BOGDAN TIRNANIĆ

(14.09.1941 – 16.01.2009.)
Jedan od najpoznatijih srpskih novinara,
esejista i filmskih kritičara. Svoje kolumne
objavljivao je u najčitanijim novinama bivše
Jugoslavije, Politici, Borbi, NIN-u, Dnevnom
Telegrafu. Za svoje kolumne dobio je neke od
najznačajnijih nagrada. Odigrao je zapažene uloge
u filmovima Rani radovi – Želimira Žilnika i Crni
Bombarder – Darka Bajića.

„Sigurno da nam i danas, možda pogotovo

danas, nedostaje njegovo britko pero, duh
dorćolskog šmekera i buntovniku kojim je obeležio
vreme u kome je živeo, i upozorio na vreme koje
dolazi“
 1.
POSLE PADA

(predgovor)

Ali, da se mi ipak vratimo početku...

Ova serija feljtona iz „beogradskog života“ jeste, na više načina,
nastavak knjige Beograd za početnike, čije ispisivanje datira u rane
osamdesete godine. Reč je istovremeno i o metodu izvrnute rukavice:
Beograd za početnike stvoren je pre uspona, a Beograd za ponavljače
dolazi posle pada. Ono što se, u međuvremenu, takođe izmenilo jeste
pozicija ovog hroničara: njegova nekadašnja usamljenost, čijom se
lagodnošću ne valja previše razmetati, sada je – u najboljem slučaju –
tek pomalo disonantni glas u velikom horu singidunumskih
apokaliptičara.
Otuda i ovaj zakasneli „predgovor“: onaj ko hoće da svedoči o
modernoj propasti Beograda, mora se prethodno obračunati sa svojim
istomišljenicima. Situacija je tu gotovo identična onoj kakvu
zapažamo u zapenušanim diskusijama o trenutnom položaju srpskog
novinarstva. Oni koji ogorčeno tvrde da je današnja štampa pala na
najniže grane, izriču logičku „figuru“ koja zapravo kaže da se ista
štampa nekad neminovno nalazila u nebeskim visinama kvaliteta.
Tako se stvara lažni ideal – smešten obavezno u prošlost – koji
naknadno opravdava nečiju ljudsku poziciju, to jest, u konkretnom
slučaju, neugodnu istinu da je taj koji sada grmi protiv loše i pokvarene
štampe godinama pisao o zanosnoj zanimljivosti partijskih plenuma i
o svetskom značaju politike nesvrstavanja. Štetnost od ovakvog stava
proističe iz klasične zamene teza: jeste da se danas u novinama piše
svašta – i to na niskom nivou, krajnje srozano – ali preduslov tome
mora biti postojanje određenog stepena slobode štampe kakav ranije
nije zapažan.
Tako vam je i sa bgd katastrofičarima. Oni koje najviše „boli“
devastacija nekadašnjih vrednosti beogradskog življenja, obično su isti
oni koji u životu za Beograd nisu ništa učinili. U svakom slučaju – bilo
im je godinama potpuno svejedno žive li u svetskoj metropoli ili u
provincijskoj postaji Orijent ekspresa. Sumnjam da je njihovo
naknadno „osvešćenje“ posledica delovanja spoljnih, a skrivenih,
faktora. Jer, uočljivo je da između ovih „nostalgičara“ i „novih
osvajača“ singidunumskih brežuljaka postoji izričita saglasnost u tome
da Beograd drže „pustom zemljom“, „praznim prostorom“ gde više
ništa ne postoji. U oba slučaja, konstatacije su politički inspirisane.
Naizgled divergentne, te dve politike se idealno dopunjuju – ako se
već slažemo sa tim da ničeg nema, ajde da u Beograd donesemo ono
što nam je potrebno!
Nakon toga dolazi do njihovog razlaza. Katastrofični nostalgičari
nemaju šta da ponude jer su sve njihove vrednosti bile (tobože)
beogradske – a to je, sami kažu, propalo. Nasuprot, oni koji nisu
„Beograđani po zanimanju“, nude sve i svašta. Po njima, Beograd
postaje „srećni baštinik“ svega što je, u bivšoj zemlji, bilo vredno od
Triglava do Đevđelije, a to su, kada se sve svede na pravu meru,
uglavnom zurle i talambasi, „novi primitivizam“, „pastirski rok“; sve
u svemu – jedna „baklava kultura“ papreno začinjena Ibarskom
magistralom.
Stvara se tako novi „kulturni prostor“ po modelu (srpske) palanke
i (bosanske) kasabe. Otuda samo prividno paradoksalno deluje
činjenica da su i retki otpori ovoj „kulturnoj politici – poput, recimo,
nekakvog Političara nekakve Nove srpske desnice – takođe usmereni
antibeogradski, bilo otud što kao beogradski ne bi bili ni mogući, bilo
zato što su po sebi provincijalni, odnosno zavisni od fenomena –
uslovno rečeno – „sarajevizacije“ ovdašnjeg duhovnog prostora.
Taj plan nije bez izvesnog unutrašnjeg smisla. Ali, bio bi krajnje
pogrešan zaključak kako se sve to čini iz migracijskih razloga,
izazvanih ratom, koji je ka Beogradu usmerio na hiljade izbeglica u
očajničkoj potrazi za novim životnim prostorom. Samo se, naime,
pričinjava – budući da u nekadašnjem Beogradu za njih možda ne bi
bilo mesta – da treba stvoriti „novi Beograd“ kao veliki tabor u pustari
„novog plemena“.
 Istina je upravo obrnuta: Beograd je došljački grad koji vekovima
profitira na energiji nezadovoljnih provincijalaca, i on bi – mada nešto
teže – znao da i ovog puta integriše talas biološke plime što se ka
njemu valja preko velikih reka ljudske nevolje. Dokaz ovakvoj
pretpostavci jeste činjenica da, u ovom trenutku nesreće, Beograd prvi
put nije imao nikakvih sporova sa svojim provincijalnim zaleđem.
Naprotiv – deo provincije (Čačak, Sombor, Vršac) preuzeo je na sebe
neke pređašnje metropolske obaveze, nameran da spase za budućnost
što više vrednosti. Srušiti Beograd kao duhovno središte jeste nužni
preduslov da do integracije novih došljaka nikad ne dođe kako bi se
oni mogli večno (zlo)upotrebljavati kao faktor pretnje i nestabilnosti.
Tako se ispostavlja da oni koji u Beograd ne donose ništa osim gole
kože, tu nalaze svoj pređašnji kulturni milje, čija sveprisutnost
eliminiše samu ideju o nužnosti promene – isto blato, ista osećanja.
Onda dolazi do neminovnog haosa. Beograd – ili ono što je od
njega još preostalo – refleksno zauzima neprijateljski stav prema
došljacima, okrivljujući ih za svoja stradanja, ili se povlači u
samoizolaciju, u neku vrstu unutrašnje duhovne emigracije. S druge
strane, došljaci, već zbunjeni naglom izmenom tradicionalnog
životnog konteksta, ojađeni u tragediji koja ih je nenadno snašla, tome
uzvraćaju agresivno, često s mržnjom, ne shvatajući zašto ih ne
prihvata grad koji je po svemu viđen da bude „njihov“. Svakim danom
ta tenzija jača, te se – po drugom zakonu termodinamike – red
smanjuje a haos povećava.
A zna se čemu haos najviše pogoduje. Tu je Politart (odnosno,
Nova srpska desnica) u pravu kada kaže da je pravo lice onoga što je
Beograd „baštinio“ od bivše Jugoslavije kriminal, prostitucija, šverc,
narkomanija i hiperkič, „jedan bedni input... koji se očigledno lako
nakalemljuje na srbijanski turcizam. Naravno – već je druga stvar što
se, u vizuri „politartovaca“, i to predstavlja kao krivica Beograda kao
dokaz njegove prirođene sklonosti padu, truleži. I opet smo na istom.
Ali, sam taj podatak – da je Beograd svemu kriv, pa i svojoj bliskoj
propasti – dokazuje kako je on zapravo još živ i da se njegova
autentična kulturna snaga samo prestrojila, prilagođavajući se
budućnosti i dugotrajnom gerilskom otporu.
Nema sumnje da Beograd svakim danom sve više propada u
svakom pogledu. Drukčije i ne može biti: rat je četiri godine bio
udaljen svega stotinak kilometara. Grad se nalazio u blokadi, napustilo
ga je sve što je imalo i moglo negde otići. No, pod okolnostima koje
su njega zadesile, i mnogo veće metropole srušile bi se već davno u
ponor zaborava i ništavila. Beograd se, ipak, za svoje mogućnosti,
sjajno drži. Devojke su ovde i dalje najlepše na svetu, pozorišta su
prepuna, ima otmenih restorana, svira se odličan džez. Tek kada to
prihvatimo – da je, i ovog puta, to grad heroj – stičemo moralno pravo
da se bavimo opisima i analizama njegovog posrtanja u ova zla i
nesrećna vremena. Zapravo, ta moralna legitimacija jedino je važna
zarad svoje praktične upotrebne vrednosti. Bez nje, sve je samo
politika, ili je sve samo mržnja, najčešće nemoć.
 2.

101 RAZLOG

(... zašto pravi Beograđanin ne može – danas i ovde – uspeti u životu)

1) Pre svega: nije Crnogorac;

2) Ni Hercegovac;
3) Nije ništa;
4) Odbija da raznosi čvarke po Dedinju;
5) Nikada nije prodavao sir na valjevskoj pijaci;
6) Ako već mora da jede g..., bar ne podriguje od zadovoljstva;
7) Ne posipa šećer preko kajmaka;
8) Nije antikomunista (jer nije bio ni komunista);
9) Draža mu je banalnost od gluposti bez obzira na to koliko ona
(glupost) bila velika;
10) Baba mu je bila dvorska dama;
11) A pradeda zglajzao kao crnorukac;
12) Ne veruje da se demokratija može namazati na hleb (doduše, nije
ni probao);
13) Ono što, iznad svega, smatra važnim u životu jesu dobre crne
cipele;
14) Prezire one koji stavljaju led u francuski konjak;
15) Ne podnosi one koji tvrde daje dobra srpska rakija bolja od viskija;
16) Inače, pije rakiju;
17) Novac koji će tek zaraditi već je potrošio;
18) Odbija svaku vrstu inostrane stipendije;
19) Nikad nije pucao u Titovu sliku;
20) Kada mu neko govori o stubovima srpstva, pita – a, jesu li od
mermera?;
21) Drži da neko ko se smatra disidentom mora poštovati zatvorski
kućni red;
22) Ne kupuje ničija sabrana dela;
23) Po njemu – i otac nacije dužan je da plaća alimentaciju;
24) Kloni se kolektivne pameti;
25) Ne odlazi u Ameriku samo kako bi se uverio da tamo zlostavljaju
crnce;
26) Smatra da nezavisne novinare treba tući dok su još mladi;
27) Bavi se ezoterijom – pripadnik je sekte „Novog Holivuda“;
28) Tvrdi da je Stevan Marković Gorila Prvi istorijska ličnost isto
koliko i Slobodan Penezić Krcun Prvi – jer, obojica su mrtvi;
29) Kolekcionari ikona idu mu na ganglije;
30) Kada čuje „Biznis, ali fer!“ – odmah se maša za revolver;
31) Držanje telohranitelja smatra poslednjim prostaštvom;
32) Odbija da izbaci Marksove knjige iz biblioteke;
33) Misli – ako neko hoće u Evropu, taj mora da je Turčin;
34) Fudbal je njegova porodična tradicija;
35) Teško se odlučuje između Rusije i Diznilenda;
36) Zabranio bi intelektualcima da se žene balerinama;
37) Gleda CNN;
38) Ako nije zabavno, nije umetnost – kaže on;
39) Nije kupio porodičnu grobnicu u Ruzveltovoj; sama se, u
međuvremenu, napravila;
40) Kada se odnekud vraća s puta, uvek ima hotelski račun;
41) Posetio je Stejt dipartment, ali to ne smatra nekim naročitim
uspehom;
42) Mrzi pozive na kućne večere;
43) Sebe drži ateistom hrišćanske provenijencije; dakle – on je
contradictio in adjecto;
44) Odlaske na žurke vodi pod stavkom „susreti sa mladim
provincijalcima“;
45) Ekstaza – da; mamurluk – ne;
46) Misli da je problem svakog pisanja jedino samo to pisanje;
47) Jedine prave kafane su one iz kojih kući možete otići peške;
48) Poljubio bi svinju u usta ako mu se objasni u čemu je štos;
49) Jede pasulj prebranac i uveče;
50) Ne razume maksimu „Nisam ja s tobom ovce čuvao“ (valjda zbog
nedostatka iskustva u čuvanju ovaca);
51) Tajne švaleracije mu se čine krajnjim odsustvom stila;
52) Ko je spavao sa svojom sekretaricom, s njim je završio;
53) Ne obećava ništa narodu, samo pojedincima;
54) U uličnim demonstracijama učestvuje isključivo iz sportskih
razloga;
55) Ne piše manifeste;
56) Nema nikakav ekonomski program;
57) Išao bi i on u Zagreb, ali ne smatra sebe intelektualcem;
58) Jeste nacionalista, obično istarski (frakcija teran);
59) Sve što je protiv Beograda, stanuje u „krugu dvojke“ (misli on);
60) Ne naručuje muziku u kafani;
61) Ne javlja se telefonom u žive televizijske emisije da bi pozdravio
sve u studiju, a naročito šarmantnu voditeljku;
62) Sa fašistima je završio još pre trideset godina;
63) Ali, smatra da je Gebels bio genije;
64) Proklamuje da se svi filmovi rađaju slobodni i jednaki u svojim
pravima;
65) Nacionalna drama? O, ne, hvala, više volim „Rodoljupce“;
66) Stidi se niske klozetske kulture svog (srpskog) naroda;
67) Izbegava seoske učitelje;
68) Smešna mu je želja nekih političara da stalno budu na televiziji;
bolje im je da odmah skoče sa petog sprata;
69) Prestao je da odlazi u crkvu; za njegov ukus, velika je gužva (v.
pod 43);
70) Jasno mu je – ko se seća svog krštenja, taj je do tridesete bio
napredni socijalistički omladinac;
71) Kršten je u Sabornoj crkvi (u prisustvu generala Nedića);
72) Ne izlazi na izbore jer mu Ustav daje to pravo (dakle, on je za
pravnu državu; manje-više, jedan legitimista);
73) Može noću da prođe kroz čitav Dorćol a da mu se ništa ne dogodi;
74) Nije vegetarijanac, ali se mlade jagnjetine kloni iz estetskih
razloga;
75) Ne zna šta je špricer (ako već ne pije alkohol, pije čistu vodu);
76) Neizlečivi je rokenroler;
77) Na pitanje: „Ko danas u Srbiji govori istinu?“, odgovara: „Jedino
Ljubiša Trgovčević“;
78) Braćom smatra jedino druge sinove svoje majke;
79) Ceni babu Miće Popovića;
80) Ako nešto ne shvata, to su glumci koji puštaju bradu i brkove
(zašto ser Lari to nikada nije radio?);
81) Političari, po njegovom mišljenju, mogu da puštaju bradu i brkove
– ako još nisu spremni da, pobedom na izborima, preuzmu vlast
(i Kenedi je to činio dok nije porastao);
82) Protiv je svake organizacije koja prvo bira vođstvo pa tek onda
članstvo;
83) Ježi se kada neki medijski gedža citira Duška Radovića;
84) Ne misli da je Crvena zvezda zadužena za nacionalni ponos;
85) Više ne mrzi Partizan;
86) Nikad nije napisao: „Beograd se nalazi na ušću dveju reka“;
87) Princip mu je: sa pevačicama narodne muzike – ništa!;
88) Sam svoj majstor;
89) Služio vojsku;
90) Iako zna da uključi televizor, ne smatra sebe novim Maršalom
Makluanom;
91) Žene političari ga izbezumljuju;
92) Jedinim svojim stvarnim uspehom drži to što može da ustane iz
kreveta kad hoće, ali – i ne mora;
93) Kada primeti da neko u njegovom društvu ima pejdžer ili mobilni
telefon, pita: „Izvinite, a šta je to? Video sam da to nose đubretari
u Njujorku“;
94) Ako je oženjen, nosi burmu;
95) Za decu – sve; decu – ni za šta!;
96) Ko tvrdi da negde ima lepših devojaka nego u Beogradu, taj je
pomerio pameću;
97) To što Hemfri Bogart nije rođen u Staroj Pazovi, njemu ništa ne
znači;
98) Kada hoće da se odmori, onda je jugonostalgičar (to je tako
komotno);
99) O nagradama govori s prezirom i pre nego što ih dobije (osim,
razume se, ukoliko nije reč o nagradama na kladionici
hipodroma);
100) Ustupa mesto starijem od sebe;
101) Rođen je u Beogradu.
 3.
SMRT BIOSKOPA

(nostalgija trip)

Jedna televizijska voditeljka (dete nema veze) pita da li radije

odlazim u bioskop ili u pozorište. Mogla je da pita da li više volim
musaku od tikvica ili tavče na gravče. Kažem da sam nekada radije
odlazio u bioskop, a da u pozorište, glede pitanja, uopšte ne odlazim
jer tamo, naime, stanujem. Ona dobra devojka, televizijska voditeljka
(kasnije saznajem da je po obrazovanju otorinolaringolog), ništa ne
shvata, te zaključuje kako više ne volim da gledam filmove. Ali, ne –
uzvraćam – stvar je u tome da se privikavam na vreme kada ovde
bioskopa uopšte neće biti i kada se Beograd, po tome, nimalo neće
razlikovati od Ivanjice ili Valjeva. A to vreme je blizu; možda je već i
stiglo, ne znam. Slabo ovih dana izlazim iz kuće.1
Jer, bioskopi će iz Beograda sigurno nestati. Ovo što je od njih
još preostalo, i ne zaslužuje da se nazove tim imenom. Više liče na
štale, ali napuštene. Već godinama tokom zimskih meseci ne navraćam
u bioskop „Kozara“, koji se, inače, smatra elitnim, jer tada je tamo sve
hladno – osim piva. Jednom sam u bioskop poveo i ćerku, koja je tada
imala deset godina, i dete se izvrsno zabavljalo: nestašna, kakva je već
bila, sat i po je između redova ganjala nekog pacova od šest kila.
No, mada u bioskop retko svraćam, fenomen njegove tužne
propasti diljem beogradskog atara nikako me ne ostavlja na miru.
Nisam jedini koji se time bavi. Neki kinomislioci bergmanovske
provenijencije tvrde da su našim bioskopima doakali video-pirati i
televizija Robina Huda: propast bioskopa je, prema tome, posledica

1
SPISAK NESTALIH BIOSKOPA (po sećanju)*: Avala, Beograd, Beograd (bašta,
Bregalnička), Božidarac, Braća Baruh (ranije Reks), Dušanovac, Zelengora, Jugoslavija, Odeon,
Partizan, Rakovica, Senjak, Slavija, Slavica, Split (brod-bioskop, kasnije kupleraj), Stadion, Stari
grad, Tašmajdan, Topčiderac, Union, Central, Šumadija Neke od ovih dvorana kasnije su ponovo
otvorene.
ovdašnjeg kinematografskog bezakonja. Ne mislim tako. Mislim
obrnuto. Moj stav je da je sve ono što nam se događa, na filmu ali i u
životu, samo posledica propasti bioskopa, te da je to nešto što se
nikako nije moglo dogoditi slučajno. Sve je to smišljeno, sve je to je-
dan pakleni plan.
Zašto bi neko imao nešto posebno protiv bioskopa? Postoji
nekoliko nivoa objašnjenja. Pre svega, kada je u bioskopu, čovek je
sam sa sobom, za izvesno vreme izdvojen iz stvarnosti koja je tobože
njegova vlastita. Takav status je višestruko devijantan: biti sam sa
sobom (i, eventualno, sa rukom na devojačkom kolenu), umesto sa
svojim narodom svuda u svetu, a i šire, jeste sebično u ovom
istorijskom trenutku. No, osim toga, stvarnost u kojoj živimo, i koja je
tobože naša vlastita, može slabo proći kada je usamljeni bioskopski
pojedinac uporedi sa onim što vidi na srebrnastom ekranu jer, ono što
gleda, jesu lepe žene koje se kupaju u mirišljavoj peni. To je onda
njihovo šuštavo svileno rublje, pa brzi automobili, dobra klopa, čista
pića, sa ledom (koji zvecka)!
S druge strane, poznato je kako je naša (srpska, odnosno
jugoslovenska) kinematografija oduvek bila jedna od
najinteresantnijih produkcija na svetu, po tome pravo čudo kada se zna
da funkcioniše na principu štapa i kanapa, bez prebijenog filera.
Mislite li vi da je to normalno? Zašto bi nam film bio uspešan kada sve
drugo propada? I hoćemo li – dok sve slavno propada – još robovati
Lenjinovoj tezi da je film najvažnija umetnost?! Kao da gajenje
rotkvica u sezoni mlade jagnjetine nije važno! Otuda valja učiniti sve
da se bioskopi zatru (jer je bioskop konstitutivni element, što se kaže
– si-ne qua non filmske umetnosti), pa neka se drugovi Pavlović i
Radivojević misle šta će. U svakom slučaju, neće moći da snimaju
nove filmove kada isti nemaju gde da se prikazuju. No bioskop, no
problem!2

2
ZNAČAJNI SRPSKI REDITELJI 1895-1995. (preliminarna lista): Aleksić Dragoljub;
Bauer Branko, Bogdanović Petar, Bulajić Veljko; De Palma Brajen; Živanović Jovan, Žilnik
Želimir; Đordević Mladomir Purke, Đukić Radivoje Lola; Makavejev Dušan, Marković Goran,
Milijus Džon, Mitrović Žika; Nanović Vojislav; Kadijević Đorđe, King Čarls, Kopola Frensis
 Sve su to nužni preduslovi da se ostvari treći nivo ove
antibioskopske ofanzive, nivo koji se ovog hroničara (i njegovih
čitalaca) najviše tiče. Neko će reći da je to kulturni problem. I jeste, ali
samo uronjen u sveobuhvatni napor dolazeće baklava-kulture da uništi
ono što je poznato kao beogradski duh. Radi se o antropološkoj
činjenici: Beograđanin se, kao čovek, kao homo singidunimus,
odlikuje samo beogradskim duhom. Ako već može bez metroa,
Beograd kao opština može i bez bioskopa (šta fali Ivanjici i Valjevu?),
ali beogradski duh – jok!
Jer, bioskopi su stvorili pomenuti tip specifičnog beogradskog
čoveka, sasvim osobenu etno-etičku pojavu: ovdašnji usamljeni
autsajder, plemićki gubitnik i cinik, kafanski klupoder zagledan u
mrak sveta, srpski kolenović i kosmopolita, gluvar, ljubitelj seljačke
rakije i džeza, konzument zabranjenih spisa, skandalmajstor, fudbalski
trener po poreklu, znalac istorije stripa, posednik ekskalibura vremena,
obično i kockar, avanturista i bonvivan, školovan po pravilu za samog
sebe, zastupnik aristotelovske logike, ali i svega iracionalnog – nije
zamisliv izvan svojih bioskopskih univerziteta, koje je, u dugim
godinama sivila, pohađao sa strašću i prilježno, tri puta dnevno, od
rektorata u Kosovskoj (Kinoteka) do isturenih odeljenja na krajnjoj
periferiji.
Prelević, Kapor, Velikić, Albahari, Kalajić, Koštunica, Boda
Ristić, Vuksan Lukovac – i Ljuba Popović, dabome – razlikuju se
međusobno po svemu, osim po tome što su svi dobili desetku kod
profesora Cibulskog, predmet Pepeo i Dijamant. Među njihovim
seminarskim radovima nalazi se i rasprava o tome šta je Hemfri Bogart
u Okamenjenoj šumi mislio kada je rekao: „Najveći deo života proveo
sam po zatvorima, a sva je prilika da ću ostatak provesti mrtav!“ Mišel
Simon, najveći ljubavnik svih vremena, ružan kao đavo, zaplakao je
na moje oči kada je shvatio da je Beograd jedino mesto na svetu gde
se neko još seća filma Budi spasen iz vode Žana Renoara, u kome je
on, Mišel Simon, pljunuo međ korice fiziologije građanskog braka,

Ford, Krakov Stanislav; Pavlović Žika, Pekinpo Sem, Petrović Aleksandar, Pogačić Vladimir,
Popović Mika Al; Radivojević Miloš; Skrigin Žorž; Ford Džon; Čalić Zoran; Šijan Slobodan.
odabravši radije slobodu. Sem Pekinpo mi je pričao kako je tek u
Beogradu, posle četrdeset sedme votke, shvatio šta je hteo da poruči
onom scenom iz Divlje horde kada Vilijem Holden pozove svoje
otpadnike u besmisleni obračun sa bandom generala Mapacija, u kome
će svi izginuti: „To Vam je stvar osećanja za estetiku, gospodine“,
rekao je Sem. Beograd je zapravo mesto kome se događa Kazablanka,
a ona kafana među svim kafanama na svetu u koju je Ilse morala da
uđe, nalazi se na Bajlonijevoj pijaci. Nedavno je navršeno pedeset
godina od premijere Bala na vodi, velikog srpskog filma jer ga je
takvim proglasio beogradski duh, proklamujući da je svako – čak i
Srbin – slobodan da se kupa i kada nije prljav.
Kada, dakle, nestane bioskopa, nestaće i autentični beogradski
čovek, čiji je duh – posredstvom srebrnastog ekrana – kaljen pejzažima
dalekog zapada, u mračnim ulicama Čikaga, na južnim morima, u
severnom ledu. Tada više ništa neće stajati na putu novim osvajačima
Beograda, čije se zurle i tarabuci već čuju iz predgrađa, odakle se ka
centru valja plima etnografskog đubreta koja preti da nas sve podavi
uz minaretsko zavijanje onih koji su – kao u filmu Konan velikog
srpskog reditelja Džona Milijusa – došli iz tame sa tovarom mržnje
prema tajni koja je ovde zanavek skrivena.
 4.
NA PUTU ZA KATANGU

(horor)

Naravno, priznajem: ja sam smislio naziv „Mitićeva rupa“ Nisam

naročito ponosan zbog toga, a ne verujem da su potomci pok. Vlade
Mitića bili posebno srećni zarad istog. Čovek ostavio iza sebe tolike
palate, a narod da ga pamti po jednoj rupi!
Mada je rupa zbilja bila fascinantna. Bilo je gotovo moj dečački
hobi da, makar jednom nedeljno, uvek kada uzmognem, zurim kroz
prorez na tarabi i proučavam fenomen. Hermetički zatvorena sa svih
strana, rupa se neprekidno, godinama, punila novim tonama đubreta.
Nije bilo objašnjenja odakle đubre dolazi, sem ako ga noću ne bacaju
iz aviona. Ali, s druge strane, fenomen je bio i u tome da je rupa, puneći
se sve novim i novim tonama đubreta, istovremeno postajala sve
dublja i dublja, pravi ponor, koji će, mislio sam, jednom usisati čitav
grad i mi ćemo osvanuti na suprotnoj strani sveta da tamo večno
dubimo na glavi. Onda su rupu ipak nekako zakopali i tamo postavili
sunčani sat. Sat se ubrzo pokvario jer na ovim prostorima i sunce zna
da zajebava, a ja sam otišao da živim na drugom kraju grada, daleko
od rupe.
Ali, rupa se vratila. Novine se stalno pitaju šta će biti sa
„Mitićevom rupom“. Katkada i na televiziji ima nešto o „Mitićevoj
rupi“. I sud će da radi zbog „Mitićeve rupe“ Nije bilo druge: stvar se
morala iznova ispitati. Idući ka Slaviji da izvršim uviđaj, setih se da je
muzikolog Dragutin Gostuški – koji je ostao da živi u blizini rupe –
negde izjavio kako je tamo, na Slaviji, idealan prirodni dekor za
snimanje filmova čija se radnja događa u Katangi ili kakvoj sličnoj
afričkoj lavojebini. Nisam najbolje shvatao šta je hteo da kaže.
Doduše, u davna vremena, pedesetih godina, Slavija je znala da asocira
na scenu iz kakvog kolonijalnog filma: na dnu Beogradske, u smeru
Ulice svih srpskih vladara i maršala Tita posebno, beše drveni
postament sa koga pandur u belom usmerava saobraćaj. Onda padne u
nesvest, pa ga zamene. Služiti kao saobraćajac na Slaviji bila je neka
vrsta policijske disciplinske kazne. Sada ni čitav kažnjenički odred u
plavom ne bi bio od veće koristi.
To je jasno čim se na Slaviju stigne. Osnovni problem za onog
koji tamo stigne jeste da prepozna mesto. Velika Glava (poznata i kao
Mitin spomenik) još stoji u centru cirkusa, ali je gotovo sve ostalo
srušeno. Nema više bioskopa Slavija na mestu nekadašnje Sale mira,
u kome sam, pobegavši sa časa veronauke, video svoj prvi vestern u
životu (igrao je Randolf Skot) i gde beše prvi sinemaskop u Beogradu.
Bioskop je među ljubiteljima bio naročito na glasu po velikom izboru
antikvarnih „filmskih programa“ koji su se prodavali na ulazu. Moja
lična kolekcija, na koju sam trošio čitav džeparac, sadržala je preko
pet stotina tih šarenih listića sa sadržajima filmova i imenima glumaca;
poseban raritet predstavljao je letak na hrvatskom za film Prohujalo
sa vihorom, tamo poznatiji kao Zameo ih vjetar. Nestala je i apoteka,
nema više ni komisiona na uglu Ulice prote Mateje u kome se
prodavala amerikanska roba od najlona, a srušili su i klozet, pravu
znamenitost, jedan od tri javna pisoara koji su ušli u istoriju Beograda.
I tako sve do Manježa, kafane koja će, jednom, takođe biti srušena
uprkos herojskoj odbrani grupe hrabrih kafanskih klupodera i ljubitelja
filma Alamo sa Džonom Vejnom.
Umesto znanih toponima, koji su nestali – zameo ih vjetar, šta
li?! – Slavija je danas nešto kao maketa velikog gradilišta u prirodnoj
veličini. Stvar je zapravo u tome da je veliko gradilište napušteno. I to,
izgleda, dosta davno, ako je bar suditi po minulim arhitektonskim
trendovima, na koje upućuju sablasni skeleti od betona i čelika, nekom
silom zaustavljenim na svom putu ka oblacima. Saznao sam kasnije da
je trebalo da sve to budu banke, simboli naše finansijske moći, te je
otud prirodno što je najčuvenije mesto na Slaviji – „Mitićeva rupa“ –
pripalo Dafimentu, banci po kojoj smo u finansijskom svetu bili
najpoznatiji. I sada je sve to propalo, kao što je, uostalom, propao i
srpski san o švedskom standardu.
 Ali, suprotno mogućem očekivanju, Slavija nije mrtva. Življa je
nego ikad. Jer, uz velika gradilišta magle, ili na mestima gde su ona
bila predviđena generalnim planom foliraže, iznikla je šuma ćepenaka
i improvizovanih baraka, koje novogovor imenuje kao kioske, gde se
prodaje sve i svašta, uglavnom džidža-bidže, od pertli za cipele dužine
sto metara, do malih Spilbergovih dinosaurusa koji, ako ih noću
potopiš u vodu, do jutra trostruko narastu. Ima i sapuna, plastičnih
češljeva, bugarskih gaća, nađe se i kakav original divča viski marke
„mek Novica i glen Branka“, čokoladice i cigarete u širokom izboru.
Iznad svega, međutim, roštilj. Miris nagorelog mesa širi se
odasvud, čitav prostor je u večnoj izmaglici od dima. Pljeskavica u
lepinji ovde je prava metafora. Prilozi u raznim bojama ne naplaćuju
se posebno. Posao cveta uprkos razumnoj sumnji da jedna tako mala
zemlja poput naše može konzumirati onoliki broj pljeskavica koliko ih
se svakodnevno proizvede na Slaviji, i to sve u oštroj konkurenciji
prvog Mekdonaldsovog restorana na Balkanu, koji stoji preko puta
poslednje javne točionice u Beogradu.
Neko bi to nazvao sudarom civilizacija. Mada je više trka u
pitanju. S jedne strane, arhitektonsko groblje Slavije pokazuje suštinu
megalomanije evropskih autsajdera, koji bi do vrha sveta na brzinu,
prečicom, preko noći. Otuda je nama, koji ništa nemamo, samo
najveće mera. Ovde postoje najduže pokretne stepenice na svetu koje
ničemu ne služe, osim da se gradonačelnik njima povremeno provoza.
Sve što mi gradimo, ima, u jednom delu, predviđeno mesto za operu
kapaciteta 7000 gledalaca, a sa posebnim liftom za dovođenje velikih
divljih životinja na scenu. Mrtva gradilišta na Slaviji svedoče o epohi
pokondirenosti kao što su, na drugi način, svedoci karijera kakve su
moguće samo u ovom vremenu, kada je sve haos i lov u mutnom, a
krezovska bogatstva nastaju i nestaju preko noći na volšeban način,
kao magijom, mada se zna da iza njih uglavnom stoje pljačka i
otimačina. Svaka nedovršena palata na Slaviji jeste nova priča o reketu
i ucenama, o iščezlim džakovima dojče maraka, o opasnim vezama i
leševima. Kralj beogradskog podzemlja, poznat po nadimku Majmun,
ubijen je na Slaviji. Valjda je uvek tako kada je rat u blizini i kada
jedan svet, propadajući, hoće da zezne istoriju, umuvavajući se
funjarski na njena zadnja vrata sa lažnom vizitkartom. Slavija je u tom
smislu simbol naše nove klase ratnih profitera i špekulanata, srpskog
prazilučkog nuvo riša: da su završene – i ako budu završene –
građevine na Slaviji bile bi prava slika svojih zadužbinara, koji,
svejedno, otečestvu već ostaviše spomen sa kojim ćemo se dugo
zlopatiti.
A s druge strane – šta imamo tamo? Tamo imamo ono što se
obično zove Balkan. Praziluk u čistom stanju. Sporedni sokak sveta.
Veliku zapišanu tarabu. Vreme koje stoji. Pokvareno sunce. Često smo
skloni da to stanje duha okrivljujemo za sve, a naročito za svoju
nemogućnost da živimo kao sav ostali normalan svet. Jer, eno – na
Slaviji – taman da zakoračimo u Evropu i zapanjimo je svojim
mogućnostima, kad evo ti opet kaljavog Balkana da nam sreću kvari,
srozavajući nas opet do usranih gaća i prirodno mirišljavih čarapa, koje
se „čuju“ daleko. Kao da je čista zloba u pitanju.
Otuda zapanjuje živost tog palanačkog duha koji izjednačuje
centar Beograda sa periferijom Sopota, varošice podno Kosmaja, te
njegova večna prilagodljivost da, ostajući u suštini uvek isti, sebi
podjarmi svaku situaciju, javljajući se iznova tamo gde ga niko ne
očekuje. Ako bi nam, priznajući konačno našu genijalnost, ustupili
Pariz, Ibarska magistrala bi nas već čekala na Jelisejskim poljima.
Svuda gde smo mi, tamo su i pljeskavice sa besplatnim prilogom u više
boja da izgledaju svetski kao ona tobožnja srpska majka, prava
kokoška, koja svakodnevno na sebe stavlja zlata i perja do sume od
50.000 dolara, pa koliko ispadne u kilogramima, toliko joj je!
Izgleda da je tajna baš u tome. Orijentalni mentalitet, naše srpsko
pusto tursko, oličeno ćevabdžinicom, jeste vitalan i zato jer ga, kao
zverku njuh, vodi pokondirenost onih što dokazuju da je život isto što
i poljem preći. Istine i laži. Slavija je metež naših sopstvenih života.
Tamo je srušeno sve što podseća na mračnu prošlost; tamo je, u mraku
vremena, budućnost napuštena zajedno sa skeletima velelepnih zdanja
što tonu u živi pesak zle sudbine. Otuda se, paradoksalno, prošlost
vraća, zato je „Mitićeva rupa“ večna, kao što je Mekdonaldsova radnja
samo kamuflirani večni obelisk ovdašnje odiseje u svemiru.
Ili je to možda hotel Slavija? Jedini hotel podeljen na dva dela,
balkanski i evropski, između kojih je Ulica Svetog Save. Ali su lončići
u hotelu Slavija davno pobrkani. U njegovom evropskom delu
obitavaju fukse i kockari, šibicari su zaposeli holove i šankove, tamo
se puca u živo meso bez opomene, svi nose tamne naočare kako ne bi
oslepeli od silnog zlata, i odatle je jedan od samuraja beogradskog
asfalta izmakao policijskoj poteri spustivši se sa drugog sprata niz
zavesu, te, provevši noć ispod nekog kamiona, otišao da pogine za
domovinu. Kažu da je pogođen u leđa. A u drugom delu hotela, onom
balkanskom, svoju poslednju domovinsku kafu piju oni koji čekaju
autobus što će ih, preko Budimpešte ili Sofije, odvesti u svet da se više
nikad ne vrate. Ako im pogledate u oči, videćete nešto što
antropologija još ne zna: spoj nostalgije koja, iz trenutka u trenutak,
izrasta veća od same tuge, i nade koja je veća od života. Krug je tako
zatvoren. Slavija je sve. Slika sudbine. Ostalo je ćutanje.
 5.
MATURSKO VEČE

(uputstvo za izbegavanje)

Proslava maturske večeri jedan je od obaveznih motiva u horor

filmovima. U remek-delu Brajana de Palme Keri (po Stivenu Kingu),
krvavi masakr se začinje baš na maturskoj večeri, kada glupi Travolta
zezne ružnjikavu Sisi Spejsek, a ona ih onda sve pobije. Junak Ulice
brestova Fredi Kruger vrebao je maturante kroz svih pet nastavaka te
famozne serije horor filmova. Neke je uhvatio na spavanju. I Džejmi
Li Kertis bila je pred maturom u onoj noći veštica. Nemojte uopšte da
sumnjate – čim u nekom filmu vidite maturanta, znajte da taj neće živ
dočekati natpis the end.
Žanrovi su precizne kategorije. U njima ništa nije slučajno. To
znači da je proslava maturske večeri horor i u stvarnom životu. Jedino
je momačko veče strašnije od toga. Novine su nedavno u nastavcima
pisale o tragičnom sukobu dve grupe maturanata. Jedan nesrećnik nije
preživeo. Ostali uhapšeni. Nekoliko dana kasnije zapalio se hotel u
kome su boravili neki maturanti. Budući da je požar srećom prošao bez
žrtava, proslava mature nije odložena. Policijski izveštaj sledi. Čovek
poželi da mu dete bude večni ponavljač kako bi se sačuvalo od strave
maturske večeri.
Svako se svoje maturske večeri seća sa užasom: cipele su ga svu
noć žuljale, devojka ga ostavila i otišla sa drugim, stomak mu riknuo
od pokvarenog mešanog mesa, bubnjar iz kafanskog orkestra razbio
mu nos, nije imao para za taksi, a svečano odelo načisto upropašćeno.
Majka plače. Otac napustio kuću od sramote, sedi u kafani i ponavlja:
„Nikad od onog mog neće biti čovek!“
Onda se ta trauma ponavlja svakih deset godina. Na proslavi prve
decenije od mature saznaješ da su sve devojčice iz razreda udate za
neke šalabajzere, obično vaterpoliste koji imaju ujaka u Americi. Tvoj
drug iz klupe, inače neopevani glupan, već je direktor u eksport-import
preduzeću. Razredni starešina postao disident, nudi ti da potpišeš neku
peticiju protiv vlasti. Jedino je mešano meso i dalje pokvareno. Takvo
će ostati i sledećih deset godina, do proslave dve decenije od mature,
kada otkrivaš da je tvoja prva ljubav sada staramajka sa proširenim
venama, a da je onaj glupan iz klupe avanzovao u savetnika
predsednika države, baš sada piše novi ustav, ne zna gde mu je glava
od tog istorijskog posla. Nema ti druge nego da razbiješ nos bubnjaru
iz kafanskog orkestra. Posle ustanoviš da si ostao bez para za taksi.
Priteralo te baš na stepeništu, pred vratima onog baksuza koji rano
ustaje da šeta kera. Deca plaču. Žena napustila kuću od sramote vratila
se roditeljima i stalno ponavlja: „Nikad od onog mog neće biti čovek!“
Jedino te teši da ćeš na tridesetogodišnjicu mature biti mrtav. Jes’,
šipak! Dođe jednom i taj dan: mnogi stvarno pomrli, samo razredni
starešina i dalje disident, opet ti nudi da potpišeš neku peticiju. Njemu
mešano meso ne može ništa. Niko od preživelih, međutim, da
odustane. Sećam se jednog koji je odbijao da ide na proslave mature –
jedva se nekako spasao da ne zaglavi Guberevac. Ali, svejedno, žena
ga napustila, deca završila u Zvečanskoj. Danas se ne slavi samo tzv.
„velika matura“, nego i „mala“, ona koja dolazi posle završene
osnovne škole. Klinke tada prvi put obuku haljine, kupljene samo za
tu priliku u najskupljim italijanskim buticima. Ponosni roditelji prate
ih sa video-kamerama, takođe kupljenim samo za tu priliku. Nedelju
dana kasnije, stigne račun za razbijeni lavabo. Ili za slomljena
dvokrilna vrata, murano staklo. Kako kome zapadne. Ugostiteljski
objekat obaveštava preko Politike da zbog renoviranja otkazuje dalje
aranžmane za proslavu mature, a da će šefu sale davati sedmodnevni
pomen. Neki hoteli na moru digli ruke i od toga: sve što danju izgrade,
maturanti tokom noći poruše. Udari im mešano meso u glavu, šta li?!
Teško će se naći taj filozof koji će razjasniti fenomen maturske
večeri kao životnog horora što nikog ne mimoilazi, pa čak ni
protokolisane ponavljače. Možda je u redu da se detinjstvo završi u
takvoj noći užasa. Jer je detinjstvo strašno. Odrastanje je prava robija:
kec iz latinskog, bubuljice, osušiće ti se kičma, kako možeš da čitaš te
glupe stripove, nemoj ovo, nemoj ono. Samo književnici imaju neku
korist od detinjstva jer ga opisuju u svojim užasnim romanima. Ali, ni
oni to ne znaju kada su mali. I njih čeka proslava mature, koja se
smatra „ispitom zrelosti“. Prvo maturiraj, pa onda povraćaj! To je još
jedan razlog da matursko veče bude strava i pokvareno mešano meso.
Kada jednom preživiš matursko veče, ništa te više u životu ne može
iznenaditi. Niti od života nešto posebno očekuješ. Svako matursko
veče je jedna mala smrt, pre koje teško da je bilo života. Posle mature
si samo mrtav na drugi način. Nema otud razloga da se, na proslavi
mature, ne ubiješ lošim vinom i da onom glupanu iz klupe, koji će
jednom možda biti šef države, ne kažeš šta stvarno misliš o njemu.
Zato je proslava mature obavezna. I zato se danas matura slavi i
kada mature nema, u proseku posle svake četiri godine škole. Ta se
lekcija stalno ponavlja, kao što se ponavlja da lavabo bude razbijen i
da ubogi hotel na moru izgori. Treba na vreme, i temeljno, utuviti da
između onog pre (mature) i onog posle (mature) nema praktično
nikakve razlike. Čitav je život samo jedno matursko veče, sve što ćete
od njega dobiti, biće pokvareno mešano meso, uvela salata od
paradajza i nekoliko propalih iluzija. Proslava godišnjice mature
služiće da spoznate kako i devojčice iz vašeg razreda stare. Da nije
maturskih jubileja, ne bi se znalo da i glupani uspevaju u životu – i to
pre svih. Gde će, ako ne na proslavi mature, vaš senilni razredni
starešina naći potpisnike za svoje disidentske peticije protiv Drage
Mašin i – zna on, istražio je! – njenog ljubavnika Apisa? Kome siroti
bubnjar iz kafanskog orkestra da razbije nos? Od čega da žive
italijanski butici?
Jedina stvarna nevolja jeste što nikad nemaš pare za taksi. I što te
pritera baš na stepeništu, pred vratima baksuza koji u cik zore šeta psa:
„Nikad od vas neće biti čovek, komšija!“
 6.
101 PRIMER

(... gde se – i kako – nekad vodila ljubav u Beogradu)3

1) U Dositejevoj, u kapiji;
2) U kapiji, ali ne u Dositejevoj;
3) Na Adi kada komarci marširaju;
4) U Nebojša-kuli (samo za odvažne);
5) U kampu Košutnjak – tada, i nikad više;
6) U loži bioskopa Beograd (kasnije Beogradska komedija);
7) U filmu Subotom uveče;
8) U američkom snu;
9) U ruskom snu (pre 1948);
10) Na bazenu u Karađorđevom parku, zimi;
11) Plivajući ka Ratnom ostrvu (povratak iz Rumunije vozom ili
brodom, po želji);
12) Na ringišpilu, u pokretu (takozvano zabacivanje);
13) U Zagrebu (grad u inostranstvu);
14) U povratu;
15) Na drvetu (a zašto da ne?);
16) Pod šifrom „večeras imam prazan stan“;
17) U Državnom institutu za fizičku kulturu (sa nastavnicom parterne
gimnastike);
18) Sa onim što je pri ruci;
19) Dok se ne „izgubi slika‘;
20) Pod plavičastom svetlošću šok-sobe traumatološke u Deligradskoj;
21) U zaglavljenom liftu;
3
Možda može i danas; proverite.
22) Na košarkaškom igralištu Mali Kalemegdan (It’s only rock and
roll);
23) Na BITEF-u (deo programa);
24) Na Bajlonijevoj pijaci, u vreme bostana;
25) Dok si još zagrejan;
26) Kad si ’ladan;
27)Ispred izloga fotografskog ateljea Urošević (vojnička priča);
28) Sve u rok službe;
29) Uz vruć burek, negde na Dorćolu;
30) Na Starom sajmištu, ako nema poplave;
31) Na tuđem terenu (bod u gostima vredi dvostruko);
32) Dok cirkus Adrija napušta grad;
33) Iza šatre varijetea Orfeum (peva Katarina Valente);
34) Pod parolom „Ej, momci mladi, šta da se radi!“;
35) U očekivanju početka Prvomajske parade, ogrnut(i) zastavom;
36) Koristeći gužvu na mitingu u čast povratka druga Tita iz Burme;
37) Sa poklonom drugu Titu iz Burme (idi, bre!);
38) U opštinskom komitetu (prorađivanje materijala);
39) Kod Euridike (ako se kvalifikuješ);
40) U restoranu Novi Beograd, Makenzijeva ulica (bez brige, niko
neće primetiti, svi su pijani!);
41) U vidu podrške hrabrom vijetnamskom narodu;
42) U podrumu, pre buđenja pacova;
43) A jeste li čuli za onaj slučaj službenice PTT-a?;
44) Pod snegom (tada su Terazije najlepše);
45) Kad ti neko ostavi ključ od gajbe;
46) Iznajmi garsonjeru, some!;
47) Zašto?;
48) Zašto da ne?;
49) Na severnoj tribini Partizanovog stadiona (grobarska posla);
50) Na južnoj tribini Zvezdinog stadiona (dođite nam opet!);
51) Kao način da se zaradi ukor pred isključenje iz Pete beogradske;
52) U fiskulturnoj sali Desete beogradske, u vreme sastanka literarne
sekcije;
53) Pravilo: ko nije ljubio u bioskopu 20. oktobar, taj ne zna šta je
slatkoća življenja;
54) Na Crvenom univerzitetu Karl Marks (krišom od Mićuna);
55) Ispod podvožnjaka na Novom Beogradu (rapsodija u plavom);
56) Posle koncerta Pletersa (only you);
57) U svlačionici ženske momčadi, Savska, ulaz iz dvorišta;
58) Na klackalici, u dečjem vrtiću Sedam sekretara SKOJ-a;
59) Kod lepe komšinice Ruže;
60) Sa lepom komšinicom Ružom;
61) U topčiderskoj noći;
62) Posle fajronta u Topčiderskoj noći',
63) U špajzu (obavezno otvoriti teglu sa pekmezom od šljiva!);
64) U redakciji omladinskog lista Susret (jer, ako je već žensko, onda
nije novinar!);
65) U redakciji Studenta (nikad čuo!);
66) 25. maja, štafetno;
67) Na Dan Republike (zbog jajca);
68) Sa plemenom iz Kose;
69) Na FEST-u, sa filmskom zvezdom;
70) Pri povratku iz restorana Golf (prvi džuboks u gradu);
71) U prostoru za orkestar Narodnog pozorišta (vivo ma non tropo);
72) Dok Orijent ekspres juri kroz noć;
73) Na hipodromu (tzv. kasački derbi);
74) U studiju za najave Takovske 10 (laku noć, dragi gledaoci!);
75) Na Ibarskoj magistrali (izgubljen slučaj);
76) U noćnom autobusu za Banovo brdo (dozvoljeno pušenje);
77) Na brodu Split (pazi, plaća se!);
78) Negde u okolini Balkanske (šifra „debitantski bal“);
79) U skladištu jorgandžijske radnje, Sarajevska;
80) U hotelu Interkontinental (samo za one koji misle da su poznati, a
da ih niko neće prepoznati);
81) U Višnjičkoj banji, pre prvog jutarnjeg autobusa (linija radi samo
nedeljom);
82) Na omladinskoj radnoj akciji (što pre da bi na vreme zbrisao);
83) Kod dve sestre, skupa;
84) U zoru (Poslednja šansa);
85) Na klaviru poč. gospodice Anđelije Hadžispalajković;
86) Ispod klavira (za bliža obaveštenja – vidi gore);
87) U vagon-liju, na sporednom koloseku kod Mostara;
88) U čukaričkom tunelu, usred mraka (ali sija zvezda petokraka);
89) Na Kružnom putu (posle branja divljih kupina);
90) Iza bolnice Dr Laza Lazarević, takozvani Guberevac;
91) U Lipovičkoj šumi;
92) U Jojkića rukavcu;
93) U lagumima beogradske tvrđave;
94) Na avalskom (TV) tornju (zatvoreno zbog renoviranja);
95) U krevetu;
96) Pored kreveta;
97) Ispod kreveta;
98) Iznad kreveta (?!);
99) Uvek se nađe neka koja mnogo obećava;
100) Iz ljubavi (nešto staromodno);
101) U se i u svoje kljuse!
 7.
CARIGRADSKI DRUM

(putopisna proza)

Mislim da se to nekad zvalo Carigradski drum. Ili je neka druga

današnja ulica bila taj Carigradski drum. Ne znam, nisam baš toliko
verziran. Ali, svejedno, Bulevaru taj naziv ipak najbolje odgovara. Jer
ćete, ako krenete njim s ove strane, iz centra, jednom sigurno stići u
Malu Aziju. Ovo bi moralo da znači kako vas suprotni smer kretanja
garantovano vodi u Evropu. Ne znači. To gde Bulevar (koji počinje
kao Carigradska džada) konačno stiže, zove se Komunizam ili bi se
moglo zvati Srpski trg nebeskog mira. Kako god da okreneš, ova ulica
vodi u Prošlost, povezujući njene iskidane krajeve, čija su imena
Sadašnjost i Budućnost.
Kratka istorija njenih naziva to najbolje potvrđuje. Prvo je to bila
Ulica kralja Aleksandra Ujedinitelja. Sada to može zvučati ironično.
Onda se, takođe ironično, zvala Bulevar Crvene armije, po ugledu na
Pariz, koji ima Bulevar Velike armije (a nije nikad bilo veće armije od
Crvene, to je bar poznato!). Njen današnji naziv – Bulevar revolucije
– takođe je lišen svakog smisla prepoznatljivosti, osim ukoliko taj
toponim ne shvatimo kao oznaku jedne vremenske kapsule. To ime
pokreće mehanizam našeg sećanja.
Prizor Prvomajske parade je, recimo, neraskidiv sa panoramom
Bulevara revolucije. On je u ta kišna jutra – 1. maja u Beogradu je
uvek kišilo – dolazio u maršalskoj uniformi, primao raport spetljanog
generala, komandanta parade, a onda bi krenula nepregledna
sivomaslinasta kolona čuvara naših granica, onih koji su, poput svih
drugih građana, verovali da će mir sigurno potrajati sto godina, ali i da
do rata može doći koliko sutra. Sutra je postalo danas.
A to znači da je danas juče. Ili nešto pre toga.
 Posle je bila 1968. godina, kraj avgusta. Ministar Ota Šik stajao
je na balkonu čehoslovačke ambasade i valjda plakao, dok je onim što
je nekada bio Bulevar Crvene armije – tada zaposlene na drugom
mestu – išla nepregledna kolona paradajz-turista koji se više nikad
neće vratiti kući, u Češke Buđevice ili kako li su se već zvala ta mesta
iz prošlosti njihovih života. Pokušavam da vratim u sećanje taj detalj,
ali ne mogu, pa ne znam jesam li, stojeći sa strane, baš ispod
Mihizovog prozora, tog dana susreo uplašeni pogled
osamnaestogodišnjeg Jana Krča, češkog maturanta i apatrida sudbine,
koji je sada visoki funkcioner Stejt dipartmenta, verovatno ovih
meseci zaposlen na nekim srpskim poslovima. Ide li mu od ruke, pitam
se.
Nije išlo onomad, na Vidovdan, kada je moj drug Bale u
opozicijskom zanosu puštao Karminu buranu: zvuci veličanstvene
muzike Karla Orfa, izašavši iz velikih zvučnika, padali su odmah na
prašnjavi trotoar, gubeći se među drugim otpacima jedne izneverene
nade iza koje je, na Bulevaru, ostajao samo miris užegle salame.
Ali, premda čitav u prošlosti, Bulevar nije mrtav. Naprotiv – živ
je da življi ne može biti. To pokazuje da se može živeti u prošlosti,
koja je, izgleda, naša jedina sadašnjost. A tamo gde ima života, ima i
napretka. Na Bulevaru se napreduje unazad. Sećam se kako je, pre
nekoliko godina, kafana Starac Vujadin – koja je decenijama zvrjala
prazna jer su lokalni pijanci preferirali bife Makarska – pretvorena u
odličan kineski restoran, možda najbolji u ovom delu sveta. U prvi
mah, tu se dolazilo kao na ćabu i mogao si da vidiš tout Belgrade kako
mljacka nad porcijama svinjetine u slatko-kiselom sosu. Ali je taj
gastronomski eksperiment završen neslavno. Ljudi su osećali da ima
nečeg neprirodnog u kineskom restoranu na tom mestu, tamo gde se
Sredačka uliva u Bulevar. Onda je, jednog dana, lokalu vraćen naziv
Starac Vujadin, a na izlogu kafane istaknuto obaveštenje – „Ponovo
služimo stare proverene srpske specijalitete: tavče na gravče, crevca,
vešalica u maramicu, mešano meso, piktije i drugi gurmanluci!“
Kafana sada odlično radi. Jer se vratila tamo gde joj je mesto, u
prošlost. Otuda je na Bulevaru sve u redu samo ako je prošlo.
 Kada prođete Cvetkovu mehanu i one Antićeve solitere, vas
možda zapanji pejzaž palanačkog predgrađa s početka veka, sve te
bivše konjušnice i magaze, oronule od zuba vremena, ali ste sigurno
još više iznenađeni činjenicom kako tu sve funkcioniše: dece ima
mnogo, lepa su i sva govore srpski pa ih ceo svet razume. Možda je to
razlog da ljudi koji drže do sebe nerado zalaze na Bulevar, tretirajući
ga isključivo kao free hayway. Ne čine to iz zle namere. Više je
nelagodnost u pitanju, jer – Bulevar i njih smešta u prošlost od koje su
zalud pokušali da pobegnu kupujući tesne cipele u radnji mog druga
Bruna Maljija. Ali, za one koji nemaju iluzija – ili su bar probali cipele
pre nego što su ih kupili – Bulevar je škola života koju nikako ne valja
propustiti. Tamo sam naučio više o ovom narodu nego što se o njemu
može saznati za četiri godine studija etnologije.
Posebno intenzivan kurs odvijao se tokom zime 1993/94, kada se
činilo da nam spasa nema. Sve ono što je bilo obećanje svetle
budućnosti („koja je već počela“), slomilo se u okolnostima blokade i
ekonomskih sankcija, nepravednih i ničim izazvanih. Pustoš velike
praznine nije ostavljala nikakvu nadu. Samo je Bulevar bio iskra u noći
istorije, samo su njegovi trotoari vodili kroz uska vrata preživljavanja.
Biće velika greška ukoliko niko nije tačno popisao čitav asortiman
bulevarske ponude u tim mesecima. Znam da je uvek bilo cigareta i
viskija. Jednom sam tamo kupio mali kanister specijalnog benzina za
upaljače marke „zippo“, koji mi je bio sasvim beskoristan – nisam
imao kremen. Kao što nisam imao novca za čarape koje ne treba prati
(iscepaju se već tokom prvog nošenja). Valjda su gaće bile izdržljivije.
U svakom slučaju, njihov praktični dizajn omogućavao je da ih
upotrebljava čitava porodica na smenu jer nisu bile ni muške ni ženske,
ni kratke ni dugačke; bile su kao najlon kesa sa dve rupe.
Najlon kese sa deterdžentima stajale su svuda unaokolo.
Asortiman lakova za kosu beše uvek zavidan. Žene su ih kupovale iako
nisu tačno znale čemu to služi. Moglo je da posluži kao statusni
simbol. Što svakako nije bio slučaj sa novcem, koga je inflacija jela
kao što poljski crv izeda vruću lubenicu. Sećam se da sam, u cilju
sticanja statusa pijanog milionera, jednom tamo kupio sanduk „koka-
kole“ u konzervama – samo dve marke po komadu, bagatela! – sa
kojim dugo nisam znao šta da započnem. Izložio sam ga privremeno u
dnevnoj sobi. Došao neki klipeta, pa kaže: „Oh, kakvog krasnog
Vorhola imate!“ Sa jestivim uljem bio sam bolje sreće. Ono uvek može
da se nekako korisno upotrebi. Posedujem, isto tako, krckalicu za
orahe, cediljku za limun i presu za beli luk, sve kupljeno na Bulevaru
i sve od neprerađenog čelika, veoma masivno. Tako sam pomogao
tranziciji post-komunističkih sistema, sve verujući da su oni od kojih
kupujem te besmislice manje srećni rođaci Jana Krča, visokog
službenika Stejt dipartmenta, onog istog koji je Bulevarom prošao 22.
avgusta 1968. godine kao apatrid sudbine. Sada zna u kojoj se
vašingtonskoj banci uzima najmanji procenat za menjanje čekova u
keš. Svašta je taj stigao da nauči samo zato jer je prošao Bulevarom.
Bez tog povratka u prošlost sveta, njegova budućnost bila bi krajnje
neizvesna. Možda bi i danas bio Čeh.
Kao što smo to mi bili te surove zime velikog nezadovoljstva. Ili
smo bili Poljaci iz njihove sopstvene prošlosti, koju su u međuvremenu
izgubili. Tada je – pričala je jednom rediteljka Agnješka Holand – u
svim varšavskim prodavnicama postojao samo jedan artikal: vinsko
sirće kome je istekla garancija. Morali ste ipak imati specijalno
lekarsko uverenje da vam je ono zbilja neophodno.
Takve potvrde se ovde nisu izdavale. Valjda nije bilo ni sirćeta.
Otuda je onovremena gradska vlada došla do uverenja da je sve ono
što se prodaje na Bulevaru nepotrebno: nema sirćeta, nema ništa.
Obaška što prodaja tih nepotrebnih stvari stvara ružnu sliku o gradu
koji je, mada poseduje Carigradski drum i Rospi-ćupriju, ipak
evropska metropola. Tokom jednog jedinog dana, sve je počišćeno, od
žileta do rumunskog benzina u raznim bojama, od lozovače „13. jul“
do pomada za suvo pranje ruku. Oterani su istočnoevropski turisti,
izbeglicama je preporučeno da se obrate Crvenom krstu, a ovdašnjim
proleterima crnog tržišta oduzete su licence za invalidno produženje
života nacije. Onda su došli polivači i oprali ulicu. Nije se primećivala
nikakva posebna razlika. Sutradan su radnici gradskog zelenila
potkresali „na nulu“ platane i na Bulevaru nije bilo ničeg osim
mrzovoljne košave. Sistem je spasen u poslednji čas. Fabrike su
ponovo počele da proizvode ništa, prodavnice Beteksa i Srboteksa
napunile su se robom po poslednjoj modi iz 1971. godine, sirće i zejtin
su opet postali sastojci za salatu (a ne blago cara Radovana), pa su se
čak i tramvaji vratili da nas konačno prevezu u XXI vek.
Otišao sam da vidim kako to izgleda. Izgledalo je kao na gornjem
Brodveju, iznad 109. ulice, u tri izjutra. Samo su u Orašcu, kafani
ispod Smiljanićeve, ćevapčići ostali isti. Šta ćete da popijete? – pitao
je kelner. Malinu sa sodom, rekao sam. Vi uvek isto, uzvratio je
ugostiteljski radnik. Sećam se ja Vas još iz 1956. godine. Zaključio
sam da Bulevar može postati jedino mesto na kome će ostati neki trag
o mom postojanju. O našem postojanju. Zato Bulevar uvek pobeđuje.
Jer je u nas prošlost apsolutna kategorija. Znao sam, te puste noći kada
sam pojeo deset s lukom u Orašcu, da ću je ponovo sresti u bliskoj
budućnosti, te da će se sadašnjost vratiti na svoje mesto, na trotoar
Bulevara revolucije.
Taj susret se odigrao jedne subote. Bulevar je opet bio pun života
i opet je nudio veliki izbor originalnih satova „roleks“ za jedno
navijanje, koje, srećom, ne kupujem jer nisam školski famulus ili
kondukter na železnici da bi mi trebao časovnik. Šta ima novo? – pitao
sam jednog od svojih starih dilera, sada privremeno zaposlenog na
prodaji „paravojnih“ vina (iz Erduta, na kraj ovog puta!). Uvek isto,
bato! – Đeram bije Terazije! Negde na izlazu iz grada – jer, Bulevar,
ako ste zaboravili, vodi do Carigrada – gejzir nasred ulice: Mož biti da
je nafta – kaže jedan lokalni filozof, koji je svašta video u životu. – Ili
još bolje: voda! Ako je ovo drugo, ima Bog da nas vidi! U motelu kod
Pere, u Radmilovcu, sveži gambori ili kako se već zovu ti ljuskari.
Jedna porcija – opet komad prošlosti. Samo na Bulevaru, tamo gde on
postaje seoski puteljak što vijuga između šumadijskih brežuljaka,
možete ponovo čuti šum mora. Šum prošlosti.
 8.
JA, POLICAJAC!

(ispovest jednog prosečnog građanina)

Naravno, ja radim za policiju! Otuda čitaoci mogu da me

oslovljavaju sa „dragi kolega“.
Jer, „raditi za policiju“ jeste opšte mesto u biografiji svakog našeg
građanina, posebno onih koji imaju tu nesreću da su Beograđani. Ne
morate se uopšte truditi oko toga – mislim, nije nužno da zbilja radite
za policiju – kako bi vam se pripisali epiteti cinkaroša, konfidenta,
potkazivača i majora UDB-e. To ide samo po sebi, automatski.
Proizilazi iz vaših političkih uverenja i stavova, iz neke žučne
polemike, zbog starog duga ili, prosto, iz načina kako vršite malu
nuždu. Drukujete i kada pušite „kent“ i ako ga ne pušite; zato slobodno
pređite na „marlboro“, on je dobar za (policijski) imidž. Naočare „rej
ban“ – obavezno! Ovde su još jedino bebe u kolicima pošteđene
obaveze iznošenja dokaza o svojoj saradnji sa policijom. I to će se
otkloniti u veoma bliskoj budućnosti.
S druge strane, jasno je da se čovek svog primarnog građanskog
svojstva – da je, naime, policijski saradnik – ne može domoći onako
uzgred, sa dve ili tri dostave. Rad za Službu je, kako bi Amerikanci
rekli, life-time job. Nešto za večnost: od kolevke pa do groba, najbolja
je policijska soba! Ima onih za koje je dokazano da su cinkarili i posle
smrti.
Sama Služba, pak, nije jedinstveni pojam. Oni koji rade za
policiju – svi mi, dakle – svestrane su ličnosti, pa istovremeno sarađuju
sa pokojnim SUP-om, sa MUP-om (kako srpskim, tako i
crnogorskim), KOS-om, UDB-om, Petim odeljenjem, Mesnom
zajednicom. Na posebnoj je ceni Tajna policija. Ona je prva među
institucijama naše javnosti. Ko nije optužen da radi za Tajnu policiju,
taj nije ništa postigao u životu. Ima jedan kome se to zbilja desilo. Eno
ga leži u Lazi Lazareviću, sav očajan. Žena ga napustila, deca neće ni
da čuju za takvog oca!
Što je vaš uspeh u životu veći – ako vam se dogodi da postignete
gol u derbiju, dobijete ulogu na filmu ili bar ulog na klasnoj lutriji – to
se proporcionalno povećava broj policijskih ustanova na čijem ste
spisku. Primera radi, ja čak radim i za Policijsku akademiju. Ubacujem
ugalj, perem prozore, bilo šta. Ne smeta mi što sam pripadnik elitnog
engleskog MI 5. Jer sam u KGB-u naučio da se ne stidim nikakvog
posla. Zato sarađujem (doduše, samo dopisno) i sa CIA. FBI mi je
ljubav od detinjstva. O Sigurimiju sam, sa oduševljenjem, čitao još kao
pionir, maštajući da jednom postanem pripadnik tako uspešne službe.
Ostvarilo mi se, naravno. Kao svetski poznatom stručnjaku, obraćaju
mi se za pomoć policije iz Makedonije i Grčke istovremeno. Uvek
nađem da im nešto prodam. Braća su to, nego!
Izdajem vlast, ali – bogme! – i opoziciju. Nju naročito. Moj dosije
o Vesni Pešić dospeo je do Klintonovog radnog stola. Monika
Levinski kaže da je plakao dok je čitao. Koja Vesna Pešić? Eto, vidite:
najveći neprijatelj policijske sigurnosti – i efikasnosti – jeste
neobaveštenost. Otud imam na hiljade pomoćnika koji obrađuju
isključivo Danu Drašković.
Jedan je dugo bio smešten u njenoj tašni, ali sam ga oterao jer je
neovlašćeno reketirao novčanik, pa su se stvarale nepotrebne
finansijske afere. Koštunicu sam evidentirao još u prvom razredu
gimnazije, ali mi je izmakao (te sam godine ponavljao). Još ne
odustajem od toga da iščeprkam nešto policijski korisno iz života
Krleže i Crnjanskog.
Tokom godišnjeg odmora tezgarim kao šef tajne policije Alije
Izetbegovića. Spisak svih mojih aktivnosti nadaleko prevazilazi
prostorne mogućnosti ovog nedeljnika. Radim, razume se, i za Hrvate.
Tuđman me plaća preko blagajne Telegrafa i tu nema nikakvih tajni.
Tajna je da i Tuđman radi za policiju. Srpsku. To je ono bespuće
povijesne zbiljnosti. Informacije međusobno razmenjujemo kao
članovi slovenačke tajne policije. Rad za ovu službu ostaće mi trajno
u lepoj uspomeni jer sam tamo upoznao Marlona Branda. Nego šta – i
Marlon Brando je saradnik slovenačke policije! Često se, po zadatku,
viđamo na Tahitiju, odakle donosim poverljive policijske informacije
o mućkama oko poslovnog prostora na opštini Stari grad. Ako niste
znali, Marlon Brando je studirao na istoj klasi sa Dražom (kojim?), a
Feliks Dzeržinski mu dođe tetak od strica. Svetska špijunčina!
Specijalnost su mu srpske vanparlamentarne stranke, julske koliko i
avgustovske. Često deluje pod imenom Smajli. Koristi se i
pseudonimom Karla. Zna da se preruši u Hemfrija Bogarta. Arnold
Švarceneger to tehnički ne može da izvede, ali je – budite bez brige! –
takođe protokolisani saradnik naše policije, jer – da nije, zašto bi
specijalci sa Banovog brda isecali iz novina njegove slike?! Džek
Nikolson je posebno gadan, novi Vujković. Gori je čak i od Sartra. A
taj Sartr, kad te on mlatne, prođe te odmah želja za demokratijom.
Nešto se ne čuje o njemu u poslednje vreme; valjda se penzionisao.
Vala, zaslužio je!
Opisaću ga u svojim memoarima. Naslov tog grandioznog dela u
više hiljada tomova biće Svi moji dosijei. Svako će tu moći da pronađe
istinu o sebi, onakvu kakvu jedino policija može da (mu) sastavi.
Mnogi će tek iz otvorenih policijskih dosijea – koje sam godinama
pedantno popunjavao – otkriti koliku su opasnost predstavljali za
opstanak čovečanstva. Nema tako bezazlenog čoveka čiju zločinačku
prirodu nisam u stanju da prokljuvim i prijavim tamo-gde-treba – u tri
primerka. Indigo uništim.
Toliko sam revnostan da kada, recimo, neko krene da me mlati
na ulici, ja, umesto da časno trpim (jer, možda me bije neki veliki
umetnik), odmah pokvareno zovem policiju, izlažući se opasnosti da
budem provaljen. Špijuniram putnike u autobusima 24 i 26 od ranog
jutra. Posebno imam pik na one sa belim čarapama – aha, evo još
jednog bugarskog tajnog agenta! Sve češće primećujem kako se
rapidno povećava broj onih koji mene uhode. Raduje me ta činjenica.
Koliko zbog policije (saradnika nikad dosta), toliko što, kao duševan
čovek, volim da pomognem dizanju tiraža nezavisnih policijskih
novina, posebno Policijskog glasnika, Špijun-ekspresa, Tajne reči,
Velikog pendreka i Zatvorskog zabavnika.
 A o mom doprinosu stručnom časopisu Teorijske sveske
policijske klasifikacije i obrade da i ne govorimo. Nadaleko su poznati
moji fundamentalni radovi Filmska kritika kao sredstvo dostavljanja,
Šifrovanje putem džeza, Tajni jezik neprijatelja: strip i – posebno –
Demokratija kao pornografija (godišnja nagrada USS-a, Udruženja
saradnika Službe). Napisao sam i popularni policijski roman Pljačka
u Daviment banci, čiji sam i glavni junak.
Ja sam totalni policajac manijak. Prijavljujem (ovim tekstom,
između ostalog) i samog sebe. Nema kod mene familijarnosti, nema
popusta! Svaki čitalac ovog teksta – ako je policajac, a jeste (osim što
je majka ili nešto slično) – prirodno će se zapitati: Je l’ ovaj možda
lud? Naravno. Ali, to nema veze sa suštinom stvari. Suština je u tome
da samo pažljivo čitam šta novine pišu o meni i drugima. A ono što je
objavljeno, mora biti istinito. Tako mi bar govori moja skromna
policijska pamet.
 9.
RAZVOJ JEDNOG STILA

(pisma uredniku; građa za istoriju naše epistolarne književnosti)

1.

