Prvo poglavlje

6. Semptembar
El Vigia, Venecuela

„Gracias, Hermana. Dios te bendiga.“1

Sestra Maria Catalina je stajala ispred prihvatilišta Mission of Our Lady of
Coromoto, pomagala je da se podeli hrana. Predala je ženi, majci četvoro dece,
kutiju u kojoj je bio paket pirinča, pakovanje pasulja, nekoliko krompira, mleko u
prahu i banane. To će im trajati samo nekoliko dana, ali i to je nešto.
„Bog Vas blagoslovio i tebe i tvoju porodicu.“ Reče ona.
Mlada žena je bila toliko tanana i neuhranjena da je Maria pomislila da će joj
trebati pomoć oko kutije. Ona i njena deca su stigli jutros, njihove oči su gladne.
Nisu jeli već četiri dana.
Nekako je ipak mlada majka uspela, čvrsto je omotala mršave ruke oko kutije.
„Moraš i ti jesti.“Maria je predala banane svakom detetu. „Ko će brinuti o
malenima ako se razboliš ili oslabiš?“
„Si, Hermana, ali ja ne mogu slušati njihov plač. Mi smo na putu za Columbiu,
tamo moj muž radi. Tamo će nam biti bolje.“
Ista priča svakog dana, od kad je Maria stigla pre šest meseci, očajnička potreba
za hranom, medicinskim potrebštinama i najviše za nadom. Više od milion ljudi je
pobeglo u Columbiu, dok su milioni otišli gde su mogli – u US, Evropu, ili druge
južno-američke zemlje.
Njeno se srce slamalo svedočeći patnji naroda u Venecueli. Toliko gladnih ljudi.
Porodice i familije rasturene i rasejane, ljudi su bežali gde god su mogli. Ljudi sa
rakom, kao što je i njena baka Isabel, umiru bez lekova i lečenja.
Dok su njeni roditelji bili na koledžu 1980-ih Venecuela je bila bogata zemlja, sa
snažnim srednjim staležom. Posle Corazo 1989, kad su vladine trupe ubile hiljade
demonstranata na ulicama, oni su emigrirali u US sa svoje troje dece. Maria je
rođena godinu dana kasnije u Miamiu kao Gabriela Aliana Marquez. Odrasla je u
Floridi, pričala je oba jezika, i engleski i španski, i oduvek je bila zaljubljena u
Venecuelu. Svake godine je posećivala baku i deku – sve dok njeni roditelji nisu
odlučili da je preopasno.
Sada, Venecuela je ekonomska ruševina.

1
Hvala, sestro. Bog te blagoslovio.
 I baš zbog toga Maria je došla. Htela je da doprinese promenama, da pomogne
zemlji koju su pre njeni roditelji zvali domovina.
Podigla je najmanje dete, malu devojčicu kojoj je trebalo kupanje. „Treba da
ostaneš par dana, da jedeš i da se odmoriš, nastavićeš kad se budeš osećala
snažnije.“
Žena je zurila u nju, tračak nade se pojavio u njenim očima. „Da li je to
moguće?“
Maria se osmehnula, pokušala je da odglumi sigurnost koju nije osećala. „Uz
Božju pomoć sve je moguće.“
Pozvala je Oskara, dečaka od dvanaest godina, ostao je sa njima kad su njegovi
roditelji ubijeni u sukobu demostranata i SEBIN – obaveštajna služba Venecuele,
koja se ponašala kao ladrones con placa – kriminalci sa značkama. „Oskar, možeš
li otrčati i pitati sestru Mariu Jose da pronađe mesto za ovu ženu i njeno četvoro
dece?“
„Si, Hermana!“ Oskar je skočio na noge i nestao.
Maria je smestila ženu sa decom unutra, vratila se ispred i nastavila da deli
hranu, red se konačno smanjivao. Kao najnoviji član misije, njen posao je bio da
radi sve što traže od nje. Uglavnom, to je značilo čišćenje, rad u kuhinji i pomoć
oko podele hrane. Njen dan je počinjao pre svitanja uz molitvu, a završavo bi
samo kad je gotov posao, dugo po sle smrkavanja.
Iza nje se čuo engleski sa američkim naglasom.
Novinari.
Dianne Connolly je danas bila u poseti sa fotografom i dvojicom čuvara. Majka
Narcisa ih je povela okolo i odgovarala na pitanja svojim nebeskim engleskim
akcentom.
Majka Narcisa je izašla napolje, reporter, fotograf i čuvari su je pratili. „Ovde
delimo hranu onima kojima je potrebna.“
Maria je uhvatila pogled Majke Narcise, videla je blago klimanje glave što je
značilo da ima dozvolu da se povuče. Maria nije mogla da rizikuje da bude
intervjuisana i fotografisana.
Reči Majke Narcise je čula u pozadini. „To je sestra Maria Catalina. Došla je iz
Poor Clares iz Perua. Poštujemo njen zahtev za povučenim životom.“
„Možemo li je intervjuisati?“ Reporterka upita.
„Ne, ali ostale sestre…“
Zvuk motora. Povici. Pucnji.
Vrisci.
Maria je potrčala nazad do vrata – ukočila se.
 Čuvari su ležali mrtvi na zemlji. Četiri muškarca, maskirana, sa automatskim
puškama su izašla iz belog kombija i uputila se prema reporterki.
Otmica.
Majka Narcisa je klečala između dva mrtva čuvara, krv je kapala sa njenih
drhtavih ruku, lice joj je odavalo šok.
Dok joj je puls ludovao Maria je prekoračila preko jednog leša, stavila se između
napadača i novinara, dala je sve od sebe da izgleda kao prava časna sestra, kao
one iz njenih školskih dana. „Senores, ovo je utočište! Sveta zemlja. Spustite
oružje i…“
„Šta to imamo ovde?“Jedan od napadača joj se približio, nosio je fantomku i
samo su se njegove oči videle. Posegnuo je i zgrabio kraj njenog vela, polako ga je
trljao između prstiju. „Ti si previše lepa za časnu sestru, i bespomoćna, ne možeš
me sprečiti.“
Muškarci iza su se smejali.
Maria ga se nije plašila. Zakoračila je unazad, bacila je pogled preko ramena na
reportere, novinarka je bila pribijena uz zid, njen fotograf ju je štitio, zbog užasa
na njihovim licima srce joj je ubrzalo.
Susrela je nasilnikov pogled. „Razmisli o tome šta radiš. Već si ubio dva čoveka.
Otmica reportera će biti još jedan greh, a i prizvaće Amerikance koji će se obrušiti
na tebe. Da li to…“
Bez upozorenja, čovek se sagnuo i prebacio je preko ramena. „Ostali – zgrabite
gringose.“
Popeo se u kombi i bacio Mariu na pod, pritom joj izbivši sav vazduh iz pluća.
Trebao joj je tren da shvati.
Oteli su i nju, takođe.
Madre de Dios!
Majko Božja!
 8. Septembar

Dylan Cruz je sa ostatkom tima leteo preko Atlantika privatnim Cobra avionom.
Poslednje dve nedelje bili su u misiji u Burkina Faso. Zadatak su obavili sa
lakoćom, ali povratak kući je uvek lep, iako to znači slušanje još priča Thora
Isaksena.
Ako je samo polovina istinita, o njegovim doživljajima u toku službe u Danskoj,
čovek je baš opak – ili čistokrvi loco.
„Oluja se brzo približavala, uhvatila nas na otvorenom.“ Isaksen reče.
„Temperatura je bila minus trideset, vetar je bio tako jak da nismo mogli da
postavimo šator. Psi su bili nervozni i čangrizavi. Okupili smo tim, iskopali tunel i
uvukli se unutra – bez hrane, bez grejanja.“
„Minus trideset?“ Cruz je proveo previše noći u ledenom Afganistanu sa SEAL
timom, ali nikad nije bio na takvoj hladnoći. „Na toj temperaturi se ledi izložena
koža u roku nekoliko minuta.“
Isaksen je nastavio. „Kad smo se smestili, čuli smo zvuk, nešto poput hrkanja. Ali
mi smo bili u sred severnoistočnog Grejlanda. Nikog nije bilo u blizini.“
„Neko od vas? Drugi tim?“ Upita Malik Jones, bivši rendžer i Dylanov najbolji
drug. „Čoveče, to je jezivo.“
„Trebao nam je minut da shvatimo da smo prokopali u sklonište polarnog
medveda. Majka i mladunci, bili su samo nekoliko metara udaljeni, samo sneg nas
je delio. Psi su ih namirisali, ali mi smo bili toliko ometeni olujom da nismo shvatili
upozorenje.“
„Ona je bila u zimskom snu.“ Reče Lev Segal, bivši operativac izraelske
antiterorističke službe.
Isaksen je odmahnuo glavom. „Polarni medvedi ne spavaju zimski san. Samo je
spavala. Morala bi jako malo da kopa tim svojim ogromnim šapama, mogla nas je
pojesti za večeru.“
„Šta ste uradili?“ Elizabeth Shields je zurila u Isaksena. Ako mu je ona
poverovala, jako je velika šansa da priča istinu. Ona je došla u Cobru iz CIA-e, i bila
je obaveštajac.
„Pobegli smo glavom bez obzira i postavili kamp nekoliko kilometara dalje.“
„U flašu viskija da je to sranje.“ Reče Quinn McManus cereći se. Veliki Škot se
venčao prošlog juna sa Elizabeth, i bili su iritirajuće srećni.
Isaksen se iscerio. „Zašto bih lagao?“
„Možda si halucinirao.“ Derek Tower, jedan od osnivača Cobre, do sad se nije
mešao u razgovor, njegova glava je bila zakopana u tablet. „Tamo negde, na
hladnoći, vas dvojica sami, tri meseca, samo vi i tim pasa, mora da je izazov za
mozak.“
Tower je služio u Zelenim beretkama i znao je sve o trikovima uma.
Isaksen se uozbiljio. „I mi smo se isto pitali.“
Razgovor je posle toga zamro, Dylan se isključio i pokušao je da odspava. Ta
navika mu je ostala još dok je bio u Jedinici, uspavati se čim zgrabi priliku za to.
Naučio je da spava kad i gde god može.
Kad se probudio, pogledao je kroz prozor, bilo je mračno. Preko puta njega,
Shields je spavala naslonjena na McManusovo rame, njih dvoje su delili jedno
ćebe.
Jesi li ljubomoran, pendejo?
Jok, on je završio sa ozbiljnim vezama. Voleo je ženu, ali Valeria mu je dokazala
da, za čoveka sa njegovom vrstom posla, je bolje da bude sam. Hvala Bogu da su
samo bili vereni, a ne i venčani. Ipak, ono što su ona i Kruger uradili prekinulo je
njegovu SEAL karijeru i nateralo ga je da počne iz početka.
Njegova majka je želela da se on vrati kući u Puerto Rico, da nađe posao u
Arecibu i da oženi lepu Portorikanku. Bez obzira što je mnogo voleo Puerto Rico,
bojao se da je običan život smrtonosno dosadan i da bi ga ubio. Osim toga,
ženidba ga nije zanimala.
Da li je ponekad bio usamljen?
Odbacio je tu pomisao. Imao je on žene u svom životu – ako se broje žene sa
Tindera. One su dobijale šta su žele, a i on je.
Ruka se spustila na njegovo rame.
Tower je stajao pored njega. „Cruz, ti, Jones i Segal, pođite sa mnom.“
Dylan je bacio pogled na ostale da vidi da li oni nešto znaju, ali očigledno su bili
u mraku kao i on. Ustao je i pratio ostale do kancelarije u zadnjem delu aviona.
Tower je zatvorio vrata. „Upravo sam se čuo sa Corbrayem.“
Javier Corbray, drugi partner, obično je radio u Vašingtonu, bavio se
političarima, senatorima i Pentagonom.
„Dobili smo tajnu spasilačku misiju, vas trojica ćete ići. Slećemo u Denver za par
sati. Odspavajte nekoliko sati i budite spremni za pokret u osam. Sutra ujutro ćete
dobiti detalje.“
„Možeš li reći gde ćemo ići?“ Segal upita.
„Venecuela.“
Dylan je tiho zviznuo. „Jesi li ozbiljan?“
Tower je uvek ozbiljan. „Moramo ovo potpuno tajno da obavimo.“
 Nije morao da objašnjava. Trenutni režim u Venecueli je imao nategnut odnos
sa US, optužio je Vašington za mešanje u unutrašnje poslove zemlje. Sa druge
strane, US su optužile Venecuelu za promet droge. Ako US vojnici budu pronađeni
na tlu Venecuele to će napraviti politički vatromet. Zato i šalju Cobru, a ne Deltu ili
neku drugu Jedinicu.
Jones nije imao problema sa tim. „Tamo bar nema polarnih medveda.“
„Nema polarnih medveda.“ Tower se složio. „Samo narko teroristi, mafija,
revolucionari i laka na orozu tajna policija.“
„Sa tim mogu da izađem na kraj, šefe. Ali sa mama medvedicom? Sranje.“ Jones
je odmahnuo glavom.
Segal je uzdahnuo. „Plašiš li se zmija i paukova, takođe, brate?“
„Dođavola, da.“
Ali Dylan je već bio okupiran novim zadatkom. Tajna misija u Venecueli. Biće
zanimljivo.

8. Septembar

Kad se Maria probudila pogledala je oko sebe i videla je da je u podrumu. Blaga

svetlost se probijala kroz uski visoko postavljen prozor. Dianne i njeg fotograf,
Tim, još uvek su spavali. Naoružani stražar, jedan od onih što su ih oteli, dremao je
na drvenoj stolici koja je bila oslonjena na vrata – jedini izlaz. U suprotnom uglu,
videla je pacova kako traži hranu.
Gađenje je projurilo kroz nju. Biti otet je jedna stvar. Ali biti primoran da deliš
prostor sa štakorima - to je već nešto drugo.
Kleknula je na karirano ćebe, koje je služilo kao njen krevet, popravila je veo,
zategla je ispleteni kanap oko struka. Zatim se prekrstila i počela je da se moli
Blagoslovenoj Milosti u tišini, terala je sebe da se fokusira na reči molitve, a ne na
cijukanje štakora koje je dolazilo iz ugla. Reči su dolazile lagano, molitva je očistila
njen mozak, pomogla joj da se fokusira.
 Por Su dolorosa Pasion, ten misericordia de nosotros y del mundo entero. 2
Čula je kad se čuvar probudio, kad je ustao i došao ispred nje, ali nije otvorila
oči. Osetila je vrh njegove puške kako klizi preko njenog obraza, hladan čelik na
njenoj koži, i dalje se molila, nije htela da mu pokaže nikakvu reakciju. Siledžije,
poput njega, hrane se tuđim strahom. Pored toga, da je muškarac hteo da je ubije
ili ostale – bili bi već mrtvi.
Kad je Maria završila molitvu, čuvar je pričao telefonom sa svojom devojkom, a
Dianne i Tim su bili budni. Maria je prebacila svoju pažnju na njih.
Ne, ovo nije mesto gde ona treba da bude. Kad se prijavila za misiju nije
računala da će biti oteta i zarobljena. Ali dok god njeni otmičari poštuju njen
status časne sestre, ona može raditi svoj posao.
Ustala je, prešla je do njih dvoje i kleknula. „Da li ste spavali?“
Pričala je sa teškim španskim akcentom, njena sigurnost je zavisila od toga –
niko ne sme saznati da je i ona US državljanin. U suprotnom, njeni otmičari će
tražiti otkupninu i za nju.
„Malo.“ Dianne je provukla prste kroz svoju zapetljanu plavu kosu. „Po noći je
hladno, a i ovaj pod je tvrd.“
To je istina.
Tim je gledao čuvara. „Da li je ovo đubre reklo šta hoće od nas?“
Maria je spustila glas, šapnula je. „Tražiće otkupninu. Čula sam ih kako pričaju.
Nemojte se plašiti. Kad dobiju novac – bićete slobodni.“
Isto tako čula je razgovor o pošiljci krompira i banana iz Columbie, nekoliko puta
je čula el Jefe – Šefe. Nije bila toliko naivna da misli da pričaju o krompiru i
bananama.
To je u stvari pošiljka kokaina.
Već godinama, kolumbijski narko karteli su radili u Venecueli uz blagoslov
najviših državnih organa. Koristili su Misiju kao pokriće, transportovali su drogu
skrivenu u preko potrebnoj hrani i medicinskim potrebštinama. Otac Alberto ne
samo da je znao šta rade, već im je bio i ispovednik – oslobađao je ubice i trgovce
drogom grehova, dok je propovedao siromašnima i potlačenima.
Sestra Maria ga se gnušala.
Što se tiče el Jefea, skoro sigurno je bio Luis Rafael Sanchez Mantilla, zet
predsednika države. On je posetio Misiju više nego jedan put, uvek nakon pošiljke,
sretao se sa ocem Albertom zbog duhovnog vodstva – tako je bar tvrdio Otac
Albert. Čini se da su sad Sanchez i Sergio de Anda Ruiz, moćnici Andes kartela,

2
Za Tvoju bolnu strast, smiluj se nama, smiluj se celom svetu .
počeli i da kidnapuju pored transporta droge. Možda su samo želeli novac – ili je
cilj da obeshrabe strane novinare.
„Šta sa tobom?“ Dianne se već nekoliko puta izvinila, kao da je ona kriva za
otmicu.
Maria se naterala na osmeh. „Crkva ne plaća otkupninu, ali ne brini. Ne verujem
da će me povrediti.“
Dianne ju je uhvatila za ruku. „Da nisi pokušala da ih zaustaviš…“
Callate!3 Stražar je povikao.
Maria mu nije dozvolila da je zastraši. Ustala je, suočila se sa njim, grdila ga je na
bujici španskog, pozivala se na majke, bake, i blažene Device pre nego što je
zahtevala da im donesu toplu vodu za pranje i nešto za jelo i piće. „Šta bi tvoja
majka rekla da vidi ovo?“
Prekor je doneo željeni ishod, čuvar je pognuo glavu i spustio pogled na pod,
promrmljao je. „Si, Hermana.“
Onda ih je osavio same.
„Izgleda da si mu baš pokazala!“ Tim reče.
Dianne je zapanjeno zurila u nju. „Ne plašiš se njih.“
To nije bilo potpuno tačno, ali Maria je odbila da prizna.
Nasmešila se. „Bog mi daje snagu.“

