnih dogadjaja.

Dimenzije dogadjaja-objektivne karakteristike dogadjaja (usaglasenost sa

godinama,kontekst, trajanje, integracija, verovatnoca, iznenadnost-postupak, redosled,
prevalencija, vreme, reverzibilnost, sekvencijalnost, poreklo dogadjaja, tip dogadjaja.

Dimenzije percepcije-subjektivni dozivljaj dogadjaja (pozeljnost, kontrola, ocekivanost,

familijarnost, duzina ocekivanja, znacenje, dobitak ili gubitak, socijalna pozeljnost,
stresogenost i vreme.

Dimenzije efekta-posledice koje dogadjaj ima u kontekstu celokupnog zivotnog ciklusa

coveka (kontekstualna cistota, pravac u odnosu na zivotni tok, pravac kretanja, oblast, fokus
i snaga.

Holms i Rahe autori kojima najvise dugujemo za razvoj metodologije ispitivanja zivotnih
dogadjaja uzimaju u obzir samo jednu dimenziju zivotnih dogadjaja: stresogenost, odnosno
broj jedinica promene koje odredjeni dogadjaj izaziva. U njihovom istrazivanju lista najcescih
zivotnih dogadjaja rangovanih po stepenu stresogenost izgleda ovako: 1.smrt bracnog
druga, 2.razvod braka, 3. Odvajanje od bracnog druga, 4. Kazna zatvorom, 5. Smrt bliskog
clana porodice, 6. Povreda ili bolest, 7. Sklapanje braka, 8. Dobijanje otkaza na poslu, 9.
Pomirenje sa bracnim drugom, 10. Penzionisanje, 11. Promena zdravlja clana porodice,12.
Trudnoca, 13. Seksualni problemi, 14. Dolazak novog clana porodice, 15. Promena radnog
mesta...
14.Opsti model sukcesivnih faza procesa prilagodjavanja na
zivotni dogadjaj
Opsti model prilagodjavanja na dogadjaj nazvan jos I ciklusom promena,odnosno krizom
podeljen I na nekoliko sukcesivnih faza.Prolazak kroz sukcesivne faze ciklusa,promene se
najcesce predstavljaju kao dva koraka napred,jedan korak nazad.Faza imobilizacije ili soka-
javlja se u sussretu sa iznenadnim ili neocekivanim sokom.Faza reakcije-ushicenja ili
ocajanja-realizuje se obzirom da je rec o prijatnim ili neprijatnim zivotnim
dogadjajima.Emocionalne reakcije su u pravcu Ili ocajanja.Posle ovog perioda nastupa
period minimizacije.Javlja se potreba da se znacenju zivotnog dogadjaja ublaze ostrice koje
dovode do ocajanja ili ushicenja.Na period minimizacije nadovezuje se a cesto ga I prozima
faza sumnje.Posle faze neverice I ushicenja pocinje da se javlja sumnja.(pa postavlja sebi
pitanja>Da li je dobro odabrao?Da li je sposoban da zavrsi studije?Ispod sumnje cesto se
nalaze aneksioznost,depresivnost I ljutnja.Faza napustanja-suocavanje sa buducnoscu
prihvatanjem realnosti I neminovnosti nastalih promena. To moze biti onaj kljucni trenutak
preobrazaja tragedije naseg zivota I tacku rasta.Napustanje zahteva hrabrost.To je
trenutak kada se napusta proslost,a buducnost nije jos dovoljno jasna.Faza testiranja-
javljaju se nove mogucnosti,isprobavaju se alternative.Na planu emocija se javljaju
promene,nadu smenjuju sumnje,bez obzira na to raspolozenje I samopostovanje rastu.U
sledecoj fazi javlja se traganje za smislom-ovu pre svega kognitivnu fazu,ispunjava potreba
da se uci iz sopstvenog iskustva.U ovoj fazi ljudi pokusavaju da shvate sta im se zapravo
dogodilo.Vracaju se u proslosti, ali ne zato da bi nasli pribeziste u bekstvu od sadasnjosti,
vec da bi nasli snagu za buducnost.Poslednja faza je faza integracije.Nova ponasanja I
nove koncepcije o dogadjaju koji se odigrao postaju integralni deo osobe I uklapaju se u
njen zivotni prostor.Zivotni tok moze da bude nastavljen.

15.Mehanizmi preovladavanja(coping)-
Termin povlacenje,prevod od termina coping u izvornom znacenju termin coping koristi se
veoma siroko I odnosi se prakticno na sve ono sto osoba cini u borbi sa teskocom.U nasoj
sredini postoje pokusaji da se coping prevodi sa savladavanje ili suocavanje.Oba ova
termina ne smatramo odgovarajucim,jer savladavanje ukazuje na pozitivan ishod sto coping
ne podrazumeva.A termin suocavnje ne naglasava se dovoljna aktivnost(traganje,napor)
koji coping sadrzi.Mehanizam coping-preovladavanje koristi se u preovladavanju neke krize.

16.Fenomen krize objasnjen kroz teoriju bazicnih potreba I

teoriju bazicni oslonaca licnost
Teoriju bazicnih potreba formulisao je 1963. Kaplan. Ova teorija se zasniva na tri bazicna
pojma: Bazicne potrebe, homeostaza I adaptacija. Pod bazicnim potrebama Kaplan
podrazumeva one potrebe cije je adekvatno zadovoljenje tokom zivota preduslov dusevnog
zdravlja I dobrog funkcionisanja pojedinca. Nemogucnost zadovoljenja nekih od bazicnih
potreba dovodi do kratkotrajnog poremecaja u funkcionisanju (krize)I dugotrajnih
poremecaja (dusevna bolest). Kaplan razlikuje tri grupe bazicnih potreba:
Fizicke(hrana,zastita,senzorna stimulacija),psihosocijalne(stimulisanje kognitivnog a
afektivnog razvoja putem interakcije sa znacajnim osobama iz okoline) I sociokulturne
potrebe (tradicija,obicaji I vrednosti kulture u kojoj pojedinac zivi). Pojmu homeostaze
Kaplan daje znacenje vitalnog principa koji odrzava celovitost I kontinuitet ljudskog
organizma I omogucava efikasno fukcionisanje u stalno promenljivim spoljanjim I
unutrasnjim uslovima zivota.Kaplan je prihvatio Hartmanovu definiciju adaptacije kao
primarnog I reciprocnog odnosa izmedju organizma I sredine. Teoriju bazicnih oslonaca
licnosti dao je Berger I na njoj zasniva teoriju krize.Razvoj pocinje od samog
rodjenja.Postoje 4 bazicna oslonaca:telo I fenomenolosko
polje,pripadanje,smisao(svrha,vera,nada).Kriza je uvek stanje nesklada,spoljasnjih I
unutrasnjih zahteva I trenutne mogucnosti osobe koja na te zahteve odgovaraju. Svaka
nagla promena okolnosti dovodi do poremecaja u sistemu. Moguce je predstaviti da se
promene manjeg oblika lokalizuju u jednom bazicnom osloncu, dok sistem u celini ostaje
relativno intaktan. Medjutim,velike I masivne promene (spoljasnje,unutrasnje ili jedne I
druge) inicirane u jednom bazicnom osloncu, prosiruju se na ceo potporni sistem.

17.Primarna prevencija I psiholoska primarna prevencija

Primarna prevencija ima za cilj da spreci pojavu bolesti.Uspeh mera primarne prevencije
ocenjuje se incidencijom tj. Brojem novih slucajeva koji su registrovani u odredjenom
vremenskom periodu u populaciji gde se mere primarne prevencije sprovode.Prevencija je
zadruzena primena medicinskih, psiholoskih I socijalnih mera koje imaju za cilj da uklone
cinioce stetne po zdravlje coveka, da omoguci da se fizicke I duhovne sposobnosti coveka
razviju na najbolji moguci nacin. Da obezbedi povremenu adekvatnu pomoc u vidu lecenja I
rehabilitacije obicnih clanova drustva.Koncepciju u realizaciji primarne prevencije u oblasti
dusevnog zdravlja opterecuju grupe teskoca:teoriske,metodoloske I eticke.Teoriske
poteskoce predstavljaju skup mera usmerenih na zastitu I unapredjenje dusevnog zdravlja
iz kojih proisticu dva cilja:spreciti nastanak bolesti I omoguciti ljudima da funkcionisu na
bolji I zdraviji nacin.Metodoloske teskoce se odnose na tehnike koje se koriste u
preventivnom radu I na problem procene uspesnosti preventivnog programa.Hobson je
razvio socijalne I interpersonalne preventivne programe.Socijalni su namenjeni promeni
njegovog zivota a u okviru interpersonalnih primena prevencija rada ostavaraju se sa
pojedincima ili grupama.Eticke teskoce su brojne,neke se odnose na personalni identitet
 strucnjaka koji se bavi prevencijom.Primarna psiholoska prevencija- U oblasti ove
prevencije postoje dva pristupa:kognitivisticki I humanisticki.Kognitivisticki-centralno mesto
zauzima koncept stresa I primarno preventivna praksa koja je usmerena na vestine
ovladavanja stresom.Humanisticki prisup je zaokupljen zivotnim krizama I usmeren je na
razvijanje individualnih moci.Ucenje za zivot se odvija putem vestine ovladavanja stresom.

18.Sekundarna i tercijalna prevencija?

Sekundarna prevencija se sastoji u ranom otkrivanju i ranom lečenju obolenja.Uspeh

mera sekundarne prevencije procenjuje se se prevalencijom tj.ukupnim brojem
bolesnika koji postoje u određenom vremenskom period u određenoj populaciji.
Tercijalna prevencija ima za cilj da suzbije i ograniči sekvele bolesti,da ponovo
uspostavi sposobnosti koje su zbog bolesti izgubljene ili da sačuva one koje su
ugrožene.Efikasnost mera tercijalne prevencije procenjuje se invaliditetom
bolesnika u datoj populaciji u određenom vremenskom razdoblju.

19.Terapijska zajednica,socioterapija,okupaciona I
rekreativna terapija
Terapijska zajednica

Zajednica kao metod podrazumijeva osoben pristup tretmanu zavisnika o

psihoaktivnim supstancama (De Leon, 2000.). Tretmanske intervencije su usmerene
tako da utiču na ponašanja ili doprinose podizanju svesti klijenata korišćenjem
zajednice kao glavnog izvora lečenja. Unutar konteksta terapijske zajednice koriste
se intervencije kojim se utiče na promene, oblikovanje ili upravljanje pojedinačnih
ponašanja, osećanja i razmišljanja kako bi se uskladili sa socijalnim normama i
vrednostima zajednice. Zajednica predstavlja metod kojim se utiče na bihevioralnu,
psihološku, kognitivnu i socijalnu promenu među njenim klijentima. Ovaj pristup
zahteva terapijsko okruženje izgrađeno na socijalnim normama i vrednostima
zajednice, hijerarhijsku socijalnu strukturu koja definiše pozicije i uloge, i set
uverenja i filozofija „ispravnog življenja“ unutar čijeg konteksta se dešava proces
promene. U suštini, ono što je potrebno je stvaranje terapijskog okruženja
organizovanog kao porodica i predvođenog hijerarhijom racionalnih autoriteta
(surogat roditeljske figure, stariji itd.).

Iz navedenog možemo zaključiti da terapijska zajednica pojedincu obezbeđuje

okruženje za lečenje kroz svoje osoblje i klijente, svakodnevnu strukturu i socijalnu
hijerarhiju, ali je na svakom klijentu da se lično uključi u aktivnosti zajednice i
terapijske procese. Samopomoć i međusobna pomoć zahtevaju da pojedinac
preuzme inicijativu da razvija svoje lečenje i u isto vreme da doprinosi procesu
promena u drugima.

Organizacija terapijske zajednice je različita od strukture bolnica gde su klijenti

pasivni primaoci tretmana koji obezbeđuju terapeuti. Umesto toga, njena socijalna
organizacija je bazirana na zajednici kao matriksu terapijskih procesa, pomažući
klijentima da pomognu sebi. Postoje tri nivoa na kojima osoblje treba delovati da bi
promovisalo zajednicu kao metodu: (1) nivo zajednice, (2) nivo pojedinog klijenta, i
(3) interni nivo emocija ili osećanja (Woodhams, 2001.). Važan zahtev za osoblje
koje radi u terapijskoj zajednici, osim njihovih kliničkih vještina i znanja, je
sposobnost da budu uzori klijentima. Uzori trebaju konkretno demonstrirati
apstraktne koncepte ponašanja koji se prezentuju kao društveno prihvatljivi.

Uloge osoblja u terapijskoj zajednici zahtevaju istupanje iz tradicionalnih uloga

lekara, psihologa, socijalnog radnika, jer se ove tradicionalne pomagačke uloge često
povezuju sa medicinskim modelom paradigme „terapeut - klijent“ gdje je
profesionalac ekspert, a klijent pasivni primalac ekspertize. Zbog pristupa
samopomoći lečenju i naglasku na paradigmi „zajednica kao metoda“, tradicionalne
uloge profesionalaca koji rade u terapijskoj zajednici se stavljaju u kontekst
transdisciplinarnog modela formiranja osoblja.

Liderstvo u terapijskoj zajednici je zasnovano na racionalnom autoritetu koji je u

skladu sa socijalnim normama i vrednostima terapijske zajednic. Osoblje terapijske
zajednice, kao surogatne roditeljske figure, mora se razumeti kao razumno i snažno,
ali ipak brižno u radu sa klijentima i u izvršavanju poslova zajednice. Kod primjne
moći i autoriteta, oni na umu imaju interese zajednice i brinu se da svaki klijent ima
korist od terapijskog okruženja terapijske zajednice.

Socioterapija

Pod socioterapijom se podrazumeva vrsta tretmana koja je zasnovana na pozitivnim

terapijskim dimenzijama grupe, teoriji komunikacija, interpersonalne psihologije I
drugo.Svi socioterapijski postupci i metode mogu se grupisati u dve grupe: a)
socioterapija u užem smislu gde spadaju grupna terapija, terapijska zajednica,
odnosno terapija sredinom, zatim okupaciona, radna i rekre-ativna terapija. i b)
socioterapija u širem smislu gde uz institucionalnu formu i sam metod rada koji je
primarno socioterapijski spadaju ustanove za parcijalnu, delimičnu hospitalizaciju
dnevne, noćne i vikend bolnice, socioterapijski klubovi, terapija u porodičnoj sredini,
network, odnosno "mrežna" terapija, zaštitne radionice. Izmedju ova dva međusobno
različita socioterapijska metoda postoji značajna funkcionalna, vremenska i prostorna
povezanost. Zahvaljujući savremenoj psihofarmakoterapiji i socioterapiji u vidu milje
terapije, stvorene su realne pretpostavke za primenu drugih specifičnih terapijskih
postupaka i rehabilitacije u psihijatriji. U savremenoj kliničkoj psihijatriji koriste se
socioterapijske metode sa jasnim indikacijama. Često se socioterapija primenjuje i
kao terapija izbora za tretman nekih psihijatrijskih poremećaja i poremećaja
ponašanja, (kao na primer poremećaji ličnosti, bolesti zavisnosti i drugo).

Grupe za socioterapiju su velike (od 20 do 30 pacijenata), formiraju se prema

dijagnostičkim kategorijama i vodi ih diplomirani socijalni radnik sa medicinskom
sestrom kao koterapeutom zaduženom za tu grupu. Teme su raznovrsne i utvrđuju
se na samoj seansi, najčešće na predlog pacijenata. Socioterapijska seansa traje
jedan sat i održava se uvek u isto vreme. Cilj rada je da se poboljša socijalno
funkcionisanje u porodici, na radnom mestu i okruženju kroz svrsishodna iskustva
kako bi se uspešnije rešavali lični i grupni problemi. Socioterapijska grupa
omogućava pacijentu da se izrazi na autentičan način, da ravnopravno učestvuje u
radu grupe, da bude konfrontiran i da konfrontira druge, da u interakcijama sa
drugima redefiniše sebe i svoj problem. Grupa pruža mogućnosti i pasivnim
pacijentima da koriste tuđa iskustva i iz toga imaju koristi, da koriguju svoja
ponašanja i uzmu učešća u svom lečenju. Grupnom socioterapijom podstiču se
članovi grupe da realnije sagledaju probleme, svoje uloge u njima i pronađu način za
njihovo rešavanje, a sve u cilju što bolje integracije u porodicu i socijalnu sredinu.

Okupaciona terapija (terapija zaokupljenošću)

Veliki značaj u socioterapiji psihijatrijskih poremećaja ima okupaciona terapija. Ova

vrsta terapije ima dugu tradiciju u psihijatriji. Terapija zaokupljenošću, okupaciona
terapija, za razliku od svakodnevne socijalno profesionalne aktivnosti, bolesnicima
daje daleko veću slobodu u izboru aktivnosti. Naglašen je individualni pristup i
poštuju se pacijentove sklonosti i to izvan okvira profesionalne aktivnosti. Nema
unapred utvrdjene norme, dopušta se, bar u početku, odredjeno i uništavanje
raspoloživog materijala i sredstava za rad, što značajno kanališe anksioznost i
moguću agresivnost. Posle odredjenog vremena okupaciona terapija može se
zamentiti radnom terapijom koja je mnogo bliža stvarnom radu. Pacijentima pripada
makar i simbolična materijalna nagrada ili se od dobijenih sredstava formira fond za
različite vrste rekreaktivnih aktivnosti. Ova vrsta navedene terapije omogućava brže
medjusobno zbližavanje pacijenata. Veoma je veoma važan i neposredni kontakt i
odnos sa radnim terapeutom. Kada je to moguće treba izbeći ili umanjiti negativne
aspekte i/ili posledice lošeg odnosa pacijenta i radnog terapeuta. Uključivanje u
radnu terapiju treba primeniti što je ranije po mogućnosti još u prvoj fazi 5 lečenja
nakon povlaćenja ili ublažavanja akutne simptomatologije, uz stalno poboljšanje
motivacije pacijenta od strane okupacionog terapeuta. Okupaciona i radna terapija
odvijaju se u grupi i organizovano. Rad u grupi podstiče radni ritam i radne
mogućnosti u istoj aktivnosti, što podstiče prenošenje pažnje i brige sa samog sebe i
sopstvenih doživljaja na druge pacijente. Uz terapijsku dimenziju ovog
socioterapijskog metoda značajna je i njegova rehabilitaciona komponeta. Smatra se
da od uspeha rehabilitacije radom kroz okupacionu i radnu terapiju često zavisi i
radna sposobnost bolesnika posle bolničkog lečenja. Pored toga cilj ove terapije je da
se pacijenti bolje prilagode, poveća socijalna efikasnost, ublaže bolesna ispoljavanja i
unapredi psihosocijalno zdravlje.

Rekreativna terapija

Rekreativna terapija je vid socioterapije sa organizovanom aktivnošću pacijenata uz

učešće osoblja. Ovaj vid terapije pretežno obuhvata sportske i rekreativno-zabavne
aktivnosti koje imaju rekreativni i/ili relaksirajući efekat. Ovaj vid socioterapije
primenjivao se u prošlosti tokom 18. i 19. veka u bolnicama u kojima je negovan tzv.
"moralni tretman". Prvobitni ciljevi su bili da se strukturiše i popuni slobodno vreme
pacijenata na bolničkom tretmanu. Danas nije neophodno da se precizno razgraniče
"terapijske" aktivnosti od onih koje se odvijaju u "slobodnim" časovima. U slobodnim
aktivnostima pacijenti preuzimaju veći deo odgovornosti nego u terapiji u užem
smislu reči. Savremeni ciljevi rekreativne aktivnosti su da se osnaže i stabilizuju
zdravi delovi ličnosti pacijenata. Pacijentima se pruža mogućnost da sami izaberu
aktivnosti prema svojim sklonostima i zadovoljstvu koje doživljavaju u tim
aktivnostima. Organizovani oblici rekreativne terapije su: a)sportske aktivnosti,
b)kulturno-zabavne aktivnosti i c) društvene aktivnosti. Izbor telesnih vežbi vrši se na
osnovu prirode bolesti i/ili nivoa regresije pacijenata. Glavni cilj je da se pacijenti
podstaknu na aktivnost, na komunikaciju, na druženje koje razvija pripadnost grupi
što predstavlja i osnovni cilj socioterapije. Kulturno-zabavne aktivnosti predstavljaju
veoma široku lepezu aktivnosti u koje se pacijenti slobodno uključuju prema svojim
sklonostima. Poseban vid društvenih aktivnosti predstavljaju igranke, čajanke i drugo
na kojima dolazi do punog izražaja druženje, spontanost i bolja pripremljenost za
život u društvenoj zajednici. Danas se rekreativna terapija smatra glavnim sastavnim
delom socioterapije. Dobro osmišljena rekreacija u terapijskom procesu omogućuje
kontro-lisanu regresiju pacijenata. U rekreativnu terapiju mogu se uključiti još neki
veoma aktuelni oblici terapijskih delatnosti kao što su psihodrama i muzikoterapija.
20. Stres,prevencija I terapija stresnih poremecaja
Ako su stresni uzroci manjeg intenziteta i dovode do kratkih i blagih kontrolisanih
poremećaja ravnoteže organizma, doživljavaju se kao prijatni. To je život pod
optimalnim stresnim uzrocima. Oni podstiču normalan rast i razvoj ličnosti
(emocionalni, intelektualni i dr). Međutim, kada su teškog i produženog dejstva i
dovode do sloma mehanizama prilagođavanja sa mogućim narušavanjem zdravlja,
postaju neprijatni. Prema tome, život bez stresa, u najširem smislu tog pojma, ne
postoji. Stres nije bolest, ali je može uzrokovati. Da bi se uspešno zaštitio od stresa i
izborio s njim, neophodno je da svaki čovek zna izvesne činjenice o stresu.