17. III 1946.

Zdravo Druže uredniče!
Možda će Te ovo pismo iznenaditi jer ga piše tebi Nepoznati
omladinac, bivši borac. Ali omladina je željna znanja i pravih
informacija iz zemlje i sveta gde se još vodi odlučna Bitka protiv
Fašizma – Sloboda narodu. Zato Ti – Druže Uredniče – šaljem
Borbene pozdrave u čast izlaska Prvog broja Lista koji će svima Nama
biti nezaobilazno štivo u daljoj izgradnji Socijalizma i Novog društva
Uopšte.
Stojko Živković, bolničar

2.

1.IX 1947.
Dragi druže uredniče!
Kao jedan od onih koji su među prvima pozdravili izlazak tvog
lista, želeo bih da skrenem pažnju na neke od tema koje bi svakako
bile od interesa za širu javnost. Jer javnost treba da bude upoznata i sa
tamnim stranama našeg života. Zato predlažem da neko od vrsnih
saradnika mog omiljenog nedeljnika udari po takozvanim
„biltendžijama“, tom ostatku starog društva sa kojim se još nismo
obračunali. Zaista, dokle ćemo, dok šetamo korzom posle napornog
dana u obnovi i izgradnji, gledati razvlašćene buržuje, te drtine
istorije!, kako prkose svemu novom i naprednom uzimajući biltene
ambasada imperijalističkih sila iz njihovih nazovi „čitaonica“ u
samom centru našeg glavnog grada koji je svakim danom sve lepši.
Udarite malo po tome i broj vaših čitalaca će se naglo povećati. S
drugarskim pozdravom!
Stojko Živković, kursista

3.
8.X 1948.
Druže uredniče,
Pošto ste, u skladu sa naprednom uređivačkom politikom, u
rubrici „Pisma čitalaca“ prošle godine objavili moj dopis o
„biltendžijama“ (i time podstakli društvenu akciju protiv te negativne
pojave), već se pomalo osećam saradnikom svog omiljenog lista, pa
bih želeo da vam skrenem pažnju na još jedan zabrinjavajući slučaj iz
prakse. Verovatno ste već čuli za društvo „Gelender“, koje se okuplja
ispred javnog toaleta na Terazijama. To su ljubitelji neprijateljske
amerikanske kulture i dekadentnog odevanja, poznati po frula-
pantalonama i uskim kravatama. U narodu za takve postoji izraz
džabalebaroši. Dok većina naše omladine naporno radi i vredno uči, ti
izdanci ubačenog semena zla čitaju simbolističku poeziju i slušaju
džez, odajući se sve više bludu i drugim porocima. Moj predlog je –
srušiti klozet na Terazijama (ima, za nuždu, onaj park) i pokazati im
kako se borimo protiv svake truleži! Nadam se da će ovaj moj dopis
naći mesto u rubrici „Pisma čitalaca“.
Vaš (pomalo) saradnik,
Stojko Živković, student književnosti

4.

19. XII 1950.

Poštovani druže uredniče,
 Kao vašeg povremenog saradnika iznenadilo me je kada sam,
vrativši se sa dužeg studijskog boravka u Parizu, video da nedeljnik
koji držim svojim posustaje u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja svih
boja na čelu sa zastupnicima Rezolucije IB-a. To je nedopustivo za
naprednu štampu! Našoj se zemlji preti na njenim međunarodno
priznatim granicama, dok se izdajnici koriste humanizmom društva i
rovare protiv njega u tajnim kružocima, diveći se tiranu Staljinu i
lupetajući svašta o nekakvoj majčici Rusiji. Prema takvima ne može
biti milosti! Pokrenite se, učinite nešto! Nadam da ćete svoje saradnike
upoznati sa ovim glasom javnosti!
Ostajem Vaš,
Stojko Živković, viši referent u Ministarstvu kulture FNRJ

5.
8. VIII 1956.
Druže uredniče,
Vidim da, u ovim letnjim danima, posvećujete dosta prostora
kulturi i umetnosti, što je pohvalno. Ali, kao Vaš saradnik, želim da
skrenem pažnju kako u našem kulturnom životu ima i negativnih
pojava. Te se negativne pojave javljaju na raznim mestima. Na primer,
u bioskopima, koji prikazuju suviše holivudskih limunada što nemaju
nikakve veze sa teškim životom američke radničke klase. U pozorištu
je još gore. Sada je u modi nekakva antidrama. U pojedinim komadima
naših savremenih pisaca prilično se podsmešljivo govori i o braći
Šiptarima. Slikarstvo koje kritičari hvale sastoji se uglavnom od samih
mazarija. Kako je to drug Tito lepo primetio, pojedina dela modernog
slikarstva, skulpture i dr. poseduju dekorativne vrednosti, no većinom
je to kompračikoska umetnost koja se stvara na grbači naroda. Ako
neko hoće da se bavi apstraktnom umetnošću, neka to čini na svoj
račun i za svoje pare. Književnost nam je potpuno zatrovana tzv.
modernizmom. Naše pisce najviše interesuje nekakav splin. Oni za
sebe kažu da su egzistencijalisti, ali ja mislim da nisu ništa. Toliko!
Stojko Živković, savetnik
 6.
1. II 1965.
Cenjeni druže uredniče,
Kao saradnik Vašeg lista od njegovog prvog broja, želeo bih da
dam svoj prilog raspravi koja se na njegovim stranicama vodi o
budućnosti socijalizma. Posle dvadeset godina izgradnje novog
društva dužni smo da priznamo kako je na našem dosadašnjem putu
bilo i nekih propusta. Tome je uzrok birokratija koja se namnožila i
zaposela sve pore sistema. Vidim da omladinci i studenti, s pravom, o
takvima govore kao o crvenoj buržoaziji. Sociologija, međutim, zna
da je reč o Novoj klasi, čije samo postojanje na istorijskoj pozornici
dovodi u pitanje ideju o savršenom društvu. Lek za ova izopačenja
prelaznog modela počiva svakako u daljem razvoju samoupravljanja,
ali i u povratku izvornim idejama klasika marksizma, koje su, iz
razloga koji nam danas postaju jasni, bile skrajnute. Socijalizam mora
iznova zadobiti ljudski lik. Što znači da više socijalizma ne može
naškoditi socijalizmu.
Stojko Živković, član Instituta

7.

29.X 1970.
Dragi druže uredniče,
Javljam Vam se posle dužeg vremena s nadom da ćete naći malo
prostora za par redaka jednog saradnika od prvog broja (i mal’ne člana
prvobitne uređivačke ekipe). Ono što me danas najviše brine jeste
ugrožavanje slobode stvaralaštva. Misli uopšte. Pritisak koji vlast vrši
na misao nikada nije dobru vodilo. Primer stradanja onih koji drugačije
misle naročito nam je poznat iz vremena posle Rezolucije IB-a. Brojne
zabrane knjiga, filmova i časopisa čiji smo svedoci – bacaju ružnu
senku na naš ugled u svetu, i to baš u trenutku kada se postojeće
partijsko rukovodstvo legitimiše kao liberalno. Bojim se da je taj
liberalizam samo maska loše preobučenih boljševika, čiji stavovi o
stvaralaštvu nisu evoluirali od teorije inžinjeringa ljudskih duša. Moji
prijatelji i ja oduvek smo se borili protiv ideološke krutosti i cenzure,
rizikujući progone i zatvor. Opet ćemo podići svoj glas za slobodu
stvaralaštva. To će nam dati pravo da i dalje jedini odlučujemo o
pravim vrednostima. Primite, dragi kolega, izraze moje duboke
zabrinutosti u ovo zlovreme. Ostajem Vaš,
Stojko Živković, saradnik Akademije

8.

14.1 1982.
Gospodine uredniče,
Kao mlad čovek, Vi možda i ne znate da sam bio član prvog
uređivačkog kolegijuma lista na čijem se čelu trenutno nalazite, te
Vam ne zameram što se prema mojim dopisima odnosite sa
nipodaštavanjem prosleđujući ih u svoj urednički koš. Zameram Vam
nešto drugo. Jer, očito je da, brinući za svoju karijeru budno motrite
na raspoloženje moćnika sistema, a to je raspoloženje upereno i protiv
same mogućnosti da se pitanje demokratije postavi na dnevni red.
Savetujem Vam da, dok još ima vremena, preispitate svoje stavove, jer
– znajte – komunizam broji svoje poslednje dane. I neka je na tome –
kažem ja – hvala milostivom Bogu! Ta činjenica me, uzgred rečeno,
ispunjava zadovoljstvom, ako je to – biti zadovoljan – uopšte moguće
u ovoj noći koja već predugo traje (doduše, sa kratkim prekidom u
vreme vlasti tzv. liberala, kada smo propustili možda poslednju šansu
da se uključimo u Evropu). Od svoje najranije mladosti borio sam se
za stvar demokratije, bio sam zbog toga proganjan, otpuštan s posla,
zatvaran. Jedno vreme sam proveo i u emigraciji, u Parizu, živeći na
supi od luka, mada policijski žbiri raznose abrove da sam tamo boravio
o trošku države. Neistina će nas ubiti, dragi moj mladiću! Kao što je
istina da za nas nema drugog izlaza do povratka demokratiji zapadnog
tipa, to jest parlamentarizmu i višestranačkom političkom sistemu. U
tom poduhvatu imaćemo – siguran sam – podršku Amerike, kolevke
demokratije.
 Stojko Živković, urednik Edicije

9.

27.1 1989.
Veoma uvaženi gospodine uredniče, prijatelju,
Kao što smo se dogovorili na krsnoj slavi kod g. M. uključujem
se u raspravu o srpskom pitanju. Podsećam Vas da sam, kao jedan od
osnivača lista čijoj bogatoj tradiciji Vaše urednikovanje čini čast, to
pitanje pokretao još u vreme kada se zbog toga mogla izgubiti glava.
Neskromno ću reći da se to meni nekoliko puta i dogodilo. Otuda sebe
držim nekom vrstom eksperta za srpsko pitanje. Ono je komplikovano,
ali jasno. Pre svega, srpsko pitanje je nerešivo u veštačkoj državnoj
tvorevini kakva je Jugoslavija. Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu!
Čvor srpskog pitanja nalazi se na Kosovu, kolevci naše duhovnosti, i
njega treba odlučno preseći slamanjem šiptarskog separatizma, o kome
sam, na stranicama ovog lista, pisao još 1956. godine, kada su se svi
drugi još zanosili iluzijom bratstva i jedinstva. Ali, nije jedino to. Srbi
se moraju vratiti svojoj pravoslavnoj tradiciji koju, po meni,
reprezentuje Kralj – a to automatski znači odbacivanje himere o
nekakvom putu u Evropu i približavanje duhovno srodnim
istočnohrišćanskim narodima na čelu sa majčicom Rusijom. Tako ja
mislim. Oduvek. Ako želite, ovih par teza ću razraditi u kraćem eseju
na 2730 strana. Obavestite me o tome. Uostalom, vidimo se večeras na
krsnoj slavi kod g. N.
Srdačan pozdrav,
Stojko Živković, nacionalni radnik

10.

21. XI 1994.
Gospodine!
Kao jedan od inicijatora za osnivanje lista čiji višedecenijski
ugled dovodite u pitanje, konstatujem, ne bez žalosti, da ste potpuno
potpali pod uticaj mondijalista i nekritičnih zastupnika „Novog
svetskog poretka“. Verovatno je razlog tome pomoć koju primate od
raznih inostranih fondacija, koje su samo ekspoziture lihvarskog
zapadnog kapitala. Po tome me podsećate na znamenite „biltendžije“,
one odnarođene osobe koje su, nekad davno, više verovale
saopštenjima inostranih agentura negoli svojim sopstvenim očima.
Kao i Vi, te žalosne kreature nisu videle koliko se naš narod zlopati
pod boljševičkom vlašću, u čije ralje su ga nemilosrdno bacile
samožive imperijalističke sile na njihovom, danas već gotovo
ostvarenom putu da postanu svetski žandarmi, koji će nas, u ime
nekakvih ljudskih prava, hraniti đubre-kulturom. Žalosno, veoma
žalosno’ Razumećete što ovim redovima ogorčenja ne pridodajem
uobičajene epistolarne fraze.
Stojko Živković, lično
(nastaviće se)
 10.
BOSANSKI BLUZ

(snoviđenja jednog pametnjakovića; memoarska proza)

U vreme koje je neposredno prethodilo ovom ratu bio sam – ni

sam ne znam zašto – neobično popularan u Bosni. Stalno su me
intervjuisali za tamošnje novine pisao sam kataloge za sarajevske
izložbe i bio dramaturg u njihovim filmskim projektima, te, najzad,
imao sam sopstvenu kolumnu u centralnom republičkom listu
simboličnog naziva (Oslobođenje). Vikendom su me vodili na
jagnjetinu i salatu od perja mladog luka, zvanu lukmira. Jednog dana
sam se probudio mamuran u sobi Holidej ina; nije bilo tople vode, ali
je aparat za čišćenje cipela radio. Isfiksao sam, dakle, cipele i otišao.
Bio je april. Devedeset druga godina.
Rez.
Pre izvesnog vremena sam se, pukim slučajem, u nameri da se
oslobodim suvišnih papira, nenadano suočio sa svojom „sarajevskom
zaostavštinom“. Ona me je užasnula. Ne zato što sam, po običaju,
govorio i pisao svašta. Strava je u tome da su se sve moje prognoze
obistinile. Još gore od toga: kolumna koju sam pisao za onaj glavni
bosanski list zvala se „Dorćolska posla“ Prognozirajući im sve strašno
(koje im se, u međuvremenu, dogodilo), ja sam, zapravo, pisao o
Beogradu. Čista politička fantastika. Ali, fantastika kao rod – bilo
politička ili naučna, sasvim svejedno – ima tu nezgodnu osobinu da
jednom shvatiš kako je bila papreno začinjena gorkim ukusom
stvarnosti.
Sve je počelo dosta naivno. Jedan tamošnji omladinski list
intervju sa mojom malenkošću naslovio je uzgrednom opaskom iz
odgovora na neko pitanje mladog novinara, koja je, u celosti, glasila
 JEBEŠ ZEMLJU U KOJOJ SAM JA NAJPAMETNIJI!

To nije bilo puvanje; bilo je nešto sa ivice očajanja. Ali – kako

znamo – zemlja je u vrlo kratkom roku zbilja sjebana. Od toga nisam
postao ništa pametniji. U sjebanoj zemlji samo glupost napreduje.
Otuda mi nije bilo teško da, u jednom drugom intervjuu za neke druge
(sarajevske) novine, izjavim ono što će redakcija istaći u naslov:

RAT U BOSNI JE NEIZBEŽAN!

Otkud sam ja to mogao znati? Bosna je za mene ipak bila velika

tajna. Jedino rešenje ove enigme jeste u statistički proverenoj istini
kako nema te fantazmagorije – bila ona luda koliko vam drago – koja
se ovde neće jednom ostvariti kao istorijski mamurluk. Neki moji
sarajevski prijatelji tada su se, u jednoj kafani na Bembaši, zamajavali
projektom ustava Bosne kao države svih njenih građana. Lepo ga beše
sa njihove strane! Oko principa nisu imali problema, ali nikako da
usaglase termine, jer su, kao pripadnici različitih nacionalnosti,
govorili različitim jezicima: srpskim, hrvatskim, bošnjačkim. A ono
čega nema – ili ne može biti – u jeziku, to i ne postoji, pa bilo da je
država svih građana ili čorbast pasulj. Kao i obrnuto – jezik je bio
dokaz da se podelama više ne može stati na rep. Rekao sam im: gotovi
ste! Razbiće vas ko zvečku! Onda će to postati zaraza koja će se širiti
svuda unaokolo: delićemo se poput ameba. Jugoslavija će postati
Velika Kariokinezija. Ili Konfederacija Kišne Gliste. Posle sam im
ispričao jedan svoj san. Bio je to

SAN O DRŽAVI
 Rekli su kako bi bilo zgodno da se to stavi na papir. Čitava ova
(memoarska) priča i jeste zbog toga. Jer taj san, koji je o Bosni, događa
se zapravo u Beogradu. Dugo sam se nadao da će to što mi se u snu
snilo biti, srećom, za promenu, jedina moja neostvarena prognoza o
sjebanoj zemlji. Sada više nisam siguran. Ovaj tekst otud spada u
popularni novinarski žanr „ponovo pročitati“. Vreme je, tu i tamo,
ponešto dopisalo.
Elem, članak koji sam nameran da ovde prepričam počinjao je,
kako sleduje, uopštenim uvodom, gde se kaže da će se naš čovek
ubuduće na odlazak od kuće (tzv. putovanje) odlučivati samo u
krajnjoj nuždi pošto uvek postoji realna opasnost da se više nikada
neće vratiti u istu državu. Jer je ona u međuvremenu prestala da
postoji. Ili se transformisala u SAO.
Noćima me je – pišem ja – progonila mora kako se, kao, vraćam
iz sela Donji Dubac na planini Čemerno (ovo je suština a ne toponim)
i putujem preko granica suverenih država SAO Guča, Veliki Čačak,
Gornjemilanovačko Kraljevstvo, Kneževina Rudnik i Topola,
Ljigačka Republika, i sve tako redom, da bih, konačno, stigavši u
beogradski atar, saznao kako sam u statusu apatrida jer se moja mesna
zajednica izdvojila u samostalnu državu Jalija Donji Dorćol (kojom
vlada vojna hunta na čelu sa Džamom II) i prekinula sve veze sa
Kneževstvom Kruga Dvojke, čiji pasoš doduše posedujem (izdat je na
teritoriji te države, u Ulici majke Jevrosime), ali se ipak u njoj ne mogu
trajno nastaniti budući da mi se posed (60 kvadrata) nalazi u granicama
druge, neprijateljske zemlje.
Inače, teritorijalni integritet i nezavisnost Kruga Dvojke brane
dobrovoljačke jedinice nikšićkih i mojkovačkih mudžahedina,
organizovanih u korpus „NH Slavko Perović“. Ovi prekaljeni borci
bili su posebno zapaženi u bitkama za koridor prema Dedinju, tokom
kojih su razbili Novu III lučku, elitnu jedinicu države Razjedinjeni
Vračar, znanu po tome što, uprkos brojnim mirovnim sporazumima,
ne odstupa od prava na Karađorđev park kao krunski dokaz šumskog
identiteta svog autohtonog stanovništva, koje na ovim – vračarskim –
prostorima živi već mesecima.
Na pomenutu teritoriju, kao nužan element kvalitativnog
zaokruženja državnih granica, polažu pravo i Sjedinjene Države
Savski Venac i Bijelo Polje (u egzilu), čije komandose, veruje se,
predvodi jedna energična žena. Svetska štampa je, u više navrata,
pisala o njihovim iznenadnim upadima u stanove i poslovni prostor
neprijatelja, odnarođenih Savamalaca koji negiraju iračko-finsko
poreklo nacije. Saznajem, isto tako, da je Palilula transformisana u
Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika Ovča i Borča i pred
međunarodnim forumima traži konfederaciju sa Lenjinovim
Mauzolejom, jednom od država nastalih raspadom Istočnog Ledenog
Carstva Velikog Medveda Kobe. Voždovac se sada zove Divlji
Arkanzas. Čukarica traži prijem u OUN pod imenom Obala Svete
Muštikle. Nekada sastavni deo ove države – opština Rakovica – danas
je Čovkelend i, uprkos međunarodnom embargu te nepravednim i
ničim izazvanim sankcijama, uspešno švercuje prazne limenke. Ada
Ciganlija se prekrstila u Novi Tanger. Nekoliko enklava između
Tašmajdana i Cvetka – nastalih raspadom sultanata Carigradski Drum
– spori se oko toga koja ima pravo da se nazove Nova Kazablanka.
Secondo tempo.
Veruje se da, u podzemlju, u gradskoj kanalizaciji i po lagumima
kalemegdanske tvrđave, deluje pokret otpora, sačinjen od malobrojnih
beogradskih integralista, potpunih ludaka, alkoholičara i narkomana sa
preživelim kosmopolitskim idejama o Ujedinjenom Singidunumu. Oni
iz svoje podzemne memle izlaze pod zaštitom noćne tame i, uvek na
drugom mestu, u drugoj državi, ispisuju svoje skaredne
beomondijalističke grafite: „Ko je ubio Gišku?“; „Mašinbravar je bio
bolji!“ „Bulajiću, vrati se, sve ti je oprošteno!“; „Cigani svih opština,
ujedinite se!“ i sl. Uzgred rečeno, u svim državama izniklim na
teritoriji BB (Bivšeg Beograda) stacionirane su jedinice UNPROFOR-
a, kojima komanduje general El Kusturica, strog i pravedan: na svaku
provokaciju, bilo odakle da ona dolazi, odgovara vazdušnim napadom
eskadrile štuka, pa se vi zajebavajte kol’ko vam drago!
 Bilo kako bilo – da nastavim sa osnovnom pričom – izmolim ti ja
nekako turistički boravak u Krugu Dvojke i, smestivši se u hotel
Toplice, blizu graničnog prelaza, krenem da istražujem kako je do
svega došlo. Možda i nisam bio toliko iznenađen otkrićem da nije bilo
nikakvog referenduma među stanovnicima mog bivšeg zavičaja, sada
samostalne Jalije Donjeg Dorćola. Odluka o državnosti doneta je na
Velikoj dunavsko-savskoj konvenciji, kojoj su, u Sportskom centru 25.
maj (datum otvaranja prvog beogradskog javnog kupališta), pristupile
brojne dorćolskojalijske političke partije, njih (oko) 1876.
No, iznenađenja je (za mene) ipak bilo. Od jednog dezertera iz
Pecaroškog korpusa (elitna jedinica moje bivše domovine), koji je pod
okriljem noći prepuzao preko pruge u Dušanovoj ulici, saznajem da u
radu narečene Konvencije nisu učestvovale mnoge od političkih
stranaka koje su, vo vremja ono, pre ovog sna, bile veoma uticajne u
predelima uz beogradske rečne obale – Zelena stranka Kalemegdana,
Dorćolski pekarski lobi, Fudbalsko-demokratska stranka Polet,
Rojalisti Visokog Stevana, Jevrejska partija sitnih sopstvenika,
Samostalni radikali Džeja Ramadanovskog, Stranka svedorćolskog
jedinstva, Udruženje dunavskih trgovaca starim gvožđem (pred. Luka
Đinđić), Ujedinjeni zanatski savez šibicara i šanera, te mnoge druge.
Pa ko je onda uopšte bio prisutan?!, pitam. Moj živi jezik, onaj
dezerter, očito dobro obavešten mladić, kaže da su presudnu ulogu u
stvaranju Jalije Donjeg Dorćola imale – uslovno rečeno – partije sa
osloncem u tzv. „raseljenju“, kao, na primer, Društvo dorćolsko-
vračarskog prijateljstva i saradnje, Udruženje daljih rođaka Dorćolaca
koji su tamnovali u zatvoru na Adi Ciganliji, Partija zdravog života
(čiji je program „svakog dana šetaj kera dunavskim kejom da ti ne sere
oko kuće“), Potporno društvo dorćolskih penzionera koji žive na
Voždovcu, KP Pokret za Dorćol (u ilegali), Savez izviđača slobodnog
poslovnog prostora, Ljubitelji Dušanke Đogo (partija je, kažu, član
Socijalističke internacionale), Golootočki fond, Klub rođenih
Dorćolki iz Misisage (Kanada), Dorćolski zavičajni klub Knindža,
Zubarsko-psihijatrijska alijansa svih političara sveta, Bokeljsko-
dorćolski savez liberala, Stranka neizmirenih donatora (članarina:
2.000.000 maraka), Pijemontska srpska transverzala Pale-Dorćol,
Partija beogradske gimnazije V. Koštunica, Veslačko-gnjuračka
partija vlasnika srušenih vikendica (iz programa – Naša država je tamo
gde su naše srušene vikendice!), i tako redom.
Sve te partije složile su se – i odlučile – da je svetla budućnost za
stanovnike sa poslednje stanice autobusa 24 jedino ostvarljiva u
samostalnoj državi, u kojoj će živeti zajedno sa drugim narodima koji
tu državu osećaju i priznaju kao svoju jedinu domovinu. Po svom
ustavnom uređenju Jalija Donji Dorćol je ustavna monarhija sa
predsednikom republike na čelu, jedina takve vrste u svetu. Za prvog
predsednika izabran je jedan Crnogorac. Ali general Džamba II izvrši
odmah, iste noći, državni udar i, ukinuvši ustav, zavede diktaturu
lumpenproletarijata. Pomenuti ustav imao je, inače, samo jedan član
koji glasi:

KO PREĐE PRUGU – PIČKA JE!

Budim se sav u znoju. Opet sam u sobi Holidej ina. I opet nema
tople vode. Aparat za čišćenje cipela radi. Isfiksam, dakle, cipele i
kupim Oslobođenje. Na njemu datum 21.1 1992. Baš fino, kažem sebi.
Još samo sto dana do početka rata. Jebeš zemlju u kojoj samo ja to
sanjam. U Sarajevu. A tamo sam uvek bio kao u Beogradu.
 11.
METAFORA LOŠE SUDBINE

(o intelektualcima, danas i ovde)

Govoriti o intelektualcima – danas i ovde – jeste po mnogo čemu

glavobolna (beogradska) tema. Najpre iz prostog razloga što tako
nešto kao intelektualac postoji jedino na našim prostorima. Obaška u
Beogradu. Ljudi u svetu obično imaju neko zanimanje. Oni su tamo
pisci, pronalazači teške vode, filmski reditelji, filozofi ili šusteri. Neki
od njih su svakako i intelektualci. Ali se o tome nikad ne govori. Čak
ni među akademicima, koji u nekim zemljama imaju status
besmrtnika. Intelektualac je samo metafora. Kao što su metaforičnog
značenja i reči seljak ili radnik.
Nekim sticajem okolnosti – ili istorijskom nesrećom – sve su to
kod nas postala ljudska određenja: radnici, seljaci i poštena
inteligencija. Već ovakva podela, naizgled po njih nepovoljna, dala je
intelektualcima poseban status. Kako bi se on opravdao, intelektualac
se ovde verifikuje školskom diplomom (može i fotokopija) jer se po
tome najočitije razlikuje od radnika ili seljaka. Svako ko je završio
Višu piljarsku, taj je intelektualac. Jedan ovdašnji bakalin koji
godinama prodaje samo instant supice u kesicama, voli da kaže kako
se „mi, intelektualci“ moramo razumeti i međusobno pomagati.
Izgleda da je baš tako u praksi. Otuda u našem javnom životu
titule poput mr i dr imaju ulogu znakova prepoznavanja srodnih
(intelektualnih) duša. Možete li zamisliti naslovnu stranicu romana na
kojoj stoji da je tu knjigu napisao dr Sol Belou. Ili esej o pesmama mr
Josifa Brodskog. Ovde je suprotno. Znam čoveka koji je – samo zato
što je mr – dale-ko dogurao. A počeo je kao nosač đubreta, što mu je i
danas osnovno zanimanje, samo što ga sada obavlja na ljudima. Kada
počinite kakav zločin – kao, recimo, da čoveka oterate u zatvor jer ste
za njegov film, koji niste gledali, napisali kako je opasna
kontrarevolucionarna rabota – dovoljno je da pređete u intelektualce i
sve će vam biti oprošteno. Onom iz zatvora neće. Taj će morati da se
ponovo dokazuje. Ali – kao moler!
Takva pozicija stvorila je vremenom od „intelektualaca“ kastu.
Nešto različito od ostalog normalnog sveta. To je posredni razlog što
su podele medu našim intelektualcima posve specifične. Jer, dok se u
svetu intelektualci, mada se ne osećaju kao takvi, dele na strukturaliste
ili idealiste, naši se prepoznaju kao intelektualci-revolucionari ili
intelektualci-koji-se-žene-balerinama. Inače, osnovni cilj im je
jedinstven – dobrobit naroda. Ako niste za dobrobit naroda, ništa vam
ne vredi. Ostaćete zauvek u Bajinoj Bašti kao Basara. Ovo ukazuje na
njihovu (misli se na intelektualce, ne na stanovnike Bajine Bašte)
ezoteričnost i eteričnost, bilo šta to značilo. Svakodnevne materijalne
pogodnosti samo su bedna nadoknada njihovoj posvećenosti
uzvišenom idealu.
Jedino što zbilja traže, jeste da ih primimo kao ono što jesu –
mitska bića. Može se slobodno zaključiti da nam proizvodnja istih
(mitskih bića) itekako ide od ruke. Mi imamo danas intelektualca po
glavi stanovnika. Još nešto i preostaje za izvoz. To se dokazuje prostim
uvidom u brojčano stanje Akademije. Imamo više besmrtnika nego
neke nacionalne manjine pripadnika. Poređenje sa članstvom
pojedinih političkih partija bilo bi krajnje neumesno, čak zlurado.
Jedan junior Crvene zvezde baš je ovih dana odlučio da ostavi fudbal i
postane akademik: lakši je profur u prvi tim, kaže. Neki akademici ni
sami ne znaju čime se zapravo bave. Osim brigom za dobrobit naroda.
Današnjeg (srpskog) intelektualca najlakše čete prepoznati po
njegovim intervjuima. Čija je obavezna stavka da Beograd neumitno
propada. A tome su krivi došljaci koje je prevezlo jeblavo veslo. Oni
(došljaci) ne znaju da se ponašaju u velikom gradu (Beogradu), koji je
kosmopolitska sredina, nešto potpuno različito od bačija i katuna sa
kojih su sišli. Pa ga, je li, ruše. Ili devastiraju, ako baš hoćete. Ovoj
očitoj istini nedostaju samo dve fusnote. Jedna je ta da toliki ljudi nisu
napustili svoje domove samo zato što je deset s lukom na
Kalemegdanskoj terasi najviše što se može postići u životu. S druge
strane, većina savremenih indigniranih (beogradskih) intelektualaca
takođe su došljaci. Uzimajući u obzir njihovu životnu dob, dolazimo
do zaključka kako su oni u Beograd stigli sa prethodnom velikom
seobom naroda, vlakom bez voznog reda ka uzavrelom gradu. Druga
proleterska ili Peta lička behu njihove prethodne duhovne domovine.
Mladost im je, dakle, bila skojevska: Mi rušimo Beograd, Novi
Beograd gradi nas! Bili su uglavnom entuzijasti jednog
eksperimentalnog društva, koje je nicalo direktno iz Utopije. Verovali
su u Totalitet socijalizma, ali su stalno tražili da ga bude još više. I da
ima Ljudsko Lice. Prihvatili su na svoja mladalačka pleća borbu protiv
Neprijatelja Svih Boja. A zna se gde su neprijatelji. U kulturi. Osim
Brane Petronijevića, filozofa, koji je bio u hotelu Balkan. Pravnik i
istoričar Slobodan Jovanović bio je u emigraciji, ali se njime nisu
naročito bavili: narodni sud ga je već prethodno osudio.
Predmet njihove posebne pažnje bila je Avala film. Valjda zato
što se to filmsko preduzeće nalazilo u šumi. Kad tamo, međutim,
zverinje! Uspeli su da srede stanje uz pomoć jednog hrabrog policajca,
za koga se pričalo da je lično ubio dve stotine ljudi i spavao – takođe
lično – sa dve hiljade žena. Ili je bilo obrnuto, ne sećam se više. Onda
su se posvetili Ateljeu 212. Verovatno iz razloga što je pozorište
delovalo u prostoriji nalik na podrum. Miloša Crnjanskog nisu primili
u onu Akademiju: neka čeka kao svi ostali, on bar ne mora da žuri, ima
zanat, zna da popravlja cipele, a i Vida, žena mu, lepo zarađuje sa onim
krpenim lutkicama. Danila Kiša su primili tek kada su od njegovog
lekara iskamčili uverenje da će pisac Peščanika sigurno umreti do
kraja godine.
Onda su sve to zaboravili. Jebi ga – rekli su – pa nije se moglo
drugačije. Kada se moglo drugačije, postali su disidenti. Onima koji
su pod komunizmom patili već dvadeset godina, otkrili su da je
komunizam Veliko Zlo. I to kako su se lično, prilikom zvanične posete
Golom otoku, uverili da komunisti hapse. Odlučili su da borbu protiv
komunizma započnu na Korčuli. Iz istorije je poznato da su, zbog
klimatskih uslova, morski otoci pogodniji za borbu protiv komunizma
od Sremske Mitrovice, a o Požarevcu da i ne govorimo. Odmah su
napisali jednu peticiju. Pa drugu. Kasnije im je to prešlo u naviku.
Samo se redosled potpisa na peticijama menjao s vremena na vreme.
Desilo se i da neki izgube pravo na potpis. Jer, intelektualac sa pravom
na potpis nije se postajalo bez odobrenja Prvog Disidenta. Taj je
kasnije promenio zanimanje. Postao je Otac Nacije. Sve je opet bilo
zaboravljeno. Nekadašnji kritički marksisti, koji su bili za socijalizam
sa ljudskim likom, plus nešto robe široke potrošnje, postadoše eksperti
nacionalnog pitanja. Ovog srpskog, razume se.
Njihov prvi zaključak bio je: svaka Jugoslavija je loša. Jer svi
Srbi moraju konačno živeti u jednoj državi. Nema veze što je ta država
već postojala. Ali, pošto je ona bila država u kojoj su svi Srbi živeli
zajedno – i zvala se Jugoslavija – protivurečila je tezi da Srbi dobijaju
u ratu, a gube u miru.
Pa, dobro – rekoše Srbi – ako ne znamo da radimo, bar znamo da
se bijemo. Ni drugi narodi nisu imali ništa protiv. I oni su takođe
vremenom odgojili svoju inteligenciju.
Krene ti, dakle, ovaj pičvajz. U opštem metežu, zaboravi se na
inteligenciju. Ratni profiteri postadoše mnogo interesantniji za
medijsku obradu. To je (prethodne) jako uvredilo. Odmah su osnovali
mirotvoračku organizaciju Žene u crnom. Nisu se baš preoblačili u
ženske haljine, ali su kukumavčili protiv rata bolje od profesionalnih
narikača. Krenuli su da ponovo povezuju zaraćene narode, optužujući
za sve nacionalizam i prokleto nacionalno pitanje, ovo srpsko. Sada im
je do veze sa svetom. Oni će na sebe preuzeti taj težak zadatak. Ili
njihova deca, koja su iovako listom u Americi. Svako ko misli
drugačije, opasni je ratni zločinac; štaviše – taj nije ni demokrata!
A demokratija je ono jedino što nas vadi iz govana. Pošto su
dotična došla do guše, i demokratija se tome mora prilagoditi. Nije
demokratija za svakoga u ova teška vremena. Ko drukčije kaže,
kleveće i laže. Taj je, mož’ biti, prikriveni staljinistički nostalgičar. Ili
je stranački ostrašćen. U svakom slučaju, ne shvata da je prava
demokratija samo ono kada intelektualci – kojima je jedino do
dobrobiti naroda – upravljaju strankama čiji članovi nisu kako bi
zadržali objektivnost. Ali, biti – danas i ovde – intelektualac, teško je
sa narodom koji ništa ne razume. Samo sedi na Kalemegdanskoj terasi
i razmišlja da li da se baci u kavez sa medvedima.4

4
Autor je radnik iz Beograda.
 12.
LOPTA I DVOGLAVI ORAO

(ili fudbal kao jedna porodična istorija)

Prvo sankcije. Posle još jedna izgubljena godina.

Odlukom znamenitog nordijskog trgovca rabljenim tepisima
(koji upravlja tim delom svetske mafije) opet je bio odložen trenutak
da neki ovdašnji novi klinci nauče kako fudbal nije nešto što se igra
samo između Zvezde i Partizana. Nepravedne i ničim izazvane
sankcije, kakve svet nije video, još jednom su pokazale svoju pogubnu
prirodu, kojoj je teško doakati: jer, jes da lete avi(j)oni, al’ je to džaba
bez velikih utakmica!
Obaška što se na ovaj način, odlaganjem skidanja fudbalskih
sankcija, usporava naša borba protiv šunda i kiča, a za oživljavanje
proizvodnje i stabilan dinar. Fudbal polako pada u zaborav. Čak i
igrači prvoligaških timova svoje izostanke sa derbija pravdaju
činjenicom da danas više niko pametan ne odlazi na fudbalske
utakmice. Oni koji stižu u Beograd, stiču utisak da je to grad ženskog
rukometa. Ili vaterpola. Već su zabeleženi brojni slučajevi davljenja
onih koji su preko noći želeli da postanu Beograđani i vaterpolisti. Još
jedino penzioneri sa Kalemegdana raspravljaju o fudbalu. Rajko Mitić
slobodno šeta gradom bez opasnosti da će ga neko prepoznati.
Šekularca onomad nisu hteli da puste u disko-klub.
Dule Savić čuva decu dok mu se žena slika po televiziji. Ni Pižon
više ne izlazi iz kuće. Gleda kroz prozor kako komšije bacaju kamena
s ramena i frljaju balote.
Niko ne veruje da će se fudbal vratiti, osim članova tajnog
fudbalskog pokreta otpora sankcijama, koji su, u nemogućnosti da
organizuju definitivno finale Kupa šampiona (Zvezda protiv Ko ’Oće),
organizovali jednog lepog dana Svetsko prvenstvo Dorćola između
istoimenog tima i komšijskog Poleta, kluba beogradskih vozača
tramvaja. Grande spektakl! Iznad Dunava leteo cepelin. Pojeden vo s
ražnja. Nestalo dvadeset novčanika. Dečaci iz zgrada na Dunavskom
keju sede na železničkom nasipu otvorenih usta, ne verujući svojim
očima da su otkrili nešto što je lepše od tenisa. Posle su, u
poluvremenu, sa tenisa pobegle i devojčice u belim suknjicama. Ako
ne može da ode u svet, fudbal će se bar vratiti na Dorćol!
Nisam siguran da li je na Dorćolu sve počelo. Ali znam iz priča
da se, početkom veka, kada su moji preci stigli u Beograd, fudbal na
Dorćolu već igrao. Otac i stric su se odmah uključili. Deda je, inače,
bio mašinovođa na železnici, pravi ekscentrik za ono vreme. Baba je
preterivala još i više: vodila je dnevnik. Posle su babu ubili saveznici,
bombom. To što je baba pisala u svoj dnevnik beše preteča sadašnje
memoarske literature cenjenih srpskih akademika. Pisala je uglavnom
recepte za kolače, ko joj nije došao na krsnu slavu, kako se leči
hunjavica i kada je porodica, čoporativno, išla na ćevape. Uglavnom –
kako vidimo – značajne stvari. Između ostalog, tu su i svi rezultati
timova njenih sinova.
Moj otac je igrao u Osvetniku. Odnosi se na Kosovo, jasno. Tim
su sačinjavali učenici ovdašnje realke – jedan se, zamislite, prezivao
Đinđić – plus neki Pera, lučki radnik, poznat inače i kao Čovek od
čelika. Jednom su igrali sa nekim dunsterima iz Pančeva. Tamo je bio
neki jako prgav bek, omanjeg rasta, nalik na Popaja, nadrkan da udara
po cevanicama. A kramponi od drveta, pa boli. Ćale mu kaže da o’ladi
malo. Ovaj njemu majku i sve po spisku. Onda pošalju Đinđića da
pokriva to mesto. Đinđića iznesu sa terena. Najzad ga preuzme Pera,
Čovek od čelika. Prgavi pančevački bek popije istorijske batine.
Čovek od čelika tretirao ga je kao da se radi o džaku koji valja istovariti
sa šlepa: uzme i baci ga, tako jedno tri’es-četres puta. Kada su izlazili
sa terena, Popaj poruči Đinđiću i ćaletu da će im se, kad-tad, krvi
napiti. Oni se iskidaše od smeha. Sutra u školi čas istorije. Znalo se da
dolazi novi profesor. Mož’ misliti njihovog iznenađenja kada se sa
katalogom pojavio onaj krljač iz Pančeva. Gle, gle – reče on – evo
mojih prijatelja sa fudbalskog terena! Inače, zovem se Miloš Crnjanski
i predavaću vam istoriju.
 Stric tako nešto nikada nije doživeo. Jer je zaobilazio školu u
velikom luku. Već je tada bio slavan. Igrao je za BSK pre nego što je
napunio petnaest godina. Bili su tu još i Moša, Mikica Arsenijević,
Đoka Vujadinović, onaj komunista Ivković, a bio je – priča se – i Mika
Ciganin, večita rezerva. Kažu Miki, u petak, da ove nedelje sigurno
igra jer se Tirke negde izgubio, danima ni glasa od njega. Stric,
međutim, stigne pred samu utakmicu – igrao dve noći neke produžetke
i tour de grace sa braćom Teokarević i nekim glumcem iz Šapca – te
Mika izvisi za tu nedelju. Sledeće nedelje neko se ženio, pa obećaju
Miki da je sto nasto viđen za derbi protiv Jugoslavije (koja, bar u
fudbalu, nije bila najveća srpska zabluda). Mladoženja se predomisli –
jer, čovek može da se ženi svake nedelje, dok je derbi sa Jugoslavijom
jednom godišnje – i Mika opet ostane na klupi da mu čuva verenicu od
manguparije. Tako nedeljama, mesecima. Onda Mika postavi
ultimatum upravi: il’ će da igra il’ da mu daju ispisnicu jer ne može
više svake subote da badava pere noge.
Baš tada neki Francuz, čije je ime bilo Žil Rime, izmisli Svetsko
prvenstvo koje se 1930. godine prvi put odigra u Montevideu. Oni iz
Zagreba zeznu stvar i odustanu iz lepih njihovih političkih razloga. U
Sloveniji niko nije znao da igra fudbal sem Toplaka, no nevolja beše u
tome da Toplak, nekom greškom, još nije bio rođen. Tadašnji selektor
pokupi šta je imalo da se pokupi po Dorćolu i susednim pokrajinama,
te oni krenu za Montevideo brodom. Ispratio ih je lično princ
prestolonaslednik, koji se tom prilikom dečački rasplakao što tata neće
da ga pusti da se i on vozi brodom. Putovalo se mesec dana. Klopa i
piće za džabaka. Treninzi su se održavali četvrtkom, na gornjoj palubi.
Ali se od toga brzo odustalo jer je igrače kosila morska bolest sa
mamurlukom. Kada su stigli na odredište, jedva su se držali na
nogama.
Igralište se nalazilo ispod vulkana Popokatepetl. Vulkan inače
pripada drugoj zemlji, ali nema veze. Važno je da je aktivan. A trava
do kolena. Čuveni Ljuba Rodac tvrdio je da su otvaranju prisustvovali
Čerčil i Greta Garbo. Tom prilikom se Čerčil, navodno, češljao „s
maramicu“. Stricu je to bila prva utakmica za reprezentaciju. Bila je i
prva utakmica na Prvom svetskom prvenstvu. Kojom prilikom je stric
postigao prvi gol u istoriji dotičnog takmičenja. Žrtva je bila ekipa
Brazila. Nije čudo da se baš tog dana rodio Miljan Miljanić.
U polufinalu smo igrali sa domaćinom prvenstva, ekipom
Urugvaja. Njihov tim je bio sastavljen od jedanaest igrača, sudije, dva
autrihtera, jedne tenkovske brigade i združenog odreda policije sa sve
konjima i psima. Rezerva: Hitler. Golovi su mogli da se postižu s obe
strane mreže. Nismo imali šanse protiv jedne takve monarhofašističke
diktature. Otuda ne iznenađuje da su se naši igrači, po povratku u
zemlju, listom pridružili naprednom pokretu. Kao simpatizeri. Stric je
potom odigrao još 49 utakmica za reprezentaciju. U cugu. Za manje
od deset godina. Od 1938. nije više igrao za BSK (niti za neki drugi
klub); igrao je jedino u reprezentaciji. Zato je morao da redovno
kupuje Politiku kako bi saznao da li tog dana ide na posao ili može da
se prepusti slobodnim aktivnostima. Očito je da su u to vreme pojmovi
kao „trening“ „visinske pripreme“ ili „karantin“ bile mislene imenice.
Ostalo je tako i neko vreme posle rata. Tada je lokalna
beogradska zvezda bio Jezerkić, stasiti i elegantni gospodin koji je
igrao u svim ovdašnjim klubovima. Ne u isto vreme, razume se.
Menjao je klubove onako kako mu je mama menjala stanove. Gospođa
je bila na glasu kao izvrsna kuvarica. Živeli smo tada na dnu Neimara,
kraj Dušanovačkog potoka, na puškomet od oba velika stadiona.
Trebalo nam je pet minuta da stignemo do njihovih kapija. Utakmice
su počinjale u tri. Ali, moj drug Ćora Grof već oko dva i frtalj diže
paniku kako ćemo sigurno zakasniti. Otkud znaš da ćemo zakasniti,
pitamo mi. „Sad prošao Jezerkić!“, urla on. Jer je gospodin Jezerkić,
kao odgovoran i pedantan čovek, ustajao od mamine nedeljne trpeze u
sekundu tačno da bi, laganim hodom, vareći sarmu, stigao na početak
utakmice.
Tako je bilo sve do 1952. godine, do Olimpijade u Finskoj. Stric
je bio selektor. Tim je igrao u sledećem sastavu: Beara – Stanković,
Crnković – Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Bobek,
Vukas i Zebec. Ko to nije znao da izdeklamuje u po noći, ponavlja
razred sa kecom iz fiskulture i nulom iz moralno-političkog vladanja.
Ovo otud jer smo u polufinalu igrali sa Rusima. Koji, u tom trenutku,
nisu bili naši tradicionalni saveznici, niti duhovno srodan
istočnohriščanski narod. Bili su horda. I bili su pretnja našem
samostalnom putu u socijalizam.
U Beogradu je osvanuo lep prolećni dan. Po banderama su
povešani zvučnici kako bi radnici, seljaci i poštena inteligencija – a
naročito naša napredna omladina – pratili radio-prenos iz Tamperea,
odakle je izveštavao legendarni Radivoje Marković. Odmah je
saopštio radosnu vest: sneg je u Tampereu prestao da pada. Vodili smo
sa 5:1. Onda, pred kraj, oni postignu još jedan gol. Pa još jedan. Pa još
jedan. Pa još jedan. Konačni rezultat 5:5. Radivoje Marković doživeo
srčani udar na nogama. Diljem naše lepe (bivše) domovine ljudi stoje
ispod bandera sa zanemelim zvučnicima i plaču. Plače i mudro
rukovodstvo. Krcun se sav zarozao. Leka ne može konac u iglu da
udene. Tempo podneo ostavku i traži da ide na Goli otok. Niko ne
veruje da ćemo uspeti u ponovljenoj utakmici. Sila je to, bre! Staljin
ih lično zvao telefonom da im obeća premeštaj u sibirsku hokejašku
ligu ako ne pobede, ej! Pred tu drugu utakmicu Zebec – jedan od
najvećih igrača svih vremena – pita strica kako da igra. Ovaj se
zapanji: otkud on da zna kako će Zebec da igra?! Onda se doseti, pa
kaže: Slušaj, Bane, a šta ti ono studiraš? Nuklearnu fiziku. E, ako je
tako, onda idi i daj gol! I tako mi pobedimo sa 3:1. Istorijski datum.
Rušenje Berlinskog zida samo je zakasnela posledica druge utakmice
iz Tamperea.
Kao uspomenu za učešće na Olimpijadi svi su od ljubaznih
finskih domaćina dobili po mašinicu za brijanje od nerđajućeg
švedskog čelika u kutiji presvučenoj najfinijom norveškom kožom.
Iako sam bio desetogodišnji ćosavi klinac, stric mi je taj suvenir odmah
poklonio. Čim to vidim, rekao je, zatrese mi se ruka. Dobio sam i pravu
fudbalsku loptu, od kože, i jedne kopačke, broj 35. Kopačke su mi bile
tesne – što je strica neobično začudilo – ali sam ipak, dok je ona lopta
trajala, bio selektor, centarfor i golman (sve to, razume se,
istovremeno) u lokalnom klubu Bodljikavo prase. Kada se naljutim,
uzmem loptu i odem kući. Onda se lopta pocepala. Moji klupski
drugovi me posavetovaše da se okušam u atletici. Najbolje bi bilo da
odmah oborim koji svetski rekord kako im ne bih pao šaka. To je
objašnjenje zašto sam u Bari, na finale Kupa šampiona, stigao prvi,
dok se viski još točio.
Stric je umro baš nekako u vreme kada dopadosmo onih sankcija.
Posle sahrane, sedeli smo u njegovoj sobi. lako je otišao u dubokoj
starosti, stric je ovaj svet napustio iz momačke sobe dečaka koji igra
fudbal: pehari i medalje, plakete sa velikih takmičenja, isečci iz
novina, fotografije Moše Marjanovića i drugih velikana. Na sve je to
polako padala prašina vremena, Ali nje nije uopšte bilo na jednoj od
fotografija sa zida koja je prikazivala mladog čoveka prćastog nosa i
napućenih usnica u plavom dresu na čijoj je levoj strani bio izvezen
grb sa dvoglavim orlom.
 13.
NAJVEĆA PREDSTAVA NA SVETU

(Veliki derbi br. 100)

Stoti derbi!
Ako je to tačno – naime, ako je stvarno stoti, ako se neko nije
zabrojao – onda je od prvog derbija prošlo tačno pedeset godina. Opet,
to znači da je derbi neopozivo naša, srpska, velika tradicija. U malom
spektru tih velikih tradicija, derbi je po Srbe izuzetak – jer, svaki derbi
ima svog pobednika. Sasvim je srpski, i tradicionalno, da neko derbi
završi i kao poražen. Iz ovoga ne treba izvlačiti zaključak da Srbi, čija
je tradicija prepuna slavnih poraza, više vole Partizan od Zvezde. Vole
ih podjednako: i Zvezda zna da slavno, srpski, izgubi derbi sa šest ili
sedam primljenih komada. Samo sloga Srbina spasava!
Izvorno značenje pojma derbi – kao vrhunske sportske utakmice
– vezano je za konje. Tome je zaslužan stanoviti Edvard Stenli,
dvanaesti erl od Derbija, čiji je unuk bio britanski premijer, koji je
1779. godine, u Epsonu, mestu blizu Londona, organizovao prvu trku
trogodaca. Trka se od tada tradicionalno održava svake prve srede u
junu. Postoji još jedno nadmetanje trogodaca koje se smatra
originalnim derbijem: to je trka u Luisvilu, Kentaki, koja je na
rasporedu svake prve subote u maju. Samo su dva konja u istoriji
pobedila na oba derbija.
Danas se pojam derbija proširio preko svih granica. Čak i lokalna
dorćolska liga u fudbalu ima svoj derbi. Ni ženski rukomet nije bez
derbija. U skupštini svakog dana neki derbi, što ne znači da su
poslanici konji. No, s onu stranu takvog preterivanja, smatra se da je
derbi utakmica timova od prvorazrednog nacionalnog značaja. Svaki
susret Barse i Reala jeste španski derbi bez obzira na trenutne pozicije
tih klubova. Ajaks gotovo punih trideset godina nije odigrao meč od
evropskog fudbalskog formata – osim šezdeset holandskih derbija.
Utakmice između Hajduka i Dinama (čita se: Croatia), uz Tuđmanovu
lentu i ono malo plave vode, osnov su hrvatske državnosti. Ipak, derbi
je derbi, ali je pravi derbi, derbi nad derbijima, jedino tradicionalno
prolećno i jesenje odmeravanje snaga timova nacionalnog značaja čije
je sedište u istom gradu. Pravi fudbalski derbiji igraju se u Londonu,
Rimu, Milanu, Atini i posebno – u Beogradu, gde Zvezdu i Partizan,
te konstitutivne elemente srpskog nacionalnog bića, deli jedino
metaforična taraba. Najbolja je šorka među komšijama.
Ne bih smeo da tvrdim kako sam prisustvovao prvom derbiju,
mada je to sasvim moguće. Sigurno je da iz naše porodice niko nije
igrao: ćale je bio nešto ljut na komuniste, a stricu je bilo ispod časti da
se skida u gaće sa balavcima. Ali, Bobek je verovatno igrao. I Mitić.
Kada je već o imenima reč, sasvim je malo onih koji su, za ovih
pedeset godina, u derbijima nastupili za obe strane: pamtim, u tom
smislu, Zebeca, onda svog školskog druga Zeku Čebinca, Milka
Đurovskog i Vasovića, danas advokata, jednog neverovatno
tvrdoglavog tipa koji je uvek – i u Partizanu, i u Zvezdi, i u Ajaksu –
bio prvak države.
A za šefove država derbiji su prava noćna mora. Gospodin Tito
nije dolazio na derbije jer ga je ljutilo što ne može da navija i za Zvezdu
i za Partizan, dok oni – mislim, Partizan i Zvezda – mogu zajednički
da navijaju za njega bez ograničenja mandata. Umro je u vreme jedne
Zvezdine utakmice. Tako se valjda konačno opredelio. Tito je,
međutim, bio itekako svestan značaja derbija, pa je, na njegovu
inicijativu, jedno vreme vladao običaj da se pobedniku svakog derbija
uručuje poseban pehar – uz onaj obavezni, sa njegovim imenom, koji
je pripadao pobedniku Kupa. Ne znam zašto se svi ti pehari nalaze u
Zvezdinom muzeju, ali pamtim da su darodavci birani iz redova
svetskih državnika, kao i to da je na dan ovakvih derbija izlazio
poseban program poput onih u pozorištu, jedna knjižica puna korisnih
podataka, kako o fudbalu, tako i o značaju politike nesvrstavanja.
Posetioci derbija dele se, jasno, na navijače Crvene zvezde i
Partizana, ali i po drugim osnovama, kao, recimo, na gledaoce sa
tribina, koji dolaze da vide fudbalsku utakmicu, i na posednike
propusnica za centralnu ložu, koji dolaze da budu viđeni. Ko ufura u
ložu, taj je ovde overio ćagu o uspehu u životu i ima pravo da sastavi
reprezentaciju. Nije obavezno da to bude fudbalska reprezentacija.
Može i neka druga. Otuda na ulazu u ložu tradicionalno vlada veća
gužva negoli na stajanju: tu se muvaju generali, policajci, direktori,
glumci, lopovi, društveni lafovi neodređenog profila, nezavisni
novinari, šibicari, javno ženskinje, razni državni sekretari, prvaci
opere, osoblje Madere, diplomatski činovnici, dopisnici iz
inostranstva, nađe se katkad i neki princ ili kakva retka zverka upravo
otpuštena sa dugogodišnje robije. Kada zauzmu mesto, obavezno
pitaju: „A koji su naši? Oni levo?! Napred, Levi!“ Tada ceo stadion
krene da navija za Desne. Eto kako je stvarana domaća reakcija. Kada
je ojačala, reakcija je krenula sa pevanjem: „Jedite govna, mi smo
šampioni!“
Za igrače, derbi je utakmica karijere – tu sve tek počinje ili se
brzo završava. Ko nije odigrao Veliki derbi, nije se ni imao rašta baviti
fudbalom. Savićević je mogao iz Podgorice pravo za Milan, ali šta
tamo da radi bez Velikog derbija u nogama. Jedna slavna derbi-partija
vodi pravo u legendu. Makedonska fudbalska reprezentacija deli se na
Zvezdine igrače koji su derbi odigrali u drugoj Jugoslaviji i na Zvezdine
igrače kojima se to posrećilo tek u trećoj Jugoslaviji. Ostali čekaju
četvrtu. Ili čekaju mesto u Partizanu.
Sećam se slučaja jednog Zvezdinog igrača, velike loptačke figure,
koji se fudbalom počeo baviti jer mu je keva bila vešerka za crveno-
bele dresove, pa je znala da se posle treninga pionirima dele sendviči.
Neka se dete bar najede, mislila je sirota žena. Vremenom, klinac
dogura do predsoblja prvog tima, al’ visi, ni da prođe, ni da otpadne.
Onda se potrefi derbi. Kažu mu: Pazi, ovako – danas igraš, čuvaš
Bobeka; ako budeš dobar, stalni si, ako omaneš, i ti i keva se skidate
sa hrane! Pričao posle Bobek da mu se, dok su prolazili kroz tunel,
neki Zvezdin klinac, tresući se kao prut, ljubazno javio sa „ljubim ruke,
čika Bobek“, no da on, Bobek, tome nije pridao važnost sve dok ga taj,
pri prvom kontaktu, ne obori na bolnu šljaku atletske staze. Bobek je
tada imao mnogo više od trideset godina i izvinjavanje uplašenog
dečka nije mu mnogo značilo za stare kosti. Malo zatim, opet – Bobek
pase kraj ograde, a onaj, kao u groznici, samo ponavlja: „Joj, izvin’te,
čika Bobek!“ Kada je to postalo učestalo, Bobek ga zapita: „Je li, bre,
što me biješ?!“ Onaj krene u široku elaboraciju: „Znate, čika Bobek,
moja mama, ona je, znate, mislim, razumete, pere veš...“ „Ama, što mi
krckaš kosti?!“ – ponovi Bobek. „Zato što ću, ako prođete, ispasti iz
tima, a keva će mi izgubiti posao!“ „Pa što ne kažeš odma“ – reče
Bobek. „Evo, ovako ćemo: jedna moja, jedna tvoja!“ Dečko već
sutradan dobije sertifikat doživotnog člana državne reprezentacije.
Beograd je danima brujao: Ej, kakav talenat, uzeo Bobeku pedeset
odsto lopti, pravi genije! Tako je bilo. Čovek danas drži kafić. U lokalu
sve crveno-belo. Na zidu – Bobekova slika u crno-belom dresu. Pored
nje mala fotografija jedne stare žene sa čijeg se lica čita da je život
često surov. Ali da pravda i ljubav uvek pobeđuju.
Dok se toga sećam, čujem kako me ćerka (13 godina) pita: „Hej,
hoćemo li na stoti derbi?!“ Naravno, kažem. Nema opravdanih
izostanaka sa stotog derbija. Znaš li nekog ko je igrao na derbiju? O,
da! Mnogo njih. Mitića, Šekularca, Vasovića, Duleta Savića, Blekija,
Pižona. Zar je i komšija Pižon igrao na derbiju? Bio je to jedan od
najvećih derbija koje sam video.
Pauza.
A jesi li ti igrao na derbiju?
Pauza.
Znaš šta, sine, svašta sam prošao u životu, video sam čitav svet,
plovio sam velikim morima i upoznao najlepše žene, znam šta je
revolucija, razlikujem sedamdeset marki viskija, sedeo sam sa
zločincima i sa svecima, imao sam i gubio, odlazio sam i vraćao se,
novac i slava su za mene isto što i luk i voda, pevao sam čak na jednom
Preletovom koncertu, imam decenijama otvoren račun u Klubu
književnika, sreo sam Džerija Luisa i Klinta Istvuda, stajao sam
onomad ispod zastave u Bariju, potomak sam jedne od najslavnijih
fudbalskih porodica, ali – što da se lažemo – nisam nikad igrao na
derbiju!
Pauza.
Pa, ne možeš od života dobiti baš sve, zar ne? – reče moja ćerka.
 14.
ŠTA ŽENSKE PIJU?

