Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista U Kasarni V.P. 2507

Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista u kasarni V.P.
2507
Ivo Bresan
Viñenje Isusa Krista u kasarni V.P. 2507
»Ne bi imao nada mnom nikakve vlasti

- odgovori mu Isus - kad ti ne bi bilo
dano odozgo. Zato je onomu koje me tebi
predade veći grijeh.«
Evanñelje po Ivanu
Osobe:
Starješine:
PILIĆ, pukovnik, komandant garnizona
KAJFEROVIĆ, major, zamjenik komandanta za MPV
RISTIĆ, kapetan I klase, komandir čete
ŠKARIĆ, vodnik, komandir odjeljenja Vojnici:
ANDREJ, Slovenac, desetar
SULJO, Bosanac
ŠIMUN, Dalmatinac
BATISTINOVIĆ, svećenik na odsluženju vojnog roka
TADIJA, Crnogorac
TOMČA, Makedonac
JOVANČE, Šumadinac
MATEK, Zagorac
FILIPI, profesor na odsluženju vojnog roka
KEFAIL, Ciganin
ZEBEDIĆI, Albanac
BARTOL
Civili:
PRVA ŽENA
DRUGA ŽENA
TREĆA ŽENA
Prva slika
Pozornica predstavlja vrh jednog brda u kamenjaru, na kojemu izmeñu stijena

proviruju tri osušena i uvela stabla masline. Na sceni je vodnik Škarić, koji
odozgo s vrha prati vojnike što mu se nevidljivi, s druge strane brda, puzeći
približavaju.
ŠKARIĆ: Još malo... još malo, drugovi... svega dvesta metara i ovladali smo
kotom 513... Slušaj ti, Cigo, bre... Kefail, tebi govorim... Još nisi naučio
pravilno da puziš... Protegni malo papke... I spusti dole to dupe... Ima da ti se
muda odru o kamen... Idemo, drugovi, idemo... Tadija! Zakloni se, bre! Šta
misliš da te odavde klikeri gañaju. More, mitraljez je tu. Ja ne smem odavde da
te vidim; svaki put kad te vidim, poginuo si... Ti, Zebedići... šta si zapeo
tamo... Hoćeš li da pošaljem po jednu dizalicu da te gore potegne?
Page 1
Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista u kasarni V.P. 2507
GLAS ZEBEDIĆIJA: Ne možem, druže vodnik... ne možem... Evo, da me ubiješ,
ne možem... Udario se sam tu o kamen.
ŠKARIĆ: Bravo, Andrej... Bravo... Tako se puzi... Sad pazite, drugovi... Kad
doñete sasvim blizu meni, bacate bombe i sa uzvikom »Ura« probadate ostatke
žive sile... Veći kamen uzmi Suljo, veći! Taj ti, brate, ne liči na bombu, nego na
kozji brabonjak... Priprema... Juriš, napred! (Oko Škarića najprije padne
nekoliko kamenova, a onda se začuje uzvik »Ura« i vojnici se pojavljuju na
sceni jedan za drugim, u trku probadajući imaginarnog neprijatelja. Najprije
upada Andrej, koji ima čin desetara, a onda redom: Suljo, Šimun, Batistinović,
Tadija, Tomća, Jovanče, Matek, Filipi, Kefail i Zebedići.)
ŠKARIĆ: Odelenje, zbor! (Vojnici se postroje) Mirno! Na mestu voljno! Eto,
drugova, ovim je završena vežba »odelenje u napadu«. Inače, moram da vam
kažem da sa vašim zalaganjem u celini nisam zadovoljan. Nisam, drugovi. Ima
pojedinaca meñu vama koji se uopšte ne trude, koji se ponašaju, razumeš li ti
mene, kao da su na izletu planinarskog društva, a ne u armiji. Evo... evo, ovaj
Tadija na primer. Kako li samo taj uzima zaklon! More, možeš da pljuneš na
njega odozgo, a nekmoli da ga iz puške gañaš. Pa onda ovaj Šiptar... ovaj
Zebedići. Taj ti otpuzi dva metra, pa ti se zavali u neki žbun ko u fotelju. Još
samo da mu se servira crna kafa i pripali cigareta.
ZEBEDIĆI: Ne možern, druže vodnik, rečem ti, ne možem. Jebo me ti, ako
možem.
ŠKARIĆ: Ćut! Ni reči da nisam čuo! Niko te ništa nije pitao... A ovaj profa, ovaj
Filipi! Ja velim najpre levo, pa onda pravo, a on ti udari desno. Je li, bre! Šta sti
tebe učili na tom fakultetu, kad te nisu naučili koja je leva, a koja desna
strana? Da ti stavimo seno i slamu na ramena, pa da se naučiš?
FILIPI: Dopustite, druže vodniče! Vi ste rekli da najprije idemo prema onom
stablu, pa onda da zakrenemo, i ja sam mislio...
ŠKARIĆ: Ćut! Ćut, kad ti kažem! Ništa ti nemaš da misliš. Ti nisi ovde zato da
misliš, nego zato da slušaš, je li ti jasno.
FILIPI: Razumem, druže vodniče!
ŠKARIĆ: Eto, toliko o tome! A sad, drugovi, sad ćete lepo da posedate tu na
kamenje, pa ćemo do odlaska u kasarnu da održimo čas moralno-političkog
vaspitanja... Voljno!
Vojnici pozdrave i posjedaju na zemlju. U taj čas na sceni se pojavi Bartol s
puškom »na gotovs« i s uzvikom »Ura« probada »neprijatelja«.
ŠKARIĆ: Ček, ček, ček! Je li, bre! Gde si ti dosad, bre?
BARTOL: D... d... druže vodniče... Z... z... zaustavio sam se da p... p... pišam.
ŠKARIĆ: Da pišaš! Mi se ovde iskilavismo da bismo dopuzli gore do vrha, a on
gospodin uzeo sebi slobodu da piša! Koga si ti pitao dozvolu da pišaš?
BARTOL: Ali v... v... vi ste bili daleko.
ŠKARIĆ: Ćut! Da nisi pisnuo... I to ajde da ti pišaš ko i ostali ljudi: izvadiš ga,
pa se lepo olakšaš. Nego kad počneš, po pola sata ga cediš. Dovde mi je već
toga tvoga pisanja!
BARTOL: Ali d... d... druže vodniče, š... š... što ja mogu kad neće da... ovaj...
izlazi... nego p... p... polako... k... k... kap po kap...
ŠKARIĆ: Pa šta onda ne ideš na lekarsku, pa nek te tamo leče, nego si stao
Page 2
meni vežbu da upišavaš?
BARTOL: B... b... bio sam, druže vodnice, ali d... d... doktor kaže da mi nije
n... n... ništa.
ŠKARIĆ: E, kad on kaže da ti nije ništa, onda ti i nije ništa... Ajde, sad sedi
tamo, i drugi put, kad ti doñe usred vežbe da pišaš, ima da se stisneš, a ako ne
možeš da se stisneš, pišaj u gaće, jesi ii čuo!
ŠKARIĆ: A sad, drugovi, prelazimo na moralno-političko vaspitanje... Zadnji
put smo govorili o religiji, je li tako... Pa... da vidimo šta ste vi zapamtili od
svega toga... Dakle, da čujem! Šta je to religija? Ti! (Pokazuje Jovančeta.)
BARTOL: R... r... razumem, druže vodniče!
JOVANČE ustane: Ovaj... kako da kažem... druže vodniče, religija je...
ŠKARIĆ: Ostav! Ima da se propisno obratiš!
JOVANČE, stane mirno: Izvolte, druže vodniče, vojnik Jovan Milosavljević...
Religija, to ti je, kako da ti kažem, ono kad narod živi u neprijateljskim
društveno-političkim uslovima, pa ti ga oni mudonje odozgo eksploatišu i
ubijaju u pojam, a on, ikako da ti kažem, od toga izgubi svest i razum i počne
da fantazira o nekom tamo carstvu nebeskom u kome će pečene ševe same da
mu dolete u usta.
ŠKARIĆ: Sedi... Kako religija tumači postanak sveta? Suljo!
SULJO ustane i stane mirno: Izvolte, druže vodniče, vojnik Sulejman
Arslanagić.
ŠKARIĆ: Ostav! Predstavljaš se samo kad ti kažem »ti«, a kad te po imenu
zovem, nemaš šta da se predstavljaš.
SULJO: Ovaj... Kako tumači, biva... Nepravilno! Nepravilno tumači, druže
vodniče. Tumači da ga je Allah umijesio, biva, ko što bi ti neki ašćija ćevap
umijesio. A one pravilne, marksističke ćitabe vele, druže vodniče, da je svijet
odvajkada bio... ono, de, što je i sada... kako se ono kaže... eto, na vrh mi je
jezika... ono... zemlja, blato, ñubre...
ŠKARIĆ: Materija... materija se to kaže, Suljo.
SULJO: Jes, materija, jebala sliku svoju... materija!
ŠKARIĆ: Sedi! A kako religija tumači postanak čoveka? Cigo!
KEFAIL, ustane: Šta ti gu ja znavam kako si tumači... Nekako si bre tumači.
ŠKARIĆ: Nema tu »nekako si tumači«. Ima da mi tačno kažeš kako tumači!
KEFAIL: Pa ubavo si, more tumači... Najpre ti isvet beše bez čoveci... pa ti
religija jednoga stvori, a iz njeg ti izañoše svi drugi... I to sve bez jebuvanje...
u ono si vreme niko sas žena ne ležaše u krevet.
ŠKARIĆ: Pravilno! Pravilno, Cigo! Vidiš kako znaš kad se malo potrudiš! Sedi! A
kakvo je pravilno, naučno tumačenje postanka čoveka? Tadija!
TADIJA: Ovaj... Kako ste rekli, druže vodniče?
ŠKARIĆ: Spavaš, je li, Tade, crni Tade! Hoćeš li možda da ti dušek i perje tu
namestim, da te ne žulja?
TADIJA: Nijesam spavao, druže vodniče, nijesam, života mi! Nego mi se malo
zavrćelo u glavi. Noćas me nešto tu žigalo u boku, pa sam se svu noć prevrtao
po krevetu, nijesam ni oka sklopio.
ŠKARIĆ: I on da mi je neki Crnogorac! Žigalo ga u boku! More, suknju da
obučeš i vunu da predeš, a ne pušku da nosiš... Hajde, ti mu, Matek, objasni!
Page 3
MATEK: Kaj to da objasnim, druže vodniče?
ŠKARIĆ: Naučno tumačenje postanka čoveka... (Matek ga gleda zabezeknuto)
Šta, ne razumeš? Kako smo nastali? Kako smo došli na svet... To.
MATEK: To... Nemrem! Nemrem, druže vodniče! Sramota me da takvu stvar
ovak pred dečkima kažem. Ja nigda ne govorim proste reči.
ŠKARIĆ: Gledaj, bogati, šta mi se premazao finoćom! More, šta ima sramotno
u tome da se kaže šta smo bili nekad u davna vremena pre nego smo postali
ljudi?
MATEK: A to! Pa znam, znam, druže vodniče, kak ne bi znal... Jopci... jopci
sme bili, pak smo po granama skakali, a onda sme sašli na zemlu, pak sme
mesto po granama skakali po zemli i tak sme postali to kaj sme sad.
ŠKARIĆ: Jopoi? Kakvi su ti to jopci?
MATEK: Pa jopci, druže vodniče, jopci, kak da vam kažem... majmuni, ne!
ŠKARIĆ: Pa majmuni, dakako! Šta odmah ne kažeš. Od majmuna smo
postali... A šta kao onako ti, pope, na to veliš? Jesmo li postali od majmuna ili
nismo?
BATISTINOVIĆ: Oprostite, druže vodniče! Ako dopustite, ja se o tom ne bih
izjašnjavao.
ŠKARIĆ: A zašto, bre, da se ne izjašnjavaš? Šta misliš da si ti ovde neki
izuzetak? Svi da se izjašnjavaju, a ti ne.
BATISTINOVIĆ: Ne, nisam tako mislio. To što vi tražite protivi se mome
uvjerenju... i... ja bih radije šutio.
ŠKARIĆ: Čekaj, čekaj! Ja ću tebe već da naučim šta treba da bude tvoje
uverenje. Kad te ja poteram uzbrdo da iti jezik doñe do pojasa, onda će tebi da
bude jasno od čega smo postali... A sad da mi neko kaže šta zna o Isusu
Hristu, osnivaču hrišćanske religije... Zebedići!
ZEBEDIĆI: Ne znam ništa, druže vodnik.. Jebeš mi majka, ako znam.
ŠKARIĆ: Ama kako ne znaš, bogati! Zar nisam ja zadnji put objasnio kako
crkva tumači da je Isus Hrist došao na svet? Hajde, seti se, kako je ono došao!
ZEBEDIĆI: Pa lepo... Kako i svaki drugi... Od otac i majka... Otac mu turi svoja
kara u majka, pa ga načini.
ŠKARIĆ: More, u tome i jeste stvar šta mu ćale uopšte nije nikakvu karu
nikuda turao, nego ga je kobajagi bog načinio. Pa ni on to: nije uradio kako se
to radi, nego ti ga načini tako nekako bez kite, putem nekog posrednika šta se
zove Duh Sveti, a ovaj fini ga doñe kao neka tica, šta ti se odozgo strmoglavi
na njegovu majku. I tako ti ona od toga zatrudni i rodi ti toga Hrista i uza sve
to ostade njuferica celoga života... (Tomči) Šta je sa tobom, bre?
TOMČA premješta se držeći se rukom za nos: Druže vodnik, ne možam da
izdržam... Tuka se neko strašno usmrde.
ŠKARIĆ: Opet je, znači, neko prdnuo, majku li mu njegovu... To si sigurno ti,
Cigo.
KEFAIL: Nesam, druže vodniče, nesam, života mi... Evo, ne video ni tatka ni pa
majku, ako jesam!
ŠKARIĆ: Da je meni samo znati ko li je taj majčin sin šta se svaki put isprdi na
moralno-političkom vaspitanju. To mora da je uvek jedan te isti, je li tako?
Page 4
SVI: Jeste, druže vodniče, uvek je isti. Poznajemo ga po vonju.
ŠKARIĆ: Naći ću ja jednom toga prdežu, naći. A kad ga nañem, mleko li mu
majčino, upamtit će dobro kad je zadnji iput to napravio... Dakle, drugovi...
gde sam ono stao... aha... I taj Hrist tako, kad ti se rodi, poče da ti okuplja
okolo sebe neke propalitete šta se zovu apostoli, pa ti zajedno sa njima poče
da širi toko nekakvu nenaučnu teoriju, neprijateljsku našoj narodnoj revoluciji,
po kojoj, ako te ko zajebe, nema šta da se buniš, nego ima da mu dozvoliš da
te još jedared grñe zajebe, i ako ti ko opali nogu u dupe, nema šta da mu
vraćaš, nego ima da se pomoliš bogu i da mu se lepo naguziš da te još jedared
i jače opali... Šta je sad opet tamo, bre?
KEFAIL: Druže vodniče... Taj... kako se vika... Hrist... Noćaske ga Bartol vide
kako se smuca okolo naša spavaona.
ŠKARIĆ: More, ko vide... Kako vide?
KEFAIL: Pa Bartol, vikam ti... Vide ga lepo kako si čovek ide po krug od
kasarna... goredole...
ŠKARIĆ: Ama čekaj... ama šta to govoriš, bogati! (Bartolu) Ti... od ovamo!
Brzo! Od, od, od!
BARTOL, priñe mu: I... i... izvolte, druže vodniče!
ŠKARIĆ: Koga si ti to video, bre?
BARTOL: V... v... vidio sam jednog č... č... čovjeka, druže vodniče, koji s... s...
sliči ina Isusa Krista. P... p... pravi Krist. N… nosio je veliki križ i v... v...
vijenac od traja, i ik... k... krv mu je tekla niz 1... 1... lice.
ŠKARIĆ: Ama gde si ga video? Kad si ga vddeo?
BARTOL: N... n... noćas, druže vodniče. Iz k... k... klozeta. Išao sam p.. p...
pišati, pa sam se... ovaj... n... n... naslonio na prozor, a on je... ovaj... s... s...
stajao vani u dvorištu i g.. jg... gledao me. Bio je b... b... blijed, i imao je o...
o... ovako izbuljene oči. (Pokazuje prstima.)
ŠKARIĆ: A po čemu si ti, molim te lepo, zaključio da je to baš Hrist?
BARTOL: O... o... om je, druže vodniče. S... s... sigurno je on. Ne može biti n...
n.. nitko drugi. Bio je i.. i... isti kao onaj na s... s... slikama u crkvi.
ŠKARIĆ: Slušaj ti, bre! Jesi li ti svestan toga šta ti govoriš? Je li ti znaš da to
šta kažeš da si video... da to ne može da bude... da je to religija, fantazija, da
to ne postoji. Ne postoji, čuješ li! A ono šta ne postoji, to ne može ni da se vidi.
BARTOL: Ali ja sam v... v... vidio, druže vodniče.

