ЕНГЛЕСКО ВОЈНО ГРОБЉЕ У НИШУ

Српско војно (војничко) гробље недалеко од некадашње Моравске сталне војне

болнице код Ћеле-куле (данас Војне болнице) оформљено је за време балканских ратова
(1912-1913) након епидемије колере, која је односила животе многих старешина, војника и
цивила. Сахране на Војном гробљу настављене су и за време Првог светског рата,
нарочито у време умирања ратника од задобијених рана на бојиштима и заразних болести,
за време бугарске окупације, за време Другог светског рата и по његовом завршетку. На
њему је сахрањено око 3000 српских ратника из балканских ратова и Првог светског рата
као и ратника и цивила из Другог светског рата, али данас је остао у потпуности сачуван
само један део који је познат као „Енглеско војно гробље“.
Непосредно пред избијање Првог светског рата, у Нишу се налазила санитетска
мисија из Велике Британије која је радила у Војној болници, док је у августу месецу исте
године поново завладала колера у граду. Тада су умрли и неки чланови британске
санитетске мисије који су се претходно лечили у Војној болници. Приближно у исто
време, умиру и први српски рањеници који су доведени са фронтова и тако се сахране на
Војном гробљу после једног краћег прекида поново настављају. Међутим, српске власти
су желеле да преминуле савезнике некако одвоје од српских, да се њихове сахране врше
на засебној парцели Српског војничког гробља и на тај начин је настало савезничко војно
гробље у склопу српског.
У јеку борбе против пегавог тифуса и других заразних болести у Нишу је боравила
специјална британска санитaрна мисија под заповедништвом пуковника др Вилијама
Хантера која је конструисањем специјалног дезинфекционог уређања (Хантеровог или
Српског бурета) и санитетских туш вагона у највећој мери сузбила заразу. Хантер је једно
време радио у Војној болници, затим на железничкој станици код Ћеле-куле, где је
надгледао примену дезинфекционих вагона и тада је са француским лекаром Лепижеом и
енглеским отправником послова Чарлсом Де Грацом посетио Војно гробље на Делијском
вису и онај део на којем су били сахрањени енглески лекари и медицинско особље. Изнад
њихових хумки издисали су се дрвени крстови на којима је било исписано име, презиме и
колико година је умрли имао.
У Нишу је у време епидемије заразних болести и највеће смртности, поред
Хантерове мисије, која је бројала 6 чланова, радила и мисија др Берија са 6 људи као и пет
медицинских сестара из организације Жене Шкотских болница од којих су две убрзо
отишле на рад у Скопље. Секретар Српског потпорног фонда, који је у Лондону
формирала Лејди Пеџет, био је такође Британац под именом Ричард Чичестер и због
својих заслуга добио је чин капетана у српској војсци. При Српском Црвеном крсту радио
је и британски санитетски мајор Вилијам Ридли. Обојица су оболела и умрла од тифуса.
Укупно је 5 британских држављана умрло од заразних болести док је Ниш био ратна
прстоница Србије. Британски посланик Чарлс Де Грац је разговарао са премијером
Пашићем око евентуалног преноса посмртних остатака британских држављана, али тај
процес је по мишљењу пуковника Хантера био ризичан, јер се радило о ископавању
умрлих од заразних болести. На крају је договорено да умрли заувек почивају на српској
земљи.