Naziv stres potiče od engleske reči stress. Ona se koristi za opis simptoma koji se
javljaju kada smo pod suviše velikim pritiskom, naprezanjem, naporom. Na taj način,
označavamo efekte dugotrajnog delovanja raznih uzroka stresa na žive organizme.
Delujući na čoveka, izazivaju opštu nespecifičnu reakciju organizma na zahteve da se
prilagodi izmenjenim uslovima unutrašnje i/ili spoljašnje sredine. Ova rekacija
nazvana je sindromom opšteg prilagođavanja. Ovako definisan stres prolazi kroz tri
stadijuma:
1. Stadijum alarma koji počinje od trenutka delovanja uzroka na koje organizam nije
prilagođen.
2. Stadijum otpora u kojem se organizam prilagođava na nove uslove i
3. Stadijum iscrpljenja u kojem dolazi do sloma odbrambenih snaga organizma i
mogućnosti pojave bolesti.
ŠTA DOVODI DO STRESA
Svi uzroci koji ozbiljno ugrožavaju i remete ravnotežu organizma izazivaju stres.
Njihovo poreklo je biološke, psihološke i socijalne prirode. U češće uzroke stresa
spadaju: gubitak ili smrt voljene osobe, loši međuljudski odnosi, nezaposlenost, loša
organizacija vremena, dosada, loše zdravstveno stanje i drugo. Često je teško
razlikovati psihološke od socijalnih uzroka, zbog čega ih nazivamo psihosocijalnim
uzrocima stresa. Nazivaju se i životnim događajima (značajni i manje značajni). Ovi
poslednji su problemi življenja. Brzo se razrešavaju. Ako se kumuliraju, dovode do
posledica sličnih stresu.
Stres zavisi od brojnih karakteristika ličnosti kao što su otpornost na stres ili
ranjivost, uzrast, pol, obrazovanje, zanimanje, porodično i socijalno stanje i
prilagođenost, ekonomsko i zdravstveno stanje, saznajne i emotivne karakteristike,
psihološka organizacija ličnosti (odbrambeni mehanizmi), prethodna iskustva,
samopouzdanje.
ŠTA UTIČE NA TOK I ISHOD STRESA
Stres podstiče pojačano lučenje hormona adrenalina i kortizola, koji pripremaju krvne
sudove, srce i mišiće za pojačanu aktivnost. Ova reakcija “borbe ili bekstva” pomaže
nam da se zaštitimo od moguće opasnosti tako što ćemo se suočiti s njom ili ćemo
od nje pobeći. Količina hormona stresa može ostati povišena ako stres duže traje ili
se često ponavlja, naša navika da i na najblaži stres reagujemo negativno. Duže
prisustvo veće količine hormona stresa proizvodi mentalne i telesne simptome:
ubrzan puls, brzo i plitko disanje, suva usta, znojenje, drhtanje, mršavljenje ili
gojenje, poremećaje varenja, češće infekcije, plačljivost, glavobolju, teškoće sa
koncentracijom, nervozu, poremećaje spavanja, teško donošenje odluka, vrlo izražen
bes, osećanje brige i panike, strah od neuspeha i odbacivanja, osećaj izolovanosti,
potištenost i dr.
Tok i ishod stresa zavisi od:
Intenziteta stresnih uzroka
Uspešnosti suočavanja sa stresnim uzrocima, samopouzdanja, brze i realne procene
stresnih uzroka i sopstvenih mogućnosti uspešnog prevazilaženja, predviđanja
evolucije, kontrole sopstvenih emocija i reagovanja, brzog i primerenog suočavanja
sa uzrokom stresa ili njeno izbegavanje, donošenje doslednog sprovođenja
odgovarajućeg plana aktivnosti i dr.
Psihološke i socijalne podrške i pomoći (toplo prihvatanje, razumevanje, iskazivanje
simpatija, razvijanje osećanja sigurnosti, ispoljavanje solidarnosti, pomoć u vidu
obaveštavanja i saveta, materijalne pomoći i dr.).
Koje su moguće posledice stresa?
straživanja pokazuju da je čak 75% oboljenja povezano sa stresom. Posledice stresa
se pojavljuju u vidu poremećaja i oboljenja:
Duševni poremećaji izazvani i udruženi sa stresom (akutna stresna reakcija,
posttraumatski stresni poremećaj, reakcije prilagođavanja i dr.) i pogoršanje
postojećih duševnih poremećaja.
Psihosomatski poremećaji: povišen krvni pritisak, srčani i moždani udar, sindrom
hroničnog umora i nadraženog creva, poremećaji varenja, gojaznost, migrena,
infekcije, rak, autoimuna oboljenja kod kojih imuni sistem napada ćelije sopstvenog
organizma – reumatoidni artritis, neke vrste anemija, problemi sa plodnošću.
Sociopatološke pojave: delinkvencija, kriminal, samoubistva i ubistva, prostitucija,
bolesti zavisnosti i dr.

Kakve mogućnosti zaštite od stresa postoje?

Prevencija
Nismo uvek u mogućnosti da sprečimo dejstvo uzroka stresa, ali možemo promeniti
svoju reakciju. U tom cilju, neophodno je naučiti tehnike savladavanja stresa
(opuštanje, vladanje sobom, organizovanje svoga vremena, podrška i pomoć i dr.),
kako bismo sledeći put u stresu izabrali tehniku koja nam najviše odgovara.Tako se
smanjuje količina hormona stresa i lakše je podneti šta nam život donosi. Trebalo bi
imati u vidu faktore koji utiču na tok i ishod stresa.
LEČENJE
U savladavanju stresa potrebno je preduzeti sledeće radnje:

 utvrditi ko ili šta nam izaziva stres i kako reagovati

 izbegavati uzroke stresa koliko god je to moguće
 primeniti tehnike koje pomažu u konstruktivnom reagovanju na uzroke stresa

ISHRANA
 Dok traje stres, organizam troši hranljive materije brže nego inače. To može
dovesti do njihovog nedostatka i do slabljenja imuniteta. Zato ih treba dopuniti
ishranom ili dodacima.
 Neophodno je: 
- jesti redovno i biti opušten tokom jela
- jesti namirnice bogate vitaminima A, B, C i E, flavonoidima, magnezijumom,
selenom i dr.
- smanjiti uzimanje kofeina i alkohola
- jesti više voća, povrća i integralnih žitarica i dr.
- svakodnevno uzimanje multivitaminsko-mineralnog preparata.

 Aromaterapija
 Primenjivati masažu, posebno vrata i ramena (samostalno ili neko drugi) sa
opuštajućim biljnim uljima,
 Meditacija
 Umirujuće delovanje meditacije – osećanje smirenosti i usredsređenosti –
može nam pomoći da se manje uživljavamo u uzroke stresa. Osnovne tehnike
meditacije naučiti na kursu i svakodnevno meditirati.
 Opuštanje pomoću akupresure
 Pritiskati čvrsto palcem nekoliko puta po dva minuta sledeće tačke: na
nadlanici u udubljenju između palca i kažiprsta i u udubljenju na gornoj strani
stopala između palca i sledećeg prsta pri sastavljanju kostiju.
 Druge terapije
 Savetnik ili psihoterapeut može pomoći u savladavanju stresa i ispitivanju
razloga težine izlaska s njim na kraj. Fizičke vežbe, refleksoterapija i
manipulacija telom (npr. tai či, masaža, joga) mogu da ublaže tegobe
povezane sa stresom. Neophodno je svakodnevno polučasovno vežbanje koje
ublažava stres “sagorevanjem” hormona stresa i povećanjem količine
endorfina, hormona koji popravlja raspoloženje.
 Samoposmatranje i analiza uzroka stresa i karakteristika ličnosti su polazna
osnova za zaštitu od stresa. Neophodno je redovno pratiti, tokom više nedelja,
sve što nam se dešava, uz analizu subjektivnih i drugih promena kao i
analiziranje stanja i efikasnosti u obavljanju svojih porodičnih, socijalnih i
profesionalnih uloga.
 Analiza uzroka stresa i sopstvenog reagovanja
 Prepoznavanje početka stadijuma iscrpljenja i sloma odbrambenih
mehanizama
 Neophodno je održavanje: dobrog zdravlja (telesno, psihičko i socijalno dobro
osećanje), vođenje zdravog načina života, kontrola stresa disanjem,
progresivnom mišićnom relaksacijom, autogenim treningom, korekcijom
 procene uzroka stresa i sopstvenih sposobnosti za suočavanje sa stresom,
podsticanje samopouzdanja, primena autosugestije i autohipnoze.
 Kada potražiti lekarsku pomoć?
 Ako stres toliko opterećuje da loše utiče na posao koji obavljate ili odnose sa
drugim ljudima.
Ako imate napred opisane fizičke simptome stresa.
 Kako prepoznati da li smo pod stresom?
U cilju preduzimanja efikasnih mera samozaštite i zaštite od stresa, čovek
mora da nauči da na osnovu simptoma i efekata stresa prepozna što je
moguće ranije da li je pod stresom. Prepoznavanje je sigurnije ako se zasniva
na više simptoma stresa. Rano prepoznavanje je važno i zbog toga što sa
pojačanjem stresne reakcije slabi sposobnost uočavanja simptoma stresa i
zaključivanja da se radi o stresu.

AKUTNI STRES
 Akutne stresne reakcije (akutni stres) karakterišu se pripremom tela za brzu i
eksplozivnu reakciju tipa borba ili bekstvo i doživljava se neprijatno. Počinje
obično momentalno (2-3 minuta), traje 24-48 sati kada se stišavaju simptomi,
a postaju minimalni za tri dana ako prestane delovanje uzroka stresa.
 Simptomi su:
fizički: pojačan rad srca, pojačano znojenje, brzo disanje, hladna koža,
ubrzan puls, napetost u mišićima, suva usta, često mokrenje, ponekad i tečna
stolica, nesvestica, vrtoglavica, trnci, glavobolja i dr.
psihički: teškoće u rasuđivanju, ispravnom i brzom odlučivanju, smetnje u
vršenju i kontroli finih pokreta, sužava se pažnja, remeti se koncentracija,
podstiču se negativna razmišljanja, kvari se opšte raspoloženje i snižava se
samopouzdanje. Zbog toga se može preceniti značenje i značaj uzroka stresa i
potcenjivanje sposobnosti za uspešno prevazilaženje stresa. Javlja se strah,
panika i depresija.
 Štetni oblici ponašanja
 Prisilno uzimanje hrane, prekomerna upotreba alkohola i duvana, korišćenje
droga, povećana agresivnost, izbegavanje nekih mesta ili situacija, nesanica sa
naznačenim ranim buđenjem.
HRONIČNI STRES
Hronični stres je posledica dužeg delovanja uzroka stresa. Karakteriše se:
- somatskim simptomima: jak umor i brzo zamaranje, glavobolje, bolovi u telu,
seksualna slabost, poremećaji varenja, sklonost raznim infekcijama, pogoršanje
psihosomatskih bolesti (čir želuca, povišen krvni pritisak i dr.)
- pojačanjem unutrašnje uznemirenosti, zabrinutosti i teskobe (anksioznost).
Ponekad je čovek preplavljen kao da je paralisan događajima i problemima koje ne
može da reši. Javlja se nervoza sa depresivnim raspoloženjem i razdražljivost. Česte
su teškoće sa spavanjem, neuredna ishrana, zloupotreba lekova, kafe, pa i otrovnih
materija. Seksualni nagon pada, nastaje demoralizacija, bespomoćnost (predaja), sa
nepovoljnim tokom i ishodom stresa.
- odražavanje na ponašanje i odnose sa drugim ljudima. Čovek se povlači, izbegava
kontakte sa okruženjem, postaje svadljiv, razdražljiv sa slabom kontrolom osećanja i
ponašanja. Govor je glasan i brz, agresivnost prema drugom.
- znatnim poremećajem efikasnosti u obavljanju porodičnih, socijalnih i profesionalnih
uloga. Remeti se jasno rasuđivanje i realno prosuđivanje nastalih teškoća i
sopstvenih mogućnosti, narušeno je samopouzdanje, odluke se otežano donose i
često su neprimerene. Gube se ustaljene navike, zanemaruju se lični izgled i higijena.
Radna efikasnost opada, sve teže se podnosi rad i izražena je sklonost
samopovređivanju, razmišljanja o samoubistvu ili ubistvu, često je izostajanje sa
posla. Posledice su već opisane.

21.Psihologija izbeglištva
Akcidentne krize,rat i izbeglištvo kao nesreće izazvane ljudskim faktorom su situacije
koje podrazumevaju iznenadno i drastično delovanje psihosocijalnih činilaca koji
narušavaju psihičku,ali i biološku i socijalnu ravnotežu jedinke.Odgovor na rat i
izbeglištvo je fiziološka,psihička i ponašajna reakcija koja predstavlja individualnu
mobilizaciju organizma,suprotstavljanje i prilagođavanje na određene unutrašnje i
spoljašnje pritiske.
Dakle, strahote ratnih događaja,gubitak najbližih ili odvajanje od
njih,ranjavanje,izbeglištvo, nova sredina,osiromašenje,prekid komunikacija sa bliskim
osobama utiču na osećajni,saznajni,telesni i društveni razvoj dece i mladih i njihovih
porodica.
Iskustva pokazuju da se psihosocijalne reakcije i reaktivni psihički poremećaji javljaju
kod osoba i više godina posle nesreće izazvane ratom i izbeglištvom.Među
psihosocijalnim reakcijama i psihičkim poremećajima dominirale su smetnje
anksioznog(napetost i uznemirenost),anksiozno depresivnog i depresivnog
tipa.Javljaju se i strahovi vezani za stvari koje ih ranije nisu izazivale,npr:Strah od
unakažavanja i strah od smrti.
Savetovanje
Savetovanje primereno uslovima i nameni ratne situacije i psihosocijalnim reakcijama
i posledicama i zaštiti duševnog zdravlja osoba bazira se na postojećim znanjima
psihološkog savetovanja,osnovnim principima tehnika intervencije u krizi,principima
humanističke psihologije,mentalne higijene,na znanjima psihološke primarne
prevencije i principima psihoterapije.
Važno je da se zna da pomoć treba da bude blagovremeno izvedena što
jednostavnijom procedurom,jer u tom ranom stadijumu postoji psihoška otvorenost i
volja da se razgovara o doživljenom traumatskom iskustvu.
U savetodavnom radu važno je da savetodavac u prvom kontakut,a i kasnije,ne
vrednuje osećanja i ideje klijenta,da ne vrši pritisak,već da klijenta prihvati kao
autonomnu ličnost.Neophodno je da savetodavac i klijent uspostave dobar
kontakt.Potrebno je da savetodavac bude otvoren,realan i senzitivan za probleme
drugih,da ima bezuslovno pozitivan stav prema klijentu i empatičko razumevanje za
njega, sa dr strane, klijent treba da u izvesnoj meri doživi pozitivan stav i empatičko
razumevanje savetodavca.
Savetovanje podrazumeva otvoren i neposredan razgovor gde se osobe trebaju
upoznati sa aktuelnom situacijom i događajima.Pri tome sva obaveštenje o sadašnjim
i budućim događajima moraju biti istinita,odmerena i realna. Osećanje usamljenosti i
napuštenosti,koje deluju razorno,treba prevazilaziti podsticajem i podrškom za
druženjem,jer snažna socijalna podrška,dobri i intenzivni kontakti i uklopljenost u
društvo su konstruktivni elementi i značajna pomoć za sve teškoće i bilo koju
patnju.Pri tome,značajno je očuvati i deo privatnosti i individualnosti,potrebno je
očuvati i aktivnosti prethodnog načina života,kao što su red i rad,igre i
običaji,školovanje,sportske aktivnosti.
U savetodavnom radu treba osobama ulivati nadu i realni optimizam,pa kod svih
treba podsticati psihičko okretanje budućnosti ili nekom zadatku u budućnosti koji ih
čeka.
U svakom slučaju,pri ovakvom savetodavnom radu nema širokog zahvatanja
klijentove ličnosti,treba se koncentrisati na aktuelni životni problem,pri čemu se radi
na tome da klijent postigne jasno i tačno kognitivno razumevanje svoje
situacije,svojih emocija i da se kroz atmosferu pružanja podrške uključi u kreiranje
rešenja svojih aktuelnih teškoća i problema.
Rat kao nesreća izazvana ljudskim faktorom,dobar deo savetodavaca dovešće u
situaciju da deci i mladima lično,neposredno ili posredno,preko članova porodice
pomogne u situaciji saopštavanja gubitka bliskog člana
porodice(roditelja,brata,sestre)i u procesu tugovanja za nji.
Naravno da će ovakav neprijataj događaj probuditi niz neprijatnih
osećanja,regresivne oblike ponašanja,žalost i tugu.Postoji niz činilaca od kojih zavisi
detetova reakcija na smrt bliske osobe,a to su:uzrast deteta,osećajni,saznajni i
socijalni nivo razvoja,stanje porodičnih odnosa,kultura,kritična faza
razvoja.Obaveštenje o smrti bliske osobe,sve ostale informacije i odgovori trebaju biti
kratki,jasni i u skladu sa detetovim intelektualnim,osećajnim i govornim
sposobnostima.Sve ovo treba da učini osoba koja ima dobar osećajni odnos sa
detetom,osoba uz koju se dete oseća sigurnim i sa kojom može da podeli
emocionalne doživljaje i iskustva.
Rad tuge je najbolji način da se dete zaštiti od loših osećanja.Rad tuge odvija se kroz
postupno oživljavanje sećanja na umrlog kroz proces odvajanja i individualizacije i
ulaganja u nove objekte i aktivnosti,ali uz sigurnog,toplog i zainteresovanog
roditelja.U periodu između dve nedelje i dva meseca povećava se svesnost o
saznatom gubitku i potreba za saopštavanjem osećanja,misli i doživljavanja u vezi sa
tim.
Još jedan od važnih principa u savetovanju je prioritet u radu i pružanju psihološke
pomoći deci bez roditelji.Kod njih,kao najvažniji činilac oporavka, pokazalo se
ponovno sjedinjavanje sa članovima porodice,jer povratak porodici detetu vraća nadu
u budućnost,doživljaj sigurnosti i pripadnosti.Dok ne dođe do ponovnog okupljanja
porodice,potrebno je da se dete uključi u traganje za svojima,jer to stimuliše nadu i
samoštovanje.Dok je dete odvojeno od porodice,treba ga hrabriti i omogućavati mu
da izrazi bol i žalost zbog gubitka porodice,doma prijatelja i kuće.
Sistemska porodična terapija
Mnoge porodice u izbeglištvu su disfunkcionalne,razlog je nevoljna kriza kojju su
doživeli na ratnom području i uslovima u koma žive u izbeglištvu.(Promena
sredine,gubitak intimnosti,imovine,bližnjih,posla,suseda,prijatelja).Život u objektivno
teškim uslovima,najčešće u nepotpunim porodicama,izazvao je neodgovarajuću
preraraspodelu porodičnih uloga,granica i balans porodične moći i doprineo otežanoj
adaptaciji u novoj sredini.Poremećene su komunikacije,nema dovoljno pregovaranja i
sve je veća distanca među članovima porodičnih sistema.
Tehnikama sistemsk porodične terapije sa porodicama u izbeglištvu treba
prvenstveno raditi na prevazilaženju nevoljnih kriza,gubitaka,na problemima
disfunkcionalnih porodičnih sistemima,na reorganizaciji porodičnog sistema,na
prevazilažanju razvojnih kriza..
U novonastaloj situaciji,u nepovoljnim uslovima života u izbeglištvu,posebno u
kolektivnim centrima,gubitkom privatnosti i samostalnosti roditelji postaju
neaktivni,pasivni.Da bi se deci obezbedio i očuvao roditeljski identifikacioni uzor u
cilju adekvatnog rasta i razvoja,treba insistirati na sprovođenju programa podizanja
„pozitivne roditeljske moći“.U tom cilju,sledeće obaveze roditelji prema deci imaju:
-da budu uz svoju decu,
-da brinu o deci,da ih štite
-da ustanove pravila ponašanja,da su u stanju da kažu „ne“,
-da pomažu deci u izvršavanju svakodnevnih životnih obaveza i zadataka,
-da budu spremni da preuzmu odgovornost za svoje greske,postupke i ponašanja,
-da budu u stanju da se za greške izvini,bez „ali“
-da nauče decu da prepoznaju svoje potrebe i osećanja,
-da u komunikaciji sa decom što manje koriste reči „treba i mora“
-da poštuju i uvažavaju svoju decu
-da se trude da urade „pravu stvar u pravo vreme“ ne zaboravljajući da su svojoj
deci identifikacioni model i uzor,da im prenese znanja i mudrosti koje poseduju,da ih
obuče veštinama koje znaju.
Cilj je da se disfunkcionalna porodica u izbeglištvu motiviše da preduzme napore da
opservira,doživi i definiše novu situaciju,kao i da preuzme posebne aktivnosti da bi
mogla da se vrati uobičajenim rutinama svakodnevnog života.
Pored motivacije porodice da se suoči sa problemom u cilju prevladavanja krize,treba
raditi i na motivaciji ljudi u institucijama koji rade dsa izbeglim licima,kao i sa svim
drugim ljudima iz bližeg i šireg okruženja u cilju stvaranja što bolje psihosocijalne
podrške izbeglim licima,jer su mogućnosti prevladavanja krize veće i adaptacije
adekvatnije ako postoji snažna podrška osobama u krizi.