ŠKARIĆ: Ama nisi ti ništa video, nego si fantazirao, je li ti jasno!
BARTOL: N... n.. nisam, druže vodniče. V... v... vidio sam ga kao sada vas. I
kad sam ga... ovaj... ugledao, o... o... odjednom sam počeo p... p.. pišati. I t...
t... teklo je, t... t... teklo, t... t... teklo. Sve je isteklo.
ŠKARIĆ: Ama šta mi ne kažeš! I propišao si, veliš!
BARTOL: J... j... jesam, druže vodniče. Č... č... čudo pravo!
ŠKAJIIĆ: More, znaš li ti da je to šta ti ikažeš idealizam, da se to protivi
marksističkoj teoriji, liniji naše Partije. Nauka, bre, medicina, pa ti ne može da
pomogme da pišaš, a ti veliš da ti pomaže Isus Hrist. Znači, ti ne priznaješ ni
nauku, ni marksizam, ni liniju Partije, ni ništa. Je li tako, majčin sine?
BARTOL: N... n... n... n... (Vidi se da bi htio odgovoriti, ali ga nešto steže u
Page 5
grlu.)
JOVANČE: Druže vodniče... Nisam hteo dosad da govorim... ali kad je dovde
došlo, reći ću, pa kud puklo puklo... I ja sam ga video.
ŠKARIĆ: Ama koga si video, bogati?
JOVANČE: Pa toga... Isusa Hrista... Pre tri noći... Kad sam bio na požarstvu...
Stojim ti ja tako...
ŠKARIĆ: Stani, bre! Jesi li ti svestan toga šta govoriš? Jesi li svestan, pitam ja
tebe?
JOVANČE: Pa jesam, svestan sam. Šta ne bih bio svestan. Nisam ni pijan ni
lud.
ŠKARIĆ: A znaš li ti da bi tebe trebalo smesta u aps. Ako ni zbog čega, a ono
zbog toga šta ne vršiš svoju dužnost kako treba. Umesto da paziš na ono zbog
čega si postavljen na požarstvo, ti posmatraš, razumeš li ti mene, ono šta niti
možeš niti smeš da vidiš.
JOVANČE: Ja sam svoje rekao, a vi kako znate.
FILIPI: Druže vodniče! Budući da su njih dvojica bili ovako otvoreni, onda
dopustite da budem i ja. Prije nekoliko dana vraćam se ja iz grada u kasarnu, a
bilo je već prilično kasno...
ŠKARIĆ: Čekaj... Da mi nećeš možda i ti da kažeš da si ga video?
FILIPI: Pa... tako nekako.
ŠKARIĆ: A, tu smo! Tu smo, dakle! U tome grmu leži zec! Vi ga podržavate, je
li! Solidarišete se sa njime, umesto da mu ukažete da ito šta je video ne može
da postoji, razumeš li ti mene, sa naučnog stanovišta. Ja se tu preznojavam da
vas vaspitam u socijalističkom duhu, a vi mi podmećete nekakvog Hrista.
Minirate me. Ovako me minirate...
FILIPI: Druže voduiče, oprostite, ja mislim...
ŠKARIĆ: Misliš, a... Poviše svega još mi i misliš... (Ide prema njemu oštro ga
gledajući) A da te čujem, majčin sine, šta misliš?
FILIPI: Ja imislim... ovaj... uostalom, nije važno. Ništa. Ne mislim ništa.
ŠKARIĆ: Znam ja dobro šta ti misliš. Hoćeš li da ti kažem? Ti misliš da sam ja
glup. Ali pokazat ću ja tebi ko je ovde glup. I tebi i svima ostalima. Videt ćeš ti
da ti ovde možeš taj svoj fakultet mačku o rep da obesiš... A sada da vam dam
novi zadatak... Diž se! Odelenje zbor! U strelce! Lezi! (Vojnici izvršavaju
radnje.) Sad ćete vi da vidite svoga Isusa Hrista, ja vam kažem... Pod
pritiskom naših snaga neprijatelj se povukao, zaposeo kotu 650 i organizovao
odbranu na liniji borova šuma-razvalina. Naše odelenje napada pravcem:
usamljena kuća - maslina - kota 650. Na prvu vatrenu liniju u visini potoka -
napred!
Druga slika
Zajednička kancelarija komandanta puka, pukovnika Pilića i zamjenika

komandanta za MPV, majora Kajferovića. Osim dva pisaća stola, na sceni je i
treći, manji stol, za kojim Kajferović i Pilić igraju šah. Povlačeći poteze, oni
razgovaraju, mehanički ponavljajući pojedine rečenice.
KAJFEROVIĆ: Ja ne znam šta se ne predate... Šah-šeh! Gubite damu.
Page 6
PILIĆ: Još je voda mokra... Ako ja gubim damu, vi gubite topa.
KAJFEROVIĆ: Ja ne znam šta se ne predate... Ko će da potera ovog konja?
PILIĆ: Još je voda mokra... I mi konja za trke imamo.
KAJFEROVIĆ: Ja ne znam šta se ne predate... Šah!
PILIĆ: Još je voda mokra... Šah je šah, a nije mat!
Zvoni telefon. Pilić ode do pisaćeg stola i digne slušalicu.
PILIĆ: Halo... Na telefonu... Izvolite, druže generale... Ne, ne, nemam pojma,
druže generale, verujte mi... Šta kažete? Isus Hrist... Nije moguće... Gde to...
Treoi bataljon, prva četa... (Tiho Kajferoviću) To je izgleda kod kapetana
Ristića. Pozovite ga smesta!
KAJFEROVIĆ, dok Pilić sluša, ode do vrata, otvori ih i poviče u hodnik: »Nek mi
se smesta ovaimo javi kapetan Ristie!« Neki glas iz hodnika mu odgovori:
»Razumem, druže majore!« Kajferović se ponovo vrati šahu i zadubi u ploču.
PILIĆ u slušalicu: Ali, druže generale, dozvolite! Ja o celoj tvari uopšte nisam
bio informisan. Ovo je prvo šta čujem... A šta mogu, ja nisam svemogući, ne
mogu u svakom času da imam uvid u sve šta se dešava u kasarni... Ali, druže
generale, dozvolite, deset dana je prekratak rok... Razumem, druže generale,
samo ipak... (Očito je da je veza prekinuta. Pilić nervozno odloži slušalicu) Jebi
se tamo!
KAJFEROVIĆ: Druže pukovniče, vi ste ovde u mat poziciji.
PILIĆI: Dragi moj majore, ako hoćete da znate, obojica smo u mat poziciji. U
kasarni nam se pojavio Isus Hrist.
KAJFEROVIĆ: Šta to govorite, diruže pukovniiče... Pa to je nemoguće...
PILIĆ: Jeste, nemoguće je sa stanovišta MPV, ali nažalost, život je ipak nešto
drugo.
KAJFEROVIĆ: Izvinite, ja vas nisam sasvim razumeo... Ili vi pod tim Isusom
Hristom želite da kažete nešto uvijeno...
PILT.Ć: Ne, ne želim da kažem upravo to šta sam rekao: Pojavio se... Vojnici
kapetana Ristića tvrde da su videli Isusa Hrista. I to da jedan govori, ni po
jada. Čovek bi pomislio da je možda duševno poremećen i da ima priviñenja.
Ali tu su trojica u pitanju, razumete li, trojica. A kad su trojica u pitanju, onda,
zaključite i sami, oni ili svesno i namerno govore neistinu, ili su stvarno videli
ndkoga ko se oblači u Isusa Hrista, tako da se u oba slučaja ne radi o
psihičkom poremećaju, nego o političkoj diverziji.
KAJFEROVIĆ: Pa šta da radimo, druže pukovniče?
PILIĆ: Ne pitajte se šta da radimo, nego šta vi da radite. Vi ste zaduženi za
moralno-političko vaspitanje i Isus Hrist spada u vašu domenu. Prema tome, u
roku od deset dana ima da iznesete na sunce toga šta nam je skuhao ovu
poparu. To je rok koji nam general daje. Ako ga ne pronañete, obrali smo
bostan. I vi i ja.
KAJFEROVIĆ: Ali otkud da ga ja sad odjednom samo tako stvorim?
PILIĆ: Sad će vam doći kapetan Ristić, pa se sa njim konzultujte.
KAJFEROVIĆ: Druže pukovniče, kad biste vi sa njim razgovarali... Vi znate, on
je težak čovek... alkoholičar... a sem toga, on ignoriše sve šta mu ja kažem,
PILK: Ja sa njim da razgovaram? Šta je vama, majore? Pa vi znate kakav je
red u vojsci. On je odgovoran vama, vi meni, ja generalu, a general... pitaj
Page 7
boga dokle to ide.Ne, ne, ja nemam šta sa njim da razgovaram, ja očekujem
samo vaš izveštaj, a kako ćete vi sa Ristićem, to je vaša stvar.
Pilić sjedne za šahovsku ploču i udubi se u nju. Ulazi kapetan Ristić. On odmah
priñe Piliću i stane mirno.
RISTIĆ: Druže pukovniče, dazvolite da se obratim drugu majoru Kajferoviću!
PILIĆ, ne gledajući ga: Može.
RISTIĆ, Kajferoviću: Druže majore, javljam se po vašem nareñenju!
KAJFEROVIĆ: Možete da stamete na mestu voljno.. Je li vi znate, Ristiću, šta
.se dešćiva u vašoj četi? Imate li vi uopšte pojma o tome?
RISTIĆ: U mojoj četi... Zar se u mojoj četi nešto desilo?
KAJFEROVIĆ: Pa da! Naravno! Kako biste vi to i mogli da znate, ikad po ceo
dan pijančujete po kafanama i uopšte ne vodite brigu o svojim dužnostima.
Vaši vojnici šire vest da se Isus Hrist pojavljuje tu kod nas u kasarni. Jeste li vi
svesni toga šta to znači, a?
RISTIĆ: Pa... šta ima u tome, druže majore? Vojnici ko vojnici. Svašta im pane
na pamet.
KAJFEROVIĆ: Lepo! Lepo, bogami! Tu se kod vas u četi dešava politička
provokacija, a vi meni »pa šta ima u tome«! Kao da se to vas uopšte ne tiče!
Kao da se uopšte ne radi o vašim vojnicima! Znate li vi da je ovakvo
zanemarivanje dužnosti ravno sabotaži? Znate li vi to, a?
RISTIĆ: Izvinite, druže majore! Kakvo zanemarivanje dužnosti? Ja ovo o Isusu
Hristu prvi put čujem od vas.
KAJFEROVIĆ: Pa to je ono! To je ono, druže kapetane! Komandir čete
posljednji zna šta se dešava u njegovoj jedinici. I onda mi još imate nešto da
se opravdavate! Savestan starešina uvek je meñu svojim vojnicima, u svakom
času zna šta oni misle i govore i ima njihovo puno poverenje. Šta ste vi učinili
da biste stekli poverenje vojnika? šta ste učinili, pitam ja vas? Više svesti,
druže kapetane... više odgovornosti…
RISTIĆ: Ali dozvolite, druže majore, ja ne mogu da budem po ceo dan sa
vojnicima i da ih u svaJkom času kontrolišem. Zato je tu vodnik... a on me
dosad nije ništa obavestio.
KAJFEROVIĆ: Sami ste krivi šta vas nije obavestio. Da ste vi vodnika drugačije
usmerili, da ste delovali na njega kako treba ličnim primerom, on bi vas o
svemu blagovremeno obaveštavao. O svemu. A ovako... vidite li šta sada
imamo. Neprijatelj nas tu ideološki bombarduje sa nekakvim Isusom Hristom...
sprema vam čitav prevrat.
RISTIĆ: Dobro... mogu li da znam koji su to vojnici, druže majore?
KAJFEROVIĆ: Ja da vam kažem koji su! To biste vi sami trebali da znate. I koji
su i ko ih je nagovorio da pričaju takve stvari. Pravi starešina, druže
kapetane...
PILIĆ, izgubivši strpljenje: Ja mislim, majore, da je dosta toga popovanja.
Budite kratki i jasni i recite kapetanu šta se od njega traži.
KAJFEROVIĆ: Razumem, druže pukovniče... Ovaj... Dakle, kratko i jasno: Vi
ćete temeljito da ispitate sve vojnike koji su videli toga Isusa Hrista. I za deset
dana ima da mi nañete onoga ko stoji iza svega toga. Naročito obratite pažnju
na onoga popa. On je tu najsumnjiviji.
Page 8
RISTIĆ: U redu, druže majore! Učinit ću sve šta je u mojoj moći.
KAJFEROVIĆ: I više, i više treba da učinite nego šta je u vašoj moći. To je sve i
inastalo kao posledica vaše ideološke nebudnosti. I upamtite šta ću vam reći:
Ako mi za deset dana ne privedete krivca, ja ću lično ovde sa vas da oderem
kožu pre negoli je zbog toga neko drugi odere sa mene. Toliko da znate.
Možete ići.
RISTIĆ: Razumem, druže majore! (Piliću) Druže pukovniče, dozvolite da se
udaljim!
PILIĆ, gledajući u ploču: Može. (Ristić ode. Pauza) Da znate da iz ovoga ipak
postoji izlaz.
KAJFEROVIĆ, radosno: Stvarno mislite, druže pukovniče?
PILIĆ: Još kako! Doñite ovamo! (Kajferović priñe ploči) Evo, vidite... vi ste mi
dali šah... ja sam se povukao tu.. i sad ja sa svojim topom doñem ovde...
Hajde igrajte!
KAJFEROVIĆ, razočarano: Znači, to je izlaz... Pa dobro, evo! (Povuče potez.)
PILIĆ, povlačeći daljnje poteze: Šah... šah... šah... Mat!
Treća slika
Kancelarija komandira čete, kapetana Ristića. Na sceni je vodnik Škarić koji