(antropologija u krevetu)

Beograd je nadaleko čuven po lepoti svojih devojaka. Izbor

modela, veličine i dezena ovde je gotovo neograničen. Sve što poželiš,
naći će se!
Ali, ovo neće biti priča o tome. Jer je, uostalom, ta priča već
ispričana veštijim perima. Ono što čini našu temu, jeste pitanje zašto u
nekim vremenima neke lepotice ostaju usedelice. Odgovor je, razume
se, prost: zato što nisu bile u modi. Neki manje obavešten čitalac može
pomisliti da se ovo „u modi“ odnosi na modele, veličine i dezene.
Uopšte nije tako. Grudi i dugačke noge kod beogradskih šmekera su
uvek u modi. Ali lepa zubarka nije obavezno u modi baš svake sezone.
Reč je, dakle, o zanimanjima. Pisac hoće da kaže kako se istorija
Beograda može ispisati i erotskom hronikom po „vrstama delatnosti“
ovdašnjeg lepog ženskinja. Prosto rečeno – nismo se uvek palili na iste
trudbenice.
Ako je već tako, onda je jasno kako su, posle onog rata, prvo u
modi bile drugarice. Nisam pouzdani svedok za opisivanje tog tipa.
Sećam se samo, kao kroz maglu, da su drugarice nosile čizme i muške
žakete; neke su imale revolver, a neke brkove. Sve su govorile
„debelim glasom“ kao provincijski glumci. Novija istoriografska dela
kažu da je ispod bilo nešto sasvim drugo, to jest – vruće. Drugarice su
na beogradsku scenu stigle iz dva smera: neke su došle liftom,
spustivši se njime iz salona svojih trulih buržoaskih predaka, dok su
druge došle iz šume kao pratilje pobednika. Četrdeset osme većina ih
je otišla na more da se više nikada ne vrate na tron poželjnosti. Neke
su napisale memoare. Jednom će izaći u tvrdom povezu.
Upražnjeno mesto zauzele su balerine. To je jedan od najčudnijih
fenomena posleratnog Beograda. Jer su balerine kao „seks simbole“
izneli na glas generali i državno-partijski rukovodioci za koje je, do
tada, vrhunac umetnosti bilo gluvo zavičajno kolo. Valjda se radilo o
inostranoj propagandi i dejstvu neprijateljskih obaveštajnih službi,
koje su i u ono vreme bile veoma živahne. Otuda ova promena ukusa
poželjnosti za krevet i nesanicu nije prošla bez određenih političkih
lomova.
M. Đilas je o tome napisao možda svoje najbolje delo Anatomiju
jednog morala. Doduše, u toj žestokoj crvenoj melodrami radilo se o
balerininoj sestri, jednoj glumici (plus komandant proleterske
brigade), i, mada je slučaj bio istinit, „iz života“, čitava priča bila je
(što se kaže) paradigma situacije u kojoj su balerine, bez svoje volje,
uglavnom „po direktivi“ ili nekom drugom silom, postale crv u mekom
tkivu našeg revolucionarnog morala. Hoću da kažem – davale su mu
pikantan ukus. A ukus se – nema šta – razvijao: stilski nameštaj, ljubav
prema filateliji i starom oružju, dela dekadentne umetnosti (obično
uzeta na revers iz nekog muzeja), persijski tepisi, šampanjac. Po M.
Đilasu, bio je to dokaz stvaranja nove klase kojoj je posvetio mnoge
svoje kasnije knjige i nekoliko godina robije.
Mora se, na ovom mestu, dodati i to da „slučaj beogradskog
baleta“ nije imao većeg uticaja na masovni ukus. Taj uticaj, ako ga je
uopšte bilo, ostvaren je tek kasnije, kada je strast ka balerinama sa
generala prešla na intelektualce. Masovni ukus se, početkom
pedesetih, okrenuo ka tipu sportistkinje. Tome je, u najvećoj meri, bilo
zaslužno Evropsko prvenstvo u košarci za žene, održano 1954. godine
na upravo izgrađenom stadionu Tašmajdan.
Posle čitave decenije puritanizma, kada je žensko koleno viđano
samo na prvomajskim paradama, a spisak nepoželjnih razbludnosti
obuhvatao više tomova, ovdašnja masovna psihologija erosa beše
žestoko uzdrmana prizorom tolikog ženskinja koje se, razgolićeno,
bacaka za velikom gumenom loptom. Delovalo je to kao novi Salomin
ples – tim više jer niko nije znao šta je zapravo košarka i kakav, osim
nadražujućeg, može biti smisao te igre. Dodatni faktor uzbuđenja
sastojao se u tome da je u jugoslovenskoj ekipi igralo nekoliko lepotica
svetskog (znači, beogradskog) kalibra poput Gordane Barage ili
Ljubice Otašević. Ova druga je kasnije otišla u Rim i postala dublerka
Sofije Loren, što može zvučati uvredljivo ako se zna za obim njenih
grudi i to kako se kasnije i sama udala za nekog velikog lovana.
Italija je, tih godina i kasnije, bila naš glavni „prozor u svet“, ali
je interesantno da, bez obzira na enormni kulturni uticaj festivala u San
Remu, pevačice „lakih nota“ nikada nisu predstavljale vodeći tip
poželjnosti: osim nekoliko izuzetaka, većina ih se udavala za kolege iz
orkestra. Mnogo bolju prođu imale su prve manekenke i fotomodeli,
koje su, šezdesetih godina, kada je potrošačko društvo ušlo u naš život
na mala balkanska vrata, uglavnom reklamirale alkoholna pića jer
smo, marketinški gledano, jedino toga imali u izobilju. Plus ženske.
Neposredna posledica toga bilo je da, deceniju kasnije, kada je stasalo
jedno novo (muško) pokolenje, koje se uglavnom bacilo na filmsku
režiju, u modu uđu tzv. lepotice. Definicija je, jasno, sociološka – uža
oblast: sociologija rada – pošto su se mnoge lepotice svojim fizikusom
bavile u vidu zanimanja, učestvujući i pobeđujući na raznim
konkursima za mis ovog ili onog. Onda su se udavale za mlade filmske
reditelje i posvećivale ezoteriji i zvezdoznanstvu.
To ukazuje na produženi značaj kinematografije u razvoju
ovdašnjeg erotskog ukusa. Još mnogo pre opisanog vremena, glumice
su se ustoličile kao vrhunac želja ovdašnjih uspešnih muškaraca od
imena i ugleda. Prvo filmske pa onda i ostale. Spisak naših državnika,
policajaca, intelektualaca, privrednika i društveno-političkih radnika
koji su bili u vezi sa glumicama enciklopedijskog je formata, a
opisivanje svih skandala u vezi s tim prevazilazi maštu prosečnog
erotomana. Priča se, tako, da je jedan visoki član CeKaja, zadužen za
ideologiju i kulturu (mislim, i za stoni tenis), uz pomoć svojih veza u
filmskim krugovima i jednog grandioznog buketa cveća, zbrzao slavnu
filmsku glumicu da sa njom pođe u susret napaćenom srpskom narodu.
Kako je glumica zapala za oko i jednom šefu UDB-e, ekspedicija je
neslavno završena već u okolini Gornjeg Milanovca, gde je
interventna policijska brigada preselila filmsku divu u helikopter, a
člana CeKaja ostavila na pustom drumu sa probušenim gumama,
odlučnog da zbog toga odmah pređe u disidente. Jer bar je on imao
dokaza kako je ovo policijska država.
 Ovakvi maltretmani ubrzo su dojadili izvođačicama glumačkih
radova, i one su počele da zaziru od moćnika. Samo po sebi, to nije
izmenilo opštu situaciju: „ljudi od ugleda“ ostali su, kao decenijama
pre toga, arbitri društvenog erosa, određujući i dalje ko će zauzimati
prvo mesto u nomenklaturi krevetske sociologije. Na izvestan način,
to dokazuje pervertiranost naše životne situacije: dok u svetu mnogi
talenti (o imanjima da i ne govorimo) propadaju zbog strasti prema
lepim ženama, ovde čovek mora da potroši najbolji deo života kako bi
stekao ime, zvanje i imetak (sve to često po cenu izdaje ili prevare)
samo kako bi dobio ono što se inače, u principu, deli besplatno. Obaška
što s tim više ne zna šta da počne. Pred takvim uzaludnim naporom
čoveku zbilja zastane dah i on shvata svu surovost Nobelovog
komiteta, koji mnogom ovdašnjem geniju onemogućava da ostvari
svoje ljubavne snove.
Zahvaljujući ovakvom mehanizmu, dogodilo se to da, u trenutku
začetka ovdašnjeg političkog pluralizma, na vrh topliste
društvenopoželjnog ženskinja izbiju novinarke. Jer su one, u smislu
naše priče, prava kentaurovska bića: s jedne strane, sposobne da vas
do uspeha i mesta vođe nacije dovedu prečicom; s druge strane, i same
su postale erotski simboli, to jest ribe (što znači da više ne važi ona
narodna „il’ nije žensko, il’ nije novinar!“). No, njihova slava trajala
je kratko, pošto se pokazalo da imaju nešto od mentaliteta bivših
drugarica, dakle višak muških hormona, koji se (višak), nekim čudom,
umesto na telu, emanira kroz psihu – dlakave su u duši i znaju da udare
tamo gde najviše boli, u volju za moć. Koja je, po svemu sudeći, i kod
naših najvećih opozicionara prilično mlitava za njihove erotsko-
političke ambicije.
Otuda su se, konačno, srpski mačisti okrenuli ženama koje su
navikle da podnose batine, koje su pune razumevanja. Narod ih zove
pevaljkama, što je grubo i cinično. Mada je njihova zvanična definicija
– estradne umetnice novokomponovane provenijencije zaposlene na
proizvodnji nosača zvuka i narodnog veselja – prilično rogobatna.
Sticajem okolnosti – kao urednik jednog šund časopisa – imao sam
priliku da tu čeljad upoznam pre nego što je njihova branša postala
slavna. Reč je uglavnom o dobrim devojkama (u duši), koje život nije
mazio. Pobegle sa sela ili iz učmalih varošica, gole i bose, sve su prošle
trnovit put kroz srču stakla, od kafane do kafane, preko vašara i svadbi,
često napastvovane od pijanih šofera i prevarene od provincijskih
menadžera sa navodnim vezama u PGP-u. Jedino što su želele, beše
nova haljina i cipelice sa mašnicom. Nisu imale ambiciju da postanu
umetnice koje oličavaju duh naroda. Postigle su mnogo više – drmaju
državom u kojoj živi narod ubeđen da se njegov duh najviše i najbolje
oličava u umetnosti tih devojaka. Mogu da traže od tice mleko, doneće
im se. Ako nekoga ne popnu na sto da igra, taj je već pao. Koga one
udžanišu, mora da je budući budža. Ni same nisu svesne šta ih je
snašlo. U pravu su kada misle da im se sve to i ne događa, da je samo
reč o snu iz koga će se probuditi negde na Ibarskoj magistrali,
mamurne, sred gajbi piva. Koje – uzgred rečeno – i dalje ispijaju onako
direktno, iz flaše, dok biraju Armanijeva odela za svoje pratioce, nove
arbitre ukusa. Neka ih, dakle, ostave na miru. One su izabrane da
postanu gospodarice svojih tvoraca. Držim da je to ovima pravedna
kazna.
 15.
FAMA O KOMUNISTIMA

(misterija dorćolske obale)

Ovi novi klinci, što u Beograd dolaze odasvud, često pitaju: Pa,
dobro, ćale, kakvi su stvarno bili ti komunisti?
Moj šaljivi odgovor glasi: Pogledajte u porodični album sa
fotografijama! Tome odmah dodajem kako im je bolje da se za prava
obaveštenja obrate nekom intelektualcu. Lično nisam naročito sklon
generalizacijama. Ali, bilo kako bilo, komunisti su zbilja ličili na
galeriju likova iz izloga kakvog provincijskog fotografa. Bili su
uparađeni kao „za slikanje“, i to na način čija neverovatnost još nije
adekvatno obrađena u teoriji modernog dizajna. Način njihovog
odevanja pokazivao je kako se razlikuju od ostalog sveta. Jer, niti su
nosili građansko odelo, niti uniformu, pa, razume se, ni seljačke
haljine. Nosili su sve to zajedno. Tako su, kod njih, vojničke čizme
pasovale uz crni žaket od rasparenog odela. Čakšire su obično nosili
na salonske cipele. Uz to je, po pravilu, išao grub džemper od
neupredene vune ili, nešto kasnije, bela košulja čija se kragna
prebacivala preko sakoa. Kačket obavezno. Po mogućstvu kožni.
Suština ovog mixed stila nije u tome što je on komuniste
prikazivao kao polutane. Više je neka tekstilna šizofrenija bila u
pitanju. Ne u smislu bolesti; u smislu karaktera. Ovo zaključujem
sećajući se da su se i beogradski komsalonci, kako je levičare iz dobrih
kuća nazivao Crnjanski, odevali isto tako. Recimo, Koča. Čovek koji
je tolike šimike iscepao špartajući pariskim bulevarima, šetao je tada
po Beogradu sa nekakvim masnim kačketom, kao abadžija ili špediter.
Evo vam Đide, pa ga pitajte da l’ lažem! Što se samog Abadžije tiče,
on se u javnosti nije isticao; onako privatno, voleo je da se oblači kao
meksikanski marijači.
Naravno, sve to nije moglo biti slučajno. Ako je, s jedne strane,
ovakvo odevanje nosilo poruku o različitosti, onda je, s druge, ono bilo
izraz unutrašnje protivurečnosti, koja je uslovljavala dušu svakog
komuniste. Radilo se o nečemu što ranije nije zabeleženo. Jer,
komunisti su bili posednici Konačne Pobede Nad Vremenom. Danas
to onaj američki Japanac – i on komunista, naravno! – zove Krajem
Istorije. Pobeda revolucije u kojoj su učestvovali ukinula je zauvek sve
društvene protivurečnosti – među njima najpre eksploataciju čoveka
po čoveku – i nije bilo nikakve teoretske šanse da se za milion godina,
plus još jedan vikend, išta izmeni u suštini najhumanijeg sistema,
besklasnog komunizma. To vam je bilo tvrdo kao brački mermer.
Ali, opet, događalo se to da komunisti, verujući kako je posao
čovečanstva konačno obavljen za sva vremena, stalno strepe od
neprijatelja svih boja, inače definitivno razvlašćenih i poraženih do
žumanca. Jedan njihov teoretičar, koji je u mladosti učio za popa,
došao je na originalnu misao da se društvene protivurečnosti (inače
ukinute) pojačavaju što revolucija više napreduje u obnovi i izgradnji,
dok o elektrifikaciji da i ne govorimo. Oni kojih nema, e ti su
najopasniji! Otud su komunisti bili podozrivi preko svake mere. Ako
neprijatelj nikad ne spava, neće vala ni oni. Kecali su ga gde stignu.
Kada zatreba, i sami su proizvodili neprijatelje. Obično od najodanijih
iz svojih redova. Ili odu u najbližu osnovnu školu pa ih sve pohvataju
na velikom odmoru!
Oni koji su jednom proklamovali da je religija opijum za narod,
postadoše podložni svakakvim vradžbinama, iznalazeći sve nova i
nova sredstva u borbi protiv demona, karakondžula i moralno-
političkih patuljaka. Veštice doduše nisu spaljivali, ali su – verovali ili
ne – postojanje vampira držali empirijskom činjenicom. Neprijatelj se
ne može upokojiti! Za divno čudo, izgleda da su bili u pravu. Beograd
je, u tim prvim posleratnim, socijalističkim godinama, vrveo od
„nadnaravnih“ pojava. Stalno se, recimo, javljala Bogorodica u nekom
prozoru, pa su mnoge kuće naprasno srušene kako bi se tome stalo na
kraj.
U tajnim spisima jednog policijskog službenika iz tog vremena,
čije je ime bilo Vlado Tepeš, opisuju se neki primeri zločina koji su,
po svemu, ličili na vampirska ubistva. Leševi žrtava nalaženi su obično
u šikari kraj dorćolske dunavske obale. Ono što je pomenutog
policajca najviše čudilo, jeste da se na mestu zločina uvek zaticao
nekakav čovečuljak, isluženi aktivista mesne frontovske organizacije,
koji je galamio što nadležni ne shvataju ozbiljno njegova upozorenja
kako se neprijatelji socijalizma uvek povampiruju.
Tepeš ga ovako opisuje: „Prva stvar koju sam zapazio na mestu
uviđaja bio je jedan smešni čovečuljak, koji se nervozno šetkao iza
improvizovane barijere od starog brodskog konopca. Čuo sam dosta o
takvim ljudima, ali nisam verovao da oni još postoje. Uzbuđeni čova
bio je odeven u nemoguće sivo odelo, čija je tkanina očito bila
proizvedena od koprive, dok mu je rever krasila zavidna kolekcija
značaka, davno potamnelih, ali uz jedan izuzetak: imao je ganc novog
Lenjina. Kasnije sam se prisetio kako tada pomislih – a zašto ne Tito?!
Još se sećam da je nosio crvenu košulju i teget kravatu, masnu, čiji
čvor nije razvezivan godinama. Imao je onu vrstu crnih cipela koje
uvek izgledaju tako kao da je po njima popadala sva prašina ovog
sveta. Nabacio je dosta godina, ali se videlo da ih troši štedljivo.“
Budući da su se slučajevi ovakvih misterioznih ubistava
ponavljali, Tepeš je, i sam poverovavši u vampire, zatražio
ekshumaciju nekih slavnih leševa, što ga je, naravno, odvelo pravo u
invalidsku penziju. Godinama zatim, sve do svoje nedavne smrti,
držao je ilegalnu detektivsku agenciju u Rumuniji. Njegova otkrića
nisu, ipak, sasvim zanemarena: posebno sumnjiva mesta bila su, u
narednim godinama, zalivena betonom, a kada je mešalica već tu, nije
zgoreg da se doda i koji metar u visinu. Tako su nastali soliteri.
Optužbe koje se, u vezi s tim, upućuju na Korbizijeovu adresu
sasvim su, dakle, neosnovane. Istorija je ponovo došla na svoje.
Komunisti su skinuli čizme. Neki su skinuli čak i značke sa revera.
Počeli su da, spolja, liče na sav ostali normalan svet. No, svikli
vremenom na preterivanje, postali su normalniji od ostalih. Običan
čovek troši kilo šećera mesečno, ali oni, međutim, jok – il’ dve kile il’
odoh u disidente! Kupovali su viski na flaše, a pili su ga na sanduke –
kako, ni sami nisu znali, prosto se našlo, šta da rade. Stanovi duplo
veći od uobičajenih. Ih, duplo! Ništa nam ne može biti dovoljno duplo
da ne bismo stvorili nešto još progresivnije, još duplije. Jedino su oko
žena škrtarili. Svaka nova imala je manje godina od prethodne. Gde ih
danas nalaze – ne znam, nisam stručnjak za prenatalna pitanja. I tako
je to trajalo godinama, sve u harmoniji.
Taman se na sve zaboravilo, kad ono pobuniše se deca. Beše
proleće, lipe u cvatu, a klinci zaposeli podvožnjak u Novom Beogradu
i traže više socijalizma. Gradonačelnik Branko Pešić moli ih da se
manu ćorava posla i upišu se u bokserski klub. Otkrilo se da
socijalizma uopšte nema i da nama vlada crvena buržoazija. Tepeš se
javio telefonom iz Rumunije i pitao ko mu je poslao onog čovečuljka
da galami ispod prozora – jesam li vam rekao, a?
Stalno to ponavlja – reče Vlado. I još nešto – vampiri su pobedili,
vampiri su pobedili! Sada je sa njim i neka baba, sva spečena, koja ga
bodri: Tako je, Nikolae, kaži im, kaži!
No, i to je potrajalo samo sedam dana, pojela maca. Grande Joža
se pojavio na televiziji i obećao da će se, u cilju dalje izgradnje
socijalizma, američke stipendije ubuduće pravednije deliti. Jer je
Amerika (i Engleska) prava zemlja proleterska. Otuda je sve što smo
o komunizmu kasnije čuli dolazilo odatle, iz Amerike, sa njenih
crvenih univerziteta Karl Marks. Ako mi ne verujete, pogledajte samo
kako se oblače tamošnji univerzitetski profesori. Sve počinje od
odevanja. Nego šta.
The end.
 16.
LIČNOSTI IZ PRIVATNE ISTORIJE

(ogledni uzorak)5

1) Apis, kraljeubica;
2) Šekularac, majstor;
3) *Momčilo Jojić, novinar, drug Volta Diznija, prvak sveta u ispijanju
viskija (inače trezvenjak), zatočenik i emigrant; bio je toliko
moderan da bi verovatno i danas popio pedalu;6
4) Radmilović, izvođač glumačkih radova;
5) Gavrilović, major;
6) *Voja Nanović, otpisani;
7) Miša Anastasijević, kapetan i arhitekta svog otečestva;
8) Živojin Todorović, zvani Žika Strip, bokser i kompozitor havajskih
melodija, crtač stripova i pionir srpskog advertajzinga, prvi
hroničar underground Beograda; zaboravljen;
9) Milena Dravić, gospođa;
10) Soja Jovanović, centarfor;
11) *Dragoljub Aleksić, branilac nevinosti bez zaštite, čovek od
čelika;
12) Svetislav Stefanović streljan;
13) Stojan Novaković, vlasnik bioskopa, pionir srpskog filma, otac
gospodina Radoša;
14) Bata Stojković, ranije Bubuleja, Aleksin sin, akademik;

5
Ova lista znamenitih Beograđana sasvim je proizvoljna i ne pretenduje da bude bilo šta
drugo osim podsticaj sličnim poduhvatima kroz arheologiju ličnog sećanja.
6
Ličnosti ispred čijeg se imena nalazi oznaka * posebno su obrađene u ovoj knjizi.
15) Budimir Blagojević, svetski rekorder, čovek koji je pazario na
pijaci Zeleni venac 9390 puta uzastopce (inače, šef Kluba
književnika);
16) *Danilo Kiš;
17) MekKenzi, po zanimanju Englez;
18) Pera Zvezdaš, legenda;
19) Mihajlo Al Popović, autor filma S verom u Boga, čitav život
proveo u istoj kući, iza groblja; poznat i kao dunavski alas, pisac
memoara i crtač;
20) Moka Slavnić, odbojkaš;
21) Ciga Ilić, iz Madere;
22) Dušan Makavejev, montaža atrakcija, svojevremeno stanovnik
cirkuskog furgona;
23) Miloš Crnjanski, fudbaler, bokser, profesor, diplomata, emigrant
knjigovođa šuster; Broj 1 evropske literature;
24) Pavle Karađorđević, osnivač muzeja;
25) Slobodan Marković, poznat i kao Libero Markoni, kapetan
imaginarnog broda Čubura; nasukan u večnosti;
26) Voja Kokoška, njim samim;
27) Milica Jakovljević, Mir-Jam, rodonačelnica moderne srpske
socijalne literature, neprevaziđena;
28) Dušan Prelević, roker, pisac, ugostitelj i skandalmajstor, duša od
čoveka (sprema se na operaciju meniskusa brzom paljbom);
29) Gaga Nikolić, dečko koji obećava;
30) Beba Lončar jezikoslovac (izmislila „beogradski govor“);
31) Majcen, cepač karata u Kinoteci;
32) Ivo Andrić, nobelovac;
33) Nedeljko Gvozdenović, ime legata, inače čovek koji nikada nije
napuštao Beograd iz straha da se možda neće vratiti; bavio se
slikarstvom, član SANU, po zanimanju Veliki Gospodin;
34) Tarzan, tapkaroš;
35) Čita, njegov brat;
36) Dragan Toković, zvezda;
37) Moša Marjanović, igrao sa Tirketom;
38) Stevica Marković, leš;
39) Dara Nijagara, subotom uveče;
40) Dragan Babić, čovek koji čita (pisaće posle, kada završi sa
čitanjem);
41) Aleksandar Deroko, pilot, leteo iznad Kalemegdana;
42) Leonid Šejka;
43) Dragoš Kalajić, salonski zmaj;
44) Mihajlo, čestiti knez, ubijen u Topčideru prilikom švaleracije;
45) Kraljica Natalija, ulica (čije pravo ime znaju samo Beograđani);
46) Miljan Miljanić, teoretičar;
47) Draga Mašin, žrtva ljubavne strasti, junakinja istoimenog romana
Ljubiše Jocića;
48) Ljubiša Jocić, sher maitre;
49) Aca Popović, druga vrata levo;
50) Ljubiša Ristić, prva vrata levo;
51) Mira Todorović, kasnije Stupica;
52) Milan Oklobdžić, negde u Kaliforniji;
53) Brana Petronijević, filozof, živeo u hotelu Balkan (što je
umnogome odredilo njegovu sudbinu);
54) Mile Vukajlović, dugogodišnji šef Kulturno-prosvetne zajednice
(šank);
55) Boško Tokin, čovek sa Terazija, pionir evropske filmske kritike,
preteča A. Bazena; umro u bedi;
56) Aca Obradović, doktor, izmislio menadžment, konsalting,
inženjering i fudbal; odrastao u zadnjem dvorištu kafane
Šumadija;
57) Šiško, kurir u japanskoj ambasadi, potomak slavne porodice
eksproprisanih eksproprijatora, othranio braću i sestre i gledao
preko 15.000 filmova;
58) *Zoran Miščević, petao koji je rano kukurikao;
59) Miloš Đurić, redovni gost kafane Vidin kapija, nije predavao diple;
60) Ginić, kafana;
61) Simpa Ivanović, otac grupe ABBA;
62) Mira Trailović, drugarica moje mame;
63) Jovan Cvijić, planinar, Srbin koji se najviše popeo;
64) Bogdan Kalafatović, filmski kritičar, žrtva dedinog
nepromišljenog poteza perom, proganjan od SK, stradao u
raljama Srpskog lekarskog društva;
65) *Predrag Jovanović, ličnost iz bajke;
66) Divna Kostić, Skadarlija;
67) Dragan Marković, direktor Politike;
68) Sima Pandurović, pesnik sa Čubure, preveo kompletnog Šekspira;
69) Nafta, bubnjar, srpski Džin Krupa;
70) Predrag Milojević, novinar od 1904. godine, ali još razmišlja šta
će biti kad poraste;
71) Rajko Mitić, kapiten;
72) Momo Kapor, otputovao u 011;
73) Bora Stanković – Simpo;
74) Aca Nikolić, profesor;
75) Lazar Trifunović, pronalazač posleratne srpske likovne umetnosti,
držao seminar u Varoš kapiji;
76) Mika Đorđević, tajni kurir Kominterne, nastradao je kada je
otkriveno da je autor mnogih srpskih pornografskih filmova;
77) Milutin Ignjačević, izdavač Mike miša;
78) Branko Vidić pulp fiction;
79) Jakov Grobarov, institucija;
80) Vuksan Lukovac, filmadžija;
81) Pavle Vujisić, The Best;
82) Aleksandar Karađorđević, kralj;
83) Milan Obrenović, takođe kralj;
84) *Lun, kralj ponoći;
85) Bata Kameni, kaskader;
86) Đorđe Lobačov, višestruki emigrant, današnja adresa nepoznata,
autor mnogih nezaboravnih stripova;
87) Brana Petrović, pesnik, sa Dorćola;
88) Fantom;
89) Isidora Sekulić, hroničarka (ovog) palanačkog groblja;
90) Aleksandar Stojanović, zvani Nos, izmislio snimanje filmova bez
para;
91) Tito, literarni junak naše mladosti (nema dokaza da se radilo o
stvarnoj ličnosti);
92) Zvonko Voskar, naslednik zanatske radnje;
93) Tikan Pavlović, prvak države, bokser, bacio se pod voz zbog
neuzvraćene ljubavi;
94) Alen Delon;
95) Slava Bogojević, slikar;
96) Aleksandar Ranković, policajac;
97) Ilija Kolarac, zadužbinar;
98) Ivo Kusalić, Hrvat, veliki srpski kulturni radnik;
99) Bleki Bogićević, zajebant, bio član Kosmosa;
100) Spasenija Pata Marković, autorka Velikog narodnog kuvara;
101) Bogdan Tirnanić.
 17.
KIŠ

(60 godina)

Kiš bi, dakle, danas imao šezdeset godina. Bio bi stari mačor. Jer
je, naime, rođen u februaru. U stvari, teško mi je da ga zamislim kao
šezdesetogodišnjaka. Dača je još kao mladić delovao pomalo starački,
zrelo, što je moguće bilo posledica hronične neispavanosti, ali se,
zalazeći sve više u godine, nekako čudesno podmlađivao, pa ga je, u
zavisnosti od prilike, čovek zbilja doživljavao janusovski čas kao
umornog dečaka, čas kao nekog čija zrelost odbija svaku pomisao o
odrastanju.
Takav je zapravo i bio. S jedne strane mudar i svestan moralne
odgovornosti koja proizilazi iz toga. S druge strane, pak, veseo,
lakomislen, čak žovijalan, neko ko priča masne viceve menjajući
kafanske stolove, uvek spreman da zapeva, no samo pod uslovom da
ga niko na to ne prisiljava. Samo je takav čovek mogao ravnopravno
potpisati knjige kakve su Bordel muza (antologija francuske
pornografske poezije) i Poetika. Nije otud čudno – bar ne za mene –
da je Kiš bio fizički frapantno sličan Kitu Ričardsu, duši Stonsa, toj
„najvećoj hodajućoj ruševini na svetu“, koji, mada takođe već
šezdesetogodišnjak, i dalje zarađuje za život pevajući dečje pesmice.
Niko na nas nije više uticao do ovih „blizanaca“. Sada mi je žao što
sam propustio priliku da Kiša pitam da li je za Stonse ili Bitlse. Mada
pouzdano znam njegov odgovor.
Bili smo drugovi. Baš tako. Prijatelji su nešto drugo. Pripadali
smo plemenu mladih beogradskih kafanskih klupodera koje se noću
selilo od Kluba do Šanse i Papuka. Kiš je neobično cenio ovakav način
komunikacije. Njegova energija, njegova radoznalost i duhovna
otvorenost dolazile su više do izražaja u bircuzima negoli na
književničkim simpozijumima, koje je, uostalom, izbegavao. Beše
poznat po tome što ga mesto nikako nije držalo. Zato nije voleo
polumrak kafanskih bašti. Nije imao dobar „pregled“. Kao da smo
stalno u Kikevcu, imao je običaj da kaže, aludirajući na ogromnu baštu
čuburske kafane koja je radila celu noć. Menjao je stolove bez nekog
naročitog reda i posebne namere. Uglavnom je to činio da izbegne
dosadi, koja je u kafani najstrašnija.
Znao je da popije. Ali se nije opijao. Izbegavao je svaku vrstu
kafanskih svađa i sporenja, pa su, znajući to, oni koji su mu se nešto
zamerili čekali priliku da ga „uhvate“ u Klubu, gde bi sve bilo brzo
zaboravljeno. Nije mogao bez „svoje“ kafane: u poznijim godinama,
kada je nakratko dolazio iz Pariza, sedeo je u Srpskoj, uglavnom sam
ili sa onim ko se tu slučajno zadesio. Osim po kafanama, Kiša sam
viđao na letovanju, u Rovinju; stalno se zanosio da tamo kupi mali
stan, ali mu ta namera nikako nije polazila za rukom. Često smo se
sastajali i u knjižarama, ali ne onim izvikanim, gde je divanila
nacionalna elita, već kod Bate ili Ivice, u Cetinjskoj ili na Bulevaru, a
on se tamo obavezno raspitivao za enciklopedije i rečnike, praveći se
da ne primećuje sopstvene knjige. Samo sam jednom bio u njegovoj
kući, u garsonjeri na Autokomandi, prepunoj Šejkinih i Ljubinih slika
i crteža. Posle je živeo u Ulici Miloša Pocerca, u kraju moje mladosti,
u zgradi gde je nekad, za vreme svoje najveće slave, stanovao Đoka
Marjanović: dve decenije stari grafiti, koje su obožavaoci ovog pevača
svojevremeno ispisali po hodnicima i stepeništu, neobično su ga
veselili i rado je u društvu prepričavao te poruke infantilne ljubavi. I
jednom mi je telefonirao: pitao je da li imam patike kako bih mu se
pridružio u džogiranju. Odgovorio sam da je za mene atletika prošlost.
O književnosti nismo nikad razgovarali. Ili bar to nismo činili na
način koji se smatra uobičajenim. Pre svega zato što se nisam osećao
pozvanim da sa njim takve razgovore zapodevam. Iako sam bio
ubeđen da me je njegova Mansarda, jedan sasvim kratak roman, na
vreme izlečila od „stvarnosne proze“, i mislim da nisam jedini koji bi
mu na tome morao biti zahvalan. Kiš, osim toga, i nije podnosio
književničke razgovore. Sećam se kako nam je jednom, dok smo sedeli
u Klubu, prišao agresivni književni hvalisavac mlađe generacije, da
nas, eto, obavesti kako upravo sada radi na završetku svog novog
romana. Kiš je rekao: „Ma, nemoj sada. Posle. Kada se vratiš kući!“
Na pitanje šta trenutno piše, obično je odgovarao „ništa“. Ako je i
govorio o svojim delima, činio je to na način koji je druge zbunjivao.
Izmerio sam danas, kaže, rukopis knjige na kojoj radim; teži četiri kile
i pedeset grama – dakle, sve u svemu, ima tu tri kile i dvadeset pet
grama viška. Znao je da se sprda sa umišljenom angažovanošću svojih
kolega i njihovom dosadnom ozbiljnošću: jedva su ga sprečili da na
nekom kongresu pisaca – čija je tema, po običaju, bila bombastična;
kao, recimo, „Pisci – savest čovečanstva“ – ne održi „protestni govor“
zato jer za šankom u Klubu nema donje šipke, one za noge, čije
odsustvo mnogog pisca navodi na pogrešan korak u prazno.
No, Kiš je, ipak, stalno govorio o literaturi. Bio je – ako mi je
dozvoljena takva konstatacija – jedan od onih koji su verovali da je
problem svakog pisanja samo to pisanje; ništa drugo i ništa manje.
Budući da je tako, sve je literatura ili bar to može postati. Njegova
zaostavština, koju polako upoznajemo, najbolje objašnjava šta se pod
ovim podrazumeva. Znao je da sa strašću raspravlja o tome da li je
Džeki Kenedi toliko lepa kada se u nju ulažu velike pare ili je lepa
pošto su na nju potrošena tolika bogatstva. O sopstvenom „bogatstvu“
nije toliko lupao glavu: obično je bio dekintiran, ali je uterivanje
honorara smatrao pitanjem esnafske časti, mada ga je to koštalo teških
duševnih patnji.
Kiša sam poslednji put, pre njegove bolesti, video u Parizu. Bio
je to moj prvi boravak u Gradu svetlosti. Uostalom, i jedini. Išao sam
u bioskop Kloda Leluša, gde je Joca Aćin organizovao projekciju svog
novog filma, a kako držim do svoje snalažljivosti u gradovima, uputio
sam se nepoznatim ulicama sa namerom da negde izbijem na Bulevar
Osman; učinilo mi se da jedan sokak u blizini Etoala vodi mom cilju,
te skrenuh sa Jelisejskih polja baš kada udari snažni prolećni pljusak.
Sklonih se pod tendu neke prodavnice kućnih potrepština, pored
kakvih i inače zastajem, pa mi očekivanje da kiša prestane nije teško
palo; preko puta, na drugoj strani ulice, nalazila se crkva, pored
prodavnice beše mali hotel.
 Mesto mi je delovalo neobično poznato. Nisam mogao da
odagnam osećaj da sam ovde već bio, što je, razume se, delovalo
glupo, sasvim nemoguće. Kiša je davno utihnula, valjda se pojavilo i
varljivo sunce, no ja sam i dalje stajao ispod nastrešnice gde me je
nepogoda zadesila. Nisam praktično bio svestan situacije u kojoj se
nalazim. Onda sam se, iznenada, setio: Gospode Bože, pa ovde je, baš
tu gde stojim, u Melvilovom Žaci Alen Delon ubio Ričarda Krenu, a
Katrin Denev je to videla, stojeći kraj crkvene ograde!
Upravo se u tom trenutku pojavio Kiš, zalazeći u uličicu iz pravca
Trijumfalne kapije, i, spazivši me onako zabezeknutog, odmah krenuo
da galami zašto mu se, umesto što besciljno gluvarim pariskim
budžacima, nisam javio telefonom i spasao ga zamajavanja sa nekim
člankom koji je pisao za Mond. Nisam znao broj Kišovog pariskog
telefona. Nikad mu u životu nisam telefonirao. Ali sam tada, u uličici
čijeg sam se imena dugo sećao, bio itekako svestan težine njegove
nostalgije. Tamo gde sam ja opet pronašao Melvila, on je još jednom
susreo izgubljeni Beograd.
Je li ga ta nostalgija konačno pokosila? Ovih sam dana, u povodu
Kišove godišnjice, negde pročitao odlomak iz jednog njegovog
davnog intervjua, u kome Danilo govori o svojoj bolesti, pa kaže da ga
je, kada je otkriveno da ima rak na plućima, najviše zapanjilo to što je
već zasigurno bio teško bolestan kada je pisao jednu priču iz
Enciklopedije mrtvih, čiji junak takođe boluje od karcinoma pluća.
Morao sam biti kažnjen jer sam se neovlašćeno poigrao ulogom
Tvorca, rekao je otprilike Kiš.
Ne verujem. Pamtim kako je jednom rečeno da rak uopšte nije
bolest: on je sama smrt. Događa se samo mrtvima. Hoću da kažem
nešto drastično: Kiš je ubijen. Dogodilo se to mnogo pre nego što je
formalno umro. Jer se od smrti ne umire. Ubistvo Danila Kiša zbilo se
u Beogradu. I to nikad ne treba zaboraviti. Jedino je utešno da u tom
zločinu nisu učestvovali pravi Beograđani. U sramnoj aferi oko
Grobnice za Borisa Davidoviča – kada je Kiš optužen kao „prepisivač“
i „plagijator“ – beogradska (kulturna) čaršija se, međutim, ponela
bedno, nedostojno i nisko, nadasve zlurado, te sam, već tih dana, mada
totalni autsajder za književnička pitanja, i mada nemoćan da nešto
zbilja izmenim u toj „demokratskoj istrazi“ (koja se, gle čuda, vodila
na stranicama istog lista u kome je tada pisao vodeći srpski fašista), u
Politici najavio neminovnost surove kazne koja će, kad-tad, stići
policajce duha. Oni se danas dele na dve kategorije: pokojnike i
demokrate. „Slučaj Kiš“ se pokazao kao najpogubnija afera naše
novije kulturne istorije; ona ne samo da je iz života odnela gotovo sve
svoje učesnike, nego je Beograd učinila ranjivim i neotpornim na
izazove koje će njegovom duhu doneti zla budućnost. Mi sada to
živimo. A to što živimo je laž. Valja se zato uvek vraćati Času
anatomije, knjizi koju, u kosmičkom poretku stvari, držim poslednjim
delom Danila Kiša. To je prava enciklopedija mrtvih. Svako će tamo
pronaći sebe. A peščanik vremena neumitno curi...
 18.
PRVAK SVETA

(Moma Jojić – jedan pravi Beograđanin)

Idući za svojim novinarskim poslom, dopisnik Politike iz

Amerike i kolonija g. Moma Jojić jahao je kroz pustinju divljeg
Arkanzasa. Mršava kobila beše iznajmljena u nekom usputnom
gradiću, miljama daleko od mesta gde se sada nalazio, a njen vlasnik,
urednik lokalnih novina, primio je s oduševljenjem jemstvo u vidu
jedne fotografije, na kojoj se Moma video u drugarskom zagrljaju sa
Voltom Diznijem.
Suvi pustinjski vetar gonio je žbunje po pesku, svuda unaokolo
ležale su izbledele kosti davno uginulih prerijskih životinja, nebo je
bilo visoko i žuto, čutura u bisagama davno prazna. Kako bi odagnao
nevesele misli, Moma je maštao kako će, kada se vrati kući, u Politici
pokrenuti ideju za jedan list sa stripovima.
Ni sam nije bio svestan trenutka u kome je osetio nešto čudno.
Nije to bila ona ideja o listu sa stripovima. Bio je to, bez sumnje,
užasan smrad. Iskustvo srpskog ratnika govorilo mu je da se ne radi o
zadahu raspadanja, kakav se ovde prirodno mogao očekivati. No, čak
je i njegovo enormno iskustvo dorćolskog kafanskog klupodera bilo u
iskušenju hoće li bezrezervno prihvatiti istinu kako je to što smrdi ona
ljudska izlučevina koja, za promenu, izlazi na usta. O, moralo bi se
raditi o džinovskom ispljuvku! – pomisli Moma. Niko nije u stanju da
preživi takvo povraćanje. Sledeće što nadraži njegova čula beše jedan
udaljeni zvuk, kao nekakav žamor, koji se, vremenom, posle nekoliko
milja daljeg jahanja, pretvorio u pravu kakofoniju izdišućih krikova,
kikota i uzdaha, kao da čitava pustinja pulsira u ropcu za koji je bilo
nemoguće utvrditi da li je predvorje smrti ili orgastički ponor
zadovoljstva kakvog prepotopskog čudovišta.
Još pre nego što se na obzorju ukaza silueta nečega što bi mogao
biti usamljeni ranč, Moma Jojić je, ne bez izvesnog iznenađenja pred
tim prizorom, počeo mimoilaziti telesa ljudskih spodoba – ili gotovo
ljudskih spodoba – sa glavom u pesku ili široko raširenih ruku, u grču,
staklastog pogleda, iz kojih je curila zelenkasta tečnost kiselkastog,
otužnog zadaha. Želudačno prerađen viski, zaključi g. Jojić. Pijanci
nisu izgledali kao rančeri ili nadničari; većina je nosila odela kakva su
trenutno u modi na Istočnoj obali, u Bostonu, no bilo je tu i južnjačke
paname, svakakvih belih šešira sa svilenim vrpcama o obodu a jedan
se bogme, ni sada nikako nije želeo odvojiti od ogrtača od dabrovog
krzna, po kome se lako prepoznaje čovek čije je konačište severno od
Bafala. Oh, brave new world! – reče g. Jojić, onako za sebe. On odluči
da istraži slučaj. Ošinu kljuse i, posle desetak minuta oštrog galopa,
stiže do onog što je zbilja bio usamljeni ranč u pustinji. Nekakva
ceremonija je upravo bila u toku. Na postolju nalik onima sa sportskih
igrališta nalazio se visok momak pomalo krivih nogu, kome je jedan
brkajlija, očito kakav bivši senator ili kongresmen, kačio lentu oko
vrata i gurao u ruke veliki srebrni pehar.
Unaokolo je sve bilo prepuno razlupane staklarije, a uz glavnu
zgradu, celom njenom dužinom, protezao se veliki improvizovani šank
iza koga je, ozbiljnih lica, stajala četa crnih poslužitelja sa
besprekornim belim rukavicama. Njima je komandovao jedan oniži
žuća, veoma prgav, čiji se lik Momi činio odnekud poznat. Bio je to
Bagzi Zigel.
Od jednog još prilično držećeg gospodina, koji se tek ovlašno
oslanjao o stub ambara kao da ga nežno gura od sebe, Moma saznade
kako je stigao baš na kraj svečanosti u čast Sveameričkog prvenstva u
ispijanju vatrene vode, koje se, zbog Osamnaestog ustavnog
amandmana o prohibiciji, već tradicionalno održava u ilegalnim
uslovima. „Pa ko je pobedio?“ – zapita Moma. „Džon Vejn“, reče
čovek stub. I dodade: „Ispao sam u četvrtfinalu. Nisam u bogzna
kakvoj formi, znate. U Baton Ružu uslovi za trening su nikakvi, užas
jedan!“
Moma je već ranije, boraveći nekom zgodom u Holivudu, načuo
za mladog glumca Džona Vejna, junaka mnogih vesterna iz Ripablik
studija, koji preti da pomrači slavu Majnrada i drugih. Krivonogi na
pobedničkom postolju, Džon Vejn dakle, baš je tada visoko podigao
pehar, tresnuo ga zatim o zemlju i, neprilično trenutku, zaurlao: „Ima
li ovde pravog čoveka za plej-of?!“ Moma Jojić se i sam iznenadi kada
začu svoj glas: „Stojim vam na usluzi, gospodine Vejn!“ Trenutak
mukle tišine iznenađenja, koji je ledio krv u žilama udaljenih kojota,
prekinu zapovednički urlik američkog viski-pobednika: „Za šank,
viteže!“
Videvši da se uvalio u nevolju, Jojić se obrati gospodinu bivšem
senatoru, glavnom sudiji: „Ser, dužan sam da ovaj časni skup
demokrata i ljubitelja slobode obavestim kako možda postoje izvesne
pravne, proceduralne prepreke da odgovorim na ljubazni poziv
cenjenog šampiona Vejna. Ja, naime, nisam američki građanin.“
„Onda mora da si neki prokleti Kinez“, reče Vejn. „Ne“ – odvrati
Moma – „ja sam Srbin“ „To mu dođe na isto“, zaključi Vejn, te se
obrati sudiji, brkatom senatoru, „Kenedi, irska ispičuturo, tako ti tvojih
unuka Džona i Bobija, tražim od tebe da odmah proglasiš prvi
internacionalni meč u viskovanju između SAD-a i ostatka sveta, to jest
Srbije, bilo šta da je to!“ Razdragana graja prisutnih povratnika iz
kome nije davala mesta nedoumicama. „Pristupite šanku, molim!“ –
naredi Kenedi.
Praćeni gomilom, takmičari se uputiše ka bojnom polju. „Hoću
da znate“, reče Vejn poluglasno, „da cenim vaš gest. Zato što sam
samoživo kopile. Ne biram način da se dokopam još jedne čašice. A
pravila zabranjuju piće posle utakmice.“ Crnci za šankom ih dočekaše
sa nizom kristalnih boca bez etiketa u kojima se tečnost vatrene vode
prelamala u jedva primetno različitim nijansama očaravajuće
zagasitožute boje. „Ono sasvim desno je Džek Denijels, prošaputa
Vejn“, a onda dreknu da ga svi čuju, „birajte!“ Moma izabra Džeka.
Jer ga je i sam najviše voleo od svih američkih istorijskih ličnosti.
Bagzi Zigel pljunu kroz zube.
Flašu su slistili za tren. Crnci dopuniše. Onda opet. Kada su
počeli, sunce je bilo u zenitu. U prvi sumrak još su stajali na nogama.
Samo što su se Džonu Vejnu, kao, nekako skratile. Mogao bih s glave
da mu jedem burek, pomisli Moma. Ali napusti tu ideju. Ne samo da
ovde nije bilo bureka, već se, istog trenutka, Džon Vejn sruši u prašinu,
uzviknuvši: „Mašala!“ Dopisnik francuske štampe izvestio je o tome
pod naslovom: „Hrastovi koje obaraju“. Neki drugi crnci, ne oni za
šankom, istrčaše iz kuće sa kadom punom leda i utrpaše u nju Džona
Vejna, dok ih je on grlio, stalno ponavljajući:
„Mama, neću više nikada, obećavam ti, mama!“ Divan dečko,
zaključi Moma.
Lagano se odvoji od šanka, sigurnim korakom odšeta do svoje
iznajmljene kobile i iz njenih bisaga izvadi uredno složen komad
svilene tkanine. Pruži ga zatim senatoru Kenediju. Ovaj je odmah, kao
kulturan čovek, razumeo o čemu se radi. I dok se sa jarbola spuštala
američka zastava, a dizala srpska, Moma Jojić, dopisnik Politike,
skrenu svoj očinski pogled ka jednom od crnih barmena: „Dete, ne
budi ti zapoveđeno, daj mi još jednu čašicu. I pitaj šta pije kafana.
Uzgred, kaži im da je Kongres izglasao Dvadeset prvi ustavni
amandman kojim se ukida Osamnaesti amandman o prohibiciji. Ajd’,
živeli, za kralja i otadžbinu’“
 19.
SLATKO OD UMETNOSTI

(Peđa Nešković, jedan beogradski slikar)

Sećam se da sam, tamo negde 58-59, imao

jedan češalj od plastike koji je bio u obliku
žene u kupaćem kostimu.
P. Nešković

Pisanje o Umetnosti može biti veoma dosadno. Jer je i umetnost

često dosadna. Ovo se naročito odnosi na Veliku Umetnost. Obično se
ispostavlja da je velika umetnost ordinarni Kič. Tada – kada se to
ispostavi – počinje njen drugi život: postoje mnoga isprazna, elitno
kičasta umetnička dela, čiji značaj počiva u tome da kao na dlanu
pokazuju bedu Ideja koje su ih inspirisale ili njihovu istrošenost u
vremenu. Hronika ovog sveta jedan je ogromni imaginarni Muzej
Kiča.
Očevidnost te činjenice inspirisala je zaključak da je i obrnuti put
legitiman, to jest da se u svakodnevnom kiču već sadrže Poruke do
kojih umetnost tako mukotrpno dolazi. Kič je nesumnjivo nešto što
pripada redu modernih ikoničkih tvorevina, čija definicija kaže da one
na svom majušnom prostoru užižuju neko od velikih polja Iskustva.
Otud im se nema šta dodati ili oduzeti. Takvo saznanje uslovilo je da
mnoge kič ikone, najpre svetleće reklame bezalkoholnih pića i
šljašteće državne zastave, budu preuzete „u umetnost“ onako kako su
date na ovom Đubrištu naše civilizacije. Neposredna posledica tog
postupka jeste da on umetnost čini eklektičnom na način kako je to
oduvek bila literatura (ili, u novije vreme, film): današnja slika je
poglavito nešto što nastaje iz drugih slika, onih što su joj prethodile, a
to je samo jedna od metamorfoza njihovog života, koji je, kao i naš,
čista kičerica čije je ime, slučajno, Istorija Umetnosti.
Možda je to ona čuvena Sinteza na koju smo tako dugo čekali.
Ako se, s jedne strane, bivša velika umetnost često vraća kao kič, koji
savremena umetnost direktno preuzima po sili svoje eklektičke
prirode, onda je, s druge strane, savremeni kič (koji je tema moderne
umetnosti) već u poziciji buduće Klasike, koja će se jednom pomno
proučavati kao dragocena šifra Tajne našeg postojanja. Relativna
odbojnost koju savremene (pseudo)elite ga je spram ove izvesnosti,
samo je posledica tiranske, umišljene Tradicije. Pod tim se, najpre,
podrazumeva stav da je Kultura niz ili zbir dragocenih pojava. Radi se
upravo o obrnutom: prostitucija ili novac, prema kojima kulturni ljudi
obično osećaju prezir, baš kao i kulinarska tajna čorbastog pasulja ili
egzaltiranost fudbalskih navijača, dragoceni su samo po tome što su
kulturne pojave par excellance. Šta nas, uostalom, pouzdanije
povezuje sa našim precima hajducima od neke ukrasne limene kutije,
u kojoj se valjda čuvala kafa (ili so, možda barut?), pronađene u nekom
skrovitom uglu tavana njihove seoske kuće.
Ovih nekoliko uopštenih opaski lepo ilustruje Naga Maja, jedna
slika (?) Predraga Neškovića. Znak pitanja (iz zagrade) plod je
leksičke nedoumice. A reč je, razume se, o rimejku čuvenog Gojinog
ulja na platnu (97 x 190), nastalog u sezoni 1797/1798, koje se danas
čuva u madridskom muzeju Prado. Namera da se ova slika „ponovi“
jeste izraz Lošeg Ukusa. Prema tome (lošem ukusu) Nešković ne
iskazuje nikakvu odbojnost. On zna da izvan takvog tretmana nema
umetničke Tendencije. Otuda je, kao tendenciozno, i kao umetničko,
njegovo delo – njegova Naga Maja – izrađena u tehnici goblena ili –
nisam baš sasvim siguran – na način koji tu tehniku imitira.
Začkoljica je u tome da se Inspiracija za jedan ovakav
konceptualni projekat nije javila pred Gojinim platnom, čija sudbina
uključuje i dugi boravak u San Fernandu, nego, prividno sasvim
neočekivano, u trenutku kada je u Neškovićeve ruke dopala
bombonjera čiju je prednju stranu, poklopac, krasila brljava
reprodukcija Nage Maje. Velika je šteta da je, u međuvremenu,
zaboravljen originalni sadržaj dotične bombonjere: jesu li u njoj bile
bajadere, one čokoladice sa kandiranom višnjom ili nešto „mešano“,
različito obojenog krema – ne zna se. Pouzdano se zna, međutim, da
su ovako „ilustrovane“ kutije slatkiša imale ambiciju da, posle
primarne upotrebe, izrezanog i uramljenog poklopca, zamene goblene
u domaćem sobnom pejzažu kojim, poređane na vrhu kredenca ili
šifonjera, dominiraju tegle sa slatkom od raznoraznog voća. One su,
dakle, imale da prođu kroz proces nove Estetizacije lošeg ukusa, da
steknu samosvojnu tendenciju. Sasvim je svejedno što mnogi ljudi ne
znaju da se to zove Kemp. Niti osećaju da su izvršili umetnički Čin.
Nije (u ovoj priči) svejedno nešto drugo: pojava ove bombonjere
datira u vreme od pre dve decenije; ona – prema tome – pripada epohi
šezdesetih i sedamdesetih godina koja je, gledana iz današnje
perspektive, Srećno Doba. Manufakturisana je u Makedoniji, bivšoj
jugoslovenskoj republici. Poput svih značajnih artefakata, i ona ima
svoj titl, ime, deklaraciju – zvala se Evropa. Tako Naga Maja, u ovoj
novoj (čokoladnoj) verziji, koju je Nešković samo „preuzeo“, više
govori o Sudbini negoli čitavi tomovi dokumenata ili zapisnika, ona je
više od Istine. Kada je već tako, onda uopšte ne čudi da je jedan drugi
Neškovićev „goblen“ posvećen motivu Kosovke Devojke, znanom
Ukrasu naših staklorezačkih dućana. Kič sve povezuje, on je conditio
sine qua non Egzistencije.
Zato se, u snu o Evropi koji spaja mit Kosovke Devojke i
„korpice“ od krepa iz jedne bombonjere, ravnopravno – na
Neškovićevim slikama – javljaju još i Rembrantov mali frulaš,
egzotični Eskimi sa (sva je prilika) neke poštanske karte, plišani meca
(iz vremena pre „revolucije“ od marta ’91), cveće (goblensko,
grobljansko), razne gipsane figurice, Stanlio i Olio, rok-idol u koži,
mišićavi div-junak iz stripa Supermen (ovog puta u verziji nedovršene
nagradne slagalice) i, najzad, lutka Barbika i lutan Ken koji su „u pozi“
zasluženog odmora posle više od tri decenije značajne ikonografske
delatnosti na izmeni Modernog. Ovaj spisak, svakako nepotpun,
imenuje stvari koje će jedino iza nas ostati. Otud je podjednako važno
osećanje da nas svakodnevni kič, koji će biti shvaćen tek u Budućnosti,
trajno smešta u Prošlost, koju, možda jedino tako, sagledavamo
objektivno, dok ona još traje. Uostalom – često poručuje Nešković
svojim prijateljima – pogledajte neku sopstvenu fotografiju iz
detinjstva, najbolje onu na kojoj ste predstavljeni kao gologuza beba
koja obećava, i biće vam jasno da ste već tu, na tom retuširanom i
„ručno“ bojenom snimku (koji je nekad krasio prašnjavi izlog radnje
provincijskog fotografa), sasvim „kompletni“, današnji. Kič osmatra
Smrt na poslu i on je s onu stranu smrti one umetnosti čija je projekcija
(lažna) Večnost. To je razlog iz koga proizilazi neophodnost njihove
slatkoće, njegova nužna „zašećerenost“ Umetnost koja se (čak i kada
neće) na njega oslanja jeste, prema tome, po prirodi stvari, Velika
Bombonjera, uvezana mašnicom Lepog. Njeno lagano uživanje –
slatkiš po slatkiš – jedina je uteha.
 20.
SRPSKI SUPERMEN

(Dragoljub Aleksić, junak mog detinjstva)

Junak mog detinjstva bio je Dragoljub Aleksić.

U to vreme, kada sam bio dečak, Aleksić je stanovao u našoj
blizini, u jednoj trošnoj kući sa velikim zapuštenim dvorištem kroz
koje je nekad tekao Dušanovački potok. Potok je svojevremeno
kanalisan. Kada naiđu prolećne kiše, potok se obavezno izlivao iz
kanalizacije i plavio dvorišta, donoseći pomor pernatoj živini. Aleksić
nije obraćao pažnju na tu kataklizmičnu pojavu. Valjda se nije bavio
pernatom živinom. Uglavnom je bio zauzet izradom čeličnih midera,
sopstvenog pronalaska koji i ljudima slomljene kičme omogućava
normalan život. Lično ga je isprobao, kako u trčanju, tako i u krevetu.
Kičmu je slomio nešto ranije. A posle smo se mi odselili na Banovo
brdo.
Poslednji put sam o Dragoljubu Aleksiću pisao one nedelje (mart
’94) kada su američki avioni „f16“ oborili iznad Bosne neke
neidentifikovane letilice. Tekst glasi: „Možda se nikad neće otkriti čiji
su (i kog tipa) bili avioni koje su američki ’f16’ oborili iznad Bosne
prošle nedelje. Ali to ne znači da će i imena poginulih pilota ostati
zauvek nepoznata. Svi se oni zovu – Dragoljub Aleksić! Prvi
legendarni Dragoljub Aleksić bio je čovek koji je leteo držeći se
zubima za avion. Ispaljivao je sam sebe iz topa. Daska debela deset
cola razbijala se o njegovu glavu. Nije znao ništa o filmu, a bio je naš
prvi filmski reditelj. Učestvovao je na moto-trkama. Iznad svega,
držao je sebe patriotom. Osuđivan je po tom osnovu više puta.
Ali mu patriotizam ipak nije bilo zanimanje. Po profesiji je bio
akrobata. Kod ostalih Srba – koji se svi zovu takođe Dragoljub Aleksić
– stvari stoje upravo obrnuto. Jer, misle oni, ako si već Srbin, svaka
akrobacija je za tebe dečja igra. Baš je tako bilo na nebu iznad Bosne
jedne nedelje. Nije važno što i čitaoci Politikinog zabavnika znaju da
sa ’f16’ nema šale, baš kao ni sa priglupim američkim poručnicima.
Za nas je pokušati nemoguće isto što i poljem preći. Smrt koja preti,
liči nam na babu s metlom. Uostalom, čemu život ako nisi hrabro
poginuo. Što reče jedan junak Duška Kovačevića bolje da umrem nego
da mi se nešto desi.“ (Politika, 5. III 1994)
A Dragoljub Aleksić umro je u krevetu. Da se to dogodilo – da je
umro Dragoljub Aleksić – mnogi su saznali tek nekoliko dana kasnije,
iz Politikine rubrike „Među nama“, gde je jedan čitalac ovog lista,
očito neki stariji Beograđanin, opisao setne utiske što ih je poneo sa
poslednjeg ispraćaja čuvenog akrobate, prvog srpskog supermena.
Nad humkom se u to jesenje popodne, valjda je padala i kiša, sakupila
šačica rođaka i poznanika, starih i nepoznatih ljudi, a nigde kakvog
zvaničnika da održi prigodno slovo, kako se to u civilizovanom svetu
priliči kada definitivno odlazi jedna nacionalna veličina. Dragoljub
Aleksić je, prosto, umro zaboravljen, napušten od svih, sa poslednjom
adresom u nekom ubogom staračkom domu. Bez obzira na to koliko
to cinično zvučalo, to je tek bio pravi dokaz kako mu je obezbeđeno
mesto u istoriji ovog naroda. Jer, ni Branislav Petronijević nije, na
istom testu, prošao mnogo bolje. A Crnjanski je prošao mnogo gore.
Nema sumnje da će se nekome ovaj lament učiniti preteranim u
svetlu činjenice kako je narečeni Dragoljub Aleksić bio samo jedan
artista, dakle cirkuzant. Koješta! Aleksić je metafora. Globalna. S
jedne strane, bio je radnik, prvo rudar, onda kovač, uglavnom samouk,
bez ikakve škole. S druge strane, teško da će mu se u (pravednijoj)
budućnosti moći osporiti status značajnog umetnika, kultne figure
jednog istorijskog trenutka, bez čije se pojave i dela ne može razumeti
vreme u kome je naša zajednička sudbina doživela jedan od svojih
najvećih preloma.
O toj i takvoj važnosti Aleksića postoji već zamašna literatura na
mnogim evropskim jezicima. Pisao je o njemu čak i Alberto Moravija.
Aleksandar Popović i Mića Danojlić ispevali su pesme o Dragoljubu
Aleksiću. Jedna od njih je svojevremeno predložena za novu državnu
himnu. Pesma ostala, država propala. Dušan Makavejev je snimio
čitav film o Dragoljubu Aleksiću, u kome se jedan drugi film istog
naziva (Nevinost bez zaštite), koji je režirao Dragoljub Aleksić, a sa
Dragoljubom Aleksićem u glavnoj ulozi, otima nepravednom
zaboravu i ustoličuje na pijedestal prvog srpskog (i jugoslovenskog)
sto odsto ton-filma, snimljenog punih pet godina pre uzurpatorske
Slavice. A Bora Ćosić u svom znamenitom literar-pačvorku Tri
Aleksića – gde Dragoljubu daje ravnopravan tretman uz drugu dvojicu
slavnih mu prezimenjaka, Dragana Aleksića, književnika, novinara i
dadaiste, i Dragutina Aleksića Belog, zvanog još i Ben Kvik, koji je
iznašao sistem falsifikovanja novca pomoću domaće slanine –
proglašava ga jednom od centralnih ličnosti našeg ovovekovnog
umetničkog preobražaja, nakon čijeg su se ponovnog izlaska iz tame
prošlosti mnoge ovdašnje estetske rasprave raspršile u dim, što su,
zapravo, oduvek i bile. „Napišimo knjigu o Aleksiću!“, uzvikuje
Ćosić. Bora takvu knjigu nikada nije napisao. Valjda mu se nešto
desilo.

Otkud sve to? Zar zato što je zubima kidao čelične lance?
Svakako! Ili zato što je 1942. godine snimio film, pomenutu Nevinost
bezzaštite7. Itekako! U svojim rediteljskim beleškama za novu verziju
tog filma, Dušan Makavejev se pita zašto isti ili neki sličan film nije
nastao dve-tri godine ranije, pre rata, u onom ekspanzivnom,
polukolonijalnom i poluindustrijskom, ali ekonomski živom društvu
kakvo je bilo Kraljevina Jugoslavija, društvu vrlo živog mućkanja i
mešetarenja, sa patetičnim nacionalnim i socijalnim pokretima, sa
jakom desnicom, jakom levicom i raznoraznim centralističkim
tendencijama.
Odgovor je prost (i otkrio ga je, kasnije, sam Makavejev): niko
nije posedovao svest o tome; svi su verovali da smo seljačka zemlja i
da ćemo to zauvek ostati. A onda je došao rat, razorio sve, puteve,
mostove, društvo i moral – e da bi se tek onda pojavio čovek koji će,
sred okupiranog Beograda, kad mu vreme nije, muvajući slaninu i
krompir za filmsku traku, i, sam, običnim čekićem, konstruišući
reflektore, snimiti kamen međaš domaće kinematografije. Plus: jedan
pravi kemp film. I to čovek bez ikakvih socijalnih ili obrazovnih
predispozicija za jedan takav posao. Aleksić je bio jedva pismen;
tačnije – bio je gotovo sasvim nepismen. Nikada ništa nije pročitao u
životu. Ali je još 1930. godine napisao autobiografiju sa sistemom
sopstvenog „aerobika“: Džejn Fonda se tada još nije ni rodila, a
roditelji Petra Čelika (koji će, slično Aleksiću, iz gimnastike dospeti u
zatvor) pohađali su osnovnu školu.
Već je to ubedljiv dokaz narodnog genija čiji je Aleksić bio
reprezent. No, to – dakako – ni izbliza nije sve. Značaj Nevinosti bez
zaštite počiva i na tome što je, intuicijom kakvoj nije bilo ravne,
Aleksić došao do teze da se kinematografija rađa tačno tamo gde obrt
(zanatstvo) prelazi u industriju. Na ideju da snimi igrani film Aleksić
je došao nakon što je – smontiravši ih lično, na „montažnom stolu“
sopstvene konstrukcije (!) – zaradio lepu svoticu na snimcima koje je,
tokom tridesetih godina, o njegovim akrobacijama uradio Baja-Đora,
alijas Stevan Mišković, čovek kroz čiji su pupak rođene srpska i
bu(l)garska kinematografija (o čemu je posedovao uredne sertifikate).
Sam je film, pak, finansiran posebnim vidom okupacijske „industrije“
to jest, novcem koji su, proizvodeći cipele sa drvenim đonom, zaradili
Dragoljub i producent Ivan Živković, otac Mirjane von Blarikon, u
svetu poznatije kao Mira Šiz.
Sve bi to, razume se, bilo od malog ili nikakvog značaja da je
Nevinost bez zaštite film po meri kinematografskog dustabanlije ili
kakvog ćaknutog nedeljnog umišljenog genija, kakvih je na Čuburi –
i u srpskom filmu – oduvek bilo u zavidnim količinama. Međutim, ne!
Scenario je prosto savršen, a bio je čitav ispisan na jednoj rabljenoj
piljarskoj kesi: „Ljubav, suparništvo, siromašna devojka bez roditelja,
bogati čovek, lepi akrobata, strašna maćeha, tuča, policija, pravda,
hepiend.“ Filmski rezultat je prilično koherentan. I zanimljiv. Osim
začetka trendova koji će se javiti tek decenijama kasnije, u ovo naše
vreme medijskog globalnog sela, nije u Nevinosti bez zaštite teško
prepoznati i tragove enormnog filmofilskog iskustva („Bioskop je moj
univerzitet!“, rekao je jednom Aleksić), niz onih „pozajmica“ i
standardizovanih rešenja („kliše“), po kojima se određuje statusni nivo
reditelja u svakoj, a naročito u industrijski razvijenim
kinematografijama.
Lepo se uočava da je Aleksić upućen u umetnost H. Lojda, B.
Kitona, D. Ferbanksa ili Dž. Kegnija, da su ga takođe inspirisali neki
sovjetski filmovi, posebno serija mjuzikla Georgija Aleksandrova
(Cirkus; Volga, Volga; Pastir Kostja). No, ono što je gotovo
zapanjujuće, jeste njegovo poznavanje montaže, koju kao da je učio
direktno od Ejzenštajna („montaža atrakcija“), te, isto tako, Aleksićeva
sposobnost da predvidi izvesna „semantička“ rešenja kakva tada još
nisu bila u širokoj upotrebi, kao, na primer, korišćenje flešbeka bez
„interpunkcije“ (maske), samo „na rez“.
A šta je dobio zauzvrat? Suđeno mu je zbog saradnje sa
okupatorom, ali je oslobođen kazne gubitka nacionalne časti jer je pred
sudom zapretio da će ispaliti sebi kuršum u glavu. Film nije bio
oslobođen. Bar ne odmah. Ležao je dvadeset pet godina zakopan u
jednom limenom buretu. Na dnu Dušanovačkog potoka. Aleksićeva
genijalnost, smeštena na sredokraći između životnog kiča banalne
svakidašnjice i budućnosti, jeste – dakle – redak primer sublimacije (i
fermentacije) ostvarene na način kakav se, teorijski, ne može
predvideti. Otud je Dragoljub pravi predstavnik naše rase: iskustva
koja stičemo kroz život obično nam ničemu ne koriste – ukoliko
eventualno propustimo da ih iskoristimo sasvim ludački, dadaistički.
Paradoks je u tome što takav ishod počiva na premisi sasvim obrnutog
predznaka, na očajnom zdravorazumlju, piljarskoj logici, apsolutnom
poverenju da je sve što se pojavljuje (i tako kako se pojavljuje) prosto
kao pasulj. Ovo je ništa drugo do manifestacija urođene naivnosti onih
koji su toliko dugo bili isključeni iz civilizacije. Pa im je to, izgleda,
prešlo u naviku.
Nema dileme da je Aleksić bio veliki akrobata, cirkuzant od
formata. Poslednji put je leteo iznad Beograda, držeći se zubima za
avion, 1968. godine, kada je prevalio pedeset devetu. Nije hteo da
izostane kada već deca traže više socijalizma. Možda je bilo većih od
njega: onaj Hudini, recimo. Ili ga je nadmašio Dejvid Koperfild. Ali,
sličnih – nikako. Kada je u filmu Cirkus video kako Ljubov Orlova,
supruga reditelja Aleksandrova i najveća sovjetska filmska zvezda, leti
kroz zrak lansirana iz topa, Aleksić je, dospevši nedugo zatim u zatvor,
kratko vreme tamnovanja iskoristio da – bez ikakvih predznanja iz
balistike i artiljerije, razume se – konstruiše sopstveni model „debele
Berte“, uopšte ne pomišljajući kako bi iza svega mogao stajati neki
trik. Onda se lansirao. Kada mu je palo na um da dasku od tri cola
rascepa sebi o glavu, jedino ga je brinulo hoće li naći dovoljno
izdržljivu dasku. U lobanju je imao neograničeno poverenje jer nigde
nije zabeleženo da je neki Srbin stradao od meke glave. Bio je u pravu.
„U glavu te svako tuca, al kost čvrsta pa ne puca“ (A. Popović). Godine
1932, u Splitu, pao je na „golom betonu“ sa petnaestmetarskog „zida
smrti“, sve zajedno sa biciklom: bicikl totalno uništen; on prebio obe
noge i kičmu, ništa manje. Otpušten iz bolnice kao stopostotni invalid.
U redu, rekao je. Uzeo čekić, iskovao sebi specijalni gvozdeni mider i
vratio se atletici, samo sada kraći za dva santimetra. Neverovatna
osoba.
Nije čudno što ga je Dominik Noge u Kaje di sinema nazvao
čovekom tropom (ne topom!): „Sam za sebe, neopisivi Aleksić,
akrobata, vašarski snagator, kaskader, leteći čovek, čovek granata,
čovek top, predstavlja četiri ili pet tropa istovremeno: metaforu (dobre
i plemenite snage), antonomaziju (nepobedivog junaka),
personifikaciju (srpskog naroda), hiperbolu.“ A pomenuti Alberto
Moravija proglašava ga „Supermenovim rođakom“, kod koga se,
suprotno Klarku Kentu, koji je aseksualan, javljaju paralelne pojave
snage mišića i ljubavne strasti. No, pošto je pisac Ravnodušnih bio
malo kljakav u jednu nogu, on završava konstatacijom da Aleksić,
snažan, dobar i strastan čovek, može da se svidi seljačkom narodu u
kojem, još žive folklorističke i viteške tradicije.
Svojevremeno sam mislio da je to bez veze. Jer, ako ćemo pravo,
Aleksić je u svom filmu, preterujući preko svake mere, seljaka
prikazao kao poluidiota. Aleksić je u jednoj seljačkoj sredini,
primitivnoj i divljoj, koja je samoj sebi služila kao ideal, bio vesnik
građanske civilizacije, industrijskog društva, socijalne revolucije i
moderne umetnosti. Oblici koje je on razvio, rasparčavaju se danas u
milionima primeraka herc-romana, putem novokomponovanih
filmova i sličnog, sve u stilu turbo-folka, ali, isto tako, uzbuđuju
semiologe, konceptualiste i konkretne umetnike, koji, zavedeni
primerima briljantne Aleksićeve „umetnosti tela“, seckaju žiletima
polne organe i onda se čudom čude zašto su im otpali. Dragoljuba
Aleksića treba ponovo izmisliti. Ovo je njegovo vreme. Dragoljub
Aleksić je junak spota kojim se reklamira časopis New moment. To
nije novi momenat. To je stara priča.
 21.
KRALJ PONOĆI

(F. Ešton, jedan srpski pisac)