Када је Ниш ослобођен, 12. октобра 1918. године, завладала је нова епидемија.
Овога пута то је била шпанска грозница, која је узела нове животе, нарочито војника
Дунавске дивизије где се зараза проширила. Међутим, тада су се заразили и оболели и
британски војници који су након ослобођења ушли у град са француском војском. Неки
Британци су накнадно доведени на лечење, из Битоља, Скопља и Врања. У ту сврху је
организована и Енглеска војна болница у просторијама Зелене гимназије, где су поједини
умирали у најтежој агонији.
Уредба о уређењу савезничких војничких гробаља, која је донета 1922. године,
прописивала је да се сва гробља савезничких војника достојанствено уреде и обележе.
Извршене су ексхумације британских војника и болничарки из Крагујевца, Београда и још
неких места, који су затим сахрањени на савезничкој парцели Српског војног гробља на
Делијском вису, које тако и званично постаје гробље британског Комонвелта или
Енглеско ратничко гробље. Наиме, било је предвиђено да сахрањени британски
држављани на подручју западне Србије почивају у Врњачкој Бањи, у централној и јужној
у Нишу а на територији Македоније и Косова и Метохије у Скопљу. Тачније, три
британска војна-ратничка гробља на територији Краљевине Југославије.
Једна од тих ексхумираних енглеских болничарки била је и Маргарет Рајл, која је
умрла са свега 23 годинe. За време рата налазила се у Русији и са руском мисијом је стигла
у Ниш као болничарка. Након што је прележала тифус, била је придодата санитетској
мисији у Сићеву и ту је несрећно погинула у фебруару 1915. године тако што је пала са
једне стене. Њен спровод нишким улицама био је нешто што се дуго после рата памтило.
Грађани су излазили испред кућа или радњи, скидали капе и шешире. Улице су биле пуне
сиромаха, странаца, Цигана али и аустроугарских ратних заробљеника, који су са
поштовањем пратили поворку. У Саборној цркви ковчег је био покривен цвећем и видела
се распрострањена руска, српска и енглеска застава. Када се чин помена завршио један
човек пољубио је руку мртве девојке по хришћанском обичају. Eнглеској мисији Црвеног
крста предато је цвеће да однесе њеној мајци по повратку у домовину и да се на тај начин
покаже колико српски народ цени несебичну помоћ њене ћерке и саучествује у болу због
губитка. Она је ексхумирана са Старог нишког гробља испод Горице.
У фази припреме уређења Енглеског војног гробља у Нишу је у више наврата
боравио британски изасланик за војничка гробљa, који је надгледао радове. У сарадњи са
локалним, цивилним властима и црквом утврђен је списак гробова британских држављана,
док је споменик рађен по пројекту шкотског архитекте Роберта Лоримера, који је поред
овог радио и још 12 меморијалних споменика у Италији, 8 у Македонији, Грчкој и Египту
као и 5 у Немачкој. Енглеско ратничко гробље је 12. маја 1929. године било свечано
откривено у присуству енглеског посланика Кенарда, председника општине Драгише
Цветковића, док је у име краљевог изасланика присуствовао ђенерал Милош Никодијевић.
Главни део гробља чини високи бетонски крст који симболизује жртве које су се стојећи и
усправно бориле у Француској, Белгији и осталим деловима света. Око њега се налази 41
спомен-плоча са именом, презименом, јединицом и годином када је погинуо или умро
сваки од сахрњених. Било је укупно сахрањено 7 британских болничарки и 34 војника,
чиновника и лекара. У наредном периоду гробље је уредно одржавано и имало је свог
чувара којег је црква одредила.
За време краткотрајног Априлског рата 1941. године у заробљеничком логору на
Црвеном крсту у Нишу се поред десетина хиљада југословенских ратних заробљеника
нашло и око 200 британских, који су доведени из Грчке, са Крита. Ту су услед болести или
рана умрли и потом сахрањени на Енглеском војном гробљу још један Енглез и безимени
Новозеланђанин.
У првој години непријатељске окупације, стрељања осуђеника су вршена на
Српском војном гробљу, али нема никаквих података да су неке сахране вршене на
Енглеском гробљу све до априла 1944. године.
У време интезивних савезничких бомбардовања српских градова, немачка против-
ваздушна одбрана, која је дејствовала код Казненог завода, погодила је 15. априла 1944.
године један амерички бомбардер који је пао у атару села Паси Пољана. Немачки војници
су по доласку одмах пронашли сагорела тела 9 Американаца, који су потом сахрањени на
Енглеском војном гробљу и на тај начин се оно још више увећало. Није познато да ли су
америчке специјалне екипе после рата вршиле ексхумацију посмртних остатака ради
њиховог преноса у САД.
Након ослобођења Ниша, 14. октобра, сахране на Српском војном гробљу су
настављене, с тим што су сада сахрањивани умрли борци НОВЈ, који су се неуспешно
лечили у Војној болници. Према сачуваним подацима из санитетског одељења
Југословенске армије, укупно је 146 умрлих сахрањено на посебним парцелама, од броја 1
до 9.
Изградња војног стамбеног насеља на Делијском вису учинила је да је данас остало
сачувано једино ограђено Енглеско војно (ратничко) гробље и један мањи део Српског
војног гробља и то првенствено способношћу нишког архитекте мр Михајла Мише
Медведева. Он је у последњи час спасио да и тај део некада огромног комплекса Српског
војног гробља на оде у темеље новог стамбеног насеља. Приликом те исте изградње,
прикупљени су посмрни остаци 1779 неидентификованих лица из непознатих периода и
закопани у том истом простору. Данас се ту полажу венци.