3
Ućuti!
 Drugo poglavlje
Dylan je sipao kafu i krenuo do kancelarije, Jonas i Segal su se vukli iza njega, svi
su bili sjebani posle leta.
Tower i Shields su već bili tamo, čekali su ih.
Dylan je pogledao i video mnogo praznih mesta. „Gde su ostali?“
Shields je spustila svoju šolju sa kafom na sto, njena plava kosa je bila zategnuta
u punđu. „Misija je strogo tajna.“
Jones se iscerio. „Izgleda da ostali ne treba da znaju.“
„Još uvek ne.“ Tower je započeo sastanak. „Ovaj zadatak je došao od najviših
redova iz Pentagona. Sve u vezi njega je poverljivo. Jasno?“
Dylan je klimnuo.
„Dobro.“ Tower je uključio veliki monitor na zidu iza njega.
Slika atrakrivne plavuše je ispunila ekran.
„Ovo je Dianne Connolly, trideset i devet godina, novinarka LA Times Syndicate.
Pre četiri dana, ona i njen fotograf, Timothy Yang, četrdeset i dve godine star, bili
su oteti dok su bili na zadatku.“ Pojavila se slika Yanga. „Imali su dvojicu
telohranitelja, pronađeni su mrtvi.“
„Droga?“ Dylan je malo znao o situaciji u Venecueli.
Tower je klimnuo. „Andes kartel.“
„Sranje.“ Dylan je razmenio pogled sa Jones. „Ti momci se ne zajebavaju.“
„Otmičari su kontaktirali US ambasadu u Brazilu. Zahtevaju deset miliona
dolara.“
„Jebeš to.“ Segal nije verovao u pregovaranje sa teroristima. „Ako su nama dali
ovaj zadatak, to mora da znači da Pentagon hoće da održi skotovima lekciju.“
„Uglavnom, ali ima još.“ Slika mlade opatice je ispunila ekran.
Dylan je zurio u sliku, njegovo srce je poskočilo. „Ah, cono.“
Prokletstvo.
Malik i Segal su isto zurili.
Izgledala je kao da je u kasnim dvadesetima, krupne braon oči, duge trepavice,
mali nos i pune usne. Njena braon koža je bila besprekorna, ispod crnog vela virila
je smeđa kosa.
„Moj ujak je govorio za takve žene ’Kakva šteta’.“ Dylan je odrastao kao katolik,
iako nije bio na misi godinama.
Segal je otpuhnuo. „Nikad nisam razumeo tu stvar oko celibata.“
 Tower ih je ignorisao. „Ovo je sestra Maria Catalina. Ona je US državljanin,
dvadeset i devet godina stara. Rođena u Miamiu kao Gabriela Aliana Marquez.
Njeni roditelji su venecuelanski emigranti koji su napustili zemlju zbog političkih
nereda. Tražila je da bude prebačena iz franjevačkog klaustra u Peruu jer je želela
da pomogne narodu Venecuele.“
Tower je kliknuo, slika se promenila, gledali su zamagljenu sliku crkve ili Misije.
Beli kombi je bio parkiran pored, naoružani ljudi su krenuli po svoj plen. „Ovo je
Mission of our Lady of Coromoto, tamo se desila otmica. Fotografija je snimljena
mobilnim telefonom sa krova zgrade prekoputa. Očevidac, kao i glavna sestra, su
rekli da je sestra Maria pokušala da zaustavi otmicu, i da je zbog toga i ona oteta.“
Dylan ju je video, držala je podignute ruke kao da će tako zaustaviti naoružanog
muškarca.
Jones je zurio u ekran. „Koliki seronja moraš biti da otmeš kaluđericu?“
Dylan više nije osećao pospanost, ljutnja ga je razdrmala. „Seronja koji zaslužuje
metak u čelo.“
Tower je opet kliknuo, još jedna slika se pojavila, sestra Maria je visila preko
ramena hijeoputa. „Crkva ne plaća otkupnine, možda se zbog toga Pentagon
odlučio za spasilačku misiju. Sestra Maria je US državljanin, i apsolutno zahtevaju
da je ne ostavimo u njihovim rukama.“
Dylan se slagao.
Tower je još jednom kliknuo, mapa Venecuele se pojavila na ekranu. „Misija je
blizu granice sa Columbiom, u selu El Vigia. Sestre daju hranu siromašnima i nude
osnovnu medicinsku pomoć. Ali Pentagon ima razloga da sumnja da drogu
švercuju u zemlju sa pošiljkama hrane, zahvaljujući Andes kartelu... I ovom
jebaču.“
Slika gojaznog sredovečnog čoveka u odelu je ispunila ekran. Bio je ćelav,
masnih obraza i debelih brkova.
Tower je predao daljinski Shields.
Ona je ustala. „Upoznajte Luisa Rafaela Sancheza Mantillu. On je zet osporenog
predsednika.4 Vlada US već dugo sumnja da je u dogovoru sa Andes kartelom i da
krijumčare drogu kroz Venecuelu do Američkog tržišta kao i Evropskog. On ima
svoju paramilitarnu silu, koja funkcioniše kao njegova privatna vojska ubica,
njegovi privatni sicarios. On ih zove Guachimanes - Stražari.“
Shields im je ukratko objasnila situaciju u Venecueli – sukobljene predsednike,
užasno ekonomsko stanje, nedostatak hrane i osnovnih medicinskih potrebština,

4
U Venecueli postoje dva predsednika, jedan iz opozicije samoproglašen i drugi koji mu ne prepušta vlast.
masovno emigriranje, visok stepen kriminala i nasilja. „Odnos vlada je zategnut,
blago rečeno, i prisustvo bilo kog US vojnika, čak i privatne kompanije kao što je
Cobra, izazvaće međunarodnu senzaciju.“
Dylan je mora da pita. „Postoji li šansa da je sestra Maria ili neka druga sestra
umešana u narko organizaciju?“
Čuo je i za čudnije stvari.
Tower je odmahnuo glavom. „Isto sam i ja pitao. Naš izvor u Pentagonu kaže da
je sveštenik glavni, i da je umešan, ali sestre navodno nisu.“
„Kako znaju? Odakle im dolaze informacije?“ Segal upita.
To je dobro pitanje.
„Odbili su da kažu ali me uveravaju da su informacije pouzdane.“ Tower je
preuzeo daljinski i opet kliknuo, prikazao je satelitski snimak. „Obaveštajci veruju
da su taoci zajedno u skladištu u San Antonio de Los Altos. To je planinska oblast,
blizu je Caracasa – glavnog grada.“
Shields je pokazala ka slici. „San Antonio je blizu vojne oblasti. Vidite da imaju
uzletište za avione. DEA veruje da Sanchez i Andes kartel koriste Zona Mililtar i da
tako prebacuju drogu, ali ne mogu da to dokažu.“
Taoci. Narko kartel. Korumpirani političari i zvaničnici.
Dylan je bio u pravu. Ovo će definitivno biti zanimljiv zadatak, a bome i opasan.
Jedini lak dan je bio juče.
Bio je nestrpljiv da krenu, slika sestre Marie kako pokušava da se odbrani od
napadača mu se urezala u glavi. „Pa, koja je naša uloga?“

Sestra Maria je sedela na sanduku, upravo će jesti sa sicarios koji su je

kidnapovali. Sačekala je da čovek napuni njihove tanjire i pronađe mesto za
sedenje, zurila je u one koji su pokušali da jedu pre izgovaranja molitve.
Jednog sa naočarama sa debelim staklima su zvali Topo, ili Mole, izgledao je kao
krivac pod njenim osuđujućim pogledom ali nije jeo.
Ko bi rekao da toliko autoriteta može da dođe sa odećom?
Juče su je pustili iz podruma, dozvolili su joj da ide gore dole, slobodno. Ona je
odnela hranu, vodu, obaveštavala je čuvare kad su morali do toaleta. Uspela je da
nabavi još ćebadi, tako im je bilo prijatnije tokom noći. Otmičari su joj čak dozvolili
da napiše pismo svom kontaktu, kodirano pismo naslovljeno na Prečasnu majku.
Napisala je da su živi i gde ih drže.
Njeni otmičari su naravno pročitali to pismo, ali Maria je pisala u šiframa
poslednjih šest meseci. Naravno, nije očekivala da bude oteta i nije imala spreman
kod za ‘mi smo oteti i drže nas u skladištu u San Antonio de Los Altos’, pa je
morala da improvizuje.
Bila je zahvalna za slobodu kretanja – to joj je omogućilo da vidi i da prisluškuje.
Zapamtila je raspored u skladištu, znala je lokaciju svakog čuvara i svaki izlaz.
Takođe, znala je da iza otmice stoji Sanchez i da je bio pakleno ljut što su i nju
oteli. Takođe je načula da će Sanchez narediti vojno ’spašavanje’, jednom kad
otkupnina bude plaćena – pokušaj da odobrovolji US vladu.
Napravi krizu, zatim je reši, dok usput zarađuješ milione. Za Sancheza ovo je
win-win5 situacija, osim jednog malenog problema. Maria je znala istinu.
Tužan dan za tebe, Sanchez, ti kučkin sine.
„Ma pogledajte se samo, zaplašila vas mala kaluđerica.“ Njega zovu Piton – on
ju je prebacio preko ramena – ušao je, napunio činiju, seo je, pognuo je glavu i
nakaradno se prekrstio, rugajući se.
Maria se prekrstila, onda i muškarci posle nje, sicarios, banditi, radili su isto.
„Blagoslovi nas Gospode, zahvaljujemo na darovima, na Tvojoj milosti. U ime Oca i
Sina i Svetoga Duha. Amin.“
Opet se prekrstila, onda je počela da jede, muškarci su sledili njen primer.
„Misliš li da spašavaš naše duše, Hermanita?“ Piton ju je odmeravao, požuda se
videla u njegovim očima.
Samo to što je časna sestra ga je sprečavalo da uradi nešto više – bila je sigurna
u to.
„Naravno da ne.“ Odbila je da ga pogleda. „To može samo Bog.“
Jela je u tišini, držala je pogled na hrani, nadala se da će nešto drugo odvući
njegovu pažnju i da će zaboraviti da je uopšte tu.
Nije bila te sreće.
Piton je progovorio punih usta. „Zar te ne brine ono što propuštaš, Hermanita?“
Maria ga je ignorisala.
„Noću kad si sama u hladnom krevetu zar se ne pitaš kako bi bilo da si mlada
nekom muškarcu umesto što si Hristova mlada? Lepa devojka, poput tebe, bi
trebala da zna šta je ljubav muškarca.“

5
Win-win-uspešno završena situacija za obe strane
 Zadržala je hladnokrvan izgled. „Za mene nema veće radosti od ispunjavanja
mog poziva i služenja Bogu, nema veće ljubavi od Božje.“
„Piton, čoveče, ostavi je na miru.“ Topo je promrmljao.
„Umukni, mamaguevo.“ Piton je zurio u Topoa, ali ostavio ju je na miru.
Izgovorila je molitvu zahvale posle jela, onda je upitala jednog muškarca da
donese vodu da se zagreje za pranje. Kad je suđe bilo čisto – čisto koliko je to bilo
moguće, ponela je hranu i dve banane koje je uspela da sakrije ispod vela, dole u
podrum.
„Hvala Vam sestro.“ Tim je uzeo činiju i žurno jeo.
Dianne ga je osuđujuće pogledala. „Zar ne bi trebalo da se pomolimo? Mislim,
ona je… Ne želim da te uvredim, sestro.“
Tim je zastao usred zalogaja, sreo je njen pogled.
„Nisam uvređena. Niste jeli od doručka.“
Bila je svesna čuvara ispred, zvali su ga Gordito, pa je Maria još jednom
izgovorila molitvu, ovaj put na engleskom, pažljivo je izvukla banane ispod vela i
ugurala ih ispod njenog ćebeta. „Sad, molim Vas, jedite.“
Dianne je videla banane. „Hvala.“
Vrata su se otvorila, Topo se pojavio, nosio je tri šolje u rukama. Smejao se i
otkrio zlatan zub. „Vruća kafa.“
Šoljica kafe ovih dana košte više od milion, mnogo više nego što većina može da
plati. Ali nije bila iznenađena što su Sanchezovi ljudi imali takav luksuz.
Maria je ustala, uzela je šolje od njega, predala je jednu Dianne, drugu Timu.
„Bog će te blagosloviti za tvoju ljubaznost, Topo.“
Uzdahnuo je, oborio je pogled na pod. „Zaista to misliš?“
„Si.“ Takođe bi pomoglo da prestane da radi za ubicu, ali Maria to nije rekla,
umesto toga napravila je znak krsta ispred njegovog čela. „Oče, blagoslovi Topoa
za njegovu samilost i pomozi mu da služi Tvojoj volji. U ime Oca, Sina i Svetoga
Duha. Amin.“
„Gracias.“ Pogledao je u Gordita, koji je prevrnuo očima, onda je otišao.
Maria je sela na pod i srknula svoju kafu.
Dianne je pojela svoju rižu i pasulj. „Sestro, jako mi je žao što ste tu sa nama, ali
ja ne znam šta bih ja bez vas.“
„Molim, ne brini za mene.“ Maria se osmehnula, nadala se, ohrabrujuće.
„Uradiću šta mogu da pomognem.“
Bili su srećni, nisu ni znali koliko. Časna sestra koja je oteta zajedno sa njima nije
zapravo sestra Maria Catalina, posvećena časna sestra. Ona je Gabriela Marquez,
US državljanin i tajni CIA agent.
 Na jedan ili drugi način, oni će se živi izvući odavde.