nestrpljivo šeta i pogledava na sat. Ulazi kapetan Ristić. Škarić staje mirno i
raportira.
ŠKARIĆ: Druže kapetane, četa se nalazi na odmoru, prisutno...
RISTIĆ: U redu, u redu, Škariću! Ostavi te formalnosti. Barem da se ovde od
toga odmorim... Ona četvorica na hodniiku šta čekaju... jesu li to oni?
ŠKARIĆ: Jesu, druže kapetane, oni su. Dozvolite! (Pridržava mu šinjel.)
RISTIĆ: Još mi je samo i ovo trebalo. Dosta mi je šta me sa svih strana jebu u
glavu, i sad mi se povr svega natovario na vrat još i taj Isus Hrist... Ovi
pukovnici i majori, otkad su zaseli u meke fotelje, nemaju drugog posla nago
da traže neprijatelja i tamo gde ga ima i tamo gde ga nema.
ŠKARIĆ: Sasvim šta kažete, druže kapetane! Potpuno su izgubili osećaj za
procenu situacije.
RISTIĆ, vadi iz stola bocu s rakijom: Izvoli, napij se!
ŠKARIĆ: Ne, ne, hvala, druže kapetane! Znate da ne pijem.
RISTIĆ: Pa hajde da vidim te jaganjce božje! Dovedi mi irh!
ŠKARIĆ: Razumem, druže kapetane!
Otvori vrata i daje rukom znak na hodnik. Ulaze Bartol, Jovanče, Filipi i
Batistinović ponizno gužvajući kapu u ruci i stanu mirno.
RISTIĆ: Aha! To su, dakle, ti apostoli Isusa Hrista! A koji je to prvi meñu vama
počeo da širi glas da ga je video?
BARTOL: J... j... ja, druže kapetane.
ŠKARIĆ: Kako se to obraćaš? Kako se obraćaš? Jesam li te tako učio da se
obraćaš?
BARTOL: I... i... izvolte, druže kapetane, v... v... vojnik Bartol Bartolović, j...
j... ja sam taj.
RISTIĆ: Dakle, ti li si taj majčin sin šta ga Isus Hrist posećuje na klozetu, a...
Page 9
Pa lepo! Hajde da te čujem kako je to bilo! Ima sve da mi potanko
ispripovediš!
BARTOL: To je bilo p... p... prije desetak dana, druže kapetane, u j... j... jednu
subotu, o... o... oko deset sati navečer. I... ... išao sam na klozet i... ovaj...
v... v... vidio sam...
RISTIĆ: A video si! Video si, je li! Čuješ li ga, druže vodniče? On to kao damu
se radi o roñenom stricu. Pa da kaže barem: Učinilo mi se, nego naprosto:
Video sam, video sam...
ŠKARIĆ: E, da je samo video, druže kapetane. Ali kaže i da je propišao!
RISTIĆ: Pa da! I to šta veliš! Da ga je samo video, čovek bi to nekako još i
razumeo. Napokon, onaj kome nisu sve daske na mestu može svašta da vidi.
Ali to pišanje, to ga demantuje... Na levo krug! (Vojnici se okrenu zidu, a Ristić
pije iz boce) Ajde, lepo da mi odmah kažeš! Ko ti je uvrnuo u glavu toga Isusa
Hrista?
BARTOL: N... n... nitko, druže kapetane... Ja sam... ovaj... v... v... vidio...
RISTIĆ: Slušaj, sinko... Možete da se okrenete i da stanete na mestu voljno...
(Vojnici se okrenu) Da mi kažeš da si video, recimo, Antu Pavelića u zagrljaju
sa komandantom garnizona, rekao bih ti: Stoji! Stoji, brate! Šta živi, to se i
menja, pa tako i Ante Pavelić može da se promeni. Ali Isusa Hrista! Pa neću ja
valjda svašta da popijem... Zato ti je bolje da mi kažeš odmah toga šta te
ovako prepariso, jer inače, znam ja i drugačije.
BARTOL: D... d... druže kapetane... J... j... ja sam vidio nekog čovjeka. N...
n... nosio je k... k... križ i t... t... trnje oko glave... J... j... ja ne znam što je on
htio... Ja n... n... nisam ništa kriv...
RISTIĆ: Opet ti meni istu stvar... Znaš li ti da je taj koga ti ovako zaštićuješ
neprijatelj naroda? Neprijatelj, jesi li čuo! On hoće da tim Isusom Hristom
digne u vazduh i tebe, i mene, i armiju, i socijalizam, i sve, razumeš li, sve. I
zato ti je dužnost da ga otkriješ. Dužnost! Ti si vojnik Jugoslovenske narodne
armije!
BARTOL: Ja... ovaj... ja ne znam, druže kapetane. Ja n... n... nisam mislio
ništa zlo... Ja sam v... vidio...
RISTIC, dere se: Video si ti govno svoje vlastito tamo na klozetu, a ne Isusa
Hrista, jesi li čuo... Mirno! Na levo krug! (Vojnici se ponovo okrenu zidu, a
Ristić pije) Dakle, nećeš da mi ga kažeš! Dobro! Ne moraš. Ali upamti, ti ćeš za
sve ovo da snosiš krivicu, ti! Ti ovde prikrivaš jedan reakcionarni elemenat. A
ako ga ne prikrivaš, onda si ti celu stvar izmislio, tako da si u oba slučaja zreo
da te predam Kontraobaveštajnoj službi, vojnom sudu, da te obesim, tu,
posred kasarne da te obesim, jesi li čuo...
BARTOL, tresući se od straha: N... n... n... n...
RISTIĆ: Ajde, dobro, neću da te obesim. Eto, neću, ako mi priznaš barem to da
nije bilo nikakvog Hrista tamo u dvorištu... da ti se to samo pričinilo, da si
fantazirao, sanjao, izmislio, bilo šta. Priznaj mi barem to, pa ću da te pustim.
BARTOL: N... n... n... n...
RISTIĆ: Šta mrmljaš? Šta mrmljaš? Šta ne govoriš lepo ko čovek... (Pauza)
Reci nešto, jebem li ti toga Hrista šta si ga video!
JOVANČE: Druže kapetane, on ne ćuti namerno, nego ne može da govori. To je
Page 10
uvek tako kada se uzbudi ili prepane.
RISTIĆ: Ko ti je dozvolio da pričaš? Ko ti je dozvolio? Ne treba meni nikakvih
advokata. I nemoj ti meni tu: Ne može da govori. To ja ne priznajem. To je
najobičnija simulacija... (Ponovo pije) Znači, ti uporno ostaješ na tome da si ga
video... Pa ti si prevazišo sve popove u reakcionarnosti... Niko... niko od njih ni
sam sveti otac papa neće reći da je video Isusa Hrista, nego samo: Postoji...
postoji... A ti si ga čak i video. A znaš li ti, majčin sine, gde je mesto onima
ikoji vide ono šta niko živ ne može da vidi? Znaš li gde im je mesto, a?
BARTOL: N... n... n... n... (Odjednom prodorno vrisne) Aaaaaaa! (Ramena mu
se stanu tresti od plača)
RISTIĆ: Ostavi se ti toga plača! Nećeš ti nam dernjavom i suzama da
preokreneš. Idi u crkvu, pa tamo cmizdri! Tamo je mesto za cmizdrave, a ne u
armiji. Davno smo mi prevazišli tu tvoju buržoaskoj sentimentalnost...
Poslednji put te pitam, hoćeš li da mi odgovaraš ili nećeš... (Pauza. Ponovo
pije) čekaj, čekaj... Propevat ćeš ti meni... i ti i oni... Propevat ćete vi imeni
sva četvorica lepše negoli anñeoski hor kad vas pritesnim... Za ovo ćutanje,
dva dana zatvora.
JOVANČE: Druže kapetane, nije pravo, bogami, nije pravo... Čovek vam je lepo
rekao šta je video.
RISTIĆ: Ama šta video! Šta video! Šta tu znaš šta je on video i je li uopšte išta
video.
JOVANČE: Znam, druže kapetane... I ja sam video to isto šta i on.
RISTIĆ: Ama nemoj mi reći... Nu, amo se kreni! Čuješ li, amo se kreni! Krenite
se svi! (Vojnici se okrenu) Znači, i ti si ga video, a?
JOVANČE: Jesam, druže kapetane. Kunem vam se životom, ocem, majkom,
svime šta mi je najsvetije. Video sam ga u prošlu subotu. Na požarstvu.
Hristos, pravi Hristos. Išao je od one barake gde stoji municija, pa dole prema
Crvenom kutiću. Ili bolje reći, nije išao, nego je lebdeo nekako u vazduhu, pola
metra iznad zemlje, i tako se kretao. A meni se noge presekoše. Hteo sam da
pobegnem, ali ne možeš. Nešto steglo, pa ne možeš.
RISTIĆ: Čekaj, čekaj! Lebdećeš ti deset metara iznad zemlje kad te ja obesim
na najveći kandelabar u kasarni... A za ovo šta mi tu pričaš - tri dana zatvora.
JOVANČE: Druže kapetane, možete da me zatvarate, da me vešate, sečete na
komade, možete da radite sa mnom šta vas volja, ali ja ne mogu da kažem da
nije ono šta jeste i da nisam video ono šta jesam.
RISTIĆ: Četiri dana zatvora.
JOVANČE: Istinu govorim, druže kapetane, kunem vam se mlekom majčinim,
čistu istinu...
RISTIĆ: Pet dana zatvora!
JOVANČE, tiho: Razumem, druže kapetane! (Pauza)
RISTIĆ, Filipiju: A tebe, dakako, ne trebam ni da pitam jesi li ga i ti video. To
se, kanda, samo po sebi razume, je li tako? (Pauza. Filipi pokunjen šuti) Pa
dobro! Ajde da i tebe čujem gde i kako je to bilo!
FILIPI: To je bilo neki dan, druže kapetane, čini mi se isto u subotu, kad sam
se vraćao iz grada u kasarnu. Pošao sam kroz šumu sa sjeverne strane, jer je
tamo žica nekako najniža, pa se lako može preskočiti...
Page 11
RISTIĆ: Čekaj! A šta si išao preko žice da skačeš? šta nisi išao na kapiju?
FILIPI: Pa... znate... bilo je već prilično kasno... oko 11 sati...
RISTIĆ: Aha! Tu srao! Dolaziš u kasarnu u nedozvoljeno vreme. Ovo si već
zaradio dva dana zatvora. Idemo dalje!
FILIPI: A kad sam došao do žice... tu je stajao on i gledao me... Bio je obasjan
nekoni čudnom svjetlošću... A kad sam ga ugledao, on je podigao ruku prema
meni i rekao mi tiho: Quo vadis, domine...
RISTIĆ: Šta to da vadiš?
FILIPI: Ne da vadim, nego »quo vadis«. To će reći: Kamo ideš?
RISTIĆ: To se, znači, Hrist interesuje kamo ti ideš? Vidi, vidi, koja si ti ličnost...
A šta ti, pope, kao onako misliš o ovome šta on priča?
BATISTINOVIĆ: Ja uopće ne razumijem, druže kapetane, zašto sam pozvan
ovamo. Ja nisam ništa vidio.
RISTIĆ: Nisi video, a? A gde si ti bio u subotu navečer? Gde si bio? Govori!
BATISTINOVIĆ: Bio sam čitavo vrijeme u sobi s vojnicima. Pitajte ako ne
vjerujete.
RISTIĆ: I sa onim šta se prikazuje tamo kod klozeta nemaš ništa, je li?
BATISTINOVIĆ: Nemam. I ako dopustite da kažem svoje mišljenje... to je sve
prije nego Krist. Osoba Spasitelja isuviše je uzvišena da bi se prikazivala na
tako vulgarnom mjestu i bilo kome.
RISTIĆ: A tako! Mi smo za tebe vulgarno mesto, bilo ko, je li! Kasarna jedne
socijalistićke armije je za tebe vulgarno mesto. A koje ti je to fino mesto gde
se okupljaju takve uzvišene osobe? Da ti nije to možda Vatikan?
BATISTINOVIĆ: Nisam tako mislio, druže kapetane. Htio sam reći da Spasitelj
nema što tražiti tu na zemlji. Njemu je mjesto gore, na nebu, uz Gospoda.
Tamo će ga vidjeti samo izabrani meñu nama, kad doñe vrijeme.
RISTIĆ: Izabrani, a... U te izabrane, dakako, ja uopšte ne spadam, je li tako?
Ni ja ni vodnik?
BATISTINOVIC: Oprostite... to nisam rekao.
RISTIĆ: I ne treba da mi kažeš. Nalevo krug! (Vojnici se okrenu zidu. Ristić
ponovo pije i govori ljuljajući se) Ništa ti meni ne treba da kažeš. Ja unapred
znam sve šta ti misliš i šta bi mi hteo reći. Progledao sam ja takve ptice ko što
si ti, brajko moj, nemoj misliti da nisam... Taj Isus Hrist mogao je samo u
tvojoj glavi da nam se zamesi.
BATISTINOVIĆ: Oprostite, druže kapetane, ali ja ne vidim na temelju čega vi
uopće izvodite takav zaključak.
RISTIĆ: Ajde, da se mnogo ne natežemo... da mi lepo odmah kažeš gde ti je
ona odora?
BATISTINOVIĆ: Odora? Kakva odora?
RISTIĆ: Nemoj da mi se tu praviš Englez! Ona šta je oblačiš kad se
preobražavaš u Isusa Hrista.
BATISTINOVIĆ: Ja... Druže kapetane, ja ne znam kako da vas uvjerim...
Kakvog bih razloga ja imao da to radim?
RISTIĆ: Imaš ti razloga. Još kako ga imaš... Ti misliš da ćeš mene okrenuti na
svoju stranu... da ću ja poverovati... Hoćeš da mi zamku namestiš... A moj
sinko, mali si ti da bi meni stao na rep.
Page 12
BATISTINOVIĆ: Druže kapetane... ja nemam nikakve veze s tim. Kunem vam
se krvlju Spasitelja.
RISTIĆ: Možeš ti, brajko, meni da se kuneš čim god hoćeš, ali ja ti ništa ne
verujem. Toliko da znaš. Ništa... (Vrti mu se u glavi i posrće. Na licu mu se vidi
da trpi mučninu u želucu) Jasan si ti meni kao otvorena knjiga... Ali upamti...
Niko mene ne može da preokrene... niko... a najmanje ti nekim svojim Isusom
Hristom... Odavno sam ja sa tim raskrstio, brajko moj... Svi će ti tvoji
argumenti da se razbiju o mene, je li ti jasno... razbiju. U paramparčad.
(Umalo se sruši.)
ŠKARIĆ: Druže kapetane, da vam nije možda zlo?
RISTIĆ: Ništa, ništa! Sve je u redu... (Došavši malo sebi) O ovome ćemo mi
još razgovarati, da znate. Još mi nismo završili... A sada, hajde, beži! Sva
četvorica. (Filipiju) A ti... za ono »Vadi ga, domine« - tri dana zatvora i ona dva
od malopre pet.
FILIPI: Razumem, druže kapetane! (Vojnici odu.)
RISTIĆ: Nek ide sve u pičku materinu... Ništa nismo doznali... Savršeno ništa...
Konačno, zašto ja da vodim tu istragu... Ja nisam političar, nego vojnik... Što
oni to ne rade... A šta je najgore od svega, sad će onaj kreten... onaj major
Kajferović da mi trlja nos... »Više svesti, druže kapetane, više odgovornosti,
kakav komandir, takva i vojska«... Frazer običan... Licemer! (Nagne se nad
umivaonik i grči se kao da će bljuvati.Ulazi Kajferović bučno i bez kucanja.)
KAJFEROVIĆ: Dakle, Ristieu.. Mogu li znati kakvi su rezultati saslušanja?
RISTIĆ: Skoro nikakvi, druže majore... Saznali smo samo to da taj Hrist lebdi
pola metra iznad zemlje i tako putuje po vazduhu... zatim da posećuje tu kod
nas Crveni kutić... verovatno da sluša vesti i igra šah...
KAJFEROVIĆ: Dobro, kakav je ovo odgovor, Ristiću? Izvolite mi podneti
raportirao svome starešini!
RISTIĆ: Ah, da! Saznali smo i to da svakome koga sretne govori... Vadi ga...
vadi ga... kako ono, Škariću?
KAJFEROVIĆ: Vi ste se, Ristiću, opet nacvrcali, i to pošteno. Koliko puta sam
vam rekao da to više neću da podnosim. Starešina bi trebao u svemu da služi
kao primer vojnicima, a vi, zar je ovo primer koji im dajete? Kako će se oni
ponašati, kad se vi ovako ponašate?
RISTIĆ: Druže majore! Jeste li ikad osetili kako mirišu vojničke šuferice? Ja ih
svaku večer povonjam... 158 pari šuferica koje se ceo dan natapaju znojem od
nogu. Kad se i vi nadišete toga mirisa, onda doñite da mi delite lekcije.
KAJFEROVIĆ: Lepo! Lepo! Tako se razgovara sa svojim starešinom! Nema šta,
lep primer socijalističke svesti! I to pred vodnikom, da se i on nauči. Sa takvim
kadrom kao vi lepo ćemo da odbranimo tekovine naše revolucije.
ŠKARIĆ: Druže majore! Ipak smo nešto saznali. Saznali smo da se taj Hrist
redovno pojavljuje subotom, oko deset časova navečer.
KAJFEROVIĆ: A tako... Onda ima da mu u sledeću subotu namestite zasedu!
Toga Isusa Hrista hoću da mi u ponedeljak lično privedete, jeste li čuli!
ŠKARIĆ: Razumem, druže majore!
KAJFEROVIC, Ristiću: A vi... kad se istreznite, doći ćete mi na raport. I hoću
pismeni izveštaj o celom saslušanju. U detalje. (Ode.)
Page 13
RISTIĆ, imitira ga: »To je lep primer socijalističke svesti«... Da! Lako je sedeti
u toploj kancelariji i odatle mudrovati... Ceo rat proveo je u sigurnom... kao
štapski oficir... Ni jednom nije barut omirisao... A ja sedam puta ranjen... I sad
opet on u mekoj ifotelji, a ja skačem ko divokoza po kamenjaru... I to samo
zato šta se nikad nikome nisam u dupe uvlačio, nego sam uvek popu govorio
pop, a bobu bob... I on će meni o socijalističkoj svesti... Pacov birokratski...
Slušaj, Škariću! Sve one kazne ima da se povuku! Da ti ne padne na pamet da
vojnike teraš u zatvor!
ŠKARIĆ: Ali zašto, druže kapetane... Pa vi ste ih izrekli.
RISTIĆ: Izrekao sam ih i sad ih povlačim. Je li ti jasno? Neću nikog da
kažnjavam ako nisam ubeñen da je kriv.
ŠKARIĆ: Razumem, druže kapetane... samo ipak...
RISTIĆ: Sve je to glupo... neverovatno glupo... Čovek može jedino da pljune i
ništa drugo. Pfu! (Pljune i ponovo pije iz boce.)
ŠKARIĆ: Druže kapetane... možda nije dobro da više pijete. Naškodit će vam...
A sem toga, može da vidi neko od vojske. Autoritet može da vam strada.
RISTIĆ: Poserem ti se na autoritet... Šta će mi autoritet, kad je sve blato oko
mene... Tu je zagušljivo.. Otvori prozor... Treba mi zraka!
Četvrta slika
Unutrašnjost kasarne. S jedne strane vidi se vojnička spavaonica u presjeku:

dvanaest željeznih kreveta i prozori s rešetkama koji gledaju u dvorište. S
druge strane je hodnik ispred spavaonice u kojemu su puške poslagane u
stalcima, šinjeli, cipele i opretna vojnika. Tu je dugačak umivaonik i ulaz u
klozetske prostorije. Poviše umivaonika su takoñer prozori. U spavaonici su
pogašena svjetla, a vojnici su se nagurali pored prozora i gledaju van. To su
Andrej, Tadija, Simun, Kefail, Jovanče, Suljo, Zebeći, Tomča, Filipi, Matek i
Batistinović. Bartol uz pomoć jedne dugačke daske poravnava cipele u hodniku.
Vodnik Škarić ide od jednog do drugog vojnika tiho dajući upute.
TADIJA: Dobro, druže vodniče, dokle ćemo ovako da čekamo? Meni se spava.
ŠKARIĆ: Slušaj ti, Tadija, ti lezilebedatejedem! Je li tebi jasno da mi ovde
čekamo neprijatelja i da je ovo isto što i ratna situacija?
TADIJA: Ma jeste, jasno mi je, druže vodniče. Ali šta ne vidite da ga nema. Da
je mislio doći, stigao bi već.
ŠKARIĆ: Ti ima da ćutiš o tome, jesi li čuo! To je nalog komande, a kad je
nalog komande, onda ima da čekaš, pa makar spao sa nogu. Danas je subota, i
on će sigurno da se pojavi. Pre ili posle.
SULJO, tiho Kefailu: Znaš da svi i ovi u komandi pobenavili. Oni stvarno misle
da se onoj trojici neki bog prikazo. Pa da im se, biva, prikazo neki bog koji
postoji, svaka čast! Nego kaurski! Ni jedan drugi nego kaurski!
KEFAIL: Pa tako ti to biva, Suljo... Svak si svoga boga vidi... Ak dojde turcki
bog, on će tag teb da se prikaže, a ak dojde ciganski, tag će pa men.
SULJO: Ajde, dobro! Recimo da je to, biva, neki bog. A šta je on pred zahodom
radio i buljio unutra? Kad si ti, bolan, ćuo da neki bog, pa makar bio i kaurski,
jebo ga ti, zahode pregledava?
Page 14
ZEBEDIĆI: Ne možeš da znaš Suljo... Možda kod taj bog navalilo da piša... pa
kad video da je tamo zauzeto... onaj Bartol beše unutra... stao čovek lepo da
čeka.
KEFAIL: Tako si je... Ne biva, brate, da si bog, koj si je tako na sve šta bitisuje,
piša uza zid kako kuče.
ŠKARIĆ: Tišina! Ni reči da nisam čuo! Mi ismo ovde u situaciji, a kad smo u
situaciji, onda nema niko ništa da brblja, nego samo da izvršava nareñenja!
Hodnikom dolazi Ristić, otvori vrata spavaonice i upali svjetlo.
ŠKARIĆ: Mirno... (Raportira) Druže kapetane, odelenje se nalazi u zasedi,
prisutno...
RISTIĆ: Dobro, dobro, nije potrebno... nego, ima li šta novo?
ŠKARIĆ: Za sada ništa, druže kapetane. Niko se nije pojavljivao.
RISTIĆ: Pa naravno! Kako će, brate, i da se pojavi, kad ste sve ovako udesili...
pogasili svetla, pritajili se. Pa da je taj Hrist blesav ko ñon od čizme, video bi
da mu se tu neka klopka namestila... Ajde... ima svi da se ponašate kao svako
veče u ovo doba i da sasvim neprimetno osmatrate... (Batistinoviću) Ti bi na
primer mogao na čišćenje klozeta...
BATISTINOVIĆ: Molim vas lijepo, druže kapetane... ja više nemam snage za
to... Imam osjećaj da ću se onesvijestiti od muke... Ona odvratna materija...
RISTIĆ: Odvratna materija! Odvratna materija! Znam ja dobro da je tebi
materija odvratna, da bi ti najradije da nema materije, nego da je isve neki
tamo idealizam, bog, Isus Hrist. Nema ništa! Na izvršenje! Nismo mi nikakav
kozmetički salon!
BATISTINOVIĆ: Razumijem, druže kapetane! (Uzme kantu i krpu i odlazi.)
RISTIĆ: A vas trojica! (Pokazuje Sulju, Kefaila i Zebedićija) Vi biste mogli da
zube čistite. Ionako to niste radili otkad ste došli ovamo.
SULJO: Ne znam što bismo ih kog belaja čistili, druže kapetane. Čisti su. Nismo
govna žvakali.
RISTIĆ: Ćut! Ni reči! Dokle ćete vi ovde da prkosite higijenskim pravilima?
Dokle će to tako, a? Ovo nije kotac nego armija, je li vam jasno. Smesta po
četkicu i pastu i na čišćenje. Trkom. A ti ih, vodniče, jednom za svagda nauči
kako se to radi!
ŠKARIĆ: Razumem, druže kapetane!
RISTIĆ: A vi ostali mogli biste ovde da igrate kobajagi ono pljeskanje o dlan...
kako vi ono kažete... »zuke«... ali tako da stalno jednim okom pratite šta se
dešava na dvorištu. Ajde, na izvršenje! I nemojte da mi zabušavate! Pazite, ja
sam tu u blizini, u spavaonici druge čete što je na logorovanju.
Ristić ode. Suljo, Kefail i Zebedići dolaze sa Škarićem pred umivaonik. Andrej,
Tadija, Šimun, Jovanče, Filipi, Matek i Tomča igraju u spavaonici popularnu
vojničku igru »zuke«.
ŠKARIĆ: Dakle, pazite ovamo! Najpre u levu ruku uzemete četku za zube i
postavite je u horizontalan položaj, tako da su joj dlačice okrenute naviše... Za
drško, za drško uvati, ne za dlačice... Zatim u desnu ruku uzmete pastu za
zube, u kojoj prethodno odvrnete poklopac... Gde ti je poklopac? Šta dole
odvrćeš, bre... Iza toga laganim pritiskom na dno tube istisnete jedan deo
njene sadržine u duljini od jednog santimetra i postavite to na četku... Ama
Page 15
koliko si to istisnuo, bogati! Kao da ćeš time patos da izribaš! Jedan
santimetar, rekao sam...
SULJO, liže pastu: Zar ćemo ovu straotu u usta da mećemo, druže vodniče?
ZEBEDIĆI: Nećem da mećem, druže vodnik! Gadno je i da pogledaš.
ŠKARIĆ: Ama šta straotu? More, to će da ti ukloni iznutra svu onu nečistoću,
ono ñubre, šta ti se ušanči tu meñu zube posle jela, pa će usta da ti mirišu
lepše nego karanfil.
KEFAIL: More, šta nam davaju ñubre da jedemo? Šta nam ne davaju lepe
stvari, pa neće bidne nečistoća meñu zube.
ŠKARIĆ: Ćut! Da nisi pisnuo... Sad pazite ovamo! Kad ste četku pripremili za
čišćenje, iskesite zube, evo ovako! (Iskesi se) Šta si zinuo ko krokodil! Nisam ti
rekao da zineš, nego da iskesiš zube. Stisni ih pa ih iskesi, eto tako! (Vojnici se
iskese) Potom lagano prineseš četku ustima... šta je držiš sa dve ruke? Nije to
ćuskija, bre! Dovoljna ti je jedna ruka za to... i onda počneš da trljaš njome
zube, najpre horizontalno, levo-desno, a kad se pasta zapeni, onda vertikalno,
gore-dole... (Vojnici nespretno trljaju zube. Odjednom stanu i zinu put prozora)
Pazi, pazi tamo da ti ne curi niz bradu! Sva trojica stanu skakati, pokazivati van
i vikati: »Eno ga! Eno ga!«
ŠKARIĆ, povuče pištolj: Tišina! Da niko nije pisnuo! (Svi vojnici iz spavaonice
dotrče k prozorima u hodniku).
MATEK: Majka božja bistrička naj mi pomogneju... To je gospod naš, Jezus
Kristuš! (Klekne i križa se.)
KEFAIL: Suljo, bre... Pa toj si je stvarno kaurski bog. More, sag će pa ti sas
men da si najebemo! Brzo, klekni, pa će se i mi kauri napravimo!
SULJO: Gledaj, gledaj... A onaj naš odža, jebo sliku svoju, kaže da je Allah
jedini.
BARTOL, hoće nešto reći ostalima, ali ne uspijeva: N... n... n... n…
MATEK: Gospode, naj me kazniti, ak sem ti nekaj zgrešil... Nisem znal da buš
sim došel.
ŠKARIĆ, trči po hodniku i viče: Druže kapetane... druže kapetane... Gde ste...
Je li ga vidite... Druže kapetane, hoćemo li da pucamo u njega? Kako nema
odgovora, Škarić se odluči, doñe do prozora, zakloni se i nanišani pištoljem. On
je uzbuñen, tako da mu vidljivo drhti ruka.
ŠKARIĆ: Ti tamo, Isuse Hriste ili ko bio... Stoj! Stoj, ili pucam! Opali dva hica.
BATISTINOVIĆ, izjuri iz klozeta mašući rukama: Ljudi! Braćo! Ne dajte se
prevariti! To nije gospod naš Isus Krist. To je nečastivi, ñavo, Sotona. Uzeo je
na sebe Spasiteljev lik da bi nas obmanuo i uhvatio u zamku... (Klekne i križa
se) Oče naš koji jesi na nebesima... izbavi nas Sotone paklenog... (Prema
prozoru) Apage... apage...
ŠKARIĆ, ponovo u panici trči hodnikom: Druže kapetane... Šta ćemo da
radimo... Hoćemo li da ga hvatamo? (Kako se Ristić ne javlja, on se stane
vrtjeti po hodniku ne znajući što bi započeo.)
JOVANČE: Eno, nestao je iza onog ugla!
BATISTINOVIĆ: Sad će doći ovamo! Bježimo, braćo! Ovo je mjesto okuženo
Sotonom... napušteno od boga. Ako ostanemo tu, svi ćemo postati plijenom
pakla.
Page 16
Meñu vojnicima nastane panika i komešanje. Oni ulaze u sobu, grabe svoje
stvari i trpaju ih u kovčege.
ŠIMUN: Ajme meni, majko moja, ovo je sud svita... Di mi je kefa za postole...
Neko mi je ukra kefu za postole... K vragu i kefa i sve zajedno... (Uzima
kovčeg sa stvarima i probija se napolje)
MATEK, trpa takoñer stvari u kovčeg: O, bogec moj, prosti mi moje teške
grehe... (Zaglavi mu se noga meñu šipkama) Braćo! Pomozite! Vlečete me
van! Ne bum tu ostal! Vlečete me, braćo!
ZEBEDIĆI, (izvlači hlače Šimunu ispod pazuha): Ostavi! To je moja pantolona.
Uzeo si moju pantalonu... Ostavi, ta ćifša nona!
ŠKARIĆ (u nedoumici da li da zaustavlja vojnike ili da potraži Ristića, trči iz
spavaonice u hodnik i obratno): Stanite! Stanite, kad vam kažem! Kud ćete?
Jeste li poludeli... Druže kapetane, javite se… Izdajte neko nareñenje!
Nitko ga ne sluša. Vojnici u paničnom strahu grabe stvari i istrkuju na hodnik.
KEFAIL: Suljo, bre... Brzo na cipele... Da si edne lepe ukradnemo... Ak se beži,
nek se sas prostrani cipeli beži! Suljo i Kefail na brzinu presvlače cipele.
MATEK, još uvijek zaglavljen: Upomoć! Najte me ostaviti, braćo! Gnev se božji
bu meni samom na glavu sasul. Upomoć!
ŠKARIĆ, ispriječi se pištoljem i drekne iz svega grla: Stoj... Stoj... ili si mrtav!
Vojnici stanu i ukoče se prestrašeno ga gledajući. Na hodniku se pojavi Ristić,
koji teturajući doñe do česme i stavi glavu pod nju, a onda se polije i stane
trljati po čelu i sljepoočnicima.
ŠKARIĆ: Druže kapetane... Napokon... Recite, hoćemo li da organizujemo
poteru... Šta da radimo?
RISTIĆ, buljeći pred sebe: Pa on je stvarno... lebdeo u vazduhu...
Peta slika
Zajednička kancelarija Kajferovića i Pilića kao u drugoj slici. Pilić sjedi za

šahovskom pločom i analizira neku poziciju na njoj pomičući ftgure. Kajferović
je na nogama, a pred njim su Ristić i Škarić.
KAJFEROVIĆ: Dakle, molim! Hoću iscrpan izveštaj!
RISTIĆ: Nema šta tu mnogo da se priča... Zaseda nije uspela... Isus Hrist je
uhvatio maglu.
KAJFEROVIĆ: Naravno, kako će i da uspe, kad ste vi, umesto da ga gonite,
zabezeknuto buljili u njega i govorili da lebdi u vazduhu.
RISTIĆ: Šta mogu... u prvi mah mi se tako učinilo... ali kasnije me to kopkalo,
pa sam se vratio da izvidim celu stvar... On je zapravo hodao po nekom
uzvišenju, koje ja nisam video zbog refleksa svetlosti na prozorskom staklu, pa
mi se tako učiinilo da lebdi.
KAJFEROVIĆ: Bit će da je, sem refleksa svjetlosti, tu odigrala ulogu i koja boca
lozovače... Ako nije i još nešto... Recite mi otvoreno, Ristiću, verujete li vi u
Isusa Hrista?
RISTIĆ: Ne razumem... Kako to: verujem li?
KAJFEROVIĆ: Nemojte se samo praviti Englez! Pitanje je jasno... Verujete li da
je taj šta se pojavio stvarno Isus Hrist, ili ne verujete?
Page 17
RISTIĆ: Ko je taj šta se pojavio, ne znam, a dok to me znam, ne želim ništa o
tome da kažem.
KAJFEROVIĆ: Hvala! Rekli ste. Kao što sam i slutio! U vama su se probudila
neka religiozna shvatanja.
RISTIĆ: Ja mislim da je opšte poznata stvar da religiozan čovek veruje i u ono
šta ne vidi, a ja ne verujem ni u šta, ni u vidljivo ni u nevidljivo. Prema tome,
ne želim ni o čemu da se izjašnjavam.
KAJFEROVIĆ: A tako! Ne verujete ni u šta? Znači, ne verujete ni u Partiju, ni u
socijalizam, ni u armiju.
RISTIĆ, gubeći strpljenje: Druže majore! Dozvoljavam da je zbog moga
propusta onaj pobegao... Dozvoljavam da sam nepopravljivi pijanica... Ali da
me tu blatite nekim neosnovanim sumnjama, to vam neću dozvoliti ni po koju
cenu.
KAJFEROVIĆ: Pa dobro! Kad već vi niste sposobni da rešite taj slučaj, rešit ću
ga ja na svoj način... Pravog krivca, izgleda, nećemo uhvatiti. Pogotovo ne sa
takvim istražiteljima kao vi... Zato ćemo ona tri vojniika optužiti da su smislili
celu stvar u saradnji sa nekim izvana.
RISTIĆ: Odmah da vam kažem! Vi to nećete napraviti!
KAJFEROVIĆ: Ma nemoj! A ko će u tome da me spreči?
RISTIĆ: Ja.
KAJFEROVIĆ: Vi... A ko ste vi... Šta ste vi... Vidite li koji je čin meni na
ramenu, a koji vama?
RISTIĆ: To me se ovaj čas ne tiče. Ja ne dozvoljavam da se optužuju nevini
ljudi, i ja ću se tome suprotstaviti sve ako takvu naredbu izda i general armije.
KAJFEROVIĆ: To ćemo još da vidimo. (Škariću) Vodniče, sprovedite smesta
onu trojicu pod stražom u zatvor!
RISTIĆ: Škariću, da se nisi makao odavde! To ti ja nareñujem!
KAJFEROVIĆ: Ja vam oduzimam pravo da nareñujete. Ja sam ovde starešina i
vama i njemu, i prema tome, moja je reč poslednja.
RISTIĆ, pograbi ga za prsa: Samo se usudite da to napravite! Kunem vam se
životom, ako te vojnike sprovedete u zatvor, vas će istog časa za toga da
sprovedu u bolnicu.
KAJFEROVIĆ, uzrujano: Druže pukovniče... druže pukoviniče, vidite li ovo...
Podigao je ruku na pretpostavljenog starešinu.
PILIĆ, tek sad se otrgnuvši od šaha: Ristiću, jeste li poludeli! Znate li da vas
ovo može dovesti pred vojni sud? Smesta ga ostavite! (Ristić pusti Kajferovića)
A vi, Kajferoviću, pustite na miru te vojnike! I ostavite me malo nasamo sa
vodnikom i kapetanom!
KAJFEROVIĆ: Razumem, druže pukovniče! (Ode.)
PILIĆ: Doñite malo ovamo, Ristiću. (Privede ga ploči) Vidite, ovo je pozicija iz
partije Botvinik - Najdorf. Pogledajte malo u kakvoj je teškoj situaciji Botvinik!
Kojom god figurom igra, gubi je, od piona do dame. I šta mislite, ima li za
njega izlaza?
RISTIĆ: Koliko ja vidim, nema... Iako ja nisam neki šahista.
PILIĆ: Ima, Ristiću, ima... A to je da žrtvujete topa. Evo, ovde! Ako crni uzme,
za dva poteza mu je mat.
Page 18
RISTIĆ: A ako ne uzme?
PILIĆ: Onda gubi damu, pa prema tome i partiju... Eto, i mi se nalazim u
sličnoj bezizlaznoj situaciji kao Botvinik. Ova pojava Isusa Hrista
demoralizovala je ceo garnizon. Ljudi su počeli da sumnjaju u osnovne principe
na kojima počiva naša armija... celo naše društvo... počinje da ih hvata neko
religiozno ludilo... A i u gradu je počelo svašta da se priča. Čak i mesni župnik
govori o tome sa propovedaonice... I šta je najgore, svako naše političko
delovanje potpuno promašuje svoj cilj. Izgleda da se neprijatelj služi nekim
tehničkim trikom kojemu mi nismo dorasli.
RISTIĆ: Druže pitkoviniče, ja sam spreman sve da napravim, apsolutno sve, da
se taj mamlaz uhvati i kazni.
PILIĆ: Vidite, rešenje problema i nije toliko u tome da se on uhvati i kazni.
Uostalom, kako sada stvari stoje, mi to nismo ni u stanju... Mnogo je važnije
da se ukloni ono šta u lovom času nagriza moralnu čvrstoću naše jedinice, a to
je ono fantastično... mitološko u celoj ovoj stvari. Isusa Hrista treba
demistifikovati, druže kapetane, treba mu oduzeti oreol svetosti i svesti ga na
sasvim obične realne okvire. Jednom reči, treba srušiti religioznu predodžbu o
njemu.
RISTIĆ: Razumem... Samo, ne vidim kako je to moguće pod ovakvim
okolnostima.
PILIĆ: Ima samo jedan način... A to je žrtva. Kao ova Botvinikova... Kad bi,
recimo, neko od nas pristao da svesno žrtvuje svoj vojni i imoralni lik, obuče se
kao taj Isus Hrist i počne da se prikazuje vojnicima, a onda se na kraju da
uhvatiti naočigled sviju, problem bi bio rešen. Pojava Isusa Hrista svela bi se
na običnu neprijateljsku propagandu, mit bi pao, a nama bi se otvorilo široko
polje za političko delovanje na vojnike.
RISTIĆ: Mislite da bih se ja u tom smislu trebao da žrtvujem?
PILIĆ: Pazite, vaša žrtva bila bi samo prividna. Istina, vi biste u očima celog
garnizona, izuzimajući samo nas koji znamo o čem se radi, bili neprijatelj koji
je uhvaćen na delu. Ali to bi bila samo predstava za neupućene. U stvarnosti,
ja bih vas prekomandovao negde gde vas niko ne pozna i predložio čak za
odlikovanje. Konačno, vi biste spasili ugled armije.
RISTIĆ: Ja ne vidim da to ima nekog smisla, druže pukovniče... Pogotovo kad
znamo da taj Isus Hrist može i posle ove naše akcije ponovo da se javi.
PILIĆ: Ne verujem. On dobro zna da to ne bi imalo nikakvog efekta, jer ga više
niko ne bi shvatio kao boga, nego kao vašeg saradnika. A da ne govorimo da bi
i vojska učestvovala u njegovu gonjenju i hvatanju bez ikakva straha i
predrasude.
RISTIĆ: Hm! To je sve lepo zamišljeno... samo ne znam hoće li to biti baš
ubedljivo kad se realizuje... Trebalo bi razraditi plan u detalje, a znate i sami...
za to više nema vremena. Još je dva dana do isteka roka.
PILIĆ: Nema potrebe, Ristiću. Plan je već razrañen. Pre dve hiljade godina.
Sadržan je u Jevanñelju. To vam je gotov scenarij, samo treba podeliti uloge...
Isus Hrist je prema legendi najpre bio kršten na reci Jordanu, a krstio ga je,
navodno, Jovan Krstitelj. Time je na neki način bio uveden u svoju ulogu. Tako
bismo nekako i mi trebali započeti. Vi biste se trebali dati krstiti pred svojim
Page 19
vojnicima kako bi oni stekli utisak da se priklanjate religiji. To je potrebno radi
motivisanja vašeg daljeg ponašanja. A uloga Jovana Krstitelja bila bi dodeljena
onom popu u vašoj jedinici.
RISTIĆ: Ne, druže pukovniče, ja to ne mogu... To je protiv moga ubeñenja.
PILIĆ: Nemojte ovome pridavati takvo značenje. Nije tu ubeñenje u pitanju. Na
kraju krajeva, koliki su naši ljudi za vreme rata oblačili na sebe uniforme
neprijatelja i bili u njegovim redovima samo zato da bi mogli poslužiti ciljevima
naše borbe. I vi ovo morate tako shvatiti... A sad pazite dalje! Nakon ovih
priprema sledi glavni dogañaj. Jedno veče vi se pojavljujete u dvorištu kasarne
obučeni kao Isus Hrist. Odmah nakon toga vodnik preuzima ulogu Jude
Iskariota i dovodi stražu koja vas hapsi. Vašam prvom odeljenju namanjena je
uloga apostola: oni će prisustvovati dogañaju i razneti priču po celom
garnizonu. A ja... ja ću da se pojavim u ulozi Poncija Pilata, koji će izreći
konačan sud. Naravno, sve te uloge, pa i moja, bit će samo prividne. U
stvarnosti vama se ništa neće dogoditi. Ja ću vas osloboditi i o vašim
zaslugama poslati komandi oblasti izveštaj sa predlogom za odlikovanje.
(Pauza. Ristić intenzivno razmišlja) No, šta velite na sve ovo?
RISTIĆ: Ja ne zmam... Meni cela ta stvar izgleda tako neverovatna i
fantastična... i sumnjam da bi neko mogao na to da nasedne... A sem toga, to
je veoma opasna igra, druže pukovniče, koja lako može da se okrene protiv
onoga šta biste vi hteli. Šta ako vi i ja ispadnemo samo smešni lakrdijaši?
PILIĆ: Izvestan rizik, naravno, postoji... Ali ako vi odbijete da učestvujete u
ovome, znate li šta onda sledi? Kad skandal poprimi jugoslavenske razmere,
sve će da nas pohapse i stave pred vojni sud. A tu ćete opet vi da se najgore
provedete, jer se cela stvar začela u vašoj jedinici. (Ponovo pauza. Ristić
nervozno šeta i razmišlja.)
RISTIĆ: No, dobro, neka bude. Pristajem... i to ne zbog odlikovavanja, to me
ne zanima, niti zbog toga što bih se plašio vojnog suda, nego samo zato da se
zauvek rešim ove kasarne, ovih Kajferovića, ovog... ima, nije važno... Tražim
samo da se ispuni jedan uslov... da mi vi date pismenu izjavu da ja nisam od
svoje volje bio taj Isus Hrist, nego po vašem nareñenju.
PILIĆ: Šta će vam to?
RISTIĆ: Za slučaj da stvari krenu nepredviñenim tokom... recimo, u
presudnom času vama se nešto dogodi. Kako ću ja uspeti da dokažem šta je u
stvari bilo?
PlLljC: Pa tu je vodnik svedok.
RISTIĆ: Ja bih više voleo da to imam crno na belo.
PILIĆ: A tako, znači, nepoverenje... Pa dobro, ja ću vam to dati, ali samo ako
vi meni date časnu reč da ćete tu izjavu upotrebiti u krajnje opasnoj situaciji
po vas.
RISTIĆ: To dajem.
Pilić priñe stolu i na jednom papiru na brzinu napiše nekoliko riječi, a onda
pokaže Ristiću.
PILIĆ: Evo... Jeste li zadovoljni?
RISTIĆ: Mislim da će to biti dovoljno. (Pokušava uzeti, ali Pilić povuče papir.)
PILIĆ: A ne! Nećemo tako. To treba da se zatvori u koverat i zapečati. (Ode do
Page 20
stola, otvori ladicu, izvuče iz nje kovertu, savi je papir i stavi ga u nju, a onda
zatvori i zapečati. Sve to radi okrenut leñima Ristiću. Predajući kovertu) No,
dakle, sporazumeli smo se... Učinit ćete veliku stvar i nemate pojma koliko
ćete zadužiti i mene i armiju. Ja ću to znati da cenim, budite uvereni... Još
danas ću vas ponovo zvati. Možete ići. (Ristić pozdravi i ode. Škariću) Ja se
nadam, vodniče, da si i ti shvatio celu stvar.
ŠKARIĆ: Potpuno sam shvatio, druže pukovniče.
PILIĆ: Pazi! O tebi i tvojoj spretnosti zavisi sve. Ti bi trebao da budeš veza
izmeñu kapetana i mene i da realizuješ svaku moju zamisao.
ŠKARIĆ: Spreman sam na to, druže pukovniče.
PILIĆ: I u svemu da me slediš, čak i onda ako bi se slučajno dogodilo da ja od
nekih zamisli moram odustati i dati im drugi smer.
ŠKAlRIĆ: Ne razumem vas baš sasvim, druže pukovniče.
PILIĆ: Ajde da se mi malo pogledamo sa druge strane... I ove godine mi ćemo
da pošaljemo jednog podoficira na dalju izobrazbu u oficirsku akademiju. Ovaj
put bi tvoja molba mogla da bude uzeta u obzir.
ŠKARIĆ, uzbuñeno: Kad bi to bilo moguće, druže pukovniče!
PILIĆ: Moguće je. Još kako je moguće. Ja ću lično oko toga da se postaram...
Samo, ti bi pre toga u ovoj akciji oko Isusa Hrista morao da pokažeš
spremnost da izvršiš sva moja nareñenja. Razumeš li? Sva. Čak i ona s kojima
se možda intimno ne bi slagao. Eto, jesmo li se sad razumeli?
ŠKARIĆ, zbunjeno i sa strahom: Ra... razumeli smo se, druže pukovniče!
Šesta slika
Velika klozetska prostorija. Okolo uz zidove su cijevi, iz kojih čitavo vrijeme

