Он је истакао да су неки Срби били близу, скривени, и чули да му је кољач рекао

"преживио си `41, а сада сигурно нећеш" и одсјекао му главу, што значи да га је

лично познавао.

Милојка Бибић је тог дана остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке
Дикосаве Маринковић.

- Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз

неописиву галаму и узвике `Алаху егбер` упали у село и убијали све што су стигли -
присјећа се Милојка кобног дана, када је безуспјешно покушавала да извуче
рањену браћу и родитеље из окружења.

Према њеним ријечима, муслимански војници убијали су све редом - жене, дјецу,
старце, као да су знали да никада неће одговарати.

- Али, постоји и Божија казна, ако их већ Хашки трибунал и правосуђе БиХ не желе
процесуирати - рекла је Бибићева.

Она је истакла да је сраман однос међународног и правосуђа БиХ који суде само
Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само због тога што су били
Срби, нико не одговара и правде нема ни након 30 година од злочина и 27 године
од завршетка рата.

- Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе

слободно јер их штите тужиоци који не желе да подижу оптужнице, скривају
документацију, опструишу процесе и на крају обавјештавају јавност да нема доказа
за подизање оптужница, у којој судије по различитим аршинима дијеле правду и
опструишу истраге - сматра Бибићева.

Бибићева је рекла да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе

доказе и подигну оптужницу јер се знају и имена убица, о чему постоје свједоци,
што олакшава посао тужиоцима који опструишу и на све начине омаловажавају
српске жртве, њихове породице и цијели српски народ.

Више од половине убијених у Подравању били су цивили, међу којима је седам

жена.

Цвијетин Шарац је раније причао да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи

син Митар, недалеко од куће, и заробљен стриц Веселин, који је преживио
страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица
премлаћивања.
Он се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила, те након три дана
се извукао на слободну територију и дошао у Милиће.

Борба се водила цијели дан и тек под окриљем ноћи група становника овог села, уз
велике губитке, успјела се извући из окружења захваљујући добром познавању
терена, крећући се кроз шикару.

Преживјели су закључили да су у нападу учествовали комшије муслимани из

сусједних села, који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.

Драгутин Шарац је раније Срни пренио да му је брат Веселин причао да га је тукао

лично Насер Орић. Познавао га је јер ишао у школу са Веселиновим сином.

Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у Подравању тог дана су
спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.

Од 120 запаљених кућа у Подравању - 80 још није обновљено.

Село још нема воду, а неке старачке породице, које су биле принуђене да се врате
на своја имања, још живе у неусловним просторима и подрумима порушених кућа
јер нису добили донације за обнову.

Као знак сјећања на страдале мјештане и сроднике преживјели становници

Подравања изградили су цркву у којој обављају вјерске обреде и парастосе за
настрадале којима су у знак захвалности, на зиду цркве поставили спомен-плоче са
њиховим именима.

Делегације општине, Борачке и Организације породица заробљених и погинулих

бораца и несталих цивила Сребренице положиле су данас цвијеће код спомен-
плоче погинулима, која је постављена на зид храма.