Dylan je namestio kameru na poziciju, pogledao je preko ramena i video da

Jones opet sipa kafu.
„Možda ovde ostanemo neko vreme, i nećeš moći da kupiš ni zrna, brate.“
„Kaže tip koji je već dve popio.“ Jones se vratio da namešta VPN koji će im
omogućiti komunikaciju sa Towerom i Shields, koji su u Bogoti.
„Ako ćete vas dvojica da gunđate kao matori bračni par, ja ću morati da nađem
mesto za mene.“ Segal je repetirao Glock 19 koji je čistio.
Sinoć su stigli u San Antonio de Los Altos, prošli su kroz Columbiu sa lažnim
pasošima i papirima, samo trojica muškaraca koji voze kamion pun hrane za svoje
porodice. Njihovo oružje, oprema za nadzor i komunikaciju, nalazila se ispod
gomile hrane i osnovnih potrepština, uključujući i pivo, alkohol od agave poznat
kao cocoy. Većina hrane je bila za njih, ali ostatak je bio za malu operaciju na
crnom tržištu koja je služila kao njihovo pokriće.
Dobili su apartman preko puta skladišta gde su verovali da drže taoce, platili su
dolarima. Dylan je pričao svojim najboljim kubanskim akcentom. Jones je pokupio
malo španskog tokom godina borbe, bar je umeo da psuje kao pravi venezolano.
Segal se pretvarao da je iz Sirije i pričao je engleski i pomalo španski sa uverljivim
arapskim naglaskom. Dylan je fokusirao kameru na skladište. Deo njihovog posla
je bilo nadgledanje odlaska i dolaska i ako je moguće potvrđivanje lokacije taoca.
Neće moći da nadziru sporedni ulaz sa ovog prozora, ali mogu bar da pokriju bok i
glavna ulazna vrata.
Drugi deo posla je bio skupljanje informacija za spašavanje. Morali su da se
upoznaju sa snagom protivnika, okolinom, brojem ljudi, vrstom naoružanja,
moguće tačke ulaska, i ako je moguće, lokacijom taoca unutar zgrade. Pored
mogućnosti da uveličaju sliku imali su i poslednji-krik-umetnosti, termalni sistem,
koji im je omogućavao da provire kroz prozore iako ne i kroz betonske zidove
stovarišta. Svaki snimak bi slali preko VPN, Shields bi ih analizirala. Ako budu mogli
da potvrde da su taoci ovde, počeli bi da rade sa Towerom na planu za
spašavanje, i ostatak tima bi doleteo iz Denvera.
 Kamera je bila postavljena, Dylan je seo u stolicu jer je počinjala njegova smena.
„Pridruži se mornarici, kažu. Vidi svet, kažu. Sedi ceo dan na guzici i gledaj kroz
kameru – to niko nije rekao.“
Jones i Segal su se cerekali.
Osmatranje je bio važan zadatak. Spašavalo je živote. Ali moglo je biti dosadno
kao smrt.
Pogledao je kroz vizir, video je dva tipa, pištolje su držali u zadnjem delu
farmerica, stajali su na straži na sporednim vratima. Još dvojica su stajala na boku,
dok je treći sedeo na prevrnutoj kanti i pušio.
Dylan je slikao. „Bilo bi zaista sjajno ako bi jedan od taoca provirio kroz prozor.“
Jones se nasmejao. „Samo ti sanjaj, brate.“
Prošli su sati i Dylan je morao do toaleta. „Hej, može li jedan od vas da me
zameni? Moram da se olakšam.“
Jones je ostavio VPN koji je radio i preuzeo njegovo mesto. „Padaće kiša.
Pogledaj te oblake kako prolaze preko planine.“
„Las montanas. Isuse, čoveče.“ Dylan je odmahnuo glavom i krenuo u toalet.
„Planine su ženskog roda.“
„Zašto ženskog?“ Jones je doviknuo za njim.
„A šta znam ja? Možda su im ličile na velike sise.“
Kiša je padala kad se Dylan približio prozoru.
Jonas se nije pomerio, kamera je škljocala. „Sveto sranje, čoveče. To je ona –
kaluđerica.“
„Šta?“ Dylan je preuzeo, podesio je fokus i zurio.
„Puneta! U pravu si.“
To je bila ona, nesumnjivo u svojoj sivoj odeći sa crnim velom.
„Ovakvo sranje se nikad ne dešava.“ Pravio je snimak za snimkom, nadao se da
će se lepo videti njeno lice. „Okreni glavu, sestro. Samo malo levo.“
Kao da ga je čula, okrenula se, pogledala je ulevo pa onda u desno, ispružila je
ruke kao da hvata kišu, osmeh je krasio to lepo lice.
Klik.
„Da, to je sigurno ona.“
Segal se nagnuo, pogledao je kroz vizir. „Ovo je naš srećan dan, momci – a i
njen.“
Dylan je još uvek fotografisao kad je muškarac izašao, zgrabio je sestru za ruku,
grubo je uvukao unutra. Dylan je snimio i njegovo lice, nekoliko puta, pre nego što
đubre nestane.
Vidim metak u tvojoj budućnosti, seronjo.
 Dylan je izvadio memoriju i dao je Jonesu. „Hajde da to odmah pošaljemo
Shields.“
Još jednom je pogledao skladište.
Drži se, sestro. Stižemo.
 Treće poglavlje
Piton je toliko jako gurnuo Mariu da je pala na pod i udarila obraz. „Ti glupa
kučko! Ostani unutra!“
Topo se našao tu da joj pomogne. „Ako je povrediš Šef će ti odseći muda. Samo
je htela da vidi kišu.“
„Zašto ona mora da vidi kišu? Pa to je samo kiša, guevon. Ako bude izlazila neko
će je možda videti i prepoznati, njena slika je na vestima.“
Upravo je i bila poenta – da obavesti nekoga ko možda nadgleda da su ovde.
Delta obično rešava situacije sa taocima, nema šanse da bi pošli ako nisu sigurni
da su taoci ovde. Onda ipak, US ne bi rizikovala da ih uhvate na teritoriji
Venecuele.
Možda i ne bude akcija spašavanja.
Gabriela je ispravila svoju tuniku, dala je sve od sebe da izgleda opušteno, iako
je njen obraz pulsirao. „Hvala ti, Topo.“
„Žao mi je, Hermana.“
Okrenula se i suočila sa Pitonom. „Opraštam ti.“
Njegovo lice je buknulo, otvorio je usta da kaže nešto.
Gabriela ga je presekla. „Tretiraš me kao zarobljenika, ali ne može mene čovek
zarobiti. Mogu ja obavljati Božanski posao bez obzira gde se nalazim. Nema
razloga da se ponašaš kao pas čuvar. Ne bih pokušala da pobegnem i ostavila
taoce sa tobom.“
Sa tim, okrenula mu je leđa, odlučno je htela da mu pokaže da je nije zastrašio.
Njene reči su izgleda imale efekta. Kad je bacila pogled unazad, Piton je stajao
tamo, njegove oči su sjajile al’ ne od požude već od gnušanja.
Stvorila je neprijatelja. Odbrusila mu je ispred ostalih muškaraca. Nije on bio tip
koji će to samo zanemariti. Hteće da izjednači.
Ali ne danas.
Sišla je dole i potonula u svoju ćebad, pored obraza bolela ju je i glava.
Dianne je prva primetila. „Šta se desilo?“
Gabriela je prstom dotakla obraz. „Izašla sam da vidim kišu. Jednom od
muškaraca se to nije dopalo. Uvukao me je unutra. Pala sam i udarila obraz.“
Tim se nagnuo. „Verovatno ćeš imati crno oko. To kopile... E, žao mi je, sestro.“
„Neka ti ne bude žao.“ Gabriela je poželela da ima malo leda. „Bog zna da ste
pod velikim stresom. Osim toga, mislim da si možda u pravu. Neki od njih su
možda kopilad.“
 Nasmejala se njihovim šokiranim licima. „Mislite da nikad pre nisam psovala?“
„Kako si odlučila da postaneš sestra?“
Pod budnim okom Gordita, Gabriela im je ispričala priču – kako je znala od
malih nogu da želi nešto drugačije za sebe, kako je oduvek volela crkvu, kako je
njen sveštenik uredio da upozna religioznu sestru posle mise.
„Sestra Benedicta me je pozvala da posetim njen samostan. Znala sam onog
momenta čim sam zakoračila u onaj mir da je to ono što sam čitavog života
tražila.“
Gabriela je tu priču ispričala hiljadu puta i znala je da je uverljiva. Provela je
mesece spremajući se za ovaj zadatak. Ali bio je delić istine u priči.
Ona je bila nemirna tinejdžerka, i zaista je želela nešto više od života. Završila je
pravo, mislila je da će možda raditi kao detektiv ili za FBI. Ali Agencija ju je
regrutovala posle završetka diplomskog, privuklo ih je njeno poznavanje jezika i
njena veza sa Venecuelom.
„Tako si mlada.“ Tim je izgledao kao da je žali. „Zar nećeš jednog dana poželeti
da imaš muža i decu?“
Tipično muški, misli da ženi treba muškarac da bi bila srećna.
„Svet je prepun dece koja trebaju hranu, sklonište i ljubav. To su moja deca i ja
ih sve volim. Poznajem sebe. Za mene, ne postoji slična ljubav kao Božja ljubav.“
Dianne se nasmejala, pogledala je Tima. „Da li je to teško palo tvom muškom
egu?“
Bilo je očigledno da godinama zajedno rade i da su prijatelji.
Tim je odmahnuo glavom, protegao se ispod ćebeta. „Samo je teško za
razumeti. Seks je osnovna ljudska potreba. Nisam siguran kako se neko toga
odrekne.“
Gabriela je volila seks. Ne da je imala puno muškaraca. Njeni roditelji su bili jako
strogi što se tiče momaka. Imala je ozbiljnu veze zadnje dve godine na koledžu, ali
nije potrajalo posle diplomiranja. Mitch je želeo tradicionalni brak. Ona je želela
karijeru. Veza je postala napeta kad se ona pridružila Agenciji.
Ipak je bila staromodna, više nego njeni prijatelji. Nije bila za seks bez obaveza,
ni za Tinder varijante. Ipak, ideja da će biti bez seksa skoro godinu dana delovala
je zastrašujuće. Na sopstveno iznenađenje, uveče bi bila toliko umorna, tako da i
nije razmišljala o tome.
Gabriela je to zadržala za sebe. „Hoćete da čujete šta mi najviše nedostaje?“
Dianne i Tim su skoro momentalno klimnuli.
„Farmerice i rok muzika.“ Šta bi dala da čuje klasičnu rok stanicu.
„Umuknite, vi tamo!“ Gordito je viknuo na španskom. „Previše pričate.“
 Još uvek je imala glavobolju kad je sela na njeno ćebe, sklopila je ruke, zatvorila
oči, kao da se moli. Tokom tih perioda, retko se molila. Umesto toga je koristila
vreme da se fokusira, da razmišlja.
Da li ju je iko primetio? Da li je zgrada pod nadzorom? Ili je zaradila modro oko
bez razloga?

Dylan je završio brz i znojav trening, sklekovi, iskorak i čučnjevi, na brzinu se

istuširao pre nego što je seo da doručkuje burito od jaja u prahu, sa crnim
pasuljem, sosem i krompirom. „Hej čoveče praviš dobar burito.“
„Zašto si iznenađen.“ Segal je proveo celu noć na dužnosti i bio je njegov red da
pripremni jutarnji obrok. „Tel Aviv ima neke od najboljih meksičkih restorana na
svetu.“
Jones je bio na dužnosti na prozoru. „Ma daj, čoveče. Tel Aviv?“
„Vi mislite da mi Izraelci jedemo samo ribu i Kinesku hranu?“ Segal je seo sa
svojim tanjirom. „Hajde dođi da probaš.“
Dylan je otpio gutljaj kafe. „Nešto se dogodilo tamo, druže?“
„Ne, čoveče. Nekoliko puta se menjala straža ali nisam video nikog od taoca.“
Sinoć se pokvarila termalna kamera, dali su sve od sebe da provire kroz prozore.
Nisu našli taoce ali su naučili neke stvari. Iako je bilo stražara na krovu, nije bilo
nikog na dva gornja sprata, koja su ostala u kompletnom mraku. Još važnije, videli
su bledo svetlo kroz mali podrumski prozor.
Neko je bio dole.
Dok se Segal istuširao, Dylan je završio doručak, oprao je sudove, zatim je
postavio da bi Jones mogao da pojede nešto.
„Impresioniran sam.“ Jones je doviknuo. „Ovi buritosi su baš dobri, čak i sa
jajima u prahu. Nemoj reći Segalu da sam to rekao.“
Dylan se iskezio. „Da mu glava još više poraste? Nema šanse.“
„Čuo sam to!“ Segal je vikao iz kupatila.
Onda je došlo vreme za prijavu kod Shields i Towera.
 „Provukli smo sve fotografije kroz program za prepoznavanje lica, analizirali smo
snimke od sinoć.“ Slika se zamrzla ali su ipak mogli da je čuju. „To je definitivno
sestra Maria Catalina i tip koji ju je oteo, dobro poznati sicario, znan kao Piton.“
Znači tako se hijoeputa zvao.
Vreme je da odseče zmiji glavu.
Shields je nastavila. „Skoro da je sto postotna mogućnost da su taoci tamo
takođe.“
„Da li bi sestra mogla da bude u dogovoru sa Sanchezom ili kartelom?“ Segal je
to pomenuo i sinoć. „Čuvari nisu pokušali da je zaustave kad je izlazila.“
Dylan se opet zatekao kako još jednom brani sestru Mariu. „Video si da ju je taj
kučkin sin uvukao unutra, zar ne? Tako su pokušali da je zaustave.“
„Uradio je i više od uvlačenja unutra.“ Zamrznuta slika Shields se promenila u
sliku ulaza u skladište. „Uvećali smo sliku koju ste poslali. Ne samo da ju je Piton
uvukao unutra, već ju je i bacio na pod.“
Dylan se nagnuo bliže, Jones i Segal su uradili isto. U sivim senkama kroz
otvorena vrata mogao je da vidi kako skot gura sestru. Na sledećoj snimci ona je
ležala na betonu.
Ali Segal nije mogao da pusti. „Zašto ostali čuvari nisu pokušali da je zaustave?“
„Venecuela je katolička zemlja.“ Shields reče. „Možda je tim muškarcima
neprijatno da sestru tretiraju kao zarobljenika.“
Dylan je to mogao razumeti. „Da, čoveče, niko ne želi da petlja sa časnom
sestrom.“
Towerov glas se čuo kroz zvučnik. „Ima još toga, ali najbitnije je to. Ona
razmenjuje poruke sa Majkom u samostanu u Peruu. Njeni otmičari su joj dozvolili
da pošalje pismo. Sanchezovi ljudi su je učinili posrednikom. Ona se brine o dva
taoca, i dali su joj malo više slobode. U ovom slučaju, ona je prešla granicu.“
Dylan je sreo Segalov pogled. „Zadovoljan?“
Segal je odmahnuo rukom na njegovo pitanje. „Naravno.“
Shields se opet pojavila. „Do sad, izbrojala sam petnaest muškaraca. Nastaviću
da analiziram snimke.“
Sa celim Cobra timom, njih šestorica bi bez problema sredila petnaestoricu.
„U međuvremenu treba nam još podataka o okolini skladišta.“ Tower reče.
„Moram da znam za svaki ulaz i izlaz.“
„Hoćeš da pokucamo i pitamo za obilazak?“ Jones se našalio.
„To ne bi bio moj prvi izbor.“ Tower se nije čak ni nasmejao.
 Dylan je morao da se ugrize za jezik. „Bacamo se na posao, šefe. Danas ćemo
postaviti štand, nek se naviknu da nas viđaju u komšiluku. Pokušaćemo da
snimimo mesto, možda ćemo i odigrati malo fudbala.“
Tower je klimanjem glave pokazao odobravanje.
„Na slikama koje ste sinoć snimili vidi se slabo svetlo iz podruma, verovatno
baterijska lampa ili nešto slično. Najverovatnije su tamo taoci. Ne želimo da
rizikujemo i da ih ubijemo prejakim upadom, i isto tako ne želimo da ih skotovi
ubiju kad se pojavimo na vratima. Setite se Sar-e Pol.“
Sar-e Pol je primer iz knjige kad je spasavanje otišlo do đavola. US specijalne
snage su se približile ISIS poziciji gde su bili čuvani tri Amerikanca i jedan Nemac.
Nisu znali da je čuvar bio postavljen blizu njih sa instrukcijama da ih raznese u
slučaju pokušaja spasilačke misije. Onog trenutka kad su se operativci pokrenuli,
čuvar je aktivirao njegov S prsluk, ubio je sebe, dva operativca i sve taoce.
Naravno, ovo nije Afganistan, a ovi prokletnici sigurno nisu ISIS.
Tower je pogledao na sat. „Ukoliko ne dođe do neke promene naš sledeći
sastanak je u pet. Hvala.“
Ekran je pocrneo. Sastanak je gotov.

Gabriela je susrela Pitonov pogled bez oklevanja. „Šta hoćeš, da gospođica

Connelly krvari kroz odeću? Hoćeš da je pošalješ kući u krvavim pantalonama? Šta
kad dođe moje vreme? Da li bi tako da je u pitanju tvoja majka ili sestra?“
Dianne je to sinoć pomenula, a Gabriela je videla još jednu priliku da izađe. Ona
je prošla intezivnu obuku o ljudskom ponašanju, i nije mogla da zamisli da Piton ili
bilo ko od tih muškaraca ode da pita o ženskim higijenskim stvarima. Ako bude
mogla da ih ubedi da puste nju...
Piton je šmrnuo, očigledno mu je bilo neugodna tema. „Ne znam o tim stvarima.
Kaži joj da koristi toalet papir.“
„Rekao si mi da nemamo mnogo toalet papira. Mogla bi da potroši rolnu za dan.
Posle nedelju dana...“
„Topo!“ Rukom ga je pozvao da im se pridruži. „Trebaju nam neke stvari... Za
ženskog zatvorenika. Hoću da ti odeš i nađeš...“
 Da li je tako teško za reći?
„Tampone ili uloške.“ Gabriela je završila umesto njega.
Topo je zurio u užasu. „Ti hoćeš da ja na ulici pitam za... Te stvari? Mierda!“
„Ja to neću uraditi.“ Piton je posegnuo u džep i izvadio nekoliko dolara. „Ti idi –
nemoj previše potrošiti.“
Topo je zakoračio unazad, odmahivao je glavom. „Ne mogu...“
„Device, Majko Božja, daj mi stpljenja!“ Gabriela je videla svoju šansu. Možda će
ovog puta neko sa ulice da je prepozna. „Ako ste vas dvojica hrabrih muškaraca
toliko uplašena od tampona i uložaka, onda povedite mene, ja ću ih kupiti.“
Zurili su u nju, otvorenih usta.
Piton ju je prstima uhvatio za bradu, okrenuo je njen obraz da vidi modricu. „Šta
sa tvojim licem?“
„Ti si napravio taj problem, ne ja.“
Piton je zakoračio unazad, njegovo lice se iz ljutitog pretvorilo u pomirenost.
„Topo, povedi nju sa tobom. Ako pokuša da pobegne, upucaj je. Ako kaže nešto
što ne treba, upucaj je. Ako se udalji od tebe, ja ću upucati tebe. Razumeš li,
guevon?“
Topo je klimnuo, nije bio srećan. „Hermana, nemoj da bežiš. Ne želim da pucam
u tebe.“
„Neću bežati, Topo.“
Topo je iz majice izvadio ključeve koji su visili oko njegovog vrata. Otključao je
glavnu bravu, izašli su na ulicu, važduh je bio svež i vlažan, a topli sunčevi zraci su
milovali njeno lice.
Topo je pokazao, iskezio se. „Oni muškarci prodaju stvari.“
Skoro pa odmah preko puta dvojica muškaraca su prodavala krijumčarenu robu,
njihova roba je bila naslagana iza njih.
Kao i prošli put, Gabriela je okrenula glavu levo, pa desno, zatim je pogledala
pravo, nadala se da ako neko nadgleda da će snimiti njeno lice. „Hajdemo da
vidimo šta imaju.“
Gabriela je prešla ulicu i čekala svoj red, gledala je kako muškarci rade. Jedan,
visok, privlačan crnac, brojao je novac, njegov pištolj je bio vidljivo zadenut u
farmerice, dok je njegov partner, muškarac sa kubanskim akcentom pregovarao sa
mušterijama, njegovo lice je bilo okrenuto od nje.
Prvo što je primetila je da su ti ljudi prilično malo naplaćivali, nisu nikog odbili,
pobrinuli su se da svako ode sa onim što mu treba, bez obzira da li su plaćali
bolivarom6, kolumbijskim pezosom ili dolarima. Majka koja je tražila pelene i
kondome, baka koja je očajnički želela kukuruzno brašno, dečak koji je poslat po
pirinač – niko nije otišao praznih ruku.
Onda se Kubanac okrenuo prema njoj, sreo je njen pogled – Gabrieli se činilo da
joj je srce stalo.
Bože, on baš dobro izgleda, njegovo lice je izgledalo kao spoj Latino, Evrope i
Afrike, sa tim punim usnama, i tim svetlo sivim očima.
Trebao joj je trenutak da shvati da se obraća njoj.
Njegov pogled je bio fokusiran na njen modri obraz. „Treba li vam nešto,
Hermana?“
Nekako je pronašla reči. „Tampones o toallas sanitarias, por favor.“ 7
„Si, imamo to samo ne ovde.“ Okrenuo se prema muškarcu iza sebe, koji je
žurno otišao. „Poslao sam prijatelja po njih.“
„Gracias.“ Gabriela je pogledala gde je Topo. Stajao je tri metra dalje, verovatno
osramoćen.
„Treba li vam još nešto, Hermana?“
Upravo je otvorila usta da odgovori kad se muškarac nagnuo napred i tiho
progovorio.
„Mi smo ovde da vas oslobodimo, i taoce, sestro.“ Rekao je na savršenim
engleskim. „Ne boj se.“
Sveto sranje!
Adrenalin je prostrujao njenim venama, ali ostala je staložena.
Pretvarala se da gleda kafu. „Mi smo u podrumu. Imaju sedamnaest muškaraca.
Naoružani čuvar je sa nama sve vreme. Stepenice do podruma su sa desne strane
glavnog ulaza. Ima samo jedan ulaz. Prozori su zabarikadirani i previsoko. Topo,
muškarac iza mene ima naređenja da puca ako kažem previše ili pokušam da
pobegnem.“
Pogledao je iza nje, video Topoa, onda se prebacio na španski. „Kafa je vaša,
Hermana. Pomolićete se za mene.“
„Naravno.“ Odahnula je sa olakšanjem, napravila je rukama znak krsta. „Neka te
Bog blagoslovi i čuva. U ime Oca, i Sina i Svetoga Duha. Amin.“
Drugi miškarac, koji je sigurno US operativac, se pojavio sa pakovanjem uložaka
i paketom tampona. „Za vas, Hermana.“