Vest o smrti književnika Milovana Đilasa objavljena je na prvim

stranicama novina. Vest o smrti književnika Mitra Miloševića uopšte
nije objavljena. Poštovaoci prvog pomenutog pisca nisu bili zadovoljni
prostorom. Poštovaoci drugog pomenutog pisca nemaju primedaba.
Oni su navikli na poredak stvari u srpskoj literaturi. Ako, naime, Mitar
Milošević uopšte pripada toj literaturi.
Jer, Mitar Milošević je danas samo ime u ličnoj karti kojoj je
istekla zemaljska važnost. Pisac o kome govorimo zvao se zapravo
Frederik Ešton. Napisao je nešto manje od sto romana. Bili su to
romani sa žutim koricama. X-100. Izlazili su jednom nedeljno. Njihov
ukupan tiraž meri se milionima primeraka. Ali nikada nisu učestvovali
u takmičenju za najčitaniju knjigu godine. Svi su napisani na pisaćoj
mašini marke „biser“. Budući da je ta mašina veoma bučna pa održava
pisca u budnom stanju. A spavanje je za F. Eštona predstavljalo čist
luksuz. Spavao je samo o državnim praznicima. Ostalo su bili rokovi.
Po tome se dotični razlikovao od junaka svojih knjiga. Ti uopšte
nisu spavali. Imali su pilule protiv te ljudske slabosti. Mogli su da
imaju i atomsku bombu džepnog formata, ali nisu – bili su humanisti.
Radili su po pitanju spasa čovečanstva. Koje je, zna se, stalno izloženo
kosmičkom zlu. O lopovima, gangsterima i ratnim profiterima da i ne
govorimo. Tajne organizacije, verske sekte i terorističke družine valja
takođe priključiti ovom spisku. Arsenal njihovih podvala i zločina
beše neiscrpan. O tim stvarima se M. Milošević, alijas Frederik Ešton,
obaveštavao iz novina. Onda je smišljao način kako da im doaka.
Sve što smisli, pripiše svom omiljenom liku – Donaldu Sikertu.
Ako se taj uopšte tako zvao. Biće da je došlo do greške u prekucavanju.
Verovatno je pravo prezime Sikret. Tajna. Nije, međutim, bilo tajna da
je dotični genije. Najveći koga je zapamtila istorija. Radilo se o
kombinaciji Tesle sa Pasterom i Openhajmerom. Plus Brus Li.
Švarceneger – samo iznutra. Tamo je – iznutra – bilo i nečeg od
Džejmsa Džojsa. Inače, svirao je kao Rubinštajn. Jedino je pevanje
izbegavao. Pošto se to ne radi u gluvo doba oko ponoći. A on je bio
kralj ponoći. Zvali su ga Lun.
Veruje se da je rođen na Dorćolu. To je sasvim odgovarajući kraj
za siroče bez oca i majke. Generalna banditska skupština, Sindikat
Zločina, došla je na ideju da od njega stvori savršenu borbenu mašinu.
Neuništivo oružje zločina, svetsku pesnicu zla. Školovali su ga na
najboljim univerzitetima. Ekonomiju je učio od Galbrajta. Filozofiju
je slušao kod Rasela. U tajne strukturalizma uveo ga je lično Roland
Bart. Miljanić mu je bio kućni učitelj fudbala. Kristijan Barnar radio
je sa njim operacije na otvorenom srcu. Priča se da je uz nekog Teda
Tarnera bio najbolji na seminaru žurnalistike koji je držao Volter
Lipman. Najveći svetski frizeri učili su ga veštini prerušavanja, tako
da je svoju kratku smeđu kosu znao da učini prilično razbarušenom i
dovoljno dugom „kako bi ličio na one mnoge osrednje mladiće širom
sveta“

Sve je planirano da bude savršeno. Savršenstvo je, izgleda,

najveća moguća greška. Tako se Lun odmetnuo od svojih gospodara.
Promenio je stranu. Potpisao je ugovor da će braniti dobro bez
ograničenja mandata. Taj transfer koštao je zlo neviđenih rashoda.
Ništa više nije bilo sigurno. Ni otmice milionerskih ćerki, ni pljačke
državnih trezora, ni zavere protiv demokratije. Evo jednog primera.
Igrom slučaja, Lun se upliće u aferu oko šifre tajnog sefa u nekoj
švajcarskoj banci, u kome je smešteno dvanaest miliona dolara
sindikata zločina iz Nju Džersija, zarađenih organizovanom
prostitucijom za visoke pitomce tamošnjeg federalnog zatvora. Jedna
od bivših prostitutki, Glorija En, izmamila je šifru od zaljubljenog
gangstera Terensa Lantona, i skriva je u svojoj „školi seksa“. Nju
progoni zločinac Harold Derekton sa dvojicom pomoćnika, a svoje
interese ima i pokvareni inspektor Skotland jarda Piter Anderson.
Veštom igrom, Lun uspeva da ih stalno dovodi u zabunu, pa se oni
međusobno poubijaju, iz čega najveći profit izvlači švajcarska banka
jer je šifra kobnog sefa uništena fosfornom bombom.
Za zločince su, dakle, došla teška vremena. Uvek se na njihovom
putu nađe Lun da im smrsi konce i skrcka kosti. Ovo poslednje je,
doduše, više bilo resor njegove desne ruke, bivšeg mornara Sama
Makfersona. Taj je bio zaljubljen u Brendu Lendon, bivšu članicu
Avetinjskog odreda londonske policije. Lunov pomoćnik bio je i Čarli
Pipcin, detektiv; taj je, za promenu bio oženjen. Valjda je to bio dug
patrijarhalnoj tradiciji u romanima Frederika Eštona. S onu stranu
svake tradicije, Lun je svoje poslove obavljao po najsavršenijim
naučnim metodama. Naročito je bio efikasan sa uspavljujućim
gasovima. Među Lunove pronalaske spadaju i, redom – „zvižduk
smrti“, „prokleta frekvencija“, mikropredajnik u glavi čiode, “alan
pištolj“ koji bez prolivanja krvi eliminiše na tri meseca, olovka sa
tečnim gasom, oklop protiv prisluškivanja, naočare koje skroziraju,
balzam za apsorpciju alkohola itd. Imao je način da zaustavi rad srca.
I obrnuto – da digne iz mrtvih, Ovo u svrhu dodatnog ispitivanja.
Njegov „serum istine“, na bazi tricijanoaminopropena (sa dodatkom
za ubrzanje delovanja) razvezao je i najtvrdokornije jezike. „Odmah
zatim promeni ampulu i opet napuni špric. Novim ubodom ubrizga mu
sredstvo za kratkotrajno uspavljivanje... Konačno uze mali predmet
oblika zaobljenog cilindra dugog jedan inč i silom ga gurnu u grlo
onesvešćenog. Taj predmet je bio radiodirigovana ampula koja
parališe telo, ali svest ostavlja budnu.“ Znao je i da „pusti struju“, ako
se baš mora. Mada se, u principu, grozio svakog nasilja. Imao je
golubije srce.
Ono je bilo vlasništvo gospođice Džejn, njegove večite verenice,
sa kojom se upoznao prilikom jedne rasprave o Tojnbijevoj tezi o
okovima seksualne slobode. Sa njom je živeo u podzemnim odajama
ispod Temze, koja je ona reka što protiče kroz London. Korbizije o
tome nije imao pojma. Zato se tamo živelo udobno. Uvek je bilo
svežeg vazduha i hologramskih projekcija zalaska sunca na
Bahamima. Taj ugodni stančić (700 kvadrata), takođe Lunovo delo,
koji je arhitekturu učio u Japanu i bio jedan od vodećih majstora
skandinavskog dizajna, bio je povezan sa odlično opremljenim
laboratorijama i, pretpostavlja se, mehaničkom radionicom, dok su
posebni prolazi vodili do Nacionalne biblioteke i bioskopa Redž. Lun
je naročito voleo filmove Orsona Velsa, pod uslovom da je te filmove
režirao neko različit od Orsona.
Svoju verenicu je bezgranično poštovao. Tako se odnosio i prema
svim drugim ženama. Video je u njima ljudska bića. Štitio je njihovu
čast. One nisu uvek tako postupale prema njemu. Što se kaže, bacale
su kuke. Htele su da ga imaju. Nije se dao. Prvih deset godina. Onda
je, tu i tamo, znao da popusti. Posle je patio od griže savesti i pitao se
kuda to ovaj svet ide. Osećao je dolazak kataklizme. Bio je sve više
svestan da jedan čovek, sam, ne može da spase planetu. Nije više samo
zlo bilo u pitanju. Dolazila je epoha ludila. Kolektivnog. Valjda je
zato, jednog dana, nestao. Odmetnuo se u šumu da tamo ponovo
sačeka svoj trenutak. On je sada u hibernaciji. Koja će potrajati jednu
malu večnost.
Frederik Ešton je, znajući to, zaklopio svoju pisaću mašinu marke
„biser“. Postao je ponovo Mitar Milošević, penzionisani novinar iz
Novog Sada. Viđao sam ga s vremena na vreme. Visok i sed, nekako
usporen, umoran. Spavati, spavati, možda sanjati. Sanjati da se Lun
vratio i da je Džejn lepša nego ikad u svetu koji je prošao kroz tunel
noći. I tako, jednog se jutra nije probudio. Odustao je. Ostavio nas je
sa svojim knjigama žutih korica. Jednačina X-100 je rešena.
 22.
I LEGENDE UMIRU

(Ratko Dražović, 1918-1995)

Vest o smrti Ratka Dražovića objavljena je na sredini jedne

Politikine stranice, delujući sasvim neupadljivo – i izgubljeno – u
moru informacija o smrtima drukčije vrste. Bilo je u tome neke
simbolike: iz života je Ratko Dražović otišao tiho, kao da se iskrao iz
ovog sveopšteg pakla, čije su mu dimenzije, uzimajući u obzir njegovo
iskustvo, morale biti ja-snije negoli nama.
Čovek posebnog kova oko koga su se lomila koplja, onaj za koga
je sve jednom bilo buka i bes, proživeo je – priča se – poslednje godine
u malom jednosobnom stanu ili nekakvoj garsonjeri, daleko od
javnosti, Madere i glamuroznog sjaja partizanske „fabrike snova“ koju
je svojevremeno, šezdesetih godina, podizao na vrhu Košutnjaka, gde
se nebo čini tako blizu. Verovali ili ne, smrt je uvek nekakav paradoks,
pa je – eto – i „udbaš koji je drmao Holivudom“ nestao možda onog
istog dana kada je, za dugi niz godina unapred, u beogradske bioskope
stigao poslednji premijerni film.
Ali – pita se neki klinac – Ratko Dražović, who?. „To je gangster,
policajac, izuzetan tip“ – kaže negde Živojin Pavlović. Poznati
kolekcionar biografija „dece komunizma“, novinar Milomir Marić,
napisao je i priručni Dražovićev životopis iz koga se, na jedan slikovit
način, može saznati neverovatni karakter životnih priključenija tog
čoveka. A taj čovek bio je „Revolucionar. Avanturista. Poreklom
seljak iz okoline Raške. Nesvršeni student prava, komunist,
partizanski ilegalac. Major Ozne, načelnik Uprave državne
bezbednosti za čačanski okrug, kontraobaveštajac u Americi, kidnaper
ratnih zločinaca iz SR Nemačke, poverljiva ličnost tajne službe, Partije
i države“ (Ž. Pavlović). I direktor Avala filma.
Čak i najveće izmišljotine vezane uz njega delovale su i samom
Dražoviću kao da su se zbilja dogodile, ali, s druge strane, mnogo od
onog u čemu je zbilja učestvovao jedva da je kod ozbiljnih ljudi, u
kakve je Dražović s pravom i sebe ubrajao, moglo steći više od statusa
ordinarne izmišljotine. Pričalo se – primera radi – da je ubio dve
hiljade ljudi i spavao sa isto toliko žena, što je jednog ovdašnjeg cinika
navelo na zaključak da je, uzimajući u obzir bitnu činjenicu takve
biografije (dve hiljade mrtvih), Dražović imao više nego skroman
seksualni život.
Dražovićevo ratovanje potpuna je enigma. Misli se kako je lično
sredio vojvodu Keserovića. O njegovom radu u UDB-i ispredaju se
legende, sve jedna jezovitija od druge. Kaže se da je slaninu otetu od
četničkih simpatizera trampio za crveni „mercedes“. Automobil je
toliko padao u oči da su Ratka iz Čačka poslali u Beograd da radi u
firmi koja tada zvanično nije postojala i koja se danas zove Geneks
(ako, naime, još postoji), gde se bavi operacijama na sredokraći
između „korisnih malverzacija” i običnog kriminala: švercovanje
cigareta, otimanje vozova sa engleskim štofovima. Šalju ga za
predstavnika firme u SAD, ali odatle brzo biva proteran zbog
špijunaže. Potkazali ga najbliži saradnici, radista i revolveraš,
zavrbovani od CIA.

Posle odlazi u Nemačku, gde se od trgovinskih poslova najviše

bavi kidnapovanjem: „Njegove priče o tome su zbilja genijalne“ – piše
Marić. „Otišli su odavde nekim ogromnim američkim kolima, znali su
gde je tip koga traže, uvežbavali su da ga dohvate, ubace u gepek i da
u gepeku bude još jedan oficir UDB-e sa pištoljem. Onome unutra su
rekli: ’Znaj, kada naglo zakočimo, da smo stigli u Jugoslaviju.’ Oni
sačekaju tog tipa, stave diplomatske tablice, tresnu ga, strpaju u gepek
i jurnu. Sve to izvedu nasred ulice, baš kao što teroristi rade danas,
ništa tu novo nije izmišljeno. I sada priča Dražović: ’Vozim ja i
odjednom ispred mene semafor. Još bih i krenuo kroz njega, ali već s
druge strane kreću kola. Ja zakočim, onaj iznutra, bum, otvara i iskače,
a sve se to zbiva negde u Austriji.’ Možete da zamislite iznenađenje
prisutnih: otvara se gepek diplomatskog ’kadilaka’ i iz njega iskače
neki čovek sa pištoljem. Uto se pali semafor, onaj upada natrag i oni
pojure.“
Odluku nadležnih da ga pošalju na film Dražović je shvatio kao
najveću degradaciju jer je o toj umetnosti imao najgore moguće
mišljenje, budući da je u bioskopu bio svega tri puta u životu.
Uostalom, jedini Dražovićev dotadašnji kontakt sa kulturom zbio se
neposredno posle rata, dok je službovao u Čačku. Priča Živojin
Pavlović: „Stiže direktiva da se pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda
moraju angažovati i na polju kulture, a ne samo u istrebljivanju
klasnog neprijatelja. Direktivu je sproveo u delo: naredio je rekviziciju
svih harmonika u gradu i okolini. Od opunomoćenika je obrazovao
harmonikaški orkestar i, uz pomoć Ciganina harmonikaša, počeo
uvežbavanje ruskih i partizanskih pesama. Po sopstvenom priznanju –
bezuspešno.“
Videvši šta mu je dopalo, Dražović je, priča se, izabrao za sebe
preduzeće najzvučnijeg naziva, Jugoslavija film, i trebalo mu je dosta
vremena da shvati kako tamo nema mladih glumica jer se radilo o firmi
koja je tada trgovala filmskim materijalom i bioskopskim
projektorima. Zato odlazi samoinicijativno u Avalu, šaljući njenog
direktora Obradovića na svoje pređašnje mesto. Kao većina iz te
generacije vlasnika budućnosti i života, pobednika istorije, i na ovom
se poslu ponašao superiorno, rušeći bez pardona ljude ili, češće,
predrasude.
Pre svega, bukvalno je shvatio „specifikaciju“ kuće Avala kao
preduzeća za proizvodnju filmova. Odlučio je da ih proizvodi. Što
više. Ako je moguće – da se nekako međusobno razlikuju. I da budu u
boji. Okupio je oko sebe snažno „umetničko veće“ (Bora Ćosić, Jug
Grizelj, Mihiz, Selenić, S. Lukić, A. Isaković), omogućio mnogim
mladim rediteljima da snime svoje prve filmove (Petrović, Pavlović,
Makavejev, Mića Popović), vrbovao je kadrove iz drugih republika
(Bulajić je za njega snimio svoj najbolji – Uzavreli grad, ali i svoj
najgori film Rat), dosledno je držao agresivan kurs prema drugim
producentima te, iznad svega, zatekavši u Košutnjaku megalomansku
„infrastrukturu“ iz administrativnog perioda (pet ogromnih studija),
uložio velike napore da od Avale stvori evropski Holivud.
Ovo potonje došlo mu je glave, što iz ličnog neiskustva u
„legalnim“ inter-poslovima sa inostranstvom, što zbog ispoljavanja
urođene jugonaivnosti u „mućka-dilovima“ sa internacionalnom
filmskom mafijom, no najviše zato da bi se, u jednom od naših znanih
„reformskih prestrojavanja“, moć i uticaj beogradskog producenta
preraspodelili studijima u drugim bratskojedinstvenim republikama.
Optužba znana: tehnomenadžerstvo. Dve je godine i u dve stotine
novinskih članaka isticano kako je Dražović prevejani lopov i
kriminalac, no, uprkos „pozitivnoj atmosferi u javnosti“, tužilaštvo
nije pronašlo dovoljno ubedljivu zakonsku osnovu da ga strpa u zatvor.
Strpali su ga u avion i poslali u Rim. Vratio se kao bivši čovek.
Sada, toliko godina posle svih tih događaja, i o ovom se periodu
života Ratka Dražovića ispredaju legende. „Kroz njegove džepove
protiču reke dolara; kroz hotelske sobe, vile, stanove i apartmane –
buljuci ženskog tela. Okružen lepoticama, provodi život u avionima,
leteći s kontinenta na kontinent, dočekivan sa radošću i uvažavanjem.
Njegove drske izjave o kupovanju kritičara i javnog mnjenja izazivaju
zgražavanje, ali raskošni prijemi i banketi posle svetskih premijera,
pamćeni po tonama ćevapčića i galonima rakije i vina, nadražuju
pljuvačke žljezde hiljada zvanih i nezvanih“ (Pavlović).
Odbio je Rože Vadima jer mu je, u njihovom pariskom stanu,
Džejn Fonda skuvala neku džigericu od koje ga je danima boleo
stomak. Polanskog je direktno išutirao. O Orsonu Velsu je, navodno,
govorio: „Dobar je čovek i veliki umetnik, ali pokvarenjak kakvom
nema ravna!“ Uništio je Nikolasa Reja. Na pokeru i – uopšte. Saši
Petroviću je, po tim pričama, omogućio prvu režiju kako bi ovaj od
honorara namirio kockarski dug, a onda je, po Petrovićevom tvrđenju,
prodao Karlu Pontiju i Antonioniju „Zlatnu palmu“, već tobože
dodeljenu Skupljačima perja. To se, međutim, nikako ne slaže sa
pričom da je, videvši kako Skupljači... imaju šansi kod kanskog žirija,
Dražović munjevito poručio da iz Beograda krene kamion sa
prikolicom, pun jagnjetine, prasetine, sira, kajmaka, pršute, vina i
rakije, što je poslužilo da se gricne na prijemu vrednom ondašnjih
250.000 dolara.
Dražovićeva najveća „afera“ bilo je snimanje Marka Pola, koga
je nasledio od Košutnjaka, jednog od preduzeća što su se, za njegove
vladavine, integrisala sa Avalom. Francuski koproducent Raul Levi –
onaj koji je „otkrio“ Brižit Bardo – beše bankrotirao, ostavši dužan
našem studiju tri stotine hiljada dolara. Da bi povratio taj novac,
Dražović otpušta reditelja i glavnog glumca Alena Delona i odlučuje
da snimanje nastavi sa potpuno novom ekipom (Entoni Kvin, Orson
Vels, Omar Šarif), što je dovelo do dodatne dubioze od puna četiri
miliona. Dražović uspeva da od holivudskog producenta Majka
Frankovića dobije garanciju na dva miliona kako bi se film ipak
nekako završio, no sve definitivno pada u vodu kada očito poremećeni
Raul Levi krade negativ iz pariske laboratorije i delimično uspeva da
ga spali na nekom od mostova iznad Sene. Nedugo zatim izvršio je
samoubistvo.
 23.
VELIKI SAN

(Zoran Miščević, silueta jedne legende)

Umro je Zoran Miščević, legenda.

Dogodilo se to tiho gotovo nečujno. Kako dolikuje Silueti. I on
više ne brine hoće li ovde konačno propasti rokenrol. Niti ga je ta
dilema, zapravo, ikad opsedala. Jer je on bio rokenrol. Nije mogao biti
ništa drugo. Imao je pedeset godina. A to znači da je pripadao
generaciji koja je upoznala zabranjeni svet preko talasa Radio
Luksemburga, čije je celonoćno slušanje bilo glavna aktivnost jednog
rezervnog pokoljenja, koje nikada nije dobilo šansu u lepo uređenom
svetu svojih roditelja.
Roditelji su slušali Radio London. Ili Radio Moskvu. Njih su
opsedale Velike Prazne Reči. Muzika je za njih bila nešto opasno, ona
je predstavljala Čist Zvuk koji pokreće Osećanja. O tome je zgodno
pisao Džek Keruak. Jedan je poznati domaći pisac i ideolog bio, pak,
u to vreme zapažen i kao vrli borac protiv razbludnosti „crnačke
muzike“, koja će, ako joj se ne stane na put, načisto upropastiti našu
naprednu omladinu. Omladina je otud morala u podzemlje, u geto
duše. Tih godina su medu beogradskim klincima bili na posebnoj ceni
oni njihovi vršnjaci koji su se, na kursevima za radio-amatere u
organizaciji Narodne tehnike, osposobili za pravljenje tzv. detektora,
nekakve skalamerije od kalema bakarne žice i „kristala“, plus
slušalice, pomoću koje su se hvatali radio-talasi.
Gramofona gotovo da nije bilo. Ploča još manje. Neki tip sa
Zvezdare razvio je posebnu tehnologiju lepljenja slomljenih
gramofonskih ploča od bakelita. Sećam se da mi je, uz silnu protekciju,
sredio jednu na 78 obrtaja, na kojoj se nalazila instrumentalna obrada
kantri standarda Poslednji voz za San Fernando. Savršeno sam
razumeo poruku. Jer smo već znali kako je pravo čudo da ovde vozovi
uopšte saobraćaju. Valjda su ih lepili pre upotrebe. Upotreba drugih
ploča smela se poveriti samo stručnjacima. Mi smo, silom prilika,
izmislili disk-džokeje pre ostalog normalnog sveta. Oni su bili
obavezni na svim žurkama. Imali su čiste ruke. Dolazili su tamo sa
izmučenim izrazom ovejanih profesionalaca, svesni značaja i suštine
svoje teške uloge manipulatora gramofonom marke „suprafon“. Nosili
su male kovčege sa, poglavito, izgrebanim „singlicama“. Bili su tu
Fets, Litl Ričard, Luis Prima i, obavezno, velika Elivisova obrada
balade O, moje sunce! (Its now or never). Ko nije ljubio uz njene
zvuke, taj ne zna šta je slatkoća življenja.
Onda je nekako, sasvim postepeno, rok izašao iz ilegale. Njegov
prvi hram bio je na Zvezdinom kalemegdanskom košarkaškom
igralištu. Svirao je orkestar Dinamo, sačinjen od džezerskih veterana,
a pevao je Mile Lojpur, turboroker, koji je ideološke cenzore prevozio
žedne preko (uzburkane) vode svojim tobože parodičnim stilom.
Mislim da je već tada bio ćelav. Danas sigurno jeste. To je jedina
falinka koju mu je nanelo vreme.
A vremena su se, kako rekosmo, lagano menjala. Svaki normalni
pedesetogodišnjak seća se kako je svoju prvu gitaru, pronađenu na
nekom tavanu, obično napuklu i sa „šarama“ ili crtežom palme u čijem
podnožju leže ukrštene zvečke, ojačavao primitivnim magnetom za
svirku „električne muzike“ po školskim igrankama. Drugi su, opet, sa
dve varjače i „tonet“ stolicom vežbali da postanu srpski Džin Krupa.
Budući da je Mića Kotlić davno kaparisao poziciju balkanskog Glena
Milera.
No, kako to obično biva u dijalektici sveta i istorije, rok se
konačno pojavio u obličju prave kulturne eksplozije. Onaj ko je prvi
eksplodirao, bio je baš Zoran Miščević. Razbucao je sve nas koji smo
pretendovali na status zlatnih dečaka. Bilo je neke ironije sudbine u
tome da se Miščevićev bend zvao Siluete. Zbog Šedouza, prve grupe
sa „trulog Zapada“ čije je emitovanje aranžmana jedne numere iz
Labudovog jezera bilo odobreno sa nadležnog mesta, u Komitetu
omladine. Nikola Karaklajić, inače šahista, bio je u posedu te šare,
koju je kasnije nasledio moj drug Nikola Nešković, znan kao „Prijatelj
Zvezda“.
 Ali, muzika Silueta nije se kretala granicama poželjnog. Bio je to
subverzivni rokenrol koji je, prosto, rasturao uši; jednom rečju – hard
svirka iz tunela. Jovan Ristić i Vuksan Lukovac, koji su izmislili MTV
estetiku čitave dve decenije pre pojave ovog satelitskog kanala, snimili
su za svoj Koncert za ludi mladi svet jednu numeru Silueta u ambijentu
napuštenog kaubojskog grada u Košutnjaku. U njihovoj verziji, Siluete
potežu brzo i umiru mladi. Bilo je to, pokazaće se, zlokobno
predosećanje.
Posle su se pojavile Elipse, ona neophodna „druga grupa“. Njen
vođa je bio Simke, danas cenjeni kompozitor filmske muzike, profesor
i pisac udžbenika. Voleo je, onako privatno, da peva repertoar Reja
Čarlsa. Kada se povukao, njegovi svirači postali su staf Korni grupe,
koja je menjala pevače onim tempom kako je, mic po mic, iz
undergrounda izrastala do „kulturne institucije“, vazda zaposlene po
svečanim akademijama. Prvi je bio Prele. Onda je pevala Seka
Kojadinović, pa Čola, Dalibor Brun, Dado Topić i, na kraju, Zlatko
Pejaković. Bubnjar je bio Furda (danas svira po svadbama). U
Džentlmenima su bili Čutura i braća Jelić. Jedan od braće Vranješević
svirao je u The Best Nothing, kultnoj grupi čije se slava neprekidno
obnavlja iako ne postoji nikakav „nosač zvuka“ koji bi danas svedočio
o njenoj delatnosti.
List Susret organizovao je ankete među čitaocima, kojima je
biran najpopularniji bend. Jednom pobede Siluete, drugi put Elipse,
mada je čitava redakcija, po teritorijalnom principu, navijala za
Džentlmene. To nikoga nije ljutilo. Izlazio je i list Gong, časopis samo
za rokenrol, koji je bio podlistak lista Film, što, sve zajedno, govori o
tome koliko se svet u međuvremenu izmenio. Vrhunac onog vremena
bile su gitarijade. Održavale su se u najvećoj hali Beogradskog sajma.
Televizijski zapisi o tim „zemljotresima“ otkrivaju današnjim
klincima da su i njihove majke, velepoštovane dame ovdašnjeg
establišmenta, koje po vasceli dan vode visoku politiku i raspredaju o
„nacionalnom interesu“, jednom bile „lude“ i „otkačene“. Morala je
milicija da ih smiruje.
 Sviralo se uglavnom za kikiriki i semenke. Nema tog rokera koji
se ovde obogatio; više je onih koji danas nemaju šta da jedu. Rokenrol
nije profesija, kao što nije ni samo muzika; on je način života. Jer –
pitaju se Stonsi – šta da radi siromašni dečak osim da svira u rokenrol
bendu. Tom načinu života doakala je politika. Šezdeset i osme fudbal,
pivo i rokenrol doživljavaju svoj veliki poraz u sudaru sa idejom
Revolucije. Če Gevara pobeđuje Džegera. Bila je to uzaludna trampa.
Jedino smo dobili više socijalizma za manje roka. Nije čudno što su
nam se klinci iz n o v o g t a l a s a, oni Idoli, kasnije podsmevali kao
„maljčikima“ koji se bude na znak „plamene zore“
To nas je, svejedno, učinilo ranjivim i nemoćnim pred navalom
kafanskog ološa, koji je pokuljao sa Ibarske magistrale. Zoran
Miščević je tada prestao da svira. Niko ga, uostalom, više nije ni zvao.
Vratio se u tamu, nenagrađen. Oni koji su još preostali, izabrali su
potpuno pogrešnu taktiku. Njeno ime je bilo „čobanski rok“. Hteli smo
da se umilimo onima koji su nas prezirali. Činilo se kako se nekako
još držimo, a bili smo već pacifikovani. Bacili smo sve niz rijeku – što
reče Pimpek.
Pimpeka sam, uzgred rečeno, a poslednji put, video na
Preletovom koncertu, početkom proleća 1992. godine. Raspitivao se
gde može da kupi sijalice „minjonke“. Nigde ih nismo našli. Pošto
smo, po običaju, posle koncerta zaseli u birtiji, Indeksi su propustili
redovni jutarnji let za Sarajevo. Organizator Kimi, danas poznati
fudbalski trener u Španiji, iznajmi privatnu letilicu i oni odu. Sutradan
je počeo rat. Bilo bi im bolje da su malo duže tragali za „minjonkama“.
Nama takođe. Kada je rat, vojna muzika dolazi na svoje. Samo trube i
doboši, nema „rifova“ Sada tek shvatamo šta je dr Nele hteo da kaže
po pitanju Novog primitivizma.
Ali, Zoran Miščević više ne vodi brigu o tome. On samo sanja
svoj Veliki San. Time is on his side. On je u večnosti. Tamo se iovako
svira bolji rokenrol negoli na ovom tužnom svetu.
 24.
JOŠ JEDAN KRUG OKO KALIŠA

(Žika Strip, Bukovski, Prele)

Lansiranje jazz/rock pevača Dušana Prelevića u književničku

orbitu srpske hemisfere dogodilo se munjevito. Možda je moglo i brže
kada se zna da dotičnom Preleviću nije bilo potrebno vreme kako bi iz
Bijelog Polja stigao u Francusku 7. Rođen je, naime, u neposrednoj
blizini Kluba književnika, čiji je dopisni član inventara već godinama.
O tome da znameniti Prele, jedan od vodećih beogradskih
skandalmajstora, piše nešto u potaji, znali su samo njegovi kafanski
pajtosi, kojima je godinama, osim batinama, pretio i „knjigom po glavi
stanovnika“. Verovatno bi na tome i ostalo da ga Mile Perišić, propali
Čuburac, u slobodnom vremenu političar pripravnik u rezervi i urednik
Književnih novina, nije prisilio, preteći mu batinama, da za specijalni
prilog njegovog lista napiše članak na temu „rok i književnost“. Mož’
misliti! Teoretski potkovan po istom pitanju, Prele je dao tiskati prvi
tom svojih memoara, u kome su i rok i književnost bili u veoma
tečnom stanju. Članak se toliko dopao gospođi Mirjani Bobić
Mojsilović da mu je javno čestitala i tako ga, u nezgodan čas, pred
prepunom baštom Šumatovca, sprečila da prebije jednog pevača
narodne muzike.7
Videvši kako mu je život – a o imidžu da i ne govorimo – načisto
upropašćen, Prelević se vrati kući u krajnjem očajanju budućeg
akademika, te tamo, sa tajnovitog mesta, iz praznih folija gotovih jela
29. novembar (najviše voli tu marku iz razumljivih razloga), pokupi
sva svoja pisanija, koja se, nedugo zatim, istog petka, pojaviše u onim
Književnim novinama. Za promenu, list umalo što nije bio zabranjen.

7
Ovaj se tekst danas može pronaći u značajnoj antologiji Uhvati ritam Davida Albaharija i
Mihajla Pantića (iz. Polja, Novi Sad 1990), u kojoj su, na temu ,,rok i književnost“, sakupljeni
prilozi onih pisaca sa praktično čitavog (eks)jugoslovenskog prostora što, početkom devedesetih
godina, nisu pripadali dominantnim pravcima „socijalnog“ ili „nacionalnog“ provincijalizma.
Jedva se štamparska boja na celokupnim delima debitanta Prelevića
nekako osušila, a već kritičari krenuše da se utrkuju u psihološko-
strukturalističkom tumačenju proze još nominalnog pevača, čija je
muzička karijera, uzgred rečeno, pravo čudo obrnute evolucije:
završio ju je još 1968. godine, a počinje je i dan-danas. Nije trebalo
dugo čekati da se Prelevićeve priče nađu i među koricama knjige.8
Sa najvišeg mesta stiglo je naređenje da se njegova slika
poternica ukloni iz lože dežurne službe „di ćeš!“ Radio Beograda i da
mu se poveri voditeljska uloga u samostalnoj emisiji tokom koje je
ovaj, mislim Prelević, na račun pretplatnika vodio duge over seas
telefonske razgovore sa g. Čarlsom Bukovskim. Bukovski, naravno,
mrtav pijan.
Taj bivši američki poštanski službenik – koji se, u međuvremenu,
upokojio – često se ovih godina Prelevićevog književnikovanja javljao
kao ključ za razumevanje literature našeg prvoborca šank-linije. Manje
po lapidarnosti jezika i direktnom iskazu, tumači „lepe beletristike“
poredili su ih na osnovu činjenice kako je, u oba slučaja, glavni junak
pisac sam, te, osim toga, da im je proza podjednako tečna. Ne u smislu
da se lako čita pred spavanje. U smislu da se sve vreme loče.
Ako je već tome tako, onda je Prele veći i od starog Čarlija: ovaj
potonji bio je daleko od „visokog stila“ odlučnog samouništenja da bi
pijančio sa noćnim čuvarem u prosekturi, kraj bazena sa nebeskim
plivačima u formalinu, kako je to potanko objašnjeno u jednoj od
najboljih Prelevićevih pripovedaka. No, radi se, očito, o kritičarskim
preterivanjima: niko ne može biti Bukovski posle Bukovskog. Čak ni
sam Bukovski. Verujem da je Bukovski, s vremena na vreme, želeo da
malo bude Frensis Skot Ficdžerald, za koga je Filip Marlou, junak
romana Rejmonda Čendlera, jednom tačno primetio kako je najveći
američki pijani pisac posle Kolridža, koji se, međutim, i drogirao.
Prelević, dakle, nije gubio vreme jurcajući olinjalog mačora
Čarlija po istoriji literature. Uostalom, on iz ličnog životnog iskustva
zna da je bio, i ostao, samo jedan Predrag Jovanović. Koji Predrag?!

8
Kako je umro Baš-Čelik, NIP „Književne novine“, Beograd 1987.
Jovanović, razume se! Nema, ipak, nikakve sumnje kako je Prelević
čitao Bukovskog, te da je ovaj bio taj koji ga je uputio na pravi put.
Jednom da i Old Buki bude od koristi drugima i čovečanstvu. Mada
lično nije verovao: kada bi ga Prele zvao telefonom, on bi rekao – Oh,
boy, you are wasting your time again!
Put o kome je reč vodio je do zgrade pod adresom Terazije 38,
odmah pored bioskopa Zvezda, na čijoj je mansardi stanovao – i
besplatno konzumirao program bioskopske bašte – Živojin Todorović,
zvani Žika Strip, rodom iz Aranđelovca, bokser, član havajskog
kvarteta, slikar, tvorac reklama za „pepsi kolu“, pokeraš, boem,
ilustrator i majstor „devete umetnosti“ (strip), inače u istoriji naše
slabašne kontraseljačke književnosti poznat kao Žak Sebastijan. Imao
je veoma buran život. Znači, odavno je mrtav. Sve što mu se neveselog
u tom životu dogodilo (TBC, UDB), beležio je, bez nekog posebnog
reda, u svoj integralni dnevnik „podzemnog“ Beograda iz pedesetih i,
delimično, šezdesetih godina.
Njegove tri samizdat knjige – Pokeraši, Spavači i Javne ptice
predstavljaju kamen temeljac alternativnog knjižarskog tržišta,
začetog od stola do stola između Šanse i Zmajka, i – osim toga –
nezaobilazni materijal za proučavanje paralelne istorije posleratnog
vremena. S druge strane, one su pouzdani tipološki katalog
najčudnijih, najluđih osoba iz predela s onu stranu lepe nam (tada
socijalističke) stvarnosti: kockari, kepeci, prostitutke, gutači noževa,
bivši „udbaši“, invalidi, valjatori, novinari, glumci i umetnici. Koga
Žika nije zapazio, taj je u Beogradu bio niko i ništa. A nešto su bili
Pavle Vujisić, koji je imao najjači udarac glavom, izvesni Kovačević,
građevinski radnik (kasnije Jakov Grobarov), Slava Bogojević,
Mečka-Šejn, alijas Andreja Kostić, i nekolicina drugih.
Ja uopšte i ne znam da li je Prele čitao Žiku Stripa. Mrzi me da
pitam. Ali, sigurno je o njemu slušao. Lično sam mu pričao. Kapor
takođe. Možda i Mika Oklop. Poput mnogih drugih čuvenih
beogradskih kafanskih klupodera iz slavnih vremena – koji su otišli u
svet jedino zato kako bi se mogli vratiti na Dorćol ili Čuburu – Prelević
je, poboljevajući povremeno od nostalgije dok je pevao crnim (čitaj:
čamugama) američkim vojnicima po Dojču (očajan što oni nemaju
pojma o bluzu), želeo da se pozabavi zapisivanjem svojih sećanja na
one važne događaje koji su ugrađeni u mitologiju ovog grada kao (po
dr von Kalajliću) tajnog centra sveta.
Godinama je, međutim, odlagao početak ovog posla. Ono što ga
je, verujem, sprečavalo u ostvarenju takvih letopisačkih namera, bila
je neka vrsta nelagodnosti. Ali nikako ne zbog toga što se pročuo
pevajući u društvu gologuzana iz Kose, foršpil gospođa Mira
Trailović, već zbog toga jer bi se, prečesto za svoj beogradski ukus,
morao pojavljivati u glavnim ulogama sopstvenih pripovesti o nekom
drugom. Takvo osećanje ga, povremeno, opseda i danas, pa, premda
književnik od poverenja u javnosti, još nije napisao (niti hoće) možda
najbolju priču o sebi. Ispričaću je ja. Pošteno sam je kupio za kriglu
piva kod Grmeča.9
Elem, presretne Prelevića jedan inspektor ulične obrade iz Keve
Jevrosime kec-kec, pa kaže: „Zvali me zbog tebe na disciplinsku.
Mnogo ti gledam kroz prste, vele dečki iz unutrašnje kontrole. Zato,
da znaš, okrećemo novi list u međusobnoj saradnji – il’ će se smiriš,
il’ će te pakujem u fioku šest puta deset, bliže odredište: okopavanje
krompira. Padinjak, nego!“ Videvši da je vrag odneo šalu, Prele se
povuče u svoju bogatu biblioteku, čiji prozor gleda na veliko dvorište
jedne višespratnice u Hans Vagabund Fišer štrase, baš preko puta
Ateljea.
Beše neko leto, užasna vrućina, danima obećavaju kišu, ali ništa.
Prelević, razume se, razgaćen, sluša Stjepka Guta na uvce. I snatri tako
njegov pogled sneni u vrelo predvečerje, kad, šta ima da vidi – jedan
dripac skida njegov, Preletov, veš (komada jedan) sa konopca u
dvorištu. On dohvati palicu za bejzbol i, onako lako odeven, samo u
gaćama, izleti u avliju, pojuri mangupa da mu uradi ono što obično
radi pevačima narodne muzike, lopov zaždi put Politike, a kiša, koju
su svi na čelu sa poštenim seljacima zalud očekivali nedeljama,
iznenada ljuljnu iz vedra neba, nastade zastoj saobraćaja pre nego što

9
Budući da je i Prelević jedan od njegovih autora, ova priča nije mogla biti uvrštena u
zbornik Beogradske priče (iz. ,,Kimi“, ,,Beoselekt“ i „Grafo NIN“ , Beograd 1991).
– Prele i lopov – stigoše do Lipe, ispred koje stoje parkirana patrolna
policijska kola, al’ se dobro ne vide, u vodi su. A u njima onaj
inspektor: „Preleviću, uplivavaj u službeno vozilo! Nema ti spasa!“
„Ništa nisam uradio, ej, samo...“, zausti Prelević. „Ni reči. Poplava i
potop, uništene rezerve, infrastruktura riknula, resursi u frci, dave se
narod i narodnosti, a ti juriš ulicom u gaćama i sa bejzbol palicom u
rukama, podrivaš sistem! Mora da tri dana piješ vruće pivo na ovu
omorinu i prazan stomak!“
Priča je kasnije dobila i nastavak. Vraćajajući se sa demonstracija
9. marta, gde je spasao Mihiza od gaženja, Prelević je, usput,
iskašljavao suzavac i jedna se šlajmara, samoinicijativno, zalepi za
narodni tenk. Vidi to žbir, savesni građanin, dojavi gde-treba, i evo ti,
zorom, specijalaca na vrata: kuc-kuc, mi smo vaši žandari! Dalje sve
po protokolu: šutiranje u liftu, lisice. Izađu na ulicu. Nigde službenog
vozila. Prele postavi pitanje istog. Idi, bre, Preleviću, ’apsimo na angro
i po udaljenim krajevima grada, frka, ko da smo deca Alije
Sirotanovića, a ti ’ćeš vozilo za ovih stotinak metara, ej, shvati, nema
se kapaciteta! Iz principa ne idem u zatvor peške, reče Prelević.
„Zaustavite taksi. Ja častim!“
Ovo bi za Živojina Todorovića predstavljalo idealan materijal;
uostalom, detaljno je opisao sva svoja mnogobrojna hapšenja.
Bukovskom bi, međutim, nedostajala neka ženska.
Preleviću nije nedostajalo sramežljivosti kako bi pričao o ovom:
uprkos svoj svojoj slavi razbijača, on je uvaženi kulturni radnik,
vlasnik nekoliko bukovih ploča. Tako je bilo sve dok nije, čitajući
starog Čarlija B., konačno otkrio tajnu. Jer, ako je Bukovski postao
slavan na način Žike Stripa, iako ga nikad nije čitao, on će, Prele,
postati Žika Strip koji je pročitao Bukovskog, kada je već propustio
priliku da pročita samog Žaka Sebastijana. Da se razumemo: ni
Bukovski, ni Sebastijan – jedan osvešćen drugim, i obratno. A to je
nešto treće: Prelević. Pa, ako Žak Sebastijan nije tačno znao kako valja
pisati (znajući tačno o čemu treba pisati), a Bukovski se naprezao
tražeći pravi grad o kome treba pisati (onako kako on zna da piše),
onda nema razloga da se, o istom trošku, njihove greške ne isprave. U
Beogradu. Na tome će poraditi Dušan Prelević.
Čim uhvati pisca ovog teksta i prebije ga zbog odavanja službenih
književničkih tajni!
 25.
PEĐA

(o skandalmajstorima)

U filmu Poslednji krug u Monci pojavljuje se taj lik – Peđa.

Vrativši se iz zatvora, glavni junak Uroš zatiče ga u Maderi gde, pod
alkoholom, sasvim drop-out, Peđa lamentira o Beogradu koga više
nema. Scena je, na izvestan način, proročka: jer, Monca je napisana
pre više od deset godina. Kasnije, u filmu, Peđa pogine. Prele
(scenarista) dopušta mogućnost da je izvršio samoubistvo. Izgleda da
ga je on najbolje poznavao. Većina nas ostalih dugo je verovala kako
je Peđa stradao nesrećnim slučajem, pokušavajući da izvede jedan od
svojih štosova. Nikada nije delovao kao neko čija je melanholija
smrtonosna. Doduše – kada se bolje razmisli – bilo je nečeg
samoubilačkog u načinu na koji je živeo.
Živeo je kratko, ne više od četrdeset godina. U ranim mladićkim
danima bio je zgodan, mada sklon gojenju; kasnije se potpuno zapustio
i jedno vreme je težio svih dvesta kila. To ga je lišavalo svake dileme
hoće li uspeti da pobegne sa „mesta zločina“. Nije bilo šanse. Prvo je
nameravao da postane glumac. Ja sam ga upoznao u DADOVU, gde
je, početkom šezdesetih, bio jedan od glavnih. Brzo je to batalio. Posle
je završio nekakve jezike. Sa briljantnim uspehom, jasno. Radio je kao
prevodilac u mnogim zemljama Azije i Afrike. Priča se da je javno pio
alkohol u Tripoliju, čekajući Gadafija da mu otfikari glavu. Jer za
konzumaciju vatrene vode tamo sleduje smrtna kazna, a i ovde će –
ako se ovo sranje nastavi.
Peđa je, dakle, po vokaciji, bio skandalmajstor. Verovatno da
takva životna disciplina postoji i drugde u svetu, no ona je – što se kaže
– eminentno beogradska emanacija. Biti skandalmajstor jeste nešto u
slavu besmislenog. Nikakva korist nije proizilazila iz takve pasije.
Ulog je, za promenu, znao da katkad bude ogroman. Kako god da se
uzme, glava je stalno u torbi. O prinudnom boravku u prostorijama
milicije, da i ne govorimo. Čist mazohizam. I otvoreni izazov kakanom
životu.
Skandalmajstori su se delili na verbalne i fizičke: Peđa je bio
interdisciplinarni genije. Uzgred rečeno, najveći verbalni
skandalmajstor bio je Aca Advokat, brat jedne slavne filmske zvezde,
takođe znalac mnogih stranih jezika, i on u mladosti zgodan, ali još
brže poražen od suvišnih kilograma. Posle nekoliko čaša, Aca je sa
„beogradskog“ (po kome je bila čuvena njegova sestra) prelazio na
„hrvatski“ jezik (endehazijska varijanta) i, stalno podižući glas,
završavao tiradom na gaulajterskom nemačkom (nešto obrnuto od tzv.
lagerdojča), pa je Politika često izveštavala kako je, sinoć, u Maderi,
gde su se tradicionalno okupljale komunističke glavešine i propali
tehnomenadžeri, brzom intervencijom dežurne patrole milicije (pod
rukovodstvom Radovana Stojčića Badže) onemogućen opasni ustaški
terorista.
Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi –
Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više
ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir.
Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se
naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha
da ne bude svrstan u disidente.
Takve nije podnosio iz dva razloga. Kao svi skandalmajstori bio
je kafanski klupoder i mrzeo je odlaske na kućne večere – gnjavažu
omiljenu kod intelektualaca i drugih „protivnika režima“ – a kao
izdanku patrijarhalnog Beograda beše mu neshvatljivo da, umesto sa
devojkom, šeta noću topčiderskom šumom držeći se podruku sa
kakvim drtavim akademikom.
Inače, Madera mu je bila omiljeni teren. Tamo su se izveštili da
ne dižu nikakvu galamu kada primete da im je, recimo, nestala
registar-kasa; šef samo ode kod Peđe i lepo ga zamoli da povrati u
društvenu svojinu spravu neophodnu za samoupravno funkcionisanje
restorana. Nešto buke se, međutim, podiglo zarad jednog lonca
čorbastog pasulja. Beše u Maderi jedna grupa udbaša, narodnih heroja
ili tako nekako, koja je uobičajila da čorbast pasulj donosi od kuće, a
u kafani rentira samo escajg. Osoblje ni da pisne, samo ždere
sopstvene bele bubrege. Čak su nabavili i specijalnu kutlaču,
isključivo za drugove. Jedne večeri – nema pasulja! Peđa se ušunjao u
kuhinju i odneo lonac Šipcima sa obližnjeg gradilišta. Sve ih pohapse,
ali dežurni inspektor SUP-a, neki očito bistar momak, primeti da su svi
Šipci u lister odelima. Nabavio im Peđa od nekog svog ortaka, sudije
Vrhovnog suda. Čovek nije tri dana odlazio na posao jer je ostao samo
u gaćama, a i one mu nisu bile baš najčistije.
Velika Peđina predstava – o kojoj se i danas priča – dogodila se
jednog 4. jula, na Dan borca. Da l’ je bila šeset peta ili šesta – ne sećam
se više. Društvo je sedelo kod Dva jelena. U neko doba noći ulazi
čovek bez noge na čijim grudima zvecka mali milion ordenja. Čovek
– vidi se odmah – popio koju više za praznik. I krene on da galami u
slavu Mao Ce Tunga. Kao srediće Mao i našu raspuštenu omladinu
koja pušta kosu, hipiše se i džabalebari po kafanama, a ovamo tolike
njive stoje neobrađene. Nastavak očekivan: kada je on bio mlad, borio
se sa puškom u ruci za bolje sutra svih naših naroda i narodnosti,
radničke klase i pionira posebno; ali, eto, razočarao se u omladinu koja
je postala plen trulog Zapada.
Peđa naruči od kelnera Tase mastiljavu olovku. Nešto je sa njom
petljao u klozetu i, pri povratku, sede za sto pijanca bez noge. Gde ste
se sve borili? – zapita. Borio sam se na Neretvi! A na Sutjesci? I na
Sutjesci’ Za Kajmakčalan se nije baš najbolje sećao. Nije to ništa, reče
Peđa. Onda naglo zavrnu rukav košulje i mi shvatismo zašto mu je bila
potrebna mastiljava olovka – na podlaktici je ispisao lažni logoraški
broj: „Imao sam šesnaest godina kada su me poslali u Mauthauzen. Ej,
čoveče, Mauthauzen – izlazak samo četvrtkom! Jednog četvrtka
upoznam zanosnu plavušu. Grethen. Tako je rekla da se zove. Ljubav
na prvi pogled. Ali, ispostavi se da je to žena komandanta logora!
Odmah sazovu partijski sastanak svih logoraša, kritika i samokritika,
skandal se pročuje čak do Berlina, panika, dođe lično Himler, besan
kao ris i – šta da vam pričam dalje: marš napolje iz svih logora na
teritoriji Trećeg Rajha! A napolju – ciča zima!“ Čovek bez noge nije
rekao ni reč. Ustao je i izašao. Zveckanje njegovog ordenja bilo je sve
dalje u noći. Onda je i to nestalo.
Peđin šurak Aca Baklava – danas slavni naučnik za literaturu i
Čehe – imao je u to vreme već dvoje dece, dečaka i devojčicu, prave
anđele. Sretnemo se tako jednog dana na ulici, beše nedelja (to je
važno za priču), i Aca reče kako je zabrinut za Peđu: potpuno se
promenio, hoće da skokne do pijace, uopšte da pripomogne gde treba,
a nedeljom gotovo moli da šeta decu, sam ih oblači u najbolje što
imaju, uzme ih za ručice i odlaze na sladoled kod Međeda.
Stvar je delovala ozbiljno. Aca i ja krenemo da ispitamo slučaj.
Kod Međeda – prazno. U Maderi baba-sera kaže da gospodina Peđu
nije danas viđala u svojim radnim prostorijama. Konačno ih
ugledasmo – Peđu i decu – kod Crkve Svetog Marka. Stoje u podnožju
onih velikih stepenica. Dečak i devojčica, dva anđela, ližu sladoled.
Peđa ih drži za ručice i – plače! Nijagarini vodopadi, samo nešto malo
manji. Iz crkve izlazi svadba. Mladoženja neki šiljokuran, a mlada u
belom, šlep joj se vuče po stepeništu i skuplja prašinu. Kada su svatovi
stigli do Peđe i dece, on se, onako zarozan, sve ridajući, zagleda mladi
u oči i bolno izusti: „Draga, kako si ovo mogla da nam učiniš, zašto si
nas napustila?!“ Tada i deca, očito izvežbana za ovu nedeljnu
predstavu, briznu u plač koji srce cepa, među svatovima izbije tuča,
kurvu ste hteli da nam podvalite – viču jedni, kurva ti je mama – deru
se drugi, brak propadne pre svadbenog ručka, a Aca dobije odgovor
koji je tražio.
Vremenom je Peđa postajao sve nezadovoljniji svojim
uobičajenim uspesima. Dugo se zanosio projektom da se Crnogoraca
iz Beograda otarasi pomoću tuberkuloze. Nije znao kako to da izvede.
Obično je, ne znajući šta drugo, zapodevao sa njima svađu Kod
poslednje šanse, pa bi, samo u košuljama, izlazili na sneg da dele
megdan. Pred zoru zna i da stegne. Peđa uvek dobije batine, ali, onako
baš mazohistički, izdržava i po pola sata. Posle, sav krvav, kaže: „I
ovog sam sredio! Garantovano je zapatio zapaljenje pluća, a to je, kod
gorštaka, korak do tuberkuloze!“ Onda je i to batalio. Nema toliko
tuberkuloze na ovaj svet koliko je Crnogoraca u Beogradu. U
poslednjoj fazi se bavio hipnotisanjem javnih prometala. Uspelo mu je
da zaustavi jedan avion. Nije uspeo sa „šesticom“. Tramvaj ga je
udario baš ispred Madere. To je inspirisalo Preleta za Poslednji krug
u Monci.
Ostalo je legenda.
 26.
POKRETNE SLIKE

(najnovija istorija Beograda kao filmskog objekta)

Opsada Dorćola (20.000.000 dolara) potrajala je danima.

Učestvovali su tigrovi, lavovi, slonovi, internacionalna filmska ekipa,
nekoliko balkanskih špijuna i tri originalne nemačke „štuke“. Rezultat
će biti saopšten kasnije, na sastanku Kontakt grupe u Kanu. Za sada je
jedino izvestan porast psihičkih tegoba kod ovdašnjih kućnih
ljubimaca: kerovi načisto zaglavili nervnu kliniku od tolike umetnosti.
Neki bilmezi sa Novog Beograda koriste priliku da zajebavaju:
Ih! – kažu – što nama ne dopadne snimanje ratnog filma pa da se
aktivno uključimo u scenario opštenarodne odbrane i samozaštite. Oni
bi ih, dakle, pobili! Dorćolskim starosedeocima takva opcija nije
bliska. Ćute i trpe. Jer, oni znaju – Bulajić je beogradska tradicija! U
smislu metafore, razume se.
Ovde je za svakog filmskog genija obećana zemlja. Ako mu treba
pustinja – ide u Beograd! Bombardovanje Drezdena, Hirošima –
Nagasaki (1:1), Staljingrad ili bilo šta slično – zna se, snimićemo to u
Beogradu! Najezda džinovskih žutih mrava – oh, pa da, Beograd je
idealan! Ovde je, na beogradskim ulicama, snimljeno toliko filmova
katastrofe da smo se vremenom privikli i na sopstveni katastrofalni
život. Sve je bioskop. Otuda u Beogradu bioskopi propadaju: mi
filmove gledamo dok su još u fazi kada reditelj razmišlja šta hoće da
kaže. Stojimo sa strane i navijamo.
Ako se dobro sećam, prvi je bio Slavko Vorkapić. Njegov film je
govorio o značaju ljubavi u bosanskom životu. Vidovit neki čovek.
Amerikanac. Tada smo letovali u Pionirskom gradu i vozili se
pionirskom železnicom. I naš je film bio u pionirskoj fazi. Vorkapić
je, kada smo pošli na letovanje, snimao scenu svadbe, a jedan glumac,
u filmu mladin otac, nikako da ubode tekst jer je, kaže, ovo prvi put da
je na nekoj svadbi trezan. Sledeće godine mi opet zapucamo u
Pionirski grad, oni i dalje rade scenu svadbe, samo što je sada glumac
koji tumači lik mladinog oca već toliko pijan da jedva stoji na nogama.
Valjda vam je jasno zašto se Vorkapić, skarabudživši to što je imao da
skarabudži, više nikada nije vraćao iz Amerike.
Sledeći je snimao Radoš. Gospodin Novaković. Sin predratnog
bioskobdžije. Plato na kome je radio nalazio se na Čuburi, na onom
malom skveru gde završava (ili počinje) Ulica Sime Miloševića.
Smetala jedna vila, pa je srušili. Što jest-jest, nešto su i dogradili. Tada
sam prvi put video kuću od kartona. Eno je stoji i danas kao istureno
odeljenje Kinoteke. Kuće od kartona sam kasnije često viđao po
Americi i nikad ne pitam zašto im je kinematografija prva u svetu.
Onaj Radošev film se zvao Vetar je stao pred zoru. Prvog dana
snimanja vetar stane ranije, pre zore. Onda nedeljama uopšte nije bilo
vetra. Dođe najzad vetar, al’ nikako ne svanjiva, što je – uostalom –
ovde relativno česta pojava. Najzad se steknu sve okolnosti, kad ono –
gospodin Radoš u kadru. Pitaju ga da li bi bio ljubazan da pomeri svoju
rediteljsku stolicu. Ovaj to shvati kao napad na umetnički integritet.
Odmah podnese žalbu komitetu (za kinematografiju), lično na ruke
Aci Vuču. Taj gekne u nesvest. Tako je, eto, počelo sa ideološkim
problemima glede domaćeg filma.
Jedan film, snimljen nešto kasnije, načisto nadrljao po tom
pitanju. Ime mu je bilo Ljubav i moda. Ocena svesne kritike: ogavni
napad na sve vrednosti socijalističkog društva. Plus neprijateljsko, od
strane inostranih agentura podstaknuto, izazivanje haosa u saobraćaju.
Jer, bila je tu i sekvenca u kojoj Beba Lončar vozi „vespu“ i naleti na
tipa za koga se kasnije ispostavi da je modni kreator. Da bi se to
snimilo, čitav promet u centru grada, na Terazijama, beše obustavljen
jedno dva-tri dana. Navatali su šest automobila i jedan trolejbus, marke
„ansaldo“. Predratni taksista Drnda, koji je odbijao da vozi dok su
komunisti na vlasti, stražarno sproveden na snimanje. Zvali su čak i
Maršala da im renta automobil. Čovek bio voljan da izađe u susret
umetnosti, ali – nema se. Sve pokupio Bulajić.
Veljko je snimao u Ulici kraljice Natalije. Njegova tema bila je,
kao i obično, Apokalipsa. Taj lik je, valjda, tumačio Tonči Vrdoljak.
Igrala je i Eva Kšiževska, dobijena iz Poljske na revers. Pola Beograda
načisto otkinulo. Mamlazi stoje na stepenicama Ruskog doma kulture
i samo svršavaju. To je negativno uticalo na znanog hudožestvenika
Ljubišu Jovanovića, onog iz Šapca, koji, zabrinut inače hoće li uopšte
stići na zakazanu partiju pokera, nikako da se koncentriše na
Cavatinijeve mudrosti u scenariju. Zato predloži da ga snimaju s leđa.
Može, kaže Veljko, ali bez pantalona. I tako je film postao slavan.
Još su slavniji postali oni koji su snimali Marka Pola. Film
doduše nikada nije bio završen, ali su mnogi njegovi učesnici završili
na pariskom đubrištu, u najlon kesi, mrtvi. Priča se da je tome kriv
Alen Delon. Prava je istina da je bilo krivo vreme u kome se sve to
događalo. A događalo se to u vreme kada se verovalo da između filma
i života nema bitnije razlike. Zato je život imao neki smisao samo ako
ti se posreći da postaneš mlad i lep leš, kako to i dolikuje pravom
buntovniku bez razloga. Jeste da si mrtav i beo, ali si bar poznat i o
tebi se ispredaju legende.
Živa legenda Beograda bila je Beba Lončar. Ona je izmislila
beeeoograaaadskiiii način govora. Bila je, što se kaže, jako savremena.
Na filmu se ljubila u usta. Događalo se to na uglu Krunske i
Beogradske. Iz jedne zgrade, kroz otvoren prozor, dok zavesa leluja,
dopirala je tiha muzika, a Beba i Miha Baloh igrali su na kaldrmi. Film
je režirao Saša Petrović, tada naš vodeći modernista, mnogo bolji od
Antonionija. On je znao da ulica, snimana noću, izgleda lepše kada su
pločnici mokri. Tuširali su Krunsku posle svakog dubla. Na Slaviji,
poplava.
Ali, to ništa ne smeta grupi zanesenjaka iz obližnjeg kino-kluba
(adresa: Beogradska 66, u dvorištu, odmah iza vinskog podruma), koji,
iako bušnih cipela, stoje u bari i svaku klapu propraćaju uzvikom
iskrenog oduševljenja: uh, jebote! Posle su samo to radili: klapa-
poljubac, klapa-poljubac. Za vodu (kojom bi polivali ulicu) nisu imali
pare. Nisu imali ni za kostim. Zato su se glumci ljubili goli. Ubi ih
promaja! I Saši Petroviću presušilo: sledeći film morao je da snima na
napuštenom zemunskom aerodromu, onaj posle njega u jednom
vojvođanskom selu, pa ga je tako, mic po mic, život odveo daleko od
Beograda. Sa tih seoba vratio se mrtav.
Njegovo mesto na vračarskim ulicama odmah je zauzeo jedan
Rus. Mislim da se prezivao Lukov. Bio je praktično emigrant jer je u
svom prethodnom ostvarenju, snimljenom u prvoj zemlji socijalizma,
prikazao kako sovjetskim rudarima prokišnjavaju stanovi. Ocenjeno je
(tamo-gde-treba) da se radi o smišljenoj neprijateljskoj provokaciji:
kako može da prokišnjava kada rudari uopšte nemaju stanove?’ Film
koji je ovde snimao zvao se Provereno, min njet! To mu se toliko
svidelo – mislim, svidelo mu se što je ostao živ posle onog sa pokislim
rudarima – da je taj naziv ispisivao gde stigne. Većina njegovih grafita
održala se do danas, kada dobijaju posve nov smisao: min njet, ali pazi
da ne nagaziš na paštetu!
Prle i Tihi su jako pazili. Jer su iovako bili otpisani. Ostaće
zapisano da su filmovi o njihovim podvizima u podzemnom ratu protiv
mrskog okupatora i njegovih domaćih pomagača prava hronika naših
komunalnih nevolja. Sve što su Nemci hteli da poruše kao staro i
prevaziđeno (telefonska centrala, most u Savamali), Tihi i Prle golim
rukama sačuvaše. Otud se pretpostavlja da su, u nastavku priče, koji
nije snimljen, završili na Golom otoku. To se nikako nije moglo
dogoditi njihovom mlađem saborcu Čibiju, koga je, nekim slučajem,
igrao Aca Berček: od dečka koji obećava (da će postati šibicar ili tako
nekako), on se uzdigao do idejno svesnog socijaliste. Eno ga danas u
Narodnom pozorištu, gleda Žizelu.
Uzgred rečeno, u Narodnom pozorištu snimaju se isključivo
dokumentarci. Najnoviji u seriji Zašto se borimo, bre! zvali su se Juriš
na TV Bastilju i Vidi, procurila česma. Slavni beogradski
dokumentarac jeste i Pela, džukela. Onda Povratak druga Tita sa
poklonom iz Burme. Još se pamti Napad narodne milicije na
podvožnjak, obrazovni film, snimljen inače na Novom Beogradu (koji
je takođe neka vrsta pozorišta). Nova verzija, urađena znatno kasnije,
snimljena je na Brankovom mostu: uvek kada mlate studente na
infrastrukturi, naš dokumentarni film cveta.
 Otud se pitam da li je neko snimio kako se snima poslednji veliki
film na beogradskim ulicama. Odoše oni u podzemlje. I ko zna kada
ćemo ponovo imati tigrove, lavove, slonove, internacionalnu filmsku
ekipu u tri originalne nemačke „štuke“. Ili se može desiti da
teritorijalci sa Novog Beograda zbilja potamane preostale balkanske
špijune.
 27.
PLJAČKA NA KROAZETI

(uspomene sa festivala u Cannesu)

Parkirali su automobil uz ivičnjak, na strani Croisette bliže moru.