Pomoć psihosocijalnom podrškom

Prva u nizu pružanja psihosocijalne pomoći je materijalna podrška.Prvi zadatak je
svakako da se ovim ljudima pruži krov nad glavom,hrana,obuća,osnovna higijenska
sredstva i predmeti slične namene za zadovoljnje osnovnih životnih i higijenskih
potreba. Bolesnima treba obezbediti lekove i osnovnu zdravstvenu zaštiitu.Adekvatna
materijalna psihosocijalna podrška u prvom trenutku,u pravo vreme,nosi sa sobom
još jednu vrstu podrške,emocionalnu.Izbegla lica kroz materijalnu podršku primaju i
emocionalnu poruku da se neko o njima brine,da ih razume,da se sa njima saoseća i
da ima spremnost da im pomogne,da nisu sami i da će uz pomoć dobrih ljudi rešavati
svoje aktuelne probleme i teškoće.Treba raditi na uspostavljanju i očuvanju aktivnosti
prethodnog načina života,treba se zalagati za organizovane
aktivnosti,igru,druženje,sport...
Ljudima koji se nalaze u izbeglištvu, od trenutka dolaska pa nadalje neophodna je
kontinuirana,pravovremena i istinita informativna podrška.Informativni rad treba da
počne od trenutka dolaska u izbeglištvo sa informacijom i objašnjenjem gde su
došli,kuda,kada i kako će biti smešteni,kome i zbog kojih informacija mogu da se
obrate.Potrebno je,vremenom,kao mesto za informativnu,ali i materijalnu,psihološku i
emocionalnu podršku, osnivati i centre za susretanje i druženje poput Klubova za
mlade sa psihološkim,literarnim, dramskim, umetničkim,izdavačkim radionicama i
Klubove za odrasle sa odgovarajućim sekcijama i aktivnostima.Potreban je nacionalni
program koji će angažovati u opšti sistem rada:Zdravstvene ustanove,vaspitno-
obrazovne,socijalne ustanove,humanitarne,društvene,verske i dr organizacije i
ustanove,državne ustanove i mass-medije.

Samopomoć izbeglica
Veliki br ljudi pogođenih nesrećama rata i života u izbeglištvu,kao i nedovoljan br
stručnih kadrova i edukovanih volontera,doprineo je nekontinuiranom prisustvu
osoba koje bi pružale potrebnu psihološku i psihijatrijsku pomoć.Zato se javila
potreba za samopomoći od strane volontera neprofesionalaca iz same izbegličke
populacije.To treba da budu pojedinci među njima koji su omiljeni,cenjeni i ljudi od
poverenja.Postoje i drugie osobe koje imaju predispoziciju da budu šire socijalno
prihvaćene,a to su najčešće učitelji,nastavnici i profesori koji su angažovani u radu sa
decom,kao i druge osobe koje su cenjene i koje se smatraju autoritetima u svojoj
socijalnoj sredini.

Prevencija i prevladavanje stresa u situacijima krize:Magični trijas:Zdrava

hrana,opuštanje i fizičke vežbe
Da bi se uspešno preventivno i terapijski delovalo na neželjene posledice
kriza,neophodno je proceniti individualne karakteristike pojedinca na osnovu
bioloških i psihičkih aspekata dijagnoze krize.Biološški aspekti se zasnivaju na
merenju bihemijskih parametara,dok se mentalni aspekti procenjuju na bazi iscrpnih
psihosocijalnih upitnika.Ove individualne rezultate moguće je dobiti za kratko
vreme,a u mogućnosti smo da ih predočimo subjektu,što pojedinca motiviše na
akciju.Po mišljenju DrM.Michal,jedna od najjednostavnijih,ali i najjefikasnijih i
najdirektnijih intervencija u kontroli stresa je priznati Vitachech komjuterizovani
skrining sistem za procenu stresa koji je,zapravo,promena životnog stila bazirana na
odg dijeti(zdrava ishrana),relaksaciji(opuštanju) i fizičkim vežbama.
Zdrava ishrana
Suština odg načina življenja ogleda se u kvalitetu naše ishrane i ravnoteže između
unete hrane i utrošene energije.U vezi sa kontrolom stresa,ishrana ima dvostruki
značaj.Prvo,šta i kako jedemo utiče na naše zdravlje,drugo neka hrana provocira
stresnu reakciju i dosledno ima kumulativni efekat na druge stresore.Konkretne
preporuke u vezi sa ishranom glase:
-prirodna hrana sa što manje aditiva,
-odgovarajuća količina dijetalnih vlakana(50g dnevno),
-umanjiti unošenje holesterola,
-adekvatno unošenje hrane koja pokreće stresne reakcije(čokolada,kofein),
-odg količina minerala i vitamina,
-uravnotežiti unošenje kalorija sa njihovim trošenjem,
-jesti redovno i polako.

Fizička aktivnost
Fizička aktivnost sagoreva produkte stresne reakcije i ne dozvoljava im da budu
šttni.Neiskorišćeni produkti stresne reakcije čine nas veoma prijemčljivim za
negativne emocije,kao što su strah i ljutnja,naročito ako nisu neutralisani kroz fizičku
aktivnost.Respiratorni sistem i srčana reakcija pri ravnomernom načinu vežbanja
postaju snažniji i efektniji.Treba voditi računa o postepenosti uključivanja u programe
vežbi,kao i o izboru vežbi nastojeći pri tome da ne budu visoko zahtevne,jer preveliko
lično angažovanje može uzrokovati dodatni stres.

Relaksacija
Opuštanje je najbolji način suzbijanja napetosti.Osnovni cilj je da se individua nauči
da opusti mišiće,tj da sazna kako se oseća napetost,a kako opuštenost.Dublje
psihičko opuštanje može biti postignuto metodom autogenog treninga i
meditacijom,što zahteva mirnu sredinu,daleko od buke i
uznemiravanja.Vremenom,stanje opuštenosti postaje deo naše ličnosti,što vodi ka
većoj produktivnosti i radnoj sposobnosti i boljem kvalitetu života.

Pravilno disanje
Disanje je nevoljna,automatska f-ja koja prikazuje opšte stanje naše stres-
uzbuđenosti.Ali disanje je takođe i voljna f-ja i može biti kontrolisana.Centri za
disanje u mozgu imaju vezu sa centrima za uzbuđenost što znači da
stalno,ravnomerno,umirujuću disanje potpomaže opuštanju.

Znanje i mudrost
Još jedan korak ka boljoj kontroli stresa je razumevanje stresa kroz znanje pojedinca
o njemu.Dakle,kroz specijalne programe trening kontrole stresa postajemo spremniji
i sposobniji u:
-Razumevanju mehanizma stresa,
-razlikovanju pozitivnog od negativnog stresa,
-prepoznavanju individualnih izvora stresa,
-prepoznavanju naših ličnih simptoma stresa,
-savladavanju praktičnih strategija za suočavanje sa nevoljama.

Pozitian stav i samopoštovanje

Osnov efikasnog upravljanja stresom leži i u pozitivnom,aktivnom odnosu ka
životu,nasuprot pasivnom.Osobe koje imaju pozitivan odnos prema životu,uprkos
problemima,funkcionišu sa puno energije.Takvim odnosom kontinuirano gaje
pozitivno samopoštovanje koje je dovoljan štit od štetnosti stresa.Ovakav pristup
povećava našu otpornost na stres,povećavajući tako naše šanse da ostanemo u
pozitivnoj fazi na krivulji stresa.
Preopterećenost i korišćenje vremena
Mi patimo od preopterećenja onda kada zahtevi sa kojima smo suočeni postanu
toliko prekomerni da dođu do tačke gde se javljaju naši stres-odgovori.Mnogi od nas
se često suočavaju sa vremenskim ograničenjima i kratkim rokovima koji izazivaju
stres.Planiranje i korišćenje vremena je takođe jedan od važnih koraka ka efikasnom
kontrolisanju stresa.Potrebno je napraviti listu dnevnih obaveza,i na početak staviti
najvažnije stvari pre nego što se krene sa manje važnim.Treba biti realan i ostaviti
neko vreme sa strane za nešto neočekivano.Neplanirani prekidi su najveći uništivači
vremena,ali neki su ipak neizbežni.Ne treba zaboraviti isplanirati neko vreme za sebe
same,jer za očuvanje kvaliteta mišljenja i akcije značajno je da se sedne po strani i
okrenuti ka sebi.

Osujećenje
Tako se osećamo kada ne možemo da ostvarimo željene ciljeve ili uobičajena
ponašanje.Najefikasnija stratgija za borbu protiv osujećenja je nalaženje pogodnih
alternativa.

Strepnja
Strepnja je i uzrok i simptom zbog kog stres uvlači ansiozno reaktivnu osobu u
začarani krug.Ona podstiče neprijatne misli i zamišljene situacije koje izazivaju
osećanje strepnje.Najefikasniji način smanjivanja strepnje je prekidanje lanca misli
koje vode do ovakvog stanj.Ovo se može postići zamenom neprijatnih misli mirnim i
relaksirajućim slikama,vežbanjem umetnosti življenja ovde i sada i dobrom dozom
fizičkih aktivnosti.

Leva i desna hemisfera mozga

Leva hemisfera našeg mozga je najodgovornija za analitičke,racionalne,verbalne i
logičke aktivnosti.Aktivnosti vezane za sintezu,emocije,intuiciju i kreativnosti su
prvenstveno pod kontrolom desne hemisfere.Koristan savet je da se odvoji vreme i
da se zaposle aktivnosti desne hemisfere,jer to pomaže da se održi ravnoteža i da se
život učini mnogo prijatnijim.Veći razvoj kreativnosti poboljšava efikasnost i kvalitet
komunikacija i odnose sa sredinom.Takva uravnoteženost i harmonija su suština
efikasnog kontrolisanja stresa i pomaže da se adekvatno zainteresujemo za svet oko
sebe.

Humor i entuzijazam
Dnevna doza entuzijazma,humora i smeha ima značajnu ulogu u borbi sa
stresom.Ljudi koji su uspeli da dobro ovladaju promenom,koji su razrešili neizbežne
probleme i prilagodili se su oni koji su usvojili optimistički i entuzijastički pristup
životu.Entuzijazam je snaga koja puni pojedinca energijom,prikladan humor ne samo
da je lep i da dokazuje unutrašnju komunikaciju,već i smanjuje stres.
22.Mobilni timovi kao psihosocijalni odgovori na
traumu?
Psihosocijalni pristup nadmašuje domen psihološkog i nedvosmisleno uključuje factor
spoljašnje sredine,kao i komponentu socijalnog i kolektivnog.Ovaj pristup se ne
odnosi na rad sa pacijentima već na rad sa zdravim(normalnim)osobama koje su
preživele neki neočekivani događaj koji dolazi iz socijalnog,društvenog,političkog
okruženja.Psihosocijalni pristup je orijentisan na zajednicu.Prema Hutchisonu
psihosocijalni pristup je integrativni pristup,jer koristi elemente:1.Sistemskog
pristupa,2.Konstruktivističkog pristupa,3.Razvojnog pristupa i 4.Ekološkog pristupa.Po
Bernerlu i Johnssonu psihosocijalni pristup pored psihosocijalnog rada,koristi i
elemente socijalnog rada,jer podrazumeva i stalni podsticaj socijalnih promena i
pružanje socijalnih usluga.Suština i sadržaj ovog rada rezultat je aktivnosti mobilnih
timova vezanih za pružanje psihosocijalnih pomoći i podrške ljudima koji su preživeli
traumu.
U okviru psihosocijalnog pristupa,po modelu R.Papadopoulosa,traumu treba shvatiti
kao ranu ili povredu.
Doživljena trauma ima 3 moguća ishoda:1.Ranu,gubitak,patologiju,2.Rezilijentnost,
3.Obnavljanje.
Okvir za traumu obuhvata 4 moguća nivoa:1.Individualni,2.Porodični,3.Nivo
zajednice,4.Nivo kulture i društva.Rana je moguća na sva 4 navedena nivoa.Cilj
psihosocijalnog pristupa na traumu je prevođenje svih nivoa rane u okviru
rezilijentnosti i obnove.
Rezilijentnost:Mada patnja može da bude uzrok stalnog bola,ona je često i plodno tlo
za razoj neobične snage i hrabrosti.Po bračnom paru Volin razvijanjem sposobnosti
da se izdigne iznad nesreće razvijaju se trajne snage preživelog koje nazivamo
rezilijencama.Rezilijentnost je sposobnost oporavljanja od doživljenih patnji.
Po bračnom paru Volin,ima 7 rezilijenci:
1.Uvid(Je navika da se postavljaju teška pitanja I daju iskreni odgovori.Biti unapred
upozoren znači I biti unapred naoružan).
2.Nezavisnost(je povlačenje granica između vas i problematičnih ljudi I
situacija,tj.održavanje emocionalne I fizičke distance uz puno zadovoljavanje zahteva
savesti).
3.Odnosi(podrazumevaju intimne veze I veze s drugim ljudima koje nas ispunjavaju I
koje nas drže u ravnoteži u odnosu na lične potrebe s empatijom I sposobnošću da
pružimo drugom).
4.Inicijativa(je preuzimanje odgovornosti za problem,ostvarivanje kontrole,sklonost
naprezanju I proveravanju samog sebe u teškim zadacima).
5.Kreativnost(je uvođenje reda,lepote I svrhe u haos problematičnih iskustava I
bolnih osećanja).
6.Humor(je nalaženje komičnog I u teškim životnim situacijama I događajima).
7.Moral(je savest koja proširuje želju za dobrim ličnim životom na celo čovečanstvo).
Neke od rezilijentnih poruka koje timovi koriste:
-Osvestite se živeći dobro,umesto da razbacujete energiju na optuživanje,
-Prekinite ciklus problema I stavite prošlost na svoje mesto,
-Postavite granice oko svog bola I oslobodite se iz zamke žrtve,
-Izbegavajte da sebe označavate kao oštećenog,
-Manje slušajte šta vam govore o vašim slabostima,a više o vašim
sposobnostima,snazi da se oporavite od nesreće ako vas ona zadesi.

Mobilni tim
Psihosocijalni mobilni tim čine ljudi koji neposredno na terenu pružaju psihosocijalnu
pomoć ljudima koji su pogođeni nesrećom,uz puno poštovanje lične I zajedničke
nezavisnosti,kao I uz punu međusobnu podršku I saradnju.
Mobilan,u doslovnom smislu znači pokretan,a u prenesenom pokretljivost koja je
vezana za rad na terenu,gde se ljudima u nesreći psihosocijalna pomoć I podrška
preko potrebne.
Tim,u doslovnom smislu znači grupa ljudi koja nastupa kao Celina, u prenesenom
grupa ljudi koja I pored toga što nastupa kao Celina, pojedincima priznaje
nezavisnost,ali podrazumeva I ostvarivanje ičnih I zajedničkih ciljeva,uz punu
međusobnu podršku I saradnju.To je kriterijum koji pri ukazivanju psihosocijalne
pomoći I podrške razlikuje grupu od tima.
U vremenu ratova,izbeglištaa,nasilja,sukoba,zlostavljanja I
zanemarivanja,raslojavanja društva,siromaštva,narušavanja
društvenog,ekonomskog,vrednosnog,moralnog I dr Sistema nastanak I rad mobilnih
timova postali su nućnost radi pružanja adekvatne socijalne podrške I pomoći ljudima
pogođenih nesrećom.Zbog nedostatka materijalnih sredstava,otežanog
transporta,nesnalaženja,odbijanja pomoći od strane lica koja su preživela traumu,kao
I nedovoljnog broja stručno osposobljenih kadrova za pružanje psihoterapeutske I
psihijatrijsko psiholoske pomoći u slučajevima psihosocijalnih poremećaja
uzrokovanih nesrećom,bilo je nućno formirati I osposobiti za rad na terenu mobilne
timove.U uslovima masovnih nesreća na našim prostorima bio je jasno izražen factor
nekontinuiranog prisustva stručnih zdravstvenih radnika za pružanje psihološke I
psihijatrijske pomoći.Uz nedostatak stručnih kadrva factor kolektivizma I smanjenje
privatnosti kod izbeglica(posebno u kolektivnim centrima)rezultirao je značajno
povećanim osećanjem usamljenosti,izolovanosti,odbačenosti i bespomoćnosti.Ova
saznanja I iskustva u radu nametnula su potrebu formiranja mobilnih timova I
postaila ima zadatak da podstiču I utiču na promenu načina življenja,pre svega u
kolektivnom smeštaju.
Realizaciji tog zadatka se pristupilo afirmisanjem radne aktivnosti kroz formiranje
radnih,sportskih I kulturno umetničkih radionica I kroz podizanje nivoa
samoorganizovanosti.Zbog velikog broja izbeglih lica I nedovoljnog broja stručno
osposobljenih kadrova za pružanje psihoterapeutske I psihološke pomoći I mobilnih
timova nastala je potreba da organizuju I obave edukaciju neprofesionalnih
lica,izbeglica,radi pružanja pomoći.

Ko čini mobilni tim?