6
Novac u Venezueli
7
Tampone ili uloške, molim.
 Platila je šakom dolara, onim koje joj je Topo dao, intezitet tih sivih očiju je
ponovo potvrdio.
Nije želela da probudi sumnju, Gabriela se brzo vratila do Topoa, njene ruke su
bile prepune. „Dali su mi kafu u zamenu za blagoslov. Vidiš? Rekla sam ti da neću
pokušati da bežim.“
„Dođi. Piton postaje nestrpljiv.“ Topo je uzeo kafu od nje i požurio je do
skladišta.
 Četvrto poglavlje
Dylan je radio sa Jonesom, pomagao je da prodaja brže ide, gladni, očajni ljudi
gledali su u njih sa nadom. Predao je jednoj starijoj ženi jednu dodatnu kesu
pasulja, želeo je da može više da učini. „Za tebe, abuelita.“
„Bog te blagoslovio.“
Kad su prodali ono što su isplanirali za danas, on i Jones su otišli gore, obojica su
pazila da ih ne prate. Nisu rekli ni reč na engleskom dok nisu bili iza zaključanih
vrata svog apartmana.
„Sveto sranje, brate.“ Jones je otišao do frižidera, izvadio je bocu vode. „Možeš
li da poveruješ? Došla je direktno do nas.“
„Snimio sam kamerom.“ Segal je rekao sa drugog kraja sobe. „Pričao si sa
njom.“
Dylan je premotao njihov kratak razgovor. „Rekla mi je da su taoci u podrumu,
da ima jedan ulaz, stepenice se nalaze sa desne strane od ulaznih vrata. Čuvar je
sa njima sve vreme. Ima ih sedamnaestorica u skladištu, znači da smo nekako
dvojicu predvideli.“
Dva muškarca su zurila u njega.
Jones je izgledao impresionirano. „To ti je rekla? Pametna časna sestra.“
Segal im je prišao, gledao je u Dylana. „Mnogo si rizikovao kad si nas otkrio
njoj.“
„Slušaj čoveče, znam da tako ne piše u knjigama, ali video sam masnicu na
njenom obrazu i hteo sam da zna da nije sama.“
A istina je da je Dylan hteo da pređe ulicu i prosvira Pitonu glavu, ali moraće da
čeka.
Segal je opsovao na herbejskom. „Naša bezbednost je bitnija nego njen moral i
raspoloženje. Šta ako kaže drugim taocima i neko čuje? Šta ako se neko izlaje?“
„Brate, treba ti odmor.“ Jones je potonuo u sofu. „Ako je dovoljno pametna da
nam da prave obaveštajne podatke, onda je verovatno dovoljno pametna da ne
kaže nikom da dolazimo.“
„Kao da je tačno znala šta mi hoćemo da saznamo.“ Ovo mora da je najveća
sreća u njegovoj dosadašnjoj operativnoj karijeri. „Hajde da inforimišmo Towera.“
Pet minuta kasnije opet su uspostavili video konferenciju sa Towerom i Shields.
Dylan nije često viđao da se Tower zaprepasti.
„Ona ti je to rekla?“
„U jednom dahu.“ Dylan ju je zbog toga pakleno poštovao.
 Ok, možda se malo i ložio na nju.
Ona je časna sestra, devica, Hristova mlada.
Uvek je bio idiot kad se radilo o ženama. Zato je i izabrao da bude sam.
„Da li je bila sama?“ Tower upita.
„Ne, jedan sicario sa piksla naočarama je bio iza nje, držao ju je na oku. Rekla je
da je imao naređenja da je upuca ako kaže mnogo ili ako počne da beži.“
„Zašto bi oni nju poslali u kupovinu?“ Segal upita.
„O ma hajde.“ Shields se nasmejala. „To je bar lako. Da li ti momci izgledaju kao
neko kome je prijatno pitati drugog muškarca za menstrualne proizvode?“
Sad kad je to Shields pomenula, Dylan se iznenadio kad je sestra Maria tražila
tampone ili uloške. Nikad nije mislio da časne sestre imaju menstruaciju. Odrastao
je misleći o njima kao o svetim figurama koje imaju više zajedničkog sa Devicom
nego sa ostalim ženama. Ali, naravno, one imaju menstraciju kao i svaka druga
žena.
„Shvatili smo.“ Tower je nešto zapisao u svoj notes. „Da li je to sve?“
„Da, gospodine. Mislim da ćemo uskoro moći da se pokrenemo.“
Tower je klimnuo. „Upecaću Andrisa u omču, počinjemo da sastavljamo tim.
Hoću još informacija o unutrašnjosti zgrade. Mora postojati još jedan ulaz u
podrum, neki koji dobra sestra nije videla. Hoću više informacija o tim prozorima –
koliko su veliki, da li rešetke mogu da se uklone, i tako to.“
Ali Tower nije završio. „Cruz, tebi se obraćam. Nemoj se previše zbližiti sa
sestrom Mariom. Ako počne da kupuje od tebe svaki dan ili da provodi previše
vremena pričajući sa tobom, Sanchezovi ljudi će postati sumnjičavi. Oni nisu idioti.
Možda premeste taoce, a onda ćemo morati sve iz početka. Nemoj joj ništa više
reći. Razumeš?“
„Da, gospodine.“
„Sad je skoro četiri. Nema smisla da se opet čujemo za sat vremena. Prijavićemo
se sutra u osam.“
Sastanak je završio.
Jones se cerekao, ustao je. „Brate, dobro te je izribao.“
„Da, pa verovatno sam i zaslužio.“
„Prelako te pustio.“ Segal se protegao i iskezio. „Ja bih te najurio.“
„Hej Segal, kako se na herbejskom kaže 'odjebi'?“
Cerekajući se Dylan je prišao prozoru i seo, njegova smena je počela.
 Gabriela je oprala činije iz kojih su jeli pasulj i pirinač, ignorisala je Pitonovo
pijano blebetanje, njen mozak je vrteo razgovor sa američkim specijalcem.
Mi smo ovde da te oslobodimo, i taoce, sestro. Nemoj da se plašiš.
Nikad nije bila srećnija što vidi US vojnog operativca.
Istovremeno je bila zapanjena. Znala je koji je ulog – nije samo njen život u
pitanju već i životi ostalih zarobljenika, ali i odnos US i Venecuele.
Ako otkriju US trupe ovde...
Trebala je odmah da shvati da su specijalci. Ne samo zbog izgleda – svih tih
mišića. Takođe imali su kratke i uredne frizure, bili su svesni okoline, način na koji
su se kretali, nekako oštro – baš kao i svi iz specijalnih jedinica. Ali pravi pokazivač
bi trebale biti njihove izrazito niske cene, skoro gratis, kao da im novac nije bitan.
Crno tržište u Venecueli je bilo nemilosrdno.
Muškarac sa kojim je razgovarala, onaj sa sivim očima, nazvao ju je sestro. To
znači da Agencija nije odala njeno pokriće i da treba da ostane Maria Catalina.
Agencija sigurno pokušava da zaštiti njihove izvore, Majku Beatrice iz samostana.
Kad bi se saznalo da je časna sestra oteta zajedno sa američkim novinarima
ustvari iz Agencije, diplomatski odnosi bi bili narušeni i dobri ljudi bi stradali.
„Eh Hermana!“ Piton joj je prišao odpozadi. „Pitam se da li si devica.“
Bila je na kolenima – ranjiva, zato je ustala. „Šta ti se dogodilo pa si tako pun
mržnje? Piton nije tvoje pravo ime.“
„On je Eduardo.“ Jedan od muškaraca je dobacio.
Smeh.
„Kršten si kao Eduardo, ali sad hoćeš da te zovu Piton. Zašto?“ Naterala se da joj
glas zvuči saosećajno, a ne zgađeno – pošto je to osećala prema njemu. „Ko je bio
tako okrutan prema tebi, Eduardo?“
Zgrabio ju je za ruku i povukao, sagnuo se, dok mu se lice nije našlo na
centimetar od njenog, njegov dah je smrdeo na alkohol, njegova koža je bila
prljava, njegovi prsti su stezali njenu ruku. „Moraš mi se obraćati sa više
poštovanja.“
Pogledala ga je pravo u oči. „Ako hoćeš moje poštovanje moraš ga zaraditi.“
 „Mogao bih narediti mojim ljudima da te siluju. Dok bi mi svi završili ni Hrist te
više ne bi hteo.“
Odbila je da pokaže strah. „Ništa što mi uradiš neće promeniti to što jesam.
Moja snaga dolazi od Boga. Osim toga, tvoj šef bi te kaznio.“
„Piton, pijan si.“ Topo se pažljivo približavao, očigledno se bojao većeg
muškarca. „Ostavi je na miru!“
Piton ju je pustio, zakoračio je unazad, izvadio je pištolj i mahao prema Topou.
„Umukni, ti glupi..!“
BAM!
Gabriela je zadrhtala, u šoku je gledala kako se Topo grči, krv je šikljala iz rupe
na grlu, njegove naočare su odletele.
„Nisam mislio da pucam! Pištolj je sam opalio!“
Pritrčala je kod Topoa ali znala je da ništa ne može da učini. Uhvatila ga je za
ruku i pogledala u njegove užasnute oči. Nije marila što nije sveštenik čak ni prava
časna sestra. Upucan je jer je hteo nju da zaštiti. Uradila bi sve što može da to
promeni. „Koje je njegovo pravo ime?“
„Migel!“ Neko je viknuo.
„Iz.. vini.“ Nekako je prokrkljao.
„Nemoj se plašiti, Migel. Sad si u Božjim rukama.“ Počela je da se moli. „Kroz
svete tajne našeg iskupljenja, neka te svemogući Bog oslobodi svih kazni u ovom i
u budućem životu. Neka ti otvori rajska vrata i da budeš dobrodošao u večnu
radost.“
Topo/Migel se izgleda opustio, ili je to bilo zbog gubitka krvi.
Slobodnom rukom napravila je krst preko njega. „Neka ti Bog oprosti sve tvoje
grehe, u ime Oca, Sina i svetoga Duha.“
Stresao se – onda je otišao.
Gabriela je zatvorila oči, pokušala je da kontroliše šok kao i bes.
Iza nje, zaj malparido, Piton je pokušao da se opravda. „Bila je nesreća. Svi ste
videli to. Bila je nesreća.“
Gabriela je zatvorila te beživotne oči, njen pogled je pao na lanac oko njegovog
vrata. Metak ga je prepolovio. Na podu u lokvi krvi ležao je ključ. Videla je da je
tim ključem otvorio glavna vrata.
Da li se usuđuje da ga uzme?
Ako pronađu pokidan lanac, sumnjaće na nju, a onda Bog zna šta će joj uraditi.
Topoa više nema, Piton će biti još veća opasnost, i Gabriela neće uraditi ništa što
može ugroziti nju i ostale taoce. Onda opet, ako bi ga odnela prekoputa, možda bi
svi izašli ranije odavde.
 Držala je glavu dole, tako je njen veo zaklonio njenu akciju, uzela je lanac i ključ i
gurnula ih ispod tunike.
Onda se prekrstila krvavom rukom i ustala da se suoči sa Pitonom. „Neko mora
da obavesti njegovu porodicu i da pozove sveštenika...“
„Kaliente!8“ Piton je ugurao pištolj u njegove farmerice. „Odvešćemo njegovo
telo do reke. Nađite plastične kese i traku.“
Gabriela je instiktivno progovorila. „Muškarac koji mi je prodao tampone ih ima.
Mogao bi ti da odeš. Videla sam da su otišli iza ugla. Ne mogu biti daleko.“
Bila je uverena da ih specijalci nadgledaju, ali naterati Pitona da ih pita za
pomoć biće teško. Prići dovoljno blizu da im preda ključ – e za to će trebati čudo.

Dylan je stajao na prozoru sa ostalima, svetla u apartmanu su bila ugašena. „Šta

se koji kurac tamo dešava?“
Jonas je bio na dužnosti na kameri, kad su sva troica čuli nešto kao pucanj.
„Otvaraju vrata. Vidim sestru Mariu.“
Klik. Klik. Klik.
Dylan se pokrenio zgrabio je svoj SIG. „Segal, ti preuzmi kameru. Jones i ja ćemo
otići dole i videti da li možemo nešto čuti i shvatiti šta se dešava. Jones, zgrabi
fudbalsku loptu i neke cigare.“
Trebali su da izgledaju kao šverceri, stavili su pištolje u zadnji deo farmerica i
brzo sišli dole, veče je bilo toplo i vlažno. Seli su na stepenice i upalili cigarete.
„Jesi li video njeno dupe?“ Dylan je hteo da izgleda kao da sede satima i
prosipaju sranje.
Đubre koje se zvalo Piton je došao iza ugla, dva muškarca su ga pratila.
Dylan nije obratio pažnju na njih. Oni su ipak stranci, na kraj krajeva.
Piton je stao. „Vi ste danas prodavali na ulici?“
„Šta ti treba?“ Dylan je ustao, predao je cigaretu Jonesu, koji se pretvarao da
uvlači.
Nijedan nije pušio.
„Plastične vreće, velike.“
8
Umukni!
 „Si, imamo.“ Dylan je pokazao Jonesu, koji se uputio u apartman.
„Kubanac?“ Piton kao da ga je proučavao.
Dylan je klimnuo. „Došao sam da podržim revoluciju.“
„I da se obogatiš prodavajući robu na crno.“ Piton se iscerio, Dylan je po
njegovom izrazu lica mogao da shvati da poštuje te motive.
Dylan se nasmejao. „I to, takođe.“
Jones je sigurno preskako po dve stepenice jer se brzo vratio, držao je
pakovanje plastičnih džakova u ruci.
„Kako plaćate?“
Piton je izvukao novčanicu od pet dolara iz džepa. „Dobro?“
„Si, claro.“ Naravno. Dylan se iscerio, uzeo je novac, dok mu je Jones dao kese.
„Daj mu i cigarete, takođe. Kad plaćaš dolarima dobiješ bonus.“
Piton je izgledao zadovoljno. „Gracias, panas.9“
Nismo mi tvoji ortaci mamojebcu.
Dylan je gledao kako odlazi, on i Jones su stajali sve dok cigarete nisu izgorele.
Onda su se vratili unutra, nijedan nije progovorio dok nisu zaključali vrata.
„O čemu se jebeno radi?“ Jones je pitao.
U kombinaciji sa pucnjem Dylan je bilo očigledno. „Kladim se da hoće da se reše
tela?“
Ali čijeg tela?
„Vas dvojica morate da vidite ovo?“
Dylan je prošao kroz apartman do prozora ali vrata skladišta su bila zatvorena.
„Ovo.“ Segal je vratio slike.
Slika sestre Marie kako viri kroz vrata, kao da gleda za Pitonom i za njegovim
ljudima. Sestra Maria gleda iza preko ramena.
„Šta to radi – pokušava da pobegne?“
„Ne, čoveče, gledaj.“ Segal je to snimio kamerom.
Sestra Maria je izašla i lagano je došla do sred ulice i ispustila nešto, zatim se
trkom vratila unutra.
„Šta kog đ..?“ Dylan je zurio u ekran. „Bolje da odemo da vidimo šta je
ispustila.“
„Ja ću. Treba mi svežeg vazduha.“ Segal je ustao, upasao oružje, zgrabio je
staromodni vokmen i neke slušalice.
Dylan i Jones su gledali kroz prozor kako Segal ide klimajući glavom u ritmu
muzike, pošao je prema centru i zašao u mračnu ulicu.

