„Јабланови“ Јован Дучић

Песма је из друге фазе стваралаштва, из циклуса Сенке по води, ком припада и песма „Залазак
сунца“. Пејзаж је израз стања душе.

Којом стилском фигуром почиње песма? Каква је њена

функција? Коме песник поставља питање? Која осећања
помоћу њих уноси у песму? Може ли добити одговор на
питање?
Песма почиње реторским питањима (песник поставља питање на које не очекује одговор) што
ствара утисак да се песник обраћа нама да му помогнемо одгонетању тајни које су пред њим
затворене. Песник од било кога очекује одговор на постављено питање. Овим се што сугерише и
снажно осећање усамљености. Питањем на које не очекује, већ сам наслућује одговор, песник
ссугерише основно осећање - стрепњу.

Који мотив је у средишту песме? Шта се постиже

инверзијом тј. повлачењем субјекта на крај реченице?
Протумачите шта је постигнуто употребом прилога
„тако“ и „ноћас“.

У средишту песме је мотив јабланова (симбол гордости, снаге, усамљености), а њихов шум је
доминантна сензација.
Први стих почиње инверзијом - субјекат је на крају реченице. Тим поступком je постигнуто да
се читалац прво сусретне са загонетним шуштењем у ноћи. Оно је истакнуто и честом и
узастопном ономатопејом „шуми“. Они шуме страсно и чудно, несвакидашње. Прилози „ноћас“
и „тако“ појачавају загонетност утиска. Лирски субјекат као да каже - не шуме јабланови тако
сваку ноћ, него нарочито ноћас. Песник указује на посебност (неко специфично значење) шума
који га узнемирава и на тамне слутње које у њему изазива.

На основу којих стихова наслућујемо да песма није дескриптивна?

Који епитети које бира лирски субјекат, указују на то да није реч о
објективном опису?

Мотив јабланова, шум њиховог лишћа, жути месец, хуми (брегови) у даљини и мирна вода, у нашој
имагинацији стварају слику ноћи. Из тога бисмо могли извести закључак да је ово дескриптивна песма.
Она то и јесте, на први поглед, док не проникнемо у значење ове песничке слике у целини. Када
откријемо оне унутрашње, скривене слојеве који се крију иза речи закључићемо да је реч о рефлексивној
(мисаоној) поезији.
Користећи једноставу стилску фигуру - поређење у последњем стиху прве строфе (“Жути месец споро
залази за хуме/ Далеке и црне ко слутње“), лирски субјект нам открива своје постојање и однос према
призору који посматра. Тај призор у њему буди црне слутње. Запажамо да предмет нашег посматрања не
треба да буду јабланови, већ запитани човек који стоји пред њима.
Хум је брежуљак чије име асоцира на хумку (гроб), и месечева светлост која лагано тоне иза њега
наговештава близину смрти. Смрт је наговештена и метафором „у тој мртвој ноћи“. У свеопштој тмини
лагано тоне и та једина светлост која му је осветљавала пут и плашила га сенкама. Ноћ постаје мртва,
вода сива и оловна, а човек у мален, рањив, безначајан. Епитети и поређења (хуме су ко слутње, а ноћ
је мртва, вода је као олово мирна и сива) указују на субјективност утисака.
У стању неизвесности, усамљености и страха, окружен непредвидивом снагом и вољом природе, човек
тражи сапатника, сродно биће, некога ко му је сличан по осећању и судбини. Ту сличност проналази у
јаблановима (а подударност са њима успоставља користећи персонификацију). Усамљени као и он,
високи и горди, моћни када се посматрају из перспективе сићушног људског створа и они дрхћу пред
ћудима неке недокучиве и необјашњиве силе:
 Да ли се негде у песми лирски субјекат експлицитно појављује као лирско „ја“?
Шта је постигнуто тиме што је појављивање лирског субјекта одложено за сам
крај песме?
Упоредите слику јабланова са сликом лирског субјекта.
На шта вас асоцира сенка која лежи на земљи?
Упоредите речи сенка и сен. Објасните разлику.
Чега се лирски субјекат боји?
Каква кретања и покрете уочавамо у песми?
Зашто лирски субјекат у тој мери истиче непокретност спољашњег света?

Лирско ја (лирски субјект) се отворено јавља тек у последњој строфи и постаје средишњи мотив.
До тада се ствара се привид објективне дескрипције. Он се осећа као последњи (потоњи) човек на
свету. Нема с ким да подели свој страх (јер јабланови су, ма колико слични њему, исувише високо
и обузети сопственим осећањем несигурности), нити може на неког да се ослони. Његова самоћа
је потпуна, а његове црне слутње постају готово извесне.
Сенка која се пружа земљом у последњим стиховима јасна је асоцијација на смрт. Примећујемо да
је песник употребио два облика исте речи - сенка и сен. Облик сен може означавати и душу
умрлог која није нашла свој мир.
Пред нама је још једна загонетка. Чега или кога се заправо плаши лирски субјект у тој посебној,
тамној ноћи? Можда себе?
Можда је шум јабланова тако злослутан управо зато што у њима лирски субјект ослушкује и
препознаје одјек сопствене душе. Стање неизвесности, стрепње и самоће приближило се оној
опасној тачки неподношљивости. Лирски субјект, можда, покушава да проникне у тајне сопствене
подсвести, подједнако недокучиве као и тајне света који га окружује...
У средишту тог бескрајног пространства нашао се усамљен и сићушан човек са својом сенком. На
тај начин још једном је побуђено осећање поразне усамљености.
Створена је атмосфера потпуног мира, неке гробне тишине и тајанствености (жути месец споро
залази, а вода је мирна као олово). Учињено је то да би се у мртвом затишју јаче зачуло шуштање
јабланова тј. Слузње песникове душе.