Bio je otvoreni „rols“, iznajmljen pod lažnim imenom Zechevich. Bilo
je podne.
Prešli su ulicu kod stare palate festivala. Zverali su unaokolo,
idući prema hotelu Carlton. Pored Cartierove prodavnice prošli su
tačno u dvanaest i tri minuta. Njihovi časovnici su bili precizni, poput
svih „roleksa“. Bili su odeveni u najskuplju sportsku opremu, sa
skupim teniskim torbama o ramenu, iz kojih su virili skupi reketi.
Onda su se vratili. Izvesno vreme posmatrali su izlog. Zatim su ušli.
Prošavši pored uniformisanog stražara. Koji ih je, po pravilu službe,
dobro pogledao. Taj pogled je govorio kako dotični ne čita novine.
Inače bi znao. Bio je to najkritičniji trenutak čitavog poduhvata. Jer,
njihove se slike pojavljuju u novinama koje sofisticirani Cartierovi
nameštenici ne bi dotakli ni mašicama.
Tražili su da im se pokaže jedan komad iz izloga. Posle su se
zainteresovali za nešto drugo. Nisu bili ničim posebno oduševljeni.
Bili su ozbiljni kupci koji dugo razgledaju.
Jedan, onaj viši, plavokos, ubrzo je izgubio svako interesovanje.
Drugi nije bio od raskida. Onaj crni. Ima neke obaveze, reče. Prodavac
je to razumeo. Jedna pomoćnica se na smešila. Suvo. Bez izvesnog
nečeg. Ako bi čovek proveo čitav život samo u Cartierovim radnjama,
nikad ne bi saznao da žene imaju onu stvar.
Najzad se odlučio za jedan skup prsten i neke sitnice, takođe
skupe. Platiće zlatnom karticom, reče. Visa ili Master? – pitao je.
Nema razlike, reče šef. Obe su dobrodošle, dodade. Čekao je. Kupac
je otvorio sportsku torbu i iz nje izvadio izraelski „uzu“. Ovo je
pljačka, rekao je. Bila je to stvar konvencije. Mogao je da kaže bilo
šta, ili da ne kaže ništa. Osoblje je imalo precizne upute kako da se
ponaša u takvim situacijama. Nikakav otpor. Nikakve adrenalinske
reakcije. Jer je sve besmisleno. I jer ne dolikuje Cartieru. Gde se,
uostalom, može prodati roba opljačkana iz njegove čuvene kanske
prodavnice, jedne od najpoznatijih draguljarnica na svetu? Baš nigde.
Osim toga, plavokosi svojim izgledom nije budio nikakvu nadu
da bi se panikom nešto postiglo. Stajao je uz sam izlog sa
„magnumom“ u rukama. Niko u prodavnici nije mogao znati da je
revolver prazan. Baš kao i automat u rukama onog drugog, crnog, koji
je pomno nadgledao kako pomoćnici trpaju nakit u torbu. Gospođica
Suva Drenovina bez izvesnog nečeg nije se više osmehivala. Crni je to
doživljavao kao pobedu. Ali plavom je bilo dosadno. Nehajno se
okrenuo prema ulici. Zastori nisu bili spušteni. Neka grupa američkih
turista upravo je bazala tim delom Croissette, a dva bakutanera, čije
sabrane životne godine dosežu gotovo čitav vremenski opseg američke
istorije, pogledaše u izlog, verovatno razočarane izborom, sasvim
skromnim kada se uporedi sa šljaštećom gvožđurijom što im je visila
oko naboranih vratova i iza svakog zglavka pegavih ručica. Plavi im
se osmehnu. One mu mahnuše, shvatajući najzad da evropski pastuv
nije mitološko biće iz bajke. Postiđene poput šiparica, odskakutaše za
grupom, prema Feliksu, gde će ih poslužiti najgnjecavijim mogućim
rezancima za najveće moguće pare.
Onaj drugi, crni, završavao je posao. Njegova torba bila je puna.
Procenio je da plen vredi bar deset miliona. Kasnije će novine pisati
kako je pljačka bila teška cela četrdeset tri miliona. Franaka. Novih.
Crni stavi svoj „uzu“ u torbu. Plavi je „magnumom“ pokazao osoblju
put sporedne prostorije. Svi poslušno krenuše. Tada šef dođe na ideju
koja visprene tipove poput njega vodi direktno u istoriju, prečicom
preko obližnjeg groblja. Gang Jugosa? – upita. Plavokosi mu uputi
svoj najumilniji osmeh, ne osećajući potrebu da bilo šta doda. Crni je
zatvorio vrata sporedne prostorije. Plavi je spakovao revolver u torbu.
Onda su izašli. Uniformisani vratar je blenuo u neku sisatu Brunhildu
sa kikama. Bilo je dvanaest i dvadeset.
 Nonšalantno su odšetali uskom Rue F. Einesy, koja vodi uz bočnu
stranu Carltona. Ušli su u hotel kroz vrata na toj strani. Tada su bili
već gotovo bezbedni u mnoštvu koje se muvalo hodnicima, među
poslovnim ljudima okupljenim na nekom od bezbrojnih kanskih
festivala, od kojih je većina takođe bila u skupoj sportskoj opremi,
kako i priliči osobama njihovog ranga u ovo doba dana. U pola jedan.
Izašli su na terasu i, prešavši je po širini, ponovo se našli na
Croisette. Prešli su ulicu. Promenadom uz more vratili su se nazad,
prošavši vis a vis Cartiera, gde se već okupljala turistička svetina,
željna ovakvih atrakcija, sveg tog pištanja sirena i rotirajućih svetiljki
policijskih automobila. Prošli su pored svojih kola, otvorenog „rolsa“,
iznajmljenog u Nici pod lažnim imenom Zechevich.
Opet su prešli ulicu. Na istom onom mestu gde i prvi put. Ušli su
u caffe Festival, koji se oslanja na Cartier. Kao, nekoga traže. Izašli su
na sporedni sokak – zvao se Rue F. Amouretti – i njime produžili do
Rue de freres Pradignac, prošli pored Mere Beson i Entercota, čuvenih
lokala, presekli Rue d’Antibes i, koračajući dalje, izbili na veliki
parking iza hotela Roses, na pijaci u Rue Hoche. Seli su u automobil
koji ih je tamo čekao. Torbu sa nakitom ostavili su pored jednog
drveta, iza male prodavnice duvana. Čovek koji će je preuzeti nalazio
se u blizini. Nisu znali kako taj izgleda. Nije ih ni interesovalo. Pošli
su na zapad. Uz more. Onda u planine. Blizu La Boce odbacili su
sportsku odeću. Više ih niko nije mogao povezati sa pljačkašima sa
Croisette. Dva obična mladića. Sa urednim dokumentima.
Akreditovani kao novinari na onom festivalu. Plavi se kliberio. Crni
prvo na to nije obraćao pažnju. Išli su auto-putem za Grasse. Onda ga
upita šta mu je. Tome je dodao majmune. – Šta ti je, majmune? – rekao
je.
– U, jebote, ima da zinu u Grmeču kada saznaju za.
– Ovo, jebote! – reče plavi. Bilo je tačno jedan.
 28.
NOVI SRPSKI FILMOVI

(prilog istoriji kinematografije)

U vreme (tek minulog) FEST-a, dok su se drugi divili kineskim,

kambodžanskim i tajvanskim filmovima, dokazujući tako svoj
prefinjeni ukus, moja malenkost je razmišljala o – srpskoj
kinematografiji.
Težak zadatak. Ne zato što, po svoj prilici, srpske kinematografije
više nema. Ili će je jednom tek biti, sasvim svejedno. Jer, pitanje je –
šta to uopšte beše srpski film. Takva enigma proizilazi, jasno, iz
raspada bivše Jugoslavije, koja je imala svoju, to jest jugoslovensku
kinematografiju, jednu od najinteresantnijih na ovom tužnom svetu.
Više nego bilo šta drugo, film je ovde, u svim onim bravarskim
decenijama, bio faktor jugointegralizma. Slovenci su snimali
makedonske filmove, neki Hrvati spadali su među najbolje srpske
reditelje, a Srbi su itekako bili viđeni u bosanskim studijima, gde su
radili ono što se danas posebno prezire – žanrove.
OK. Sada toga više nema. Budućnost pred sve nas, bivše
Jugoslovene, propale protagoniste bratstva i jedinstva, postavlja isti
zadatak: deobni bilans velikog filmskog blaga. Znajući kolika je ljubav
zavladala spram nacionalne čistote, sve nešto sumnjam kako će
buduće istorije balkanskih kinematografija biti uvek isti prazan list
papira. Niko neće hteti, niti će – uostalom – smeti, da za „svoj“ prizna
film koji su, uz druge fine umetnike, potpisali i neki pripadnici
susednog, dokazano genocidnog naroda, kakav znani „ustaša“ ili
„Srbočetnik“ Jer, „čistih“ filmova ovde zapravo i nema. Niti ima
„bezgrešnih“ autora – pa, čak je i Vrdoljak neka od svojih najboljih
ostvarenja uradio za beogradske producente. Ali, ko sme to da prizna?
Mrka kapa, nema šta!
Takvu situaciju valja ipak nekako iskoristiti. Makar za
uspostavljanje nekih novih „društvenih igara“. U vreme kada će se
mnogi odricati postojećih filmova, odbijajući da ih priznaju za „svoje“,
duhovnim piratima koji nisu toliko nacionalno osetljivi nudi se šansa
da, u tom ludilu, „prisvoje“ sve što im se dopadne, proglašavajući to
delom svoje lične, ali i nacionalne filmske baštine. Ako to takvim
osećaju. Nova istorija srpskog filma može, po tom principu, biti
sastavljena od svih filmova na svetu, najpre od „hrvatskih“ i
„slovenačkih“, no i od američkih, engleskih, nemačkih, pa, ako se baš
mora, i od kineskih, kambodžanskih ili tajvanskih. Za primer, evo
jedne kratke, sasvim subjektivne liste novih srpskih filmova. Nastavak
je vaš.

KAZABLANKA (r. Majkl Keriz, 1943)

(opširan prikaz na sledećim stranicama)

DIVLJA HORDA (r. Sem Pekinpo, 1979)

Ovde se radi o grupi ovejanih kriminalaca koji, preobučeni u
vojničke uniforme, pljačkaju banke i vozove, ubijajući pritom sve što
im se nađe na putu. Njima je na tragu potera koju predvodi otpadnik
iz bande, slomljen argumentacijom policije međunarodne zajednice
(radnja se događa na granici SAD-a i Meksika). Jedan od članova
bande jeste i Endžel, mladi seljak s onu stranu reke (Rio Grande, alijas
Drina), koji svojim delom opljačkanog novca želi da naoruža narod.
Endžela je napustila devojka; bilo joj je dugo da čeka dok on posvršava
sve nacionalne poslove. On to saznaje kada svoje kompanjone dovede
u rodno selo. Njegov šef – čije je ime Pajk Bišop – ostaje, međutim,
zapanjen saznanjem da ih seljani tretiraju kao borce za slobodu. Ovi
ih, sledećeg jutra, ispraćaju pesmom. Sledeća destinacija: smrt.
Pre toga se, ipak, družina upliće u lokalni građanski rat, trgujući
oružjem sa fundamentalističkim generalom Mapacijem, koji je
okružen stranim savetnicima – Nemcima. Ratni stan generala
Mapacija jeste brlog, prepun fuksi i đubreta, ali se, tu i tamo, kao –
valjda – obećanje bolje budućnosti, kada svako bude svoj na svome,
zapažaju produkti civilizacije (automobil, avion), prema kojima
članovi bande ispoljavaju ironični otklon – jer, oni žive u prošlosti.
Onda Endžel ubije svoju odbeglu nevernicu. Pa oni zarobe Endžela.
Pajk i ostali iznajme neke kurve. Sledećeg jutra Pajk, okoreli ubica,
biva raznežen prizorom prostitutkine bebe. Možda budućnosti još ima?
I kaže: „Idemo, bre!“ Odlaze da oslobode Endžela, onoga koji ih je
večno nervirao svojom pričom o patnjama naroda i kako sloboda nema
cenu. Život bi im ubuduće bio mnogo lakši bez njega. Ali, u pitanju je
princip. Dolazi do odsudnog obračuna: Mapaci zakolje Endžela, a
četvorica bandita pobiju čitavu armiju (i nemačke savetnike), sve
fukse i nešto domaće živine, stradavši i sami u moru krvi. Narod odlazi
u izbeglištvo. Bilo gde da stigne, stići će tamo i legenda o herojima iz
divlje horde, koji su položili svoje živote za opštu stvar. I to se zove
ironija istorije. Vođa potere, obavivši svoj posao, vraća se starom
zanatu: prvo će pljačkati vozove, a onda će poginuti za slobodu.

KUM III (r. Frensis Ford Kopola, 1992)

Šta se sve (kao „naša priča“) događa u Kumu III, poslednjem
nastavku sage o Korleoneovima?
Osnovu zbivanja sačinjava trougao: pojedinac (Majkl Korleone)
– porodica – nacija (da li se – uzgred rečeno – sećate kako je Majkl
bio odličan đak, da se oženio intelektualkom, sa kojom je izrodio decu
i koja ga je napustila?). Sve se zaverilo protiv njih. Konci zavere
pokreću se, jasno, iz Vatikana, a iza svega stoji lihvarska
internacionala. Hoće li Majkl uspeti da stane nogom za vrat tom
novom svetskom poretku?
S druge strane, Kum III je slika naše budućnosti. U centru
zbivanja ovde su i pripadnici treće (američke) generacije
Korleoneovih, koji ne pamte vreme prvobitne akumulacije kapitala
mašinkama. Kum Majkl, koji je sve više ugledni biznismen, legalni
gangster, namenio im je uloge na proscenijumu građanskog krema.
Ali, sin neće da bude advokat ili senator – hoće da se upiše u operske
tenore, verovatno i u pedere. Bogata udavača, to jest ćerka, čiju ruku
žele mnogi lepotani sa pedigreom, zaljubljuje se, pak, u svog bliskog
rođaka, Sonijevog sina, takođe gangstera, ali staromodnog, surovog i
glupog. Tragedija je neminovna: svi stradaju na stepeništu pozorišta u
fatalnom razrešenju sudbinske veze zločina, novca, umetnosti i
incesta.
Živi bili, pa videli!

MASKA (r. Petar Bogdanović, 1985)

Svaki film koji je režirao neki Srbin jeste po prirodi stvari, „srpski
film“. Ovaj film je režirao Petar (Piter) Bogdanović. Da je dotični naše
gore list, videlo se i iz njegovih prethodnih ostvarenja, no nakon Maske
nije više bilo nikakvih dilema – Srbin je! Ovo najpre otuda jer je
pomenuti film delo pregrejane osećajnosti, a to je, bogme, naša
karakteristika. Otuda su svi njegovi junaci dobri, kako to već i biva
kada su Srbi u pitanju. Ključno je, međutim, nešto treće: da bi postali
dobri, i nesmetano izrazili svoju osećajnost, junaci moraju prethodno
biti kažnjeni, pa su, u filmu Petra Bogdanovića, ili nakaze prirode ili
žrtve sveta – u centru zbivanja je dečak, sin neudate majke,
lampoveske, kome je teška bolest unakazila lice; on voli jednu slepu
devojčicu, živi u komuni ostarelih hipika, potpunih autsajdera,
izgubljenih u svemiru. I svi su konačno srećni. Dečak na kraju umire.

DRAKULA (r. Frensis Ford Kopola, 1993)

U svojoj verziji priče o grofu Drakuli, koji potiče sa ovih prostora,
„mentalni Srbin“ F. F. Kopola prvi put u filmskoj istoriji polazi od
nepobitne činjenice da je Vlad Tepeš, potonji Drakula, bio vođa
balkanskih naroda u ratu sa Turcima i da se, izgubivši svoju veliku
ljubav, odrekao Boga. To mu je podarilo večni život na tamnoj strani,
to ga je učinilo kraljem evropske (po)noći. Vampirizam nije, prema
tome, bolest, već posledica izneverene nade, zaludnog herojstva i
večne ljuba-vi. Na kraju Kopolinog filma, ljubav pobeđuje. Drakula
može konačno da umre. Bog i Turci neka raspodele ono što je
preostalo.
(nastaviće se)
 29.
KAZABLANKA II

(ili o tome zašto Umberto Eko greši)

Gospodin Umberto Eko, koji u ovom listu (Telegraf) vodi rubriku

„Minervina svaštara“, jedan je od mojih najtalentovanijih učenika.
Napisao je već tri romana, a nema još ni šezdeset godina.
U skorijim nastavcima „Svaštare“, g. Eko je, između ostalog, šire
razradio neke od osnovnih teza moje filozofije. Kao, na primer, onu da
je fudbal kraljica igara zbog jednostavnosti svojih pravila: jedanaest
igrača u belim gaćicama protiv jedanaestorice u plavim majicama, a
samo jedna lopta za sve njih. Isto tako, g. Eko beše slobodan da
pozajmi moj stav kako tek sa pojavom videa film postaje moguć kao
predmet opšte istorije umetnosti. Lepo sa njegove strane. No, povod
ovoj belešci jeste nešto drugo.
U prošlonedeljnom članku za „Minervinu svaštaru“ dragi se
Umberto, na podsticaj nekog Đan Paola Pronija, upustio u društvenu
igru „pisanja nastavaka“ poznatih romana, drama i filmova. To je,
kako sam Eko ističe, stara zabava oštroumnih osoba. Jedan njen
poklonik već se godinama nosi mišlju da napiše drugi tom Ane
Karenjine, kao najveću melodramu svih vremena. On pretpostavlja da
slavna heroina možda i nije smrtno stradala bacivši se pod voz na kraju
Tolstojeve knjige. Šta ako je samo ostala bez obe noge? Neko drugi
mi je jednom izložio ideju o nastavku Hamleta, koji bi, reče taj, daleko
nadmašio prvi deo: jer, na sceni ostaju samo političar Fortinbras i
filozof Horacio.
Najviše je na ovom planu postigao ekstravagantni Dejvid
Tompson, što se od jednog Engleza i moglo očekivati. Taj je inače
poznat i po svom Biografskom filmskom rečniku jednoj
antienciklopediji koja opasno zavodi sve one koji makar i za trenutak
poveruju u njenu naučnu objektivnost. Tompson ima čitavu zbirku
„nastavaka“, koju je štampao pod naslovom Uobičajeni krivci.
Gospodin Eko je, očito, i njegov učenik. Ali, nešto slabiji.
To zaključujem na osnovu činjenice da se autor „Minervine
svaštare“, u jednom nastavku svoje rubrike, pozabavio i mogućim
susretom koji se, u Beču, oko 1950. godine, dogodio između Sema
Spajda, junaka Hemetovog Malteškog sokola, Grinovog Harija Lejma
i Ričarda Blejna, vlasnika Američkog kafea u Kazablanki. Ideja je
zavodljiva, no dubiozna na više načina. Najpre iz razloga što u
društvenoj igri „pisanja nastavaka“ važi sportsko pravilo da se nikad
ne ispravlja ono što je jednom već učinjeno. Pravo prvenstva je
neprikosnoveno. A ono u ovom slučaju pripada Dejvidu Tompsonu.
Po Tompsonu, opet, Rik se nije mogao naći u Beču jer se, u to vreme,
oko 1950. godine, nalazio na sasvim drugom kraju sveta. Osim toga,
ležao je na samrtničkoj postelji. Što se Sema Spajda tiče, ne znam, ali
pretpostavljam da je bio u zatvoru kao komunistički simpatizer. Ako
je tako, ćeliju je delio sa Dešom Hemetom, svojim piscem. To je
zapravo i konačno ubilo Rika Blejna. Umro je od smeha. Uostalom,
evo – u najkraćim crtama – Tompsonove verzije onog „pre“ i „posle“
filma Kazablanka. By the way, naš Umberto misli da je njena slava –
slava Kazablanke – u tome što to nije jedan film; to je, kaže Eko,
mnoštvo filmova.

Prvo ćemo o Ilse. Ilse Luna, priča Tompson, beše kopile, začeto
između majke feministkinje i seoskog sluge (Gospođica Julija, drugi
deo). Posle smrti roditelja, ona odlazi u Nemačku, prvo u Minhen, pa
zatim u Berlin, gde radi kao učiteljica švedskog jezika. Oko 1940.
godine stiže u Pariz, tamo upoznaje Rika, američkog apatrida, po
stvarnoj nacionalnosti alkoholičara (njegova definicija), inače
razočaranog španskog borca. Od njega saznaje za Marksa, Trockog,
Viktora Serža i Džona Rida. U prvim godinama okupacije radi za
francuski Pokret otpora pod konspirativnim imenom Elena (Elena i
muškarci). Njen brak sa Viktorom Laslom, mađarskim
revolucionarom, odbeglim iz koncentracionog logora, bio je samo
fiktivan.
Posle Kazablanke, gde se zbilo ono što se dogodilo, par odlazi u
Njujork, gde kratko uživa slavu i popularnost, koje bivaju naglo
zamračene sumnjom FBI-ja da je Laslo dvostruki agent, zapravo –
nemački špijun. Te sumnje nisu nikad bile dokazane, ali Tompson drži
da Laslo, u najmanju ruku, nije bio nikakva posebna revolucionarna
mustra: bio je to, u predratnim danima, poznati budimpeštanski
fudbaler, koji, nakon povrede, postaje sportski novinar, posle
karikaturista, pa glumac epizodista, ostajući uvek površni dendi u
večnoj jurnjavi za suknjama. Sigurno je da nije bio u logoru, misli
Tompson. Negde oko 1952. godine biva jedan od uhapšenih u
makartijevskom lovu na „crvene veštice“ i nedugo zatim umire od
zapaljenja pluća, dok Ilse, nakon kratke veze sa piscem Delmorom
Švarcom, nestaje iz javnosti. Jedan istoričar umetnosti – priča
Tompson – čije je ime bilo Gari Levin, napisao je članak u kome tvrdi
da je Ilse ona visoka plavuša koju je Edvard Huper 1949. godine
naslikao golu, ali u crvenim cipelama, kako stoji u dovratku na
njegovom čuvenom platnu Tačno u podne. Ilse se ponovo pojavljuje
posle 1955. godine, prevodi i adaptira podnaslove za prve Bergmanove
filmove koji se prikazuju u Americi, a onda postaje lična sekretarica
Daga Hamarselda, tadašnjeg generalnog sekretara UN. Poginula je sa
njim u avionskoj nesreći iznad Kinšase, 1961. godine.
Posebno je interesantan Tompsonov portret Ričarda Blejna. Rik
je, otkriva Tompson, bio njegov školski drug u Omahi. Otkud Englez
u Omahi nemam pojma. Rik je rođen 1900. Studirao je istoriju i
ekonomiju, ovu potonju kod Kejnsa, sa kojim je vodio oštre debate,
tvrdeći da će Amerika i Engleska biti zemlje proleterske. Pokušavao
je da čita Lenjina na ruskom, baš kao što je Hemet pokušavao da nauči
nemački čitajući u originalu Ničeovog Zaratustru. Rik se, posle
izvesnog vremena, zapošljava u Fordovoj fabrici u Detroitu, gde
postaje sindikalni aktivista. To će mu iskustvo poslužiti kao građa za
roman Bubnjevi od čelika, koji piše u vreme kada je živeo sa Mici
Glas, znamenitom „Crvenom Mici“ (cilja se na Lilijan Helman,
Hemetovu nevenčanu ženu). 1935. odlazi u Meksiko. Posle u
Abisiniju. Najzad u Španiju. Bori se i u Madridu i u Barseloni, postavši
kapetan u internacionalnoj brigadi Abraham Linkoln. Razočaran: misli
da se rat mogao dobiti da nije bilo ruskih savetnika. Njegov levičarski
angažman prestaje kada je saznao za moskovske procese (Sukob na
književnoj levici). Živi u Parizu. Sreće Ilse.
Posle Kazablanke Američki kafe. Dejvid Tompson misli da su, u
tom periodu Rikovog života, Ilse i Laslo od zanemarljivog značaja.
Ono što odlučuje njegovu dalju sudbinu, jeste veza sa oficirom
višijevskog režima Luisom Renoom (1891-1964), koji je bio
homoseksualac. Zajedno su, posle ubistva Štrasera, otišli u Mogadiš,
gde Rik i umire 1949. godine. Njegov „školski drug“ Dejvid Tompson
zaključuje: „Mogu da ga zamislim kako sedi na suncu, umirući polako.
Luis se brinuo o njemu sve do samog kraja, koji je iznenada došao
onog dana kada se Rik zacenio od smeha čitajući u novinama jedan
izveštaj o ’lovu na veštice’ u Americi.“
Eto, dakle, razloga zašto se zamisao Umberta Eka o „trojnom
samitu“ u Beču ne može ostvariti. Osim toga, dobro je znano da se
nastavak Kazablanke događa u Beogradu. Kao što je i prva
Kazablanka jedan dokazano „100 odsto srpski film“. I beogradski. To
najpre. Naime, uz nešto natezanja, može se reći da su Kazablanka i
Beograd gradovi imenjaci: ovde Beli Grad, tamo Bela Kuća, a između
Tama. Kao onomad u Kazablanki, kada je Rik otvorio svoj lokal, tako
je sada u Beogradu (bio) rat, naizgled dalek i nevidljiv, nešto što se
događa drugima, ali podjednako težak, preteći i zloslutan. Pred
njegovom senkom mnogi jedinu nadu vide u tome da odu što dalje, u
neki novi svet, tamo gde se govori sač mač voč – no helsinki svoč;
njihova uska vrata nisu, doduše, u Lisabonu, kao u Rikovo vreme, ona
su u Budimpešti ili Sofiji, ali, svejedno, za nekoga ko kroz njih prođe
– i izađe u Vinipeku, Manitoba – teško da može biti povratka.
Kazablanka je bila slika Beograda u budućnosti, a Beograd je slika
Antlantide iz prošlosti jednog sveta koji smo poznavali kao svoj.
Beograd je, s druge strane, pravo mesto gde bi mogao vaskrsnuti
Hari Lejm, „treći čovek“. On je oduvek bio vešt da nešto smuti sa
humanitarnim pošiljkama međunarodne zajednice. Naročito kada su
falš lekovi u pitanju. Ili lažni malteški soko. Sem Spajd bi, u Beogradu,
tu pticu od olova – stvar od koje se prave snovi – našao zamotanu,
umesto u stare novine, u bezvredne obveznice štednih uloga. Možda
bi se, razočaran, pridružio Udruženoj levici. Kapetan Reno bi, u tom
slučaju, bio u sastavu UNPROFOR-a. Bio bi, po običaju, šokiran onim
što vidi, no pazio bi da mu pripadne njegov deo jer je to zalog početka
svakog dugovečnog prijateljstva, kako među pojedincima, tako i među
narodima. A Rik? Uđete li u bilo koji beogradski kafić, izlažući se
pritom opasnosti da vas upuca kakav izludeli major Štraser, lokalni
firer, videćete ga kako, iako mrtav, stoji za šankom, pitajući se šta vas
je nagnalo da od svih krčmi na celom ludom svetu uđete baš u ovu.
Here’s looking at you, kid!
 30.
SVIRA ODLIČAN DŽEZ

(iz istorije naše muzike)

Izašavši iz radnog kabineta u vrt, Broz se laganim korakom uputi

ka svojoj radionici, gde je vazda nešto deljao na strugu ili razvijao
fotografije prirodnih lepota i istorijskih spomenika. Prešavši nekih
dvadesetak metara, siguran da ga iz kuće više niko ne može videti,
Joža naglo skrenu sa staze i kroz borov šumarak žurno stiže do ograde
rezidencije; prisloni uza zid ranije pripremljene merdevine, koje su
ležale skrivene u žbunu neke egzotične afričke biljke, pope se na zid i
idući ivicom po istucanom staklu stiže do mesta gde je rasla stara
jabuka. Obuhvati šakama jednu poveću granu i otisnu se na uličnu
stranu. Drvo se iovako povijalo od ploda, neobično bogatog te godine,
pa Broz skoči na pločnik sa bezbedne visine i odmah šmugnu u uski
prolaz između dve vile na suprotnoj strani ulice. Stražar na uglu nije
ništa primetio.
Brozova namera je bila da se dokopa bifea na železničkoj stanici
u Topčideru, koji je, vraćajući se sa jednog od svojih državničkih
putovanja po svetu, nedavno zapazio, ostavši opsednut prizorom kako
dvojica lokalnih pijanaca, verovatno pružni radnici, natežu hladno
pivo iz velikih, orošenih krigli. Broz se nije najbolje snalazio u
orijentaciji. Vremenom je izgubio svoje reflekse ilegalca. Već
godinama nije šetao gradskim ulicama, sam. Išao je zato šumom.
Nešto mu je govorilo da je to najbolje.
Iznenada, tek tako, kao da izrasta iz paprati i niskog šiblja, pred
njim se ukaza krivudava, uska ulica sa kaldrmom, koja je delila dva
niza trošnih kućeraka, očito predratnih skromnih letnjikovaca, zaraslih
u zelenilo vinove loze; negde je ispred kuće, odmah pod verandom,
bio zasađen paradajz, negde se žuteo kukuruz. Čuo se zvuk bubnja, bi-
bap, bi-bap. Neko je vežbao na terasi nečega što je nekada bio
staklenik ili ko zna šta već. Bio je to pegavi dečak kratke slamnate
kose. Deljao je po starom „ludvigu“ sa strašću, okupan znojem u to
miholjsko jutro. Broz ga je izvesno vreme posmatrao kao čudo.
Kasnije je zaključio kako je to moralo biti otuda jer odavno nije
video ljudsko biće. Sretao je samo lutke iz protokola, generale od
slame i bumbare iz CK u nemogućim odelima na dva reda i blatnjavim
cipelama.
Odlupavši jednu triolu, dečak se naglo prenu iz svog zanosa i
spazi Tita kako viri kroz ogradu. Nije verovao svojim očima. „Džez“,
reče. „Vežbam džez.“ Broz se blago nasmeja: „Pa, dobro, boga ti,
vežbaj!“ Htede da upita dečaka kako da stigne do bifea na železničkoj
stanici u Topčideru, ali ga je bilo stid; treba uvek voditi računa o
autoritetu, pomisli. Užasno mu se pilo pivo. „Ja sam, boga ti, svirao
klavir“, reče. „Svirao sam klavir u Sibiru.“ Dečak je ćutao. Broz se
odlepi od ograde, prođe kroz otvorenu baštensku kapiju i sede na
stepenik. Velikim zlatnim pečatnikom, koji mu je krasio mali prst,
čuknu o drvenu oplatu bubnja. „Solidna izrada“, zaključi. Da li da sebi
napravi jedan? Ili da nabavi nešto slično u Americi? Mora da se
najbolji bubnjevi prave u Americi.
„Danas, vidiš, sve više preovladava ta džez muzika“, reče Broz.
„Mi se mnogo ljutimo zbog toga jer džez muzika ne odgovara našem
karakteru i našoj stvarnosti. Nismo mi crnci, boga ti!“ Onda odmahnu
rukom na svoj poznati način: „Protiv toga, razumije se, ne može se
povesti borba administrativnim putem, ali, ipak, postoje mogućnosti
za uspjeh – naime, ako se pravilno i sistematski radi na muzičkom
vaspitanju naše omladine. A omladina je naše najveće bogatstvo.“
Na malom stolu, u uglu, pored natrulog oluka, stajala je zdela sa
slatkom od belih trešanja; pored nje bokal hladne bunarske vode. Da
li da pita za pivo? – razmišljao je Broz. Možda ne bi bilo vaspitno.
Dječak će ga uhvatiti u raskoraku između riječi i djela. Odluči zato da
uzme slatko. Voda mu je neobično prijala. „Je li, boga ti, da ti nisi iz
društva Gelender, koje se okuplja pored javnog klozeta na
Terazijama? Čuo sam da se to društvo razbludno ponaša.“ Dečak
odmahnu glavom. „Onda, to ti je dobro!“ Broz otpi još jedan gutljaj
vode: „Znaš, ako dopustimo da prevlada ono što dolazi izvana i
zadovoljava nakaradna, nama tuđa shvatanja o muzici, onda vaspitno
djelovanje možemo okačiti mačku o rep čim prije i čim bolje. Ja
mislim da i zemlje koje se nalaze na najvišem nivou civilizacije mogu
imati vrlo nisku kulturu. One mogu da nametnu svoj ton, recimo, i u
muzici. Ljudi mogu postati potpuno deformirani, a to u sudbonosnim
časovima historije može biti i fatalno.“ Pauza. „Htio bih da ti kažem
par riječi o tome kako ja gledam na muziku.“ „OK“, reče dečak. Broz
ga nije baš najbolje razumeo. Bio je zabavljen uglavljivanjem cigarete
sa zlatnom trakom u srebrnastu muštiklu. Još nije zaboravio na pivo.
„Ja muziku gledam kroz njen historijski razvoj, dijalektički. Ona –
mislim, muzika – u raznim epohama treba da bude različita, da
odražava elemente tih raznih epoha. Uzmimo, na primjer, muzičko
stvaralaštvo naših naroda i narodnosti. To nije nikakva klasična
muzika na kojoj zaista treba graditi. No, muzika treba da bude
raznolika – ponekad volimo da slušamo ozbiljnu muziku, drugi put
nešto veselo, nekad klasičnu muziku, a nekad narodne pjesme. Naše
sevdalinke i druge pjesme, međutim, još uvijek imaju vrlo izrazito
tužan prizvuk, koji je bio razumljiv za prošlo vrijeme ropstva,
kmetstva i tako dalje. Ali, na tom elementu ne treba danas graditi našu
muziku. Muzička obrada ne bi trebalo da prilagođava današnjicu
ranijim epohama. Tu se može i treba ispraviti ono što je iskrivljeno,
zaostalo. Nama trebaju vesele sevdalinke. Treba nam proleterska
narodna muzika. Jer, muzika koju danas stvaramo mora da bude odraz
današnje stvarnosti, koja je herojska i optimistička. Nema nikakvog
razloga da u muzici, iako nam je ponekad u izvjesnom smislu teško,
stvaramo elemente pesimizma, jer je perspektiva naša jasna. Muzika,
razumije se, ne može biti sva vesela jer ima i tužnih stvari, ali ona mora
da bude odraz onoga što se danas događa.“
Broz se iznenada zamisli; njegovo čelo zasecale su bore
nedoumica i problema: „Ja uvijek kažem – ne može se jedna stvar kao
što je muzika rješavati kroz privredni račun. To je stvaralaštvo i tu
treba naći neko drugo rješenje. Najbolje bi bilo da osnujemo muzički
festival. Ali, to košta. To može ugroziti našu privrednu reformu. Sve
košta, boga ti! Koliko je karta za bioskop?“ „Dinar i po“, reče dečak.
„Moram da kažem da nas film košta veoma mnogo, mada je od svih
umetnosti on za nas najvažniji. Ima dobrih, ali ima i vrlo slabih i
skupih filmova. Ima slučajeva da ljudi koji rade na filmu uzimaju dosta
para za scenarija, koja ponekad ne samo da ništa ne vrijede, već su i
štetni. Sve nešto crno, boga ti! Kao one sevdalinke!
A tek arhitektura! I u arhitekturi takođe ima takvih slučajeva, ima
građevina koje smo podigli a želimo da dođemo u mogućnost da ih
srušimo, da ih ne gledamo!“ Joža se diže, nameran da krene u svoju
neizvesnost, u svoj nespokoj. Bio je zadovoljan ovim susretom.
Najzad je, u dečaku sa bubnjevima, našao nekog ko ga razume, ko ga
je slušao. Znao je da će dečak izaći na pravi put, da je njegova ljubav
prema džezu prolazna moda, hir neobuzdane, radoznale mladosti, koja
je uvek željna novog. “Izvini na smetnji“, reče dečaku. „Vrijeme ti je
da se spremiš za školu.“ „Nema škole“, reče dečak. „Epidemija
šarlaha.“ Dečak odluči da se sasvim poveri Maršalu: „Danas ću svirati
na jednoj svadbi. Naš školski diksilend bend će svirati!“ Broz zaključi
kako učenje uz rad i danas funkcioniše. Tako se i on izdigao. Iz prakse
života. „Lepo“, reče. „A gdje će biti ta svadba, boga ti?“ „U bifeu na
železničkoj stanici u Topčideru.“
Nekoliko sati kasnije izbezumljeni general Milan Žeželj, šef
obezbeđenja predsednika Republike, pronašao je Tita kako, u bifeu na
železničkoj stanici u Topčideru, sred gomile raspojasanih svatova,
svira klavir u omladinskom džez orkestru. Ispred njega, na gornjoj
ploči rasklimatanog pijanina, stajala je orošena krigla piva.10

10
Svi citati J. B. potiču iz Razgovora sa delegatima Drugog kongresa Saveza muzičara,
Beograd, 12. maja 1953, i iz Razgovora s predstavnicima arhitekata Jugoslavije, Beograd, 2.
februara 1956; Sabrana dela Josipa Broza Tita.
 31.
VUDSTOK

(jedan jubilej ili četvrt veka Smrti Utopije)

Bilo je to, dakle, pre dvadeset pet godina.

Mirko Klarin, današnji dopisnik jednog lista iz Brisela, zatekao
se 15. avgusta u Njujorku. Nije ni sam slutio da korača sa istorijom.
Iako je njegov boravak finansirala američka vlada, šesetosmaš Klarin
se u Njujorku odmah povezao sa tamošnjim neprijateljima sistema,
nameran da svakako upozna Džerija Rubina, hipi-anarhistu broj jedan.
Osim toga, želeo je da postane jipi, to jest član Omladinske
internacionalne partije (YIP), čiji je lider bio baš Džeri, a program
kratak i jasan: Do it! (Učini to!). On je već učinio svoje u lipanjskim
gibanjima.
U lokalnom ilegalnom sedištu partije, čiji su zidovi bili prekriveni
posterima Če Gevare, obavestili su ga da je Džeri trenutno
untouchable, dakle u bekstvu pred federalcima, ali da mu, kada je već
prevalio toliki put, mogu srediti jednu ulaznicu za festival muzike i
mira, koji će se, za nekoliko dana, održati na jednoj farmi u Vudstoku.
Mirko je pitao je l1’ čemu to. Oni su rekli da nije ni za kriv k... Tako
je Klarin odustao od izleta.
Nedelju dana kasnije, opet je navratio da pita za Džerija. Ono što
je tamo našao, bio je prizor čistog očajanja. Propustili smo istorijsku
šansu, rekao mu je sekretar Odbora, stanoviti Stokli Karmajkl. Imali
smo tri stotine hiljada boraca na jednom mestu i svi su bili propisno
naduvani! Revolucija je u Vudstoku bila i stvarna i moguća!
Establišment bi bio oduvan kao kokošije perce! Ali, ko je mogao
znati?! Onda su Klarinu poklonili ploču, trostruki album Vudstok, i on
se vratio u Beograd.
Odmah po dolasku, okupio nas je u redakciji Susreta,
omladinskog lista koji se isticao u borbi protiv crvene buržoazije, i
dugo nam pripovedao o tragediji američkih drugova, čija je revolucija
propustila da se dogodi, tako da će, sva je prilika, sirota američka
omladina zauvek ostati bez svog Crvenog univerziteta Karl Marks.
Rekao je još da će Džeri, samokritičan kakav već jeste, sigurno
napisati knjigu o Vudstoku kao šesetosmaškom Vaterlou. Nije znao da
se Rubin nagodio sa federalcima i već zaposlio u jednoj njujorškoj
banci, započinjući svoj dugi marš kroz institucije do prvog miliona
dolara. Posle smo kolektivno preslušavali ploču na redakcijskom
„suprafonu“. Valjda smo ga odvrnuli do daske, pa dođoše oni iz
Komiteta i najuriše nas. Tako nastaju legende.
Od nastanka ove legende prošlo je, eto, već dvadeset pet godina.
Četvrt veka je dovoljno dug istorijski period da bi se, u tumačenju
jedne legende, razvile mnoge škole međusobno suprotstavljenih
pogleda. Oni koji su, jednog jezovito hladnog januarskog dana 1971.
godine, po užasnoj poledici, a još u cik zore, složno išli na prvu
festovsku projekciju filma Majkla Vedlija o Vudstoku kao što se ide
na ćabu, danas se još jedino slažu oko datuma održavanja (15-17.
avgust 1969) i spiska učesnika tog festivala muzike i mira (zvanični
pozicioni slogan) koji nije izmenio svet.
Što se učesnika tiče, bilo ih je sasvim dovoljno za onaj trostruki
album, a još je nešto i preostalo. Ovo potonje verovatno iz razloga jer
je većina svirača nastupila u treštenom stanju. Dženis Džoplin se jedva
držala na nogama, dok je snimak njenog nastupa bio neupotrebljiv.
Arlo Gatri je neuspešno imitirao tatu Vudija u pevanju; kada je o piscu
reč – nije se usudio. Riči Hejvens je, u opštoj gužvi, izgubio čašu u
kojoj je držao veštačke zube, pa je izbegavao reči sa šuštavim
glasovima, ponavljajući do besvesti freedom, freedom (sloboda,
sloboda). Valjda je bio na uslovnoj. Pit Who Tausend je razbio gitaru
po protokolu, dok je Džimi Hendriks mezetio žice, dodajući strujom
još malo spida. Rezultat su bili zvuci veoma nalik onima iz američke
himne.
„Kantri“ Džo Mekdonald učio je decu kako se sriče abeceda: F-
U-C-K! Onda je pominjao Vijetnam, što je izazvalo opšte oduševljenje
prisutnih, među kojima se možda nalazio i vojni begunac Bil Sax
Klinton. Al Gor mi je lično pričao da ga mama nije pustila: glede mog
zahteva bila je hladna ko zmijanac, engleski parton. Karlos Santana je,
za promenu, pošteno odradio svoje. Džoan Baez je više pričala o
svojim porodičnim nevoljama – muž joj je u zatvoru, pa će morati da
ga napusti jer revolucija ne čeka one koji su zaostali. Bilo je nešto i o
Džou Hilu, koji je takođe nadrljao u zatvoru, baš kao i duet Sako-
Vančeti: Džoan Baez, to vam je zatvor do zatvora – više ih je, u svojim
pesmama, pohapsila negoli Eliot Nes za deceniju predane policijske
službe.
I tada je padala kiša. Mada bi možda bilo pravilnije upotrebiti
trajni oblik jer je kiša padala danima. No rain, no rain! – vikala su deca
put neba, dok se Onaj gore pravio lud. Međutim, niko nije otišao. Svi
su ostali da sede u blatu. Njih jedno sto hiljada čak je i polegalo. Jedni
preko drugih. Uz poznate smešne pokrete. Devet meseci kasnije, u
porodilištima širom Amerike – panika! Kod mnogih beba zapaženo je
prisustvo marihuane u krvi. Pošto se, onomad, u Vudstoku, duvalo sve
u šesnaest. Malo se i šmrkalo. Ali je alkohol bio zabranjen. Neki su
klopu doneli od kuće, neznatan broj je uspeo da se probije do kioska
sa hamburgerima, dok je većina, u skladu sa hipi ideologijom, pasla
travu. Klozeti su, za divno čudo, funkcionisali (što je, svakako, čista
imperijalistička propaganda). Kao i telefoni: mama, meni je super, ali
neka tata odmah dođe! Koliko se sećam, smrtnih slučajeva nije bilo.
Policija se uzdržavala od svake intervencije. Niko nije skandirao
„Niksone – Sadame!“. Na kraju, svi su se mirno razišli, ostavljajući
iza sebe tone đubreta. Možda nisu ni bili svesni toga da je njihov mali
trodnevni provod sa duvanjem i fukanjem već postao veliki događaj u
istoriji čovečanstva, o kome će se pripovedati diljem planete.
Danas se neki od njih verovatno pripremaju da izravnaju račun sa
nostalgijom tako što će otići na reprizu Vudstoka (avgust 1994). Biće
to prvi rok festival u istoriji čiju će publiku sačinjavati sredovečni
ljudi, uglavnom poznate face iz američkog društvenog i javnog života,
plus masa dobrostojećih srednjaka, računovođa i menadžera,
pretplatnika Wall Street Journala. Na mesto gde su poslednji put bili
mladi stići će privatnim avionima ili zavaljeni na zadnjem sedištu svog
limoa, pomalo uspavani zveckanjem leda u čaši sa „nacionalnim
Džekom“. Hoće li među njima biti i moj kum Mirko Klarin?
Jer, kada se danas govori o Vudstoku, niko ne propušta da u svojoj
analizi naznači kako svojevremeni posetioci tog festivala vladaju
svetom. Vudstok je simbol jedne generacije koja je pobedila. Cena te
pobede je nešto sasvim drugo. Zahvaljujući Vudstoku i mi smo, kao
pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede
po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza ili, u najmanju ruku,
to su trijumfi čije smo žrtve mi sami. Doduše – rekao je jednom Čerčil
– onaj ko u mladosti nije bio radikal, taj ne može postati dobar
konzervativac, no, ipak, kada je reč o „plemenu Vudstok“ – o kome je
Ebi Hofman, Džerijev drug, govorio kao o posebnoj naciji mladih ljudi
– retko se, u istoriji, može naći sličan primer generacije koja je u
tolikoj meri izneverila sebe.
Radi se o globalnom, planetarnom fenomenu. Oni koji su u
šezdesetim godinama protestovali protiv rata (u Vijetnamu), danas
uglavnom upravljaju ratom, svojim sopstvenim, bilo kao međunarodni
intervencionisti čije je geslo „ili demokratija – ili metak“, bilo kao
naknadno osvešćeni nacionalisti kojima se sopstvena mladost čini
grehom u službi novog svetskog poretka. Veliki idealisti jednog boljeg
sveta budućnosti (You may say I am a dreamer), koji će se zasnivati
na koordinaciji umesto na kompeticiji, sada su gospodari vremena u
kome je račun vrhovna filozofska disciplina, suština svake stvari.
Jednom je Vudstok bio propuštena revolucija; avgusta 1994. na toj
farmi propusta neće biti – umesto pet dolara, kao nekad, ulaznica sada
košta 135. Prilično jeftino ako se zna da za te pare možete ponovo
dobiti svoju mladost. U dronjcima. Drugo je pitanje – šta sa tim učiniti.
Ona se – naša mladost – više nikako ne uklapa u postojeći društveni
pejzaž. Deluje prašnjavo i staromodno. Retko će se naći neko ko će u
tome iznaći neki smisao.
Osim, možda, umetničkih kritičara, za koje Vudstok, u estetskoj
perspektivi, predstavlja veliki dadaistički hepening na bazi jedne
Utopije. Herbert Markuze (koji će ubrzo ponovo postati popularan) još
je, u ono vreme, upozoravao na tu „estetsku dimenziju“, tumačeći
revoluciju kao kulturu. Iz njegovog aspekta, Vudstok je bio kruna
Revolucije kao Oslobođenog Erosa. Jer, govorio je Markuze,
revolucionarna kultura je nezamisliva bez oslobađanja erotske
energije, koja će, puštena sa frojdističkog lanca, nadvladati Tanatosa
civilizacije i tzv. „afirmativne kulture“, odnosno života kao korisnog,
a sačinjenog od rada i čitanja debelih romana. To je onda dobilo
zvanični naziv „Seksualna revolucija“. Za nevolju, Revolucija je (bez
seks predznaka), samo godinu dana ranije, imala veće zahteve. Ona je
želela da izmeni svet, da oslobodi crnce, žene, nacionalne manjine i
sve narode takozvanog Trećeg sveta. Sve što je od toga ispalo, bilo je
sirotinjsko pozorište na ulici i samo još malo više socijalizma za one
koji su ga iovako imali preko glave. Revolucija je pojela svoju decu.
Nisu bila otporna.
Jer su se deca uglavnom hranila cvećem. Ta visokohalucinantna
hrana izazvala je pravu psihodeliju u svesti svojih konzumenata.
Umetnost hipija sastojala se uglavnom od šara, nalik onima sa
indijanskih ćilima. Bilo je dovoljno da to pogledaš, pa da te uvati
mantra ili da potpadneš pod pogubni uticaj Bitlsa. Let it be! Ali, nije
moglo. Svi su bili previše umorni da bi shvatili šta je Markuze hteo da
kaže. Establišment je nudio više. On je, umesto naporne revolucije,
predlagao humanitarnu pomoć. Uživanje je – reče Establišment –
nezamislivo bez ljudskih prava. Osim toga, zar ne znate da je Mik
Džeger peder?! A Če Gevara je bio kepec koji je pljačkao bolivijanske
seljake. Niste čuli za Gulag? Ako se ne predomislite, seksističke svinje
će vas bez straha gledati u noge, prljajući ih svojim kakanim mislima.
Dobro, okončaćemo hladni rat. Smenićemo Niksona. Smenićemo i
Veljka Vladohića, bre! Vreme revolucije je prošlo. Ulazimo u epohu
napretka. Ako nam samo date dovoljno vremena, ako sarađujete,
tehnologija će uznapredovati do te mere da će se na novim izdanjima
trostrukog albuma Vudstok naći pročišćeni snimci Dženis Džoplin.
Okej, kupićemo vam „mercedes benc“ Pridružite nam se’
Upravo smo to i učinili. Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači
da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo,
vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su
nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a
možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno. Jedino me
interesuje da li je, polazeći za Brisel, Mirko Klarin poneo trostruki
album Vudstok, sa koga se danas, zarad preterane upotrebe ploče
tokom punih četvrt veka, može čuti samo šum vremena. Gotovo je.
 32.
ZASLEPLJENI DUGOM

(16. avgust 1994 – kraj šezdesetih godina)

Pouzdano se zna da su šezdesete godine (kako u Beogradu, tako

i šire) počele Olimpijadom u Rimu: Kasijus Klej je isprepucao
Pjetšikovskog. Onda su izabrali Kenedija, a Merilin Monro je umrla.
Sve je to bilo na televiziji, a ima i danas u knjigama onog Makluana.
Samo njega davno više nema. I oko toga, dakle, nema nikakvih
suvišnih dilema.
Nedoumice se javljaju na drugoj strani njihala strave (i vremena).
Jer, niko nije baš sasvim siguran kada su šezdesete godine zbilja
završene. Kalendar nema s tim nikakve veze. Reč je o istoriji duha
vremena, koja je, kako vidimo, stvar subjektivnog osećaja objektivnih
činjenica, ili tako nekako. Jedan Francuz je o duhu vremena oličenom
šezdesetim godinama napisao čitavu knjigu (koja se tako i zove: Duh
vremena od E. Morena) pre nego što se na kalendaru pojavio datum 1.
januar 1970. Nekoliko godina kasnije bio je prinuđen da dopiše drugi
tom. Takvo iskustvo opredelilo je buduće istoričare da šezdesetih
ispoljavaju krajnji oprez, gurajući njihov duh vremena pod svoj naučni
tepih. Kao, kobajagi, važniji im srpski liberali od Bitlsa! Ovo je
stvorilo šizofrenu situaciju da, istovremeno, izgleda kao da šezdesete
još traju iako se nikada nisu ni dogodile. Sve je bilo ili pre ili kasnije.
Ali, stvari uvek dođu na svoje mesto. Otuda smo u prilici da
konačno objavimo kraj šezdesetih godina, kao i tačan datum kada se
to dogodilo. Dakle, šezdesete su završene u sredu, 16. avgusta 1994.
godine. Jedna decenija trajala je trideset tri godine, sedam meseci i
petnaest dana. Ovo zato jer je bila duh vremena. A da je taj duh
vremena ad akta, dokazuje se time što su, u sredu, 16. avgusta godine
devedeset četvrte, svetske novine objavile, jedan pored drugog,
izveštaje o rok festivalu Vudstok II i o hvatanju Iljiča Ramireza
Sančeza Karlosa, zvanog još i Šakal, političkog teroriste bez premca,
jedno vreme nastanjenog i u Beogradu, u Sarajevskoj ulici. Miris
nostalgije za hipi kulturom izmešan je sa oporim ukusom političke
stvarnosti, pa je, u tom smislu, i pominjanje Sarajevske ulice od krajnje
simboličkog značaja.
S druge strane, časopis Plejboj, koji je prošlog Božića napunio
četrdeset godina, objavio je u svom avgustovskom broju opsežnu
studiju o hipicima, uključujući u taj pokret znamenite pijance Džeka
Keruaka i Džejmsa Dina. Jedan od najčuvenijih hipika, čije ime nikad
neće biti zaboravljeno, javio se, igrom slučaja (?), opet iz tame baš u
avgustu, poručujući da sotona nikad ne spava. Zove se Čarls Menson.
Izdržava prvu od svojih nekoliko doživotnih robija. Najteže tek dolazi:
Brižit Bardo će u septembru, dakle koliko sutra, napuniti šezdeset
godina. Brižitka je, naravno, stvorena u pedesetim, gotovo na samom
njihovom početku (1954). Naziv filma koji će je proslaviti – I bog
stvori ženu – upućuje na adresu tvorca, ali je delimično ironičan u
pogledu kvalifikacije samog proizvoda. Jer, po tradicionalnim
erotskim kriterijumima, Bardo je bila žena samo u kondicionalu: nešto
vrlo tvrdo, bez softa. Bila je zapravo žena dečak, prvi android u
modernoj istoriji, jedan zbilja božji proizvod. Takva njena telesna
neprilagođenost uobičajenim standardima, po kojima je žena tajna što
curi, išla je skladno sa novom prirodom osećanja: Bardo je sasvim
banalnom držala činjenicu da – oprostite! – poseduje dupe!
Hoće se zapravo reći da se njena revolucionarna pojava sastojala
u tome što je ljudima ukazala na to kako mogu zadobiti svoje telo samo
ako ga oslobode okova postojeće kulture. Seksualna revolucija – koja
u najvećoj meri oličava šezdesete godine – jeste eminentno kulturni
problem. Jedan filozof, čije je ime bilo Herbert Markuze, rado je
govorio o „estetskoj dimenziji“ revolucije kao o erotskom pitanju. Pri
tom se izlagao opasnosti da bude pogrešno shvaćen, što mu se za
života uglavnom i događalo. Markuze je pre svega bio radikalni
kritičar tzv. „afirmativne kulture“ ili – prosto – Kulture koja spaja lepo
sa korisnim. U takvu kulturu spadaju, primera radi, veliki romani o
patnjama malih naroda ili letnje izvedbe Šekspira po evropskim
turističkim kloakama. Po H. Markuzeu, afirmativna kultura je trijumf
predestinacije ( „otuđenja“), svršeni posao Tanatosa. Naslov njegove
najčuvenije knjige glasi Eros i civilizacija, a njen se sadržaj, sasvim
uopšteno, bazira na tezi da se kulturi, integrisanoj do
neprepoznatljivosti u modernu civilizaciju, mora vratiti njena „erotska
dimenzija“ kako bi ona iznova stekla svoju stvaralačku superiornost.
Taj dionizijski čovek se, mož’ biti, suviše zanosio efektima
„alternative“ (pre svega pozorišne), ali je, u osnovi, njegovo polazište
bilo ispravno: kultura ima nekakav smisao samo ako je rad na sebi,
znači oslobađanje.
Bilo je prirodno da taj rad počne tamo gde je tradicionalna
(„afirmativna“) kultura smestila centar većine frustracija modernog
čoveka, u zoni genitalija. Seksualna revolucija B. Bardo i H. Markuzea
ciljala je u sam centar građanskog sveta. Ali je bila izvedena na brzinu,
preko ruke. Bez obzira na to što je vrlo brzo stvoren značajan fundus
off vrednosti, većina revolucionara-iz-kreveta osetila je, posle samo
nekoliko godina, strašan umor, našavši se na granici potpune fizičke
iscrpljenosti, što se, uostalom, svakome događa ako opa-cupa
preteruje. Džon Lenon je, ako se sećate, izgledao kao da mu je duša u
nosu. Pamet mu je, u svakom slučaju, bila u gaćama. On je bio jedan
od najvećih „vernika“ (eng. believer). Ne samo da je nosio sveće u
kosi, već ih je i jeo.
Taj trenutak je iskorišćen da se – slikovito rečeno – papanje cveća
integriše u svet postojećih vrednosti: kako je to pisao jedan ubeđeni
levičar, Tiodor Rožak, došlo je vreme da o „pobuni“ i „slobodi“
najviše trućaju frizeri u modi i prodavci gramofonskih ploča. Plus
levičari. Tragedija šezdesetih godina sastojala se upravo u tome da su,
na prvi znak kopulacionog zasićenja, kritički marksisti u seksualnu
revoluciju upumpali zahtev „za više socijalizma po glavi stanovnika“,
to jest, tezu da čovek ne može promeniti sebe ukoliko istovremeno ne
poradi na promeni sveta. Došlo je vreme „angažmana“. Sve je moralo
da bude „sa svešću“. Svaki naduvani klinac sanjao je da završi kao Če
Gevara ili bar kao Vlada Revolucija, a taj je, koliko znam, završio kao
moler i principijelni protivnik smrtne kazne u državi Kalifornija.
 Nije, međutim, još sve bilo izgubljeno. Ulazak hipija u politiku
imao je tu dobru stranu da je reafirmisao anarhiste, koji su u
institucijama videli glavne čovekove tlačitelje. Sećam se da je,
početkom šezdesetih, među beogradskim napaljenim omladincima bio
neobično popularan pamflet jednog devetnaestovekovnog francuskog
anarhiste o pravu na lenjost. Pre svega, bilo je dobrog zezanja: Ebi
Hofman i Džeri Rubin kandidovali su svinju za predsednika. Levičari
su tome doskočili otkrićem „mladog Marksa“, koji je, u 11. tezi o
Fojerbahu, davno ispisao smrtnu presudu duhu vremena šezdesetih
godina: nije važno kako mi osećamo svet (ni kako ga filozofi tumače),
važno je da se on izmeni. I deca su se dala na posao menjanja sveta,
ostavljajući sopstvenu promenu nezavršenom. Zidovi su progovorili.
Kaldrma je postala masovni medij komunikacije.
Zalud su neki vispreniji među nama – poput Danijela Kon
Bendita – upozoravali kako treba udriti brigu na veselje i da su sve
revolucije, osim revolucije zadovoljstva, već isprobane, pa – nikom
ništa! Bili smo slepi, nemi i gluvi. Bili smo kao onaj Tomi iz opere
Pita Tausenda i grupe Hu. Sve je ispalo Veliko Ništa. Plus nekoliko
godina zatvora za one koji nisu znali da se prizovu pameti. Festival u
Vudstoku, avgusta 1969. godine, bio je grandiozno finale tog Ništa, te
ispušene Revolucije – tri dana kiše i blata kao poslednje zbogom
slatkoj ptici jedne obećavajuće mladosti. Dženis je umrla. Lenon je
ubijen. Pol Makartni se udao. Timotiju Liriju se izgubio svaki trag.
Veliko razočaranje je moralo negde da dođe na svoje. Čarls
Menson i Suzan Etkins pošli su u vilu Romana Polanskog da snime
Rozmarina beba, drugi deo. Jedan drugi razočarani aktivista, čije je
prezime bilo Raspe, video je na festivalu u Berlinu Žilnikov film Rani
radovi. I prepoznao je sebe u budućnosti. Završio je u Štanhajmu, sa
konopcem oko vrata, tobože od svoje ruke. Iste noći se to dogodilo i
Ulrike Majnhof, Andreasu Baderu i onoj drugoj devojci, čijeg se imena
više ne sećam. Zvali su se Frakcija Crvene armije. Bili su ubice sa
idealom. I zvali su se još Crvene brigade. Ali je to bilo u Italiji. Ubice
Alda Mora ovih dana „kraja šezdesetih“ izlaze na slobodu i pisaće
memoare. Šta je bilo sa onima u Japanu, ne znam.
 Znam da ih je, u ranim sedamdesetim godinama (koje takođe
pripadaju šestoj deceniji), sve objedinio Karlos, revolucionar kasapin,
genije terorističke konspiracije, čovek koji je postigao najviše u
najzaludnijem poslu na svetu. Sada je i on ukeban i razmenjen za
humanitarnu pomoć. Moraće da živi još sto godina kako bi dočekao
kraj svih suđenja koja ga očekuju. Brižit Bardo, koja je nekad bila
dečak žena sa dupencetom, sada je baba, ženstvenija nego ikad – ali
čemu?! Vudstok II je prošao kao velika seoska priredba. Vojni begunac
Bil Klinton je predsednik: next stop – Bosnia! Kosa se prikazuje još
jedino u Zaječaru, rodnom mestu kralja Radovana III. Šezdesete su
završene. Da li?
Jer, ima onih koji se još ne predaju. Stonsi su opet na turneji, koja
će potrajati osamnaest meseci produžujući za mnogo više deceniju
kojoj su baš oni poručili let it bleed, (but) I can’t get no satisfaction!
Oni su produženi duh vremena naše generacije. Onog pokoljenja koje
je bilo „zaslepljeno dugom“! Kako se i zove hit sa njihove nove ploče.
To je pesma u kojoj se woodoo lounge šezdesetih pita did you ever
touch the night? Oh, da.
Tvrdo je.
 33.
MAJLS ILI UVEK U BEOGRADU

(1926-1991)

Jednog mračnog zimskog dana (beše to, valjda, na samom

početku decenije) spazio sam u izlogu prodavnice ploča album sa
muzikom Majlsa Dejvisa iz Lifta za gubilište. Odmah uđem i kupim.
„Da proverimo ispravnost ploče?“, pita prodavačica. „Provereno, min
njet!“, kažem, pokazujući joj fotos Žane Moro na omotu. Posle, iznova
na ulici, zadivljeno držim u ruci taj vinilni disk, pitajući se da li je to
stvar koju sam davno izgubio ili san koji mi se nikad nije dogodio.
Jer, za moju generaciju ratne siročadi, Majls je oduvek bio mnogo
više od običnog duvača cevke. O Žani Moro da i ne govorim. U ta
davna vremena kraja pedesetih, kada se na savskom pristaništu još
ljuljuškao brod bioskop, Lift za gubilište stvorio je od Dejvisa kultnu
figuru u džezerskom, glenmilerovski orijentisanom Beogradu. O, da,
mi smo imali svinga za te stvari!
Ali, tada nikako nismo znali da u džezu ima i drukčijeg štofa sem
Američke patrole, a to što smo znali za onaj magični telefon
(Pensilvanija 6500), bilo je najviše u našem „obrazovanju“, no ipak
dovoljno da se nasluti kako negde, tamo iza poslednje zapadne stanice
Orijent ekspresa, postoji drugi svet, sasvim različit od ovog sivog u
kome trajemo i koji se, jednobojnim prvomajskim paradama, lažno
predstavlja u tehnikoloru i kao najbolji od svih mogućih. Prozukli zvuk
Majlsove trube i šuškanje „metlica“ Kenija Klarka dolazili su, kroz
film Luja Mala, izdaleka, s onu stranu svega što smo poznavali,
isključujući – razume se – onaj lift, koji je bio naš vlastiti, i kojim smo
se peli velikim gubilištem vremena i smisla. Mi smo dobro razumeli
zašto se taj tip svirke naziva free. Jedino što smo to određenje shvatali
drukčije od ostalih.
Otuda je Majls, dolazeći 1972. godine prvi put u Beograd, bio
savršeno nesvestan opasnosti kojoj se izlaže. Za singidunumsku raju
on nije bio samo trubač koji se „nadmetao“ sa Koltrejnom, lider koji
je lansirao Herbija Henkoka, Maka Laflina ili Zvinula, vođa benda u
kome, pored ostalih, trenutno svira Kit Džeret, već simbol našeg
uspeha preživljavanja sred nepodnošljive lakoće (soc.) postojanja.
Očekivali smo od njega potvrdu sopstvenog statusa velikih autsajdera
istorije, pa se, prirodno, Sindikat ispunio do poslednjeg mesta da tamo
započne politički događaj decenije, veliki miting izgubljene generacije
u somotskim pantalonama. Naslonjen na šank, Momo Kapor je s
prezrenjem gledao retke hipike i „sesetosmaše, pitajući se šta oni
uopšte mogu znati o važnosti džeza u životima balkanskih pionira prve
petoletke; oni poznaju džez sa ploča, a mi smo ga upoznali kroz bušne
cipele i hladnoću šuškavca.
Naravno, neoprezan kakav je već bio, Majls je te noći učinio baš
ono što nikako nismo želeli: srušio je naš svet, koji – tada beše jasno
– uopšte nije ni postojao, osim kao predstava u svesti onih čiji je život
negde drugde. Otuda su mnogi njegovu „rokersku“ svirku (kasnije će
se to zvati fusion), prepunu treskanja zvončića i klepetuša, nepravilnu
„u akcentu“, doživeli kao izdaju. Tada sam, za neke kulturnjačke
novine, napisao tekst pod nazivom Jerihonska truba, pokušavajući da
objasnim učinak Majlsove svirke u intimi onih koji su odrasli ne
naučivši kako je jedino promena stalna, i koji su, ne znajući da i u
džezu ništa više nije kao pre, podsvesno postali zastupnici onoga što
su najviše mrzeli, sistema gde je sve programirano za večnost.
No, večnost je najveća laž i najveća dosada. Ona nam je, u
Majlsovom slučaju, onemogućila da se tada, te sedamdeset druge,
nađemo „u izboru“, što je u filozofskom rečniku drugo ime za slobodu.
Kasnije je Dejvis, vraćajući se uvek u Beograd, nekima omogućio da
se otarase kratkih pantalonica. Većinu ostalih je načisto upropastio,
terajući ih da stalno ponavljaju sadašnjost po modelu prošlosti.
A prošlost je jedina stvar prema kojoj je on bio ravnodušan. Kada
je, pre nekoliko sezona, Majls po običaju ponovo došao u Beograd
(uzgred rečeno, svirao je ovde četiri puta), holovi Centra Sava bili su
prepuni onih koji su se, mada već mrtvi, ali „iz principa“, grozili fusion
svirke, i govorili da čovek koji je jednom svirao za Žanu Moro ne može
svirati stvari Sindi Loper (Time after time). „Ah, kako je bio sjajan
onaj koncert iz 1972!“ – kažu, sve zaboravljajući da su tada izjavljivali
nešto sasvim drugo: „Ej, bre, pa ovaj je sasvim poludeo!“
Uvek sam jedva čekao da Majls ponovo dođe u Beograd i,
okrenut dupetom, puhne u pleh. On je bio naša najveća provera, večni
duhovni „sremski front“ čitave generacije i sveg tzv. beogradskog
duha: kroz test njegove muzike otpalo je na stotine onih koji nisu bili
dorasli iskušenju promene, radije pristajući da ostanu zatočnici sna u
kome, kroz izmaglicu što se diže sa Ušća, pored Brodarske kasine
prolazi Žana Moro, dok se iz daljine, tamo od Topčidera, čuju zvuci
Mesečeve serenade koju, na olajisanom podijumu Doma garde, bez
svog mrtvog dirigenta, izvodi orkestar Glena Milera u vojnim
uniformama. „Rat je završen!“ (ili, na engleskom, Jazz is dead!), urlao
je Majls kada mu je, u beogradskoj zubnoj ambulanti horora, jedan
razočarani ljubitelj načisto razvaljivao vilicu. Čak i posle toga, Majls
se vratio. I zato nikad ne pitajte zašto je Dejvis uvek dolazio u
Beograd, umesto da ga se kloni: on je znao kako je tu njegova svirka
toliko važna da je često život u pitanju.
Baš tako: velikan džeza Majls Dejvis čije je mrtvo telo nađeno u
Santa Moniki, umro je u Beogradu, krijući to od nas sve dok je neka
nada još postojala.
 34.
DAN POZORIŠTA

(ili zašto V. Havel nije napisao novu dramu)