9
Hvala ortaci
 „Bolje bi mu bilo da to pronađe.“
„Hoće.“
Prošla je preduga minuta pre nego što se Segal sagnuo, podigao i strpao u džep.
Onda se opet spustio niz ulicu, verovatno je planirao da obiđe krug. Nekoliko
minuta posle, vrata su se otvorila, a on je ušao unutra.
„Nećeš verovati.“ Posegnuo je u svoj džep i izvukao polomljen lanac i ključ.
„Ostavila nam je jebeni ključ.“
„Ključ za šta?“
„Pretpostavljam da misli da smo dovoljno pametni da sami zaključimo.“
Sklonili su kameru i opremu od prozora pre nego što su ugasili svetlo.
„Krvav je.“ Segal je pošao u kuhinju i oprao ga.
Dylan ga je pratio. „Može li to biti njena krv?“
„Nije izgledala povređeno kad je istrčala na ulicu.“
Dylan je uzeo ključ dok je Segal prao ruke. Lanac je nasilno prekinut, ključ je
velik, kao da otključava zasun. „Moramo to prijaviti, odneti Shields i Toweru.“
 Peto poglavlje
Kada je očistila krv, čovek kog su zvali El Cebo-Mamac, je odveo Gabrielu dole u
podrum, Dianne i Tim su odahnuli kad su je videli živu. Dok je El Cebo pričao
Gorditou šta se desilo, ona je šapatom objašnjavala situaciju.
„Piton je slučajno ustrelio Topoa kad je pokušao da me odbrani.“
„Dragi Bože.“ Dianne ju je uhvatila za ruku. „Mislila sam da su tebe upucali.“
„Callate!“ Gordito je izgledao ljuće nego obično, uneo se čoveku u facu, pričao
je na španskom brzo i ljutito.
„Piton je glupo đubre. Zašto ga svi slušate? Kao ovce ste. Kukavice.“
Gordito i Topo su bili ortaci.
El Cebo je slegnuo ramenima. „Šef je njega postavio kao glavnog. Sad odnose
Topovo telo do reke.“
„Mamaguevos! Cocksuckers!“
Gordito je odgurnuo čoveka i krenuo gore.
El Cebo je gledao za njim, onda je shvatio da je zadužen za taoce. „Bez priče.“
Gabriela je sela na ćebe, pretvarala se da je udubljena u molitvu, glasni povici su
dolazili odozgo. Duboko je udahnula, pokušavajući da se oslobodi stresa i scena od
malopre. Ona i taoci su bezbedni.
Doći će da traže ključ.
Da, ali neće ga naći.
Ostavili su je samu dok je čistila krv, oni su tad pomerali telo. Videla je svoju
šansu, pa ju je iskoristila, istrčala je na ulicu i ispustila lanac i ključ, nadala se da
specijalci nadgledaju.
Šta ako te nisu videli? Šta ako nisu pronašli ključ? Šta ako su ga pronašli, a
nemaju pojma koja vrata otvara?
Odbija da sad brine o tome. Ako nisu, pa nema štete. Oni imaju svoj univerzalni
ključ.
Gordito se vratio na svoju poziciju, očigledno ljut. Dianne i Tim su legli, pa je i
Gabriela uradila isto, brige su je morile. Znala je kad je čula bat ubrzanih koraka da
Piton dolazi po nju.
Vrata su lupila kad ih je besan Piton otvorio, dvojica su ga pratila, El Cebo i još
jedan.
Piton ju je zgrabio i povukao na noge. „Gde je ključ, ti mala kurvo?“
„Kakav ključ?“ Gledala je u njega kao da je poludeo, obratila mu se njegovim
pravim imenom. „Još uvek si pijan, Eduardo?“
 „Uzela si ključ od ulaznih vrata dok si se molila za njega. Mora da si ti.“ Pustio ju
je, zakoračio je unazad, mržnja je sijala sa njegovog lica. „Gordito, pretraži je. Skini
joj taj ružni veo. Hajde da vidimo šta kučka krije.“
Gordito je izgledao preneraženo. „Piton, čoveče, ona je kaluđerica. Ako hoćeš
da je pretražimo, ti to uradi. Ja je neću pipnuti.“
Piton je opsovao, povukao je i otrgao njen veo, njena kosa je prekrila njeno lice.
Protresao je tkaninu i bacio je na stranu. „Gde si ga sakrila?“
Tim bi možda pokušao da ustane i da ga spreči ali Gabriela je odmahnula
glavom.
„Ne krijem ništa.“ Borila se da ostane mirna. „Eduardo, svi ste stajali tamo. Kako
sam mogla bilo šta uzeti? Šta bih uradila sa njim?“
Ako je skine, bila je ubeđena da se neće tu zaustaviti.
Piton je skinuo njen okovratnik, povukao ga je preko njene glave, onda je počeo
da razvezuje pojas oko struka.
„Čoveče, nosio je ključ oko vrata.“ Gordito ga je sa gađenjem gledao. „Jesi li
proverio telo pre nego što si ga bacio u reku, pendejo?“
Piton se okrenuo ka njemu. „Naravno, oni su proverili telo!“
Onda se okrenuo prema mladom muškarcu čije ime Gabriela nije znala. „Ti si
proverio njegovo telo, zar ne, guevon?“
Čovek je oborio pogled. „Pretražili smo njegove džepove.“
„Pretražili ste džepove?“ Piton je pustio njen pojas. „Kad sam rekao da želim
njegove ključeve, vi ste samo pretražili njegove džepove?“
„Si, Piton. Žao mi je. Nisam znao da treba da proverim i njegov vrat.“
„Jebeni idiot!“
Gordito je izgledao kao da ga zabavlja ova situacija. „Opusti se, Piton, glupi
jebaču. Taj ključ je sad u reci sa jadnim Topom. Imamo ostale. Uostalom, kako će
mala časna sestra da prođe pored mene? Čak i da ima ključ, neće moći ništa
uraditi sa njim. Bolje počni da brineš šta ćeš reći Šefu. Topo je bio rođak njegove
žene.“
To je korisna informacija.
„Jebote umukni!“ Piton se okrenuo i pojurio uz stepenice, El Cebo i drugi sicario
su ga pratili, zavladala je mrtva tišina.
Gabriela je tiho izdahnula.
Ovaj put je imala sreće.
Gordito je zatvorio vrata, pokazao je na njen veo i odoru. „Možeš ga staviti. Da li
je istina da si se molila za Topoa?“
 „Da.“ Gabriela je stavila veo na glavu i pokušala da ga namesti. „Rekao je da mu
je žao. Pomolila sam se Bogu da mu oprosti grehe.“
„Jesi?“ Gordito je zurio u nju kao da je prvi put vidi.
„Nisam mogla da mu dam oprost, ali nikog drugog nije bilo. Piton je odbio da
pozove sveštenika, a Topo je bio mnogo uplašen. Nisam htela da umre u strahu.
Bog će razumeti.“
Ako bi mogla da potpali tenziju između Gordita i Pitona...
Nešto ljutnje je nestalo sa njegovog lica. „Hvala, Hermana. Treba li Vam nešto?“
Gabriela je namestila veo. „Karte? Nešto da gringosi čitaju? Znaš kako dosadno
može biti ovde dole, i ti si sa nama.“
„Da, Hermana. Nabaviću.“

„Nikad nisam igrao soccer 10.“ Jones je dobacio loptu Dylanu. „Samo fudbal.“
„Pomoći ću ti.“ Segal je bio miran iza kamere. „Šutneš loptu stopalom. Kontaš?
Zato i ceo svet, sem US to zove football.“
„Misliš da si smešan, čoveče?“
Dylan se nije pridružio šegačenju. Od sinoć, od kad je čuo pucanj, nije mu bilo
lako. Gledali su kako umotano telo ubacuju u kombi. Šta se kog vraga tamo
desilo?
Ponovio je plan. „Malo ćemo igrati. Pokušaćeš da uzmeš loptu od mene, a onda
ću je ja uzeti od tebe. Tako nekako. Onda, kad bude pravi momenat, baciću loptu
u jedan od prozora. Ako stražari potegnu oružje pravićemo se iznenađeni i bićemo
prijateljski raspoloženi, i pustićemo njih da nam donesu loptu.“
„Razumeo.“
Sinoć je Segal opet bio u šetnji, ovaj put je obišao oko skladišta. Pronašao je
vrata koja vode dole, ali očito nisu dugo bila koriščena, stepenište je bilo prljavo i
puno smeća. Čak i nije bilo stražara tamo – znak da su vrata možda zazidana
iznutra i da je nemoguće proći kroz njih. Sestra Maria je rekla da postoji samo
jedan ulaz u prostoriju gde ih drže.

10
američki fudbal
 Sad, Dylan i Jones moraju prikupiti informacije o prozorima – ako budu mogli da
se približe.
Dylan je spustio loptu na asfalt i driblao. Jonas mu je prišao i skoro se sapleo u
pokušaju da mu uzme loptu.
Dylan je pričao na španskom, odgurnuo ga je. „Šta radiš to, pendejo?“
Preko na doku, nekoliko sicarios je gledalo u njih sa osmehom na njihovim
glupavim licima.
Dylan i Jones su se otimali oko lopte, Jones ju je konačno oteo. Dylan je protrčao
blizu njega, ukrao je loptu. Išli su napred – nazad, otimajući se i znojeći se, stražari
su počeli da viču i da navijaju, smejali su se.
Dylan je video svoju šansu. Šutnuo je loptu direktno prema prozorima na
podrumu. Lopta je razbila prozor i upala unutra.
Gol!
„Mierda.“ Sranje. Kezio se i smejao, potrčao je prema prozoru. „Zajebao sam se.
Izvinite.“
Jedan od sicariosa koji je stajao kod glavnog ulaza viknuo mu je da stane, ali on
se pretvarao da ne čuje, sagnuo se i posegnuo za loptom.
Rešetke su bile uglavljene u beton. Razmak nije bio dovoljno velik da bi osoba
mogla da se provuče između njih. „Druže, samo uzimam našu loptu.“
Vratili su se igri, krali su loptu jedan od drugog još oko sat vremena.
„Postaješ bolji.“ Dylan reče Jonesu – još uvek je pričao na španskom. „Hajde da
jedemo, pana.“
Žurili su da to podele sa Towerom i Shields.
Ovaj put Andris je bio sa njima.
Toweru se nije dopalo to što su mu rekli. „Nema šanse da se uklone rešetke bez
rizika da ozledimo taoce?“
„Nema, gospodine.“
„Šta je sa sporednim ulazom?“ Andis upita. „Postoji glavni ulaz, ulaz sa doka i sa
strane. Još neki?“
„Sinoć sam obišao mesto.“ Segal reče. „Jedini ulaz koji sam pronašao su vrata
koja vode do podruma. Brava je zarđala, a đubre je godinama tamo bacano, ima i
blata i mulja.“
Dylan reče. „Moramo se uveriti da to nije ćorsokak, pre nego što krenemo. Ne
želimo da raznesemo vrata i da naletimo na zid.“
Onda se i Jones ubacio. „Zašto samo ne ubijemo čuvare i ne uzmemo ključ?
Najverovatnije imaju najviše šestoricu na ulazu i dvojicu na krovu. Ako se
oslonimo na noćni vid, možda uspemo da uđemo, a da niko ne primeti.“
 Segal je odmahnuo glavom. „Moramo da neutrališemo sve mete odjednom, ili
će neko dići uzbunu i tako im dati šansu da ubiju taoce.“
„Zapravo, to bi mogla biti naša najbolja šansa.“ Andris je nastavio. „Neće
protumačiti zvuk ključa u bravi kao nešto preteće. Postoji li mogućnost da su
promenili bravu?“
„Ne.“ Dylan je bio uveren. „Stalno nadgledamo.“
„Stvarno bi volela da znam ko je ubijen.“ Shields reče. „Ako je jedan od
novinara, trebalo bi ubrzo da saznamo. US vlada je tražila dokaz da su taoci živi –
da bi nam kupili malo vremena.“
„Ovo će biti komplikovana operacija.“ Andris i nije morao to da im kaže. „Imamo
četrdeset i osam sati da završimo posao. Stižemo sutra u šest ujutro.“
Pakao, da.
Sranje postaje stvarno.

„Šta bih ja sad trebala da uradim?“ Gabriela se pretvarala da ne zna da ima

straight flush11.
Nekako je Gordito uspeo da nabavi karte.
Časne sestre ne bi trebale da znaju da igraju poker pa se Gabriela pravila
nevešta, Gorditu se smučilo to što ona stalno gubi pa se postavio kao učitelj.
„Ideš dalje?“
„Da.“ Gabriela je spustila karte na ćebe.
Tim se iscerio. „To je treća ruka koju si dobila.“
Gabriela je prevela Gorditu, dala je sve od sebe da uspostavi vezu između njih.
„Dobar si učitelj.“
„Pre sam stalno igrao poker.“
„Nemoj mi reći da si kockao, Gordito?“ Nasmešila se.
Iscerio se. „Pokušavaš da mi nabaciš osećaj krivice, Hermana?“
„Ako to uspeva, onda...“
Njegov osmeh je nestao kad je njegov telefon zavibrirao. Izvukao ga je i javio se.
„Si. Si, Jefe.” Da. Da, šefe.
11
skala u boji
 Prekinuo je poziv i ustao. „Sakrijte karte. Odmah!“
„Moramo da sakrijemo karte.“ Gabriela je rekla dok ih je skupljala.
Kad se Piton pojavio na vratima karte su već bile ispod ćebeta.
Piton je ispustio novine u ženino krilo. „Vas dvoje držite novine dok ja slikam.
Skotovi iz Vašingtona žele dokaz da su još uvek živi pre nego što isplate novac.“
Onda je primetio Gabrielu. „Ne ti, kurvo. Stani tamo. Nikog nije briga da li si ti
živa, čak ni tvog Boga.“
Gabriela je ustala i odaljila se od Dianne i Tima, nije želela da bude na fotografiji.
Zadnja stvar što im treba je da se njeno lice pojavi u novinama. Ljudi bi je možda
prepoznali.
Gledala je dok su Dianne i Tim držali novine i gledali u telefon.
Gordito je uslikao nekoliko slika pa ih je nekom poslao.
Da li je osoba koju je nazvao Jefe Luis Sanchez?
Gabriela je želela da se dokopa tog telefona.
Onda je Piton otišao, čak je i Gordito izgledao opuštenije.
Sat vremena kasnije jedan od muškaraca je viknuo Gorditu da je večera za taoce
spremna. „Pošalji gore sestru!“
„Idem sa tobom, Hermana. Ne verujem tom malparido.“
Gabriela nije morala da pita na kog gada misli. „Hvala, Gordito.“
Gabriela se popela stepenicama i počela je da puni činije za sebe i za ostale,
Gordito je stajao na vrhu stepenica.
„Zašto si jebote gore, a ne dole sa gringosima?“ Piton je opet bio pijan, tenzija
između njih dvojice se usijala.
Ali izgleda da se Gordito nije plašio Pitona. „Ovde sam da bih bio siguran da niko
neće da je pipne.“
„Ko bi želeo da je pipa?“ Piton se smejao. „Kladim se da se njena pička osušila.
Je l' se to i desilo, puta12? Je l' se osušila?“
Gabriela ga je ignorisala, napunila je tri činije sa rižom i pasuljem i uzela je tri
flašice vode.
Piton joj se isprečio na putu. „Ili je možda puna buba i štakora?“
Čulo se cerekanje.
„Piton, pusti je da prođe, ti malparido.“
Piton je gledao u nju ali je zakoračio unazad. „Kad se rešimo taoca, biću
slobodan da radim šta hoću sa tobom.“