Zbog složenosti problema pružanja pomoći ljudima koji su preživeli teške trauma
dobro je da mobilni tim za pružanje psihosocijalne pomoći I podrške kao odgovor na
traumu bude multidisciplinaran:Stalni članovi:Klinički psiholog,neuropsihijatar i
socijalni radnik,a povremeni članovi su pedagog,defektolog,pravnik,novinar-izbeglica i
sveštenik. Multiinstitucionalan:Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja,Klinika za
neuropsihijatriju,Centar za socijalni rad,predstavnik sekcije školskih psihologa,pravni
savetnik Komesarijata za izbeglice,predstavnik izbegličke populacije,predstavnik
crkve,a po mogućnosti i umrežen intersektorski(poželjno je da postoji koherentna
socijalna mreža:Socijalnog pravnog,zdravstvenog,obrazovnog sistema,kao i
civilne,humanitarne,nevladine organizacije)na nivou lokalne zajednice,ili jos bolje na
nivou šire društvene zajednice.
Timski rad mobilnog tima?
Teorijska znanja I praktičan rad na terenu pri pružanju psihosocijalne podrške
ljudima u nesreći pokazao nam je da u dobrom timu svaki član ima svoj zadatak koji
ispunjava,koristeći najbolje što može svoju stručnost.Kada članovi udruže svoja
znanja I sposobnosti I slabosti svedu na najmanju moguću meru,ciljevi su obično
ispunjeni.
Za dobar timski rad neophodna je saradnja na svim nivoima,I na rukovodećem I
među članovima tima.Tim pripada podjednako svim članovima u skladu sa njegovim
nivoom znanja,sposobnostima,talentima,veštinama I odgovornošću koju ima u
ostvarivanju pružanja psihosocijalne pomoći I podrške ljudima koji su doživeli I
preživeli traumu.Odnos saradnje I podjednakog uvažavanja između članova mobilnog
tima prati iskrena I otvorena komunikacija.Nedostatak saradnje na bilo kod nivou
može ograničiti efektivnost I ošteti organizaciju rada.Da bi se izbeglo dupliranje
aktivnosti,insistira se na što boljoj koordinaciji I saradnji sa drugim programima
slične orijentacije I sličnih aktivnosti.
Multidisciplinarni,multiinstitucionalni I multisektorski mobilni timovi omogućavaju
punu kompetentost,racionalnost,efikasnost u radu,eliminišu dupliranje postupaka u
radu,omogućavaju brzu razmenu informacija I izgrađivanje Sistema saradnje I
komunikacije među službama I profesijama koje pomažu efikasnu zaštitu ljudi koji su
pređiveli traumu.

Pravila timskog rada mobilnog tima

U radu na terenu primenjuje se niz pravila timskog rada mobilnog tima,koje je
definisao Angeles Arien 1991.god.Ona glase:
1.Kada bilo koja guska iz jata mahne krilima to stvara “potisak” koji pomaže svim
pticama u letu.(Oni koji teže zajedničkom cilju uz osećaj za zajedništvo na cilj stižu
brže I lakše,jer putuju uz pomoć grupnog “potiska”),
2.Kada ptica ispadne iz formacije smesta oseti otpor I potrebu da se vrati u jato,jer
tamo joj u letu pomaže “vazdušni džep” koji stvara ptica što leti ispred nje.(Ako smo
pametni kao guske,stalno ćemo leteti u formaciji sa onima koji teže istom cilju kao I
mi,jer tako će oni stalno pomagati nama I mi njima),
3.Kada se predvodnik jata umori,on jednostavno prepusti vođstvo drugome I
premesti se u red iza,odmarajući se u “vazdušnom džepu”ptice ispred sebe.(Vredi
smenjivati se na teškim poslovima I deliti liderstvo s drugim.Jer,kao I guske,I ljudi
zavise od sposobnosti,talenta I snage svih svojih saradnika).
4.Sve guske koje lete u formaciji ohrabruju one ispred sebe da drže određenu brzinu.
(Treba biti siguran da je naš tempo prihvatiljiv I ohrabrujući za druge).
5.Kada se neka guska razboli,bude ranjena ili ustreljena,dve guske napuštaju
formaciju I lete za njom da bi joj pomogle I zaštitile je.Ostaju sa njom sve dok ne
ugine,ili bude u stanju da ponovo uzleti.Tada se pridružuju novom jatu ili sustižu ono
koje je poodmaklo.(Ako sledimo mudrost gusaka,ostajaćemo jedni uz druge I u
teškim vremenima,baš kao što činimo u dobrim).

Saradnički odnos članova mobilnog tima

Tri ključna oslonca konstruktivnog saradničkog odnosa su:
1.Reciprocitet:
-zainteresovanost članova tima jednih za druge,
-uzajamno razumevanje i poverenje,
-razmena informacija,
-uvažavanje znanja,veština i rada drugih,kao i njihova mišljenja i osećanja,
-uzajamna podrška u ostvarivanju zadataka,
-spremnost da se zajedničkim radom prevazilaze teškoće u procesu rada i saradnje.

2.Fleksibilnost:
-za istraživanje novih ideja,metoda rada i odnosa u timu,
-za promene u odnosima koje su neophodne za razvoj,
-za definisanje zadataka u oblastima preklapanja,
-za modfikovanje uloga i moći u timu.

3.Profesionalni integritet:
-u prvi plan stavlja interese korisnika,
-vodi računa o celovitosti interesa svih učesnika u procesu zaštite,
-stalno preispitivanje stavova,odnosa i prakse,kao i visok nivo svesti o saradnji i
motivaciji za unapređenje saradnje u timu.

Strategije izgradnje konstruktivnog saradničkog odnosa u timu:

1.Individualne strategije:
-upoznati druge profesije,
-graditi socijalnu bliskost i negovati dobre međuljudske odnose u timu,
-negovati otvorenu komunikaciju,
-negovati jednakost i minimizirati diferencijaciju moći,
-ohrabrivati međuzavisnost,
-negovati identfikaciju sa timom,
-biti otvoren za konflikte i tragati za konstruktivnim rešenjima koja su „pobednička za
obe strane“.

2.Društvene strategije:
-jasno definisane uloge,
-kolektivno povezivanje,uvažavanje,nagrađivanje,
-zajednička edukacija,
-jačanje unutrašnjih snaga i međusobnih oslonaca u timu,smanjenje zavisnosti od
supervizije.

Odnos članova mobilnog tima prema korisnicima psihosocijalne pomoći

Neophodno je težiti uspostavljanju dobrog kontakta i u tom cilju član mobilnog tima
treba da bude otvoren za prijem različitih informacija,realan u njihovoj proceni i
osetljiv na zahteve i probleme drugih.
U kontaktu mora da ispolji bezuslovno pozitivan stav i empatičko razumevanje,koje
korisnik treba da doživi.Međusobna komunikacija sa pojedincem ili grupom zahteva
otvoren i neposredan razgovor o svim pitanjima.Informacije i obaveštenja o
sadašnjim i budućim događajima moraju biti istinita i odmerena.Svima u svakoj
situaciji treba omogućiti da pitaju,da slobodno i otvoreno ispolje ono što misle,žele i
osećaju.Treba podržavati i podsticati u svim prilikama
saosećanje,poverenje,solidarnost,prijateljstvo i ljubav.Grupnu koheziju i pozitivne
emocionalne veze treba bodriti,jer su dobar graditelj i čuvar osećanja lične vrednosti i
ličnog samopoštovanja i samopouzdanja.Sagovornka treba pažljivo slušati,jer na taj
način mu jasno pokazujemo da smo zainteresovani za rešenje problema i da ga
uvažavamo,poštujemo i da uloženi trud u dijalogu ima panse za pozitivan ishod.U
razgovorima o saradnji ili problemu treba biti učtiv,treba iskoristiti priliku da se
sagovornik uvaži i pohvali,ako se uvidi sopstvena greška u odnosima treba smoći
snage da se prihvati greška,pruži objašnjenje i izvinjenje.
Mobilni tim je prihvatio shvatanje Maslova:
1.Potreba za hranom,vodom,odmorom,skloništem,
2.Potreba za sigurnošću,
3.Potreba za ljubavlju,prijateljstvom,prihvatanjem od strane drugih ljudi,
4.Potreba za samopotvđivanjem,za osećanjem da smo vredn,da nas poštuju,
5.Potreba za samoostvarenjem,da budemo sve ono što možemo.
Stoga se predlaže sl.raspored pružanja psihosocijalne pomoći i podrške:
1.Materijalna,
2.Emocionalna,
3,Psihološka,
4.Socijalna,
5.Informativna,
6.Radna.

Potraga i potrebe za smislom

Ratovi,život u zarobljeništvu,život u bolesti,trpnje i patnje jasno su pokazali da je baš
svaki čovek sposoban da nađe smisao života,čak i u tim okolnostima.
Istraživanja i iskustvo pokazali su da šansu da nešto ostvare,pa čak i u teškim
okolnostima prežive,imaju uglavnom pojedinci koji su okrenuti ka budućnosti.Zbog
toga još jedan važan zadatak članova mobilnog tima je da kod ljudi koji su doživeli
traumu podstiču traganje za smislom života.Lakšem podnošenju teškoća u životu
pomažu i čine ih mogućim,u nama sačuvane slike dragih osoba,religija,smisao za
humor i čak nehotičan pogled na prirodu i njene lepote.Najveće mogućnosti i najveće
olakšanje,nose postavljeni zadaci u budućnosti-smisao života koji treba ostvariti.

Zaštita članova mobilnog tima od sindroma sagorevanja

Iskustva pokazuju da nas od sresa i sindroma sagorevanja štiti:
-prepoznavanje vlastitih reakcija,
-imenovanje vlastitih iskustava i osećanja,
-otvorenost,spremnost da se razgovara,sluša,
-neophodnost da se podele bolna iskustva sa drugima kroz iznošenje ličnih misli i
utisaka o tome koji su kritični događaji doživljeni kao najgori,
-uspostavljanje mreže ljudi,saradnika među kojima se mogu razmeniti iskustva,
-slobodne aktivnosti za kreativno i relaksirajuće samoizražavanje,
-fizičke aktivnosti,
-smeh,hobi,sport,
-važno je naučiti da se kaže „ne“,jer stres neretko prouzrokujemo sopstvenim
preopterećivanjem,pokušavajući da mnogo uradimo za kratko vreme,
-dodatna edukacija za buduće profesionalne izazove u svoijim zanimanjima,
-korišćenje češćih i kraćih godišnjih odmora,
Negovanje optimističkog pogleda na svet.

23. Mentalna higijena predskolske dece

Mentalna higijena predskolskog uzrasta je period koji je kljucan za kasniji emocionalni i
socijalni razvoj individue. U ovim ranim odnosima se uspostavlja osecaj bazicne sigurnosti i
osnovnog poverenja, koji predstavljaju temelj emocionalne stabilnosti osobe i njene
sposobnosti za uspostavljanje kvalitetnih interpersonalnih odnosa i uopste socijalnih odnosa
u kasnijem zivotu.

Prenatalni razvoj

Pored interakcije izmedju majke i deteta od znacaja za mentalnu higijenu je i prenatalna

interakcija izmedju fetusa i njegove majke. Proucavanja prenatalnog razvoja dalo je vredne
podatke o uticaju emocionalnog stanja majke i njenih stavova prema trudnoci.

Razlicita emocionalna stanja majke, kao sto su anksioznost, depresivnost, nepovoljni uticaju
stresa se odrazavaju na dete. Tako stres majke dovodi do povecanja nivoa adrenalina,
hormona koji se luci u stanjima stresa, sto kod fetusa dovodi do “fetalne panike” i prevelike
pokretljivosti fetusa.

Znacaj zeljenosti deteta – za normalan psiholoski razvoj fetusa i deteta veoma je

znacajno da je dete zeljeno. U zeljenoj trudnoci, roditelji imaju razlicite fantazije i zelje
kada je u pitanju njihovo dete. Roditelji su pod uticajem iskustava i odnosa, koji su oni imali
sa svojim roditeljima. Nezeljena trudnoca je, za buducu majku, veliko emocionalno i
socijalno opterecenje i ona na tu situaciju odgovara svesnim ili nesvesnim agresivnim
osecanjima prema fetusu. I ponasanje buduce majke, u toku nezeljene trudnoce, moze da
postane neadekvatno: ona zanemaruje higijenske obaveze, pusi, konzumira alkohol.. Jedan
od znacajnih razloga neadekvatnog stava prema trudnoci je i vanbracna zajednica. Mnoge
zene koje ovako zatrudne,a ne zele ili nisu u mogucnosti da realizuju brak, pocinju da
razvijaju negativna osecanja prema svom buducem detetu.

Proces socijalizacije deteta

A. Pocetna faza socijalizacije – uloga majke: dete je bespomocno i zavisno od svoje
okoline i moze da opstane jedino u zajednici, u jedinstvu sa majkom koja ga hrani, neguje.
Zato je rani odnos majka-dete (dijadni odnos) od znacaja za kasniji razvoj licnosti. Ova
dijada majka-dete predstavlja simbiotsku zajednicu, koja predstavlja prvu socijalnu zajednicu
u razvoju coveka.

Da bi majka mogla da bude dovoljno senzitivna u odnosu majka-dete u prvim nedeljama

posle porodjaja, ona mora da se nalazi u jednom posebnom emocionalnom stanju, koje se
naziva “primarna majcina preokupiranost”.

Ukupnost majcine nege – holding podrazumeva i fizicku zastitu i negu deteta, ali i majcinu
empatiju i za njegove najsuptilnije psiholoske potrebe. Dovoljno dobra majka neguje svoje
dete i podrzava ga u njegovom razvoju, a da bi to mogla ona mora da poseduje kapacitet za
adaptaciju na potrebe odojceta. Majke koje su neuspesne u holdingu, kod deteta, stvaraju
osecanje nesigurnosti, straha i osecaja ugrozenosti.

Frustracije pri hranjenju u ovom periodu, kao sto je prerano odbijanje od dojki, majcino
nestrpljenje pri dojenju, mogu da uslove pojavu anoreksije kod odojceta.

Razvoj ranog emocionalnog odnosa izmedju deteta i roditeljskih figura prpolazi korz 3 faze:

1. od rodjenja do 2.meseca deca socijalno reaguju skoro prema svakoj osobi

2. od 2. do 7. meseca deca direktno socijalno reaguju uglavnom na clanove porodice i
razvijaju jedinstven afektivni komunikacioni sistem sa majkom
3. od 6. do 8. meseca dete je razvilo vec jasnu privrzenost. Dete se boji nepoznatih
osoba, majku koristi kao izvor zastite, sigurnosti.

Za ovaj rani emocionalni odnos, odnos bliskosti i zavisnosti deteta od majke Boulbi uvodi
pojam privrzenosti ili emocionalnog vezivanja. Emocionalno vezivanje je ne samo bioloski,
vec i psiholoski fenomen, jer dete ima urodjenu potrebu za fizickim i psihickim dodirom i
odnosom sa drugim bicem.

Majke koje su osetljive na signale svoje dece i koje prilagodjavaju svoje ponasanje, tako da
je ono uskladjeno sa detetovim potrebama, cesce doprinose razvoju odnosa sigurne
privrzenosti. U situacijama kada dete nije sigurno da ce majka na adekvatan nacin
odgovoriti na njegove potrebe i pruziti mu pomoc, kada je ona neophodna, stvara se
anksiozna ili nesigurna privrzenost. Ovaj oblik emocionalne vezanosti javlja se u
sledecim slucajevima:

- majka je plasljiva i nesigurna u svoju roditeljsku ulogu

- majka je nedovoljno empaticna
- majka je nemarna, neosetljiva I ignorise potrebe deteta

Dete na uzrastu od oko 8 meseci pokazuje strah ako mu se priblizi nepoznata osoba, koja ga
svojim licem podseti da majka nije tu i dete tada razvija negativna osecanja – ljutnju prema
majci koja se udaljila iz njegovog vidnog polja. Ovaj strah se javlja kada dete pocne da
zapaza majku kao zasebnu licnost i naziva se strah osmog meseca ili anakliticki strah (strah
traje do 16, 17 meseca.)

Proces separacije – individualizacije: na uzrastu posle osam meseci, dete se polako

odvaja i individualizuje, kako u odnosu na majku, tako i u odnosu na druge znacajne osobe,
sto predstavlja proces separacije i individuacije, koji je kljucan u psiholoskom razvoju
deteta.

U periodu od 6.do 10.meseca dete se fizicki udaljava od majke i u tom procesu upoznavanja
okoline ono je stalno suoceno sa pretnjom gubitka objekta, odnosno majke, a reakcija deteta
na ovaj pretpostavljeni gubitak je separacioni strah. Za lakse prevazilazenje separacionih
strahova mnoga deca koriste prelazne objekte. Tranzitorni ili prelazni objekt predmet ili
deo predmeta koji malo dete uzima kao surogat pravog, ljudskog objekta.

B. Uloga oca: je posebno vazna za vaspitanje deteta u periodu izmedju trece i pete godine.
Posle primarne identifikacije sa majkom, deca oba pola imaju teznju za identifikaciju sa
ocem, koja je kljucna za razvoj decaka. Otac je figura koja unosi u detetovo mentalno
funkcionisanje princip realnosti, umesto principa zadovoljstva. Takodje, otac je vazan u
modeliranju detetovih agresivnih teznji i formiranju superega.

C. Roditelji kao par: za mentalno zdravlje deteta, osnovne dimenzije ranog odnosa
izmedju dece i roditelja, predstavljaju determinante kasnijeg skladnog emocionalnog i
socijalnog razvoja. Da bi roditelji kao par bili uspesni u odnosu sa decom, neophodno je da
imaju usaglasene vaspitne ciljeve. Za mentalno zdravlje dece vazni su sledeci procesi:

a) briznost roditelja

b) emocionalno vezivanje ili privrzenost

c) osnovno poverenje

d) bazicna sigurnost

BRIZNOST – podrazumeva roditeljski odnos koji je ispunjen ljubavlju, toplinom,

razumevanjem i prihvatanjem deteta. Nasuprot briznosti koja pruza preduslove za optimalan
razvoj, prezasticivanje predstavlja neadekvatan odnos izmedju roditelja (majke) i deteta.
Ono podrazumeva preteran kontakt izmedju majke i deteta, preteranu kontrolu nad detetom,
nadmetanje roditeljske volje i statova.

EMOCIONALNO VEZIVANJE ILI PRIVRZENOST – stabilna ili sigurna emocionalna vezanost je

posledica takvog odnosa izmedju deteta i roditelja, u kojem su roditelji adekvatno pruzali
detetu ljubav, zastitu i pomoc, i pravovremeno odgovarali na signale deteta i njegove
potrebe. Dominantno je osecanje sigurnosti, a deca sa ovakvom emocionalnom vezanoscu su
raspolozena, prilagodljiva, rado se igraju sa drugom decom i deca ih vole. Kod anksiozno –
izbegavajuceg tipa vezanosti, deca su u kasnijem razvoju povucena, nespontana,
nepoverljiva, izbegavaju da se igraju sa drugom decom.

OSNOVNO POVERENJE – sticanje osnovnog poverenja je jedan od najbitnijih preduslova

mentalnog zdravlja. Osnovno poverenje obuhvata pozitivan stav osobe prema sebi i prema
drugim ljudima, osecanje poverenja i osecanje samopouzdanja. Osnovno poverenje se
formira tokom prve godine zivota deteta, a zahvaljujuci majcinoj emocionalnoj toplini,
prihvatanju i razumevanju deteta i njegovih potreba.

BAZICNA SIGURNOST – blizina i zastita koju detetu pruzaju roditelji u ranom razvoju daje
detetu osecanje sigurnosti i ova bazicna sigurnost, koju dete stice tokom prve godine zivota,
omogucuje detetu kasniji skladan razvoj i stabilne interpersonalne odnose. Bazicna sigurnost
u kasnijem zivotu omogucuje osobi da ima kvalitetne odnose sa drugim ljudima, da kao
odrasla osoba ima stabilan brak i da sa svojom decom razvija zdrav odnos uzivajuci u
njihovom razvoju. Ukoliko roditelji zbog svoje anksioznosti, nesigurnosti u svoju roditeljsku
ulogu, detetu nisu pruzali osecanje sigurnosti, vec mu ulivali osecanje straha, ugrozenosti,
dete tada nece razviti osecanje bazicne sigurnosti.

U ovom periodu susrecemo se i sa pojavom Edipovog kompleksa. Edipov kompleks kod

decaka podrazumeva erotsku vezanost decaka za majku i ljubomoru koju oseca prema ocu,
jer otac “poseduje” majku. Decak zeli da bude u svemu kao otac i da stupi na njegovo
mesto; takodje ga dozivljava kao rivala i zeli da ga eliminise. Zbog ovih agresivnih teznji
prema ocu i nedozvoljenih incestuoznih zelja prema majci, decak se boji kazne od strane oca
odsecanjem penisa, a taj strah se naziva kastracioni strah.

Edipov kompleks se razresava identifikacijom sa roditeljom istog pola, ali za ovu identifikaciju
i formiranje muske ili zenske polne uloge vazan je ne samo Edipov kompleks, vec i to kako
se roditelji odnose jedno prema drugom i kako se odnose prema detetu.

Od posebne su vaznosti odnosi izmedju roditelja i dece u okolnostima rodjenja mladjeg brata
ili sestre. U takvoj situaciji dete se iznenadjuje promenom stava clanova porodice koji svu
paznju, koju su do sada posvecivali samo njemu, sada obracaju novorodjenoj bebi. Neka
deca regrediraju na ranije stadijume razvoja.