dok traje prizor teče i šišti voda. U pozadini je niz manjih prostorija, odijeljenih
zidovima, s pokretnim vratašcima. U prvi mah je tišina, a odmah začuje se
Škarićeva komanda: »Leva... leva... leva!« i uskoro se na sceni pojave
marširajući u stroju vojnici: Andrej, Šimun, Batistinović, Tomča, Jovanče,
Matek, Filipi, Suljo, Kefail, Zebedići i Bartol. Umjesto oružja, oni nose metle,
krpe i kante za vodu.
ŠKARIĆ: Leva... leva... leva... Grupa stoj... Na desno... Na mestu voljmo!
(Vojnici izvršavaju radnje) Drugovi! Vaše odeljenje dobilo je zadatak da očisti
ovaj klozet.
JOVANČE: Druže vodniče, zašto da ga sad opet čistimo, kad smo ga Suljo i ja
očistili pre pola časa?
ŠKARIĆ: Ćut! Ni reči da nisam čuo! Ovo je nareñenje, a kad je nešto
nareñenje, onda nema šta da se mudruje, nego da se izvrši. Ima da se klozet
glanca kao kuhinja u hotelu A kategorije.
SULJO: Ama ja neću ponovo da čistim, druže vodniče! Ja sam svoj posao već
obavio.
ŠKARIĆ: Šta si obavio, bre? Šta si obavio? Jesi li sve rupe otčepio?
SULJO: Jesam sve, jebo ih ja... osim one zadnje. Nešto je zapelo u njoj.
ŠKARIĆ: Onda sad ima tu zadnju da otčepljuješ. I ruku do ramena da zavučeš,
ako ne ide drugače. Desetaru, ti mi odgovaraš da će sve da bude kako treba.
Page 21
ANDREJ: Razumem, druže vodnik!
Škarić ode. Suljo obrne kantu naopačke i sjedne na nju.
SULJO: Jebo on sliku svoju, šta ću mu i mali prst da zavučem! Neću ni da
mrdnem!
ANDREJ: Suljo... Si čul kaj je vodnik rekel? Moraš delati kaj je zapovedil,
drugače, jaz bom odgovoren.
SULJO: Bolan, možete ti i vodnik da me ujedete za gležnjak. Neću i neću!
ANDREJ: Suljo... mi se javi posle in mi dva bova šla na raport vodniku. A vi
drugi, na delo!
KEFAIL: Slušaj ti, bre, Misejavi! Ak si Suljo neće da argatuje, more nećem si ni
ja! (on okrene kantu i sjedne)
JOVANČE: Bre, zašto da ja budem jedini tegleća marva ovde? Šta sam učinio,
učinio sam. Neka sad drugi potegnu.
FILIPI: Ljudi! Budimo složni! Iči ćemo svi raditi, ili neće nitko.
ZEBEDIĆI: Pravo govori profa! Nećemo niko radimo.
MATEK: Dečki! Kak bi bilo da odemo malo do kantine?
SVI, bacaju metle i krpe: Ura! Idemo!
ANDREJ: Stoj! Precej na delo, ali pa bom stražu dovedel!
JOVANČE: Ua, Misejavi! Možeš da nam naduvaš muda kroz kitu!
ŠIMUN: Još četrdeset osam dana, pa adio mare, moreš ma pojist šuferice sa
senfom.
ZEBEDIĆI: Ma hankš karin, Misejavi!
Na vratima se pojavi kapetan Ristić teturajući od pijanstva.
ANDREJ, ugledavši ga: Mirno! (Vojnici se ukoče, a Andrej propisno priñe Ristiću
i pozdravi) Druže kapetan, odelenje se nahaja na čišćenjo stranišča. Raportira
desetar Andrej Vipotnik.
RISTIĆ: Odjebi... Gde je tu onaj pop?
BATISTINOVIĆ, pristupivši: Izvolite, druže kapetane!
RISTIĆ: Slušaj, bre! Ima da mi taono odgovoriš šta ću da te pitam... Šta ti je
potrebno da nekoga, recimo, krstiš ovako u neredovnim uslovima?
BATISTINOVIĆ: Ništa osobito, druže kapetane.. Jedan molitvenik i malo
blagoslovljene vode.
RISTIĆ: A voda šta tu teče... može li ona onako na brzinu da se blagoslovi?
BATISTINOVIĆ: Ali druže kapetane... što to govorite... to bi bilo užasno
svetogrñe.
RISTIĆ: Ma šta svetogrñe! Šta svetogrñe! Kad ja nešto narediim, nema tu
nikakvog svetogrña... Ima da je blagosloviš i ovog časa mene tu da krstiš!
BATISTINOVIĆ, zabezeknuto: Druže kapetane... pa to… to je nemoguće!
RISTIĆ: Je li ti znaš da u armiji reč nemoguće ne postoji... Nareñenje ti je da
me krstiš, i to ima da izvršiš, jesi li razumeo!
BATISTINOVIĆ: Ne, druže kapetane... ja to ne mogu... to je protiv moje
savjesti... Vi niste vjernik.
RISTIĆ: Ja nisam vernik? Ko ti kaže da ja nisam verniik... Otkud ti to znaš?
Ajde, reci, otkud znaš?
BATISTINOVIĆ: Pa... eto... vi se nikad ne molite Svevišnjem.
RISTIĆ: Ne molim se, veliš... Pa šta, ja ću da se pomolim.. i to ovoga časa...
Page 22
Daj ovamo jednu molitvu... Brzo! Čuješ li! Daj!
BATISTINOVIĆ, vadi sa strahom molitvenik i daje mu: Izvolite... samo,
molim... ja ne snosim nikakvu odgovornost.
RISTIĆ, uzme molitvenik i otvori ga: Sad ćeš ti da čuješ kako ću ja da se
pomolim, ima da se nebesa potresu... (Čita vičući) »Oče naš koji jesi na
nebesima, sveti se ime tvoje, priñi kraljevstvo tvoje... « Eto, jesi li čuo... Sad
možeš slobodno da me ubrojiš u vernike... i da me krstiš po kratkom postupku.
BATISTINOVIĆ: Ali druže kapetane, to ipak nema smisla... pod ovakvim

okolnostima... na ovakvom mjestu...
RISTIĆ: Šta me se tiču okolnosti i mesto. Ima da me krstiš, kad ti je
nareñeno... 1 to ti nije samo moje nareñenje, nego i više komande, točiko da
znaš.
BATISTINOVIĆ: Ne, ne, druže kapetane... to ne dolazi u obzir...
RISTIĆ: Ma šta ne dolazi u obzir, sunce li ti tvoje! Ti za nareñenje više
komande imaš hrabrosti reći da ne dolazi u obzir... Znaš li ti šta te sleduje za
to? Znaš li ti to, a?
BATISTINOVIĆ: Dobro, nek vam bude, druže kapetane! Samo da znate! Ovo
neće imati karakter pravog obreda niti ćete ovim biti uvedeni u kršćansku
zajednicu.
RISTIĆ: Krsti, jebem li ti krst božji, ili ću ja tebe tako preko leña da prekrstim
da ćeš ćuteti do kraja života.
BATISTINOVIĆ, sa strahom: Molim, molim, kako hoćete... izvolite kleknuti!
(Ristić izvuče bocu iz dzepa, gucne iz nje, a onda klekne) Ostanite tako i držite
ovo! (Dade mu malen srebrni križ, a onda uzme u jednu kantu vode, priñe
Ristiću i polije ga po glavi govoreći pri tom obrednim glasom) Ja te krstim u
ime Oca i Sina i Duha Svetoga!
RISTIĆ, skoči: Šta radiš, šta radiš, jebem li ti i Oca i Sina i onog trećeg! Šta me
polevaš? Nisam pijan da me treba polivati.
BATISTINOVIĆ: Oprostite... Nije to zato što ste pijani, nego tako zahtijeva
obred.
RISTIĆ, dere se: Popišam ti se ja na taj obred! Kakav je to kretenski obred,
kad se u njemu sa čovekom pravi cirkus... Ti mene vodom da polevaš, majku li
ti popovsku! Šta misliš da sam ti ja? Da je meni do toga da se polivam, uzeo
bih vatrogasni šmrk, a ne bih tebe za to zvao... Svi ste vi ista bagra... I popovi
i pukovnici... Samo ceremonije, parade, obredi, formalnosti... Pfu! (Naglo
upada Tadija)
TADIJA: Ljudi! Braćo... Izgibosmo... Evo majora Kajferovića i vodnika Škarića.
Ovamo idu... Spašavajte se!
Meñu vojnicima nastane panika. Svi bi htjeli na izlaz, ali se Tadija ispriječi.
TADIJA: Stanite! Ne izlazite napolje! Najebali ste ako vas vide. Imam bolju
ideju. Brzo skidajte pantalone i ulazite u klozete! Ne mogu nam nikom ništa
ako vršimo veliku nuždu. (Vojnici na brzinu otkopčavaju hlače i ulaze u
pregrañene dijelove. Tadija u jedan nužnik uvlači sa sobom i Ristića).
KEFAIL, Bartolu koji pokušava ući u pregradu gdje je on: Kude ćeš, more! Ne
možeš ovam. Ne biva, brate, da dvojica kenjamo u ista rupa.
Page 23
BARTOL, ulazi kod Tadije: P... p... pusti me unutra. Evo ih, d... d... dolaze.
TADIJA: Ne možeš ovñe. Idi tamo uza zid pa se pravi kao da pišaš.
ZEBEDIĆI, pokušava otvoriti jedna vratašca, ali mu ne ide: Ne se može da
otvori, majku mu! (Zaleti se i provali vratašca, ali istog trenutka izleti van, jer
ga je gurnuo Suljo koji je bio unutra.)
SULJO: Što nasrćeš, jebo sliku svoju! Što ne vidiš da sam ja ovdje!
U taj čas uñu Škarić i Kajferović, tako da se Zebedići sudari s njima.
ŠKARIĆ: Šta radiš? Šta radiš? Šta je tebi, bre?
ZEBEDIĆI, stane mirno pridržavajući hlače: Izvolite, druže vodnik, vojnik
Ćazim Zebedići...
ŠKARIĆ: Šta držiš te pamtalone? Šta ne staneš mirno kako treba?
ZEBEDIĆI: Ne možem, druže vodnik. Ako ih pustim, će spadnu, pa ćete svašto
vidite. Gadna stvar ćete vidite.
KAJFEROVIĆ: Dobro, Škariću, Šta ćemo sad? Ja ovde ništa ne vidim.
ŠKARIĆ: Tu su, tu su, druže majore! Bio je čitav religiozni obred, verujte mi.
Evo, vidite ovoga, ovo je taj pop. (Pokazuje Batistinovića koji stoji mirno
oborivši glavu) A oni su ušli unutra kad su nas videli. Kobajagi da vrše veliku
nuždu... Izlazi napolje, čuješ lii! Ne možete da nas prevarite. Znamo mi dobro
šta vi ovde radite. (Pauza) Izlazi, kad ti kažem... (Ponovo pauza) Vojnici ,
mirno!
GLAS TADIJE: Aja, druže vodniče! Komanda ne važi kad je vojnik na velikoj
nuždi.
ŠKARIĆ: More, kakvoj velikoj nuždi! Dat ću ja vama veliku nuždu... (Otvara
jedna vratašca i na silu izvlači Kefaila) Izlazi! Smesta!
KEFAIL, opire se: Ne možem! Ne možem, druže vodnik... Nesam gotov...
Nesam, života mi... Imam prolev... Imam krvosraćkavica...
ŠKARIĆ, otvara druga vratašca i izvlači Jovančeta: Izlazi bez pogovora!
JOVANČE: Ne mogu, druže vodniče! Trpim već odavno. U gaće ću da se
napravim ako me izvučete.
ŠKARIĆ, primijeti Bartola: A ti... Šta ti radiš?
BARTOL: I... i... izvolite, druže vodniče... Vojnik B... b... bartol Bartolović... P...
p... pišam.
ŠKARIĆ: Amo se kreni! Amo se kreni i stani mirno, čuješ li!
BARTOL: N... n... ne mogu, druže vodniče. N.. n... nisam još gotov. Znate...
i... i... ide polako...
ŠKARIĆ: More, nećete vi meni da prodate rog za sveću. Stat ću ja vama na
kraj. Tu ću da ostanem pa da čekam sve dok se ne setite da izañete. Videćemo
kome će pre da dosadi, vama da čučite ili meni da stojim. (Pauza)
KAJFEROVIĆ: A tako, dakle, drugovi vojnici! Počeli ste da učestvujete u
religioznim manifestacijama. Padate pod uticaj neprijateljske propagande.
Znate li da ćete za ovo svi teško da odgovarate...
Iz nužnika iziñe Ristić noseći, križ, stane pred Kajferovića i propisno pozdravi.
RISTIĆ: Druže majore... Ako neko treba da odgovara, onda sam to ja. Vojnici
nisu ništa krivi.
KAJFEROVIĆ: Oho! Dobro je da to priznajete. I odgovarat ćete, da znate. I vi i
oni... Toliko sam samo hteo da vidim.
Page 24
RISTIĆ: Druže majore, dozvolite da se udaljim! (Prekriži ga) Mir s tobom i s
duhom tvojim! (Stavi mu križ u džep od bluze i ode teturajući. Kajferović gleda
za njim zabezeknuto.)
BATISTINOVIĆ: Oprostite, druže majore! Tu nije bilo nikakvih religijskih
manifestacija... Sve je to grdan nesporazum... Drug kapetan je slučajno
naišao...
KAJFEROVIĆ: Slučajno, veliš, a... A šta je ovo? (Pokazuje mu križ)
BATISTINOVIĆ: Pa... to je moje.
KAJFEROVIĆ: Tvoje! Dakako da je tvoje. Ali otkud to kod njega ako je tvoje?
BATISTINOVIĆ: Ja sam mu... ovaj... dao...
KAJFEROVIĆ: Razume se da si mu ti dao, samo s kojim ciljem, to je pitanje.
BATISTINOVIĆ, dršćući od straha: Ja... ovaj... kako da kažem...
KAJFEROVIĆ: Petljaš se, je li! Vidiš kaiko sam te saterao u škripac... Lepo...
lepo, drugovi vojnici! To je, dakle, vaša moralno-politička svest! Vi se od
popova dadete uvući u religiozne obrede. Nasedate nenaučnim shvatanjima,
tuñim našoj socijalističkoj stvarnosti. I još pokušavate provokatora,
nedostojnog uniforme koju nosi, da uzmete u zaštitu. Ali polako, polaiko! Još
ćemo mi sa vama da se obračunamo... (Odjednom zastane i načuli uši) Čekaj!
Neko tamo ispušta zvuk... Da vidim toga majčinog sina šta ovako ignoriše
moje reči, šta ispušta zvuk na ovo šta ja govorim... (Zaviruje u jednu
pregradu, ali se istog časa okrene s grimasom gañenja, pljune, izvadi rubac i
stavi ga na nos) Pfu! Kakva gadarija!
Baci kriz pod noge Batistinoviću i izjuri. Škarić potrči za njim. Vojnici izlaze iz
pregrada zakopčavajući hlače.
TADIJA: Pa to se neko uistini posro... To je veličanstveno... veličanstveno... ðe
je taj da mu se poklonim... ðe je da ga poljubim u dupe?
JOVANČE: Jeste, majke mi! Čuješ li kako vonja. Evo, ovamo je. (Otvara jednu
pregradu iz koje proviri Matek)
MATEK: Od straha... Tak mi Kristuš pomogel... od straha!
Sedma slika
U pozadini scene je takozvana sedma slika kapija kasarne gledana iznutra: To