12
kurva
 Gabriela ga je ignorisala, otišla je dole, Piton i Gordito su se raspravljali, njihovi
uzvici su je pratili. Bili su sami samo trenutak i pokušala je da ih ohrabri. „Danas su
vas slikali i to je dokaz da ste živi. Rekli su da je US vlada zahtevala dokaz pre nego
što uplati novac.“
Gabriela je znala da neće biti otkupnine. To je bila taktika odugovlačenja, hteli
su da daju još malo vremena specijalcima. Ali nije mogla da rizikuje njihove živote
govoreći im da je spašavanje neophodno. Svi su videli da je lopta udarila u prozor
danas, ali samo Gabriela je prepoznala čoveka koji ju je uzeo. Znala je da
operativci traže slabosti i najbolji način da uđu i izađu odavde.
„Stvarno misliš da će nas pustiti?“ Dianne upita.
„Da. Nemojte očajavati.“ Gabriela ju je uhvatila za ruku, stisnula je. „Uskoro
ćete biti bezbedni i kući.“
Bilo je samo pitanje dana.
 Šesto poglavlje
Dylan je sedeo sa Jonesom i Segalom oko laptopa, čekali su da prođu kroz plan
sa Towerom, Shields i Andrisom. Ali prvo je Tower podelio dobre vesti.
„Telo koje su bacili nije od taoca. Vi ste videli sestru Mariu, a Pentagon je danas
primio dokaz života za novinare. Ubili su jednog svog.“
„Bolje nego taoce.“
„Smanjili nam broj meta.“
Ali sad je vreme da pređu na stvar.
Shields je povela. „Vi ste u gusto naseljenom planinskom području, pa će
izvlačenje biti teško. Mi ćemo izvesti HAHO upad u Zone Militar. Satelitski snimci
pokazuju da je bilo mirno proteklih nedelja osim u blizini male baze na
severnozapadnoj granici. Pod okriljem noći, teško da će neko spaziti momke. Ali
ako ljudi i vide padobranca nadajmo se da će pomisliti da je reč o njihovoj vojsci.“
Ok, Dylan se slagao sa tim. HAHO, High atlitude high open jumps – velika visina i
slobodan pad, tip skoka koji je i bio osmišljen za ovakva područja, gde bi zvuk
otvaranja padobrana mogao da uzbudi neprijatelje.
Tower je preuzeo. „Zona pada će biti uzak pojas oko šume oko tri kilometra
istočno od vašeg položaja. Tim Dva će spakovati svoje padobrane i naći ćete se na
ovim koordinatama. U dva sata, čekaćeš ih, dođi kombijem. Ovaj put ti ćeš
švercovati nas.“
Tad je Dylanu sinulo. „Šefe, dolaziš i ti?“
„Corbray i ja ćemo biti tamo. Srešćemo se na aerodromu u Miami-u.“
Dylan je izmenio poglede sa Jonesom i Segalom. Ovo mora biti pakleno važna
misija ako obojica dolaze. Jako puno vremena je prošlo od kad nisu obojica bila
deo tima. Rizik je očigledan. Oni su vlasnici. Ako nešto pođe po zlu i oni budu
ubijeni...
Andris je počeo sa planom spašavanja. „Tower i Corbray će zauzeti pozicije kod
vašeg prozora, odakle će imati čist vidik da mogu da smaknu ljude na krovu. Mi
ostali ćemo koristiti kamion kao pokriće naše pozicije ili ćemo se grupisati na uglu.
Koristićemo naočare za noćni vid i prigušivače.“
Prigušivači nisu mogli potpuno da utišaju pucanj, ali ljudi unutra skladišta ne bi
trebali da ga čuju.
„Najvažnije je da se svih osam meta neutrališe u isto vreme i da niko ne digne
uzbunu.“ Tower reče. „Ne želimo tim gadovima da damo vremena da ubiju taoce.
Videćete svoje mete i oborićete ih na komandu.“
 „Primljeno.“
„Razumem.“
„Uradićemo tako.“
„Posle, to će biti prilično standardna spasilačka misija, osim što se nadamo da
ćemo iskoristiti ključ koji nam je sestra Maria dala umesto da razvaljujemo vrata.
Nadajmo se da će nam to kupiti malo vremena.“
Andris je preuzeo. Satelitska slika skladišta se pojavila na ekranu. „Jednom kad
uđemo, Cruz i Jones će pravo u podrum da oslobode taoce, dok McManus, Segal,
Isaksen i ja ne očistimo područje. Tower i Corbray će motriti na ulicu za slučaj da
đubrad dobiju pojačanje. Ne uzimamo zarobljenike. Jesam li bio jasan?“
Pucaj da ubiješ.
Dylan nije imao problema sa tim. Ti kopilani su radili za narko kartel i
korumpirane političare koji su ubijali svakog ko bi se našao na njihovom putu, i
koji su odlučili da kidnapuju US državljane. Morali su platiti cenu za takvo sranje.
„Jednom kad taoci budu oslobođeni, a zgrada čista, izaći ćemo gore na krov.
Sikorsky S-76B helikopter će se spustiti iz vazduha da nas prebaci do US
mornaričkog plovila koje je u internacionalnim vodama. Tower i Corbray će nas
sresti na krovu sa opremom iz stana.“
Pošto je izložen okvirni plan krenuli su sa detaljima.
Dylan, Jones i Segal će rasprodati danas ostatak robe, uključujući pivo i cocoy,
nadali su se da će to dospeti u ruke skotova.
Segal će ostati u apartmanu i nadgledati, dok će Dylan i Jones otići do zone
sletanja da pokupe Tim Dva. On će se postarati da ostavi otvoren prozor koji gleda
na skladište, tako da Tower i Corbray ne naprave ni zvuk i ne privuku pažnju
čuvara kad dođu na poziciju.
Pre prvog pucnja, rasklopiće svu opremu za nadgledanje i laptop, i sve će biti
spakovano tako da Tower i Corbray mogu poneti do krova.
„Laganica, ha, momci?“ Shields se nasmešila.
Ali Tower je bio mrtav ozbiljan. „Ne moram da ističem koliko je bitno da svaki
korak operacije bude izveden perfektno. Vi ste najbolji od najboljih – elitni borci.
Vaši životi, životi taoca, kao i budući odnos US i Venecuele zavisi od ovoga.“
Kad to tako izloži...
„Videćemo se večeras.“ Tower reče.
„S Božjom pomoći.“
Ekran je pocrneo.
Dylan je ustao i protegnuo se. „Čuli ste čoveka. Hajde da to ostvarimo.“
Imali su mnogo toga da završe do dvadeset časova.
 „No, puta, ostaješ ovde večeras.“ Piton je bio zlovoljan i opet pijan, ovaj put se
opio od cocuya koji je nabavio od specijalaca. „Gordito, ti idi dole kod taoca.“
Gabriela je ukočeno stajala, osetila je stezanje u grudima.
„Ne ostavljam je sa tobom, ti pijana maricon. Šef će nahraniti pse tvojim
mudima ako je pipneš.“
„Umukni!“ Piton je očigledno bio previše pijan da bi mario šta bi Jefe uradio.
Izvukao je svoj pištolj i nesigurno ga uperio u Gorditoa. „Silazi dole kod taoca,
mamaguevo, ili ćeš plivati sa Topom.“
Gordito je izvukao svoje oružje, takođe, ali koračao je unazad prema
stepenicama, njegovo tamno lice bilo je prepuno besa. „Ako joj se nešto desi,
ubiću...“
„Biće ona dobro.“ Piton se iscerio. „Zar misliš da bi povredio kaluđericu?“
„Žao mi je Hermana.“ Gordito je nestao dole niz stepenice, ostavljajući je sa
Pitonom i njegovim muškarcima.
Kao što je radila i pre, uživela se u ulogi časne sestre, glumeći spokojstvo.
Pogledom je potražila neki posao, nešto da joj zaokupi pažnju, ali ponoć je već
prošla, večera je odavno gotova, sudovi već oprani i osušeni.
„Dohvati mi tu flašu, kurvo.“ Piton je pokazao na flašu cocuya pokraj njegovih
nogu.
Ako uradi ono što traži biće mu u dometu.
Sela je, savila je noge ispod sebe. „Ne, Eduardo. Već si previše popio.“
Pokrenuo se i zgrabio je za kosu, ščepao je njen veo i bolno je cimnuo na noge.
„Kako ti znaš kad je dosta? Nikad nisi bila pijana?“
Cerekanje.
Odvukao ju je do boce. „Podigni je.“
Uradila je to, pružila mu je piće. „Ispij i svoju dušu, ako želiš. Nećeš se osećati
bolje zbog ubistva Topoa.“
Uzdasi.
Otrgnuo je flašu iz njene ruke i zakucao je drugom u glavu, udarac joj je rasekao
usnu, ošamutio ju je. „Pazi Hermana. Zar misliš da nisam pre ubijao žene?“
 Gabriela je liznula krv sa usne i naterala je sebe da susretne njegov pogled.
„Sigurna sam da si počinio mnogo smrtnih grehova.“
Podigao je bocu do svojih usana i otpio je. „Gde je muzika?“
Caballo Viejo stara folk pesma se začula iz malenih zvučnika.
On je potonuo u ležaj, pokazao je na nju. „Ti sedi ovde.“
Uradila je tako, sela je i okrenula mu leđa.
U blizini, El Cebo i dvojica muškaraca su sedeli na njihovim prostirkama i igrali su
poker, u centru je bila gomila dolara. Dvojica ostalih su sedela na stepenicama
koje su vodile do doka, kartali su venecuelansku igru truco. Jedan je pokušao da
promeni muziku.
„Ostavi!“ Piton se razdrao.
Gabriela je provela sledeći sat i nešto kao njegov sluga, nudila ga je vodom,
palila je njegove cigare, donosila mu hranu – i ignorisala njegova prljava usta i
nerazgovetne reči.
„Kladim se da ako se pokreneš da ćeš odustati od crkve.“
„Isus može uraditi stvari za tebe koje ja ne mogu.“
„Jesi li ikad pušila muškarcu kurac? Ne, verovatno nisi. Jesi li ikad videla kurac?“
Zar ovaj malapardio ne može jednostavno da se onesvesti?
Privukla je kolena svojim grudima, naslonila je glavu na njih, pretvarajući se da
spava, njena čula su bila fokusirana na okolinu.
Smrad alkohola, cigareta, marihuane i neopranih tela. Klim upaljača. Jedan
muškarac je hrkao.
Kako je mogao spavati uz muziku i svetlo...
Vrata su se otvorila, podigla je glavu.
Videla je muškarce u ratnoj opremi, taman se spremala da se baci na pod kad ju
je Piton povukao, naterao ju je da ustane i da potrči sa njim.
Iza nje, specijalci su otvorili vatru.
Pop! Pop! Pop! Pop! Pop!
„Jedan od tangosa ima sestru Mariu i beži prema zadnjem izlazu.“
Šta je sa Tim i Dianne?
Piton ju vukao niz prolaz, pištolj mu je bio u ruci.
Čim su se pomerili sa vidika, ona je oslobodila svoj bes, godine treniranja
borilačkih veština su se isplatile, laktom je udarila Pitona u creva.
Iznenađen, progunđao je i presavio se.
„Malapardio!“ Skupila je prste i udarila ga u potiljak, a zatim je pokušala da mu
otme pištolj iz ruke. Ali njena prokleta suknja je bila preuska, ograničavala joj je
kretanje i skoro da je pala.
 Piton je bio besan, ramenom ju je udario u grudi i pritisnuo ju je uz gvozdeni
stub, pištolj je nabio u njen obraz. „Uradi to ponovo, puta, prosviraću ti mozak!“
„Nećeš se izvući Eduardo. Ubiće te. Treba da se predaš.“
„Umukni!“ Odvukao ju je iza ugla, otvorio je prolaz na ulicu i potrčao, samo da
bi video dva mrtva čuvara na zemlji. „Malapardios!“
„Ne možeš pobeći.“
Uspaničio se, pogledao je gore dole po mračnoj tihoj ulici – onda je stavio pištolj
na njenu glavu i koristio ju je kao štit dok je išao prema automobilu. „Ako
pokušaju da me zaustave, ti si mrtva.“
Hajde momci! Zaustavite onog seronju!
A onda, on se pojavio – muškarac u punoj ratnoj opremi sve sa naočarama za
noćni vid, držao je pušku uperenu u Pitona. Približio se korak bliže, elegantno kao
predator, povikao je na španskom. „Pusti je!“
Gabriela je prepoznala glas. To je bio tip koji se pretvarao da je Kubanac. Zbog
olakšanja skoro se nasmejala.
Piton se zaledio. Pojačao je stisak oko nje, jednu ruku je držao preko njenog
grla, a vrh njegovog pištolja je bio bolno utisnut u njenu slepoočnicu. „Ubiću je
ovog momenta ako ne baciš pušku.“
Gabriela je progovorila na engleskom. „Povuci okidač.“

Dylan nije očekivao da će sestra Maria to reći, ali njemu ne treba njeno
ohrabrenje. Izdahnuo je i opalio.
Pop!
Đubre je bilo mrtvo pre nego što je palo na zemlju.
Dylan je dohvatio prijemnik. „Cobra Prava, ovde Cruz. Poslednji tango je pao.
Taoc je oslobođen, krećemo ka mestu evakuacije.“
Pritrčao je, još uvek je pričao španski. „Jesi li ok, Hermana?“
„Si.“ Obrisala je krv sa obraza, njena usna je bila otečena i rasečena. „Hajde da
se izgubimo odavde.“
To je dobro zvučalo. Nije mu se sviđalo biti odvojen od ostalih. „Možeš li da
trčiš? Moramo se popeti na krov.“
 „Da. Gde su ostali taoci?“
Dirnula ga je njena nesebičnost. Mnogi ljudi bi u ovakvoj situaciji razmišljali
samo kako da spasu svoje dupe. Ali, naravno, ona je časna sestra. „Već su na
krovu, čekaju helikopter. Dođi. Moramo požuriti.“
Samo što su potrčali Dylan je čuo riku motora kamiona.
Čuo je i Towera preko slušalice. „Cruz, ovde Cobra Prava. U zaklon!
Neprijateljski konvoj juri u tvom pravcu, dolaze iz pravca severa.“
Šta kog vraga?
U sekundi je doneo odluku. „Ovamo, Hermana. Još loših momaka želi da se
pridruži žurci.“
Uvukli su se kroz otvoren prolaz u apartman preko puta skladišta. Dylan je
zatvorio vrata, kroz prozor je gledao kako tri velika kamiona dolaze i staju na sred
ulice. „Dole!“
Nekoliko naoružanih muškaraca je skočilo na zemlju i pojurilo u skladište.
Kučkini sinovi!
Za operaciju koja nije smela da pođe naopako, ovo je zvanično kataklizma.
„Cobra Prava, ovde Cruz. Mi smo odsečeni dole preko puta skladišta. Nema
šanse da uspemo. Oko dvadesetak tipova je u skladištu i uputili su se prema
vama.“
„Primljeno.“
Ostatak gadova se raširio naokolo, okružujući skladište. Nisu bili regularna
vojska Venecuele.
Sestra Maria je pogledala kroz prozor. „Guachimanes – Čuvari, Luis Sanchezova
privatna vojska. Znači sad smo zapeli ovde?“
Više je zvučala iziritirano nego uplašeno.
„Za sad.“ Dylan je mogao da vidi krov skladišta, Sikorsky se pojavio iz mraka i
počeo da sleće. „Ako se brzo ne podignu upašće u vatru.“
Onda je ugledao nešto što mu je zaledilo krv.
Dvojica muškaraca su iz kamiona izvadila RPG – protiv raketni sistem. Nije bio
sklopljen, ali može da skine helikopter u letu.
„Cobra Prava, ovde Cruz. Neprijatelj ima RPG. Ponavljam, imaju RPG. Morate da
poletite – odmah.“
„Miedra!“ Sestra Maria je prošaputala. Sranje.
Dylan je nije krivio zbog psovke. Ako se taj helikopter ne digne brzo, gledaće
kako ih raznose u komadiće. Da je on sam, on bi otvorio vatru na njih i dao sve od
sebe da ih sjebe.
 Tower je izgleda pročitao njegove misli. „Cruz, ovde Cobra Prava. Ne mešaj se!
Izvući ćemo se već nekako!“
„Razumem.“
Sestra Maria ga je pogledala, njeno lice je bilo skriveno u senkama. „Hoće li
helikopter uspeti?“
„Ne znam.“
Sikorsky se podigao u vazduh, a tim je otvorio vatru.
Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat!
Na ulici, na manje od dvadeset metara od njega, idioti koji nikad nisu koristili
RPG skoro su provalili kako se koristi.
„Puneta!“ Jebemu.
Sekunde su delovale kao sati dok je helikopter preletao iznad njih, ubrzao je i
nestao.
Blagi Bože.
Dylan je izdahnuo od olakšanja.
Onda...
Plač bebe. Zabrinuti glasovi.
„Šta se dešava?“
„Neko je pogođen u pucnjavi.“
„Ostani dole, mi amor!“
Buka je probudila komšije, i samo je bilo pitanje vremena kad će neko otvoriti
vrata apartmana i zateći ih tu.
„Moramo se sakriti.“ Sestra Maria je prošaputala. „Ovuda.“
Dylan je držao oružje, pratio ju je kroz uski hodnik do stepenica koje su vodile
dole do vrata na kojima je pisalo Mantenimiento – Održavanje, velikim crnim
slovima. Na vratima je bio katanac.
„Pomeri se.“ Šutnuo je i otvorio vrata, paleći svetlo.
Električni kablovi. Cevi. Ventili za vodu. Sredstva za održavanje.
Dylan je uvukao sestru unutra i zatvorio je vrata.
„Cobra Prava, ovde Cruz. Razumem. Mi smo našli sklonište u podrumu.
Ostaćemo u kontaktu - telefonom.“
Tim će uskoro izaći iz dometa za radioprijemnike.
„Uspeli su?“
„Da.“ Dylan je video olakšanje na njenom licu.
„Hvala Bogu.“ Pogledala je okolo. „Šta sad?“
„Sad treba da preživimo.“
 Sedmo poglavlje
Gabriela nije očekivala ovakav kraj spasilačke akcije.
Bar su Dianne i Tim bili na putu kući.
Kad je progovorila, pričala je na engleskom. I on je pre njoj govorio na
engleskom. Očigledno je znao da je ona iz US, iako nije znao njenu pravu profesiju.
„Kako ti je ime?“
„Dylan Cruz.“ Podigao je svoje naočare za noćni vid koje su bile pričvršćene za
njegov šlem, onda je skinuo šlem i stavio ga u svoj ranac. „Imam medicinsku
opremu. Izgleda da je neko bio grub prema tebi. Hajde da se postaramo za to.“
Podigla je prste do svoje natečene usne. „Muškarac kojeg si ubio.“
Izvukao je opremu iz ranca. „Žao mi je što si morala da svedočiš tome.“
On je još uvek verovao da je ona časna sestra. Pod ovakvim uslovima da li bi
smela da otkrije svoj identitet?
Nije imala pojma. Za ono što se desilo večeras nije bilo lekcije u priručniku.
Bolje da sačuvaš svoj identitet, za sad.
Uzeo je metalnu stolicu na rasklapanje i pokazao joj da sedne. „Sestro.“
„Nemoj se izvinjavati. Uradio si ono što si morao.“
„Živi sa mačem, umri od mača, tako?“ Predao joj je vlažnu maramicu. „Imaš
njegovu krv po licu.“
„Hvala.“ Prvo je obrisala lica pa onda ruke, onda mu je dala maramicu. „U kom
odredu vojske si?“
Stavio je maramicu u plastičnu kesu. „Bio sam u SEAL. Pripadao sam plavom
odredu, DEVGRU – vi civili volite da nas zovete Seal Team Six.“
Gabriela je bila impresionirana. Znala je šta DEVGRU znači.
„Sad radim za privatnu vojnu kompaniju.“
To je objasnilo nedostatak US zastava ili bilo kakvog drugog obeležja na
uniformi. To možda i objašnjava zašto Agencija nije rekla da ona nije časna sestra.
Njena misija je bila klasifikovana kao vrhunska tajna. Sumnjala je da zaposlenici
privatne kompanije imaju takvu vrstu tajne autorizacije.
„Tvoja porodica je iz Cube?“
Iscerio se. „Puerto Rico.“
To je baš zanimljivo. Dobro je imitirao akcenat.
Izvukao je par rukavica, otvorio je antiseptičku gazu, kleknuo je pored njene
stolice, toplota njegovog tela podsetila ju je da se nije istuširala preko nedelju
dana.
 Njegove zelene oči su pronašle njene. „Ovo će verovatno peći.“
Podigla je bradu da bi mu olakšala, trznula se kad je dotakao ranu.
„Žao mi je, Sestro.“
„Nije tvoja krivica.“
Smrkao se. „Voleo bih da imam led. Izgleda kao da te je udario.“
„Zakucao.“ Trepnula je. „Izazvala sam Pitona, spomenula sam ubistvo Topoa,
muškarca sa kojim si me video pre neki dan.“
„Izazvala si ga?“ Dylan se povukao unazad, njegove usne su se izvile u osmeh,
zbog koga je osetila leptiriće u stomaku. „Dala si nam i ključ, kao i informacije koje
su nam pomogle i ubrzale spašavanje. Stvarno hrabra časna sestra.“
Nije mogla da odoli, a da se ne nasmeje. „Kaže čovek koji je smaknuo šesnaest
sicariosa sa još samo petoricom - i koji mi je spasao život jednim hicem.
Povukao se unazad, skinuo je rukavice, njegov osmeh je izbledeo. „Voleo bih da
smo stigli do helikoptera. Žao mi je. Mislili smo da su svi taoci zajedno u
podrumu.“
„Bili smo, do večeras. Piton je želeo... Moje društvo.“
Dylan je pogledom prelazio preko njenog lica, bio je zabrinut. „Da li je on...
Povredio te...“
Gabriela je odmahnula glavom, dirnula ju je njegova zabrinutost. „Želeo je, ali
njegov šef mu je zapretio da će ga ubiti ako me dirne. Uglavnom sam morala da
slušam njegove bezobrazluke.“
Dylan je izvio obrve. „Hoću li otići u pakao ako kažem da mi je drago što je
mrtav?“
Nasmejala se. „Mislim da Bog razume tvoje olakšanje i to što zao čovek ne može
više zla da čini. Uostalom, ko ti je rekao da povučeš oroz?“
Ustao je i pogledao na sat. „Skoro je tri. Ne možemo otići dok ovi momci ne
odu. Mogli bismo i uhvatiti malo sna.“
„A šta posle?“ Nadala se da on ima plan za povratak kući.
„Čim oni odu mi izlazimo odavde.“
„Ne možeš nigde tako obučen.“ Pokazala je na njegovu opremu i kacigu. „Bićeš
bezbedniji sam. Samo me otprati do autobusa i pusti me da idem u El Vigia...“
„Nema šanse.“ Stavio je prvu pomoć u ranac. „Naša naređenja su došla direktno
iz Pentagona – da te vratimo živu i zdravu u US. Ne mogu te ostaviti.“
„Pentagon?“ Pa to je... Interesantno.
Zar je Agencija povlači? Mora da je to, zašto bi inače hteli da se vrati u US. Ali
zašto bi želeli da se ona vrati kad nije prikupila dokaze da Luis Sanchez radi sa
Andes kartelom?
 Bože, volela bih da postoji neki način da ih kontaktiram.
„Jesi li gladna? Imam energetske pločice.“
„Sačuvaj ih.“ Ustala je, pokušala je da ispravi njenu izgužvanu suknju. „Ono što
stvarno želim je tuš.“
„To će morati da sačeka.“ Uzeo je stolicu na preklapanje i podbočio je vrata.
„Ovo ih neće dugo zadržati, ali će dati meni malo vremena.“
Svoj ranac, pušku i kacigu je preneo u ćošak i seo je naslanjajući se na zid. „Dođi.
Imam ćebe. Biće ti toplije.“
Adrenalin je uradio svoje, bila je iscrpljena, sela je na oko pola metra od njega –
nijedna časna sestra ne bi sela blizu muškarca. „Hvala.“
Raširio je šuškavo srebrnkasto ćebe i pružio joj ga. „Možeš sesti bliže i iskoristiti
moje krilo kao jastuk. Obećavam da ne grizem.“
„Hvala, ali ne mogu. Ne bi bilo u redu.“
Zamotala se u ćebe, stavila je ruku pod glavu i legla, sledećeg momenta je već
spavala.