Ljubomora posle rodjenja mladjeg brata ili sestre se ispoljava sl.simptomima:

1. mirno i poslusno dete postaje prkosno

2. latentno ili manifestno je agresivno prema mladjem detetu
3. nakon uspostavljene kontrole sfinktera, pocinje ponovo da nekontrolisano mokri ili
defecira
4. gubi vec usvojeni fond reci
5. nazaduje u usvojenim motorickim vestinama
Sa stanovista mentalne higijene, od posebne vaznosti je priprema deteta za rodjenje mladjeg
brata ili sestre.

Nagrade i kazne – razlikujemo nekoliko tipova roditeljskih kazni, odnosno onoga sto deca
dozivljavaju kao kaznu:

- pokazivanje moci – naredbe, pretnje

- uskracivanje ljubavi – verbalno neodobravanje, manje neznosti
- indukcija – objasnjavajuci razgovori o nemoralnosti postupaka

Rano afektivno lisavanje dece i posledice

Uspostavljanje emocionalnog, trajnog odnosa izmedju majke i deteta, odnosa koji daje
sigurnost je jedan od bitnih uslova koji obezbedjuju mentalno zdravlje osobe. Takav odnos je
neophodan da bi se kontrolisao strah i krivica. Kada takav odnos nedostaje u ranom
detinjstvu rec je o ranom emocionalnom lisavanju.

Produzeno i rano odvajanje tokom prvih meseci zivota, dovodi do afektivnog zaostajanja, a
taj process je Spic nazvao hospitalizam. Hospitalizam obuhvata poremecaje ponasanja,
zastoj emocionalnog i intelektualnog razvoja, kao i telesnu osetljivost ove dece. Postoje tri
faze reakcije na odvajanje, po Boulbiju:

1. neposredno nakon odvajanja dete grcevito place, uznemireno je, ne moze da zaspi
2. ako je i dalje odvojeno, a nije naslo adekvatan supstitut za majku, primiri se, ne
place, ali postaje ravnodusno, apaticno, pospano. Kod dece izmedju 6. do 8. meseci
javlja se nazadovanje u motorici
3. kada majka poseti dete nakon nekoliko dana separacije, dete ne prihvata kontakt sa
njom, ne prepoznaje je, bezi od nje, sto sve govori da je nastao poremecaj u odnosu
roditelj – dete. I kada dete ponovo nauci na roditelje, cesto je razdrazljivo, placljivo,
odbija hranu..

Kod dece koja su traumatski odvojena od majki, prvo se javlja zaostajanje u govoru, pa
dolazi do zaostajanja u emocionalnom i intelektualnom razvoju, a u krajnjem stadijumu se
javlja regresija u motornim sposobnostima i regresija hoda.

Porodicni hospitalizam – gde uprkos prisustva majke detetove emocionalne potrebe nisu
zadovoljene i deca su grubo frustrirana.

Problemi zanemarivanja i zlostavljanja dece

Zanemarivanje se definise kao akt nezadovoljavanja osnovnih fizickih, emocionalnih,
socijalnih i drugih razvojnih potreba deteta od strane roditelja. O zanemarivanju se moze
govoriti kad roditelji ne ispunjavaju svoje obaveze da na prikladan nacin, u skladu sa
uzrastom deteta i normama sredine, zastite dete od mogucih opasnosti emocionalnog i
fizickog ugrozavanja.

Zlostavljanje dece je posledica nasilja u porodici u slucajevima akutnog ili hronicnog

poremecaja ravnoteze emocionalnih snaga u partnerskim ili porodicnim relacijama.

Sadrzaji i forme nasilja nad decom obuhvataju:

a. fizicko zlostavljanje – ne podrazumeva upotrebu fizicke sile u odnosima prema deci

cime im se nanosi bol, rane i ugrozava zdravlje ili zivot.
b. Emocionalno (psihicko) zlostavljanje je najzastupljeniji vid zlostavljanja; desava se
unutar zatvorenog porodicnog kruga. I kod emocionalnog zlostavljanja, bazicni
poremecaj je disfunkcionalnost roditeljskog sistema.
c. Seksualno zlostavljanje – podrazumeva koriscenje dece radi zadovoljavanja necijih
seksualnih potreba, poriva i nagona. Seksualno nasilje nad decom se sadrzinski
manifestuje na sirokoj skali, od seksualnih poruka, lascivnih reci i prica, nagladjenog
pokazivanja seksualnih simbola, dodirivanja, pokusaja ili ostvarivanja seksualnih
odnosa i silovanja. Seksualno zlostavljanje dece moze biti u porodici (incest) i van
nje.

Posledice zlostavljanja – zlostavljana deca cesto zaostaju i stagniraju u razvoju. Nasilje se

usloznjava i eskalira – tako sto jedan oblik nasilja povlaci druge oblike. Fizicko zlostavljanje
je uvek praceno psihickim zlostavljanjem.

POREMECAJI KOD DECE PREDSKOLSKOG UZRASTA

Mentalna retardacija ili mentalna subnormalnost je stanje zaustavljenog ili nepotpunog

psihickog razvoja, koje se karakterise poremecajem onih sposobnosti koje se pojavljuju
tokom razvojnog perioda. U zavisnosti od nivoa koeficijenta inteligencije mentalna retardacija
se klasifikuje kao laka mentalna retardacija sa opsegom IQ od 50-69, umerena
mentalna retardacija sa opsegom IQ 35-49, I teska mentalna retardacija gde se IQ
krece od 20-34.

Deca sa lakom mentalnom retardacijom se obicno i ne otkrivaju u predskolskom uzrastu

i otkriju se najcesce pri polasku u skolu.

Deca sa umerenom mentalnom retardacijom imaju obelezja koja su vidljiva vec na

rodjenju ili neposredno posle toga. Ova deca kasne u psihomotornom razvoju.

Deca sa teskom mentalnom retardacijom najcesce ostaju na mentalnom uzrastu ispod 3

godine. Imaju slabo razvijen govor, ne mogu da brinu o sebi.
Rodjenje mentalno retardiranog deteta izaziva kod roditelja razlicite emocionalne reakcije,
najcesce tugu, dozivljaj frustriranosti, strah, neprijateljstvo, povredu narcizma, osecanje
stida, krivice.

Neki roditelji prezasticuju svoje dete i time ogranicavaju razvoj deteta, sposobnosti da se
brine samo o sebi, ukidajuci svaku inicijativu i samostalnost.

Roditelje treba upozoravati da primere ocekivanja od svog subnormalnog deteta, jer ukoliko
su ocekivanja pojacana i dete ne moze da im odgovori, to je izvor stalnih frustracija za dete,
a to moze da dovede i do razvoja tezih psihickih poremecaja kod ove dece. Poseban problem
sa kojim se suocavaju mentalno retardirana deca i njihovi roditelji je nerazumevanje i
neprihvatanje od strane socijalnog okruzenja.

Prevencija mentalne retardacije – primarna prevencija bi trebala da spreci pojavu

mentalne retardacije. Od vaznosti su neke opste mere, kao sto su zdravstvena edukacija,
poboljsanje ishrane. Sekundarna prevencija obuhvata rani tretman mentalne retardacije i
savetodavni rad sa porodicom. Tercijarna prevencija podrazumeva mere za ublazavanje
posledica nastalog hendikepa i mere koje bi pomogle socijalizaciji ovakve dece i pokusaju
njihovog ukljucenja u realan zivot.

Poremecaji navika

U poremecaje navika ubrajamo poremecaje ishrane i poremecaje eliminacije.

Poremecaji ishrane: pored zadovoljstva usled samog uzimanja hrane, dojka koja hrani i dodir
sa dojkom stvara detetu i libidno zadovoljstvo. Hranjenje postaje nacin socijalizacije deteta.

Anoreksija odojceta i malog deteta - Anoreksija odojceta predstavlja psihosomatsku

smetnju i najcesce se javlja u vreme odbijanja od dojke, u vreme uvodjenja cvrste hrane,
kod nespretnog navikavanja na drugu hranu, kada je majka pri hranjenju deteta nesigurna.
U kasnijem uzrastu deteta, uzroke anoreksije treba traziti u izmenjenom odnosu majka –
dete. Nefleksibilnost majke i nedostatak spontanosti pri hranjenju deteta ili nestrpljivost
prilikom hranjenja moze da dovede do toga da dete dozivi neprijatnost pri hranjenju. I
povisena agresivnost majke, njena povisena strepnja ili depresivnost mogu da dovedu do
toga da dete odbija hranu.

Odbijanje hrane posle prve godine je uvek emocionalni poremecaj na relaciji dete – roditelj i
zahteva psihoterapijski rad sa majkom ili sa citavom porodicom. Kod decce do 2 godine,
psihoterapijsko savetovanje se vrsi samo sa majkom, a posle tog vremena lece se
istovremeno i majka i dete.
Oralne aktivnosti kod dece predskolskog uzrasta – sisanje prsta, delova sake, usnice i
stavljanje raznih predmeta u usta, kao i grickanja noktiju predstavljaju aktivnosti kojima je
cilj oslobadjanje od napetosti i nacin praznjenja agresivnosti. Samo zabranjivanje detetu da
ne gricka nokte ili da ne sisa prst i stalno upozoravanje da to ne treba da cini, samo
pojacava ove navike.

Gojaznost kod dece – majke koje su nesigurne u svojoj majcinskoj ulozi preteranim
hranjenjem deteta smanjuju osecanje krivice, kada imaju osecaj da nisu dovoljno brizne
majke. Stalni konflikti izmedju roditelja, razvod roditelja, ponavljano zanemarivanje detetovih
potreba, separacije i slicno, mogu da rezultuju u detotovoj povecanoj potrebi za regresivnim
nacinima zadovoljenja hranom.

Poremecaji eliminacije: ENUREZA predstavlja neorganski poremecaj karakterisan nocnim ili

dnevnim umokravanjem, povremenim ili stalnim, nakon trece ili cetvrte godine.
Sekundarna enureza – ukoliko se umokravanje ponovo javi nakon perioda uspostavljene
kontrole nad mokrenjem. Primarna neorganska enureza – ukoliko kontrola nad
mokrenjem nikada nije ni uspostavljena.

Sekundarna enureza nastaje posle rodjenja brata ili sestre, sto dovodi do jake ljubomore i
rivalskih osecanja. Drugi razlozi su promena sredine, promena vaspitnih postupaka.

Cest uzrok enureze je prerano i neadekvatno navikavanje na cistocu. Enureza nastaje i usled
razdvajanja deteta od roditelja, kod hospitalizacije deteta, pri polasku deteta u obdaniste, u
situacijama kada se detetu nesto energicno zabrani. Takodje se javlja u kod dece koja zive u
nesredjenim porodicnim prilikama, u slucajevima zlostavljanja i grubog zanemarivanja dece,
kao i kod dece u domskom smestaju.

Umokravanje u toku spavanja je najcesce simptom otpora prema roditeljskim zahtevima –

posledica straha od roditelja.

Savetovanje roditelja kod manje dece i psihoterapijski rad sa starijom decom daje zeljene
rezultate. Detetu treba omoguciti da stekne dovoljno samopouzdanja i da postane nezavisno
od tudje pomoci i to u svim oblastima, a ne samo kada je u pitanju enureza.

ENKOPREZA predstavlja nevoljno defeciranje, prljanje vesa, nocno ili dnevno na uzrastu
posle 2.ili3.godine. Primarna enkopreza – ako kontrola sfinktera nikada nije uspostavljena.
Sekundarna enkopreza – ako se nevoljno izbacivanje fecesa javlja nakon perioda
uspostavljene kontrole nad sfinkterima.

Dete davanjem ili zadrzavanjem fecesa moze sada da obraduje ili rastuzi majku, da je
nagradi ili kazni i da putem procesa izmetanja manipulise sa roditeljima, posebno majkom.
Ako se roditelji ponasaju neadekvatno ili prezahtevno pri navikavanju deteta na cistocu,
kasnije mogu da razviju i druge karakterne crte, koje se vezuju za ovu fazu razvoja, a to su
sklonost preteranoj cistoci, sklonost perfekcionizmu, tvrdoglavost, teranje inata,
ambicioznost. Enkopreza je posledica preranog navikavanja na cistocu.
Poremecaji spavanja: obredi uspavljivanja predstavljaju posebne aktivnosti u periodu
izmedju druge i trece godine zivota. Dete obicno sisa palace, uvrce pramen kose, drzi
majkinu ruku, trlja delove odece ili neke predmeta (pokrivac, plisane igracke). Ovi delovi tela
ili predmeti imaju funkciju tranzitornog objekta i pomocu njih dete pri uspavljivanju, u
odsustvu majke, stice osecaj zastite, sigurnosti, i blizine majke. Pomocu ovih aktivnosti dete
produzava odnos sa majkom i tako se smanjuju separacioni strahovi. Obredi uspavljivanja
iscezavaju oko 6.godine.

Pavor nokturnus je epizoda nocnog straha u toku koje se dete probudi sa jakim placem,
vristanjem, doziva roditelje, hvata se za njih, ustaje iz postelje, a na licu ispoljava jak strah.
U osnovi nocnog sraha dvogodisnjeg ili trogodisnjeg deteta, nalazi se strah od razdvajanja
od majke. Kod starije dece to moze da bude strah od zivotinja, vestica, vampire, lopova.
Kod njih napad nocnog straha predstavlja zelju za kaznom zbog zabranjenih zelja i fantazija,
a one se najcesce odnose na agresivne impulse prema roditeljima istog pola ili prema braci i
sestrama.

Roditelje treba savetovati da dete pri napadu nocnog straha ne bude, da ga ne uzimaju kod
sebe u krevet, niti da ga narednog dana podsecaju na ono sto se desavalo.

Psihosomatski poremecaji

Se formiraju u ranom detinjstvu; predstavljaju simbolicki izraz emocionalnog trpljenja. Uzrok

ovih pojava su najcesce poremeceni odnosi izmedju roditelja i izmedju roditelja i deteta. Dva
poremecaja koja su specificna za rano detinjstvo su infantilni grcevi i afektivno zacenjivanje.
Rani infantilni grcevi se javljaju u prvim nedeljama zivota, u njihovom nastanku vaznu
ulogu ima povisena napetost deteta i anksioznost majke. Afektivno zacenjivanje – pri
afektivnom zacenjivanju dete prestaje, usled jakih emocija, da dise na 10-ak sekundi i
pomodri. Dete ima povisenu ili snizenu misicnu napetost, ponekad pracenu gubitkom svesti.
Do afektivnog zacenjivanja dolazi kada je dete izlozeno jakim nadrazajima ili kada je necim
frustrirano, sto povecava napetost i anksioznost deteta. Ako dete vidi da su roditelji veoma
zabrinuti i da ce zbog ovog problema sve da ucine zbog njega, da mu sada dozvoljavaju sve
ono sto ranije nisu, dete pocinje da koristi napade za manipulisanje roditelja, da bi postiglo
ono sto zeli.

Uloga razvojnog savetovalista

Je od velikog znacaja za zastitu i brigu o mentalnom zdravlju predskolse dece i u njima se

sprovode mere primarne, sekundarne i tercijarne prevencije.

Primarnom prevencijom se obuhvataju sva deca u odredjenom podrucju ili deca koja
pripadaju rizicnim grupama. Mere primarne prevencije mentalnog zdravlja svakako treba da
obuhvate sledece grupe dece:
 - decu pod psiholoskim rizikom, najcesce zbog neprimerenih stavova roditelja –
odbacivanje, zanemarivanje, zlostavljanje
- deca sa bioloskim rizikom kao sto su hendikepirana deca
- deca pod stresom, ukljucujuci razvod roditelja, smrt, teska bolet u porodici
- deca pod socijalnim rizikom, kao sto su teski stambeni uslovi

Primarnu prevenciju dece iz ovih rizicnih grupa sprovode decji dispanzeri za mentalno
zdravlje u saradnji sa centrima za socijalni rad.

Sekundarna prevencija obuhvata rano otkrivanje i dijagnostikovanje poremecaja u razvojnom

dobu i pruzanje adekvatne pomoci.

Tercijarna prevencija u razvojnom savetovalistu obuhvata rehabilitaciju hendikepirane i

telesno invalidne dece.

24. Mentalna higijena dece skolskog uzrasta

Priprema dece za polazak u skolu

Polazak u skolu je za svako dete jedan od najznacajnijih perioda, koji zahteva

prilagodjavanje, kako na novu sredinu, tako i na zahtev za ucenjem, sto sve iziskuje veliki
napor za dete i prekid sa dosadasnjim nacinom zivota, kojim je dominirala igra i zavisnost od
roditelja. Polaskom u skolu, dete ulazi u svet novih emocionalnih, saznajnih i socijalnih
iskustava. Polaskom u skolu dete treba da zasnuje samostalne odnose sa skolom,
nastavnicima i vrsnjacima, i zato se ova faza u zivotnom ciklusu posmatra i kao potencijalna
krizna tacka. Porodica moze da se suoci sa javljanjem otpora kod deteta prema skoli i
vrsnjacima, sto moze da ukaze na to da dete, mozda nije dovoljno emocionalno sazrelo da
prihvati nove drustvene veze i obaveze, koje se od njega zahtevaju.

Detetova prva iskustva sa skolom su obojena njegovim dozivljajem ucitelja. Licnost ucitelja
je najvazniji factor u procesu vaspitanja i ucenja.

Identifikacija moze da bude ometena ne samo nesposobnoscu ili teskocama deteta zbog
nedostatka potrebnog ideala, vec i zbog preterane identifikacije sa roditeljima. Protektivni
roditelji koji ne dozvoljavaju osamostaljenje deteta, uvek odbacuju svako odvajanje od
deteta i svojim ponasanjem jos vise otezavaju ovu krizu prilagodjavanja. Odnos roditelja i
nastavnika je znacajan tokom celog zivota!

Bandura smatra da dete treba nauciti da u toku ucenja samo sebe potkrepljuje. On navodi
sledece faze procesa ucenja:

a) usmeravanje paznje
 b) zadrzavanje modelovanog ponasanja
c) reprodukcija ponasanja
d) motivacija za ponavljanje ponasanja

Priprema za skolu podrazumeva i predskolsku psiholosko-zdravstvenu procenu i

trijazu, koja ima za cilj da se sagledaju emocionalne, intelektualne i telesne karakteristike
deteta i identifikuje eventualno postojanje problema u dosadasnjem razvoju. Kod mentalno
retardirane dece se vrsi kategorizacija i deca sa lakom mentalnom retardacijom (IQ 49-69)
se ukljucuju u specijalne skole.

Posebna vrednost ove procene dece pred skolu je u utvrdjivanju nekih specificnih
nesposobnosti kod neke dece. U ove smetnje ubrajamo:

- razvojnu disleksiju – teskoca u savladavanju citanja u detinjstvu

- razvojnu disgrafiju – teskoca u ovladavanju grafomotornim aktivnostima; pisanjem
- razvojnu diskalkuliju – teskoca u savladavanju racunskih operacija

U procesu procene dece pred skolu znacajno je i prepoznavanje pseudozaostalosti,

odnosno pojave gde deca zbog emocionalnih poremecaja deluju kao mentalno zaostala i
pokazuju losije rezultate na testovima inteligencije.

Skola, ucitelj i mentalno zdravlje

Karakteristike licnosti ucitelja – ucitelj, osim prenosenja znanja i vestina, treba da ume
da proceni stepen zrelosti dece u razredu i njihova prethodna znanja i iskustva, i da shodno
tome motivise ucenike za saradnju u procesu ucenja i vaspitanja. On mora da bude
sposoban da kriticki razmislja, da prepoznaje probleme i da poseduje vestine za resavanje
problema. Svoja ocekivanja treba da prilagodi procenjenom stepenu njihove intelektualne i
kognitivne razvijenosti i emocionalne zrelosti. Emocionalna dimenzija odnosa izmedju
ucitelja i deteta je factor koji u velikoj meri determinise dinamiku usvajanja znanja kod
ucenika i prihvatanja vaspitnih pravila. Pozitivna osecanja u odnosu ucitelj-ucenik pomazu
detetu da optimalno koristi svoje realne sposobnosti. Ukoliko su osecanja negativna, tada ce
ucenik trositi svoju psihicku energiju na konflikte i nerazumevanja u odnosu sa uciteljom, koji
ga ne prihvata.

Neki ucitelji su, zbog svojih neresenih unutrasnjih konflikata, skloni da se za odredjene
ucenike, koji su im simpaticni vezuju, da se prema njima odnose zastitnicki, dok prema
drugim ucenicima, koji su im nedovoljno simpaticni, ostaju uzdrzani ili cak negativno
raspolozeni.