Dvadeset sedmi mart je – osim što je Badnje veče naše vaskrsle

državnosti – i Međunarodni dan pozorišta, kada se, pre dizanja zavese,
u teatrima širom sveta čita Poruka koju je za tu priliku sročio kakav
planetarno poznati histrion ili neki dramski pisac istog ranga.
1994. godine poruka je nosila potpis Vaclava Havela, šefa države
Bohemije. Jedino su, na čitavom svetu, beogradski glumci odbili da je
pročitaju. Izrodio se neviđeni skandal sa opasnim posledicama po
srčani živac ovdašnjih demokrata. Verovalo se da je ovo odbijanje
posledica uvređenosti, koja je, pak, proistekla iz činjenice što je, u
svojoj poruci, Havel – koga su beogradska pozorišta igrala dok je
čamio u zatvoru – apostrofirao stradanje Sarajeva, optužujući za to
poznatu adresu čiji je pozivni broj 011. Ali, ne! Tajna ovog slučaja na
sasvim je drugoj strani, mada pozivni broj ostaje isti.
Evo priče o tome.
Pošto je međunarodna napetost krajem zime popustila, a
ratosiljavši se ionako nekih suvišnih državničkih poslova, predsednik
Havel otputova iz Praga u Marijanske lazni, čvrsto rešen da više
nikako ne odlaže početak rada na svojoj novoj drami.
Za temu tog budućeg pozorišnog komada opredelio se još davno,
dok je poslednji put tamnovao pod komunistima. Uzgred rečeno,
predsednik Havel se sve više slagao sa onim tumačima svog dramskog
opusa koji su tvrdili da njegovi komadi tvore dva ciklusa, jedan sada
već sasvim završen, u kome se bavio tipičnim disidentskim temama,
te drugi, još otvoren, gde je motiv kritike komunizma stavljen u širi
kontekst evropske civilizacije. S jedne strane zamak, s druge đubrište.
Jedva je nekom trebalo objašnjavati da se sada jedino čeka pesnik,
junak pobede zamka nad đubrištem. Zato je V. Havel naumio da napiše
komad o kolegi Brodskom, koristeći za osnovu famozni stenogram sa
svojevremenog suđenja ovom pesniku, kada je, pred lenjingradskim
tribunalom, taj odgovarao zbog huliganstva, jer sve to, iz današnje
perspektive, upečatljivo simbolizuje položaj čoveka zamka u
epohalnoj plimi evropskog đubreta.
Lekovita banjska voda, ugodna atmosfera ranog proleća,
predusretljivost hotelskog direktora, koji je ispraznio čitav jedan sprat
(nudeći se istovremeno da ulicu pospe slamom, što je predsednik
odlučno odbio), no najviše Havelova odlučnost da ne švrlja unaokolo
i izlaže se zamornim susretima sa građanima, učinili su da, više nego
obično, rad na komadu brzo napreduje, u čemu uostalom nije bilo
ničeg iznenađujućeg. Zna li se koliko je trajao proces inkubacije teme.
Završivši prvu ruku za manje od dve nedelje, V. Havel oseti
prirodnu potrebu da o tome obavesti svog starog prijatelja, direktora
pozorišta Na zabradli, u kome je, i sam tada proganjan zbog
huliganstva, počeo kao električar. Obradovan retkom čašću da mu šef
države telefonira čak iz Marijanskih lazni, direktor je, na vest da mu
uskoro stiže novi komad kućnog pisca, ipak otvoreno izrazio sumnju
da bi do njegove postavke moglo doći u tekućoj sezoni: repertoar je
davno sa-stavljen i objavljen – rekao je. „Vaci, nećeš me valjda dovesti
u tu neugodnu situaciju da se po bifeu priča kako sam komad
predsednika Republike uvrstio na repertoar mimo svake redovne
procedure?“
Havel se, dabome, složio. Nije ni on mislio odmah, nego jednog
dana, kada se ukaže prilika, najbolje sledeće jeseni. „Ali, stari
prijatelju, ostavimo to“, reče predsednik, želeći da odagna temu čija je
neprijatnost prosto zvonila iz lažne veselosti njegovog glasa. „Šta je sa
tobom, ne viđamo se, nikako da svratiš, a dobro znaš da su Hradčani
za tebe uvek otvoreni; kako je u pozorištu, šta ima u bifeu, napreduju
li one mlade glumice, pričaj!“ „Što se mladih glumica tiče“, reče
direktor, „Marjuša se udala, a Hana je svejedno kurva, svi su dobro,
mada se po običaju previše pije, publike ima, sve je uglavnom
rasprodato.“
 „Kako idu moji stari komadi?“, zapita predsednik. „Slabo“, reče
direktor. „Vaci, pravo da ti kažem, ne idu zapravo nikako; sve smo ih
praktično skinuli s repertoara, odnosno prikazujemo ih samo na
gostovanjima po provinciji, zgodni su, znaš, malo lica, malo dekora, a
publika je u tim selendrama takva da ne probira mnogo.“ Za divno
čudo, razgovor starih prijatelja i saboraca u borbi za slobodu
stvaralaštva beše ovim praktično završen. Oprostiše se žurno ali
hladno, klik-klik, zbogom prošlosti.
Čitavog tog dana, i do duboko u noć, predsednika nikako nije
napuštalo sumorno raspoloženje. Ne, nije on bio sujetan poput većine
drugih pisaca; on je za komunizma radio u pivari, svašta je prošao, on
zna da se zadovolji onim što život pruža, ume da sačeka šansu, ali,
ipak, mislio je, mora da postoji nešto čime bi se objasnila zagonetka
da, eto, ljudi koji su se izlagali nemalim opasnostima postavljajući
njegove drame posle sovjetske vojne intervencije 1968. godine, u
Husakovo zlovreme, sada, danas, kada je sve slobodno, menjaju svoja
opredeljenja, izgovarajući se hirovitošću publike. Nije li možda
posredi zavist zbog njegovog visokog državničkog položaja; oh, pa
glumci su kao deca, jogunasti i plahoviti, večni pišači uz vetar.
Ohrabren takvom pomišlju, predsednik Havel se opet maši
telefona, odlučan da svoju spisateljsku sudbinu iskuša malom anketom
po pozorištima širom Evrope i sveta koja su se ranije otimala za
njegova dela. U bečkom Burgtheateru na poziv se javio dramaturg
Pavel Kohout, ali, čuvši ko je s druge strane, samo je zalupio slušalicu.
Iz Ciriha se niko nije oglasio. Broj telefona pozorišta u Antverpenu se
promenio. Neki mamlaz, koji je digao slušalicu u prostorijama čuvene
njujorške off-off grupe, reče kako su svi u međuvremenu pomrli od
side, osim jednog, koji je u zatvoru zbog dilovanja kreka, te ga,
razumljivo, sa dotičnim ne može spojiti, pa ako bi gospodin bio
ljubazan da se javi za godinu-dve, mada – nastavljao je mamlaz – na
zidu ima nekih zaostalih poruka i on će mu ih pročitati jer je neka
možda njemu upućena; dakle: Ljubi bližnjega svog dok je još topao –
Gde je sada Harvi Li Osvald kada nam je stvarno potreban – Fuck me
again, Sam! – Angažovani pisci koji ruše komunizam samo sebi kopaju
grob... Upravnik teatra u Tampereu bio je, poput svih naivnih
severnjaka, detinje otvoren: Gospodine Havelka – da, baš je tako
rekao: Havelka, ni imena mu se više nije sećao! – kako da igramo
komade o zlim komunistima kada njih više nigde nema i kada je u
vašoj napokon slobodnoj i demokratskoj zemlji predsednik države
onaj vaš divni kolega?!
Jedino je sa Beogradom imao nešto sreće, što je jedan od onih
paradoksa na kojima počiva ljudski život. Ni tamo ga nisu posebno
ohrabrili u pogledu buduće saradnje, ali se bar obradovao čuvši da je
jedan njegov komad još na repertoaru Ateljea 212. „Koji komad?“,
pitao je. „Audijencija“, odgovorio je glas. Audijencija je komad u
jednom činu i igra se obično sa drugom Havelovom jednočinkom
Vernisaž. „A Vernisaž?.“, pitao je opet. „Ne, Vernisaž više ne igramo,
nema uslova; zaboravih da vam kažem“, nastavi glas, „da Audijenciju
prikazujemo na letnjoj sceni, na otvorenom. „Zar se i Vernisaž ne
može igrati na otvorenom, pod lampionima?“ „Ne može. Nisu
lampioni u pitanju; reč je o pivu. Naime, gospodine Havel, druže
predsedniče Vaclave, mi smo, znate, imali nedavno renoviranje, pravu
asanaciju, i naša nova letnja scena je u sklopu velikog bazara koji smo
podigli u dvorištu pozorišta, izdelili ga u poslovne prostore i njih
iznajmili ili prodali privatnim obrtnicima; tu je galerija slika,
poslastičarnica, hiromantski dućan, radionica za brzu opravku oružja,
mala destilerija mirišljavih ulja, klub srpsko-japanskog prijateljstva,
pivnica, čudo jedno šta sve ljudi nisu izmislili!
E, pa, svi ti vlasnici se bune kada igramo Vernisaž ili bilo koji
drugi komad osim Audijencije. Audijenciju – obožavaju.“ „Zašto?“
„Oh, dragi moj Havel, kako da Vam objasnim?! Vi se sećate tog
komada, zar ne? Pisca koji je osuđen na društvenokoristan rad u nekoj
pivari pozove upravnik i obrađuje ga da revidira – mi smo to tako
zvali: revidirati svoj nepravilni stav, samokritički i komunistički; elem
– i to Vam je poznato – upravnik sve vreme pije pivo, ono mlado, ispod
čekića, a naš veliki glumac koji tumači taj lik, mag realističkog
hudoženstvenstva, pravi ’vlasnik glume’, to zbilja i čini, pije pivo
naime, uspevajući da u danima posebnog nadahnuća slisti i po
dvadeset pet flaša, onako direktno, iz gajbe. Nekada bogami čak i više,
ali katkad mu i ne ide, pa s mukom popije jedva devetnaest-dvadeset.
Nikad se ne zna.
Sada prelazim na poentu, gospodine Havel, da li me pratite? Sa
vlasnicima i zakupcima dućana u našem bazaru sklopili smo dogovor
o sponzorstvu, pa se, uz predstavu, održava i nagradna igra među
gledaocima sa vrednim premijama: televizori, video-rikorderi,
popularni automobil marke ’micubiši’, putovanja u inostranstvo, gotov
novac, kako kada i kako od koga. Igra je vrlo jednostavna: pobednici
su oni koji u toku predstave popiju više flaša piva od glumca koji u
drami tumači lik upravnika pivare. Posao cveta. Svi učestvuju.
Ulaznice se prodaju mesecima unapred. Znate li Vi koliko je to flaša
piva prometa sa punim gledalištem?’ Baška meze, ej!“
Vaclav Havel spusti slušalicu. Ni do danas nije razjašnjena
misterija zašto je prekinuo rad na svojoj novoj drami. Ali, dogodilo se
to 27. marta, na Međunarodni dan pozorišta.
 35.
INTEGRALNI IDI(J)OT

(dosije)

1) Visina: metar i zgažena šumska jagoda;

2) Upravo zato (vidi gore) smatra da je izrastao u pravog patriotu;
3) Od Đilasovog kožnog kačketa sašio mantil;
4) Karakter: čvrst – znači, nema ga;
5) Ne pije;
6) Ali je siguran da je naša šljivovica bolja od škotskog viskija;
7) Gde su srpske šljive, tu su srpske granice;
8) Ne puši (osim kada se baš mora, isključivo Starijem);
9) Odbija činjenicu da je glupost masovna pojava (sebičan je);
10) Štedljiv je: prilikom pisanja, recimo, upotrebljava samo dvadeset
šest slova;
11) O njegovoj gramatici: „Pišem šest teksta za pet sati bre!“;
12) Nosi bele čarape kako bi znao kada da opere noge;
13) Inače, obično sedi na tuti da bi sa obe noge bio na zemlji;
14) Obavezno se kupa subotom;
15) Ali košulju ne menja iz principa;
16) Jednom je očistio cipele;
17) I fudbal igra isključivo u dugačkim gaćama;
18) Razume ljudsku potrebu za seksom, ali njemu je važnije poginuti
za otadžbinu. Više puta;
19) Sa njim u braku žena lako ostane poštena, ali ostalo nije
garantovano;
20) Nemoj, sine, tašta sam ti!;
21) Čim odredi cilj, sastaviće ručnu atomsku bombu;
22) Atomske bombe se, međutim, ne boji: jer, šta fali danas
Japancima?!;
23) Svi neprijatelji Srba su, takođe, Srbi, misli on;
24) Otkrio je novi svetski poredak i zadavio ga;
25) Živi u Beogradu iz inata, sve čekajući da ovaj propadne;
26) Smatra da je živa šteta što Kalemegdan ničemu ne služi, a ovamo
nam tolike ovce neuhranjene;
27) Poštenom policajcu se diže kosa na glavi kada ga vidi;
28) Ne šalji ga po burek pre nego što popije jogurt;
29) Kada se naljuti, trči ispod kreveta sve dok ga bes ne prođe;
30) Za njega nema života pre smrti;
31) Da vam je njegova pamet, i vi biste se lepo odmorili;
32) On je za republiku sa kraljem na čelu;
33) Nema ništa protiv nenarodnog režima – pod uslovom da se narod
složi;
34) Dogodio se narodu;
35) Ima zlatan zub;
36) Noćna mora E. A. Poa;
37) I on bi postao Dostojevski da je zadavio babu, ali ga Bugari
pretekoše;
38) U slikarstvu najviše voli zalaske sunca;
39) Njegov doprinos literaturi sastoji se u otkriću da je Lorka bio
mudžahedin („Zeleno, volim te zeleno!“);
40) Ne gleda američke filmove iz principa uz izuzetak znamenitog
holivudskog remek-dela Tarzan peče rakiju;
41) Tvrdi da je išao u školu sa Gadafijem;
42) Prvi uspeh u životu: oterao učitelja u ludnicu;
43) Da Čaušeskua nisu već streljali, on bi ga izmislio;
44) Sumnja da ga Duško Kovačević potkrada;
45) Pušta nokat na malom prstu;
46) I na nogama;
47) Čudi ga što Švajcarska nema more;
48) Sa Englezima neće da ima ništa dok ne pređu na ćirilicu;
49) Nemce ceni kao ratnike, ali misli da im je kultura očajna;
50) Francuzi mu ne deluju kao ozbiljan narod: proizvode 300 vrsta
sireva;
51) Nas i Grka – trista miliona;
52) Planira da se ponovo rodi u Rusiji;
53) Biće odlučno antikomunista sve dok tako ne premaši dužinu svog
staža u KP;
54) Protiv je svake komocije u klozetu;
55) Najlepše peva na groblju;
56) Ne bacati kroz prozor iz ekoloških razloga;
57) Otkrivanje izdajnika njegova je strast;
58) Pati što u detinjstvu nije postao narodni heroj;
59) Mrzi švalere na ideološkoj osnovi;
60) Posednik prstena pečatnika;
61) Kada nema šta da radi, hvata one koji se švercuju u tramvaju;
62) Ne smeta mu što se ovde rano smrkava;
63) Po njemu – i gravitacija je deo masonske zavere;
64) Za istinu spreman je i da slaže;
65) Najvećom ličnom nesrećom smatra to što nije bio na Golom otoku,
makar i kao islednik. Energično traži da se to ispravi;
66) Oca nacije zove tata;
67) Inače – odrekao se oca;
68) To majka više ne rađa;
69) Ima veliku biblioteku za slučaj da zima bude hladna;
70) Smatra da je Hitler upropastio jednu sjajnu ideju;
71) I u gluvom kolu najviše se čuje;
72) Nema tog popa koji će se pored njega probiti do oltara;
73) Krade samo iz ideala;
74) Zaustavio Rojtersa!;
75) Kada se u pozorištu igra Čehov, odlazi samo na peti čin (jer voli
isključivo komade sa pucanjem);
76) Ako mu obećaju besmrtnost, spreman je za to i da umre;
77) Njegov lik i delo najpouzdanija su sredstva masovne
kontracepcije;
78) Sama njegova pojava na Ibarskoj magistrali košta državu Tursku
mnogih ljudskih života;
79) Zbog njega Morava tako često menja svoj tok;
80) Zaustavite Evropu, hoće da siđe;
81) Ne putuje avionom jer iz iskustva zna da gvožđe ne može da leti;
82) Smatra da je naziv romana Rat i mir predugačak i jugonostalgičan;
83)Ako Srbi neće k njemu, on će k Srbima (prvi zakon raseljenja);
84) Bio bi i on virtuoz da gusle nemaju toliko struna;
85) Na pitanje koja mu je omiljena arija, odgovara: hor Šiptara iz opere
Polivači ulica;
86) Kada je čuo da Sava protiče kroz Sloveniju i Hrvatsku – što ga je
iskreno iznenadilo – odmah je skovao plan za rekonstrukciju
beogradskog vodovoda;
87) Vuk Bojović drži njegovo ime u rezervi;
88) Ima istančan ukus: na crni sako samo braon pantalone;
89) Zastavu drži visoko jer bi inače stradao od neopreznih pešaka;
90) Smatra logičnim da se za dopisne članove Akademije biraju samo
pismeni;
91) Visoke žene su, po njemu, greška prirode;
92) Pošto mu je kuća pored puta, sedi na pragu i čeka istoriju;
93) Letnje kafanske bašte idu mu na živce;
94) Čudi ga što je tako pametan čovek kao Volter tražio više svetlosti;
95) Njegova je teza da postojanje kanalizacije usporava istragu;
96) Human je: seljacima obavezno pomaže prilikom čupanja brkova;
97) Veruje da mu Dobrica duguje bar jedan tom;
98) Zbog nacionalnog jedinstva traži integraciju Zvezde i Partizana;
99) Čim se izgrade drumovi, krenuće sa oranjem;
100) Ne sumnja da su Hrista obesili komunisti;
101) Turbo-folk svetske civilizacije!
 36.
SAPUNSKA OPERA

(sudbina i komentari)

Jedan klinac iz potpalublja ovog vremena osvojio je u svoje

vreme prestižno književno priznanje – nagradu za roman godine. To
je bilo prvo objavljeno delo mladog autora, ali uopšte nije roman. Ili
ga bar njegov pisac nije osećao takvim. Njegova žanrovska odrednica
glasi: „sapunska opera“. Skandal koji je oko toga (nagrade) izbio,
otišao je brzo na sasvim drugu stranu, pa tako nije uočen značaj
činjenice kako je jedna „sapunska opera“ u rangovanju za roman
godine pretekla, uz ostale, i jedan nacionalni mit u prozi. Ovako ili
onako, bio je zbilja trenutak da se „sapunska opera“ pojavi. Nije mogla
da promaši. Šta je „sapunska opera“?
To je trivijalni komad, poglavito u nastavcima (onaj sa nagradom
već piše tri sikvela). Obično se javlja u obličju televizijske serije i zna
da potraje decenijama. Ime je dobio tako što su se, verovatno pukom
igrom slučaja, kao prvi sponzori ovakvih komada na radiju
pojavljivale fabrike sapuna. „Sapunska opera“ je, dakle, kozmetički,
higijenski proizvod i služi za masovno ispiranje.
Njena bitna karakteristika kao vrste jeste maksimalno
usporavanje razvoja radnje i karaktera: junaci „sapunske opere“ u
stanju su egzistencijalne hibernacije i zato su besmrtni. To im
dozvoljava da poginu ili umru više puta. Teško se prihvata da je
„sapunska opera“ evoluirala iz tragedije; ona je zapravo rođena sestra
melodrame. Melodrama se zasniva na principu da njeni suzni efekti
proizilaze iz toga što se tu, u melodrami, običnim smrtnicima događaju
stvari koje su se nekada, u tragediji, događale samo bogovima i
herojima. Na primer, oslepe. Ili se zaljube u svoju mamu. To je,
razume se, njima nedopustivo. Zato – kaže jedan majstor ovog žanra –
junacima melodrame mora biti „oduzeta pamet“. Oni ne smeju biti
svesni onoga što im se događa.
 Kod „sapunske opere“, međutim, bogovi i heroji doživljavaju ono
što je suđeno smrtnicima, dakle – ništa. I to u pozamašnim količinama.
Gledan kroz vizuru „sapunske opere“, život bogova i heroja jeste jedan
luksuzni pakao. Poruka je da i veliki pate, samo je njihova patnja u
ponešto luksuznijem pakovanju. Tim im teže pada. Ali je, svejedno,
zgodno za gledanje. Gledalac ovako razmišlja: njima je teško kao i
meni, a to znači da i ja jednog dana mogu postati heroj našeg doba.
Naravno, ova teza zastaje pred pitanjem ko bi mogli biti bogovi i
heroji u profanom svetu današnjice, ti kojima se „sapunske opere“
pretežno bave. Uzmimo da je definicija uslovna. Svako ko je video
makar jednu „sapunsku operu“ – a to znači da ih je video sve – zna da
su junaci ovog žanra „bogovi i heroji“ samo po meri našeg vremena:
finansijski magnati političari, holivudski producenti, prinčevi i
princeze džepnih kneževina, kraljevi u egzilu, folk-zvezde, filmske
dive, pisci bestselera, nacionalne vođe. U „sapunskim operama“ ne
pojavljuju se društveni autsajderi, ludaci, masovne ubice ili filozofi jer
je njihov zajednički imenitelj hronična dekintiranost. Zajednički
imenitelj pravih junaka „sapunskih opera“, prema tome, jeste lova.
Ali im ona ničemu ne koristi. Mogu, doduše, da kupe novu jahtu
kao što obični ljudi kupuju nove cipele, ali – u srcu i dalje tuga
pregolema, pustoš i jad, čemer neizmerni. Nigde ni prave ljubavi ni
večne sreće. Plus ubitačne društvene obaveze: prijemi kod arapskih
šeika, fitnes i lifting, krstarenje južnim morima, obilazak pariskih
salona. Smrt bi za junaka „sapunske opere“ predstavljala blagodet s
neba. Upravo zato oni – junaci „sapunske opere“ – i ne mogu da umru:
stradaju u saobraćajnim nesrećama, bivaju pogođeni hicima zlih
terorista, čim uđu u avion, bomba eksplodira, nema tog konja koji ih
nije tresnuo o ledinu, no, posle nekoliko nastavaka, koje su proveli
tobože mrtvi, evo ih ponovo kao da se ništa nije dogodilo. I nije.
Besmrtnost je tragična i kada nije predmet tragedije. „Sapunske opere“
inspirisale su one (američke) filmove u kojima se junaku stalno
ponavlja isti dan. Zanimljivo je da je to obično utorak. Nikada petak,
trinaesti. Junak živi u nadi da će jednom ipak osvanuti sreda. To ga
drži u životu. U međuvremenu, jede krofne.
 Isto je i u „sapunici“: njeni heroji, koji tobože drmaju svetom,
samo hoće da pronađu ono što je običnom čoveku jedino dostupno,
srodnu dušu, ženu (ili muškarca) svog života koja/koji će ih učiniti
srećnim kroz ritual zajedničkog pranja sudova. Otuda je u „sapunskim
operama“ sekvenca svadbe ključna. Ne da se tu može utrošiti najviše
šljokica i mrtvih morskih plodova, nego je venčanje oličenje principa
nade. Koji će, jasno, biti izneveren. Zato se, posle svadbe, u
„sapunskim operama“ izvesno vreme ne događa ništa.
Iz svega rečenog jasno je zašto „sapunska opera“ nije mogla da
omaši kao naša sudbina: svaki naš (životni) roman jedna je „sapunska
opera“. Jer, ovde se već dovoljno dugo ne događa ništa – mislim, u
dramaturškom smislu (nema razvoja radnje i karaktera). Ali, bar u
svadbama ne oskudevamo. Svadbe su jedino što nas izbavlja iz dosade
neuspeha večnog umiranja. Čitalac svakako primećuje izvrnutost
pozicija svadbe i ništavila od „sapunske opere“ do naših života. Radi
se o suštinskoj razlici, o „dijalektičkom skoku“ (ili šta li mu već dođe),
koji će jednom promeniti samu suštinu „sapunske opere“.
Nije ovde reč samo o „svadbi decenije“, koju je neko
okarakterisao kao mitski susret Kosovke Devojke i kosovskog junaka,
čiji je scenario bio direktno preuzet iz „sapunskih opera“ – jer, jedino
u „sapunskim operama“ može biti preživelih kosovskih junaka koji su
se, pride, i obogatili. Valja uočiti nešto znatno suštastvenije, to jest da
je, u trenutku svog događanja, „svadba decenije“ bila, kao i sve u
životu, imitacija umetnosti, možda najuspešnija u istoriji jer je njen
zaostatak za uzorom tako majušan da se može smatrati zanemarljivim.
Pošto je svadba, nedelju dana pre toga, bila i na televiziji. Udavala se
junakinja jednog romana Ljubiše Jocića. Za kralja, jakako. Srpskog.
Otuda ne čudi masovna „uključenost“ gledališta u zbivanja oko svadbe
ratnog komandanta i pevačice: za posmatrače je to bio samo jedan
nastavak serije ili mogućnost da u sopstvenom životu, sa distance,
ponove ono što su videli na televiziji. Šta su videli? „Sapunsku operu“.
Jer, pomenuti kralj, za koga se udala junakinja Ljubiše Jocića,
pripadao je dinastiji koja je ovde izgradila sve vredno pomena: muzej,
pozorište, botaničku baštu. Malo se i kockala, ajde-de! Osim toga, kralj
je bio politički zločest. To se uzima kao posledica njegovog nesrećnog
života: izgleda da ga mama nije baš volela, a zna se šta biva sa onima
koje ni rođena majka ne može da voli. Taj je junak „sapunske opere“
I hoće da se ženi po svaku cenu kako bi preokrenuo točak sudbine. Sve
je drugo već viđeno, pa ga valja zanemariti. Egzemplarnost ovog
primera nije – kako pojedini zlobnici tvrde – u naporu da se stvori
model srpske dinastičke sapunske opere (koji će se kasnije ponavljati
„u životu“), već u činjenici da je „svadba decenije“, proizašavši iz te
matrice, iz srpske „sapunske opere“, potvrdila naš trijumf nad
istorijom. Koja je, uostalom, kako znamo, jedno veliko ništa što
predugo traje. Taj je trijumf pad u iluziju novog početka, što svaku
„sapunsku operu“ čini onim što jeste. A to što jeste, njena je pupčana
vrpca sa praroditeljicom tragedije. Do sada su „sapunske opere“ –
kakve smo gledali na televiziji – bile oruđe globalnog melting pota jer
su trivijalno ovog sveta odevale u odoru tragičnog, dodajući na to malo
kiča. Vremena se menjaju: „sapunska opera“ naših života – koji su kič
– jeste dokaz da se, ako ima volje, i tragedija može mezetiti kao svaka
druga trivijalnost.
 37.
ISTORIJA OD KRPICA

(uvod u hroniku našeg odevanja)

Nedavno su na televiziji prikazani arhivski snimci o tom

epohalnom događaju, o rasprodaji šuškavaca na Beogradskom sajmu.
Olimpijske igre su, u odnosu na to, mala seoska priredba. Oko pola
miliona ljudi sjatilo se tog dana u betonsku džunglu na obali Save s
ludom nadom kako će ih nebesa podariti tolikom srećom da i oni
najzad postanu vlasnici šuškavca i upišu se tako među uspešne
civilizovane ljude. Narodna milicija bila je nemoćna da održi ikakav
red. Bilo je na hiljade izgaženih i ugruvanih, zabeleženi su mnogi
slučajevi prevremenih porođaja, srčani udari nisu ni brojani, a spisak
poginulih i danas se čuva kao najstroža tajna. I zbilo se to negde
početkom šezdesetih godina. Nisam učestvovao. Već sam imao
šuškavac. Od tada padam sve niže.
Suočavanje sa ovim prizorom, trideset godina kasnije, navelo me
je na ideju o prekoj potrebi što hitnijeg osnivanja jednog Nacionalnog
Muzeja Imaginarne Istorije, koji će biti varljivi, ali jedini dokaz našeg
postojanja. Sam muzej neće, suprotno onom Malroovom, biti
imaginaran: on će čitav stati u jedan kofer. To je, uostalom, jedini
način da se sačuvaju dokazi jednog vremena jer će sve ostalo, što ne
stane u kofer, iovako biti srušeno, spaljeno ili opljačkano: mostovi se,
u našoj istoriji, troše brže od čarapa, bolnice lakše propadaju od
maramica (više se upotrebljavaju). Kada jednog dana, uskoro, ne bude
više ničega, kada nas stane prekrivati lepljiva paučina zaborava, samo
otvorimo svoj kofer muzej i prošlost će nam biti vraćena u svom
negdašnjem sjaju.
Vratimo se zato, za početak, šuškavcu, toj karijatidi našeg kofera
izgubljenog vremena. Šta to beše? Šuškavac je bio kišni mantil, neka
vrsta kabanice, načinjen od obojene plastike (dominantni model:
plavo), a ime je dobio po osobini da šuška pri hodu. Uz mantil je išla i
kapa neodređenog oblika.
Komplet se prodavao u četvrtastoj vrećici, te je, otud, i pre
upotrebe, bio zgužvan kao ludakov primerak Politike. Sve beše
predviđeno za jednokratnu upotrebu: kada kiša stane baci se! Samo se
po sebi razume da šuškavac nije manufakturisan za gospodske potrebe:
džentlmeni uvek nose kišobran.
Beše, međutim, suđeno da taj jeftini industrijski proizvod,
namenjen svetskoj sirotinji, ovde postane prvorazredna civilizacijska
činjenica ili, drukčije rečeno, statusni simbol broj jedan epohe treće
petoljetke. Kvintesencija elegancije. Ko nije imao šuškavac, štitio se
od mraza ofucanim grombi kaputom (simbolom prethodne epohe
siromaštva), a šuškavac se nosio i u januaru, kada je, u ona vremena,
znalo itekako da zagudi – zima, zima, e pa šta je, ne boji se ko je laf!
Naravno, šuškavac nije štitio od hladnoće; naprotiv – bio je
idealan provodnik. A lako je goreo. Otuda je u Maloj Moskvi, prvom
kafiću na Balkanu, i onovremenom stecištu beogradskih žestokih
momaka, bilo zabranjeno pušenje jer su svi gosti, držeći do sebe, nosili
šuškavce. Moglo je, je li, doći do masovne tragedije. Individualne
tragedije su se, pak, svakodnevno događale po tramvajima i
trolejbusima: zna se za mnoge slučajeve samoubistva onih kojima je u
gužvi otkinuto dugme sa šuškavca. Onda su otvorene radnje za
reparaciju šuškavaca. Kupujem staro gvožđe, popravljam kišobrane,
krpim šuškavce! – nudile su svoje usluge ulične zanatlije. Sada je
svako bio siguran da će sačuvati svoj šuškavac kako bi ga ostavio sinu
u nasleđe – ako taj postigne odličan uspeh i primerno vladanje u školi.
Posle je naša fudbalska reprezentacija pobedila Engleze u grobnoj
tišini: nije bilo potrebe da se skandira „plavi, plavi!“ budući da se čitav
stadion JNA plavio kao prolećno nebo. I šuštalo je. Kako da se boriš
protiv toga? – pitao se Gordon Benks, čuveni engleski golman.
By the way, šuškavac je, u hronologiji naše statusne simbolike,
nasledio jedan drugi odevni predmet od plastike, tzv. najlon košulju.
Ona se takođe proizvodila u više boja, ali su naši ljudi preferirali belu.
Isto se prodavala u kompletu, no dodatak je ovog puta bio mali sunđer
kojim su se trljala zaprljana mesta na kragni i manžetnama. Ostatak
košulje se samo vetrio jer pranje nije bilo preporučljivo iz razloga
gužvanja. A košulja se nikako nije smela peglati: oni koji su to
pokušali, ostali su i bez košulje i bez pegle. Za razliku od šuškavca,
košulja nije bila dobar provodnik, te su svi nosioci Bele Najlon Košulje
Trećeg Dana bili veoma šlank, ko vejke na vetru. Nošenje najlon
košulje stvaralo je rane po telu ili, u najmanju ruku, velike crvene
svrbeće pečate. Svi smo bili kao Indijanci. Tako je i došlo do pokreta
nesvrstanih. Jedna delegacija građana poklonila je belu najlon košulju
caru Selasiju. Kažu da ju je čuvao sve do smrti. Nije čovek mogao da
veruje.
Bilo je poželjno da najlon košulja ima veliku kragnu. Razvoj
kragne je, inače, čitava jedna posebna istorija stila: na izmaku
šezdesetih kragne su već dopirale do pojasa. Košulja je obavezno
morala biti „u struk“ Prepravke odveć širokih košulja vršene su kako
u domaćoj radinosti, tako i u krojačkim salonima zadruge Radna žena.
Tamo su mogli da vam srede struk bez greške, ali za dugmad nisu
odgovarali: ona su, naime, obavezno otpadala od silne
prenapregnutosti. Priča se da je jedna devojka izgubila oko kada ju je
pogodio projektil – dugme sa košulje njenog dragog; dečko se, valjda,
previše uzbudio. Osim najlonki, bile su u modi i havajske košulje sa
raznim šarama i crtežima: palme, gole ženske i tako to. Svesni skojevci
nisu mogli da smisle nosioce havajskih košulja. Najlepšu havajsku
košulju imao je famozni Žika Strip: bila je napravljena od platna
jednog natrulog suncobrana. Košulja se nosila preko pantalona.
A pantalone su, za razliku od košulja, bile široke. Jedno vreme je
vladala moda somotskih pantalona. One su, otprilike, izgledale ovako:
pre svega, bile su plitke, jedva do polovine onoga što je izgubilo časno
ime leđa; duž butina su prianjale pasent uz nogu, a od kolena naniže
su se širile da bi, na kraju, nogavice dosegle sanjanih trideset
santimetara u prečniku. Hodanje u ovakvim pantalonama zahtevalo je
posebnu veštinu. Oni koji nisu bili vešti, padali su na nos više puta
dnevno, a o noćnim padanjima da i ne govorimo. Od velike pomoći su
zato bile cipele zvane krimke. One su vas činile stabilnim. Otkuda?
Otud što je krimka bila neka vrsta gojzerice šitine sa gumenim đonom,
no lice beše od nekakve tkanine – štofa, somota, šta li? – koja je upijala
vodu bez ograničenja mandata. Dodatna korist od toga bila je da su se
čarape prale same, bez potrebe da se u tu svrhu skidaju s nogu. Sve
dok Džeri Luis nije uveo modu belih čarapa.
Devojke su nosile baletanke, lake cipele bez pete. To je
uslovljavalo njihov patkasti hod, po kome su se pročule u celom svetu.
I suknje su bile nalik na baletsku pačku, šarene, sa žiponima. Žiponi
su vrckali sami od sebe. Nosila su se i odela. Obavezno na dva reda.
Teget. Kragna bele košulje prebacivala se preko revera sakoa. Odelo
je, ipak, bilo prevashodno stajaće: samo za sahrane, venčanja, proslavu
mature i igranke. Ako je od engleskog štofa, onda je obavezno bilo
„prevrnuto“, što se lako uočavalo jer se mali džep, onaj za maramicu,
nalazio na desnoj strani. Ostali štofovi pravili su se od koprive,
maslačka, hajdučke trave i drugog poznatog industrijskog bilja. Bili
su, kako se govorilo, „drveni“. Posle svakog nošenja odela sleduje
vađenje trnja. Nema elegancije bez bola.
I tako redom. Razgledanje našeg Muzeja Imaginarne Istorije
može potrajati večno. Iovako nećemo imati nekog prečeg posla. Jer
nas neće biti. Ali, vreme je da, za sada, zatvorimo svoj kofer. Činimo
to u trenutku kada smo u ovom vremeplovu došli do cveta u kosi (prvo
ga nosiš, onda pojedeš – jer, ti si hipi!) i jakne vijetnamke, koja je u
naš život stigla sa američkih vojnih otpada. Jesmo li već tada potpali
pod uticaj novog svetskog poretka. Ili je to bilo ono što Frojd naziva
kolektivno nesvesnim, koje je težnja ka smrti. Isplatilo se, međutim.
Ako već moramo da (izu)mremo, neka to bude kako jeste, u našoj
novoj narodnoj nošnji marke „versaće“. Niko neće poverovati da nas
više nema.
 38.
STRAVA NA OBALI MORA

(letovanje kao srpska bolest)

Mojoj generaciji ovo je već drugi rat u životu, ali postoji nešto
još strašnije u našem kolektivnom iskustvu – letovanje! Te dve stvari
su, zapravo, u neposrednoj vezi: letovanje sasvim nalikuje bežaniji,
izbeglištvu. Razumem zašto smo brisali pred fašističkim zlotvorima.
Nije mi, međutim, jasno zašto svakog leta napuštamo kuću o
sopstvenom trošku kako bismo se izlagali identičnim patnjama.
Psihoanaliza je nemoćna pred fenomenom letovanja i turizma.
Istoriji je poznato da su to izmislili Englezi. Razlog je loša klima
na britanskim ostrvima. Potomci kralja Ričarda umeli su da izvuku
korist iz ove nevolje: vekovima sunce nije moglo da zađe od engleskih
turista u kratkim pantalonama. Letovanje je tako postalo engleski
način života: ko nije letovao bar šest godina u Keniji, taj nije imao
šanse da postane lord. A ko u Engleskoj nije lord, prima socijalnu
pomoć.
Poznato je da Nemci i Srbi najviše vole da imitiraju Engleze.
Nemci, po običaju, sve pogrešno shvataju, pa ih obavezno na letovanju
iznenadi sneg pred Moskvom. Jedva da izdrže četiri godine. Sa Srbima
je stvar još gora: oni letuju da bi štetovali. Takvi smo vam mi Englezi.
Nas zanima samo čista forma. Mi smo pravi umetnici šupljine. Nećete
pronaći nekog našeg čoveka koji zna zašto odlazi na letovanje. Ali je
onaj ko ne odlazi na letovanje dostojan prezira. Taj mrzi samog sebe
sve dok ne namakne neku crkavicu da pod tuđim suncem zapati
opekotine trećeg stepena. Otuda letovanje nema veze sa standardom i
nacionalnim dohotkom. Najviše smo letovali u vreme kada smo bili
puka sirotinja vrlog novog sveta. Putovali smo i po dva dana
uskotračnom železnicom, popularnim „ćirom“, da bismo se dokopali
sindikalnog odmarališta na obali mora. Voz je obično kretao u gluvo
doba noći. Čim kompozicija izađe iz čukaričkog tunela, čitava
turističko-radna populacija navali na pohovane pileće batake, zimsku
salamu, paradajz jabučar i luk u glavicama.
Problem je bila voda. Mnoge porodice umalo ne izgubiše
hranitelja u Vinkovcima prilikom njegovog hrabrog juriša na česmu.
Voda se posle, do Splita, ubajati. Tamo natočimo novu. Budući da
putovanju na letovanje nije bilo kraja. Čekao se brod. To je trajalo
jedno dva dana, katkada i duže. Brod se inače zvao Partizanka. On nas
je vozio do udaljenih otoka. Preko plave grobnice. Na tom stenju usred
mora (tzv. otoci) nije bilo hotela, nije bilo dovoljno hrane ni za
meštane, nije – razume se – bilo ni vode. Jedino se u zmijama
otrovnicama nije oskudevalo. Pauke su tamo držali kao kućne
ljubimce i nazivali ih, ko zna zašto, crnim udovicama. Veoma utešno.
Što se klozeta tiče, njega je, što jest, jest, bilo u Opatiji. Tamo
sam se, 1951. godine, prvi put davio. Izvukao sam zbog toga teške
batine, jer, reče otac – ovde smo došli da uživamo, a kupaćemo se u
subotu. Valjda zato nikad nisam naučio da plivam i tu činjenicu držim
jednim od retkih uspeha u životu: da je trebalo da plivam, bio bih
valjda riba. Kada su ribe u pitanju, Srbi znaju da to ide uz teško crno
vino, ono gusto koje u maramici možeš da nosiš. Slučajevi trovanja
(vinom) bili su isto tako česti kao i slučajevi davljenja (u moru). Ali
nismo odustajali. Bili smo na letovanju. Obično bi vođa porodične
ekspedicije pronašao nekog barba Martina, starinu koja pamti cara
Franju, koji, po sopstvenom priznanju, od škrtog vinograda dobija
jedva deset litara čistog domaćeg na godinu, no nama će, jer smo
braća, prodati svih dvanaest.
Odlazak kod fotografa smatrao se obaveznim. Fotografov
pomoćnik je, takođe obavezno, bio lokalni magarac. Slikao sam se sa
sirotom mazgom toliko puta kao da mi je rođena sestra. Kod turista i
magaraca nikad se ne zna ko je kome rod. Kupovali smo i suvenire.
Obično školjke iz kojih se, kada ih prisloniš na uvo, čuje šum mora.
Lovorov list je takođe bio na ceni. Lavanda isto tako. Ni do danas
nisam ustanovio čemu ovo potonje služi. Deca su najviše volela da im
se kupi sombrero. Sa tim šeširom ima da se puvaju po kraju sve do
novembra. Ali, sombrero obično odleti čim se, pri povratku sa
letovanja, nagneš kroz prozor voza. Tu tragediju ovo skromno pero ne
može opisati.
Čovek koji drži to pero nije, isto tako, sposoban da objasni zašto
je, nešto kasnije, kada smo malo poodrasli, bilo u modi da se na
letovanju doživi kratka ljubavna romansa sa nekom švapskom
neznankom. Mada se to samo tako zvalo. Reč je zapravo bila o dranju
kolena prilikom onih smešnih pokreta u nepodesnom prirodnom
okolišu, na stenju i borovim iglicama. Obično se radilo o preispoljnim
gaborima. Na stranu to što jadnice nisu ni znale kako smo ih imali na
brzaka. Priče o ludim noćima na Lokrumu bile su, uglavnom, rad
mašte na očuvanju ponosa.
Ponos je, iz godine u godinu, rastao kao kvasac. Nije mu moglo
nauditi ni letovanje na crnogorskom primorju gde kada u kafani
naručiš ljutu papričicu, kelner uzvrati kako, da jebe oca, potomak
serdara Vukote neće ići po zelje: „Idi pa beri sam; slobodno uzmi više
da imaš za po kući, ja častim!“ Već negde krajem šezdesetih godina
ponosni pripadnici naroda koji je bio lider nesvrstavanja samoupravno
odlučiše da je tek letovanje u inostranstvu prava stvar. Dok sam
redovno odlazio na filmski festival u Kan, onaj Depardje nije mogao
da me smisli: njemu traže autogram pojedinačno, a meni kolektivno.
Jadnik nije mogao znati kako se radilo o turistima iz Niša.
Nema te svetske zabiti do koje nismo dospeli da poboljšamo
tamošnju turističku privredu. Sedam dana letovanja, osam dana puta.
Preseda se dva puta dnevno. Jedan pad aviona uračunat je u paket-
aranžman. Drugi pad se plaća posebno. Sve se plaća posebno, pa i
batine na carini. Nama to ne znači ništa. Ako je u neku zemlju
zabranjeno unositi kajmak, mi namerno uprtimo kačicu onog
kraljevačkog da nam se nađe u borbi protiv nenarodnog režima. Sve
ćemo učiniti da nam letovanje ostane u trajnom sećanju. Najbolje ipak
pamtimo mamurluk budući da se napijemo još na beogradskom
aerodromu. Posada letilice strpljivo čeka dok ne završimo taj posao.
Samo zbog nas je izmišljeno da su, leti, cene pića u djutifri-šopovima
više negoli u običnim prodavnicama kolonijalne robe. Jer mi ne pitamo
šta košta. Mi smo na letovanju. Obično ne košta ništa da nas puste da
sa trambuline skočimo u prazan bazen. Tu ih načisto zeznemo. Sve što
su zaradili, moraju da ulože u popravku rupe. Otuda iskusniji hotelijeri
hoće da donesu bazen u sobu na trošak kuće.
Naši telefonski računi izdržavaju poštanske kompanije u
siromašnim zemljama. Svima moramo da javimo kako se sjajno
provodimo. Slušaj – deremo se u slušalicu aparata – hrana je ovde
izvrsna: ima pohovanih mrava, gliste služe i lešo i na žaru. Ne, giros
nemaju. To je, bre, iz Grčke! Pa naravno da nismo u Grčkoj, to je za
seljake, javljam ti se iz Polinezije, preko satelita! Ženske su strašne!
Male, a krivonoge; sise ništa. Ma svaka ’oće za lovu, nije to kao kod
nas, zapad je ovo, bato! Kada se vraćamo? Čim Miku izvadimo iz
zatvora, za jedno dve-tri godine. Uvaćen da duva, jeste! Može da
zaglavi konopac, strašan je, kajla!
Nego, gde ćete ove godine na letovanje? Nemojte mi reći kako je
kod kuće najlepše. To se odnosi na rat. Ali, osim rata, letovanje je
drugi način da izvršite svoju patriotsku dužnost. Zar da vas sankcije
spreče?! Ne budite mlakonja, ne odajte se malodušnosti. Budite
nacionalmazohista. Letovanje je pravi izazov za vas. Rat je nešto što
valja definitivno prepustiti slabićima. Onima koji nisu dorasli izazovu
letovanja.
 39.
NEKAD I SAD

(ili kako smo se obogatili)

Beograd je danas pun ko brod! Svega u njemu ima. Zapravo,

nema šta nema! Ima droge, ukradenih automobila, oružja, zlata, novca,
političkih stranaka, piva, vina, rakije; najviše ima fukare. Nekada nije
bilo tako. Mnogo toga je, u prošlosti, nedostajalo Beogradu. Kada
bolje razmislim, čini mi se kao da ničega nije ni bilo – osim
prvomajskih parada.
Nije bilo, recimo, ubistava. Ubistvo je za siromašni Beograd
predstavljalo pravu senzaciju. O Gutiću i Lisovcu, koji su ubili
taksistu, novine su pisale danima. Ubica advokata Sotirovskog postao
je slavna ličnost, junak herc-romana.
Sećam se kako je, negde početkom pedesetih godina, na Južnom
bulevaru, jedan ljubomorni pripadnik Službe ubio svoju ženu, a potom
i sebe. Ceo Beograd se sjatio na mesto zločina. Uviđaj nikako da počne
od tolike gužve. Neki komšija pokojnika, slagavši da mu je mleko na
šporetu, probio se kroz policijsku blokadu i, prislonivši oko na otvor
ključaonice, ugledao strašan prizor: ona leži na krevetu, prilično
razgolićena, a on sedi za stolom, kao da je živ, samo mu glava malo
klonula. Po verziji tog očevica, koja se širila okupljenom svetinom,
tragični događaj se zbio ovako: on došao ranije sa dežurstva, umoran,
čitave noći ganjao bandu, a nje nema u bračnom gnezdu, odšvrljala ko
zna gde; posle dođe i ona, preračunala se oko satnice, izbije prepirka
uz fatalnu upotrebu službenog pištolja. Delovalo je ubedljivo – jer, zna
čovek, komšija je – ali nije bilo logično: otkuda ubijena na krevetu,
onako golišava. Kada su istražni organi konačno ušli u stan, otkrili su
i treći leš, telo švalera, inače ubičinog pretpostavljenog, kapetana
Službe. Ispostavilo se da taj nije bio naoružan. Išao čovek u štetu, pa,
ko veli, što da se opterećuje gvožđem. Bilo kako bilo, slučaj je time
rešen, a u ispražnjen stan na Južnom bulevaru uselila se desetočlana
porodica lokalnog prodavca novina.
Mnogo godina kasnije, osamdesetih, stanovao sam u malom,
iznajmljenom stanu na Konjarniku, tik uz Istočnu kapiju Beograda, to
svetsko čudo arhitekture. Jedne noći su tu, ispod mog prozora, ubili
Ranka Rubežića, tvrdog momka. Nisam se probudio. Niko nije pohrlio
na mesto zločina. Osim policije. Ona je bila prisutna u celosti. Valjda
su im delili polutke. Novine su o tome pisale, ali bez negdašnjeg
entuzijazma. Beograd se polako menjao. O0 tome (kako se menjao)
čitam u jednoj knjizi. Tamo, uz ostalo, piše da je jedan od brojnih
atentata na Gorana Vukovića, ubicu Ljube Zemunca, pokušan
podmetanjem dinamita pod njegova kola. Neposredno pre eksplozije,
Vuković je napustio kafić u kome sam, tih godina, često sa celim
dragačevskim orkestrom, bio svakodnevni gost. Nisam se posebno
štrecnuo. Kao što nisam znao da Vuković, viđena faca sa svetskih
poternica, zalazi u isti kafić gde i ja. Teorijski sam bio mrtav više puta.
One noći kada je Goran konačno ubijen, moja žena je išla u Studio B,
gde je bila gost u nekoj emisiji; parkirala je automobil preko puta
Manježa, te videvši neku gužvu na uglu, presekla kroz park, bacila
pogled da vidi ko sedi u Stupici i, stigavši bezbedno u pomenutu
emisiju, tamo postala „utisak nedelje“ svojom pričom o neuništivosti
beogradskog duha. O tome šta se – u isto vreme na istom mestu, preko
puta Manježa – dogodilo Vukoviću, saznala je sutradan, iz novina.
„Mogla sam, bre, da poginem zbog glupe televizije“, rekla je i vratila
se kućnim poslovima. Te sreće nije bio jedan od onih koji su je izabrali
za „utisak nedelje“ – neki Zoran Tiodorović Kundak: ubijen je
nekoliko godina kasnije.
Čega još nije bilo?
Pa, mislim da nije bilo onih stvari koje muškarci stavljaju na sebe
posle brijanja. Silom prilika, tada se poštovalo pravilo Vaneta
Ivanovića, brodovlasnika, atletskog šampiona i najelegantnijeg
Jugoslovena svih vremena, da čovek koji prevali četrdesetu, a miriše,
mora biti ili pokondirena seljačina ili muška faćkalica. Bio je, doduše,
dozvoljen čist alkohol. Neki su ga upotrebljavali spolja, direktnim
nanošenjem na kožu, dok su drugi preferirali upotrebu iznutra, oralno.
Ono malo vodica za posle brijanja spravljalo se po privatnim
radionicama, obično šupama, i mirisalo je na smrdež. Dolazilo je i
nešto ružinog ulja iz Bugarske.
Revoluciju je izazvala pojava domaćeg losiona „brion“. Njegovo
ime izvedeno je iz glagola „brijati se“, ali su naši ljudi više voleli da
misle kako stvar izvire na Brionima i da drug Tito, koji je tamo često
boravio, ima u kupatilu posebnu slavinu samo za to. Losion je inače
pakovan u flašice nalik onima u kojima se obično prodaje otrov za
pacove. Ne zna se zašto, no prvi losion iz sveta koji je ovde stekao
masovnu popularnost beše „old spajs“, koji se krčmio u posebno
ukusnoj keramičkoj ambalaži sa crtežom broda nalik na Galeb. Znanje
stranih jezika, po kome su Srbi čuveni na planeti („govori srpski da te
ceo svet razume“), dovelo je do prigodne pesmice „old spajs, smrt za
p...“ Smrtonosan je, međutim, bio tek „pino silvestre“ sa mirisom
borovih iglica: ko se jednom navukao, taj je i danas narkoman.
Smrdelo je kilometrima unaokolo, pa su otmeniji restorani, suočeni sa
masovnim trovanjem gostiju, isticali upozorenje: „Narodnim
neprijateljima, opoziciji svih boja i korisnicima ’pina’ ulaz najstrože
zabranjen!“
Posle se i to promenilo. Danas čovek koji drži do sebe češće
menja vodicu za brijanje od čarapa. A i kada promeni čarape, ista stvar.
Mora da menja i vodu. Ne ide svaki losion na žutu kravatu. Svaki
dezen gaća traži svoj miris. Ubica i ubijeni teško da će vonjati isto.
Život nam je smrdljiv, ali smo bar raznovrsno mirišljavi. Nedavno me
je jedan arbitar elegancije zamolio da mu, preko svojih veza u mafiji,
nabavim losion za brijanje sa potpisom Pako Rabana. Kada sam mu
doneo bočicu, koju sam dobavio po cenu mnogih ljudskih žrtava, bio
je bolno razočaran: jer, ne beše to losion koji on preferira; taj je bio na
bazi eukaliptusa, a gospodin je navikao na onaj sa kokosovim cvetom
u tragovima. Čovek inače nosi bradu. Godinama.
Nije bilo ni viskija. Osim u nazivu jednog popularnog engleskog
filma. Viski se, u količinama, jedino točio na prijemima kod
američkog ambasadora Džordža Kenana, koje je ovaj priređivao u
povodu čuvenih izložbi američkog slikarstva (Polok, Vorhol i
kompanija). Oni su znali kako je lepše sa kulturom. Zvanice su
zakerale da se viski oseća na stenice. Ambasador nije imao pojma šta
su to stenice. On je živeo u iluziji da se viski spravlja od žitarica. Neki
stručnjaci su ga, isto tako, ubeđivali da osim njegovog, običnog
viskija, postoji i čuveni francuski viski „kurvoazije“. „Mislite valjda
konjak?“, rekao bi Kenan. „Ma ne, konjak je iz fabrike Zvečevo. On je
zbilja dobar protiv stenica. Ali, što da se lažemo, naša šljivovica je
bolja od svakog viskija.“ „Od čega je pravite?“, pitao bi siroti Džordž.
„Samo joj ime kaže – od šećera. Doduše, može i od šljiva, ali ko će da
se saginje i sakuplja ih po avliji. Nismo se zato borili. Mi smo za
otmeni socijalizam sa ljudskim likom.“
Otuda su u Beogradu, pre viskija, bili neobično popularni likeri,
garantovano veštačka pića obojena raznim industrijskim farbama.
Osnovno svojstvo ovakvih likera bila je njihova lepljivost ( „super-
liker“), pa su imali široku primenu u domaćinstvu. Stomačne tegobe
lečile su se pelinkovcem. Svaka je kuća proizvodila „veliki mrnjau“
(grand marnie), višnjevaču: marelice se proguraju kroz grlić velike
boce, na to se doda šećer i rakija, sve stoji na suncu petnaest dana i
spremno je za prve slave. Leti se trošio i „musolini“, koktel od crnog
vina i soka od maline, ili „miš-maš“, mešavina kabeze i, opet, crnog
vina.
Kabeze danas nema. Nestao je i klaker. Jedino se špricer održao.
Postoje dve vrste špricera. Onaj poslastičarski, koji se spravlja od
limunade i boze, i onaj pravi, kafanski, sačinjen od belog vina i sode,
odnosno kisele vode. Ako je u velikoj čaši, lapo-lapo, onda je oso
lepeš. To je najefikasniji način da se upropasti soda ili mineralna voda.
Budući da je vino koje se koristi za špricere, po definiciji, iovako
grozno. Jedan beogradski kafanski klupoder umalo nije u Francuskoj
dopao teške robije kada je uhvaćen da stavlja „perije“ u vino. Prošao
je samo sa nekoliko godina ludnice.
Viski nas je, prema tome, spasao svih alkoholnih iskušenja.
Svako danas zna šta je viski. Viski je, po beogradskoj definiciji,
najbolje piće na svetu (posle šljive) jer se pije na sanduke, a kupuje na
flaše. Kako nam to uspeva, ne znam! Najveća zasluga viskija jeste u
tome što je razbio vekovni srpski strah od vode u čvrstom agregatnom
stanju. Led i promaja su bili najveće karakondžule naše tradicije. I
danas se događa da vam, čak i u najotmenijim restoranima, kada
poručite novu flašu „džonija“, kažu, oh, izvinite, nestalo nam je leda!
Ma, dobro, uzvraćaju adekvatno otmeni gosti, daj suv, al’ bar zatvori
prozor, ubi nas promaja!
Ovde je promaja jedino stalna!
 40.
SMRT NA ASFALTU

(kako utucati vreme do otvaranja skupštinskog restorana)

Razlika između nekadašnjih i sadašnjih „samuraja beogradskog

asfalta“ najbolje se shvata poređenjem načina njihovog umiranja. Iz
izmene „konteksta smrti“.
Po tom pitanju veoma je instruktivan slučaj tapkaroša Šimpanza
iz ranih pedesetih godina. Kako to piše harizmatični Žika Strip (alijas
Žak Sebastijan), ovaj preprodavac bioskopskih ulaznica bio je pravi
manijak odšrafljivanja: Šimpanzo je redovno u sumrak obilazio
beogradske kafane i odvrtao poklopce slanika, a znao je da u toku
jedne jedine noći odšrafi po stotinu sijalica, što po toaletima, što u
kućnim ulazima, pa, bogme, i sa uličnih bandera. Kasnije se
specijalizovao za odšrafljivanje točkova automobila. Nekim slučajem
je izbegao smrt kada je, valjda greškom, skinuo točak sa kolica jednog
oštrača noževa na Kalenića gumno pijaci. Pogibelj ga je ipak brzo
stigla. Dogodilo se to u Parizu. Na jednoj od tamošnjih železničkih
stanica Šimpanzo je odšrafio točak sa lokomotive, stavio to gvožđe na
karetu i krenuo kući, ali ga, s leđa, stiže metak nervoznog žandarma.
Sličnih primera iz prošlosti ima sijaset, i oni se međusobno
nimalo ne razlikuju po svojoj auri blesavosti. Kada je smrt u pitanju,
kao da nije bilo nikakve razlike između prestupničke siće, valjatora
štofova, džeparoša i tapkaroša, i onih „legendi“ beogradskog i
svetskog podzemlja, koje su po pravilu završavale podjednako glupo,
apsurdno, kao u nekom dadaističkom teatru. Miloš Milošević ubijen je
u kupatilu dok je isprobavao kolekciju šampona za kosu ćelavog
glumca Mikija Runija. Leš Stevana Markovića pronađen je na
pariskom đubrištu. Veliki evropski gangster Ljubomir Magaš, zvani
Ljuba Zemunac, stradao je izlazeći iz nemačkog suda, u prisustvu
čitavog buljuka policajaca. Uroš Milićević, izubijan i upucan,
ostavljen je da umre u stanu zazidanih prozora i bez ventilacije, onog
jedinog leta u istoriji kada su u Briselu vrućine bile nesnosne.
Ali, smrt je – ovako ili onako – samo deo života, njegova konačna
potvrda. Nije se ni moglo umirati drugačije kada se i živelo sasvim
blesavo, krajnje iščašeno. Bilo je to u duhu vremena. Odrasli u sivilu
realnog socijalizma, beogradski mangaši „sa ivice“ iz pedesetih-
šezdesetih godina proveli su čitavu mladost u razmišljanju kako će
zapanjiti ravnodušni svet, proslavivši se kakvim suludim poduhvatom,
i doći ponovo u Beograd da se time puvaju pred nekim novim
klincima.
Katkad su znali da smisle nešto zbilja zgodno. Tako je, na primer,
bokser Todosić uspeo da pobegne u inostranstvo kao „pobednik“ jedne
od etapa biciklističke trke Kroz Jugoslaviju. Trka je te godine jedne od
ranih pedesetih, vožena i kroz obe zone Slobodne teritorije Trsta, sa
ciljem u tom gradu, i Todosić je sa biciklom i propisanom opremom
proveo noć u slovenačkom grmlju, pridružio se sutradan neopaženo
karavanu, prošao prvi kroz cilj i – nastavio dalje. Neki njegov pajtos
iz istog društva – koje je uglavnom okapavalo kod Ruskog cara –
dosetio se kako da, u Berlinu, reši svoj stambeni problem: uselio se u
tenk spomenik blizu Brandemburške kapije, sproveo struju i vodu i
kao predstavnik sile pobednice iz rata (koja ga je, nekim slučajem, baš
tražila posredstvom Interpola), zatražio učešće u vojnoj upravi grada.
Bora Novaković, i taj poznati bokser, izmislio je metod kako danju na
miru spavati u Luksemburškom parku: kupiš Mond – zato jer taj list
nema slike – rasklopiš ga i ivice selotejpom zalepiš za prste.
Svega su se mogli dosetiti. Jedina nevolja sastojala se u tome što
je to (čega su se dosetili) uglavnom bilo besmisleno. Trebalo je da se
pojavi neko kao Bruno Sulak koji će to znati da „osmisli“. Obično se
misli da se taj francuski državni neprijatelj broj jedan, imitator slavnog
gangstera Spaljerija, okružio Jugoslovenima jer je i sam bio „pesnička
duša“. Sulak jeste pisao pesme – i to dobre – ali je po stvarnoj vokaciji
bio genijalni bandit koji je pravilno anticipirao da samo takvi „ludaci“
poput Jugosa mogu, bez mnogo prethodnog razmišljanja, izvesti
njegove neverovatne pljačkaške planove. I mogli su. Sada su mrtvi.
 Nemoguće je proveriti, ali postoji verovatnost da su, u
poslednjem času, oni svoju besmislenu smrt primali mirno, gotovo sa
olakšanjem što umiru baš onako kako su živeli, besmisleno, ali –
„samo da se priča“. Deluje paradoksalno, i obaška cinično, ali je
njihova smrt dolazila sasvim „prirodno“. Tako je i primana. Uprkos
razumnoj pretpostavci da šeprtljasta smrt može uništiti čitav imidž tih
iščašenih egzistencija, događalo se suprotno – ona je bila neophodna
završna tačka. Otuda su nekadašnji „samuraji beogradskog asfalta“
bivali još slavniji posle smrti, pretvarajući se gotovo u mitske ličnosti.
O njima su se pisale knjige, bilo je i poetskih pokušaja opisivanja
njihovih „podviga“, a broj apokrifa što su obletali beogradskim
sokacima i bircuzima rastao je iz godine u godinu, stvarajući neku
vrstu nove usmene (para) literature bez koje je potpuno razumevanje
čitave jedne epohe praktično nemoguće.

Današnji „anđeli garava lica“ potpuno su drugačiji, pa i drugačije

umiru. Dok je nekad bila potvrda života, ulaznica za partenon
potkulturne singidunumske mitologije, smrt je danas tek „prva vest“ o
nekom ko je, živeći opasno, postao mlad i lep leš. Hoće se reći da je
danas smrt jedini način da čovek ovde uopšte postane poznat. Jer,
kakav je – pre nego što su ga upucali u Hajatu – bio javni imidž
Aleksandra Kneževića Kneleta? Praktično nikakav. Za njega se znalo
samo u „profesionalnim“ krugovima. Samo dve godine pre nego što
će poginuti, bio je to običan dečak, možda čak pomalo stidljiv, odličan
učenik, koji mora da je sa čuđenjem slušao priče prijatelja svog oca
legendarnog Buce Al Kaponea – kako su drpisali farmerke iz američke
ambasade. Matić Beli je bio trgovac starim gvožđem, što je za Stiva
(alijas Novicu Živkovića), prvog Sulakovog asistenta, bilo svakako
zanimanje dostojno prezira.
Ostali imaju još niži rejting. Kada ih nađu licem prema zemlji,
novinari crnih hronika imaju muke da iščeprkaju nešto za svoje
rubrike. Nikakav dosije, nikakva „slava“. Obično se ispostavi da je reč
o detetu iz bolje kuće. Obavezni deo biografije jeste bavljenje
istočnjačkim borilačkim veštinama (koje se, uprkos spoljnoj sličnosti,
potpuno razlikuju od boksa), ali uglavnom bez ikakvih značajnih
takmičarskih rezultata. Dok su nekadašnji mangaši napuštali školu
prvom zgodnom prilikom ili je, ređe, završavali u stilu, ovi sadašnji
zastaju na pola puta, na drugoj godini prava ili menandžmenta.
Gotovo svaki je adoptirao psa lutalicu. Nekadašnje asfaltske
egzibicioniste koji su stavljali glavu u torbu za dobar štos, zamenile su
introvertne osobe na ivici osobenog autizma. Zid, iza ništa. Ali, imali
su gomile novca – što ranije nikako nije bio slučaj. Bili su, što se kaže,
„biznismeni“, vlasnici kafića ili dileri nafte. Uglavnom nisu odlazili u
inostranstvo da se tamo „proslave“: nema pljački Kartijea u Kanu,
nema pomena o učešću u „ružičastom baletu“ na imanju porodice
Delon. Oni ostaju ovde. Rat im je omogućio da „nađu sebe“. Kao što
njih obavezno pronađe metak. Nikada se ne sazna ko ih je skenjao. Jer,
metak dolazi iz mraka, kada mu se ne nadaš. Ako je samo jedan metak
u pitanju. Često se radi o rafalu. Ubica je profesionalac. A smrt je
anonimka kao i život.
Zato se o novim „onostranim herojima“ posle njihove smrti ne
ispredaju nikakve priče. Jedna „literarna“ epoha je definitivno
završena. Taj kraj je nagovestio Đorđe Božović Giška, poslednji od
„stare garde“: mada se i o njemu može napisati knjiga, život koji je
proživeo beše više nalik preslikavanju nekog od slavnih
avanturističkih stripova, za čije je junake tipično da dolaze niotkud i
da iznova kada im istekne „vreme“, nestaju u tami. Nova epoha je,
otud, bez ostatka „likovna“. Ona je „znak“. Moderna smrt na asfaltu,
koja vreba – i ukeba – današnjeg anđela garava lika, uspostavila je
običaj da čitulja bude jedini trag nečijeg života.
Novinske stranice – uglavnom u Politici – liče tada na pravi
„pano smrti“ Čitulje bilbordskih veličina, preko cele strane nastavljaju
se „instalacijama“ multiplikovanih poslednjih pozdrava sa stotinak
puta ponovljenom istom „sličicom“, i u tome ima nekog jezivog
konceptualizma. Displej ništavila. Potpisi su anonimni – sve dok reč
(potpis) ne postane nova slika (čitulja). Vreme mita je prošlo. A šta je
ovo? Na to će pitanje tek vreme odgovoriti. U traganju za tim
odgovorom neće učestvovati nikakav novi Žika Strip – čije je pravo
ime, uzgred rečeno, bilo Živojin Todorović. Nema šta da se zapiše.
Već zamišljam kako budući arheolozi vremena tragaju za
penzionisanim službenicima oglasnog odeljenja Politike kao jedinim
pouzdanim svedocima nove istorije „umetnosti smrti“. Oni čuvaju
tragove iz kojih će izrasti imaginarni Muzej Velike čitulje.
 41.
ZAKONODAVNA DELATNOST

(kako utucati vreme do otvaranja skupštinskog restorana)

Budući da naše skupštine (savezna i republička) retko zasedaju,

sasvim je na mestu predlog da se ispita oportunost direktnih
televizijskih prenosa parlamentarnih debata: jer kako da prenosiš ono
čega nema?! Doduše, mogla bi se razmotriti mogućnost da, u
nedostatku domaćih zasedanja, prenosimo sednice nekog drugog
parlamenta – recimo engleskog – ali sumnjam da bi to naišlo na veće
interesovanje gledališta. Jednom sam, iz eksperimentalnih razloga,
presedeo čitav dan na galeriji oblasnog parlamenta u Torontu, Ontario,
i to me umalo nije stalo nasilne smrti od dosade: niko da pljune
predsedavajućeg, ništa o kafanskim pevačicama, a bife skup.
Naravno, javnost razume kako naše duge parlamentarne pauze
imaju objektivnu pozadinu: neki poslanici završavaju romane, drugi se
školuju u inostranstvu, treći trguju starim gvožđem i trulim jabukama,
dok se najveći broj narodnih predstavnika zanima igrom mandatima
na internoj berzi. Bife, razume se, i dalje radi; cene popularne. Otuda
ovaj trenutak treba iskoristiti da se razjasne neke, inače
rasprostranjene, zablude o suštini i smislu parlamenta. Naš prosečan
čovek misli da je skupština vrsta pozorišta, repertoarski orijentisana na
nacionalne komedije sa psovanjem i pogađanjem padeža.
Ima i toga. No, skupština je – kažu enciklopedije – organ
zakonodavne vlasti, što se, u našim okolnostima, može shvatiti i
bukvalno, to jest, da je vlast zakon. Ostalo su samo papiri. Ni to nije
beznačajno; prazan papir – gotova glavobolja. Možda je parlament
tako dugo na raspustu iz razloga što je, trenutno, broj zakona/papira
iscrpljen pa predsedavajući prosto ne zna o čemu da zakaže raspravu,
osim o podgrejanom predlogu za ujedinjenje opozicije. Ali, mada
zakonomeran, ovaj je predlog više posao za neko prirodnjačko društvo
ili tema za raspravu na samostalnom sindikatu dodola i narikača. Kako,
dakle, ne bi došlo do nepopularne mere ukidanja direktnih prenosa,
čime bi ponuda televizijske zabave bila znatno osiromašena, svaki je
građanin dužan da, u okviru svojih mogućnosti, formuliše neki
zakonski predlog i dostavi ga stručnim skupštinskim službama.
Ekspertska ekipa ovog lista i bord direktora škole za ponavljače već su
izradili jednu listu mogućih zakona kojima bi se naše skupštine mogle
pozabaviti u ovoj mrtvoj zakonodavnoj sezoni. Svi amandmani se i
dalje primaju, najbolje u pismenoj formi, a može i usmeno – bez
spominjanja majke i državnih simbola. Evo naših zakona:
Zakon o zabrani držanja klozeta čučavca. Ko se uhvati da čuči,
oduzeće mu se licenca i pantalone. Podzakonski akti regulisaće
položaj tzv. engleskog klozeta kao državne institucije od posebnog
značaja. Predviđa se, u budućnosti, i mogućnost privatizacije klozeta.
Poznavanje klozeta sa praktičnim vežbanjem pravilnog vršenja nužde
uvodi se kao predmet osnovnog obrazovanja.

Zakon o zabrani nošenja oružja u providnim i pocepanim najlon

kesama. Istim zakonom sankcionisaće se, kao posebna krivična dela,
transportovanje vatrenog oružja u: a) ostalim najlon kesama, b)
pletenim zembiljima, c) prljavim čarapama, d) Večernjim novostima.

Zakon o minimalnom dentističkom standardu sefa države.

Član jedan: „Šef države, osim dokaza da je rođen, mora imati
najmanje 24 zuba.“ Uputstvo o pravnom postupku: zubi se nalaze u
glavi, i raspoređeni su u nizu od sredine usta levo i desno, kako u
gornjoj tako i u donjoj vilici; radi uvida u stanje zuba, šef države mora
obrijati brkove.
 Zakon o delimičnoj suspenziji glasa „a“ na početku rečenice.
Primeri: „A?“; „Akneš nosom…“; „Ajde, boga ti!“; „Au, jebote!“;
„Ama, znam...“ i slično.

Zakon o maksimalnoj brzini železnice. Iz obrazloženja

predlagača: „Ako bi se – što je, u modernim uslovima, ostvarljivo –
brzina vozova na otvorenoj pruzi ograničila na 60 km/h, putnici bi
imali pravi ugođaj u posmatranju prirodnih lepota i istorijskih
spomenika naše zemlje, a izlasci (iz voza) ne bi morali da se obavljaju
isključivo u stanicama, što bi znatno povećalo produktivnost rada...“

Zakon o popisu imovine političara. Svako ko je izabran na neku

javnu funkciju, mora pružiti dokaze o svojoj pokretnoj i nepokretnoj
imovini; nakon toga, upućuje se na izdržavanje kazne.