Dylan je gledao kako Sestra Maria spava, čudan zaštitnički osećaj mu se

probudio u grudima. Duge, tamne trepavice su pale na njen modar obraz, ispod
vela se videla gusta tamna kosa, a malu ruku je podmetnula ispod brade.
Mora da je bila preiscrpljena čim je zaspala tako brzo. Ili je možda zbog udarca,
možda joj je loše. Moraće paziti na nju.
Šta je mogao drugačije da uradi i da spreči ovo? Kako je mogao da je odvede do
helikoptera? Trebala je biti u toplom sad, a ne ovako skvrčena sa njim u mračnom
podrumu.
Premotao je poslednjih nekoliko minuta spašavanja – pojurili su do podruma,
skinuli su jedinog čuvara, oslobodili druge taoce, videli su da sestra Maria nije
tamo. Čuo je kad je Segal rekao da je jedan sicarios odveo sestru sa njim. Potrčao
je uz stepenice, pa prema ulici, pokušao je da zaustavi gada.
Uspeo je ali vreme je isteklo. Čak i da su pakleno brzo trčali nema garancije da bi
stigli do krova pre neprijatelja. I da taj helikopter nije poleteo baš tad možda bi svi
završili mrtvi.
 Ne, ništa nije mogao drugačije da uradi.
Ali sad njen život je u njegovim rukama.
Pucaj.
Nije očekivao da će to reći. Nije bilo straha na njenom licu, samo duboko
poverenje u njega i oštra odlučnost da preživi.
On je ne bi izneverio.
Podesio je alarm na satu, zatvorio je oči, počeo je da drema.
Vibracija njegovog sata ga je odmah razbudila. Bilo je tačno pet sati. Napolju,
ulica je opet bila tiha.
Da li su skotovi otišli?
Sestra Maria je još uvek spavala, njene usne su bile blago rastvorene, njeno lice
je bilo opušteno.
Mrzeo je što je mora probuditi, ali morali su da se izgube odavde pre nego što ih
neko otkrije. „Sestro, buđenje. Vreme je za polazak.”
Njene oči su se momentalno otvorile i uspravno je sela. „Šta..?“
„Polako. Sve je ok. Samo moramo da odemo odavde pre nego što nas neko
pronađe.“
Klimnula je, povukla je veo, ispravila ga i namestila, bila je spremna mnogo brže
nego što je očekivao. „Spremna sam.“
„Ja nisam.“ Ustao je, protegao se i dohvatio pušku. „Idem da vidim okolo, da se
uverim da su oni skotovi… Oni… Otišli. Žao mi je, sestro.“
Mora da pripazi na jezik.
„Nemoj brinuti oko toga. Ako se budeš izvinjavao svaki put kad budeš psovao,
imam osećaj da ćeš se samo izvinjavati svo vreme.“
Nije mogao, a da se ne nasmeje. „Verovatno si u pravu. Ostani ovde. Nemoj
izaći bez obzira šta čuješ, ok?“
Srela je njegov pogled, klimnula je. „Razumem.“
On je pomerio stolicu, otvorio je vrata i nečujno se popeo uz stepenice da bi
pogledao napolje.
Ulica je bila pusta. Nije bilo ni traga od neprijatelja. Telo muškarca kojeg je ubio
je nestalo.
Sve je mirno – za sad.
U stanovima oko njih ljudi su se budili i započinjali sa svojim navikama.
Mora izvući sestru Mariu odavde.
Vratio se i zatekao ju je na nogama, čekala ga je. „Sve je čisto.“
„Šta ćeš da uradiš sa tvojom opremom? Ne možeš ići tako.“
Ne, nije mogao.
 Skinuo je oklop, zatim košulju, ostao je samo u bodi majici. „A ovako?“
Pogledom je prešla preko njega. „Mnogo momaka nose takve majice, pa
pretpostavljam da su pantalone u redu.“
Spakovao je opremu u ranac.
„Ako te pretraže naći će opremu.“
„Rizikovaću.“ Rastavio je M4 i stavio je u ranac.
„Imamo jednu prednost.“ Sestra Maria je rekla. „Ne znaju da smo još uvek u
Venecueli. Misle da smo svi otišli helikopterom. Neće nas tražiti.“
Nije želeo da je uplaši, ali bio je uveren da je bilo svedoka koji su videli sinoćnu
dramu na ulici.
„Nadajmo se da neće.“
Proverio je svoj pištolj i stavio ga u skriveni držač u džepu.
Negde iznad njih vrata su se otvorila i zatvorila.
„Vreme je za polazak.“ Poveo ju je uz stepenice u hladno jutro, zatim oko ugla,
što dalje od skladišta.
„Gde mi zapravo idemo?“ Prošaputala je.
„U Columbiu.“

Luis Rafael Sanchez Mantila je želeo da neko plati za ovo. Ustao je iz stolice,
pored bazena, i krenuo je prema verandi da sipa piće, telefon mu je bio na uvu.
„Kako su jebeni gringosi znali gde su zarobljenici? Neko iz moje organizacije me je
izdao?“
Prva stvar koju je čuo Luis ovog jutra je bila ta ponižavajuća vest, besneo je i
urlao, psovao je obaveštajne skotove koji su radili za njega. Sjebali su ga US
komandosi, koji su upali u njegovu zemlju, ubili njegove ljude i pobegli sa taocima,
dok se njihova zemlja pretvarala da pregovara o otkupnini.
Malaparidos! Mamaguevos! Kopilad! Drkadžije!
Predsednik, njegov dupelizac zet, će čuti ovo i smejaće mu se. Nazvaće ga
glupim, zbog otmice i pokušaja da iscedi dolare od US vlade. Ali ovo nije njegova
krivica. Okružen je jebenim kretenima.
 „Neki su videli kaluđericu, Jefe. Piton ju je puštao napolje. Ljudi su je videli kako
kupuje i prepoznali je.“
O čemu li je Piton razmišljao kad je oteo časnu sestru? To nije bio deo plana.
Onda ju je glupi kučkin sin pustio da šeta ulicom.
Da nije mrtav, Luis bi ga raskomadao u komadiće.
„To nije sve, Don Luis.“
„Mono, govori.“ Luis je držao telefon na ramenu dok je sipao viski.
„Njegovo telo je nađeno na ulici ne u skladištu. Neki ljudi koji žive okolo videli su
da je istrčao sa kaluđericom. Komandos ga je jurio i ubio ga tik pred naš dolazak.
Zahvaljujući nama, vojnik nije stigao do helikoptera. Uzeo je kaluđericu i sakrio se
u nekoj zgradi.“
Luis je spustio čašu, zaboravio je na piće. „Jesi li siguran?“
„Si, Jefe. Pretražili smo zgradu i našli smo obijena vrata u podrumu. Nikog nije
bilo tamo, ali on je sigurno negde u gradu...“
Ovo...
Ovo sve menja.
 Osmo poglavlje
Gabriela je znala da će biti teško u gradu, ali bilo je još teže nego što je
očekivala. Po ulicama su se raštrkali Guachimanes, prepoznatljivi po svojim crnim
uniformama i puškama. Ne moraš biti iz CIA-e da bi shvatio da je sinoć bilo
pucnjave.
Motor kamiona je stvarao užasnu buku.
Dylan ju je povukao u uličicu, oboje su čučnuli iza velike metalne kante za
smeće. Kamion, kao i još jedno vozilo, su stali na uglu, nekolicina muškaraca je
iskočila na ulicu, a bat njihovih čizama je odjekivao ulicom.
„Postaje vrelo ovde.“ Dylan je držao pištolj u ruci. „Moramo se skloniti sa ulice,
Hermana.“
Pričali su samo na španskom, jer zvuk engleskog bi ih lako otkrio.
„To neće biti lako.“
Zaobišli su centar grada da bi došli ovamo, držali su se periferije, parkova i
šuma, pokušavali su doći do Carretera Panamericana – Panamerički autoput, i
posle da stignu do Columbie. Ali u ovom delu grada su uglavnom stambene
zgrade.
Čuli su korake.
„Sakrij se u kantu, sestro. Brzo! Pomoći ću ti.“
Obema rukama je zgrabila ivice metalne kante, snažne ruke su je podizale,
držale su je dok se nije podigla i ušla u kantu, do struka je bila u moru smeća.
Smrad je bio užasan – pokvarena riba, pseći izmet, opušci od cigareta. Ipak, nije se
žalila. Bolje da smrdi nego da bude uhvaćena.
Dylan se popeo, bio je pored nje, bacio je komad uništene plastike preko nje,
zatvorio je poklopac, navukao je nekoliko džakova preko sebe. „Ostani skrivena
bez obzira šta se dešava. Nemoj da brineš zbog štakora.“
„Štakori?“ Nije ih mogla videti u mraku, ali mogla je da ih čuje. „Sranje!“
Čizme. Muški glasovi.
Ležala je u potpunom mraku, čula je kako Dylan repetira pištolj, zbog toga joj se
puls ubrzao. Borila se sa svojim strahom, fokusirala se na zvuke.
„Perez, proveri iza kante!“
Perez, ko god to bio, će sigurno pogledati i u kantu. Da li su se dovoljno dobro
sakrili?
Koraci su se čuli baš blizu, tišina.
Onda tračak sunčeve svetlosti – njeno srce je stalo.
 „Dios mio, ala smrdi!“ Poklopac je opet bio zatvoren, čula je korake, odlaze.
„Polako, Hermana.“ Dylan je ohrabrujuće šapnuo. „Odlaze.“
Čekali su, njoj se činilo čitavu večnost, pre nego što je Dylan skočio na noge,
izašao i posegnuo da joj pomogne. „Moramo naći…“
„Senor. Hermana.“ Dečkić, koji nije mogao imati više od sedam, osam godina,
pojavio se iza skrivenih vrata, rukom je napravio pokret, pozivajući ih. „Vengan!
Los soldados los estan buscando. Mi madre puede esconderlos! 13“
Dylan je tiho opsovao, telom je zaklonio pištolj dok ga je vraćao u futrolu. „Hej,
drugar.“ Dylan je prišao bliže. „Da li ti je mama kod kuće?“
Prozor iznad njene glave se otvorio, žena sa kratkom kosom je isturila napolje
glavu, bila je ljutita. Prasnula je na Dylana, grdeći ga ljutito, na španskom jeziku.
„Zašto kriješ ovu jadnu sestru u kontejneru, ti idiote jedan? Prestani da pričaš, i
uđite unutra pre nego što je neko ne prepozna!“
„Dylan.“ Gabriela je prošaputala njegovo ime upozoravajućim tonom. Dala je
sve od sebe da smiri adrenalinski šok i proceni situaciju.
Sigurno postoji nagrada za njegovo hvatanje. Porodice koje jedva sklapaju kraj
sa krajem teško da bi odbile novac. Da li je ovo zamka?
Dečakove blage oči su je ubedile, u njegovom pogledu nije bilo nagoveštaja
prevare.
Podigla je pogled prema ženi na prozoru. „Gracias senora.“14
Dylan je pridržao vrata, dečak je gledao u nju, kao da je svetica.
Ona se nasmejala. „Kako se zoveš?“
„Yadiel.“
„Hvala ti što si nas pronašao, Yadiel.“
Dečak joj je poklonio stidljiv osmeh koji je otkrio rupice na njegovim obrazima.
Njegova majka je brzo prošla pored njih, zatvorila je i zaključala vrata. „Sa
prozora sam vas videla kako uskačete u smeće. Ti vojnici traže muškarca koji
putuje sa časnom sestrom. Prepoznala sam vaše lice sa televizije, Hermana.
Yadiel, navuci zavese. Ne želimo da neko vidi naše goste.“
„Ovo šta radite je opasno, gospođo.“ Očigledno je i Dylan imao isto mišljenje
kao i ona. „Ako nas ti ljudi pronađu ovde...“
„Ti vragovi.“ Ljutito se namrštila. „Ne moraš mi to govoriti. Ubili su mi muža pre
osamnaest meseci.“