Dinamika odnosa u skolskoj grupi – u razrednoj zajednici vlada dinamika odnosa, koja
je veoma slicna onoj u porodicnoj grupi. Skolska grupa nudi detetu raznovrsna emocionalna i
socijalna iskustva. Grupa pokrece i sve one konflikte, koje dete nosi iz svoje porodicne grupe.
Ucitelj se, od strane dece, dozivljava kao roditeljska figura i predstavlja identifikacioni uzor za
decu. Zato je vazno da je ucitelj mentalno zdrava i emocionalno zrela licnost.

Neka deca su sklona da ne postuju disciplinske mere, koje institucija skole namece, da u
skoli i u odnosu sa uciteljom ispoljavaju neposlusnost, tvrdoglavost, inat. To su, najcesce,
deca koja nisu u svojim porodicama usvojila pravila i norme ponasanja. Nekada uzrok
nepostovanja pravila ponasanja u skoli moze da bude i izrazena strogost roditelja i njihova
sklonost kaznjavanju dece, pa dete procenivski da je ucitelj tolerantnija osoba pocinje da se
ponasa na nacine koje u roditeljskoj kuci nije imao prilike da isproba. Deca koja su
prezasticivana od strane roditelja, ponekad teze usvajaju zabrane, ogranicenja i uskracenja u
skoli.

Uzroci detetovog nemira u skoli i slabijeg prilagodjavanja na vaspitne zahteve mogu da budu
uslovljeni i odredjenim poremecajima. Tako deca sa razvojnim hiperkinetskim
sindromom imaju problem prilagodjavanja na pravila skolske discipline. Hiperkinetski
sindrom decje dobi je karakterisan hiperaktivnim ponasanjem, slaboscu paznje,
impulsivnoscu i funkcionalnim problemima u skolskom i porodicnom funkcionisanju i
teskocama u odnosu sa vrsnjacima i nastavnicima.

Skolski neuspeh

Neuspeh dece u skoli obuhvata neuspeh u prilagodjavanju na grupu dece, prilagodjavanju na

skolsku atmosfermu i neuspeh u ucenju. Determinisan je sa razlicitim faktorima, a pre svega
u odnosima u porodici, u kojoj je dete odraslo. Neadekvatni odnosi u porodici, cesti konflikti
izmedju roditelja, alkoholizam jednog od roditelja i uopste napeta porodicna atmosfera,
otezavaju adaptaciju deteta na skolu. U ovakvim okolnostima, ako je jos i stav ucitelja prema
detetu neadekvatan, sve ce to usloviti neuspeh u prilagodjavanju na skolu i neuspeh u
ucenju. Neuspeh u skoli kod dece koja imaju normalne intelektualne sposobnosti je,
najcesce, posledica emocionalnih poremecaja kod dece, tj.unutrasnjih konflikata.

Od velikog znacaja je lik ucitelja, koji mora napraviti takvu atmosferu u kojoj ce se dete
osecati opusteno, prihvaceno i postovano kao osoba. Uz takvog ucitelja ucenici ce vise biti
motivisani da uce i pre ce da se odluce na kreativnost i otvorenost prema novim idejama.
Ucitelj treba da pomogne kako bi razvili pozitivno misljenje o sebi i da ih podstice da postizu
uspeh i da time opovrgnu svoje uverenje da ne mogu nista da postignu u skoli. Vesti ucitelji
daju ucenicima sa niskim samopostovanjem male zadatke, koje oni mogu uspesno da zavrse
i kada vide i sami da su u rome uspeli, to ih motivise na dalje aktivnosti.

Neuspeh u ucenju kod dece mladjeg uzrasta se manifestuje kao teskoce u citanju. Kod
dece starijeg uzrasta, kao uzrok neuspeha u ucenju moze da se javi intelektualna
inhibicija, kod koje inhibicija zahvata samo intelektualne funkcije, dok ostale aktivnosti
deteta bivaju nenarusene. Dete zeli da uci, ali ne moze da usmeri paznju na ucenje, po
nekoliko puta cita tekst bez razumevanja.
25. Mentalna higijena u adolescenciji
Adolescencija traje u proseku od 11.-12.god. do 25-26.god.

Peter Blos navodi 5 faza adolescencije:

1. Predadolescencija – stvara se Ja-ideal, koji regulise ponasanje osobe tako sto

postavlja ciljeve i aspiracije, koji kada su dostignuti izazivaju u pojedincu osecanje
ponosa i sopstvene vednosti.
2. Rana adolescencija – adolescenti pocinju da napustaju primarnu vezanost za
roditeljske figure, jer uvidjaju da potrebe koje sada imaju ne mogu zadovoljavati u
krugu porodice, pa pocinju da uspostavljaju bliske odnose sa vrsnjacima, prvo sa
vrsnjacima istog pola.
3. Srednja adolescencija (prava) – adolescent pocinje da uspostavlja odnose sa
vrsnjacima suprotnog pola, a ovome prethodi reaktiviranje Edipalnog kompleksa i
njegovo konacno razresavanje. Adolescent imaju tendenciju da se ponasaju
egoisticno, interesujuci se samo za sebe, svoj izgled i reaguju vrlo defanzivno na
kritiku.
4. Kasna adolescencija – mladi imaju vise samopostovanja i jasnije formiran identitet.
Ovo je period konsolidacije i uoblicavanja identiteta. Iz ove faze, adolescent izlaze sa
stabilnijim samopostovanjem i jasnijom predstavom o sebi.
5. Postadolescencija – mlada osoba je razvila osecanje sopstvene licnosti i
uspostavljeni su zivotni ciljevi.

U toku adolescentnog perioda, kljucni su sledeci procesi:

1. Proces separacije od roditeljskih figura – separacija od roditeljskih figura i

sticanje individualnosti kod mnogih adolescenata dovodi do dozivljaja gubitka
objekta.
2. Konflikt sa roditeljskim i drugim autoritetima – problemi u odnosima nastaju
kada mladi traze neke nove vrednosti, koje su razlicite od roditeljskih, i kada
pokusavaju da izgrade system vrednosti, koji je razlicit od onoga koji poseduju
njegovi roditelji.
3. Razvoj seksualnosti – postizanje seksusalne zrelosti je jedna od najznacajnijih
karakteristika adolescencije. Seksualno vaspitanje, socijalna umesnost i ranija
iskustva u socijalnim kontaktima, predstavljaju atribute, koji adolescentima
omogucavaju adekvatno seksualno-socijalno prilagodjavanje.
4. Odnosi sa vrsnjacima – adolescent pokusavaju da se oslobode ranijih zavisnih veza
sa svojim roditeljima i steknu veci stepen samostalnosti, a u tom procesu vrsnjaci
mogu pruziti podrsku. Iako jos uvek nemaju oformljen identitet, adolescenti imaju
potrebu da pripadaju nekoj grupi, a to zahteva konformiranje ponasanja, razmisljanja
i osecanja sa grupnim standardima.

Razvoj identiteta i poremecaji

Identitet predstavlja dozivljaj sebe, dozivljaj sopstvene licnosti, dozivljaj licne istovetnosti i
kontinuiteta osecanja, zivotnih ciljeva i namera.

Za formiranje osecanja identiteta znacajan je telesni identitet, u cijem su formiranju

znacajne predstave o vlastitom telu. Ove predstave dominiraju u prvim godinama
adolescencije, a krecu se od dozivljaja o svom telu. Dismorfofobija – ukoliko adoescenti
intenzivno sumnjaju u svoj fizicki izgled i imaju ideju da je njihovo telo ruzno i nakazno.

Predstava o sebi ili dozivljaj sebe obuhvata dva bitna pojma, a to je sposobnost
opisivanja samog sebe i samopostovanje-samopouzdanje. U ranoj adolescenciji raste
pojam svesnosti o sebi, koji se formira na osnovu toga kako se drugi ponasaju prema
nama. Samosvesnost se ispoljava kao osetljivost na tudje misljenje, preokupiranost
spoljasnjim izgledom. Neusaglasenost izmedju realne i idealne predstave o sebi dovodi do
prolazno snizenog samopostovanja. Kod konfuzije identiteta, dolazi do razlicitih
dozivljaja sebe, cas boljih, cas losijih i adolescent ima potrebu da trazi globalnu sliku o sebi.

Samovrednovanje i samopostovanje se odnosi na ona osecanja koja adolescent vezuje

uz dozivljaj sebe.

Krize adolescencije

Adolescentna kriza predstavlja oblik sazrevanja, za koji adolescent nije uspesno pripremljen
u okviru svoje sociokulturne sredine.

A. Normativna kriza – adolescent manifestuje svoju povisenu osetljivost na sva

desavanja u njemu samome i u njegovoj okolini i u tom period osecanje identiteta je
u krizi. Normativna kriza moze da dovede do anksioznosti ili da podstakne nove
unutrasnje sukobe.
B. Kriza (konfuzija) identiteta – je kriza normalnog razvoja u adolescenciji, a oznacava
kompleksan psiho-bio-socijalnu razvojni fenomen, od kojeg zavisi kvalitet zivota
buduce odrasle osobe. Kriza identiteta zavisi od proslosti, odnosno od identifikacionih
uzora u detinjstvu, ali i od novih uzora koji se nude u mladosti. Manifestacije krize
identiteta:
1. Difuzija identiteta – mladi sa difuzijom identiteta ne mogu da donose zivotne
odluke, dozivljavaju unutrasnju prazninu i izolaciju, imaju teskocu u
uspostavljanju socijalne komunikacije, kao i teskoce u uspostavljanju seksualnih
teskoca. Od mucnog osecanja praznine i usamljenosti neki adolescent se brane
uzimanjem droge, alkohola.
2. Negativni identitet – adolescent pokazuju neprijateljstvo i prezir prema ulogama
koje mu se nude u porodici ili siroj socijalnoj sredini, pa nekada biraju identitet
koji se temelji na identifikacijama, koje su bile u razvoju predstavljanje kao
najmanje povoljne, najopasnije.
3. “Kao da” identitet (lazni self) – patoloska organizacija laznog selfa predstavlja
proces rascepa, razdvajajuci lazni self od pravog selfa, koji je lisen mogucnosti
ekspresije i potvrdjivanja.
 C. Kriza autoriteta – u svojim nastojanjima da se osamostali, adolescent se konfrontira
sa osobama koje ne prihvataju njegove psihosocijalne potrebe, nastojanja i stavljaju
mu prepreke i ogranicenja, izricu upozorenja.
D. Kriza seksualnosti – nastaje zbog konflikta izmedju potrebe za zadovoljenjem naraslih
seksualnih impulsa, koje treba uskladiti sa ostvarenim seksualnim identitetom, i
realnih zabrana i ogranicenja, koje postavlja drustvena sredina.
E. Hipohondrijaza – se manifestuje u formi strahova z svoje telesno zdravlje i strah od
odredjenih telesnih obojenja. Pored osecanja krivice hipohondrije od znacaja je i
dozivljaj licne bezvrednosti i nepoverenju u svoje telo, a kasnije se nepoverenje
proteze i na odnos prema sopstvenoj licnosti.
Ako mladi ne pronadju svoj identitet javlja se sumnja u sebe, difuzija ili konfuzija uloga, a
ako ove pojave dugo traju, moze doci do autodestruktivnog ponasanja, nezainteresovanost
za misljenje drugih i socijalna izolacija, koriscenje droge i alkohola radi oslobadjanja od
anksioznosti, koju stvara konfuzija uloga.

Poremecaji adolescentnog uzrasta

IZBEGAVANJE SKOLE – i bezanje sa casova je motivisano dosadom, koju ovi adolescent

dozivljavaju u skoli. Takodje, moze biti uslovljeno i strahovima od skole, pr.strah od
profesora, od losih ocena, od grupe vrsnjaka.

POKUSAJI SAMOUBISTVA – adolescent pokusavaju samoubistvo, zato sto zele da skrenu

paznju na sebe i svoje problem i upute apel za pomoc. Pokusaj samoubistva u adolescenciji
je vise akt protiv trpljenja, nego akt protiv zivota. Najcesci nacin kojim se pokusaj suicida
realizuje je uzimanjem vece kolicine lekova. Pokusaji suicida se cesce javljaju u porodicama
sa poremecenim odnosima i u onim porodicama gde su roditelji agresivni, strogi, nedovoljno
zainteresovani za decu. Iako su konflikti sa roditeljima cest “okidac” za pokusaje suicida
mladih, uzrok ovih pojava nije direktno u njihovim roditeljima, vec u njima samima.

MENTALNA ANOREKSIJA – ili anoreksija nervosa podrazumeva smanjeno uzimanje hrane ili
odbijanje nekih ili svih vrsta hrane, a uslovljeno psiholoskim razlozima. Strah od debljine i
uverenje da je debela izazvani su poremecajem percepcije slike tela. Pojavljuju se i u okviru
bulimicne faze, kada ona pojacano uzima hranu, ili se smenjuju anoreksicne i bulimicne faze.
U bulimicnoj fazi se osecaju debelim, ruznim, preziru sebe, depresivnog su raspolozenja.
Kada ponovo postanu anoreksicne osecaju se dobro, raspolozene su. Lecenje anoreksije se
najcesce sastoji u individualnoj psihoterapiji adolescent. Od velikog je znacaja i rad sa
porodicom u formi savetovanja.

POREMECAJI PONASANJA I DELIKVENCIJA – je neka vrsta disharmonicnog sazrevanja

licnosti, kod koje socijalizacija izvesnih potreba nije izvrsena na odgovarajucem nivou
razvoja, pa se ispoljava na izvestan grub, nestrpljiv i socijalno neprihvatljiv nacin.

TOKSIKOMANIJA – predstavlja zloupotrebu i zavisnost od psihoaktivnih supstanci.

Politoksikomanija-stetna upotreba vise supstanci istovremeno. Pored radoznalosti, motiv za
uzimanjem droge moze biti beg od realnosti i problema.
Prevencija kriza adolescencije i poremecaja u adolescentnom period je veoma vazno polje
mentalno-higijenskog delovanja. Preventivne delatnosti su usmerene na adolescent i njegove
roditelje, porodicu, skolu, vrsnjake,.. Primarna prevencija u adolescenciji usmerena je rad na
unapredjenju mentalnog zdravlja mladih i na mere za sprecavanje poremecaja mentalnog
zdravlja. Unapredjenje mentalnog zdravlja podrazumeva citav niz sinhronizovanih aktivnosti
porodice, skole, kulturne sredine, zdravstva. Seksualno vaspitanje je jedno od centralinh
pitanja u unapredjenju mentalnog zdravlja adolescent.

Seksualnom vaspitanju se pristupa sa strahom, a roditelji nisu ni dovoljno psiholoski

pripremljeni, ni motivisani da sprovedu adekvatno seksualno vaspitanje svoje dece. Roditelje
treba osloboditi njihovih otpora, strahova, predrasuda i stida, koji ometa roditelje da zauzmu
realne stavove kada je seksualnost u pitanju. Da bi se ovi ciljevi postigli, najbolji je metod
grupnog rada, i to u skolama za roditelje, na roditeljskom sastanku. Seksualno vaspitanje
treba da se sprovodi sistematski, jer nije dovoljno jedno predavanje. Vazno je da o
seksualnosti govore spontano i da se prema njem odnose kao i prema ostalim temama o
kojima se razgovara.

Mere ranog otkrivanja vec nastalog problema ili poremecaja i njegovo zbrinavanje, spadaju u
mere sekundarne prevencije. Ove mere se sprovode u dispanzerima za mentalno zdravlje i u
psihohigijenskim savetovalistima.

Za lecenje kriznih stanja u adolescenciji, najcelishodnija je primena psihoanaliticki

orijentisanih psihoterapija ili suportivne psihoterapije analiticke orijentacije, koje prate
normalan psihoseksualni razvoj adolescnta. U psihoterapiji adolescentnih kriza, jedan od
prioritetnih zadataka je da se klijentu vrati samopostovanje i samopouzdanje.

26. Ментално хигијенски аспекти

хранитељства (специјализовано
хранителјство)
Са становишта менталне хигијене, најважнија функција хранитељства је развој
емоционалне сигурности и развој социјалних односа.

РАЗВОЈ ЕМОЦИОНАЛНЕ СИГУРНОСТИ – централни и највећи допринос

хранитељске породице је осећајно давање, које задовољава емоционалну
„глад“ детета, што у највећој мери утиче на развој и модификацију проблема у
развоју. Велики број деце, тек у хранитељској породици, по први пут осети и
искуси породични живот, успостављајући осећајне везе са особама из
окружења на природан начин. Претпоставка за то је да већина хранитељских
породица треба да буде добро одабрана, тако да пружају могућност за
идентификацију. Прихватање и развијање емоционалних и социјалних односа
између хранитељске породице и смештене деце, један је од битних услова у
процесу развоја. У хранитељскм породицама емоционална клима је далеко
повољнија, за разлику од дечијих домова. То омогућава успостављање
покиданих емоционалних веза, стимулише сензорно-моторни развој деце и
ствара услове за успешну идентификацију, како са особама из најближег
окружења, тако и са личностима из социјалне средине, школе. Хранитељске
породице помажу детету да прође кроз нова осећајна искуства.

Својим присуством и позитивним особинама личности, а нарочито својим

понашањем, хранитељи дају деци шансу за нове идентификације, за усвајање
система вредности и норми понашања средине. Ови механизми омогућавају да
се код деце модификују искривљена и неприлагођена социјална и морална
понашања.

РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНИХ ОДНОСА – у области социјалног понашања деце,

током боравка деце у хранитељским породицама, уочавају се значајна
побољшања, што се испољава у погледу прихватања социјалних норми
средине, опредељење за даље школовање, проналажење различитих
могућности запослења и преузимање социјалних улога.

У оквиру развијања социјалних односа, важан је контакт детета са својом

природном породицом или рођацима. Према савременој концепцији,
хранитељске породице су дужне да охрабрују и омогућују контакте деце са
њиховим природним родитељима. Од квалитета развијених социјалних улога,
зависи припрема за отпуст деце и преузимање животних улога, након смештаја.

27. Mentalno higijenski aspekti porodicnog smestaja

i usvajanja?
Porodicni smestaj je organizovan oblik socijalne zastite dece, u vidu njihovog poveravanja na
brigu i staranje drugoj, posebno odabranoj, motivisanoj i pripremljenoj porodici.

Porodicni smestaj-hraniteljstvo kao oblik porodicne zastite ima sledece karakteristike:

1. Predstavlja zbrinjavanje deteta u drugu porodicu koja se naziva „hraniteljska

porodica“
 2. Porodicni smestaj je privremeni smestaj i zavisi od vremena trajanja problema zbog
kojeg je dete smesteno u hraniteljsku porodicu (moguce je povratak deteta u svoju
prirodnu porodicu)
3. Hraniteljska porodica je detetu zamena za njegovu prirodnu porodicu i treba da mu
pruzi sigurnost, ljubav, emocionalnu i svaku drugu podrsku.
4. Smestaj u hraniteljsku porodicu ne treba da znaci prekid porodicnog kontinuiteta,
dete treba da odrzava kontakt sa svojom prirodnom porodicom.
5. Hraniteljska porodica, na razlicite nacine i uz pomoc strucnih sluzbi socijalne zastite
treba da bude i „most“ ka povezivanju dece sa socijalnom zajednicom, sto postepeno
osposobljava dete za samostalan zivot.

Sa stanovista mentalne higijene, najvaznija funkcija hraniteljstva je razvoj emocionalne

sigurnosti i razvoj socijalnih odnosa.

Usvajanje je najstariji oblik zastite dece bez roditeljskog staranja. To je trajna zastita koja
se ne moze prekinuti ako je neuspela.

Usvajanje je veoma slozen strucni postupak koji podrazumeva izgradjene profesionalne

standarde, edukaciju i evaluaciju.

Pod pretpostavkom da su ispunjeni svi pravni uslovi na strani deteta, kao i na strani
usvojioca, sa stanovista mentalne higijene tri su najvaznija podrucja na koja u procesu
usvajanja treba obratiti paznju:

1. Ispitivanje motivacije buducih usvojioca

2. Proces medjusobne adaptacije usvojioca i usvojenika pre zasnivanja usvojenja
3. ? i evaluacija.

(Neophodno je u odgovarajuce vreme i nacin saopstiti detetu njegov stvarni status u

porodici usvojioca)

28. Mentalno higijenski aspekti domskog smestaja?

U institucijama (domovi za decu i omladinu) smesten je skoro podjednak broj dece kao i u
hraniteljskim porodicama.Domski smestaj u nasoj zemlji ima dugu tradiciju. Domovi su bili
pogodan oblik zbrinjavanja i zastite dece nakon prirodnih katastrofa ili ratnih sukoba, kada je
veliki broj dece ostajao bez roditeljske brige i kada su domovi bili jedino i najbolje resenje.