Zakon protiv javnog stresa ili Zakon o zabrani objavljivanja

fotografija novinara. Smatraće se posebno teškim atakom na narodno
zdravlje objavljivanje: 1) fotografija novinara iz mladosti, 2)
fotografija novinara sa prstom na bradi ili čelu, 3) fotografija novinara
sa pisaćom mašinom, 4) fotografija golih novinara, 5) fotografija
novinara iz dosijea saradnika policije, 6) svih ostalih fotografija.

Zakon o Kondinoj ulici. Ko ne zna gde je Kondina ulica, ne može

u Beogradu biti: a) predsednik opštine, b) radnik gradske čistoće.

Zakon o pljuvanju. Zabranjuje se svako pljuvanje udalj na

buvljim pijacama (umesto toga, dozvoljeno je pokazati prstom šta
hoćeš da kupiš) i u skupštinskim prostorijama. Obično pljuvanje (ka
dole, na pločnik) biće, u prelaznoj fazi, dopušteno samo iz
zdravstvenih razloga. Ako neko hoće da pljune iz automobila, mora
prethodno zatvoriti prozor i vezati pojas.

Zakon o gledanju televizijskog „Dnevnika“. Gledanje

televizijskog Dnevnika u principu je dopušteno (jer, mi smo lud
narod), ali se može praktikovati isključivo na sopstvenu odgovornost,
te se po tom osnovu ne mogu ostvarivati nikakva prava u oblasti
socijalnog, zdravstvenog ili invalidskog osiguranja.

Zakon o transferu (važi za fudbalske klubove i političke stranke).

Ovaj zakon, između ostalog, reguliše i pravo na obeštećenje, s tim da
prilikom transfera fudbalera obeštećenje dobija klub iz koga igrač
odlazi, dok se, u slučaju političkih stranaka, obeštećenje isplaćuje
partiji u koju političar dolazi.

Zakon o zaštiti Velikih Umetnika. Rasprava o ovom zakonu

odlaže se do daljeg zbog trenutne nestašice voska (?).

Zakon o incestu. Incest je kažnjiv – osim na FEST-u.

Zakon o zaštiti imena i dela Duška Radovića. Svako ko,

neovlašćeno, bez petog primerka uplatnice Autorskoj agenciji (ili
posebnom fondu), citira D. R. – kazniće se popravnim radom u
zatvorskoj biblioteci; isto tako, svaka namera citiranja mora biti
unapred prijavljena Saveznoj upravi za zaštitu imena i dela D. R. uz
obrazloženje konteksta u kome će to (citiranje) biti učinjeno. Posebno
će se kazniti onaj ko, prilikom citiranja D. Radovića, to najavi na
sledeći način: kako je to lepo rekao čika Duško...

Zakon o Draži Mihajloviću. Donošenjem ovog zakona zabranjuje

se dalje hvatanje Draže Mihajlovića.

Zakon o svim zakonima. Jedini član: zakoni su ukinuti!

 42.
SVETLA TRADICIJA

(o mraku)

Mrak je naša svetla tradicija!

U Kovačevićevoj drami Sveti Georgije ubiva aždahu – najboljem
delu tog izuzetnog pisca – jedan starac, deda Aleksa, i jedan dečak,
zvani Mane Siroče, vode malu raspravu o mraku, koja nikako nije bez
filosofske dubine. Vane kaže: „Mi živimo u velikom mraku“ Deda
uzvraća da smo na to, prosto, navikli: „Na svetlosti samo trepćemo.
Čim smrkne, nama svane. A i kad živiš u mraku, lakše ti je da umreš.
Skoro da ništa ne gubiš... Onima što žive pod evropskim lampama,
smrt mnogo teško pada. Čuo sam da na samrti zapomažu: Svetlosti!
Svetlosti!“ Možete, primera radi, zamisliti kakva je samo kuknjava
bila kada je, pre dve decenije, u Nujorku nestalo struje. Tražili su
Treću Svetsku Revoluciju!
Citirani razgovor je, po piščevoj pretpostavci, vođen u samo
predvečerje Cerske bitke, pre više od osamdeset godina. Osam
decenija je vremenski period u kome svako mora da napreduje (pa
makar i unazad), te smo po pitanju mraka u međuvremenu još više
isprednjačili nad ostalima. Nama je mrak sudbina. Ali i tehnologija
življenja. Zato se ovde brzo smrkava. Živeći stalno u mraku, sačuvali
smo neke dragocene osobine kakvih retko da ima u stranom svetu.
Recimo, čednost. Sva deca su ovde napravljena pre prvih petlova.
Ljubav i noćna tama idu kod nas ruku podruku, kao mentalni sijamski
blizanci. Sebe vidimo gole samo kada se, subotom, kupamo. Ako ima
struje. A ko se još kupa zajedno sa ženom da bi je gledao golu? Otuda
onima što izvoljevaju i stalno traže još više svetla, izgleda teško
shvatljivo što se ovdašnji ljubavnici retko skidaju. Jer, čemu – kada se,
u mraku, ništa i ne vidi. Šta, bre, ima i da se gleda, reći će vam svaki
pametan čovek koga čitav svet razume.
 A to što ovde nikako nema struje (mrak je), nije nikakav izgovor
da se ne čine velika dela. Za pljuvanje udalj nikakvo svetlo nije
potrebno. Sećam se da je onomad, kada beše ona kriza oko Trsta, čitav
Beograd bio u totalnom mraku. Ali, iz svih krajeva grada – sa Pašinog
brda kao i sa daleke Čukarice – slivale su se nepregledne kolone ljudi,
stotine hiljada tumarajućih senki koje se, u mraku, sudaraju i traže, a
vodi ih huk sa Trga slobode: „Pela – džukela!“ Da je bilo struje, ko
zna da li bi uopšte došlo do Osimskih sporazuma. Drug Tito se sa
putovanja po svetu vraćao uvek u podne kako se, zbog njegovog
dolaska, ne bi badava palilo svetlo.
Lično sam čitav život proveo u odsustvu struje, dakle – u mraku.
Trećinu tog života proveo sam, isto tako, u kratkim pantalonama – jer,
kao ni svetla, nije bilo ni štofa. Školu smo učili uz svetlost petrolejske
lampe, obaveznog „artefakta“ u svakom domaćinstvu, osim, nažalost,
kod onih kojima se, zbog prevrnute lampe, kuća zapalila. Uspeh koji
su mnogi iz moje generacije postigli u svetskoj nauci često me je – dok
se nisam navikao na mrak kao conditio sine qua non ovdašnje
egzistencije – čudio. Ja sam, pak, učio samo one predmete čiji su
udžbenici bili štampani velikim slovima. Ispostavilo se da je to, kako
vidite, najpre bio slučaj sa latinskim jezikom. Inače, čitao sam
stripove, ali to nisu priznavali kao osnovno obrazovanje. Niti se u iste
svrhe računala veronauka, o čijem je svojstvu opijuma za narod
najbolje svedočio sam početak udžbenika: I bi svetlost! Ne bi(va)!
Moj otac koji je, uz redovan posao na železnici, tada tezgario u
nekoj školi za šegrte, nije zbog mraka smeo dalje od Slavije. Tamo je,
u nekom bifeu, koji je u međuvremenu srušen, uvek bilo svetla. Kada
ga dugo nema, majka krene sa baterijskom lampom da ga traži, a on,
ukeban kod pete rakije, sve svali na nedužne komuniste. Da mrak
razvija ljudske potencijale, znali smo po tome jer je bar desetak
subjektivnih snaga iz komšiluka uvek bilo spremno da posvedoči kako
su jasno, kao na dlanu, videli da M. T. psuje narodnu vlast. Znao je on
da pretera, nego šta.
Nikakvo preterivanje nisu bile ulične noćne utakmice sa
krpenjačom: ako je jaka mesečina, lopta se tu i tamo nazirala među
džombama turske kaldrme, ali je, uglavnom, bilo po cevanicama.
Mrak nas je izveštio u krađi voća iz obližnjih bašti ili sa pijace. Samo
taktično, ništa na gledanje. Neki su posle nastavili da rade po
tramvajima. Jer jedino ovde tramvaji rade i bez struje, po mraku. Na
nizbrdici. Zabeležen je i slučaj da su se dva čuburska brata blizanca
međusobno menjali na sastancima sa devojkama: sirotice u mraku nisu
mogle da ih razlikuju, mada se pričalo da je jedan od braće bio
kudikamo od prirode obdareniji negoli onaj drugi. Sticaj okolnosti da
smo živeli u blizini bolničkog kruga, pomagao nam je da pobedimo
mrak i kod stidljivih devojčica: onima koje su htele samo po svetlu,
zakazivali smo randese ispod prozora šok-sobe. Na štraftu smo odlazili
i vraćali se po mrklom mraku. A to je, u ono vreme, bilo apsolutna
kategorija: automobilski saobraćaj je bio sasvim slab, gotovo nikakav,
pa je bljesak retkih farova u noći samo zbunjivao trudbenike
provalničke provenijencije. Bilo je čak i predloga da se – kada je već
mrak za pešake – zabrani noćna vožnja sa upaljenim farovima. Tada
se držalo do ravnopravnosti. Istaknuti drugovi nisu imali nikakvih
privilegija: ono što je svetlelo u njihovim vilama, nije bila struja, to su
bile zasluge.
Otuda se u Beogradu, zbog hroničnog mraka, tradicionalno
najbolje snalaze oni koji u grad pristignu iz zabačenih planinskih sela:
ti su bili vešti sa mrakom. Ali smo ih ipak otkrivali uz pomoć cigle.
Kada cviknu elektriku u Kneziški, poređamo cigle duž staze slonova,
i oni koji ne znaju za štos samo ljube patos. Opet, nema pravog
Beograđanina koji, ostavši u mraku, nije vičan da se noću snađe u
svakoj seoskoj guduri: znam i danas da, u pô noći, maznem kokošku
iza tri brda. Mrak je, suprotno predubeđenju ljudi od svetla, zanimljiv
za osmatranje. U naše vreme smo kada je mrak – znači stalno – zurili
kroz prozor gotovo vascelu noć, stvarajući sebi najfantastičnije
pejzaže. Ništa nas – posebno ne svetlost – nije ometalo. Život nam je
bio čista mašta. Mrak. Ostali smo večno mladi.
Što će biti slučaj i sa našom decom. Moja ćerka je na svet došla
kada je bio onaj par-nepar mrak. Selila se svakih dvanaest sati, a mrak
ide za njom. Njen tako razvijeni nomadski duh uslovio je da joj, jedva
šest godina kasnije, put u Ameriku ne predstavlja nikakvo čudo. Za
svaki slučaj, putovala je noću. Zadesila se u Torontu kada se, zbog
neke teške havarije na Nijagari, zbio istorijski kanadski događaj: Prvi
Nestanak Struje. Njeno iskustvo pokazalo se nezamenljivim. Novine
su pisale: „Šestogodišnja devojčica spasla hiljade života!“ O njoj se
predaje u tamošnjim školama. Danas, kada joj je jedanaest godina,
javlja se sa Kopaonika: „Slušaj, ovde je sranje, ima struje!“ Izeš mu ti
skijanje po svetlu. To može svako. Nama se sve može samo kada je
mrak. Otuda, nastavlja Duško Kovačević, nema naroda koji poseduje
sočnije psovke svakog svetla. Sunca posebno. Ako se jednom bude
ugasilo (sunce), biće to delo nekog Srbina. Evropa je izmislila Veliku
Inkviziciju (koja je znala da otkrije svaki greh), a mi ćemo uspostaviti
Novu Svetsku Elektrodistribuciju, poredak u mraku gde više neće biti
greha. Samo mrak.
Imao bih još štošta da kažem, ali – izvinjavam se – došla (mi) je
struja. Moram da pristavim sarmu. Ništa nije savršeno. Čak ni naš
mrak.
 43.
O ŠTETNOSTI ALKOHOLA

(naša situacija)

Ako (u Beogradu) nekoga valja likvidirati, onda se preporučuju

sledeća sredstva: ili metak u čelo ili optužba da dotični konzumira
alkohol! Smrt je u oba slučaja trenutna. Beogradske kafane prepune su
živih leševa (zombija) koji i dalje naručuju ture mada su davno
upokojeni. Čak je i predsednik republike jedan duh: o njemu je davno
rečeno da troši četiri flaše viskija dnevno. To zaista niko nije preživeo.
U Beogradu je normalno biti gladan, go i bos, nije nenormalno da se
nešto ukrade ili prevari žena, glupost je uobičajena, kao i klanje
zarđalim kašikama, ovde je dozvoljeno biti kreten, ubica, ratni profiter
ili akademik, smeš da slušaš turbo-folk i kolekcionišeš pornografske
slike, da nosiš bele čarape, da se javljaš na pejdžer sa „alo!“, ali sve to
pod jednim uslovom: moraš biti protokolisani trezvenjak!
Istini na volju, nema u tome ničeg lošeg. Jer, svima je dobro
poznata štetnost alkohola. Svake godine više Francuza umre od ciroze
jetre negoli što ih je poginulo u oba svetska rata. Ili uzmimo slučaj
onog Čerčila. Da nije pio cirka tri litre žestoke vode dnevno, bio bi živ
i dan-danas. Ovako je umro iznenada. Na samom kraju života, u
devedeset i nekoj godini. Dobio je dva rata i jednu Nobelovu nagradu.
Kako vidimo, alkohol ga je načisto uništio! Hemingvej je isto pio, pa
se ubio iz lovačke puške. Hemfri Bogart je, zbog alkohola, ostao mali
rastom. A i kičma mu se sušila – zna se zbog čega. Da i ne govorimo
kako je i on davno mrtav. Ni Fokner nije bolje prošao: priča se da ga
je ubio neki Džek Denijels, flašom. Sem Pekinpo je režirao uglavnom
pijan, što se i vidi: toliko nasilja koliko ga ima u njegovim filmovima,
nije zabeleženo ni u balkanskim građanskim ratovima.
Danilo Kiš je bio redovni gost Kluba književnika, pa umalo nije
i on dobio Nobelovu nagradu umesto nekog treznog književnika.
Dešajel Hemet je, pod uticajem alkohola, postao čak i komunista, što
se u njegovoj domovini, Americi, tradicionalno tretira kao težak oblik
delirijum tremensa. Skota Ficdžeralda (dok je bio u pijanom stanju)
napustila je voljena lepa Dejzi i udala se za njegovog druga Getsbija,
ili tako nekako, ne sećam se tačno. Iz nešto dalje istorije imamo
posebno tragičan primer gospodina Šekspira, koji je živeo u
Stratfordu: njegov siroti sin morao ga je zaključavati na tavanu kako
bi, sklonjen od flaše i lakih žena, završio porudžbinu za lokalno
pozorište Glob. Možete već zamisliti šta je tako mamuran čovek bio u
stanju da proizvede: svi junaci njegovih često nerazumljivih drama, u
kojima inače čak i Češka ima more, pate od nekog oblika ludila, a
jednom se pričinio duh pokojnog oca, što je rezultiralo brojnim
ljudskim žrtvama. Danas imate onog Klinta Istvuda, koji u svojim
filmovima stalno gleda na sat jer, kako kaže, ne pije pre devet sati
izjutra. I tako dalje. Primera štetnog dejstva alkohola ima ko pleve.
A možemo samo zamisliti šta su sve ti ljudi mogli postati da ih
nije smlavio Kralj Alkohol. Uzmimo samo, na primer, onog Hitlera.
Čovek nije pio, a spalio je čitav svet. Još mu je preostalo dovoljno
vremena da se bavi umetnošću (kažu da je bio izvrstan moler), da voli
cveće i male životinje, decu obaška. Bez alkohola u krvi čovek lako
može postati predsednik neke opštine i obogatiti se. Oni koji piju,
nikada neće saznati kakva je to slast biti lider opozicije, kada te
obožavaju narod i članstvo, to jest svi članovi šire porodice. Ili, recimo
– biti direktor! Samo se pijanima čini da je rad za Službu sramota.
Stvar je, dakle, jasna. No, složivši se oko štetnosti alkohola, naša
nevolja sa ovom „beogradskom temom“ tek zapravo počinje. Nije,
naime, nimalo beogradski da se neko javno proziva jer je potegao koju
više. Beograd je kafanski grad. Prvi hroničar ovdašnjeg kafanskog
života bio je niko drugi do Branislav Nušić. Veliki simbolistički pesnik
Sima Pandurović imao je posebnu sociološku teoriju kafane: gladnoga
nahrani, žednog napoj, beskućniku daj krov, usamljenom društvo.
Svako ko je ostavio nekakvog traga u našoj istoriji, umro je u kafani.
Drugog doma često nije ni imao. Otuda nam se i događa ovo stalno
ponavljanje istorije jer se i dalje drži da nekome ko nešto vredi, stan
nije ni potreban. Kod toliko boraca za trezvenjaštvo, mi smo stalno
generalno mamurni.
S druge strane, opet, dešava se to da ova aktuelna trezvenjačka
kampanja – kada svaka karakondžula naređuje „otrezni se, pijana
budalo!“ – nema nikakvih reperkusija po visok nivo opšte
alkoholiziranosti čitavog naroda. Ovde se i dalje pije sve u šesnaest.
Ovo je zemlja pijanih radnika, pijanih seljaka i pijane nepoštene
inteligencije. Čak i nezaposleni – šta će ljudi kod tolikog slobodnog
vremena! – sede po kafanama i čašćavaju muziku. Na drumovima se
susreću isključivo pijani vozači – jednom, i nikad više. U mnogim
fudbalskim klubovima postoji igrač, svesni omladinac, specijalno
zadužen za to da svoje pijane drugove okreće ka protivničkom golu.
Glumce iznose na scenu jer nisu sposobni da stoje na sopstvenim
nogama. Jedan pijani čobanin, ljut na selo, odsekao sebi onu stvar. Još
smo u ratu sa Japanom samo zbog jedne loze previše. Kada ga
iznervira poslovođa, naš pijani mašinista stavi ruku pod zupčanik i
padne na teret društva. Vozovi ne staju na stanicama nego kod prvog
bifea. Čim roditelji stignu kući, deca pobegnu u kafanu, to je jedino
sigurno mesto da ih, onako pijane, ne izmlate. U Nišu sto ljudi umrlo
od rakije zvane „guslar“. Strani okupatori jedino se plaše rakije: No
violin! I slovoslagači sigurno natežu iz flaše dok slažu ovaj tekst. Zato
ga valja čitati samo posle treće čaše.
Ali – čega? Jer stvar je zapravo u tome da naš problem ne
proizilazi toliko iz toga što mnogo pijemo, već iz činjenice šta pijemo.
Francuzi preferiraju božole. Grci uzo, Škoti singl molt, dobre ženske
votku, Čerčil konjak (izgleda da je taj, ipak, još živ), a mi – samo otrov
u čistom stanju. Ni slon ne bi izdržao godinu dana na vinjaku. Rakija
„šećeruša“, kako se pokazalo u Nišu, a i šire, ima dejstvo atomske
bombe: osobe koje je konzumiraju (90 procenata ovdašnje populacije)
brzo gube volju za životom, ne kupaju se, iste gaće nose i po nedelju
dana, psuju vlast javno, a tajno rade za policiju, jedu staklo i
izbegavaju obavljanje bračnih dužnosti. Naša čuvena vina teška su
koliko i naša sirotinja: u maramicu mož’ da i’ nosiš! Ali ih pij samo na
vlastitu odgovornost. Psihijatar Vesko Savić godinama je vapio da se
ne treba boriti protiv alkohola, već najpre za kvalitet alkohola. Tamo
gde je taj kvalitet nizak kao u nas, pravo pitanje je, dodavao je Savić,
šta to bi sa srećom jednog naroda.
Danas smo u mogućnosti da (delimično) na to pitanje
odgovorimo: ovaj narod je nesrećan jer je genetski otrovan
destilisanim đubretom, što znači on je nesrećan po sebi čim može da
se time uništava. Odvratnost koju mnogi osećaju prema piću stvar je
porekla: bili su pijani pre nego što su napravljeni. Samo se po sebi
razume da je rezultat tog (njihovog) pravljenja obično polovičan ili,
češće, nikakav. Tako nevolja sa našim vrlim borcima protiv
konzumacije nije u tome što se zalažu za trezvenjaštvo – koje je, kada
se sve sabere, dobra stvar – već otud što to čine u vidu zamene za sve
ostalo, kao dokaz sopstvene praznine na kraju genetskog lanca jednog
otrovanog naroda.
Dozvoljeno je da budeš loš pisac ako imaš potvrdu Crvenog krsta
da si učestvovao u Nedelji borbe protiv alkohola. Trezan etnički čistač
je pravi patriota. Svaka budala na osnovu toga što ne zalazi u kafane,
ima pravo da bude kosmonaut ili pop, sasvim svejedno. Od lupetanja
treznih narodnih poslanika – gde drže jezik i da li ližu nešto osim
lilihipa? – ne može se više živeti. Trezne babe traže da im ustupite
mesto u tramvaju, uopšte ne vodeći računa o tome jeste li ili niste u
teškoj situaciji posle fajronta. Šmiranti zahtevaju da igraju Hamleta i
duvaju upravnicima pozorišta pod nos: nema zadaha, daj ulogu!
Šlogirani bi da igraju balet ili da se učlane u košarkašku reprezentaciju,
ne prave pitanje – oni samo hoće društvenu potvrdu da uzdržavanje od
alkohola čuda stvara. Jedan falsifikator se branio na sudu da je to činio
iz najbolje namere, trezan. Svaki doktor kardeljologije (tzv. učiteljska
znanost) bivši je pijanac koji se na vreme popravio. Masovni ubica se
ovde postaje iz protesta prema alkoholu: bolje da ih on ubije odmah,
nego da ih alkohol ubija polako. Nepismeni trezvenjaci sastavljaju
pravopis. Neki trezan piljar traži da postane savetnik guvernera
Narodne banke. Nemaš sise, ali si Mis trezvenjaštva.
 Otrov koji smo pili godinama, decenijama, vekovima, došao je
najzad po svoje. Ovde se ne može izdržati u treznom stanju. Otvoriću
svoju poslednju bocu „dom perinjona“, pa šta bude. Ajd’, živeli!
 44.
KAKO PROPASTIU POLITICI

(101 savet; uspeh zagarantovan)

1) Biti neoženjen i bez dece;

2) Biti oženjen, a bez dece;
3) Imati decu, a ne biti oženjen;
4) Pojavljivati se u Klubu književnika praćen šesetosmaškim
omatorelim kokoškama;
5) Dovoditi u Klub književnika vršnjakinje svoje ćerke;
6) Koristiti pejdžer dok je supa na stolu;
7) Nositi revolver u najlon kesi;
8) Ne kradi – čak ni opštinsko!;
9) Tvrditi da ti je deda izmislio bombu „kragujevku“ ili top „debela
Berta“;
10) Insistirati na činjenici da ni Njegoš nije znao da upotrebljava
šampon za kosu;
11) Nositi bele čarape;
12) Obećavati da ćeš istrebiti sve one koji nose bele čarape;
13) Biti ciničan kao suva šljiva;
14) Tvrditi da „mi imamo najbolji program“ (jer danas svaka bolja
mašina za veš ima bar pet programa);
15) Hvaliti se svojim znanjem stranih jezika;
16) Hvaliti se svojim neznanjem srpskog jezika;
17) Pretiti: „E, ovako se ne može u Evropu!“;
18) Upoređivati Srbiju sa Albanijom i Rumunijom;
19) Upoređivati Srbiju sa Švajcarskom i Austrijom;
20) Galamiti na temu kako si bio ubeđeni antikomunista i pre nego što
si dospeo na Goli otok;
21) Krstiti se pred ljudima koji su i ranije išli u crkvu;
22) Operisati poverljivim policijskim papirima (ljudi se mogu zapitati
„a odakle njemu to?“);
23) Verovati da i u politici važi ona pokeraška: svi u govnima, a ja u
belom odelu!;
24) Izigravati Nelzona Mandelu posle samo mesec dana zatvora;
25) Izigravati Vaclava Havela u vreme kada se zbog toga ne dospeva
u zatvor;
26) Nositi ujkin šal;
27) Mlatiti rukama u televizijskim emisijama;
28) Svađati se sa televizijskim voditeljima;
29) Pristati da te tretiraju kao „našeg Kenedija“; Kenedi je, naime,
mrtav;
30) Nuditi Karteru semenke;
31) Obećavati rešenje kosovskog pitanja za nedelju dana;
32) Misliti da je moguće vladati jednim narodom uz pomoć glasova
drugog naroda;
33) Obećavati da ćeš, ako te izaberu, obezbediti da u javnim toaletima
uvek bude dovoljno guz-papira (jer, ti si lažov: otkuda u Srbiji
javni toaleti?!);
34) Garantovati sahranjivanje o trošku države;
35) Tvrditi da će, ako ti pobediš na izborima, ubuduće sva prava imati
samo najbolji; to bi značilo da ćeš podneti ostavku;
36) Isturati glumce u prvi plan svoje predizborne kampanje: ljudi su,
u takvoj situaciji, skloni da poveruju kako je reč o nekoj komediji;
37) Očekivati da ćeš, posle pobede na izborima, najzad postati
dopisnik iz inostranstva;
38) Biti pod uticajem salonske opozicije;
39) Verovati „nezavisnim“ novinarima koji su proveli lep život u
„zavisnosti“;
40) Družiti se sa psihijatrima; posebno sa jednim;
41) Ogovarati javno svog psihijatra (ne zaboravi da on poseduje tvoj
zdravstveni karton);
42) Pominjati kako su ovom zemljom vladala dvadeset četiri sveca, a
da ti ne nameravaš da postaneš dvadeset peti – osim ukoliko
narod to izričito od tebe zahteva;
43) Imitirati Džejmsa Dina i biti lep (politički) leš;
44) Ako živiš u Parizu, zaboravi nas!;
45) Upoznavati domovinu na pijaci;
46) Tražiti od domovine da te voli još više, za svoje sopstveno dobro;
47) Pozivati komuniste da ti brišu prašinu;
48) Ignorisati Voju Šešelja;
49) Ignorisati ceo svet;
50) Biti opsednut ruskim akademicima;
51) Biti slab na računu;
52) Gubiti kafanske račune i avionske karte;
53) Misliti da su ljudi već zaboravili kako si oduševljeno pozdravio
odluke Osme sednice;
54) Ostati u ubeđenju da je sve ovo počelo 1968. godine;
55) Misliti da je demokratija zanimanje za one kojima pisanje slabo
ide od ruke;
56) Zloupotrebljavati malu decu i stare žene;
57) Imati višak telesne težine;
58) Govoriti o svojim odlikovanjima i nagradama - naročito ako ih još
nisi dobio;
59) Koristiti inostrane stipendije u vreme parlamentarnog zasedanja;
60) Često menjati odluke;
61) Ne menjati ništa;
62) Zadržavati se dugo na sredini reke Drine (jer ćeš se razboleti);
63) Kasno stvarati koalicije;
64) Stvarati koalicije samo iz straha od pobede;
65) Dopustiti da ti nekadašnji partijski saborci postanu ljuti politički
neprijatelji;
66) Izgubiti podršku navijača Crvene zvezde;
67) Ne steći podršku navijača Partizana;
68) Izjavljivati: ,,0d svih umetnosti, film je za nas najvažniji“;
69) Pretiti da će, ako se mi dokopamo vlasti, mnogi čistiti ulice, srećni
da su tako jeftino prošli;
70) Otkrivati svoje genijalne planove o izvozu pekmeza od šljiva,
vinovog lišća za sarmice i ljutih papričica;
71) Ostaviti se pića u nedostatku drugih ideja;
72) Verovati da je harizma sastojak majčinog mleka;
73) Žaliti se na batine dobijene u sukobu sa policijom;
74) Verovati da niko ne sme da nas bije osim velikih umetnika;
75) Ponavljati: „Ja znam najbolje, specijalizirao sam to na Harvardu“;
76) Tražiti da „nezavisni mediji “ svoj status dokažu stavljajući se pod
tvoju kontrolu;
77) Loše uređivati stranačke novine;
78) Objavljivati u stranačkim novinama svoje portrete u prirodnoj
veličini, otkrivajući tako koliko si glavat;
79) Podržavati političko pozorište: rasteraćeš nam publiku, bre!;
80) Nikad se ne upitati: „Šta ja ovde radim?“;
81) Žaliti se kako si, angažujući se u politici, izgubio velike pare;
82) Obogatiti se u vreme bavljenja politikom;
83) Ne poverovati kako si žrtva vlastitih slabosti;
84) Činiti preljube (to, naime, zna da iscrpi čoveka);
85) Tvrditi da ćeš se, čim budeš izabran, odmah povući sa položaja;
86) Nositi razvezanu kravatu;
87) Izigravati člana Kraljevskog kartografskog društva (poznato je
kako si imao dvojku iz zemljopisa);
88) Nemati čiste ruke - nije higijenski;
89) Prati ruke posle a ne pre vršenja male nužde;
90) Zaboraviti na sopstvenu prošlost jer je to beskorisno - drugi ne
zaboravljaju;
91) Kriviti druge za svoju prošlost;
92) Prihvatati pozive na večere kod nižih činovnika stranih ambasada;
93) Pojavljivati se dobrovoljno pred istražnim komisijama drugih
zemalja;
94) Kukati da je sva pamet pobegla iz Srbije (a šta ti onda još čekaš?!);
95) Spavati sa kafanskim pevačicama samo kako bi doakao nosiocima
kiča i šunda;
96) Pozivati na razum, a računati sa raspaljenim emocijama;
97) Gajiti ambiciju da postaneš „otac nacije “ (imamo već jednog, a i
taj nas se često odriče preko novina);
98) Organizovati demonstracije pre nego što si temeljno proučio
Malaparteovu Tehniku državnog udara;
99) Cinkariti one koji uvek imaju struje, pa makar se ti prezivali
Milošević;
100) Biti tvrdi nacionalista koji iz ubeđenja voli čitav svet;
101) Zapravo, sve bi bilo lakše kada bi povremeno koristio ogledalo.
 45.
INTERVJU S VAMPIROM

(tema nedelje)

Novinar je zatekao starog perverznjaka, vampira srpske

književnosti, kako prebira po gomili požutele hartije. Bilo je u tom
prizoru nekakve simbolike: dok čitav grad bruji, domišljajući ko bi
mogao biti preljubnik na vrhu vlasti, opisan u poslednjem nastavku
Njenog Dnevnika, pisac višetomne Pornografice balcanice delovao je
kao santa leda, sasvim nezainteresovano.
„Da li ste čitali?“, pitao je novinar, uveren da je time sve rečeno.
Matori bludnik, noćna ptica nebeskog naroda, nije rekao ništa. Ali je
novinar primetio da na njegovom stolu, sred haosa starih spisa, leži
časopis u kome se štampa kultni Njen Dnevnik, štivo koje potresa
javnost. „Veoma dobro“, prozbori najzad. „Pod uslovom da vas
interesuje moderna sociologija“, dodao je.
Novinar je bio miran kao bubica, osećajući da je blizu teme za
svoj članak. Već je video nadnaslov koji se proteže preko tri stupca –
šta bard srpske pornografije misli o kritici političkih švaleracija! Taj
je, međutim, rekao: „Nevolja je, mladi čoveče, što od toga ne biva
literature, ne, nikako! Opšta mesta! Rekoh vam: moderna sociologija.
Gospođa Koja Piše Dnevnik je, kao naučnik, kao sociolog, završila
posao. Tačka!“ „Vi, dakle, nikada ne biste napisali nešto što bi se
otprilike zvalo Preljubnik na vrhu vlasti?!“ Iskusni poznavalac tamnih
ponora ljudske duše, balkanski Markiz, pogledao ga je blago svojim
umornim očima, kao da mu time oprašta neznanje i neukost. „Ja se
bavim erotikom“, rekao je. „Kecanje me, u principu, ne zanima.“
Novinar ništa nije shvatao. Veliki pisac je proklinjući sebe što se
brzopleto uvalio u nevolje jednog bespotrebnog intervjua, odlučio da
krene od samog početka. Od Teme. „Šta, pre svega, imamo u toj priči?
Priča govori o specifičnoj krizi jednog braka: prvo su bili mladi i
idealisti, voleli su se, a onda je on postao važna politička ličnost,
funkcioner, pa je, u skladu sa čaršijskim običajima, pronašao sebi i
ljubavnicu po svemu sudeći kancelarijsku radodajku kuropatničke
provenijencije, mekanu i pomalo masnu. Po meni, to je seksistički
prilaz. Osim toga, to je kliše. Zašto žena nikad nije ta koja se dočepa
vlasti i skine pantalone nekom macanu iz svog kabineta?! Znam za
mnoge takve slučajeve iz prakse. Našem seljačkom svetu to deluje
perverzno, pa ako vas neko pita zašto je toliko malo žena u politici,
odgovorite mu da je to zato jer se srpski muškarac, osim promaje,
najviše plaši mogućnosti da bude silovan u pauzi važne sednice. Šta u
tome ima lošeg, ne znam, nisam pametan.
Tim više me izluđuje kada čujem da se neki klipeta bacio u
švaleraciju iz političkih razloga. Inače mu tako nešto nikada ne bi palo
na pamet. Ljubavnica je privezak funkcije na isti način kao što je to
specijalni telefon. Mi, dakle, ovde govorimo o politici, a ne o seksu.
Ili, sačuvaj Bože, o ljubavi. Ljubav je suviše velika stvar da bismo je
umešali u ovu bljutavu kašu. Otud ljudi poput mene preziru politiku.
Ona čoveka tera na prevaru, na izdajstvo. Čovek koji vara ženu je, u
principu, hulja; on je spreman da se proda za šaku čvaraka. Možda
Vam to zvuči neverovatno, ali ja sam, u duši, staromodni moralista.“
Novinaru je zvučalo neverovatno. Prekaljeni lisac je nastavljao:
„Da i ne govorimo o teškim psihičkim patnjama koje vas, kao
političara, kao funkcionera sa ljubavnicom, očekuju u seksu na brzaka
i po sili jednog lošeg, tradicionalnog imidža. To vam dođe kao dodatna
šljaka, kao jedno od zaduženja, Manje-više, kancelarijski posao. Pri
takvim okolnostima prava erotska uobrazilja topi se kao sneg u
februaru. Mašta je potpuno blokirana. Ono što ostaje, jesu samo
smešni pokreti i flekanje gaća onim što liči na štirak za veš, ali nije.
Lako bi se pokazalo da političari o svojim preljubničkim avanturama
nemaju šta da kažu izvan oveštalih fraza jednog primitivnog mačizma,
koji više može interesovati veterinara nego pisca: ubio sam je od One
Stvari! – to je sve što će vam ispričati. Bedno!
Ali, suština problema je baš u tome da je priča zabranjena. Može
da se šuška, ali da se govori – ne! Kod nas na Čuburi, tamo gde sam
odrastao, važilo je pravilo – ko ne prijavi, ne računa mu se! Nije, kako
se obično misli, prostaštvo u pitanju. Stvar je u tome da erotika
završava u jeziku, kao što tamo i počinje. Ovo povratno objašnjava
zašto je naš politički govor – da ne kažem diskurs – tako siromašan,
prazan kao tikva koja je predugo ležala na suncu. To uopšte nije
bezazleno. Potiskivanje jezika u zabranjenu zonu podsvesti, ubistvo
jezika, obavezno izaziva kardiovaskularne smetnje, pogoduje cvetanju
šuljeva, a u pojedinim težim slučajevima dovodi do karcinoma. Ni Ava
Gardner nije dovoljno dobra da bi se normalan čovek izložio takvoj
pogibelji. Samo političar misli kako u životu ima nečeg prečeg od
zdravlja. I on prilježno obavlja svoje funkcionerske dužnosti. Da
prostite, jebe! Zato je, kada stigne kući, tako umoran. Ima proširene
vene, odrana kolena, koža na leđima visi mu u fronclama (sic!), smrdi
mu iz usta. On, prosto, umire na oči čitavog naroda jer je zaboravio
kako je masturbacija majka slobode.
A šta dobija zauzvrat? Bojim se, ništa. Jer, žena koja pristaje da,
pri opisanim okolnostima, bude povaljena preko pisaćeg stola, ili u
pauzi za ručak, izgubila je davno svaku iluziju o sebi. Mada nije često
svesna toga. Valjda otud što nije kurva. Kurve su dostojne svakog
poštovanja. Ove druge se prepoznaju na kilometar. Jedan moj kolega,
neki Čendler, ovako opisuje taj tip: izgleda sjajno kada je posmatraš
sa pet metara, pod uslovom da ti sunce bije u oči. Oblači se
staromodno, ali izazovno. Ona drži do toga što je deo nameštaja.
Tobože oličava solidnost firme. Svašta je prevalila preko glave. Videla
je mnoge kako dolaze i odlaze, ona predoseća svačiji uspon i pad. Ona
je tu da pomogne kako bi se to obavilo. Zna da sluša. Njeno rame
posuto je finom, nevidljivom prašinom tolikih ispovesti koje liče jedna
na drugu kao kokoškina deca. U krevetu je, pak, mlitava. Ali se dere,
folira. Nema razloga da se drugačije troši. To što joj se događa, samo
je deo posla. Najviše što pamti jesu ukrasi na tavanici. Bavljenje
takvim detaljima spada u opis njenog radnog mesta. Zato prihvata da
bude nagrađena za prekovremeni rad. Nikada ne uzima novac, razume
se. Ali napreduje u službi. Kada padnete sa funkcije, odmah vas
zaboravi. Zaborav je deo igre. Gospođa Koja Piše Dnevnik u pravu je:
nema funkcija – nema drndaš vunu!“
 Satir koji je veliki pisac podiže kažiprst: „Tek tada dolazi završni
udarac. Bivši funkcioner sve nekako preboli, piše memoare ili ide na
pecanje, ali jedino ne shvata kako mu je status Velikog švalera
pripadao samo dok mu je pripadao i onaj specijalni telefon. U vezi sa
Onom Stvari, njemu je, što se kaže, oduzeta pamet. On živi prokletu
melodramu. Traži, ali ne nalazi. Ni fukse sa štajge više ga ne zarezuju.
Te dobre duše misle kako će tako osvetiti njegovu jadnu, prevarenu
ženu. Još je gore ako uspe da se, čudnom igrom slučaja, ogrebe za novu
recku. Pokazuje se kako imamo posla sa seksualnom ništarijom,
dostojnom prezira. Poluimpotentni mrljavko. Samo urinira, kako bi
rekao stari Frojd. Ofucani nabeđeni švaler u prevremenoj penziji.
Kastracija bi za njega predstavljala milost.“
Stari pokvarenjak, duhovni brat Čarlija Poštara Bukovskog,
najzad je zaćutao. Novinar ispi svoje piće do kraja, spakova kasetofon,
nameran da krene. Od velikog članka na tri stupca neće, izgleda, biti
ništa. Ono što je čuo, ostaće tajna.
Starac se vratio svojim požutelim papirima. Onda je opet podigao
glavu, nasmešio se kao vragolasto nevinašce, i rekao: „Pa, dobro,
mladi čoveče, recite mi ko je preljubnik na vrhu vlasti o kome se
govori u Njenom Dnevniku.“
 46.
NAUKA O POLITIČARIMA

(prilog patologiji opšte antropologije)

I opet o njima...
Na koga – ili na šta – liči ovdašnji političar? Klinci verovatno ne
lupaju glavu time. Jer oni znaju samo za aktuelne morone. Starkelja,
poput ovog hroničara, već teže može pouzdano da odgovori na jedno
takvo pitanje. Nešto zarad prirodnog seniliteta, no više otud što za
njega pojam političara nije jedinstvena kategorija. Svašta je on video.
Prvi političar koga su mu pokazali bio je ser Entoni Idn. Ser
političar se nalazio na novinskoj fotografiji, a hroničar je bio u kratkim
pantalonama. Videvši da Idn nosi kišobran, pomislio je kako je
političar zasigurno neka vrsta komičara. Kao, na primer, Čarli Čaplin.
Toj zabludi dodatno je kumovala činjenica da tada u nas političara nije
ni bilo. U stvari, bilo ih je. Ali samo po zatvorima. Kada je jednog
takvog Krcun sreo u Glavnjači, on ga zapita od kada si, bre, stoko, u
ćorki, a ovaj uzvrati – još od oslobođenja!
Krcun je bio drug. I borac. Plus još nešto. Drugovi borci – plus
još nešto – upravljali su zemljom, ali to nisu smatrali politikom. Za
njih je to bio revolucionarni zadatak. Služba narodnom boljitku i
interesima radničke klase. Čovek na revolucionarnom zadatku
poznavao se po kačketu. Obično kožnom. Ali je moglo i od štofa.
Kačketi su se posle pravili u Sarajevskoj i Balkanskoj ulici, no tada,
na početku, behu valjda samo iz uvoza. Poreklo: Prva Zemlja
Socijalizma. Uz takav kačket najbolje je pasovao mantil-šinjel do
zemlje. Takođe kožni. Samo se po sebi razume da su i čizme bile od
istog materijala. Ključ nije. Zašto ključ? Zato što su drugovi borci –
plus još nešto – patili od epilepsije, u ono vreme poznate i kao
„partizanska bolest“. Iz čista mira, malo-malo, pa – bup! – glavom o
tursku kaldrmu. Onda im staviš metalni ključ u ruke da ih prođe. Pa se
vrate revolucionarnom zadatku. Koji se vršio uz pomoć pištolja po
glavi neprijatelja. Od silnog zanosa nisu primetili da se neprijatelj
promenio. To ih je stajalo višegodišnjeg boravka na jednoj steni sred
sinjeg mora.
Tako su borce zamenili aktivisti. Ovi su delovali lokalno, po
mesnim zajednicama. Skupljali su podatke, ali i staru hartiju. Naročito
su se na tom poslu isticale žene. One su to – da su, naime, žene –
osećale kao greh, il’ kao grešku prirode, te su se masovno odavale
puštanju brkova. Kosa, međutim, kratka. Nosile su duboke crne cipele.
I sive kostime čiji se žaket zakopčavao na dva reda. Ispod je bila bela
košulja ili bluza sa gvozdenom kragnom. Za gaće – ne znam. Neki
filmovi „crnog talasa“ tvrde da je bilo i toga. Aktivista se prepoznavao
po crnoj akten-tašni. U njoj je držao kiflu sa salamom i materijale. Njih
je svakodnevno prorađivao sa mesnim stanovništvom koje se zvalo
front. Ko pokaže zavidan uspeh u prorađivanju, biva predložen za
članstvo u Partiji. Ako ne šturne u Australiju, obično ga prime. Tako
postaje aktivista klon čije je polje delovanja zgrada u kojoj stanuje.
Zaključava kapiju i popisuje okasnele švalere, kojima sleduje kritika i
samokritika. Otima deci američke stripove. Deli Borbu i Komunist.
Baždari radio-aparate da omladina ne potpadne pod uticaj razbludnog
džeza. Imalo je tu posla, nego!
Ali i to je prošlo. Sledeću etapu na putu od čoveka do političara
obeležili su kadrovi. Oni su bili naše najveće bogatstvo. Valjalo ih je
držati kao malo vode na dlanu. Svi smo imali plave dlanove jer su
kadrovi preferirali vešplava odela od gabardena. Zato što se mnogo
gužvaju. A izgužvanost je kod kadrova bila dokaz njihovog
danonoćnog pregalaštva. Nisu, kao, spavali mesecima sve lupajući
glavu oko ozime pšenice i po pitanju suzbijanja delovanja opozicije
svih boja. Te su teme obrađivali u referatima. Mnogi pisci referata
postali su vremenom pravi književnici, stručnjaci za memorandume,
peticije i drugu literarnu pozamanteriju. Njih je i danas lako prepoznati
po navici, koja im je ostala iz doba nesanice, da nose razvezanu
kravatu i da im je poslednje dugme na košulji uvek raskopčano.
Karakteristična je, uz to, bila i bela maramica koja se nikad nije
upotrebljavala. Takođe: gvozdeni češalj u zadnjem džepu pantalona.
Neki su na reveru nosili značke, neki nisu, ali su penkala bila obavezna
za džepče na sakojče. Cipele, razume se, blatnjave. Dokaz večnog
boravka na terenu, stalnog rada sa masama. Boja cipela bila je, obično,
braon. Jer je, kako rekosmo, odelo plavo. Čarape kratke. Pri sedenju
pokazati što više gole noge. Ali samo leti. Zimi nije bilo zgodno da se
vidi unterciger.
Od kadrova su postali rukovodioci. Bili su elegantni (i pametni)
kao onaj Forest Gamp: najbolji engleski štofovi, ali istočnonemački
kroj uz češki ukus za slaganje boja, sve u svemu – rumunski. Kada se
sastanu na plenumu, dvorana je siva kao kišni dan. Zato se ovde toliko
odugovlačilo sa uvođenjem televizije u boji. S pravom. Sada znamo i
zašto. Rukovodioci se nisu družili s običnim svetom. Imali su posebne
kafane i klubove, svoja lovišta, pola mora samo za njih. Kasnije se
saznalo šta je Joška Broz mislio kada je, često, govorio o neslozi u
rukovodstvu. Neki rukovodioci su voleli prasetinu, drugi jagnjetinu,
al’ mladu, s ražnja, pa su se oko daljeg razvoja gložili uz primetne štete
na tekstilu. Odela nisu nosili na hemijsko čišćenje. Kada se dibidus
zamaste, samo ih promene kod nadležne konfekcije, a ono što
preostane, ide za izvoz. Isto su postupali i sa stanovima. Od silnih
selidbi po beogradskim šumama i gorama načisto su se izgubili.
Zameo ih vjetar. I tako je propala engleska tekstilna industrija. O
propasti Jugoslavije već da ne govorimo. To se iovako stalno događa.
Déjà vu.
Čitalac oseća da smo se, mic po mic, sasvim približili današnjem
vremenu. Ono se karakteriše povratkom političara. A to znači da su
nam se zatvori opasno ispraznili. Naš današnji političar nije, naravno,
Entoni Idn. Jeste da je smešan, ali se mi, svejedno, ubismo od plača.
Moderni (srpski) političar pravi se od različitog materijala: može od
blata, može i od onog što ostane kad se pusti voda, no, ipak, najviše od
bivših boraca, drugova, aktivista, kadrova i rukovodilaca, od bivšeg
Če Gevare pikola, bivšeg maoiste, bivšeg generala, bivšeg anarhiste,
bivšeg policijskog doušnika, od bivših ljudi i žena. Deci je za sada
zabranjeno da se bave politikom, pa se odaju biznisu i narkomaniji.
Vidi se da je, filozofski rečeno, političar emanacija bivšeg. Otud smo,
svi zajedno, bez budućnosti.
Oni su – mislim političari – naša jedina civilizacijska tvorevina.
Ta je činjenica vidljiva golim okom: sve sam „armani“ do samog
„versačea“, „lagerfeld“ se kolje sa „stefanelom“. A „džonika šetač“
vodi neizvesnu bitku sa „balantajnom“, baš kao i „kent“ sa
„marlborom“. Takva makljaža rezultira zanimljivim antropološkim
fenomenom: političar je neko kome narodna nošnja „versače“ stoji ko
piletu sise. Pileće sise, poznato je, rađaju adekvatne ideje. No, nasuprot
onima koji tvrde da kokošiji modni sindrom naših političara dokazuje
pogubnost funkcije „balantajna“ u narodnim poslovima, vaš hroničar
je mišljenja kako se događa zapravo suprotno, to jest da je izgužvani
„armani“ samo produžetak, „poruka“ o otporu „džonike šetača“ da
bude definitivno zloupotrebljen od onih koji ne znaju da cene njegove
čari. Pravim otmenim pijancima odelo stoji savršeno čak i na jutarnjem
bureku. I jogurt se jedino opire neznalicama.
Zaključak se nameće sam po sebi: političar je osoba u tuđem
odelu koja se naliva viskijem iz budžeta. On je transvestit. Ili socijalni
android. U svakom slučaju: zombi umesto zombija, dakle – naš
predstavnik na ovoj reci bez povratka. Nisu bili daleko od istine oni
Italijani koji su, pre više od četvrt veka, videvši kojim se tempom goji
Đani de Mikelis, tražili opšte ujedinjenje protiv svih partija i političara.
Bio je to početak uspona italijanske mode. Jer ništa bolje ne cinkari
političara od italijanskog odela. Ono ga neće. Pretvara se u krpu. Blago
italijanskim odelima. Ona bar znaju zašto su krpe.
 47.
VELIKI SAN

(ili šta o životu treba naučiti pre smrti)

Stalno mi se u sećanje vraća početak Vendersovog filma o Dešu

Hemetu. On počinje tako što Deš završi priču za novi broj Crne maske
i krene da je ekspeduje putem pošte, no naleti na nekog smutljivca i
upusti se u pogibeljnu avanturu čiji će se kraj odigrati na obližnjem
groblju.
I meni se to stalno događa. Čim spakujem tekst u ambalažu od
ružičastog koverta i izađem na ulicu, već sam u kandžama smrti, te se
kući vraćam tek posle nečije sahrane. Otuda se pitam zašto mi nikako
ne polazi za rukom da napišem nešto tako dobro kao što su Hemetove
priče. Verovatno zato jer sam nedovoljno talentovan. Ne verujem da
tajna leži u činjenici kako je Deš bio komunista. Loših pisaca koji su
jednom bili komunisti prepun je ovaj svet, pa je moj eventualni
doprinos toj stvari statistički beznačajan. Jedino opravdanje koje sebi
mogu pribaviti jeste da su dripci sa kojima kontaktiram slab literarni
materijal. Ili da ih literatura tvrde škole ne interesuje. Ovo valjda iz
razloga što je ta literatura moralistički usmerena. Ona je, u svakom
slučaju, gubitnička. A heroji našeg vremena su dobitnici. Po tome je
ovo vreme jedinstveno.
Odbacujući od sebe taštinu koja bi me zavarala da ću, jer živim
pogibeljno, jednom biti srpski Deš Hemet (ideja da budem srpski
Rejmond Čendler još me, avaj, ne napušta), služim svojoj misiji
singidunumskog hroničara ovim redovima, čija je svrha edukativne
prirode: ako već izlazite iz kuće – što vam inače nikako ne
preporučujem – valja vam znati sa kakvim ćete se smutljivcima uputiti
ka obližnjem groblju. Pre samo nekoliko godina ovakva bi ambicija
iziskivala čitavu knjigu. Opasni ljudi bili su različiti ili, jednostavnije
rečeno, njihova različitost beše lice opasnosti. Tada sam zapravo i
propustio poslednji voz koji bi me mogao odvesti do Hemeta.
Uostalom, Hemet je mrtav i on sniva svoj veliki san: nafta i voda, zlato
i blato, njemu je isto.
Danas hroničaru Otrov Grada – čije je ime nekad bilo Kazablanka
(Beograd) – predstoji laka klasifikacija, čije ispisivanje zaposeda
manje od dva reda, plus dve zapete. Pa kaže: oni koje ćeš sresti
uglavnom su biznismeni, političari, ubice. O biciklistima ovog puta ni
reči. Biznismena je lako prepoznati. Toj opšteprihvaćenoj konstataciji
(o liku biznismena) mogu pridodati tek jednu zagradu u kojoj se kaže
kako sam ovih godina divlje prvobitne akumulacije kapitala upoznao
i biznismene čija je kreativnost neosporna. Kao što je nekome balet,
drugome fudbal, a Doku Holideju poker, ima i biznismena kojima je
obrtanje novca čisto zadovoljstvo. Otuda njima novac ništa ne znači,
pa su po tome slični baletanima, fudbalerima i Doku Holideju. Milion
maraka u jednoj transakciji sa kafom – o, ne, nije to što će ih privući
da ostave napola popijenu čašu vina. Jer, pitaju se oni, u čemu je tu
„kvaka“? Milion maraka je samo milion maraka, ništa više. To znači
da se veliki biznismen gnuša prosečnosti kao esencije biznisa. Jednom
sam, sticajem okolnosti, svedočio raspravi između pravog biznismena
i filozofa koji se, sledeći duh vremena, odao novčarskim transakcijama
kao primarnoj političkoj delatnosti. „U modernom svetu“, rekao je
mislilac u ostavci, „novac je suština svake stvari, te se ja, kao filosof,
kao čovek suštine, u krajnjoj liniji i kao političar, bavim finansijama
„„Da, ali suština finansija nije novac, već je to filosofija“, odvrati
biznismen.
Čovek koji je izrekao tako nešto mora u ovoj sredini biti
neshvaćen. Zato pravi biznismeni postoje jedino ovde. Tu gde je
njihova ekstravagancija posve neprihvatljiva. Ideja o biznisu kao
realizaciji nema nikakvih šansi tamo gde je biznis džoker univerzalne
kompenzacije. Nešto kao štaka ili invalidska kolica. Više nego igde
drugde, biznis je ovde zamena za stvarni uspeh u onome što se
prozaično naziva egzistencijom. On je, dakle, osmišljavanje
besmislenog. Svako ko nije primljen na pozorišnu akademiju, ide u
biznismene. Dragan Džajić je najveći proizvođač biznismena na
Balkanu: jer, svi koji, zbog dve leve noge, nisu ufurali u podmladak
Zvezde, bacili su se, jadni, na biznis. Naši najveći biznismeni jesu bivši
harmonikaši ili timpanisti koje nisu primili u filharmoniju zarad
paralize gornjih ekstremiteta. Propao pisac – gotov biznismen. Hirurg
kome slabo idu operacije slepog creva, napušta sve, ide u biznismene
i otvara kliniku za lečenje psihičkih tegoba kućnih ljubimaca, a može
i zatezanje lica uz doplatu. Nisam švaler, al’ sam biznismen. Ako je za
košarku potrebna visina, za biznis je niskost prednost. Slikanje je
teško, dok je galerijski biznis nepodnošljiva lakoća bogaćenja. Svaki
prosečni biznis-apotekar viđen je za predsednika vlade.
Nema u tome ničeg čudnog. Postoje toliki filmovi sa Čarlijem
Šinom ili Majklom Dž. Foksom u kojima se opisuju sve tragedije
biznismena. Ali, dok se u svetu prihvata da biznis postoji kako bi oni
koji ne spavaju sa Madonom pronašli neki smisao u životu, ovde se
biznis sve češće pojavljuje kao zamena svake stvari – a najpre života
– te ne samo da nas je spopala bela kuga, već su jedini preostali švaleri
ostareli pisci čiji romani slede trend kompjuterskih video-igrica.
Desetine hiljada klinaca odoše u svet zbog biznisa, više voljni da peru
tanjire u kineskim restoranima negoli nešto da učine sa sopstvenim
životima. I to se smatra u redu. Otuda ovde i toliko suza što se deci ne
omogući da peru tanjire u kineskim restoranima bliže kući. Svaka
srpska kuća – jedan kineski restoran, pa da nas Bog vidi!
Takva mentalna pozicija čini biznis privlačnim i onima koji,
mada se deklarišu kao pripadnici našeg naroda i ljudskog roda
generalno, pripadaju plemenu zombija. Svaka frankenštajnovska
tvorevina danas je biznismen: slabo artikuliše glasove, ali lovu broji
bez greške. Ko ga zezne, leš je koji hoda. Nema te jajare koja se ne
deklariše kao biznismen. Dojučerašnje secikese ili se odaju biznisu ili
odlaze u invalidsku penziju. Plaćene ubice drže sebe poslovnim
ljudima. Sve to još i pokazuju. Novac ne vredi ništa ukoliko vam ne
upropasti život.
Biznismen se od običnog čoveka razlikuje po tome što robuje
svom „roleksu“ i svom pejdžeru: alo, ođe mobilni! Ovo drugo sam
proučavao u Njujorku kao deo imidža tamošnjih đubretara. Biznismen
ne jede supu jer mu se zlato meša sa rezancima. Njegova obaveza je
da juri ženske koje služe masovnoj zabavi. Ponekad sanja slaninu i crni
luk. Prebranac jede u potaji. Ide samo na one slave koje padaju u
sezonu kiselog kupusa kako bi imao izgovor da se naždere sarme.
Hrani se, inače, morskim plodovima: jede on njih, jedu oni njega. Sve
što ovakvim biznismenima ostane u potomstvo, jesu posmrtnice u
Politici. Svoje stare drugove – šibicare, tapkaroše, klupodere i
pecaroše – viđa samo na groblju. Ali im se ni tada ne javlja. Mrtav je,
kako će?!
Političar je nešto slično, ali i posve različito. To vam je kao u
onom vicu o podmornici i „singerici“. Jedan američki filozof u modi
– Ričard Rorti – kaže da u politici nema ničeg novog, to jest da je ona
moderna smrt utopije: „Naša politička utopija ista je danas kao što je
bila početkom veka, i ne vidim da bi u politici neko imao nekakvu
potrebu da nešto radikalno menja.“ Ono što je novo, može se
eventualno dogoditi u umetnosti, koja je sve više s onu stranu politike
– dodaje Rorti. A sve to kaže u Beogradu, gde je, sred one blokade,
proveo nekoliko dana između mamurluka i brojnih intervjua.
Rortijeva teza je neobično tačna. Mada je prividno banalna. No,
baš je od posebnog značaja što je izrečena u Beogradu, gde imamo
masovni transfer umetnika u politiku. Zdravom razumu – o kome je
pisao Rortijev zemljak Tom Pejn, koji je (dokazujući svoj zdrav
razum) čitav život proveo pijan – nedostupna je, u principu, svest koja
ljude iz sfere umetnosti (ili, uopštenije, iz sfere kreativnosti) vodi u
sferu političkih stereotipija, koje ostaju za večnost naših života,
okamenjene i isprane od smisla, sasvim banalne. Šta čoveka koji je
mogao biti operski prvak (ili prvak Dorćola u ajncu) tera da se bavi
demokratijom, pravnom državom, tržišnom privredom ili – uopšte –
da bude sužanj onoga što je engleska kraljica Elizabeta Prva definisala
kao „sramno ropstvo služenja narodu“? Upravo to što je Elizabetu
činilo devicom: sterilnost. Ili možda to što je Elizabeta bila kopile.
Zaplašena onima koje su kraljice po rođenju. Nije se smirila dok sekira
ne preseče vrat Marije Stjuart. Ili, posle, Eseksov.
Politika je – više od biznisa – sfera gde se hendikepiranost
poništava u vlasti. Većina naših političara su pisci, filosofi, novinari,
u diple svirači, filmski reditelji, fudbaleri – ali, kakvi?! Uglavnom
autori jedne knjige ili potpisnici višetomnih sabranih beznačajnih dela.
Invalidi mizanscena koji bi da režiraju istoriju. Sociolozi čiji se propali
brakovi predaju na prvoj godini sociologije. Zaštitnici ljudskih prava
čiji je potpis prvi na svakom zahtevu za bombardovanje. Borci protiv
kiča i šunda sve dok se drugačije ne naredi (a onda, daire u ruke, pa na
astal!). Politika je za sve njih utočište od prosečnosti, od neuspeha, od
izranavljene prošlosti. Tamo postoji jednakost – zapravo jednolikost –
koje nema u skulpturi ili odbojci, sasvim svejedno.
Možda bi to bilo lepo i krasno – možda bi to bila humana strana
politike – da sav taj napor nema, osim usrećenja naroda (što mož’ da
bidne, al’ ne mora da znači, jebiga!), za cilj to da se oni koji su jednom
isterani iz surovog sveta kreativnosti u njega vrate na mala vrata, kao
protokolisani tribuni naroda. Kada vidimo kako se očevi narodnog
preporoda kite priznanjima tirana, kako promovišu svoja nova dela i
arbitriraju u ukusu, kako se razmeću dividendama i bludniče sa
kafanskim pevačicama, mi se s pravom možemo zapitati jesu li oni
izdali narod (Robespjer). Ne. Nisu izdali ništa. Jer se izdati može samo
nešto. Oni to nemaju. Sve što poseduju, jeste taština. I sitan račun. Zato
ne treba da vas iznenađuje kada stranački lider, koji u dosadašnjem
životu nije napisao apsolutno ništa, osim što je potpisao nekoliko
prosvjeda, u jeku parlamentarnog zasedanja, u situaciji kada prividan
mir svakog trenutka može opet postati rat, nenadano ode u beli svet,
gde mu je dodeljena nekakva stipendija, ili gde će mu objaviti nekakav
prevod, bilo šta. Politika je put iz prirođenog neuspeha u nasilni uspeh.
Ona osmišljava ono što je bez smisla. I evo njihovih novih romana,
sklepanih u nekoliko besanih noći pred izbore, evo njihove nove
rodoljubive poezije, njihovog nacionalnog slikarstva kao sredstva da
se naplati nepravda boginja. Evo brige narodne kao novog biznisa. I
zato oni drže da je o kvadratima (stambenim) i nulama (na bankarskom
računu) neukusno govoriti ako se zna koliko su prepatili za opštu stvar.
Ako je već sve tako, ne čudi da ima onih koji biraju najkraći put.
Sedamnaest im je godina tek, a već istorijske ličnosti poput Dilindžera.
Jedan potez, jedna smrt – gotova stvar. Ubice su među nama. Što reče
Andre Kajat, slavni advokat i sasvim slab filmski reditelj, pogledaj se
u ogledalo, ubico! To je razlog što ovde izostaje opis trećeg
dominantnog tipa naše aktuelne sudbine. Ubicu ne možeš unapred
prepoznati. Kada ga konačno prepoznaš, sve je iovako sporedno. Samo
si mrtav i sanjaš svoj veliki san. Kao u priči Deša Hemeta.
 48.
UČITELJICE ŽIVOTA

(žene za odrastanje; subjektivni izbor

jednog sentimentalnog vaspitanja)

Nedavno sam jednom svom tekstu dao naslov Učiteljica života.

