„Човек говори Богу“ Јован Дучић

Знам да си скривен у морима сјања. Јесмо ли као у исконске сате

Али те стигне дух који те слути; Налик на твоје обличје и данас?
Небо и земља не могу те чути, Ако ли нисмо, каква туга за нас,
А у нама је твој глас од постања. Ако ли јесмо, каква беда за те.

Једино ти си што је протуречно — Мој дух човеков откуд је и шта је?

Кад си у срцу да ниси у свести... Твој део или противност од тебе —
На ком се мосту икад могу срести Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! И мркне крај твог светила што сјаје.

Води ли пут наш к теби, да ли води? Самотан свугде и пред свим у страху,
Крај и почетак — је ли то све једно? Странац у своме и телу и свету!
Ко печате ти чува неповредно, И смрт и живот у истоме даху:
Ко твојим страшним границама ходи? Вечно ван себе тражећ своју мету.
Дучићева поезија је поезија великих тема и универзалних идеја. Лиричар, по Дучићевом мишљењу, може "постати
великим песником само онда када буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и
уметности: о Богу, о Љубави, о Смрти".
Човеков односа према Богу био је главна тема у средњовековној књижевности. Тај однос био је строго религијски.
Смисао средњовековног дела није била његова књижевна него религијска функција. У српској средњовековној књижевности
није било места за сумњу или дилему у вези са човековим односом према Богу. У позији барока, просветитељства и
романтизма, однос између човека и Бога у поезији наслеђен је из средњег века, па се ни у овим епохама однос према Богу
дубље не преиспитује.
Преокрет у нашој књижевности доноси Јован Дучић. Он се не устручава да сумња и да верује у исто време, да
преиспитује своју природу, али и недостижног Божјег смисла. Међутим, његова поезија нема негативан однос према Богу, већ
само тежи да тај однос разоткрије. Уместо хвалоспеваног и молитвеног тона, који се може сматрати општим местом у поезији
о Богу, Дучић отвара питање човековог незнања и обичног наслућивања. У односу између човека и Бога више не постоји само
слепо прихватање и послушност. Песник, ослањајући се на своју слободу, на Божји део природе у себи, жели да разговара са
Богом о тајнама које га муче. Човеку није дато да тајну открије, па је он само наслућује. Човек слути о свом пореклу које је
натприродно, Божанско.
Дучић имао сложенији однос према Богу од нпр. Шантића. Док Шантић у својој поезији постојање Бога не доводи у питање,
Дучић Бога о коме пева промишља. Он га проблематизује.

Које глаголе мишљења уочавате у првој строфи?

У првој строфи се уочавају глаголи мишљења: знам и слутим. Лирски субјект зна да Бог постоји, али је скривен, потребно је
откривати га. Лирски субјект је свестан постојања Бога иако је „сакривен у морима сјања“, јер је глас Божији ту „у нама“ „од
постања“. Бог се јавља преко гласа тј. као звучна, а не визуелна сензација. Њега нису свесни небо и земљa, већ само човек.
Пространство неба и земље ограничено је у односу на човекове способности да чује тј. буде свестан постојања Бога.

У ком лицу је написана прва строфа?

Почетак прве строфе је у 1. л. једнине, а на крају се јавља 1. л. множине. Дучић је сазнавање Бога пребацио на сазнавање Бога
из угла субјекта. Сменом 1. л. једнине првим лицем множине, Дучић је сугерисао да се запитаност о суштини Бога не тиче
једног, већ свих. Лирско ја сменило је лирско ми.
 
„Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.“

 
Дучић имао сложенији однос према Богу. За њега је Бог „биће двоструке природе“, зато се Бог манифестује и у човеку као
противречност:
„Једино ти си што је противречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…“

Ова противречност у човеку јавља се услед људске несавршености да прихвати Бога истим интензитетом и умом и срцем,
разумом и емоцијом? Оно што је разумом сазнатљиво и што је разуму прихватљиво, за емоције делује као хладно. Са друге
стране, оно што је емоцијама прихватљиво, уму је тек празна доколица. Чини се да је Дучић био свестан да уму измиче спознаја
Бога, зато је тежио да успостави „равнотежу“ између умног и емотивног сазнавања. Из овог раскорака између умног и
емотивног јављају се слутња и сумња. Слутња Бога није случајна, јер је у човеку глас Бога „од постања“. За разлику од
истине која је ограничена, људска слутња је безгранична. Слутња није рационалне, већ емотивне природе. Слутњу прати и
запитаност. Запитаност се односи на почетак и краја граница, могућности сазнања и несазнатљивости Бога.

Лирски субјект доживљава себе као огледало Божије, јер је створен према Божијем лику. Сложеност тих мисли најбоље је
описана у следећој строфи:

''Јесмо ли као у исконске сате

Налик на Твоје обличје и данас,
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за Те''

Дучић верује да је Бог створитељ света. Међутим, он сумња да су људи „данас“ налик Богу као што су некад давно били. Овом
песмом је Дучић указао на пропадање и осипање људскости. Поражавајуће је то губљење Божијег лика у човеку.
Дучић истовремено тежио да пронађе равнотежу између сумње и вере“
Нигде није изражено неверовање у Бога (атеизам), јер је је Дучић у животу, као и у поезији, био православни Србин. Лирски
субјект, као биће створено према Божијем лику, у стању је да се из своје перспективе, загледа у дубине свог бића и да сагледа
суштину свестворитеља. И у овој песми наилазимо на препознатљиве Дучићеве мотиве страха и усамљености. Запитаност о
суштини Бога тиче се свих нас, али је човек у том тражењу Бога сам.

Тражење Бога је неминовно. То потврђују и теолошка учења: „Бога треба тражити (...) свим својим бићем“. Према томе,
Дучићево истицање потребе „вечитог тражења“ Бога, не одступа од основних теолошких учења.