Prvenstveni uslov za postojanje treba nalaziti u uverenju da domovi:

1. Imaju odgovarajuce uslove za smestaj dece

2. Da imaju programe koji omogucavaju uspesnu socijalizaciju
3. Da pogoduju razvoju sposobnosti dece za uspesno obrazovanje i profesionalnu
orjentaciju
4. Da pruzaju uslove koji ce obezbediti uspesnu pripremu dece za zivot u lokalnoj
zajednici bez izrazenih sukoba i poremecaja.
Da bi ovako zamisljene funkcije ustanova za smestaj dece dale odgovarajuce rezultate,
neophodno je da se obezbede strucna i profesionalna komunikacija i saradnja sluzbi socijalne
zastite, koje ispituju savremene standarde institucionalne brige o deci bez roditeljskog
staranja.

Mnogi aspekti u formiranju licnosti dece su naruseni, gotovo osteceni, a kao najvaznije ovde
isticemo: ostecenja u formiranju objektnih odnosa i slike o sebi, govora, motivacije i sistema
vrednosti. Takodje, deca dolaze sa strahom od odbacivanja, pritajenim ili otvorenim
nepoverenjem, ravnodusnoscu, ozlojedjenoscu zbog odbacivanja ili preteranom „lepljivoscu“.

29. Mentalno higijenski rad sa decom i

porodicama dece ometene u razvoju.
- Specijalne institucije zatvorenog tipa – organizuju se za one hendikepirane osobe koje
nemaju porodicu, ili o kojima porodica nije u mogucnosti da brine. Kapacitet ovih ustanova
ne bi trebalo da bude prevelik, jer to onemogucava sticenicima da se medjusobno bolje
upoznaju, da se druze, a strucni tim nije u mogucnosti da se svakodnevno srece sa svakim
sticenikom i da ima dobar uvid u njihovo stanje. Retki kontakt sa porodicom dovodi do
osecaja napustenosti, do pada njihovog emocionalnog tonusa i do hronicnog dozivljaja
frustriranosti i slabijeg napredovanja u tretmanu. Ustanove zatvorenog tipa osiromasuju
socijalni zivot osoba sa hendikepom, dovode do njihove izolacije i opste drustvene
marginalizacije.

- Dnevni boravci su jedan od savremenih organizacionih oblika za strucnu pomoc,

podsticanje socijalizacije i razvoja osoba sa hendikepom. Znacajna prednost dnevnih
boravaka je mogucnost pruzanja odgovarajuce strucne pomoci uz podrsku porodice. Ovo
stvara uslove za razvijanje dubljih emocionalnih odnosa osaoba sa hendikepom i clanova
njihovih porodica.

.....ako se radi o tezem hedikepu dovodi do emocionalnog osiromasenja i gubitka zelje za

interpersonalnim odnosima. S druge strane, odlaskom u dnevni boravak, ove osobe
postepeno izlaze iz atmosfere prezasticenosti u porodici koja cesto podstice infantilizam i
zavisnost. Osobe sa posebnim potrebama kroz tretman u dnevnim boravcima osamostaljuju
se i cine spremnijim za samostalni zivot u onoj meri u kojoj im njihove razvojne mogucnosti
dozvoljavaju.

Za razliku od ranijih ekstremnih stavova pedagogije da je redovna skola namenjena iskljucivo

„zdravoj“ deci, danas se javljaju sasvim suprotne tendencije da se i osobe sa posebnim
potrebama integrisu u redovne skole. Deca sa posebnim potrebama cesto, i uz veliku
podrsku roditelja, veoma tesko usvajaju skolska znanja i tako imaju stalan izvor frustracija.
Ali, ne bivaju oni frustrirani samo slabim uspehom u skoli, vec i neprihvatanjem i cesto i
ismejavanjem od strane vrsnjaka u razredu. Kada dete ovako dozivljava ponizenja i sramotu
u odnosu sa vrsnjacima i neuspehe na edukativnom planu, to bitno podriva njegovo
samopostovanje.

Specijalne skole su neophodne za decu sa lakom mentalnom retardacijom i decu sa teskim

ostecenjem sluha, kao i za decu sa teskim formama decje cerebralne oduzetosti.
 # Poslednji red na prvom i prvi red na drugom listi ne mogu da se procitaju. To je
mesto gde sam stavila tri tacke.

31. Mentalna higijena bračnih i porodičnih odnosa

Priprema za brak podrazumeva završavanje odvajanje od roditelja, proces koji započinje
već u adolescentnom periodu. Ukoliko se u brak ulazi sa svesnim i nesvesnim očekivanjima
da brak ispuni određene infantilne potrebe, koje brak ne može da ispuni, pre ili kasnije će
doći do konflikta. Veliki broj osoba ulazi u brak sa nadom da će samim činom venčanja da
„uskoči“ u zrelost. Koliko će mlada osoba biti spremna da na zreo način prihvati ulogu
bračnog partnera zavisi od njene primarne porodice.

U predbračnom periodu i u prvim mesecima braka česte su krize, a njihova ozbiljnost

zavisi od:

 Psihološke spremnosti osobe za brak,

 Opšte integrisanosti ličnosti mladog čoveka.

Uzroci predbračnih kriza su različiti. Partneri pre svega treba da obave proces žalovanja
za primarnom porodicom, za sopstvenim detinjstvom, za svojim devojaštvom i momaštvom.
Period zaljubljivanja je praćen idealizacijom voljene osobe, a ova idealizacija je praćena
idealizacijom sopstvenog selfa i idealizacijom samog partnerskog odnosa. Takođe i
suočavanje sa regresivnim ponašanjima, može da predstavlja i izvor zadovoljstva, ali i
izvor neprijatnosti. Određena seksualna ponašanja(sadizam, mazohizam) mogu da budu
uzroci kriza, i odražavaju se na celokupan bračni i partnerski odnos.

U početku bračnog odnosa partneri moraju da nauče da funkcionišu u dijadnom odnosu. Ovo
podrazumeva uspostavljanje granica prema roditeljskim porodicama. Uspostavljanjem
granica prema spolja, započinje proces unutrašnje organizacije bračnog odnosa . Da bi
uspešno funkcionisali svaki partner mora da ima dovoljno poverenja u drugog.

Porodica- U porodici bi trebale da budu zadovoljene emocionalne, socijalne, vaspitne i

ekonomske potrebe članova. Da bi porodica mogla da zadovolji sve ove zahteve, neophodno
je da se partneri stalno prilagođavaju i usklađuju. Početak roditeljskih godina, posebno prva
godina od rođenja deteta, može da dovede do krize, koje su praćene i krizom bliskosti i
intimnosti, što dovodi do emocionalne barijere partnera i vanbračnim vezama. Porodica je
jedinstven sistem koji se kreće kroz vreme, i odvija se kroz faze razvoja koje zovemo životni
ciklus. Svaki ciklus može da se posmatra u dve dimenzije: istorijskoj(vertikalnoj) i
razvojnoj(horizontalnoj). Vertikalna podrazumeva porodičnu istoriju, odnose i
funkcionisanja koji se prenose kroz generacije, a horizontalna prikazuje porodicu kako se
pomera kroz vremev sočavajući se sa promenama.

Svaki bračno-porodični odnos prolazi kroz 8 životnih ciklusa:

 Početna porodica,
 Porodica sa malim detetom,
 Porodica sa predškolskim detetom,
 Porodica sa školskim detetom,
 Porodica sa adolescentom,
 Rasturanje porodice- odlazak dece od roditelja,
 Postroditeljska porodica,
 Ostarela porodica.

32. Karakteristike funkcionalne i disfunkcionalne

porodice
Funkcionalnost porodice zavisi od stepena ostvarivanja aspekata zajedničkog života, ali i od
realizovanja funkcija porodice.

Funkcije porodice:

 Porodica treba da obezbeđuje zaštitu i egzistencijalnu sigurnost svojih članova,

 Porodica treba da obezbeđuje odnose koji podstiču individualnost i autonomiju
svakog člana,
 Porodica mora da neguje realistične ciljeve, i da pomogne članovima da izgrade
adekvatne sisteme vrednosti,
 Porodica treba da obezbedi uslove za optimalan razvoj dece,
 Briga za decu i njihovo vaspitavanje mora da bude zajednička,
 Potrebna je tolerancija međusobnih razlika i eventualnih nezrelih potreba .

Dok su neke porodice otvorene i ustalnom odnosu saradnje sa spoljnim svetom, neke druge
su preterano zatvorene, izolovane od spoljneg sveta. U tim tzv. Paranoidnim porodicama,
nedovoljno socijalno prilagodjenim, pojedinci mogu da dožive da ih porodica guši i kontroliše.

Ekerman je porodična neprilagođavanja klasifikovao u grupe:

 Izolovana porodica,
 Prema spolja integrisana porodica,
 Iznutra neintegrisana porodica,
 Neplanirana porodica,
 Nezrela porodica,
 Devijantna porodica,
 Dezintegrisana porodica.
Porodična kriza podrazumeva poremećaj funkcionisanja porodice u njenim najznačajnijim
funkcijama, odnosima i ulogama. Može da se pojavi u svim fazama razvoja porodice,
najčešće u prvim godinama braka i tokom adolescencije dece, kada se javlja sindrom
napuštenog gnezda. Porodična disfunkcionalnost traje dugo i postaje stil porodice. U
porodicama sa rigidnim porodičnim ulogama stvaraju se teškoće u procesu identifikacije i
formiranju bliskih odnosa. Postoje porodice gde su granice između članova porodice, kao i
spoljne granice labave i polupropusne. Jedno od obeležja porodične disfunkcionalnosti je i
parentifikacija koja predstavlja pritiske odraslih na mlađe članove da prihvate uloge, koje
nisu adekvatne njihovom uzrastu. Jedna od tipično bračno-porodičnih disfunkcionalnosti viđa
se kod alkoholizma jednog člana porodice. Kod ovakvih disfunkcionalnih sistema, ukoliko se
ne započne terapija, moguća su dva ishoda. Prvo i najčešće može da dođe do uspostavljanja
hronične patološke ravnoteže, i drugo može da dođe do razvoda braka ili emocionalnog
razvoda.

33. Razvod I dodeljivanje dece

Do razvoda braka dolazi onda kada jednog ili oba partnera odnos sa supružnikom ne
zadovoljava I ometa u životu u toj meri da nije spreman da takav odnos više podnosi I
spreman je da se takva bračna veza prekine. Razvod braka obuhvata stadijume:

 Bračna nesloga,
 Separacija I razvod,
 Poveravanje dece-odnosi nakon razvoda,
 Resocijalizacija, udvaranje I ponovni brak.

Bracna nesloga obuhvata bračno-porodične poremećaje koji mogu da se razvrstaju na: 1.

Akutne situacione poremećaje bračnih odnosa (ovakvi poremaćaji lako mogu da se
reše savetovanjem u procesu mirenja partnera), 2. Simptomatski poremećeni bračni
odnosi (kod ovih poremećaja situacija je često zamaskirana prisustvom simptoma kod
jednog partnera, pa je I sam odnos komplikovaniji), 3. Sistematski poremećeni
bračni odnosi (kada se konflikti ne razreše oni prerastaju u sistematske bračne konflikte
koje karakteriše dugo trajanje I emocionalna ispoljavanja.

Mirenje bračnih partnera po našem zakonu se sprovodi 3 meseca, I obavlja ga stručni tim
koji čine socijalni radnik, psiholog, pedagog I pravnik. U nekim situacijama mirenje nije
svrsishodno I to kada: jedan partner zlostavlja drugog I decu, kada vrši krivicna dela, kada je
zavisnik I ne želi da se leči, kada boluje od težeg mentalnog poremećaja, kada je jedan
partner napustio bračnu zajednicu I živi u vanbračnoj zajednici, ili kada je žena u
vanbračnom odnosu zatrudnela.
Separacija I razvod- U ovoj fazi pored praktičnog rešavanja uslova daljeg života I
informisanja dece, roditelja, okruženja o razvodu, važno je da se započne I restrukturisanje
odnosa sa partnerom I decom. Sam način separacije zavisi od stepena zrelosti I strukture
ličnosti partnera. U toku ove faze često se manifestuju različite nepoželjne osobine partnera.
Histerični I senzacijama skloni partneri iznose u javnost sva “stradanja” I razočarenja iz
braka. Neki počinju da mrze partnera, šire intrige, klevete I izazivaju skandale.

Resocijalizacija, udvaranje I ponovni brak- U ovom periodu kljucno je završavanje

procesa žaljenja, završavanje restrukturisanja odnosa sa decom I bivšim partnerom I
postizanje stabilnog identiteta. U ovom periodu može da usledi formiranje novog braka
jednog ili oba partnera. Faktori koji utiču na verovatnoću I vreme uspostavljanja novih
partnerskih odnosa:

 Pol,
 Starost,
 Ekonomski izvori,
 Snalazljivost I socijalno funkcionisanje partnera posle razvoda,
 Prisustvo dece.

Stepen prilagodjavanja partnera na separaciju I rayvod zavisi od:

 Stavova prema braku I razvodu,

 Odnosa sa bivsim supruznikom,
 Psiholoških karakteristika ličnosti,
 Razvijenost “coping” strategije, odnosno načina prevladavanja problema,
 Socijalne podrške,
 Ekonomskih uslova I edukacije.

Studije dece razvedenih roditelja pokazuju da većina dece na separaciju roditelja reaguju
osećanjem tuge, ljutnjom, strahom ili odbijanjem. Kod komplikovanih razvoda moguca je
pojava posttraumatskog stresnog poremećaja kod dece, slabog uspeha u školi, problema u
ponašanju.. Na ozbiljnost I intenzitet dečjih psihičkih problema sa razvodom utice:

 Uzrast deteta,
 Razvojne karakteristike,
 Nivo stresa u porodici,
 Intenzitet bračnih konflikata,
 Ranije iskustvo dece sa nasilništvom u porodici,
 Odnos roditelj-dete.

Poveravanje dece I odnosi nakon razvoda- U nadležnosti suda je da donese odluku o

poveravanju dece jednom od roditelja, ili u posebnim uslovima o njihovom smeštanju u
ustanove socijalne zaštite. Nećemo poveriti decu psihotičnim roditeljima, dementnim,
mentalno retardiranim roditeljima, alkoholičarima, zavisnicima.. S obzirom na značajnu ulogu
majke u ranim periodima dečjeg razvoja, dete uzrasta do 5 godina češće se poverava majci.
Pre donošenja odluke, za decu koja su napunila 10 godina, ispituju se I želje deteta. Pored
ovoga na poveravanje deteta na staranje odredjenom roditelju utiče I angažovanje roditelja
na čuvanje I vaspitanje dece do razvoda, stambeno-materijalne mogućnosti roditelja, kao I
regulisanje vidjanja dece od strane drugog roditelja kojem dete nije povereno. Ukoliko se
roditelji sami ne dogovore, onda organ starateljstva odredjuje način održavanja kontakata.
Organ starateljstva može I da privremeno ograniči ili zabrani kontakte deteta sa roditeljem, I
to kada roditelj podstiče neprijateljstvo kod deteta prema drugom roditelju, ili boluje od
težeg mentalnog poremećaja. Nisu retki roditelji pre svega majke, koje drugom roditelju
onemogućavaju da vidja dete I tako se svete za raniji odnos ili razvod. U slučajevima kada se
kod oba roditelja registruju poremećaji ličnosti, oduzima se starateljstvo I deca se smeštaju u
ustanove socijalne zaštite.

35. Mentalna higijena u školi

Polazak u školu je za svako dete jedan od najznačajnijih perioda, koji zahteva
prilagođavanje, kako na novu sredinu, tako i na zahtev za učenjem. Polaskom u školu, dete
ulazi u svet novih emocionalnih, saznajnih i socijalnih iskustava, zato se ova faza u životnom
ciklusu posmatra i kao potencijalna krizna tačka. Zahtevima koje detetu nameće, škola
usmerava I podstiče dalji proces intelektualnog, telesnog, emocionalnog I socijalnog razvoja.
Detetova prva iskustva sa školom su obojena njegovim doživljajem učitelja. Ličnost učitelja
je najvažniji faktor u procesu vaspitanja i učenja. Učitelj može da se doživi kao autoritet koji
je prihvatljiviji od roditeljskog autoriteta, ali I kao figura koja unosi strah. Spremnost deteta
da se uključi u nastavu I prihvati nove obaveze zavisi od stepena identifikacije sa učiteljem.

Identifikacija može da bude ometena nesposobnošću ili teškoćama deteta, zbog preterane
identifikacije sa roditeljima. Ovo se dešava kod preterano zavisne dece. Odnos roditelja i
nastavnika je značajan tokom celog zivota!

Priprema za školu podrazumeva i predškolsku psiholosko-zdravstvenu procenu i

trijažu, koja ima za cilj da se sagledaju emocionalne, intelektualne i telesne karakteristike
deteta. Trijažom će da se otkriju teže mentalno zaostala deca koja nisu sposobna za redovno
školovanje, kao I deca sa teškoćama u razvoju govora, sluha, vida. Posebna vrednost ove
procene dece pred školu je u utvrđivanju nekih specifičnih nesposobnosti kod neke dece:

- razvojnu disleksiju – teškoća u savladavanju čitanja u detinjstvu

- razvojnu disgrafiju – teškoća u ovladavanju grafomotornim aktivnostima; pisanjem
- razvojnu diskalkuliju – teškoća u savladavanju računskih operacija

U procesu procene dece pred skolu znacajno je i prepoznavanje pseudozaostalosti,

odnosno pojave gde deca zbog emocionalnih poremećaja deluju kao mentalno zaostala i
pokazuju lošije rezultate na testovima inteligencije.
 Škola, učitelj i mentalno zdravlje

Karakteristike ličnosti učitelja – učitelj, osim prenošenja znanja i veština, treba da ume
da proceni stepen zrelosti dece u razredu i njihova prethodna znanja i iskustva, i da shodno
tome motiviše učenike za saradnju u procesu učenja i vaspitanja. On mora da bude
sposoban da kritički razmišlja, da prepozna probleme i da poseduje veštine za rešavanje
problema. Emocionalna dimenzija odnosa između učitelja i deteta je faktor koji u velikoj
meri determiniše dinamiku usvajanja znanja kod učenika i prihvatanja vaspitnih pravila.
Pozitivna osećanja u odnosu učitelj-učenik pomažu detetu da optimalno koristi svoje realne
sposobnosti. Ukoliko su osećanja negativna, tada ce učenik trošiti svoju psihičku energiju na
konflikte i nerazumevanja u odnosu sa uciteljom, koji ga ne prihvata.

Dinamika odnosa u školskoj grupi – u razrednoj zajednici vlada dinamika odnosa, koja
je veoma slična onoj u porodičnoj grupi. Školska grupa nudi detetu raznovrsna emocionalna i
socijalna iskustva. Grupa pokreće i sve one konflikte, koje dete nosi iz svoje porodične grupe.
Učitelj se, od strane dece, doživljava kao roditeljska figura i predstavlja identifikacioni uzor za
decu. Zato je važno da je učitelj mentalno zdrava i emocionalno zrela licnost. Neka deca su
sklona da ne poštuju disciplinske mere, koje škole nameće pa ispoljavaju neposlušnost,
tvrdoglavost, inat. To su, najčešće, deca koja nisu u svojim porodicama usvojila pravila i
norme ponašanja. Nekada uzrok nepoštovanja može da bude i izražena strogost roditelja i
njihova sklonost kažnjavanju dece. Uzroci detetovog nemira u školi i slabijeg prilagođavanja
mogu da budu uslovljeni i određenim poremećajima. Tako deca sa razvojnim
hiperkinetskim sindromom imaju problem prilagođavanja na pravila školske discipline.
Hiperkinetski sindrom dečje dobi je karakterisan hiperaktivnim ponašanjem, slabošću pažnje,
impulsivnošću i funkcionalnim problemima u školskom i porodičnom funkcionisanju i
teškoćama u odnosu sa vršnjacima i nastavnicima.