Ta slučajnost – jer, novinski tekstovi, po pravilu, imaju slučajne nazive
– navela me je na pomisao kako bi bilo zgodno sačiniti jedan spisak
(egzistencijalno) uticajnih žena uz koje je odrasla moja generacija.
Imena koja slede samo su, razume se, metafore jednog sentimentalnog
vaspitanja. Otuda ovaj izbor učiteljica života može biti nerazumljiv
onima koji su u školu prolaznosti stupili nešto kasnije. Neka zato
sačine svoju listu. ili – još bolje – neka se, čitajući ovo štivo, pozabave
arheologijom onih svojih osećanja na kojima sigurno počiva nešto od
duše ovog grada.
Dakle, to su bile ONE:
1) Istorija, baba;
2) Skarlet O’Hara, veća od života, žena od koje smo naučili da o
važnim stvarima treba misliti tek sutra;
3) Greta Garbo, gluvonema boginja;
4) Brižit Bardo, maloletna majka Klaudije Šifer i Barbike;
5) Ava Gardner, bosonoga kontesa, oličenje greha koji nam je
ostao nedostupan;
6) Dejzi Bjukenen, prva ljubav Velikog Getsbija;
7) Ana Karenjina, invalid;
8) Meri Šeli, Frankenštajnova nevesta;
9) Džilda, alijas Lana Tarner, atomska bomba;
10) Agata Kristi, književnica, gospođa koja nestaje;
11) MM (zvana Merlinka, devojčica čije srce pripada tatici);
12) Mara, partizanka;
13) Ofelija, ludakinja koja se udavila; žrtva jednog intelektualca
u njegovoj borbi za vlast;
14) Anabel Li, još jedna davljenica, kraljica mora;
15) Zelda, udata Ficdžerald, alkoholičarka u blagoj noći sveta;
16) Natali Delon, ispovednica na smrt osuđenih;
17) Grejs Keli, led i vatra, princeza koja je zaspala;
18) Fransoaz Sagan, romanopisac, kockar, toksikoman i čedo
egzistencijalizma; dečko koji je obećavao;
19) Džeki Kenedi, eksponat kod Tifanija;
20) Marija Terezija, srpska majka;
21) Katarina Velika, takođe srpska majka;
22) Šeron Ston, koža i meso;
23) Dafina;
24) Anđelika Hjuston, Džonova ćerka;
25) Lilijan Helman, „Crvena Lili“, član KP i žena D. Hemeta;
26) Ljubica Otašević, dublerka Sofije Loren, košarkašica
šampionskog tima Crvene zvezde;
27) Šarlota Rempling, noćni portir;
28) Zorka Pekezović, učiteljica iz Osnovne škole „Sveti Sava“
(1948-1952);
29) Bet Dejvis Džezabel, žena demon;
30) Sara Bernar, ime kafića u Parizu;
31) Žana Moro, Žil i Džim, moderato cantabile u liftu za
gubilište;
32) Gradiska, amarkord;
33) Sonja Heni, duh sa Tašmajdana;
34) Jovanka Orleanka, devica;
35) Jovanka, sirotica sa Dedinja;
36) Beba Lončar;
37) Koko Šanel, mala crna haljina;
38) Meri Kvant, izumiteljica mini-suknje i prvi klijent agencije
Sači & Sači;
39) Mata Hari, špijunka koju smo voleli;
40) Doroti, devojčica sa psićem koja ide u Oz stazom od žutih
cigala;
41) Vilma Rudolf, crna gazela;
42) Čučuk-Stana, vođa Drugog srpskog ustanka;
43) Pepeljuga, naša bolja polovina;
44) Mis Balantajn, pratilja Džonija Vokera;
45) Mis meseca (iz Plejboja), literatura za intimne prostorije;
46) Odri Hepbern, praznik u Rimu, a ljubav po podne;
47) Grička vještica;
48) Nensi Regan, žena čije su bolesti sprečile nekoliko ratova;
49) Tofija, socijalni radnik;
50) Draga Mašin, junakinja jednog srpskog ljubavnog romana;
zaklana;
51) Arleta, junakinja jednog drugog srpskog romana (ali, pošto to
nije bio ljubavni roman, ostala je nevina);
52) Pola riba – pola devojka (iz cirkusa Adrija);
53) Dženifer Džons, suviše lepa da bi uspela u životu;
54) Švabica, od Laze K. Lazarevića;
55) Lu Salome, „ona koja vodi u ludilo“ (Niče);
56) Leni fon Rifenštal, genije trijumfa volje (još je živa);
57) Morgana Le Fej, veštica, polusestra kralja Artura (sklona
incestu), velika ljubav čarobnjaka Merlina;
58) Ingrid Bergman, broj cipela 42 (zato uvek ulazi u pogrešnu
kafanu);
59) Pata, verenica Paje Patka, inspiracija za film Baci mamu iz
voza;
60) Spasenija Pata Marković, stub srpske civilizacije, veliki pisac
(glavno delo: Narodni kuvar;
61) Bjanka Džeger, fuksa;
62) Mišel Morgan, obala u magli;
63) Elizabeta I Engleska, kraljica koja je rekla: „O, kakvo je
sramno ropstvo služba narodu!“;
64) Kristina, još jedna kraljica;
65) Džinevra, zna se – kraljica!;
66) Lajza Mineli, dete kreten;
67) Mila Radičević, profesorka filozofije (Deseta beogradska);
68) Keti, živela na orkanskim visovima;
69) Keti, prezime Hepbern, dobitnica više Oskara, žena koja se
nikada nije udavala jer je znala da su pravi muškarci uvek
zauzeti;
70) Marlen Ditrih, plavi anđeo, verovatno lezbejka (jer nije
mogla da zamisli da se uda za nekog bilmeza samo što taj
ima lepe noge);
71) Ela Ficdžerald, all that jazz (u Beogradu, ranih šezdesetih);
72) Milena Pavlović Barili, žena sa lampom, rođena u Požarevcu;
73) Điljola Činkveti, suviše mlada za ljubav (i – tako – eto već
trideset godina);
74) Mina;
75) Milva;
76) Džejn Arden, udavača, zla kob Flaša Gordona;
77) Lorin Bekol, žena H. Bogarta;
78) Desanka Maksimović, ona koja nam je donela crvenu jabuku
(jun ’68);
79) Rebeka, žrtva podle zavere niže klase, razlog prelaska A.
Hičkoka u Ameriku;
80) Marijana naše mladosti;
81) Pin-ap, proizvod od plastike (by Vargas);
82) Silvana Mangano, crne čarape – gorki pirinač, duhovna
majka Umberta Bosija;
83) Narda (iz stripa Mandrak), princeza;
84) Eva Braun, nevinost bez zaštite;
85) Fedora;
86) Ursula Anders, džepna Venera (misli na nju dok šetaš sa
rukom u desnom džepu širokih letnjih pantalona);
87) Lolita Dolores Asunsolo de Martinez del Rio;
88) Žilijet Greko, crne oči, crni džemper, crna duša; očaravajuća;
89) Teda Bara, reinkarnacija Kleopatre;
90) Marija Antoaneta, kraljica koja je volela kolače; žrtva
revolucije;
91) Anastazija, ruska princeza koja je preživela revoluciju, čudo
prirode (ili mašte);
92) Katrin Denev, koja je kao vino;
93) Đina Lolobriđida, siromašna ali lepa;
94) Grušenjka, bele noći;
95) Isidora Sekulić;
96) Doris Dej, učiteljeva mezimica;
97) Anuk Eme, Lola;
98) Rezervisano;
99) Nikad se ne zna;
100) Rezervisano.
 49.
USKA VRATA

(kako preživeti „treći talas“)

Jedan ženski glas poziva me, preko telefona, na nekakvu

konferenciju za štampu. Naglasak odaje osobu koja je nedavno stigla
preko Drine. Ona kaže da se poznajemo: sreli smo se, jednom davno,
u Klubu književnika. Onda pominje izvesna imena, čiji nosioci borave
još samo u sećanju. Pitam da li zna šta je danas sa tim ljudima. Moja
radoznalost je, razume se, neumesna. Ali pogađa cilj: ženski glas me
obaveštava da pomenuta imena borave na jednoj adresi u Los
Anđelesu, Kalifornija. Ja sam sada u njihovom beogradskom stanu,
dodaje. Inače bih ostala na ulici, kaže. Jer je žena sa kojom razgovaram
izbeglica iz Sarajeva. Nisam otišao na onu konferenciju za štampu. To
iovako ne pripada ovoj priči.
Priča je, opet, sasvim uobičajena za ove naše dane. Crnjanski je
bio u pravu što se tiče seoba. Ima ih. Jedino se zeznuo po pitanju smrti.
Koje takođe ima u izobilju. Ako preživimo, neko će sve to pouzdanije
opisati. Mi smo samo nemoćni svedoci. Ovo me podseća da sam, na
nesreću, bio dobar prorok. Pre nekoliko godina, na samom početku
ovog raspada, napisao sam tekst o prirodi naših novijih seoba. I kako
se ona menjala. Teza tog štiva bila je da nas očekuje treći talas
bežanije, treća emigrantska generacija (ako već nije reč o čitavim
pokoljenjima) u kratkom periodu jednog jedinog ljudskog života.
Prva posleratna generacija emigranata bila je politička. Misli se,
jasno, na Drugi svetski rat. Oni koji su se tada, po završetku rata,
raštrkali po svetu, behu pripadnici „poraženih snaga“ jedne od tolikih
srpskih kalvarija, ili, kako se u ta vremena govorilo, „saradnici mrskog
nam okupatora“. Ti su se istopili u nostalgiji, nikad ne uspevši da
prebole nepravdu koja im je nanesena. Nema ih. Onda je stigla
gastarbajterija: druga emigrantska generacija jeste ekonomska, ona je
otišla trbuhom za kruhom, što na svoj poseban način potvrđuje istinu
kako je komunizam perverzni oblik razvijanja individualne inicijative.
Danas su takvi emigranti bogati i pleve svoje bašte po raznim svetskim
beverlihilovima, ili ih više nigde nema osim u kanalizaciji vremena.
Na ovom mestu je, u onom članku, stajala (privremena) istorijska
tačka. Ali je budućnost, u svakom slučaju, već počinjala. Rekao sam
kako nas, u toj budućnosti, očekuje treći talas poslednjeg zbogom
otadžbini koji će biti striktno biološki, mada će se, zbog ljudskog
ponosa, prikrivati i političkim i ekonomskim faktorima. Na redu je,
dakle, spasavanje gole kože. Sve ostalo su samo trice egzistencijalnog
alibija. I to nam se dogodilo. U količinama. Statistike potvrđuju da je,
u ratnim godinama, zemlju napustilo više od 200.000 uglavnom
mladih i školovanih ljudi. Po sebi se razume da takvi nisu živeli daleko
od Terazija. Oni se više neće vraćati. Jer sa sobom nisu poneli ništa.
Sve je iovako propalo.
No, crne rupe postoje samo u teoriji i naučnoj fantastici.
Ravnoteža je nešto što uvek dođe na svoje. Kroz sto godina niko se
ovog neće sećati. Naša patnja biće tek jedna fusnota. Otuda je važno
utuviti da se cigla ne može zameniti mladim sirom ili iskrzanom
ponjavom sa tradicionalnim šarama, to jest da emigracija i migracija
moraju biti komplementarne. Drugim rečima: međusobno uslovljene.
Kada se onomad, sredinom četrdesetih godina, politički prelamalo, oni
koji su sa zastavama stizali u Beograd behu pobednici sa sekirom
revolucionarne teorije u rukama. Sa sekirama su inače bili vešti. To je
najmanje što se očekuje od drvoseče. Pobili su ono što je imalo da se
pobije, oteli su ono što su mislili da im pripada, podesivši novu
(beogradsku) životnu sredinu po meri svojih rodnih sela: držali su
krupnu stoku po kupatilima, ložili parket i dovikivali se s brda na brdo.
Slično je bilo i šezdesetih, u vreme gastarbajterije. Tako mora biti
i danas. Mada ne izgleda. Čini se da su sada oba pola – i emigracija i
migracija – identična: na sve strane samo čista biologija, struggle for
life – što bi rekao stari Darvin. Otuda izgleda sasvim prirodno da oni
koji ovde stižu iz nevolje, spasavajući glavu na ramenima, budu lost
in space planetarnog zoološkog vrta. Njihova pozicija je gard. Njihova
filozofija: udri prvi! Ako prihvatimo to, živećemo u mržnji sve dok se
međusobno ne potamanimo. Naša greška je u tome što mislimo da će
stvari jednom doći u pređašnje stanje, odnosno, još gore, da je
pređašnje stanje jedino moguće. Tako se iscrpljujemo u žalu za onima
koji su otišli, prepustivši iznova svoja mesta šumskim ljudima.
Izgubiti preko noći nekoliko stotina hiljada ljudi, čitavu jednu
mladost, jeste strašna stvar, ali – ako neko pobegne kako bi preživeo,
što je legitimno, od njega više nema nikakve koristi. Bar ne ovde.
Tamo gde stigne, biće, možda, dragocen. Ali je to, glede nas, samo
nečije babe brašno. Mi ga više ne možemo prepoznati. Zato ga valja
prepustiti zaboravu. Zbrka nastaje zato jer se ne shvata da su oni koji,
kao delovi iste nesreće, stižu na mesto odbeglih, mada vođeni
identičnim razlogom, onim biološkim imperativom, u dijametralno
suprotnoj poziciji. Ovo je obala na koju su isplivali. Na njoj mogu biti
ponovo rođeni ili opet sahranjeni.
Ta je obala, sa svoje strane, navikla na slične prizore. Sve ostalo
je pitanje primene iskustva. Kanalisanje energije spasenih. Ako ih
Beograd hoće, oni će svaku šansu prihvatiti sa zahvalnošću. No, u
suprotnom, ako ih Beograd odbija, stalno ponavljajući da su krivi što
smo izgubili so soli zemlje, oni će, poput nas samih, prirodno težiti
povratku u pređašnje stanje kao onoj utopiji koja podgreva užas
stvarnosti, vodeći nas ka konačnom trijumfu entropije, ka Velikom
Haosu u čijem grotlu ćemo svi zajedno nestati. Nužda zakon menja.
Ni ja nisam lud od sreće u gradu kroz čiju pomrčinu tumaraju
izgubljeni ljudi čije je jedino imanje uspomena na drugu obalu jedne
proklete reke. Pripadam onima koji su taj grad nasledili. Došljaci mi
uvek – kao što se to već događalo u prošlosti – mogu oteti to
nasledstvo, ali neće znati šta da počnu s njime. Zato nikad ne
pokazujem da je ovo nešto nenormalno. Ja sam, silom prilika, u ulozi
civilizacijskog repera. Sudbina je mogla pronaći boljeg zastupnika, ali
se u ovoj frci svašta dešava. I, tako, ja stojim na uskim vratima. Kroz
koja je teško proći. Mora se, međutim. Iz tog razloga su mi važniji oni
koji, goli i bosi, ulaze, od onih koji su izašli odnoseći deo po deo moje
duše. Budući da, u oba slučaja, povratka nema. Upamtite to. Jer vi sada
znate da sam ja dobar prorok.
 50.
DAN POBEDE

(dva jubileja)

Ovo je pedeseti nastavak rubrike Beograd za ponavljače.

Znatiželjni čitalac moći će da ga pročita već u utorak, 9. maja, onako
izvečeri, s nogu. Sticaj okolnosti je udesio da se dva jubileja poklope:
jer, utorak je, isto tako, dan kada se navršava Pola Veka Pobede Nad
Fašizmom. Meni je bilo potrebno manje od godinu dana da napišem
ovih pedeset priča beograd-skih, a svet fašizam pobeđuje punih
pedeset godina, svakog 9. maja ponovo.
To što fašizam izdržava, nije normalno! Zato mi je tu nešto
sumnjivo. Za divno čudo, svaka (jubilarna) pobeda nad fašizmom uvek
je sasvim nova priča. Pobednici se, primera radi, menjaju svake
godine. Neko ispadne, neko upadne. Tako čak i fašisti imaju šansu da
se svrstaju među pobednike nad fašizmom. Nisu je, kako vidimo,
propustili. Eno ih u prvom redu na svečanoj tribini. Zasluženo. Najteže
je pobediti samog sebe i ostati neporažen.
Pobeda nad fašizmom je, nema sumnje, poseban prirodni
fenomen. Dokaz tome je činjenica da je, zbog jubileja pobede nad
fašizmom, sunce ovog devetog maja izašlo na zapadu. Dan pobede je
Englezima svanuo još 7. maja. Francuzi su ga malo odložili zbog
predsedničkih izbora, a Rusi ga valjda slave po starom kalendaru,
poslednji. Rang-lista pobednika nad fašizmom zavisi od drugih
poraza. To je ono što nas kolje u ovom takmičenju. Uvek nam se
uračuna i Kosovska bitka. Ili neka druga izgubljena bitka.
Stvar se dodatno komplikuje time da fašizam nije pobeđen – ako
jeste – pre pola veka, već čitave dve godine ranije. Mislim da je finalna
utakmica (koja je, u međuvremenu, poništena) odigrana u Torinu.
Onog 9. maja pre pola veka samo je završen Drugi svetski rat, koji je
Nemačka izgubila. Nadam se da Nemci ne čitaju ove novine jer će se,
u suprotnom, naljutiti. S pravom. Ko sam ja da im oduzmem ono što
im čitav svet priznaje, to jest da su i oni pobednici nad fašizmom.
Naknadno su se kvalifikovali, ali ubedljivo. Znajući za njihovu
poslovičnu upornost, garantujem da će, iz godine u godinu, biti sve
bolji. Za fašizam tek dolaze teški dani. Ima da obere kožu na šiljak.
Ima, bre, da cvili! Njegov definitivni poraz je stvar budućnosti.
Daleke.
Bilo bi mu bolje da se nikad nije ni pojavio! Jer, u borbi protiv
fašizma, koja je okončana pre pedeset godina, svet svakog dana sve
više napreduje u svakom pogledu. Već ga je u svemu nadmašio. Da
nije, ne bi se znalo zašto ga je uopšte pobeđivao. A pobeđuje ga stalno.
Samo zahvaljujući tome što sam rođen prilično davno, pamtim kako je
izgledao svet pre pobede nad fašizmom. Kako? Pa ne primećujem
neku posebnu razliku! Jedino što se to zvalo okupacija. Ta reč je,
vremenom, zaboravljena. Zamenjena je rečju pomoć. U svetu koji je
toliko postigao boreći se protiv fašizma, svaka okupacija je samo oblik
slobode. Svakog dana po beogradskim ulicama viđam one koji su
oslobođeni svega, pa čak i života, ali je to neko propustio da im kaže.
Tamo odakle su došli, fašizam je poražen. Njim samim. Otuda izgleda
kao da ga nikad nije ni bilo. U svakom slučaju, odselio se. Ni fašizam
ne podnosi baš sve. On mora da pazi na zdravlje kako bi dočekao
sledeći 9. maj. Nema 9. maja bez fašizma. Sve ostalo je relativno. Misli
se, pre svega, na duhovno zdravlje. Budući da je fašizam oduvek i bio
stanje duha. A to se lako zapali. Prelazno je kao grip. Jedna vožnja
trolejbusom dovoljna je da postanete fašista. Gledanje televizijskih
vesti najpouzdanije očuvava fašistu u vama. Nije svet blesav!
Sve ove silne pobede nad fašizmom – njih pedeset na broju –
vrsta su preventive. Ako je da se stane fašizmu za vrat, će bacimo
atomsku bombu! Pustićemo otrovne gasove. I glad je naše oružje
protiv fašizma. Bolje da nestanu čitavi narodi nego da ih uhvati taj
užas. Nema šta nema kada aždaha digne glavu! Slavljenje pobede nad
fašizmom odnelo je, u ovih pedeset godina, više ljudskih života nego
svi ratovi koje su fašisti vodili. Svako ko je preživeo, sumnjiv je! Život
je postao jedan veliki detektor laži. Nema te (skrivene?) misli koja nije
brižljivo proverena. Sve što se kaže, može biti deo zloćudne fašističke
retorike. Kada je moglo da zadesi Špera, što neće vas sa dvojkom iz
nacrtne geometrije? Gebelsa je uvatilo tek kada je doktorirao iz lepe
književnosti. Znači: čitanje čini fašistom. Pisanje obaška. A tek kako
je Hitler, u mladosti, bio vešt kod udaranja cokli, pravi esteta. Filmski
montažeri (kao, recimo, ona Leni) poznati su kao fašisti. O biciklistima
da i ne govorimo. Ništa nije sigurno. Čim vam nadođe mala snaga,
zapitajte se: Nisam li ja fašista?! Znate li da je utvrđena nepobitna veza
između alkoholizma i fašizma: pijana budala, gotov fašista!
Poražen politički, fašizam se preselio u genetiku. On je kao rak.
Prava sida. Fašisti su jednom bili plave kose, sada su crne puti. Pošli
su sa severa, ali stižu sa juga. Nikad nisi siguran sa fašistima. Sa njima
je sve moguće. Oni se predstavljaju kao sopstvene žrtve. Zato – čim ti
se neko ne sviđa, proglasi ga fašistom. To može da bude čovek, ali ne
smeta ako je čitav narod u pitanju. Naročito su opasni narodi
ravnodušni na ljudska prava. Ili oni koji još mažu puter na hleb, a zna
se da je demokratija mnogo hranljivija, sa mnogo prirodnih vitamina.
Ni komunisti nisu sigurni: onaj ko je jednom oboleo, taj je večito rovit.
Zato niko i ne pomišlja da posebno obeležava pobedu sveta nad
komunizmom. Sve će se to spojiti jednog 9. maja. Berlinski zid biće
dokaz pobede nad fašizmom. Odakle će tog devetog maja sunce izaći
– ne zna se. Uostalom, onog 9. maja od pre pedeset godina komunisti
su bili najbliži fašistima. Držali su ih za gušu. Zar vam to ništa ne
govori? Šta oni ima da se međusobno pridržavaju pod Staljingradom,
nego!
Normalan čovek sam sebe prijavljuje kao fašistu, pa je posle
miran! Preispitajte sami sebe! Opipajte se po telu! Pogledajte u orman!
Bacite pogled pod tepih! Zavirite u novčanik! Pomislite s kim ste
noćas spavali! Ne dozvolite da svet propadne, sada kada je pobeda nad
fašizmom – ova jubilarna, pedeseta – nadohvat ruke, a po cenu svega.
Ne budite sebični fašista! Ugledajte se na druge!
 51.
VESELA APOKALIPSA

(o Evropi, ali Srednjoj; skica za ogled)

Sticajem okolnosti, prošle je nedelje, sredinom juna 1995, na dva

kraja Evrope, u Parizu i Beogradu, opet spravljan eliksir kojim će se,
ako bude sreće, izlečiti naša istorijska boljka. Stara je istina da ne biva
vaskrsenja pre smrti. Otuda je, s jedne strane, pariski biznismen i naše
gore list Boris Vukobrat pomislio kako je pravi čas da za istim stolom
okupi ekonomiste iz svih država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije.
S druge strane, opet, mađarski književnik Đerđ Konrad spustio se niz
Dunav da sa svojim beogradskim prijateljima proćaska o nekim
važnim stvarima.
Šta povezuje ova dva poduhvata?
Znano je kako se Vukobrat već dugo zanosi idejom o
regionalizaciji Evrope: po njemu, u najkraćem, postojeće države
opstaju i u budućnosti, ali se stvarna dinamika kontinentalnog življenja
uspostavlja regionalnim povezivanjem preko postojećih granica.
Verujem da će ovaj projekat svoje pristalice pronaći najpre u Istri.
Konrad je, sa svoje strane, jedan od vodećih promotera projekta
obnove Srednje Evrope kao međusobnog povezivanja vavilonskog
konglomerata naroda, jezika, vera, kultura i tradicija. Na izvestan
način, i Konrad je pristalica atomizacije kao preduslova integracije, ali
taj proces zamišlja u obliku istorije velikih gradova koja je nasuprot
istoriji malih država: kao nemački grad, Beč je poslednja provincija,
no kao centar Evrope-bez-granica, on se nalazi na idealnom mestu.
Vukobrat i Konrad su, nema sumnje, ljudi sa kojima bih rado
večerao. Ta dva draga čoveka veruju zapravo u istu utopiju čije je ime
nekad bilo Austrougarska, zemlja regija i gradova. Obojica imaju
dobre razloge za tu veru: Vukobratu je stalno pred očima
jugoslovenska tragedija, dok Konrad, koji to, takođe, vidi, nikad ne
zaboravlja tragičnu sudbinu Jevreja (i sam je, naime, Jevrejin) u
prošlom ratu, koja je, misli on, mogla biti zaobiđena da je projekat
Srednje Evrope, začet u Beču početkom veka, ostvaren. Imamo, dakle,
posla sa idejom koja po plemenitosti dolazi odmah iza ideje kako bi
bilo zgodno da ljudima izrastu krila. Naime, sve govori u prilog takvoj
ideji, osim činjenice da je ona nemoguća.
Postavimo problem ovako: nisu jugoslovenski građanski ratovi
dokaz nužne integracije na prostoru Srednje Evrope, kojom će se takvi
ratovi ubuduće sprečiti, nego je propast Austrougarske, koja je
izazvala jedan veliki rat bila samo uvod u raspad Čehoslovačke i
Jugoslavije, država koje su, u malom, sedamdeset godina oličavale
ideju srednjoevropske koegzistencije i, mislilo se, tolerancije. Taj
proces se, međutim, nastavlja i dalje: Bosna će se, u budućnosti, ako
je uopšte bude, sastojati od tri ili četiri državotvorna entiteta. Hrvatska
isto tako. Doduše – malo morgen. Glupo je pomisliti da, pri približno
istim okolnostima, nešto što je odredilo sudbinu Austrougarske,
Čehoslovačke, Jugoslavije, Bosne i (malo morgen) Hrvatske, neće
važiti za Mađarsku, Austriju ili, čak, Italiju (gde se, uostalom, u
međuvremenu pojavio onaj Bosi). Planovi Vukobrata i Konrada se
ostvaruju, ali na sasvim naopak način. Regije i gradovi postaju tako
ideal totalne separacije: može se – sačuvaj Bože! – dogoditi da Dunav
jednom bude granica nezavisnih država Budima i Pešte, odnosno
Beograda i Zemuna. Sam Beograd će, primera radi, biti složena
konfederacija opština država, zasnovanih po pravu na
samoopredeljenje različitih nacija – Dorćolaca, Vračaraca,
Bulbulderaca.
Srednja Evropa je u istoriji ono što je ameba u biologiji. Zato se
u njoj sudbina Jevreja stalno ponavlja nekom drugom. Sartr je jednom
rekao da smo, u istoriji, svi Jevreji. Ni slutio nije koliko je u pravu. To
nas niukoliko ne oslobađa krivice žrtve. Konrad se, u knjizi Na pupku
Evrope više puta pita zašto se Jevreji nisu usprotivili sudbini. Pitanje
je, zapravo, šta srednjoevropske narode toliko privlači samouništenju.
Mi se realizujemo umirući. U jednoj drami Duška Kovačevića kaže:
se „Ko ne umre, nije čovek!!“ Očito je da to važi i za čitave narode.
 U isto vreme, ti narodi su – ako tako smem da kažem – iznad
drugih po lepoti svoje duše, po pameti, po znanju; oni su napisali
najbolje romane i igraju najbolji fudbal. Izmislili su elektriku i
psihoanalizu. Odlično kuvaju. Jedino nisu normalni. Upravo je
sudbina Beča (no, podjednako, i sudbina Budimpešte i Beograda)
paradigma srednjoevropske sudbine. Na razmeđi vekova, Beč je
svetski kulturni centar bez premca: u njemu tada stvaraju Karl Poper,
Karl Kraus, Arnold Šemberg, Štefan Cvajg, Robert Muzil, Herman
Broh, Eden fon Horvat, Jozef Rot, Oskar Kokoška, Oto Bauer, Ludvig
Vitgenštajn, Vilhelm Rajh, Rihard Neutra, Hugo fon Hofmanstal, Bili
Vajlder, Fric Lang, Erih fon Štrohajm... Ali, u njemu, u isto vreme,
živi i Hitler. To jedinstvo suprotnosti uskoro će postati krvavo. Ako je
uopšte o tome reč. Hitler nije bio nikakva „Rozmarina beba“, plod
nečastivog; on je bio izdanak bečkog umetničkog kruga. Jednom sam,
u Parizu, video njegove slike i, mada osrednje, one nisu ni izbliza
toliko loše kakvima nam ih žele predstaviti istorijski pozitivisti. Albert
Šper, Hitlerov ministar, bio je, uostalom, veliki umetnik. Arno Breker,
takođe. O Fajtu Harlanu i Leni fon Rifenštal izrečeno je brdo gluposti
i laži, ali su njihova dela preživela. S druge strane, arhitekta Oto
Vagner, papa armiranog betona, bio je fašista isto koliko i Gebels,
mada se, sva je prilika, grozio tog hromog velemajstora propagande i
njegove bande. I oni su, ti banditi (ali, i ti umetnici), za jednu deceniju,
ostvarili ideju integralne Evrope sa povezivanjem regija i gradova
preko državnih granica bez ikakvog značaja. Jedino što je ta realizacija
bila pomalo monstruozna.
Ali se mogla naslutiti. Jer, devet od deset knjiga koje su,
početkom veka, ispisali pripadnici Frojdovog kruga nosi u svojim
naslovima reč „histerija“. To je, koliko pamtim, neka živčana bolest.
Srednja Evropa je, zapravo, nervna klinika istorije. Pacijenti su čitavi
narodi. Ovde narod šizofreničar, tamo narod depresija. Samo u
Srednjoj Evropi može postojati nebeski narod, spreman da izgine do
poslednjeg kako bi dokazao svoje pravo na takvo opredeljenje, to jest,
pravo na umiranje. Kao i svi ludaci, narodi Srednje Evrope deluju
naizgled normalno. Sa ludilom je baš to najveći problem. Otuda u
Srednjoj Evropi velike i plemenite ideje, za koje vam razum šapće da
su lekovite kao majčino mleko, završavaju obavezno kao pejzaž novog
groblja. Jedino se magla iznad krstača nikako ne razilazi.
Ima li nam spasa? Ne znam.
Propasti sigurno moramo.
 52.
ULIČNE BORBE

(kratka istorija jedne iluzije koja traje)

Dok sam onomad jednog ponedeljka, ispisivao priču/spisak o

učiteljicama života, stalno me je opsedalo osećanje da promašujem
temu nedelje. Hteo sam, naime, da pišem nešto o košarci. Kao i obično,
žene su krive što sam krenuo pogrešnim putem.
Ali se to isplatilo. Ispostavilo se da onih koji će pisati o košarci
iovako ima previše. Ako je o košarci uopšte bila reč. Ono što smo
sedam dana čitali, jeste samo raznorazno opisivanje konteksta jedne
zlatne medalje. U nas svako najpre drži do svog konteksta. Ili – ajmo
reći – do svog svetonazora (tzv. „pogled na svet“). Tako se iznova
uspostavilo ono što zovem sferom dosade našeg žurnalizma. To je
jedna vrsta večnog vraćanja istog. Ovde ne vredi čitati novinske
tekstove. Dovoljno je pročitati naslove. Jedino se oni (naslovi)
povremeno menjaju. I to će proći.
No – šta ja hoću da kažem? Da li možda to kako će tek sada, u
redovima koji slede, biti na pravi način opisano narodno veselje sa
pevanjem i rušenjem koje je Beograd doživeo u noći osvajanja još
jedne zlatne košarkaške medalje? Ma koješta! Pre svega, ja nemam
svoj svetonazor; ja sam čovek bez konteksta. Osim toga, nedostaje mi
neophodna istorijska distanca.
Imam na umu nešto drugo. A to je da jedan nastavak ovog
bedekera singidunumske nostalgije posvetim uličnim gužvama u
amfiteatru istorije od Slavije do Kalemegdana. Razumevanje tog štiva-
u-nastanku podrazumeva neku vrstu teorijske pretpripreme. Beograd
je grad u kome se stalno gužvalo. Neke od tih gužvi bile su spontano
organizovane. Prvi put su nas isterali iz škole da, u gužvi, spontano,
dočekamo nekog ljudoždera. Obično su se ovakve gužve događale
prvog maja, na paradi obnove i izgradnje, ili kada se gospodin Tito
vraćao sa nekog od svojih putovanja po svetu. Broz se na putovanjima
ponašao skromno, studentski. Tek kada se vrati kući, digne dževu.
Narod ga je zdušno sledio. Pa je iz punog grla tražio ostavku engleske
vlade. Katkada, za promenu, ostavku belgijske vlade. O italijanskoj
vladi da ne govorimo. Ali se uvek radilo o izrazu naše čuvene
neposredne demokratije.
Bilo je, s druge strane, gužvi koje su se, što se kaže, „otele
kontroli“. U pozadini takvih događaja obavezno su se nalazile
neprijateljske snage svih boja i centri inostrane špijunaže. Istorijski
primer 27. marta najbolje objašnjava o čemu se tu radilo. Radilo se
prosto o tome da smo na ulice izlazili obično u korist svoje štete. Otuda
su sve naše demonstracije toliko uspele. Čini mi se da sam jednom već
pominjao onu noć Pele džukele, italijanskog ministra inostranih
poslova, kada smo vikali „Trst je naš!“ Sećam se da nije bilo struje.
Beograd se nalazio u potpunom mraku. Danas ta činjenica deluje
krajnje simbolično. Jer Trst nije naš. Nikad više. Umalo da ne bude
slovenački. Srbija se neće graničiti sa Italijom iz čiste gluposti.
Onda su ubili Lumumbu. Teško mi je da se setim ko li to beše.
Ali znam da je to bilo u Kongu ili tako-nekako državi, i u noći kada se
obesio Branko Miljković. Tako su se razišli moja malenkost i većina
beogradskog naroda: ja sam otišao na pesnikovu sahranu, a oni su otišli
pred belgijsku ambasadu u Krunskoj ulici, koju su demolirali u celosti,
vođeni pravednim gnevom zbog podlog ubistva borca za slobodu koji
je mogao postati jedan od lidera nesvrstavanja. Danas bi nas karao gde
stigne, samo da je preživeo susret sa drugom Mobutuom i njegovim
švajcarskim perorezom. Moj drug Rale Plavuša, danas ugledni
biznismen u Australiji, bio je među prvima koji su upali na
neprijateljsku belgijsku teritoriju. Sve što mu se našlo pod rukom,
bacio je kroz prozor. Između ostalog – pričao je – i nekakav čudni
akvarijum sa staklom samo na jednoj strani. Obaška što je staklo bilo
mutno. Kao što su to bila srećna vremena u kojima još nismo znali za
televiziju. Jedva da je potrebno pominjati kako je, u ta srećna vremena,
milicija imala samo obične šmrkove, one za polivanje ulica. Konji su,
međutim, i tada bili konji, te je većina demonstranata završila pod
njihovim kopitama. Ali je Belgija riknula kao kolonijalna sila.
 Sledeće batine smo popili boreći se za stvar slobodarskog
vijetnamskog naroda. Navalili smo na sirotog Džonsona da se sve
pušilo. Optužili smo ga da je ubio Kenedija. Bilo je to sredinom
šeždesetih, u doba kada smo već bili dosta obrazovani po pitanju
gradske gerile. Znali smo sve protestne pesmice Džoan Baez, Kantri
Džoa Mekdonalda i Boba Dilena. Znali smo šta je sitt-in. Posedali
smo, dakle, ispred Ruskog cara i vikali Amerikancima da idu kući.
Mnogi posle nisu mogli da ustanu satima. Leže i ne mrdaju od
revolucionarnog zanosa. Burna pobunjenička krv samo im curi na uši.
Milicija ih skuplja kao cepanice. Kako nekoga počisti, tako nam
otkuca novi kredit u Svetskoj banci.
Najbolje je bilo šezdeset osme. Prvo je bilo u junu, a posle je bilo
i u avgustu. Ono u junu je izazvao neki Danijel Kon Bendit, navodno
stanovnik Studentskog grada, inače crnogorskog porekla, koji je hteo
da bez ulaznice uđe na priredbu za akcijaše u režiji legendarnog
Tončija Martija, čoveka koji se čitav život borio od šanka do šanka.
Tuča koja je tom prilikom izbila prenela se, tokom noći, na beogradsko
Kosovo polje, tamo kod novobeogradskog podvožnjaka.
Gradonačelnik Branko Pešić je rekao: „Bolje da vas ovde bije moja
milicija nego da vas, ako se probijete, sa svojih prozora pobiju generali
iz naselja Šest kaplara.“
Otuda beše jasno da neprijatelju treba zaći s leđa. Rezervni sastav
studentske revolucije pokrenut je iz Dva jelena i Tri šešira i, tokom
narednog jutra, okupirao je sve fakultete. Tako su počela lipanjska
gibanja. Trajala su sedam dana. Sve to vreme tražili smo više
socijalizma. Ono što smo od socijalizma imali, nije nam, kao, bilo
dovoljno. Naročito su po pitanju pravedne raspodele viška socijalizma
iz državno-partijskih rezervi bili imperativni današnji ljubitelji
građanske demokratije i tržišne privrede. Sve što znam o Marksu,
Engelsu i Lenjinu, naučio sam, tih dana, iz njihovih usta. Marks je, na
primer, bio protiv cenzure štampe. Valjda je to bio razlog što se, na
predlog jednog današnjeg antikomuniste, Beogradski univerzitet
preimenovao u Crveni univerzitet Karl Marks. Idi, boga ti! Kako su se
samo toga setili?! Kada je to čuo, gospodin Broz je pitao: „Šta, boga
ti, ’oće ti studenti čim prije i čim bolje?“ Hoće više socijalizma. „Pa,
neka ga uzmu, boga ti, imamo mi toga kao pleve“, rekao je Broz. „Ali
kubanske cigare ne dam – toliko im socijalizma nije baš potrebno.“
Onda je otišao na televiziju – tada smo, naime, već imali televiziju – i
podržao studente. Bio je pomalo nervozan u brizi za svoje kubanske
cigare (i svoj škotski viski). Taj snimak je kasnije, u filmu Plastični
Isus, upotrebio Laza Stojanović, što ga je koštalo četiri godine zatvora.
Većina revolucionara se, posle Brozovog govora, odigravši Kozaračko
kolo, razišla mirno i dostojanstveno. Slobodan Mašić i ja uzeli smo
taksi i otišli na neki žur. Videlo se da nas revolucija polako gubi.
Taman što sam se vratio sa snimanja nekog filma, a sve u nameri
da slušam radio-prenos utakmice Kupa šampiona između Zvezde i
Zaboravio-Sam-Kako-Se-Zove tima iz Moravskih Buđovica, kad Rusi
uđoše u Prag. Na tenkovima. Nepodnošljiva lakoća bratske pomoći.
Kundera je o tome napisao roman. A ja nisam mogao da propustim
priliku da se, uz ostale, ne izderem na rusku ambasadu. Ona se nije
dala provocirati. Beše izgrađena na mestu gde se nalazio centralni
zatvor za sve Informbirovce. Češka ambasada se nalazila na Bulevaru
Crvenog Revolucionara Kralja Aleksandra, i sa njenog prozora
govorili su mnogi od onih koji će kasnije postati protagonisti „plišane
revolucije“. Osim Havela koji se, koliko znam, baš tada povukao u
zatvor da u tišini piše novu dramu. Bili smo toliko ogorčeni da su češki
turisti lako zaboravili izgubljenu domovinu i listom otputovali u
Ameriku, prodavši nam prethodno u pola cene sav paradajz što su ga
štekovali za petnaest dana letovanja na Jadranskom moru, i to je jedino
što je ostalo od tog večnog prijateljstva. Narednih trinaest godina nije
bilo važnijih događaja za ovu priču. Uglavnom smo se tabali na
utakmicama, onako sportski. Onda je osvanuo 9. mart. Jutro je, što se
mene tiče, bilo mamurno. Šetao sam psa uz dorćolsku obalu, nameran
da skočim u mutno Dunavo, kad neka buka iz daljine, tamo od
Bajlonijeve pijace, privuče moju pažnju. Odem i pitam šta se događa.
Lomimo drvo neslobode, rekoše mi. Pogledom potražim drvce za koje
ću se i sam uhvatiti, ali tada zasmrde da mi se pomuti i ono malo
preostale svesti, te se, uz lakše gubitke na tekstilu, hrabro povukoh do
kafane Polet na igralištu istoimenog slavnog dorćolskog kluba. Tu sam
pojeo kiselu čorbu, pomalo razvodnjenu jer su mi suze neprestano u
nju kapale. Drvo neslobode naplatilo mi je punu cenu. Vratio sam se
kući i otvorio novu flašu viskija. Moja karijera uličnog borca bila je
definitivno završena. Dugo je i trajala. Do duboko u noć slušao sam
Dok suze teku (As Tears Go By) od Stonsa, gde se kaže:
Smiraj je dana
sedim i posmatram decu kako se igraju.
Čine ono što sam i ja činio,
misleći da je to nešto novo.
 53.
SMRT ČAROBNOG BREGA

(kratka istorija napretka kao opšte propasti)

Jedan aforizam Duška Radovića, koji citiram po sećanju („Ko se

jutros probudio u Beogradu, taj je za danas dosta postigao u životu“),
dobija tek sada svoj pravi smisao. Stari je bio prorok: mnogo je, ovih
dana, onih koji se više nikad neće probuditi u Beogradu, a i šire. Mrtvi
su da mrtviji teško mogu biti. To vam je naše današnje „Beograde,
dobro jutro!“ Ubiti nekog u Beogradu dođe mu isto kao kupiti breskve
u Valjevu ili sir u Čačku. Najvažnije je da pitaš pošto. Ako ti cena
odgovara, kokaj! Toliko je leševa na ulicama da ni čitulje nisu više ono
što su negda bile. Ubijaju oko podne, u centru grada, ali ubijaju,
bogme, i dok lipe cvatu na Neimaru, s proleća. Smrt više ne bira. Njoj
je postalo svejedno. Nama, kao, nije.
Najviše nas boli šteta na prirodnoj gradskoj sredini. To se, valjda,
zove urbocid. I gradove ubijaju, zar ne? Otuda je, više od drugih, jedno
skorašnje ubistvo na dnu Čuburskog brega, u dolini Dušanovačkog
potoka, uzbudilo javnost, izazivajući opšte foliranje: ako su – kaže
Javnost – počeli da ubijaju i po Neimaru, onda je sa Beogradom
gotovo. Neimar se očito smatra zaštićenom zonom. Neimar je enklava
poslednje iluzije. Beše mu ga i njegovo. Nije Neimar što i poljem
preći.
Odrastao sam tamo. Najbolji deo života proveo sam u Nebojšinoj
53, pored kafane Šumadija. Verovatno je to razlog što, suprotno
mnogima, mislim kako je smrt dugo zaobilazila Neimar samo zarad
svoje povremene iracionalnosti. Najzad se, eto, dosetila. Jer je Neimar,
po svemu, bio viđen za likvidaciju. Ona je pripremana godinama. Već
nekoliko decenija Neimar je lažna idila. Ispod je pravo đubre.
Taj deo grada, uokviren po vertikali Bulevarom JNA i
Čuburskom ulicom, smešten između Ohridske i Južnog bulevara, bio
je svojevremeno kraj sveta. Čak se i onaj šašavi Englez Makenzi
zaustavio na obodu šume koja će kasnije postati malecni Karađorđev
park. Ispod su bile baruštine i majdani iz kojih se vadila ilovača. Dve
ogromne favele širile su se duž obala Dušanovačkog potoka. Potok je,
posle, kanalisan. Živeti na Neimaru bilo je pod moranje. Primer
ministra Srškića, koji je svoju vilu podigao na Neimaru, na nekoliko
koraka od mesta gde se onomad dogodilo ubistvo, nije bio taj izuzetak
koji će izmeniti ovo pravilo međuratne urbanizacije na
singidunumskim prostorima. Moj otac se hvalio kako mu je, pre onog
rata, toliko dobro išlo da je za Neimar znao samo iz kafanskog
zemljopisa. Graditi kuću na Neimaru, među kukuruzima, beše za njega
atak na građansko dostojanstvo. Menjao je stanove ko Ciganin konje.
Tada su se selidbe, po pravilu, obavljale 1. maja. Daš gazdi otkaz,
pljuneš mu pod prozor, i kažeš špediteru: „Teraj u Poenkareovu!“
Jednog 1. maja ostadosmo na ulici. Na kuću iz koje smo krenuli pala
je bomba, a isto se, dok je špediter mrljavio, dogodilo i kući u koju
smo se uputili. Istorija nam je presudila Neimar.
Kada se istorija malo primirila, a revolucija došla po svoje,
Neimar je prvi put izmenio svoj društveni status. Negdašnje stanište
onih koji su se kolebali između srednje klase i sirotinje postade preko
noći leglo žalosnih ostataka prošlog vremena koje je valjalo do kraja
razvlastiti. Bilo je, međutim, prečih poslova. Kao što je, na primer, bilo
Dedinje. Ali je, svejedno, na neimarski život stavljen moratorijum
pobede. Bio je to beogradski geto. Njegovi stanovnici behu obeleženi.
Žute trake, doduše, nisu deljene. Neimarci su se našli na listi čekanja
svetle budućnosti. Ovo je kod njih, kod stanovnika Neimara, razvilo
posebnu psihologiju. Nosili su svoju zvezdu padalicu (je li bila žuta,
ne sećam se) kao da im je kruna na glavi. Bili su čisti i pocepani.
Uporno su krpili svoje dostojanstvo.
U baštama iza kuće gajili su samo ribizle, mada bi im paradajz
bolje došao. U saksijama su držali mala, nakazna stabla limuna i
pomorandže. Tako su terali mak na konac. Neki su pokušali i sa
palmama. Svako je, međutim, sadio ruže. Jer smo trnja iovako imali
kao pleve. Žbunje divljeg jorgovana bilo je pod opštom zaštitom. Ništa
se nije prodavalo, ništa kupovalo. Na izbore se izlazilo retko, jedino
pod prisilom. Biti frontovski aktivista na Neimaru značilo je overiti
sebi uput za ludnicu. Ne pamti se da je neko sa Neimara poslat na Goli
otok. To bi predstavljalo contradictio in adjecto; a komunisti su, što
jest, jest, držali do dijalektike. Nije bilo neimarskih brigada na
omladinskim radnim akcijama. Vadili smo se na letnje takmičenje
Muzičke omladine. Ili na specijalne pripreme juniorske atletske
reprezentacije. Spremali smo se da postanemo beskorisni članovi
društva, koje je baš to od nas i očekivalo. Većina je pitanje mature
pretvorila u profesiju. Oni nesposobniji, kojima se omaklo da
maturiraju, studirali su istoriju umetnosti ili arheologiju. Samo da je
bez veze.
Jedan je ipak, slučajno, izmislio kolica sa kuglagerima i obogatio
se. Masovno smo falsifikovali sličice fudbalera i filmskih glumaca,
čije je sakupljanje tada predstavljalo pravu kolekcionarsku strast.
Obilazili smo tavane u potrazi za starim pornografskim filmovima.
Svako je posedovao kompletne edicije Kadok i Plava ptica. O
kompletu Mike Miša, lista sa stripovima, da i ne govorimo. Teško se
mogla pronaći kuća bez Stanojevićeve enciklopedije. Dve stare
glumice – Vrbanićka i Mikulićka – imale su status članica engleske
kraljevske porodice. Čitanje dekadentnih stihova Sime Pandurovića,
najvećeg neimarskog pokojnika, smatralo se patriotskom obavezom.
Gospodin Đuričić je još od rane mladosti tvrdio da je najstariji živi
srpski pisac jer je to na Neimaru nesumljivo bio. Akrobata Aleksić bio
je viđen za predsednika države čim ovo prođe. Amerikanci, koji su
držali pod zakup nekoliko vila na Neimaru, digoše konačno ruke od
nas. I sve je to, iskreno rečeno, bilo samo pišanje uz vetar ili sviranje
one stvari. Nismo imali šanse. Niti nas je iko zarezivao sa našim
kerefekama.
Dogodilo se, međutim, to da je, nezavisno od naše želje i naših
stvarnih namera, Neimar – koji je ostao geto – iz dana u dan postajao
takođe i oaza pošteđenosti pred vremenom, neka vrsta pomalo
kičastog zaboravljenog edenskog vrta, gde se ugodno živelo i pre
pojave ekologije. To je izazivalo poštovanje žitelja drugih delova
grada. Žestoki momci iz Sarajevske ulice ili Savamale nikada nisu
dolazili na Neimar. Ako imaju nešto da nam objasne, pozovu nas u
goste. Tukli smo se od Čukarice do Karaburme. Kada nam pođe loše,
bežimo kući, uspevajući da onako usput, u trku, maznemo koju
lubenicu sa Kalenića pijace. Niko nas nije proganjao dalje od
svetosavske porte. Bila je to, nema šta, zgodna pozicija.
Otuda se poštovanje, mic po mic, izorodilo u zavist. Živeti na
Neimaru postalo je nešto poželjno. Bio bi to dokaz uspeha u životu.
Društveni status našeg kraja opet je počeo da se menja. Jer se uspeti u
životu nije više moglo na Dedinju. Tutto ocupato. Topčidersko brdo –
niks! Senjak još đene-đene, ali Neimar – pod obavezno. Doseli se na
Neimar, pa umri. Tako se i dogodilo. Isterati neku babu iz porodične
kuće rešavalo je problem samo prividno. Pretendenata na neimarsko
državljanstvo bilo je previše. Ravnopravnost je među drugovima bila
svetinja. Zato babinu kuću sruše (pre toga Raskoljnikov obavi svoje),
pa podignu zajedničku kapiju za više drugarskih porodica od uspeha.
Onda se one puvaju da žive na Neimaru. A Neimar nestaje. Kuću po
kuću, ulicu po ulicu. Zaboravilo se da Neimar, ili bilo koja druga
urbovukojebina, neće biti ništa ukoliko ne ostane to što jeste,
bespotrebni ružičnjak koji je otpao sa točkova kočije promene. Ponovo
su ga, dakle, uključili u mašinu. I vreme ga je samlelo kao jednu od
svojih poslovičnih ekoloških katastrofa. Tamo gde je nekad bio bircuz
u koji su navraćali lokalni šusteri i frizeri, sada je ekskluzivni klub
poluzatvorenog tipa iza čijih zatamnjenih prozora narodni poslanici
čereče jagnjeće glave, misleći da su postali nešto drugo.
Nemam ništa protiv toga. Ali ne nameravam da, u nekom
budućem životu, ponovo stanujem na Neimaru, pa makar nikad ne
okusio jagnjetine. Neimar koji sam poznavao kao svoje detinjstvo,
mrtav je. Mnoge važnije stvari od Neimara, koje sam takođe poznavao,
isto su mrtve. Neko je, mrtav, ostao da leži na Neimaru. Ovih dana. U
vreme kada je probuditi se u Beogradu najviše što čovek može da
očekuje. Poznajem to mesto, mesto smrti. Nekada sam tu stajao
posmatrajući devojke u letnjim haljinama. Ono što sam, od sveg blaga
ovog sveta, držao u ruci, bila je kriška lubenice. Verovao sam da je to
život.
Mojoj gluposti nije bilo kraja.
 54.
UPUTSTVO ZA UPOTREBU

(pismo novim sugrađanima)

Dragi (novi) sugrađani,

Bez obzira na to da li ste došli za stalno ili ostajete tek
privremeno, da li vas je u Beograd dovela lična želja ili vas je na ovu
obalu bacio vetar zlog vremena, život koji nastavljate neće biti nimalo
lak. (Pričaj mi još malo o tome!) Najbolje je otuda da se o njemu
obavestite na vreme. U tu svrhu zgodno će poslužiti sredstva javnog
informisanja, tj. novine.
Ali, novine treba čitati oprezno. Moj vam je savet da, u prvo
vreme, pomno izbegavate sve što nije od neposredne koristi za
svakodnevno snalaženje u gradu. Jer će vas, inače, novine zbuniti. To
će biti samo još jedan dokaz kako ste ovde novajlija koji slabo kapira
lokalne običaje. Budući da je svakoj pridošlici, u principu, teško
razumljivo da se u novinama koje izlaze u Beogradu uglavnom pljuje
– po Beogradu! Zbunjenost postaje tim veća kada se ustanovi da to
čine sami Beograđani, i to obično oni koji u Beogradu najviše drže do
sebe.
Njihove zamerke ne odnose se na slabo funkcionisanje gradskog
saobraćaja ili na očajni filmski repertoar. Niti je išta slično uopšte u
pitanju. Ako mogu tako da se izrazim, reč je o ispoljavanju nove
„nacionalne ideologije“, kojoj se Beograd nikako ne sviđa. Po njoj, on
više nije centar srpstva. Beograd je, kažu, poslednja srpska provincija.
Još mnogo gore od toga: to je jedna moralno posrnula varoš, prava
kloaka samoživosti, kojom haraju svakojaki lažni mirotvorci i
odnarođene kosmopolite, sluge novog svetskog poretka, zapravo nakot
bivšeg, propalog režima koji gramzivo vapije za svojim izgubljenim
privilegijama. Pravi život je svugde drugde osim u Beogradu, gde se i
ne živi s razlogom, već se samo preživljava u buđavim iluzijama
potrošačko-komunističke prošlosti. Možda i vi osećate tako: Beograd
je, tu i tamo, sigurno bio surov prema vama, no tako biva i drugde, šta
da se radi!
Bitno je nešto drugo. Ove vas novinske priče uče da mrzite
Beograd od samog početka, čim u njega stignete, ali tako ćete zapravo
mrzeti sami sebe: jer, ako je Beograd zbilja toliko iskvaren da se gnuša
pravog izazova istorije koja je opet srećno pokucala na naša vrata, šta
tek ostaje da se misli o vama koji ste u Beograd zbrisali kada vam je
istorija izazovno srušila kuću i uzela nekog od najbližih. Izgleda da
ćete najbrže postati Beograđanin ako priznate da ste propali, kako
istorijski, tako i uopšte.
Vaša nedoumica će prirodno potražiti izlaz u pitanju šta te
radikalne kritičare singidunumske truleži još zadržava u Beogradu kod
tolikih lepih ratišta po vukojebinama naše domovine. Umesto da puste
neka propadne. Postoji čitav niz objašnjenja toj njihovoj prividnoj
neodlučnosti. Recimo – doručak. Izbor peciva je u Beogradu sasvim
zadovoljavajući. Ima i dobrog bureka ako neko voli. Ili su to, s druge
strane, večernji izlasci: jeste da je FEST dibidus propao i da BITEF ni
sledeće godine neće biti ništa naročito, ali je tu, za utehu, festival
duhovno bliskih istočnoevropskih naroda, gde takođe ima šta da se
vidi i čuje. Uostalom, ovdašnje kafane su i dalje odlične. A ženske se
još redovno tuširaju. Hoću da kažem kako se žestoki mrzitelji
Beograda, mada im svaki trenutak proveden u njemu izaziva bol, teško
odriču njegovog velegradskog komfora ili proste činjenice da šalteri
ovdašnjih banaka rade do kasnih večernjih sati.
A i zašto bi se ljudi patili? Lep i bogat doručak ne puni samo
želudac, nego i baterije velikih (nacionalnih) ideala, te nije čudno da
su oni koji su vas, o vikendima, utegnuti u nove maskirne uniforme,
tako zdušno ubeđivali da zgarište vašeg doma menja svet, uglavnom i
dolazili iz Beograda. Njihove verne žene ostajale su tamo, u tom
groznom Beogradu, da brinu o porodičnim poslovima i o odmoru
ratnika, koji jest da je veliki Srbin, al’ voli majušne sarmice od zelja.
Deca im nisu ni tu ni tamo, već u Americi. Njima je najteže.
Ali, šalu na stranu. Pretpostavimo da ovi ljudi, odani idealu i
prekom nalogu vremena, ostaju u Beogradu samo iz razloga što su tu
veće pogodnosti za njihov ideološki rad. To je već sumnjivo: ako smo
baš toliko pokvareni, što im ne doakasmo na vreme!? Bilo kako bilo,
ovde izlaze mnoge novine, naše i strane, ima toliko televizija da ih
režim ne može sve zapušiti, veliki prijatelji našeg naroda obično
odsedaju u hotelu Mažestik, navrati katkad i onaj CNN, ima svakojakih
pacova rata (stranih novinara) etc. Ispada da je posebna hrabrost sedeti
u Beogradu i, okružen neprijateljima svih boja, voditi sveti rat.
Jedina nevolja je u tome da, prividno, nema nikakvih rezultata:
što se oni više upinju u svom prosvetiteljstvu, Beograd je moralno sve
iskvareniji, načisto izgubljen za veliku budućnost. Na prvi pogled, ovo
samo potvrđuje da peta kolona ne može sama čak i kada je pokreću
grandiozni ciljevi. Valjalo bi zato Beograd prepustiti sebi, pa neka
propadne. Neće mu biti prvina. To, razume se, ne dolazi u obzir. Veliki
ciljevi su takvi – naime, veliki – jer ne dozvoljavaju ni pretpostavku
pukotine. Celo je sve. Takvo saznanje vodi nas zaključku da će
Beograd jednom, po svemu sudeći veoma skoro, morati da plati svoju
nedostojnost velikom projektu naših nacionalnih idealista. Zato i
kažemo da je njihov neuspeh samo prividan. Pobeda ili poraz nisu, po
tom pitanju, od većeg značaja. Ako jedan rat ne uspe, Beograd će biti
kriv što moramo da izginemo u sledećem – i to će uvek predstavljati
najveći (ratni) uspeh njegovih mrzitelja. Jesmo li vam rekli, a?.'
Ali – ako rat uspe? Tada neka Beograd bere kožu na šiljak. Jer će
biti surovo kažnjen za svoj navodni kosmopolitizam, za svoje (takođe
navodno) plaćeno mirotvorstvo, svoju malodušnost i pokvarenost,
slabost prema „mars“ čokoladicama ili šta li mu već padne. Osvetu će
izvršiti oni koji, dok ovo čitaju, doručkuju u nekoj beogradskoj vili,
skrivenoj u senovitom periferijskom dvorištu. Beograd možda i jeste
truo kada, kao toliko puta u prošlosti, gaji u nedrima one koji planiraju
kako da ga sravne do preistorijskih temelja.
Njihov mač pravde biće, međutim, u tuđim rukama. Možda u
vašim? Istorija i o tome ne razmišlja kao o nekom presedanu. Nažalost,
ni Beograd: 011 se olako miri sa istorijskim iskustvom o sopstvenoj
budućnosti. Prošlost je ovde ponovo počela. Ideje su ponešto različite,
ali je scenario kažnjavanja Beograda u dlaku isti kao svi prethodni.
Jedan te isti scenario ne može dovesti do mnogo dijametralno
suprotnih ishoda, te to upozorava kako su sve ovdašnje „velike ideje“
– koliko ona komunistička, toliko i ova nacionalna – zasnovane na
mržnji prema Beogradu, što im daje prepoznatljiv lokalni kolorit. No,
isto tako, one su i totalitarne, poput svih sebi sličnih u svetu i vremenu.
Otuda one nužno i funkcionišu na principu nasilja. Njihovim
poslenicima je sasvim svejedno kolika će biti cena u ljudskim životima
i, još više od toga, nije im ni do kakvih principa kada već imaju svoju
zvezdu vodilju za besmrtnost. „A tamo – posvuda svjetlo.“ Koje je
sasvim nalik tami.
Zato se oni neće zaustaviti sve dok ne završe posao, a njihov je
posao mrzeti Beograd jer su u njemu postigli više nego što zaslužuju,
ali manje od onoga što misle da im pripada. Po tome se, na obe strane,
ne razlikuju od strašnih komsomolaca, koji su diljem singidunumskog
atara posejali tolika „pasja groblja“. Ako je zapravo reč o večnom
vraćanju istog, onda su se komsomolci vratili preobučeni u butiku zlog
vremena. Tako ispada da je ovaj rat, kao i onaj sledeći, nešto već
viđeno: on jeste veliki i strašan po sebi, ali ga je – pored ostalog – opet
izazvala stara sitna mržnja prema Beogradu.
Zato se rat, po prirodi stvari, uvek mora završiti u Beogradu. Na
pasjem groblju. To ga – rat – čini unapred propalim. Moguće je da u
svemu drugom nadvladamo, ali ćemo ponovo poraziti sami sebe u
izvesnoj beogradskoj vartolomejskoj noći. Ona dolazi. Biti spreman –
to je sve. Dok još ima vremena, vredi vam se zapitati: Zar je zato
srušena moja kuća, ubijeni moji najmiliji, je li to ono što me je bacilo
u vrtlog vremena iz koga, za mene, neće biti povratka?
Razmislite o tome!
 55.
LISTA ZA BEOGRAD

(politički program; preambula)

Ova priča za budućnost počinje iz daleke prošlosti. Beše mu ga

to u vreme onog svetskog rata. Kada je, u zimu četr’est treće, komesar
Pavle poveo svoje proletere u Bosnu da tamo šire bratstvo i jedinstvo,
jedna od preostalih grupa klasno neosvešćenih Gvozdena (v. pod D.
Ć. – Daleko je sunce) danima se polumrtva lomatala po srpskim
planinama, proganjana kao zver od okupatora i njegovih domaćih
pomagača (v. pod S. M. – Govor u Vranju).
Već sasvim iznemogli, naiđoše na usamljenu kuću visoko u brdu,
koja je mogla biti mesto zasede, ali je mogla biti i oaza privremenog
spasa. Kako im je smrt iovako bila izvesna, oni odlučiše da uđu, te
povikaše domaćina. Bio je to neki starac. Primi ih čiča da se ogreju,
nađe se i nešto za jelo od kukuruznog brašna i varenike. Iscrpljeni
borci navališe, a deda ih gleda, vrti glavom i onda kaže: „Samo se toga
plašim, deco, da vi u ovom ratu ne pobedite!“ Oni, zna se, odmah
dohvate gvožđe i prislone starca uza zid: aha, ptico, simpatizer četnika!
Nesrećnik odlučno odbaci takvu optužbu, potvrdivši i verbalno da je
svim srcem na njihovoj strani. Zašto se onda plašiš naše pobede?
„Mnogo ste, bre, gladni“, reče čiča.
Mi danas znamo koliko je starac bio u pravu. Glad pobednika je
najstrašnija stvar na svetu. Ovi su bili toliko gladni da se nisu najeli ni
posle pedeset godina. Ždrali su sve što stignu. Od užegle slanine do
ministarskih položaja. Čitave vile gutali su u jednom zalogaju.
Putovanja u inostranstvo tretirali su kao nešto što se maže na hleb. Ni
hleb im nije bio mrzak. Naročito ako ide uz divljač, koju su naprosto
tamanili gde god da je stignu. Onda su pojeli tešku industriju. Smazali
su laku industriju dok trepneš okom. Turizam im je bio ko običnom
čoveku karamela. Kulturu su varili na parče: prvo balet, onda film, pa,
na kraju, da istorijski zaslade, narodna muzika sa sve kafanskim
pevačicama. U kafanama je njihova glad stvarala nesporazume, te se,
u cilju očuvanja idejnog jedinstva, podeliše na „jagnjeće brigade“ i
„praseće brigade“ O praznicima se zapažalo i dejstvo „volovske čete“
gladnih veterana. Krc po krc, pojedoše ti oni brdo umetničkih slika,
toliki stari nameštaj i tepihe, zlato i srebro, staru deviznu štednju,
transbalkansku železnicu (v. pod B. N. – Dr), sopstvene spomenike,
nekoliko američkih kredita; voleli su i pršut, sir iz ulja, navikoše se
nekako i na kavijar, losos obaška, ali dimljeni. Sve što je ješno, nije im
bilo strano.
Jedva smo čekali da im vidimo leđa. Uopšte nije jasno kako smo
ih toliko dugo trpeli. Verovatno je naše trpljenje proizilazilo iz same
vremenske dužine njihovog velikog ždranja. Jer, mada večno gladni,
nisu žurili: jeli su punih pedeset godina, natenane, higijenski, pazeći
ipak da nešto preostane i za sledeće stoleće. Bili su ubeđeni da će trajati
večno. Tako je bar pisalo u knjizi iz koje su učili. Knjiga ih je,
međutim, prevarila. Jednog dana saznadoše da je kuhinja zatvorena i
da u kafani istorije služe samo hladnu zakusku „Berlinski zid“. Počelo
je veliko renoviranje pojedene zemlje. Narodu, konačno, pade kamen
sa srca. Verovalo se da je našim mukama došao kraj. Jer za sve su nam
bili krivi komunisti. Doba kada su samo oni smeli da žderu, beše
prošlo. Sada će svako moći da jede ono što voli. Ako stigne!
Za ovih šest-sedam godina to je, kao i obično, pošlo za rukom
samo narodnim predstavnicima. Poučeni iskustvom svojih
prethodnika komunista, koji su mirno klopali pola veka verujući da tek
načinju kolač večnosti, novi prijatelji naroda, proverene demokrate,
svesni kako sve ima svoj kraj, odlučiše da zemlju – odnosno njene
ostatke – pojedu što brže, za samo jedan mandat. Red je da se mi prvi
namirimo, rekoše. Mi smo vas onomad poveli da pijete batine od
nenarodne milicije. To ima da se plati. Nisu im mrske planine i livade,
vole da gricnu i Budvansku rivijeru, al’ im je posebno sladak Beograd.
Već su ga izbušili kao švajcarski sir tražeći šta da pojedu. Na
beogradskom kazanu vlasti gužva nepojmljiva: socijalisti guraju
demokrate, „obnovitelji“ otimaju kutlaču liberalima, radikali prevrnuli
kazan.
 Naročito im se osladio poslovni prostor. Doduše, daju i rođacima
da prezalogaje po pedesetak kvadrata, al’ mora da bidne u centru.
Poseban delikates je poslovni prostor preliven reketom. Reket se služi
u papiru, obično zelenom. Mada ni filatelija nije zanemarena: marke
su na visokoj ceni. Ako si filatelista (imaš marke) – i plus stranački
filantrop – možeš klopnuti čitav beogradski kvart, pa ga grickaj i vari
do mile volje. Otuda mnogi beogradski kvartovi već liče na
rođendanske torte sa mnogo kandiranog poslovnog prostora i stanova
od političkog marcipana. U ovom ekspres-političkom restoranu, gde je
specijalitet „big dil“, često se izgubi račun, pa su svađe neizbežne: o
tome ko je kome pojeo koncesiju, raspreda se na sudu, po novinama,
a neke razmirice znaju da završe i na Novom groblju. Zato u
Kosovskom božuru odnedavno služe i naftu. Pošto je to omiljeno piće
naših prijatelja naroda, vrlih strankadžija. Uz „šanel 5“: pola piju, pola
u kadu prilikom kupanja turaju.
Nevolja sa njima je i u tome što traže da, umesto njih,
podrigujemo od zadovoljstva. Narigasmo se do sita (v. pod M. K. –
Balkanska krčma). Ako nisu zadovoljni našim entuzijazmom: kažu da
smo moralno posrnula palanka koja se davi u nostalgiji marksističko-
lenjinističkog tipa. Mi bismo, je li, da se opet jede na note, godinama.
Još tu i tamo možeš i batine da zapatiš. Živimo sa prstom u ustima i s
nadom da će i ovo proći. Znamo mi da pedeset godina nije ništa
naročito. Ode život, a neće li pola veka, ih! Ali, posle pedeset godina,
eto ti novih izbora – ili nove revolucije – pa sve od početka, a na
početku je uvek veliki zev političkog pitona. Dok još ima vremena, do
sledećih izbora (ili do sledeće revolucije), valja nam iznaći
naravoučenije ove pogane sudbine večnog vraćanja istog. Imali smo
jednopartijski sistem samoupravnog ždranja – nije valjalo. Sada
imamo višepartijsku podelu velikog ždranja – još je gore. Jasno je:
nikad ih nećemo nahraniti. A još stalno pridolaze. Svako kome krče
creva, drži svojim pravom da se najede baš u Beogradu. Čim stigne,
počinje da ždere. Od silnog mljackanja ne pomažu više ni Stonsi
odvrnuti na najjače. Prava kakofonija lokalnih mljac-narečja: na
Paliluli se mljacka kosovarski (dva reza, tri parčeta), u Zemunu
sremski, na Čukarici mljacka „južna pruga“ kroz muštiklu.
 Čoveku u takvoj situaciji svašta pada na pamet. Gladni
beogradski penzioneri dižu sve češće ruku na sebe. Ozbiljni ljudi mole
Boga da se komunisti vrate, pa da im sve oproste. Deca nam pobegla
u svet, tobože da peru tanjire po boljim restoranima, a ovamo ih, u
potaji, ližu, aktivno i pasivno (v. pod S. C. – Kako sam postao vo).
Hoće li, bre, doći i taj dan kada ćemo i mi moći da jedemo bez
posrednika. Za divno čudo, hoće. I taj dan je blizu. Samo treba da se
opametimo. Treba se, jednostavno, organizovati i proklamovati da je,
bar u Beogradu, sa partijama caputt. Ono što su pojele – pojele su, ali
za njih ovde, u singidunumskom ataru, nastaje vreme velikog posta.
Mogu da jedu u Trsteniku, kod Rake, njihova volja. Ili neka jedu u
Svilajncu, sa Bidžom, baš me briga. Ovde, vala, više – jok! Kako to
postići?
Pre trideset godina, italijanski anarhisti ispalili su parolu: „Svi
ujedinjeni protiv partija!“ Svoj program nisu, nažalost, ostvarili i vi
vidite šta se dogodilo sa Italijom. Nama se takva nesmotrenost nikako
ne sme dogoditi jer smo, inače, dibidus nadrljali od partijskih termita,
svih tih žutih mrava žalosnog žderačkog pluralizma. Beograd se od
njihove istorijske gladi mora braniti svim sredstvima, a najpre
samoorganizovanjem u borbi za lokalnu samoupravu. Beograd –
Beograđanima, Gacko – Gačcima! Niko ko nije Beograđanin ne može
u Beogradu vršiti javnu funkciju, niti jesti burek u poslovnom
prostoru. Ko ne zna gde je Kondina ulica, taj neće moći da bude
predsednik opštine Stari grad. Onaj čiji otac nije navraćao u bircuz
Čubura, da mu tamo pedigre odobri g. Aleksa Stojković, nema šta da
traži na Vračaru. Valjevci će morati da nam vrate Ratno ostrvo gde
sada sprovode povlensku ekologiju (svaka čast, ali...). Za liberalne
Crnogorce liberalan prevoz železnicom do rodnog mesta, na naš
trošak. Zapadni Srbi na zapad, istočni – na istok, a mi ostajemo ovde
ujedinjeni protiv svih partija, otvoreni za svakog ko potpisuje taj
politički program.
Već sledeći opštinski izbori treba da pokažu da li smo dostojni
takve istorijske uloge ili ćemo ostati „šetači“ koje mangupi stalno
isfoliraju. Ono što nama treba, jeste LISTA ZA BEOGRAD, politički
pokret na lokalnom nivou, lišen svake ideologije, oslobođen i klasnog
i nacionalnog. Samo tako, pobedom Liste za Beograd na opštinskim
izborima, okončaćemo epohu velikog ždranja bele džigerice ovog
grada. U Beogradu će svako imati da jede, a svako ko jede u Beogradu,
Beograđanin je. Jedino, privremeno, neće jesti oni koji su, sa Liste za
Beograd, izabrani za gradske i opštinske funkcionere. Oni će gladovati
do isteka svog mandata. Za svaki slučaj. Uostalom, gladovanje
pročišćava organizam i jača moral. Jer, Beograđanin – to je moralna
kategorija!
Beograd je s nama, pobeda je naša!
S poštovanjem,
Bogdan Tirnanić, kandidat LISTE ZA BEOGRAD.

Sken: Cyrano
Obrada:
Dnevnik događaja

Beograd za ponavljače jeste suptilno i bezvremeno sećanje na ljude i

događaje koji su menjali život, prostor i vreme.

Ova serija feljtona iz „beogradskog života“ jeste, na više načina,

nastavak knjige Beograd za početnike, čije ispisivanje datira u rane
osamdesete godine.
Na zadivljujući način ponovo putujemo kroz zamršene lavirinte
jednog grada. Upozoravajući na moguće katastrofalne opasnosti koje
nam predstoje, neke stvari treba sačuvati od ništavila i zaborava.
Postoji hiljadu i jedan razlog da ponovo pročitate ovu knjigu:
1. Smejaćete se na svakoj stranici.
100. Zavolećete film i muziku.
998. Otkopaćete najskrivenije tajne bez kojih je život neostvariv,
999. Ako niste znali da opsujete bez zadrške, naučićete.
1000. Setićete se zaboravljenih stvari koje su bar u ovoj knjizi
sačuvane od zaborava.
1001. Sve za Beograd, ali Beograd ni za šta.
Oda jednom gradu u kome se živelo punim plućima i koji je pored
svih promena ostao jedinstven i neponovljiv. Čudesno, magijsko
putovanje, nepristojno i pristojno, predstavlja zadovoljstvo kome je
nemoguće odoleti. Hronika vremena koje je neumitno prošlo, ali je
ostavilo neizbrisiv trag u srcima i dušama svakog od nas.

Ubicu ne možeš unapred prepoznati. Kada ga konačno prepoznaš, sve

je iovako sporedno. Samo si mrtav i sanjaš svoj veliki san.