su velika rešetkasta željezna vrata, poviše kojih je slavoluk okićen zelenilom.
Vani pred vratitna je Filipi u ulozi stražara. U toku prizora njemu prilaze tri
žene obučene u crno i objašnjavaju se s njim. S jedne strane kapije, unutar
kasarne, je oniska potleušica, u kojoj borave dežurni i straža, tzv. stražara. S
druge strane vidi se dio zgrade u kojoj spavaju vojnici. Pored zgrade počinje
put koji se penje uzbrdo i nestaje nekud izvan scene. Kasni poslijepodnevni
sati uoči sumraka. Na jednom zidiću uz zgradu izležavaju se i ljenčare Tadija i
Šimun.
TADIJA, pjevuši: Stari vojska konzervira puške, A ti, remo, puzi potrbuške!
ŠIMUN: Stari borac legnija u travu, Pa je remca stavija pod glavu.
TADIJA: Stari borac uvatio pičku, A ti, remo, slušaj političku!
ŠIML]N: Opla, ñilda! Još četrdeset sedam dana, pa civilna hrana!
TADIJA: Zajebo si se! Četrdeset osam. Onaj dan kad ti navukoše uniformu ne
Page 25
računa se.
ŠIMUN: Ej... Tadija... Tadija... Vidi, vidi tamo onog mulca profe. Eno ga na
straži, ugovara randes s nekim pičkama.
TADIJA: Idi, bre! Kakve pičke! Ono su ti neke starudije, da ih staviš u imuzej
na Cetinje.
ŠIMUN, viče: Ola, profa, šta si frajer! Ni na straži te ženske ne puštaju na
miru. Kupu se na tebe ka muve na cukar.
TADIJA: Slušaj, profa! Ako ima koja mlaña, dobaoi je tuna moj minobacač!
FILIPI: Ne znam što da radim. Hoće poštopoto da uñu, a neće da kažu što im
treba.
TADIJA: Šta ne zoveš komandira straže, pa nek se on sa njima nateže... (Viče)
Druže vodniče! Alo, druže vodniče!
ŠKARIĆ, izlazi iz stražare namještajući uniformu: Šta se dereš? Šta se dereš
toliko, bre? Šta me znaš da se cela kasarna sprema na spavanje?
TADIJA: Druže vodniče! Eno vi tamo neke ženske. Poluñele su za vama. Traže
vas.
ŠKARIĆ: Ko traži? Koga traži... (Prilazi vratima) Koga vi trebate?
PRVA ŽENA: Škužajte, šjor oficir. Ako van ni teško, oćete nas puštat malo
unutra... eno, onod... do onog zida?
ŠKARIĆ: More, kako unutra? Znate li vi da niko ne sme unutra, ni vojna lica,
sem ako nemaju posebnu dozvolu.
DRUGA ŽENA: Ali mi bi samo malo... na minutu dvi... eno namo di je oni
zahod... i odma bi se vratile natrag.
ŠKARIĆ: Šta vi nemate kod kuće zahod da nuždu vršite, nego vam treba da
dolazite u kasarnu?
TREĆA ŽENA: Ma ni to zbog tih stvari... Nećemo mi činit potribu. Mi bi tile
samo izbliza vidit ono misto di se prikaza lsus naš... Spasitelj.
ŠKARIĆ: More, kakvo mesto, kakav Isus Spasitelj? Ko vam je to rekao? Znate
li vi da je strogo kažnjivo pronositi takve vesti... Ajde beži odavde! Nema ništa!
PRVA ŽENA: Gospodine... dragi gospodine! Molim vas!

ŠKARIĆ: Nisam ja nikakav gospodin. Beži kad ti kažem! Razlaz!
DRTJGA ŽENA: Druže... molim vas... Samo na jednu minutu!
ŠKARIĆ: Ama niti na jednu sekundu.. niti da mi prekoračite prag kapije, jer će
inače straža smesta da puca, i to po mome nareñenju, je li vam jasno... Odbij,
i to smesta, dok sam još ovako dobre volje. Inače bi moglo svašta da bude.
(Žene se povuku, ali ostanu u grupi malo podalje. Filipiju) A ti! Kako ti ovde
čuvaš stražu? Znaš li ti koje su dužnosti stražara... Čuješ li šta te pitam?
FILIPI: Znam, druže vodniče, ali ja sam mislio...
ŠKARIĆ: Opet si mislio, jebem li te usred onoga čime misliš! Jesi li ti ovde pred
kapiju postavljen zato da misliš ili zato da čuvaš stražu? Je li? Odgovori!
PILIPI: Pa... zato da čuvam stražu.
ŠKARIĆ: Onda imaš da je čuvaš bez pogovora i nemaš šta da misliš, jesi li
čuo... Ako ti opet priñu, ništa nema da raspravljaš sa njima, nego da ih
rasteraš po kratkom postupku.
FILIPI: Razumem, druže vodniče!
Page 26
Škarić se okrene od njega i stane nervozno šetati osvrćući se po dvorištu i
pogledavajući na sat kao da nešto čeka. Kroz kapiju s ulice ulaze Bartol i
Batistinović noseći nekakav veliki predmet prekriven platnom.
ŠKARIĆ: Ej, vas dvojica, ovamo... Šta je to? Kud to nosite?
BARTOL: To je M... m... marxova bista, d... d... druže vodniče.
BATISTINOVIĆ: Poslali su nas da je donesemo iz komande i prenesemo u
Crveni kutić. Sutra tamo ima biti neka konferencija.
ŠKARIĆ (digne platno i otkrije Marxovo poprsje): E, Marxe, Marxe, da znaš ko
te nosi... Ajde, to ćete sad ovde da ostavite, pa posle da prenesete. Imam za
vas jedan prešniji posao. (Batistinović i Bartol postave bistu na zidić) Tu ćete
da mi očistite sav ovaj prostor ispred stražare i da pokupite sve otpalo lišće.
BATISTINOVIĆ (gledajući u zemlju): Ali tu je sve čisto, druže vodniče. Nema
nigdje nikakvog lista.
ŠKARIĆ: Nisam te pitao ima li ili nema. Traži, pa ćeš da nañeš.
TADIJA: Ej, pope, sjedi ispod stabla i čekaj da koji padne!
ŠKARIĆ: Slušaj ti! Nemoj da se zajebavaš, bre... Uostalom, šta se vas dvojica
tu izležavate? Ajde, i vi na posao! Pomozite im! Smesta!
Škarić ponovo nestrpljivo pogleda na sat. Sijevanje i odjek groma. Odjednom
se pojavi grupa vojnika, postrojenih u koloni po jedan, i približi se kapiji. To su:
Suljo, Tomča, Jovanče, Matek, Kefail i Zebedići. Predvodi ih Andrej.
ANDREJ: Leva... leva... leva! Grupa stoj! Na desno! Na mestu voljno! (Prilazi
Škariću i pozdravlja) Druže vodnik! Ovi vojniki so se pripravili da izidejo u
grad.
ŠKARIĆU: U grad? Taman posla... Nema ništa! Nareñenje je da se nikoga ne
pušta.
JOVANČE: Ali druže vodniče, pre pola časa desetar nam je preneo vašu poruku
da ćete da nas pustite i da možemo da se pripremimo.
ŠKARIĆ: Pre pola časa je bilo pre pola časa, a sad je sad i sad više ne može.
Eto, je li ti jasno?
SULJO: Druže vodniče, ja moram da izañem, pa kud puklo puklo. Meni brat
dolazi večeras u devet sati.
ŠKARIĆ: Ništa se ne mora šta ja ne kažem da se mora.
SVI (podignu graju): Ali druže vodniče, već toliko dana nismo imali izlaz...
ŠKARIĆ: Ćut! Ni reči... More, drugače ću ja vas da smirim. Ajde, da vidim!
Imate li svi iglu, konac, ogledalo i češalj? Bez toga vojnik ne sme van.
SULJO: Pa imamo, što ne bismo imali. Evo... (Pokazuje mu ogledalo i češalj)
ŠKARIĆ: A gde ti je igla i konac?
SULJO: Ne znam kog će mi belaja. Nemam šta da krpam. Evo, sve mi je
zakrpano, i džepovi, i dugmeta...
ŠKARIĆ: Zakrpat ću ja tebi i usta, pa nećeš mnogo da mi mudruješ... Šta ćeš
da radiš ako ti otpadne dugme, a? Šta ćeš da radiš?
SULJO: Šta ću da radim? Bolan, otpalo otpalo! Jebalo sliku svoju! Neću valjda
po ulicama da ga tražim.
ŠKARIĆ: Ne može! Voljno!
SULJO: Ali druže vodniče...
ŠKARIĆ: Voljno! (Zebedićiju, koji mu pokazuje stvari) A ti! Kakvo ti je ovo
Page 27
zrcalo, bre? Pa u njemu ne možeš da vidiš ni zenicu oka. Ničeg i nema nego
rupe.
ZEBEDIĆI: Šta ćem da gledam, druže vodnik? Nema šta ćem da gledam.
Nisam lep da se u zrcalo gledam.
ŠKARIĆ: More, to ti i ne služi zato da se gledaš koliko si lep, nego zato da vidiš
da možda otraga nečim ne brukaš narodnu armiju, nekom prljavštinom ili
poderotinom... Izlazi iz stroja! Voljno!
ZEBEDIĆI: Druže vodnik, da me pustiš, pa ćem u grad da ga kupim. Jebo
mater svoju, aiko ćem da ga ne kupim. I na prsa ćem ga obesim, da ga svi
vide.
ŠKARIĆU: Voljno, rekao sam... (Kefailu) A gde je tebi češalj?
KEFAIL: Ne si trebuvam, druže vodnik! Evo, vidiš, obrijana glava. Nema ni
dlaka. (Pokazuje mu obrijanu glavu)
ŠKARIĆ: Ne može. Ko nema češalj, ne može van iz kasarne. Voljno!
KAFAIL: Ali druže vodnik, šta će pa da si češljam, kad nema kosa, ho majke!
Da si bručki češljam... Će pobegnem, ako me ne pustiš! Evo, jebeš mi majku,
ako će ne pobegnem.
ŠKARIĆ: Šta, šta, šta! Da pobegneš! More, samo probaj da pobegneš. Pet dana
zatvora ti ne gine.
KEFAIL: Druže vodnik, evo da me pustiš da izlegnem, pa će ti čizme očistim.
Nema da gi poznaš kad ti gi očistim.
ŠKARIĆ: Nema ništa! Voljno! (Tomči) Šta je ovo sa tobom, bre? Otkad je tebi
ova leva noga ovako narasla, da ti je toliko veća od desne?
TOMČA: Neki mi ukrade levata cipela, druže vodnik, pa si najdo taja edna
povelika...
ŠKARIĆ: I ti misliš takav da mi vani izlaziš? Beži! Nema izlaza. Nikome.
(Okrene se od njih. Ponovo sijevanje i grmljavina. Škarić ode do Marxove biste
i stane je prekrivati platnom koje je s nje skinuo)
MATEK, priñe mu: Druže vodniče, bute me pustili? Ja se imam, i češalj, i
gumbi, i iglu, i zrcalo, se imam.
ŠKARIĆ: E, kad si ti jedini koji sve imaš, ne treba ni ti da izlaziš. Šta ćeš sam u
gradu? A sem toga, vidiš… počinje ikiša.
TADIJA, vikne: Ljudi... Gledajte... Eno ga, Isus Hrist! (Pokazuje u neku točku
izvan scene.)
SULJO: Stvarno, jebo sliku svoju, on je! (Svi se zagledaju u pravcu koji je
pokazao Tadija i ostanu nijemi i zaprepašteni.)
ANDREJ, uzbuñeno: Druže vodnik... druže vodnik... Pogledajte... tam... tam...
ŠKARIĆ, zadržavajući mir: More, šta mi tu tamtamčeš! Video sam ja njega pre
tebe... Da se niko nije mrdnuo odavde! I bez panike ovoga puta. Sad ćete vi da
vidite kako ću ja jednom zauvek da ga sredim! (Viče pred stražarom) Straža...
Ovamo! (Iz stražare istrči nekoliko naoružanih stražara) Brzo! Za mnom! U
strelce! Ovaj put nikako ne sme da nam umakne! (Otrči sa stražarima)
PRVA ŽENA, doñe do kapije: Marta! Magda! Doñite! Eno Isusa! Eno Spasitelja
našega! (Žene nesmetano uñu kroz kapiju, jer ih Filipi, koji se takoñer
zagledao u prikazu, ni ne primijeti. One uñu u dvorište kasarne i kleknu nasred
scene.)
Page 28
PRVA ŽENA, raširenim rukama i vapijućim glasom: Isuse, čuj nas, Isuse, usliši
nas!
DRUGA ŽENA, moli: Zdravo Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom,
blagoslovljena i blagoslovljen plod utrobe tvoje, Isus...
TREĆA ŽENA, istim tonom: Sveta Marijo, majlko božja, moli za nas grešnike,
kako sada tako i na dan smrti naše, amen... Žene ponavljaju molitvu nekoliko
puta.
TADIJA: Gledajte, ljudi! Eno ga vodnik i stražari opkoliše!
ŠIMUN: As ti Gospu! Ne miče se. Ka da nikoga nema oko njega.
MATEK: Dečki, mir! Najte se živi pokazati! Morti će sad napraviti čudo, zežgati
se oko sebe...
KEFAIL: More, Suljo, sag si pa neće pobegne ni da mu tvoj Allah pomogne.
SULJO: Šta ne vidiš, bolan, da ni ne pokušava da bježi. Eno, predaje se bez
borbe.
BARTOL: N... n... nije... N... n... nije... To nije o... o... onaj ipravi!
ŠIMUN: Ajde, muči, ti pišalo božje! Sad ćemo viditi ko je. Vodu ga vamo.
TADIJA: Ljudi... Evo, pljunite mi ovñe meñu oči ako ovo nije kapetan Ristić.
KEFAIL: More, kako će pa bidne kapetan Ristić? On si beše sas nas kad se ono
zadnji put Isus Hrist šetaše po kasarna.
JOVANČE: Bio ko mu drago, ali to nije onaj što sam ga ja video.
FILIPI, s kapije: Ne, ne, to nije on. Ja sam stajao pred njim na dva metra
udaljenosti. Onaj je bio mnogo sitniji i mršaviji.
SULJO: Šta znaš, jebo ga ti! Može biti da ima dva Isusa Hirista.
DRUGA ŽENA: Marija... Marija, digni se! To nije Isus naš Spasitelj. To je niki
čovik.
TREĆA ŽENA: Ajme meni, majko moja! To je oni kapetan šta svaku večer pije
kod »Tri ferala«!
Na scenu izlaze Škarić i stražari vodeći Ristića obučena kao Krista. On ima
dugu bijelu haljinu, na glavi mu je trnov vijenac, preko lica su mu crvenom
bojom ucrtani mlazevi krvi, a na leñima nosi veliki drveni križ. U prvi mah svi
stoje zabezeknuto ga promatrajući.
TOMČA, priñe mu: Druže kapetan... este to voistinu vi? (Dodirne ga.)
RISTIĆ, odloži križ: Idi bre, šta nie tu opipavaš! Šta ne vidiš da sam ja!
PRVA ŽENA, priñe Ristiću i zagleda mu se u lice: Ti... nisi... Sin božji?
RISTIĆ: More, kakav Sin božji! Šta je tebi, babo? Šta ne vidiš da sam čovek od
krvi i mesa!
PRVA ŽENA: Ali sinko... zašto si to činija? Zašto si se prioblačija u našeg
Spasitelja? To je veliki grij...
RISTIĆ: O, bog te jebo, sad još moram i tebi da polažem račune! Šta se tebe
tiče zašto sam to učinio. Činio sam zato šta mi se prohtelo. Eto, je li ti to
dosta?
DRUGA ŽENA: Marija... Marija, ajmo ća! Šta ne vidiš da čovik nije pri sebi. Ili je
pijan ili lud.
PRVA ŽENA: Sinko, sinko, šta si učinija... Nek ti bog oprosti!
RISTIĆ: Dobro, vodniče, šta rade ove babe tu? Ovo nije bilo u programu.
ŠKARIĆ, ženama: Ajde, ajde, smesta napolje, inače ću da naredim da vas
Page 29
stražari puškama poteraju. Beži, kad ti kažem! (Žene se prestrašene povuku i
nestanu.) A i vi drugi, razlaz! Šta ste imali videti, videli ste. Isus Hrist, koji nas
je ove dane toliko uznemiravao, bio je niko drugi nego kapetan Ristić. On se
grdno našalio sa nama i zbog toga će da odgovara pred svojim starešinama. A
za vas je dosta toliko da znate da Isusa Hrista više nema.
ŠIMUN: Je, smokve! A šta je s onim drugim?
ŠKARIĆ: Sa kojim drugim, bre?
ŠIMUN: Pa s onim šta smo ga vidili onda kad ste i vi i kapetan bili s nama u
spavaonici.
ŠKARIĆ: More, nema nikakvog drugog. To je takoñer bio kapetan Ristić. Šta se
ne sećaš da je on nestao baš pre nego šta se taj Hrist pojavio. Gde je bio, a?
Gde je bio kad ga ja nisam mogao nikako da pronañem? A sem toga, videli ste.
On je u poslednje vreme počeo da organizuje i religiozne manifestacije. Eto, je
li vam to dovoljan dokaz?
JOVANČE: E, drugom vi to! Ja sam toga drugog lično video na svoje oči i ja
znam da to nije bio kapetan Ristić.
ŠKARIĆ: Ćut! Ni reči da nisam čuo! Nemojte vi svašta da trućate okolo, jer će
zlo da vas snañe. Svu ovu ujdurmu sa Isusom Hristom zamesio nam je
kapetan Ristić, a ako i postoji još negde nekakav Isus Hrist, to može da bude
samo njegov saradnik i mi ćemo i njemu uskoro da stanemo na rep. A vi, ako
vas ko šta pita ovde u kasarni, ima da odgovorite: Isus Hrist ne postoji! Isus
Hrist bio je kapetan Ristić... Eto, toliko! A sad u Crveni kutić. Ti uzmi to
(Šimunu pokazuje križ) A vas dvojica to! (Bartolu i Batistinoviću pokazuje
Marxovo poprsje) A vi ostali u spavaonu! Putem, koji se pored zgrade penje
uzbrdo, krene povorka: Najprije ide Šimun noseći kriz, za njim Ristić odjeven
kao Krist, a za Ristićem Bartol i Batistinović noseći Marxovo poprsje. Oko njih
su stražari s puškama, a na kraju povorke Škarić. Sijevanje i grmljavina
postaju sve intenzivniji.
Osma slika
Prostorija Crvenog kutića u kasarni. Vide se stolovi s novinama i šahovskim