Školski neuspeh- Neuspeh dece u školi obuhvata neuspeh u prilagođavanju na grupu

dece, prilagođavanju na školsku atmosferu i neuspeh u učenju. Determinisan je sa različitim
faktorima, a pre svega odnosima u porodici. Neadekvatni odnosi u porodici, česti konflikti
između roditelja, alkoholizam jednog od roditelja i uopšte napeta porodična atmosfera,
otežavaju adaptaciju deteta na školu. Od velikog značaja je lik učitelja, koji mora napraviti
takvu atmosferu u kojoj će se dete osećati opušteno, prihvaćeno i poštovano kao osoba.
Neuspeh u učenju kod dece mladjeg uzrasta se manifestuje kao teškoće u čitanju. Kod
dece starijeg uzrasta, kao uzrok neuspeha u učenju moze da se javi intelektualna
inhibicija, kod koje inhibicija zahvata samo intelektualne funkcije, dok ostale aktivnosti
deteta bivaju nenarušene. Dete želi da uči, ali ne može da usmeri pažnju na učenje, po
nekoliko puta čita tekst bez razumevanja.

Bežanje od škole- javlja se obično kod starijih učenika, i uslovljeno je različitim faktorima
(strah od ispita, zadovoljenje potreba za igrom i zabavom). Problem se najčešće rešava u
okviru centara za socijalni rad.

Školska savetodavna služba- čine je pedagog, psiholog, socijalni radnik. Osnovni zadatak
je da se bave različitim problemima učenika i organizacije nastave kako bi pronašli najbolji
način za primenu mentalno higijenskih principa. Preventivne aktivnosti obuhvataju:

 aktivnosti na unapređenju saradnje između porodice I škole,

  koriste metodu savetovanja kao I druge oblike pomoći učenicima sa psiho-socijalnim
teškoćama,
 ostvaruje se kontakt sa nastavnim osobljem u smeru unapređenja nastavnog
procesa,
 školska savetodavna služba sarađuje I sa drugim institucijama u zajednici.

38. Zlostavljanje I zanemarivanje

Zanemarivanje dece
Zanemarivanje se definise kao akt nezadovoljavanja osnovnih
fizickih ,emocionalnih,socijalnih I drugih razvojnih potreba deteta od strane
roditelja.

S prakticne strane posmatrano o zanemarivanju se moze govoriti kad roditelji ne

ispunjavaju svoje obaveze da na prilkladan nacin, u skladu sa uzrastom deteta I
normama sredine,zastite dece od mnogih opasnosti emocionalnog I fizickog
ugrozavanja.

Osnovne forme su: Fizicko,edukativno,zdravstveno,emocionalno I vaspitno

zanemarivanje,kao I neadevatan nadzor, eksploatacija I napustanje
deteta.

Fizicko zanemarivanje Je neadekvatno zadovoljavanje potreba deteta za

hranom,odecom,smestajem,odmorom kao I higijenskim potrebama.Ukljucuje I
propuste u obezbedjivanju zastite deteta od fizickih povreda ili opasnosti.

Obrazovno zanemarivanje predstavlja ozbiljan prostup da se obezbedi

motivacija ipodsticaj za ucenje ili prihvatanje obrazovanja u skladu sa detetovom
sposobnosci.

Zdravstveno zanemarivanje podrazumeva propuste u obezbedjenju obavezne I

situacione zdravstvene zastite deteta.
Emocionalno zanemarivanje je zapostavljanje detetovih bazicnih emocionalnih
potreba privrzenosti,pripadanja,stalnosti I sigurnosti.

Vaspitno zanemarivanje ukljucuje nekontrolisan proces socijalizacije,izlaganja ili

prepustanja deteta neprimerenim vaspitnim uticajimai I propust u
obezbedjivanju odgovarajuce I konstruktivne discipline I socijalizacije koja
priprema dete za zivot u drustvenom okruzenju.

Neadekvatan nadzor podrazumeva ostavljanje deteta bez nadzora ili sa

nadzorom koji ne odgovara uzrastu I specificnim potrebama detetu.

Eksploatacija je koriscenje deteta za pribavljanje materijalnih sredstava

upucivanjem na poslove koji su izvan fizickih snaga deteta,opterecenje
preteranim odgovornostima za poslove u kuci I oko mladje dece I upucivanje
deteta na prosnju,kradju I slicne aktivnosti;

Napustanje podrazumeva potpuno ili relativno tajno ostavljanje deteta bez

staranja roditelja ili odgovarajucih negovatelja.

Znaci koji ukazuju na postojanje zanemarivanja:

a) Fizicki pokazateljiu zanem.:
1)Zastoji u razvoju odojceta ili malog deteta;
2)Los fizicki izgled deteta(neuhranjenost,neurednost,socijalno-higijenska
zapustenost,odeca koja nije u skladu sa vremenskim prilikama);
3)Akcidentna povredljivanja-Padovi,gutanje raznih supstanci,gusenja;
4)Odsustvo standardne pedijatrijske nege(Neredovne vakcinacije,odsustvo ili
neredovna stomatoloska zastita,nedavanja prepisane terapije detetu,ne vodjenje
deteta kod lekara na redovne kontrole,ne vodjenje deteta kod lekara kad mu je
potrebna med.zastita);
5)Ne redovno pohadjanje skole;

b) Bihejvioralni pokazatelji zanem:

1)Nesigurnost u komunikaciji;
2)Usporen psihofizicki razvoj;
3)Psihosomatski poremecaji
4)Roking ili udaranje glavom kod mladje dece;
5)Emocionalna tupost,povlacenje(nesigurnost i depresija);
6)Ponasanje koje je u ociglednoj nesrazmeri u odnosu na kalendarski uzrast;
7)Nezainteresovanost za skolu I ucenje;
8)Bezanje od kuce,skitnja ili prosjacenje;

Zlostavlajnanje dece
Nasilje u porodici I zlostavljanje dece kao nekontrolisan I zastrasujuci zivotni
dogadjaj spade u najteze oblike traumatskog iskustva iz detinjstva sa trajnim
posledicama po celokupan,posebno emocionalni I socijalni razvoj deteta.

Prema savremenim konceptima zlostavljanje dece je posledica nasilja u porodici u

slucajevima akutnog ili hronicnog poremecaja ravnoteze emocionalnih
snaga u partnerskim ili porodicnim relacijama.

Sadrzaji I forme nasilja nad decom obuhvataju:

a) Fizicko zlostavljanje koje ima prepoznatljive I uocljive indikatore.Ovaj vid

nasilja ne podrazumeva upotrebu fizickesile u odnosima ptema deci cime im se
nanosi bol,ozlede ili rane I ugrozava zdravlje ili zivot.

Bihejvioralni pokazatelji fizickog zlostavljanja:

- “zaledjena” opreznosti u odnosu na odrasle ili preterana ljubaznost

- Trzanje I povlacenje pri svakom pokusaju dodira kod mladje dece;
- Neadekvatno obkacenje u odnosu na vremenske prilike(prekrivanje I skrivanje
modrica);
- Nasilno ponasanje u igri sa mladjom decom;
- Laganje,kradja;
- Ekstremni u ponasanju-pasivnost ili agresivnost.
B) Emocionalno(psihicko)zlostavljanje je najzastupljeniji vid
zlostavljanje,najmanje ocigledno vidljiv I tezak za detekciju.Ovo zatoi sto se
desava unatar zatvorenog porodicnog kruga.

Garbarino,Guttman,Seele 1986 I Hart 1987 definisali su emocionalno zlost. Dece u

okvirima 8 tipova roditeljskog ponasanja:

1)Odbacivanje- Dete se ne primecuje ili se stalno odguruje sto dalje;cini se sve

da se oseca bezvrednim,neprihvacenim-podsmevanjem decijih
strahovima ,odbijanje da se prihvati zagrljaj ili drugi gestovi koje dete pokazuje;
izreke “Voleo\la bi da se nikada nisi rodila,nikad te nisam zeleo\la”
2)Degradacija\obezvredjivanje-Dete se stalno kritikuje, stigmatizira,uskracuje
mu dostojanstvo,cini se se sve da se oseca inferiornim (nazivaje deteta
pogrebnim imenima kao sto su “idiot” “gluperda” “gubitnik”
“nesposobnjakovic”…
3)Terorisanje-Dete se teroriise verbalno
klevetanjem,zastrasivanjem,prestravljivanjem,obeshrabrivanjem (zakljucavanjem
deteta u mracnoj sobi ili kupatilu ili ostavlajne u mraku ispred ulaznih vrata)

4)Izolacija-Dete se izoluje od normalnih socijalnih iskustva(osujecene kontakta u

porodici),nedozvoljavanje druzenja sa vrsnacima() I cini se sve da se ono oseca
usamnjenim u svetu(stavlajnej beb u krevetcu same satima).

5)”Kvarenje”-Dete se iskvari navodjenjem na razlicite forme antisocijalnih I

socijalno prihvatljivih postupaka (kradja,prosjacenje,prostitucija)I destruktivnog
ponasanja sto ga cini nesposobnim za normalna socijalna iskustva(interese I
potrebe)

6)Eksploatacija-Dete postoji da se iskoristi :deca se koriste da zadovolje potrebe

svojih roditelja\negovatelja(rodirtelji ocekuju da deca preuzmu na sebe vcinu
kucnih poslova koji inace obavljaju odrasli,ocekujubda deca novcano pomazu
porodici).

7) Uskracivanje esencijalne stimulacije,emocionalne razmene ili

raspolozivosti- Detetu se uskracuju ljubav,senzitivna nega; njegov se
intelektualni I emocionalni razvoj gusi; dete je uopsteno receno ignorisano I
zanemareno.
8)Nepouzdano I nekonzistentno roditeljstvo- Deteu se postavljaju
kontraindikatori I amivalentni zahtevi;roditeljska podrska ili bnega nepouzdane
su I nestalne.

9) Seksulano zlostavljanje- po svojim sadrzajima predstavlja poseban,a po

svojim posledicama,kombinovani tip nasilja.Ono u najopstijem smislu
poddrazumeva koriscenje dece radi zadovoljavanja necijih seksualnih
poriva,potreba,nagona.Specificne I rasirene vidove seksualnog nasilja nad
decom predstavljaju I nekontaktne aktivnosti kao izlaganje pogledu ili
voajerizam,gledanje pornografskih filmova,poziranje za pornografske
fotografije,primoravanje na slusanje “seksi”razgovora.

Bihejvioralni pokazatelji seksualnog slostavljanja dece:

Strah od dodira;Preterana masturbacija kod maledece,dodirivanje

genitalnogpodrucja;Ispoljavanje brojnih strahova;Losi odnoso sa
vrsnjacima;izjava deteta da je seksualnog zloupotrbljavano od strane osoba koja
o njemu brine;fantaziranje;Razvojna regresija;Nesposobnost
koncetracije;Izbegavanje casova fizickog vaspitanja;Tajanstveno
ponasanje;Kompulzivno ponasanje;Pad interesovanja ili uspeha u aktivnostima
koje su ranije pruzale zadovoljstvo.

Posledice zlostavljanja
Zlostavljana deca cesto zaostaju I stagniraju u razvoju.Ona imaju ozbiljne teskoce
I na porodicnom planu nasilje se ponavlja I prenosi u okviru jedne I vise
generacija.Stvara se takozvaniLanac nasilja tako sto zlostavljana deca postaju
potencijalni nasilnici;neefikasni roditeli I biraju nasilnike za bracne partnere.

Prevencija I tretman

Programima rane prevencije ne tezi se samo da direktno modifikuju problematicne

intereakcije roditelj-dete koje mogu da se razviju zlostavljanje,vec I da se
modifikuju uticaju koji su ekoloskog porekla a u koje u roditeljski uticaji
smesteni.
Ciljne grupe programa rane prevenciije cine sve porodicepod rizikom.Zasto
programe rane prevencije karakterise 6 sustinskih principa.

1)Rana identifikacija-ili procena porodica kroz opste sluzbe sistema

zdravstvene ili socijalne zaastite.

2)Uvodjenje podrske za vreme trudnoce-I neposredno posle

poremecaja,najcesce vec I bolnickim uslovima.

3)obezbedjivanje dobrovoljnog ucesca porodica

4)Pruzanje usluga kod kuce-Pruzaju se kada su porodice vec ukljucene I

povremeno se dopunjuju uslugama iz sistema primarne zdrvstvene zastite.

5)Podrske time za pojedinacne slucajeve-sto se koristi da bi se

ujednacila I koordinirala oblast formalne podrske za porodicu

6)Edukacija I usmeravanje(vodjenje za roditeljstvo)

Koncept tretmana:
Glavni koraci u zastiti dece od zlostavljanja I zanemarivanja podrazumevaju
intervencije u:

-Otkrivanju,identifikovanju I potvrdjivanju slucajeva zlostavljanja;

-Ipitivanju stepena disfunkcionalnosti,snaga I resursa deteta, njegove

porodice I sire drustvene zajednice

-Planiranju,sprovodjenju I evaluaciji odredjenih oblika tretmana upicenih

detetu,porodici I drustvu.

Razlikujemo vise aspekta tretmana:

1)Prema sistemu u kome se sprovode(primarno pravni-primarno socijalni-

primarno medicinski-primarno obrazovni)

2)Prema pristupu (intradisciplinovani I interdiscipinovani)

3)Prema uzrastu klijenta(dete-adolescent-odrasli)

4)Prema ulozi u nasilju(preziveli,pocinilac,svedok)

5)Prema vrsti zlostavljanja(fizicko,seksualno itd.)

6)Prema nivou terapijskog zahvata(krizne

intervencije,savetovanja,terapije)

Savremena stucna doktrina multidisciplinarnost,multimodalnost I celovitost u

tretmanu zlostavljanja I zanemarivanja dece.

U tom kontekstu ciljevi tretmana su :

-Prekid zlostavljanja;

-Obezbedjivanje sigurnosti(bezbednosti);

-Smanjenje rizika od ponavljanja zlostavljanja;

-Saniranje posledica zlostavljana-Integracija traumatskog iskustva;

-Promena porodicnih odnosa(pozeljno ocuvanje porodice uz poboljsanje

njenog funkcionisanja);

-Odgovornost pocinioca za zlostavljanje;Pracenje I evaluacija toka I ishoda

tretmana;

39. Lazurs u strategiji prevladavanja kriznih

situacija
Lazurs govori o dve velike grupe mehanizama prevladavanja:

Prevladavanje usmereno na emocije

Prevladavanje usmereno na problem.

Prevladavanje usmereno na emocije sastoji se u

izbevanju,minimiziranju,distanciranju ,poredjenju,izvlacenju pozitivnih
vrednosti iz negaativnih dogadjaja.Osnovna funkcija prevladavanja usmerenog
na emocije je da odrzi nadu I optimizam,ne dozvoli prihvatanje onog
najgoreg,omoguci delanje bez obzira na ono sto se desava.
Prevladavanjem usmereno na problem sastoji se u definisanju
problema,stvaranju alternativnih resenja,odmeravanju alternativnih
resenja,odmeravanju alternative u smislu procene dobitka I gubitka,vresenje
izbora I akcije.

Prevladavanje usmereno na problem ukljucuje kako problem tako i osobu koja

ga resava.

Sto se tice odnosa izmedju prevladavanja usmerenog na emocije i prevladanja

usmerenog na problem,ove dve grupe mehanizama prevladavanja cesto se
javlaju istovremeno,podrzavajuci ili ometauci jedna drugu.

Lazurs izvore prevladavanja nalazi u Fizickom zdravlju I

energiji,pozitivnim verovanjima,socijalnim vestinma,materijalnim
mogucnostima I socijalnon podrsci.

Zdravlje I energija su vazni izvori prevladavanja.Osoba koja je slaba I

bolesna,umorna ili na neki drugi nacin hendikepirana ima manje energije za
prevladavanje.Medjutim,ovutvrdnju ne treba prihvatiti bez rezerve.

Pozitivna verovanja su takodje znacajni izvori preovladavanja.Ovde se pod

pozitivnim verovanjima podrazumevajuona opsta I specificna verovanja koja
predstavaljaju osnovu nade: Vera u sebe I svoje mogucnosti,vera u
Boga,sudbinu,pravdu,slobodu.

Socijalne vestine ili vestine komuniciranja sa drugima pomazu osobi da

se bolje snalazi u svakodnevnom zivotu pa I u “vanrednim” situacijama. Osoba
koja ima bolje kontakte sa ljudima oko sebe bice u stanju bolje da koristi
potencijalne izvore socijalne podrske.

Materijalne mogucnosti su ,po Lazarusu,veoma vazan izvor

preovladavanja.”Ljudi koji imaju novac ,pise Lazarus,a narucito oni koji su
vesti dag a dobro upotrebe,uopste govoreci,bolje prolaze od onih ljudi koji ga
nemaju.Ocigledno je da novac znacajno povecava mogucnost preladavanja
stresa u bilo kojoj situaciji:Novac doprinosi da se lakese I brze dodje do
pravnih,medicinskih I drugih oblika profesionalne pomoci.

Socijalna podrska je izuzetano znacajan izvor prevladavanja.Socijalna

podrska se odnosi na strukturu,kvalitet I funkciju socijalne mreze kojoj osoba
pripada I definise se kao “interperdsonalna razmena koja ukljucuje
emocije,potvrdjivanje I pomoc.

40.Strategija prevladavanja po Musu

Mus mehanizme prevladavanja deli u tri osnovne kategorije u okviru koje
prepoznaje 9 tipova prevladavanja

I ) Prevladavanje usmereno na procenu

-Logicka analiza I mentalna priprema

-Kognitivno redefinisanje

- Kognitivno izbegavanje I poricanje

II) Prevladavanje usmepreno na problem

-Trazenje informacije I podrske

-Preduzimanje akcije usmerene na problem

-Prepoznavanje alternativnih resenja

III) Prevladavanje usmereno na emocije

-Afektivna regulacija

-emocionalni izlivi,”raptusi”, bure

-rezignacija,rezignirano prihvatanje

I)Prevladavanje usmereno na procenu

-logicka analiza I mentalna priprema

Po Musu,ovaj skup mehanizama prevladavanja sastoji se u

a)U “razlaganju”,”rasparcavanju” problema koji u prvom trenutku deluje kao

ne resiv I b)u planiranju postupnih koraka I njegovom resavanju.Ovi
mehanizmi koriste se najcesce u onim situacijama koje su potpuno strane
iskustvu osobe.

-Kognitivno redefinisanje

Koristeci se ovim skupom mehanizama prevladavanja, osoba prihvata realnost

situacije I pokusava da u njoj pronadje nesto pozeljno I prihvatljivo.

-Kognitivno izbegavaje ili procenjivaje

Ovim mehanizmom prevladavanja porice ae ili minimizira ozbiljnost

krize.Poricanje ili minimiziranje moze da se odnosi ili na njene posledice.

II) Prevladavanje usmereno na problem

-Trazenje informacija I podrske

Ova grupa mehanizama prevladavanja sastoji se u prikupljanju informacija I

znanja o dogadjaju koji je izzvao krizu.Cesto se javlja u kombinaciji sa
logickom analizom I mentalnom primenom.

-Preduzimanje akcija usmerenih na resavanje problema

Mehanizmi iz ove grupe odnose se na preduzimanje konkretnih akcija u cilju

prevladavanja.U osnovi izbora ovih mehanizama prevladavanja nalazi se
pokusaj kontrole nad situacijom,snazenje samopostovanja i osecanja
kompetentnosti.

-prepoznavanje alternativnih resenja

Da bi se prevazisao tezak i neprijatan dogadjaj cesto se koriste mehanizmi koji

se sastoje u promeni aktivnosti i trazenju novih izvora satisfakcije.

III)Prevladavanje usmereno na emocije

-afektivna refulacija
Ova grupa mehanizama prevladavanja predstavlja,u stvari,”manevre” kojima
se postize kontrola nad emocijama. Ova kontrola postize
se,najcesce”hrabrenjem sebe’’. U teskim zivotnim situacijama osoba sebe
uverava da ima dooljno snage,ponosa,izdrzljivosti da prevazidje postojecu
situaciju.

-emocionalni izlivi “raptusi” bure

Ovde se kao mehanizmi prevladavanja koriste plac,bes,vristanje I pokusaj

emocionalnog distanciranja kroz opor,tzv.crni
humor.Prekomernopusenje,pijenje,uzimanje seditiva ili nekontrolisano
uzimanje hrane spadaju u ovu grupu mehanizama prevladavanja.

-Rezignirano prihvtanje

Ova grupa mehanizama prevladavanja predstavlja,u stvari mirenje sa

situacijom I prihvatanje”stvari onakvima kakve jesu”.Ova grupa mehanizama
prevladavanja obojena je cesto fatalistickim uverenjima.