tablama, a na zidovima su parole, slike iz armijskog života i Zidne novine. U
jednom kutu je umivaonik s česmom. U prvi mah scena je prazna, a onda ulazi
povorka iz prethodne slike: Najprije Šimun s križem, zatim Ristić, pa Bartol i
Batistinović s Marxovim poprsjem i na kraju Škarić.
ŠKARIĆ: Ajde, ajde, ostavi taj krst ovde... A vas dvojica tu bistu tamo...
(Šimun prislanja križ uza zid, a Bartol i Batistinović postavljaju Marxovo
poprsje na jedan stalak i skinu platno s njega) A sad na spavanje! Smesta!
(Vojnici odu) Druže kapetane, čestitam, uspeli smo! Tako ste izvrsno odigrali
svoju ulogu da biste i mene prevarili kad ne bih znao o čemu se radi. Dozvolite
da vas za to poljubim! (Zagrli ga i poljubi u oba obraza.)
RISTIĆ: Dobro, dobro, Škariću, nemaš mi na čemu čestitati. Ne mislim da sam
napravio ko zna šta.
ŠKARIĆ: Napravili ste veliku stvar, druže kapetane. Spasili ste ugled armije. A
da ne govorimo koliko ćemo mi lično od toga da imamo koristi. Vi ćete sad da
Page 30
dobijete prekomandu... sigurno na neko bolje mesto... bit ćete odlikovani. A ja
ću da odem u oficirsku akademiju.
RISTIĆ: Da ti pravo kažem, meni je jedino do toga da se rešim ovih govana u
kojima sam dosad bio i da jednom zauvek pobegnem odavde... ma gde. Makar
i u neku vukojebinu. A za sve drugo, i za odlikovanja, i za činove, živo mi se
jebe... Eh, ova kruna, počela je već ozbiljno da me bode. Imam osećaj da će
mi zaista briznuti krv iz čela... (Skine trnov vijenac) Nego, ima li negde vode
da se isperem? (Doñe do umivaonika i stane prati boju s lica) Jedino o čemu
još sanjam je da ove dve-tri godine službe što su mi preostale provedem
negde gde me niko ne zna, daleko od svih božjih tupadžija kao šta je ovaj
Kajferović, pa onda u penziju. Prodaću lepo ono zemljišta što mi je ostalo od
oca, sagraditi negde kuću na moru, po mogućnosti na nekom pustom ostrvu,
nabaviti nekakav brod i loviti ribu... i zbogom, vojsko, bog te jebo!
ŠKARIĆ: Nego, šta mislite, druže kapetane, kako će sad vojnici ovo da
komentarišu? Meni se čmi da oni baš nisu poverovali u ono šta su videli.
RISTIĆ: E, i za to mi puca kurac, da znaš. Neka komentarišu kako ih volja. Ja
ionako neću više da se vidim ni sa kime u ovoj kasarni, pa mi je svejedno i šta
će posle mene da se priča... Jedino mi je žao zbog tebe. Toliko godina smo
radili zajedno i uvek smo se dobro slagali. (Ulazi Kajferović Škarić ga propisno
pozdravi, a Ristić se ni ne osvrne na njega, kao da nitko nije ušao.)
KAJFEROVIĆ: A tako! Mislio sam. Slutio sam. Od samog početka imao sam
predosećaj da se radi o unutrašnjem neprijatelju, koji dejstvuje iz naših
redova, a ne o nekom izrvana. Dugo vremena ste znali da se prikrivate, ali
smo vas konačno demaskiralii i uhvatili na delu. I to u pravi čas. Pri samom
isteku roka.
RISTIĆ: Škariću, ko ovo sad govori? Je li to možda ona individua šta nosi na
sebi oznake majora i šta je do sada glumila nekakvog mog pretpostavljenog.. A
uobražavala da može da mi soli pamet?
KAJFEROVIĆ: Izvolite primiti na znanje da sam ja još uvek vaš pretpostavljeni i
da vi još uvek imate stati mirno kad ja sa vama razgovaram. A preporučio bih
vam i da promenite ton. Inače će i ovo da uñe u spisak vaših prekršaja.
RISTIĆ: Možete da mi počešete jaja! Ja sa vama nemam više ništa i vi ste od
ovog časa za mene običan grañanin. To će da vam objasne i pukovnik Pilić i
general kad za to doñe vreme i ako to uopšte bude potrebno. Jer kako vidim,
vi niste čovek njihova poverenja kad vas mi dosad nisu informisali o čemu se
zapravo ovde radi.
KAJFEROVIĆ: Ne treba mene niko da informiše. Vidim ja dobro o čemu se ovde
radi. Vi ste neprijatelj koji se krio iza uniforme oficira Jugoslovenske narodne
amiije.
RISTIĆ: Slušaj, Škariću, reci ovoj kreaturi da završi i ode, jer ne garantujem
da ću dugo moći mirno da ga slušam.
KAJFEROVIĆ: Možete vi da vreñate i pretite koliko vas volja. Ali vas činjenice
kolju, činjenice, druže kapetane. A to je ova odora koju nosite na sebi, zatim
ovo... (pokazuje trnovu krunu) i ovo... (pokazuje križ) Iz toga se jasno vidi da
ste vi hteli pokolebati vojnike u ideologiji u kojoj ih mi odgajamo. Ali polako!
Još ćemo mi i do kraja da vas demaskiramo. Kad ispitamo vaše poreklo... kad
Page 31
saznamo ko su vam bili roditelji, onda ćemo da vidimo i korene ovog vašeg
ponašanja.
RISTIĆ: Jebem te, zemljo, šta nemam negdje nekakav pištolj da ti prosviram
tu idiotsku tikvu... (Skoči na njega i obori ga šakom.)
ŠKARIĆ, u panici Druže kapetane.. Druže kapetane... Nemojte... Šta to radite!
(Ulazi Pilić.)
PILIĆ: Šta je ovo? Šta se ovde dogaña?
RISTIĆ, ugledavši Pilića, pribere se: Druže pukovniče... molim vas da objasnite
ovom orangutanu da ja više ne spadam u njegovu kompetenciju i da on nema
šta u ovo da se upliće.
KAJFEROVIĆ, dižući se s poda: Videt ćemo to još! Ja ovog časa idem po stražu
i lično ću da vas sprovedem u vojni zatvor u Sarajevo. Dolazim za deset
minuta. A odmah ću da pošaljem i izrveštaj generalu o svoj vašoj
neprijateljskoj delatnosti ovde kod nas... Vodniče, ti mi odgovaraš ako on
pobegne. (Ode)
RISTIĆ, viče njim: Od koga da bežim? Od vas? Taman posla! Izvolite, samo
dodite! Čekam vas tu.
PILIĆ: Ristiću, svladajte se... (Ristić se umiri) Vodniče, idi i pošalji mi vojnike.
Sve koji su prisustvovali dogañaju.
ŠKARIĆ: Ja mislim da su legli, druže pukovniče.
PILIĆ: Ne mari... Ako su legli, izvuci ih iz kreveta. Stvar je hitna.
ŠKARIĆ: Razumem, druže pukovniče! (Ode)
PILIĆ: Dobro, bogati, šta se to ovde desilo, Ristiću?
RISTIĆ: Ja sam pogrešio... Nisam mogao više da se suzdržim... Počeo je da me
vreña.. Naziva neprijateljem... izdajnikom... Čak mi je i roditelje potegao iz
groba...
PILIĆ: Hm! Ja bih vam ipak preporučio da malo više kontrolišete svoje
postupke. A šta se njega tiče, ne bojte se. On vam ništa ne može. Neka samo
pošalje izveštaj generalu! Poslat ću ga i ja, i to u detalje. A general će verovati
meni, a ne njemu. Njega skoro cela komanda oblasti drži za notornu budalu...
Samo... potrebno je da ovo šta smo započeli uspe do kraja. A to u ovom času
zavisi jedino od toga kako će vojnici protumačiti ono šta su videli.
RISTIĆ: Bojim se da neće baš onako kako ste vi planirali. Oni ne veruju
sasvim.
PILIĆ: Toga sam se i plašio. Zato sam ih i pozvao ovamo. Moram da govorim
sa njima i da ih ubedim da je ceo slučaj onakav kako im ga mi tumačimo.
RISTIĆ: Čini mi se da tu nikakvo ubeñivanje neće pomoći. Ima ih mnogo koji
su toga Hrista videli izbliza i kojd znaju da to nisam bio ja.
PILIĆ: U tom slučaju treba ih ubediti da ste vi imali nekog saradnilka koga ste
za ovu stvar unajmili. A to je moguće jedino tako da im vi to sami otvoreno
priznate.
RISTIĆ: Ta mi se uloga baš ne sviña, druže pukovniče. Ja predlažem nešto
drugo, a to je da im lepo kažemo: Takva i takva stvar, drugovi, u interesu je i
armije i kapetana Ristića da, bez obzira šta mislite o ovome, svugde i svakome
govorite to i to. Ja sam ubeñen da će nas poslušati.
PILIĆ: To može da bude veoma riskantno... Iz toga bi oni lako mogli da
Page 32
zaključe da smo mi celu stvar režirali... Uostalom, videt ćemo. U svakom
slučaju, pustite najpre mene da govorim sa njima.
Kucanje na vratima, a odmah zatim ulaze vojnici guzvajući kape u ruci. To su:
Andrej, Suljo, Šimun, Batistinović, Tadija, Tomča, Jovanče, Matek, Filipi, Kefail,
Zebedići i Bartol.
ANDREJ: Izvolite, druže pukovnik! Oglašavamo se po vašem nareñenju!
PILIĆ: Možete da stanete na mestu voljno... Kako to da ste ovako brzo došli?
Zar niste legli?
ŠIMUN: Nismo, druže pukovniče. Zbunilo nas je ono ća smo vidili, pa nismo
mogli spavat. Diskutirali smo.
PILIĆ: Šta vas je to zbunilo? To šta se otkrili da je Isus Hrist bio kapetan
Ristić?
ŠIMUN: Ma ne to. Nego to šta ne moremo nikako povezat stvari. Kapetan je
bija s nama u spavaonici kad se ono Isus pojavija. Prama tomu, nije moga bit
na dva mista u isto vrime.
PILIĆ: Zar ne znaš da je kapetan nekud nestao baš u vreme kad se Isus Hrist
pojavio i da ga nije bilo punih deset minuta?
ŠIMUN: Znam, druže pukovniče, ali opet, nemoguće je. Kako more neko da se
u deset minuta presvuče iz kapetana u Isusa i opet iz Isusa u kapetana, a da to
niko od nas ne opazi?
PILIĆ: Znači, ti ne veruješ da kapetan Ristić ima išta sa tim?
ŠIMUN: Da vam pravo kažem, sad više ništa ne razumim... A eto, ima onih koji
su tog Isusa vidili izbliza. Oni bi vam mogli puno više reć.
PILIĆ: Ko ga je to izbliza video?
FILIPI: Ja, druže pukovniče. I ja vam dajem časnu riječ da je to bilo sasvim
drugo lice... ispijeno, blijedo, sa sumanutim pogledom. Nema čak ni sličnosti s
kapetanom.
PILIĆ: A kako onda tumačiš činjenicu da je upravo kapetan uhvaćen u toj
ulozi?
FILIPI: Ako me pitate za moje mišljenje, reći ću vam. Ja pretpostavljam da se
kapetan te večeri malo napio. A on kad se napije ne kontrolira svoje postupke,
u stanju je napraviti mnogo čudnovatije stvari. Ali da bi on nešto svjesno ili
namjerno pokušao... u to ne vjerujem.
PILIĆ: A šta ti, pope, o tome misliš? To spada nekako u tvoj resor.
BATISTINOVIĆ: Ja se ne slažem sasvim s profesorom, druže pukovniče. Po
mom mišljenju, kapetana je ona prikaza što smo je vidjeli pokolebala malo u
pogledu njegova ateizma, a kako on nikada nije bio vjernik, to se kod njega
manifestiralo na način koji je tuñ svakoj religioznosti. To osobito potvrñuje i
ono tobožnje krštenje u klozetu. Ali prikaza koju smo vidjeli i po mom
mišljenju nije bio kapetan.
PILIĆ: A ko je onda bio po tvom mišljenju? Pravi Isus Hrist?
BATISTINOVIĆ: Dopustite, druže pukovniče, ali ja se o tome ne bih
izjašnjavao.
PILIĆ: Dobro, bogamu.. zar vama ne može da padne na pamet ovakav sled
zaključivanja: Najpre kapetan traži od popa da ga krsti. Zatim se pojavljuje
kao Isus Hrist. A pre toga videli ste drugoga u toj ulozi. Znači, ili je kapetan
Page 33
organizator cele stvari, a taj drugi njegov saradnik, ili je obratno, taj drugi
organizator, a kapetan njegov saradnik.
KEFAIL: Druže pukovnik, dozvoli da ti reknem reč dve onako prosto i po
cigansku. Kapetana Ristića nema da go dirneš! Ak si go dirneš, će sa mnom
posla imadneš. Će te dohvatim za gušu, jebeš mi majku ak te ne dohvatim. Će
te rasčetvorim, pa nek si i general, a ne samo pukovnik. Kapetan Ristić s beše
čovek nad svi čoveci i sve šta si on učini, učini si sas pamet i sas poštena
namera. Ak se on presvlačaše u taj Isus Hrist, to si činiše da potkrepi politička
nastava. Da nama pokaže kako si sve ono šta religija tumači ne bitisuje. Ak si
to ne veruješ, će te ubedim, i to po cigansku će te obedim sas jedan dugačak
nož.
PILIĆ: Dobro, dobro, de, Cigo, ne brini ništa, sve će da bude u redu... (Ristiću)
Ja sam bespomoćan. Možete vi da pokušate onako kako ste hteli.
Pilić priñe jednoj šahovskoj ploči, namjesti figure i stane analizirati poziciju na
njoj istovremeno slušajući što se dalje govori.
RISTIĆ: Drugovi... Ja znam da mogu na vas da računam, pa ću da govorim
sasvim otvoreno. Iz odreñenih razloga vrlo je važno i za vas i za mene i za
armiju da, bez obzira na svoje ubeñenje, posvuda govorite i širite vest da sam
u svim slučajevima Isus Hrist bio ja.
JOVANČE: Ali kako ćemo to da govorimo, druže kapetane, kad svi znamo da to
nije tako.
RISTIĆ: Ja vas to molim... Ne mogu da vam objasnim razlog zbog kojih to
tražim od vas, ali budite uvereni da ćete time meni da napravite veliku uslugu.
TADIJA: Ali šta ćemo da kažemo ako nas ko pita zbog čega ste to činili?
RISTIĆ: To nije važno. Recite šta vam padne na pamet. Recimo... da sam
pomerio pameću i nisam znao šta radim... ili da sam želeo da se osvetim
onima iz komande... Ili da sam hteo da se našalim... bilo šta.
FILIPI: Jeste li sigurni, druže kapetane, da to vama baš ništa neće naškoditi?
RISTIĆ: Ne samo da neće, profo, nego će mi pomoći da ostvarim ono šta mi je
već odavno životni cilj. To može i pukovnik da vam potvrdi. (Pilić kimne
glavom.)
KEFAIL: Ak si je tako... onda će govorim kako mi ti vika, druže kapetan. Jebeš
mi majku, ako će ne govorim.
SULJO: Ne znam zašto to treba, ali i ja ću tako svakoga da ubjeñujem. I jebo
sam mu majku budem li čuo da neko govori drugačije.
TADIJA: Ništa ne brinite, druže kapetane. Vi znate da bismo mi za vas i u vodu
i u vatru. A ovo je takva sitnica da nije vrijedna spomena.
RISTIĆ: Hvala vam, drugovi! Znao sam da u vas mogu da se pouzdam.
PILIĆ: Bogami, Ristiću, nisam imao pojma da ste toliko popularni kod vojske.
RISTIĆ: I još nešto, drugovi. Ja se ovim opraštam od vas. Napuštam ovaj
garnizon zauvek i više se nećemo videti. Barem ne ovde. Inače vi ćete svi da
mi date vaše adrese i ja ću posle, kad se vi demobilišete, da vam pišem... a
možda neke i lično da potražim... pa ćemo lepo da se porazgovaramo kao
ljudi... (Vojnici su tronuti. Nekima se oči zacakle.) I ako sam ponekad bio malo
preoštar sa vama, ne zamerite... bilo je sa najboljom namerom...
SVI: Ni govora, druže kapetane! Nema šta da se zameri.
Page 34
PILIĆ: Dobro, dobro, drugovi! Sad lepo idite u spavaonicu i postupite ovako
kako vam je rekao drug kapetan. (Vojnici odu. Pauza. Pilić gleda u šahovsku
ploču.)
RISTIĆ: Onda, druže pukcvniče...
PILIĆ, zadubljen u ploču: Interesantno... Kako to nisam video... Ovo je ona
pozicija iz partije Botvinik-Najdorf... Ako Botvinik žrtvuje topa... crni može da
mu ovde dade šah... i beli gubi topa, a da nije napravio ništa...
RISTIĆ: Pustite šah, druže puikovniče! Hteo sam da vas pitam jeste li
zadovoljni?
PILIĆ: Nisam zadovoljan. Oni su pristali da govore ono u što ne veruju. I ne
samo to. Oni su sad shvatili da i mi znamo da stvari ne stoje tako kako ih
prikazujemo, nego samo da od njih tražimo da tako govore.
RISTIĆ: Oni će držati reč. Ubeñen sam u to, druže pukovniče.
PILIĆ: Možda... nekoliko dana... A onda, znate kalko je to kod vojske... od uha
do uha u poverenju, i eto ti novog skandala. Isplivat će na površinu da smo mi
sve namestili.
RISTIĆ: Pa šta da radimo? Ako ja trebam još nešto dodatno...
PILIĆ: Šta da radimo... Ne znam... Bogami, ne znam... Počinje već da mi puca
glava od svega ovoga.
Odjednom se izvan začuje bat mnogih koraka, a odmah iza toga na scenu
upada Kajferović s nekoliko naoružanih stražara.
KAIFEROVIĆ, odmah s vrata: Ristiću... U ime naroda, vi ste uhapšeni zbog
zločina veleizdaje!
RISTIĆ: Druže pukovniče, recite, molim vas, ovoj budali da me ostavi na miru,
jer inače ne garantujem za svoje ponašanje.
PILIĆ, munjevito razmišlja i kao da se bori s nekom idejom na koju se teško
odlučuje: Slušajte, Ristiću... Vi ste mi oduvek bili simpatični i zato sam mnogo
razmišljao na koji način da vam pomognem... Razmotrio sam vaš slučaj u
detalje... Na žalost, došao sam do zaključka da ništa ne mogu da učinim za
vas... Suviše toga vas opterećuje... Bojim se da moja intervencija ne bi nimalo
popravila vaš položaj.
RISTIĆ, zabezeknuto: Šta to govorite druže pukovniče... Ja ne znam jesam ii
vas dobro razumeo... O kakvoj je to intervenciji reč... Šta to mene opterećuje?
PILIĆ: Ajde, Ristiću, nemojte sad da igrate komediju pred nama. Svi dobro
znamo, pa i vi sami, šta ste sve radili ovde u kasarni. Ovo izvlačenje vas nikud
ne vodi. Morat ćete da odgovarate za svoje postupke.
RISTIĆ: Ja ne znam ko ovde igra komediju, druže pukovniče, vi ili ja... O čemu
je uopšte reč... Šta sam ja to radio, a da to nije bilo po vašim uputima?
PILIĆ: Idite, molim vas, kakvim mojim uputima! Nećete valjda još reći da sam
vas ja uputio da izigravate Isusa Hrista!
RISTIĆ: Čekajte... Ja ne znam... jesam li ja to poludeo... ili je sve poludelo oko
mene... Ja mislim da ja još uvek vladam svojom pameću i da se dobro sećam
kaiko su se stvari razvijale... Uostalom, i Škarić je svedok... Gde je Škarić?
Zašto njega nema tu... Idem da ga dovedem, pa neka on govori! (Krene prema
izlazu odgurnuvši strazare koji ga pokušavaju zaustaviti.)
Page 35
KAJFEROVIĆ: Držite ga!
Stražari pograbe Ristića i čvrsto ga drže unatoč njegovu opiranju.
RISTIĆ, uvidjevši da se ne može oteti: A tako... Ja sam, znači, unapred bio
odreñen da postanem žrtva... Prepali ste se da vam se stolica ne zaljulja, jer
ste nesposobni da pronañete pravoga krivca... Zato ste me ovako podmuklo
uvukli u igru... Preko mojih leña hoćete da zvezdice lovite...
KAJFEROVIĆ: Ristiću, dosta je bilo. Idemo! Čeka nas džip vojne policije.
RISTIĆ: Polako! Ja još nisam završio. Zaboravili ste, pukovniče Piliću, da ja
imam pismeni dokaz vašeg nevaljalstva... Tu u kovertu kod sebe u džepu... Pa
ako baš moram da potonem, potonut ćete i vi sa mnom.
KAJFEROVIĆ: Kakav dokaz? Dajte da vidim! (Stražarima) Pustite ga!
Stražari puste Ristića i on ispod haljine izvuče kovertu koju preda Kajferoviću.
RISTIĆ: Izvolite! Pogledajte šta tu piše, pa će vam sve biti jasno.
KAJFEROVIĆ, otvori kovertu, izvuče papir i pregleda ga s obje strane: Šta je
ovo? Prazan list hartije.
RISTIĆ: Prazan list hartije? Nije moguće... (Dohvati papir i pogleda ga) Znači, i
tu ste mi podvalili, pukovniče Piliću... Kako ste samo sve unapred rešto
isplanirali... A ja, idiot, verovao sam u vas. Ni na kraju pameti mi nije bilo da
čovek, koji je tako široke geste u postupanju sa ljudima... koji tako verno ume
da tumači Marxove reči... može da bude toliko podao i nizak... Znači, tako!
Odrezali ste mi svaku odstupnicu... Čak ste i moje vojnike lukavo naveli da o
meni i protiv svog ubeñenja govore kao o krivcu... Pa ništa! Ako baš treba
pravedan ispaštati, znat ćemo mi i to... Konačno, i pravo je... Toliku naivnost
kao što je moja zaista treba platiti. (Posljednje riječi Ristić govori prislonjen
rukama na Marxovo poprsje.)
KAJFEROVIĆ: Idemo, Ristiću! Vreme je... (Stražarima) Vas dvojica uzmite to!
To će da posluži kao dokazni materijal. (Pokazuje križ i trnov vijenac.)
RISTIĆ, nakon kraćeg razmišljanja okrene Marxovo poprsje licem prema zidu:
Tako! Da ne vidi... I da se ne crveni od srama!
Ristić naglo ode, a stražari i Kajferović za njim. Dva stražara nose križ i trnov
vijenac. Duga pauza. Pilić priñe šahovskom stolu, zadubi se u ploču i stane
povlačiti poteze. Odjednom naglo i bez kucanja uleti Škarić, očigledno jako
uzbuñen.
ŠKARIĆ: Druže pukovniče... druže pukovniče... Dogodilo se nešto... nešto
veoma važno...
PILIĆ, i dalje zadubljen u ploču, više za sebe: Pa da! Kako to dosad nisam
video? (Povlačeći poteze) Šah... šah... šah... mat! Bravo, Botviniče!
ŠKARIĆ, na trenutak zbunjen, ne zna što bi započeo, a onda stane mimo:
Druže pukovniče, dozvolite, dozvolite da vam se obratim!
PILIĆ, tek sad ga primijeti: Ajde, jebiga, stani na mestu voljno i govori šta je!
ŠKARIĆ: Druže pukovniče... malopre, kad sam poslao vojnike k vama, odem
da obiñem zgradu, kad jedanput... tamo u mraku iza klozeta... stoji on... Isus
Hrist... oči u oči sa mnom... Ja mu priñem i stanem da ga ispitujem ko je, šta
je, šta hoće... a on me gleda kao da je pomerio pameću, govori nekakve
nesuvisle stvari i ispušta neke neartikulisane glasove... Ja ga onda pograbim i
odvučem do magacina, pa ga zatvorim tamo, a on se nije ni najmanje opirao.
Page 36
Samo je plakao kao malo dete... Nakon toga odem do dežurnog na telefon i
nazovem bolnicu... duševni odel. Kažem: Takva i takva stvar, našli smo takvog
i takvog čoveka. A oni: To je naš pacijent... koji je uobrazio da je Isus Hrist.
Bio je pušten pre mesec dana jer se verovalo da je izlečen. Zadržite ga,
dolazimo hitno po njega!
Dok Škarić govori, Pilić se sve više i vise unosi u njega gledajući ga
razrogačenim očima, a onda ga pograbi za prsa.
PILIĆ: Je li se ti to zavitlavaš sa mnom, vodniče?
ŠKARIĆ: Kunem se, druže puikovniče, sve je tako bilo!
PILIC, pusti ga: Jebem te bože, u šta smo se uvalili... Duševni bolesnik...
ludak... Pa to je strašno... Kapetana Ristića proglasili smo krivim, uhapsili ga
kao državnog neprijatelja... a sad odjednom ludak!
ŠKARIĆ: Zar su ono njega malopre stvarno...
PILIĆ: Stvarno, stvarno, moj vodniče!
ŠKARIĆ: Ali druže pukovniče, zar niste rekli da će to sve samo kobajagi...
PILIĆ: Jesam, rekao sam, ali okolnosti su se promenile... Morao sam da ga
žrtvujem... zbog naše sigurnosti... A ovaj ludak uvalio nas je u veću nevolju...
Zamisli ako se to sazna... Sve će nas proglasiti grdnim nesposobnjakovićima,
degradirati, demobilisati... A kako će tek Ristić da nam se sveti!
ŠKARIĆ: Zar ne biste mogli da javite da kapetan Ristić nije kriv i da objasnite
šta se desilo?
PILIĆ: Jesi ii ti pri sebi, čoveče? Šta želiš da sam sebi namestim omču oko
vrata... Ne, ne, moramo pod hitno da nañemo drugo rešenje... (Šeta gore-dole
munjevito razmišljajući) Slušaj, ti ćeš sad smesta dole, da dočekaš one iz
bolnice. Predaj im tog ludaka i reci im da ni po koju cenu, upamti, ni po koju
cenu ne smeju više da ga puste... Ili ne! Bolje da ga što pre, i to pod hitno
transportuju u neko drugo mesto gde ima duševna klinika... šta dalje odavde.
Reci im da je to zahtev komande garnizona i da tu nema mrdanja. Najbolje će
biti ako odeš s njima i lično razgovaraš sa direktorom bolnice.
ŠKARIĆ: A kapetan Ristić? Šta će sa njim da bude?
PILIĆ: Dovraga i kapetan Ristić! Ti se pitaš šta će sa njim da bude, a ne pitaš
se šta će da bude sa tobom, sa mnom, sa svima nama!
ŠKARIĆ: Ali druže pukovniče, on je ipak nevin... sve je radio na vaš zahtev...
PILIĆ: Ja ne znam, vodniče, jesi li ti zbilja toliko glup, ah se samo takav
praviš... Uostalom, da ne dužimo! (Izvadi iz diepa nekakve dokumente) Evo,
ovo je poziv vojne akademije za jednog podoficira iz našeg garnizona... A ovo
je moja preporuka da taj podoficir budeš ti... Ako ovo obaviš kako treba,
možeš da doñeš ovamo po oba dokumenta. A onda da se odmah pakuješ i
kreneš. U toku ove nedelje morao bi se javiti tamo... (Pauza. Škarić šuti
oborena pogleda) No, šta je? Pazi ovo ti je jedinstvena prilika. Ako ovu
propustiš, ostat ćeš vodnik celog života.
ŠKARIĆ (odlučivši se): Napraviću kako ste rekli, druže pukovniče!
PILIĆ: I o svemu šta ovde video i ouo, da ćutiš kao grob. A ako se gde i
povede reč o ovome, pukovnik Pilić ništa nije znao, nema nikakve veze sa
ovim, jednom reči... njegove ruke su čiste. Jesi li me razumeo?
ŠKARIĆ (sa stanovitom dozom posramljenosti) Razumeo sam, druže
Page 37
pukovniče! Bit ćete sa mnom zadovoljni.
Pilić doñe do umivaonika i opere ruke.
PILIĆ: Tako! Sad možemo na večeru... i posle toga mirno da spavamo.
Svršetak
Page 38

Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista U Kasarni V.P. 2507

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista U Kasarni V.P. 2507

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Ivo Bresan - Vidjenje Isusa Krista u kasarni V.P.

Viñenje Isusa Krista u kasarni V.P. 2507

»Ne bi imao nada mnom nikakve vlasti

Pozornica predstavlja vrh jednog brda u kamenjaru, na kojemu izmeñu stijena

BARTOL: Ali ja sam v... v... vidio, druže vodniče.

Zajednička kancelarija komandanta puka, pukovnika Pilića i zamjenika

Kancelarija komandira čete, kapetana Ristića. Na sceni je vodnik Škarić koji

Unutrašnjost kasarne. S jedne strane vidi se vojnička spavaonica u presjeku:

Zajednička kancelarija Kajferovića i Pilića kao u drugoj slici. Pilić sjedi za

Velika klozetska prostorija. Okolo uz zidove su cijevi, iz kojih čitavo vrijeme

BATISTINOVIĆ: Ali druže kapetane, to ipak nema smisla... pod ovakvim

U pozadini scene je takozvana sedma slika kapija kasarne gledana iznutra: To

PRVA ŽENA: Gospodine... dragi gospodine! Molim vas!

Prostorija Crvenog kutića u kasarni. Vide se stolovi s novinama i šahovskim

You might also like