13
Dođite! Vojnici vas traže! Moja majka vas može sakriti.
14
Hvala, gospođo
 Gabriela se prekrstila. „Moje saučešće. Tako mi je žao. Nek se Bog smiluje
njegovoj duši.“
Tuga se pojavila u ženinim očima da bi odmah i nestala. „Ja sam Laura. Hajde da
vidimo šta možemo da učinimo da i vas ne zadesi ista sudbina.“
Dok je sestra Maria pričala sa ženom i Yadielom, Dylan je pamtio poziciju vrata i
prozora, ako se desi nešto, pogledom je prešao preko svakog detalja u stanu.
Kuhinja je bila uredna. Uramljena slika tamnokosog muškarca je stajala pored
minijaturne statue device Marije. Raspeće je visilo na zidu. A red iznošene obuće
je bio pred ulaznim vratima.
„Nemam puno hrane, ali to što imam rado ću podeliti.“ Laura je rukom pokazala
na okrugli kuhinjski sto. „Molim vas, sedite. Da vam skuvam malo čaja? Nemam
kafe.“
„To je jako ljubazno, ali ja znam koliko je teško pronaći hranu.“ Sestra Maria je
sela za sto. „Ne bih želela da oduzmem…“
„To će biti blagoslov, da ja vama pomognem to će biti blagoslov za mene,
Hermana.“
„Već si to uradila.“
Dylan se pozicionirao blizu vrata u kuhinji, odatle je mogao da vidi oba ulaza.
Nije želeo da je uvredi svojim sumnjama, ipak, morao je da pita. „Zašto si nam
pomogla? Ako otkriju da smo ovde, ti i tvoj sin bi mogli da ispaštate.“
Izraz njenog lica se promenio. Stavila je čajnik na ringlu, tišina se otegla. „Mi
smo već platili cenu. Otišli smo na protest zbog nestašice hrane. Guachimanes su
pucali u masu, ubijali su ljude koju su samo želeli da nahrane svoje porodice. Moj
muž je umro na ulici ispred nas.“
„Tako mi je žao.“ Saosećanje se videlo u Gabrielinim braon očima. „Da li biste
želeli da se ja pomolim za njega?“
Ljutnja sa ženinog lica se pretopila u žalost. „Uradili biste to?“
„Naravno.“
Laura ju je povela do male sobe u kojoj je bila slika njenog muža, upalila je malu
sveću. „Bio je dobar muž i otac. Bio je nastavnik u školi. Glasao je za predsednika.
Verovao je da ćemo moći napraviti bolji život za sve nas.“
„Nije on jedini koji je verovao u to.“ Sestra Maria je nežno rekla.
Klekla je, prekrstila se, sklopila je ruke i u tišini je započela molitvu, njeno lice je
bilo spokojno. Kad je završila, pitala je Lauru da li bi volela da se pomole zajedno.
Laura je klekla pored nje, povukla je svog sina, suze su lile niz njene obraze dok je
izgovarala reči molitve.
 Dylan se uhvatio kako i on je izgovarao reči, reči koje je naučio kao dete dolazile
su bez ikakvog napora.
Kad je molitva bila gotova, Laura je obrisala svoje suze.
„Gracias, Hermana.“
Iz kuhinje se začuo zvižduk čajnika.
Zajedno su pili vruć čaj, Laura je pričala o svom mužu i nekim srećnijim danima.
Yadiel je naborao nos, gledao je sestru Mariu. „Zašto tako loše mirišeš,
Hermana?“
„Yadiel!“ Vidno osramoćena, Laura je počela da se izvinjava. „Kako si mogao reći
tako nešto? Morala je da se sakrije u smeću. Eto zato. Tako mi je žao, Hermana.“
„Nema potrebe za tim. Imaš pravo, Yadiel. Mirišem jako loše. Nisam imala
prilike da se istuširam cele nedelje, a i krila sam se u smeću.“
Laura je ustala. „Hajde, možeš se ovde istuširati. Ima vruće vode.“
Sestra Maria ju je čežnjivo pogledala. „To je jako ljubazno. Jesi li sigurna?“
„Ma naravno! Ovamo.“ Laura ju je povela prema zadnjem delu kuće, a mali
Yadiel ih je pratio. „Na kraju krajeva, bar imamo sapuna i vruće vode.“
Dylan je provirio na ulicu, skriven iza zavese, video je kako se muškarci u crnim
uniformama ukrcavaju u kamion.
Ovo je bilo baš blizu, a nema izgleda ni da će postati lakše. Columbia je samo
dvanaest sati vožnje udaljena. A ovom brzinom, pa stići će do Božića.
Trebao si da je ukrcaš u prokleti helikopter.
„Da li je tačno ono što pričaju?“ Laura je stajala iza njega. „Jesi li američki
vojnik?“
Dylan je oklevao sa odgovaranjem. Yadiel nije bio sa njom, pa je odlučio da joj
kaže istinu. „Ne, ja nisam vojnik. Pre sam bio u mornarici. Sad radim za privatnu
vojnu kompaniju. Došao sam sa ostalima, da spasimo taoce, a jedan od sicariosa
je hteo da pobegne sa sestrom. Uperio je pištolj u njenu glavu.“
„Taj ju je i povredio? Njeno lice je modro, a i njena usna.“
„Da.“
„Jesi li ga ubio?“
„Da, jesam.“
„Dobro.“
„Nedovoljno dobro. Nisam uspeo da sestru prebacim do helikoptera. Moram da
je izvedem iz države.“
Laura je prekrstila ruke preko grudi. „To neće biti lako. Svi traže muškarca koji
putuje sa kaluđericom. Njena slika je posvuda.“
 To ga je i plašilo. „Da li postoji mogućnost da kupimo nešto tvoje odeće, nešto
što bi sestra Maria mogla da nosi i da se uklopi. Mogu ti platiti. Prelako ju je
prepoznati u toj odeći.“
Laura je klimnula glavom. „Da, mogu vam pomoći, ali nema potrebe za
plaćanjem.“
„Šta kažeš na vrećicu kafe?“ Sačuvao je dve, kao i neke kubanske cigare, za
njegovu Tia Juliu kod kuće u Arecibou.
Po prvi put, u četiri sata, od kad je upoznao ovu ženu, ona se nasmešila.

Kako je bio dobar osećaj biti čist, posle toliko vremena, vruća voda i sapun su
oprali svu prljavštinu kao i sav stres protekle nedelje.
Gabriela je češljala mokru kosu i gledala svoj lik u ogledalu. Modrica na obrazu
je bila tamnija, njena usna je još uvek bila otečena. Imala je modricu i na desnoj
sisi. Nije znala odakle joj to, verovatno kad se Piton zaleteo ramenom u nju.
Nije videla svoje golo telo puno puta proteklih godina, pa joj je bilo čudno da
tako stoji u privatnosti, ne kao časna sestra već kao Gabriela.
Peškirom je osušila kosu, koliko je mogla, onda je posegnula za običnim brusem,
gaćicama, i prljavom, smrdljivom odorom, koju je oklevala da obuče.
Kucanje na vratima.
„Hermana, imam nešto čiste odeće za tebe. Mislimo da nije bezbedno da te vide
u toj odeći. Previše si prepoznatljiva. Ostaviću te u miru da se presvučeš. Ako ti ne
odgovara, pronaći ćemo nešto drugo, ali mislim da smo iste veličine.“
Bili su u pravu u vezi njene odeće. Do sad ju je štitila, ali sad zbog nje se ističe.
Osetila je olakšanje, omotala je peškir oko sebe i otvorila vrata, na krevetu
pronašla je farmerke, žutu majicu sa V izrezom koji je bio ukrašen vezenim jarko
ružičastim cvetićima, par pastelno roze gaćica kao i sportski brus.
Požurila je do kreveta, nije mogla da sakrije osmeh dok je prstima prelazila
preko izbledelog materijala farmerica, mekog kao duša.
Bacila je peškir, uskočila u gaćice i krenula da oblači farmerice. Laura je bila niža
od nje i jako vitka, ali ona je verovatno izgubila nekoliko kilograma dok je boravila
u prihvatilištu. Farmerice su joj odgovarale savršeno.
 Navukla je sportski brus pa majicu, na trenutak samo je stajala, uživajući u
osećaju normalne odeće.
„Hermana, da li ti odgovara?“
„Da, Laura, i mnogo ti hvala!“ Gabriela je skupila svoje prljave gaćice i odeću, I
savila ih u peškir, nije bila sigurna šta da radi sa tim.
Otvorila je vrata sobe i zatekla Lauru kako stoji ispred.
Ženino lice se obasjalo. „Ti si tako lepa devojka. Iznenađena sam što si uopšte
postala časna sestra.“
„Veoma ljubazno, Laura, ali lepota je prolazna.“ Ipak, Gabriela nije mogla da
obuzda osmeh. „Hvala što si mi pozajmila svoju odeću. Nisam sigurna da ću moći
da ti je vratim.“
Verovatno neće nikad.
„Ne brini zbog toga. Samo da si bezbedna.“ Laura je uzela njene prljave stvari.
„Opraću ovo i sačuvaću ih.“
„Mislim da je bolje za tebe da ih spališ. Ne želim da te Guachimanes pronađu sa
njima.“ Onda joj je pružila svoju brojanicu. „Ovo je za tebe.“
Laura je zaprepašćeno zurila u nju. „Ne mogu to da uzmem.“
„Ti si pomogla meni da budem bezbedna. Ja sam se nebrojeno puta molila sa
ovom brojanicom, pa se nadam da će biti blagoslovena tebi i Yadielu.“
Onda je preko ženinog ramena videla njega.
Dylan je stajao na kraju hodnika, bio je naslonjen na zid, ruke je držao
prekrštenim preko grudi, njegov pogled prelazio je preko nje pun sirove muške
želje.
Gabriela je osetila kako joj se stomak zateže, pojavila se emocija koju mesecima
nije osetila – želja.
Dylan je izgleda postao svestan šta radi. Uspravio se i skrenuo pogled. „Sad niko
neće pomisliti da si časna sestra.“
Gabriela je morala da se suzdrži da ne prase u smeh. „Nadajmo se da neće.“
Laura je ponudila Dylana da se istušira i on tu ponudu nije mogao odbiti.
„Videla sam kako te gleda.“ Laura je rekla kad je on napustio sobu. „Jesi li
sigurna da si bezbedna sa njim?“
Laura bi možda bolje trebala da pita da li je on bezbedan pored nje. „Da, sigurna
sam. On je pun poštovanja. Ali se ja zaista osećam ogoljeno bez mog vela.“
I to je bila istina. Nosila je veo preko godinu dana.
Laura se saosećajno nasmešila. „Ovo je samo na kratko. Ali šta ćeš uraditi? Ti
plaćenici su posvuda. Postavili su punktove na svakom autoputu. Ako te zaustave,
tražiće isprave, a onda će te uhvatiti.“
 To će biti problem.
„Nemam dokumenta. Ljudi koji su me oteli nisu mi dali da utrčim unutra i da ih
uzmem.“
Laura je stajala jedan trenutak. „Znam čoveka koji pravi dobre lažne papire. On
će možda moći da te poveže sa onima što krijumčare u Columbiu – ako tamo ideš.
Ali daju nagradu za vas dvoje. Nisam sigurna da se bilo kome može verovati, ljudi
su ovde jako očajni.“
„Verovali smo tebi.“ Gabriela će pre rizikovati na ulici. Sa njenim veštinama, kao
i njegovim, imali su dobre šanse da sami uspeju do granice. „Hvala Laura. Mnogo
si nam pomogla. Reci Dylanu ovo što si rekla meni, on je ekspert za takve stvari.
On će znati da li je previše rizično.“
Onda se Dylan pojavio, njegova majica je bila prilepljena za njegova prsa,
njegovi trbušnjaci su bili vidljivi kroz beli materijal, sa njegove kose kapala je voda.
„Šta, da li je previše rizično?“
 Deveto poglavlje
„Mora da je ovde.“ Sestra Maria, u jako utegnutim farmericama, pokazala je uz
klimanje glavom na drugu kuću pri kraju ulice. „Seti se, ti si moj polubrat i
spašavaš me od mog nasilnog dečka.“
„Si, claro.“15
To je bila njena ideja, i Dylan je bio impresioniran. Za ravno dva minuta složila je
celu priču i sve malene detalje. Nasilni bivši dečko. Potreba da odu u Columbiu,
gde je Dylan došao iz Kube, zajedno sa svojim ocem da bi radili na građevini.
Razbojnici koji su ukrali njene papire.
Dylan ni sam ne bi mogao bolje da smisli sve. Ali morao je da pita. „Zar nećeš
prekršiti zavete sa svim ovim laganjem?“
„Zaklela sam se na čednost, skromnost i poslušnost. Laganje je greh, ali Bog
razume naše okolnosti.“
Isuse, Dylan se stvarno nadao da je tako. Bilo mu je jako neugodno, napaljen je
od kad je ona izašla u ovim tesnim farmericama koje otkrivaju sve izazovne obline
koje je njena bezlično siva odora skrivala.
Ona nije imala samo prelepo lice i srce svetice. Imala je i telo – pune grudi,
tanak struk, slatku guzu koja je ispunjavala te uske farmerice kao...
Prestani, cabron. Ona je kaluđerica.
O da, Dylan će pravo u pakao.
Da ne pokušavaju da pobegnu od jebenih ubica, on bi možda pokušao da sredi
stvar pod tušem. Ali nije hteo da, u slučaju nekog upada, bude uhvaćen sa kurcem
u ruci umesto puške, pa je zato samo isprao znoj i smrad sa sebe i požurio.
On mora sestru Mariu da vrati u US. Ne sme sebi da priušti distrakcije.
„Ti pričaj.“ Reče ona. „Ja bih trebala da izgledam uplašeno.“
Prišli su i Dylan je pokucao, pogledom je prelazio po okolini – neki klinci su se
igrali loptom, ljudi su sedeli na terasama i uživali u zalasku sunca, Guachimana ni
na vidiku.
Kad su se vrata otvorila pojavio se mlađi muškarac istetoviranih ruku, nosio je
farmerice i crnu majicu kratkih rukava. „Da?“
„Treba nam dokument. Prijatelj nas je poslao.“
Muškarčev pogled je prešao preko njenog tela i to je Dylana iznerviralo.
„Pedeset američkih dolara.”

15
Da, naravno
 Znao je da mora da se cenkati, pa zato je dao kontra ponudu, pokazao je na
kutiju cigara koje je nosio u rukavu. „Šta kažeš na četrdeset dolara i ovu
neotvorenu kutiju kubanskih Cohibas cigara?“
„Dogovoreno.“ Tip se iscerio, zakoračivši unazad. „Upadajte.“
Zatvorio je vrata za njima, njegov pogled je još uvek bio zalepljen za nju. „Šta
vam treba?“
Dylan je ispričao do detalja njihovu tragičnu priču. „Vodim moju sestru,
Gabrielu, u Columbiu, da bih je oslobodio od prokletog gada, ali neki skotovi su joj
ukrali torbicu i vozačku dozvolu. Nikad nećemo uspeti da prođemo jebene
barikade bez papira. Šta se, uostalom, ovde jebeno dešava?“
Sestra Maria je ostala tiha, oborenog pogleda, njena tamna kosa prekrivala je
njeno lice kao veo, oko nje kao da je bila aura ranjivosti koja pre nije bila tu.
Muškarac se namrštio, izgleda da je tek sad primetio njen modri obraz. „Zašto
jednostavno ne ubiješ govnara? Zaslužio je to, kučkin sin.“
„Koliko se sećam, to je još uvek nelegalno.“ Dylan se iscerio.
Tip, rekao je da je njegovo ime Ender, se nasmejao. „Jebiga baš. Čekaj da
pozovem svoju ženu. Ona može da sredi lice tvoje sestre, a ja ću srediti papire
tako da ni oni iz SEBIN16 ne bi provalili razliku.“
Viknuo je ženino ime i rekao joj da ponese svoju šminku. „Andrea je pre radila u
salonu. Sad šiša po komšiluku.“
Andrea je bila visoka, prezgodna boginja od žene, njene tamne pletenice su bile
zakačene na vrh njene glave, a omotane jarko crvenim šalom. Zagledala se u
Gabrielu. „Oh šta ti je taj gad uradio? Zbog ovog bi mu trebalo odseći muda.“
Gabriela se stidljivo nasmešila, to joj je delovalo kao dobra zamisao.
Pa, ako ikad odustane od toga da bude kaluđerica treba da bude glumica.
„Nadam se da će kučkin sin platiti za ovo.“ Andrea je stavljala korektor dok nije
zamaskirala masnice. „Izgledaćeš prelepo kao nikad pre.“
Sestra Maria se osmehnula. „Hvala, Andrea.“
Ender ih je odveo do podruma, gde je imao malu kancelariju sa štampačima,
kamerom i fensi osvetljenjem. „Obuci ovu bluzi preko te majice. Ne želiš da na
slikama budeš u istoj odeći koju nosiš danas.“
Dylan je morao da oda priznanje čoveku. Znao je šta radi.
Sestra Maria je obukla belu bluzu, zakopčala je i stala ispred kamere.
Klik. Klik. Klik.
Onda se Ender bacio na posao, hip hop muzika se čula iz pozadine.

16
interne sigurnosne snage, često opisivane kao politička policija vlade Venecuele
 Sestra Maria je skinula bluzu i stala je pored Dylana.
„Kako se osećaš?“ Dodirnuo ju je po ruci, gest bratske zabrinutosti, momentalno
je požalio svoj potez kad su iskrice bljesnule između njih, na njegovo veliko
iznenađenje.
Ona se zgrčila, očigledno nepripremljena na fizički kontakt. „Dobro sam. Samo
imam glavobolju.“
Ender se okrenuo ka njima, predao je Dylanu ličnu kartu. „Vidiš? Šta sam ti
rekao. Savršena je.“
Dylan ju je proučio. „Impresioniran sam.“
Predao ju je sestri Marii, a onda je izvukao keš i cigare. Već je bio izvadio stvari
iz ranca jer nije hteo da iko primeti šta je nosio unutra – novac, municiju opremu.
Ender je uzeo, pomirisao je cigare, i pružio ruku. „Hvala čoveče. Srećan put.“
Rukovali su se.
Bilo je prekasno da uhvate autobus do San Cristobala, gde bi napravili pauzu pre
prelaska granice, pa je njihov prioritet postao pronalazak hrane i smeštaja. Krenuli
su prema centru gde su se nalazili bolji restorani, noć je bila topla sa blagim
povetarcem. Možda bi bila i prijatna da nisu bežali od ubica, a i znakovi patnje i
teškoće su bili svuda oko njih.
Ljudi su se zbijali oko štanda sa ukradenom robom. Porodice su kopale po
smeću tražeći hranu. Naoružani tipovi, takozvani tupas, stajali su na uglovima sa
oružjem u rukama.
Uprkos svemu tome, Gabriela se nije osećala ovako slobodno još od kad je
skinula veo.
Dylanov glas je prekinuo njene misli. „Smeješ se.“
„Nedostajale su mi farmerice.“
„Dobro ti stoje. Ja... Uh… Mislim... Nisam mislio ništa loše, sestro. Nisam hteo da
te uvredim.“
Nije mogla da se suzdrži, smejala se. „Nisam se uvredila.“
Dylan se stvarno trudio, najbolje što može da sakrije svoju reakciju na njenu
novu odeću. To joj je bilo simpatično. Možda bi je to i više zabavljalo da nije imala
svoju unutrašnju bitku.
Dok su bežali od loših momaka, nije imala vremena da primeti koliko je on ludo
zgodan. Ali sad, sad su samo dve osobe koje šetaju ulicom, i ona ne može da
ignoriše privlačnost između njih.
Sve na njemu ju je privlačilo. Njegov dubok glas. Ti mišići ispod te majice. Taj
biceps. Njegov osmeh. Sive oči i duge trepavice. Usne. Čak i način na koji se
kretao, graciozno, samouvereno i muževno. Ipak je on služio u elitnim trupama
mornarice i naučio je da koristi svoje telo kao malo koji muškarac.
Prokletstvo.
Najbolje da ne razmišlja o njegovom telu. Očigledno su joj hormoni podivljali i
pati od toksičnog nivoa nevinosti. Ali sad ništa ne može da uradi povodom toga,
ne kad Agencija očekuje da održi svoje pokriće.
„Ovde.“ Glavom je pokazala prema restoranu preko puta ulice. „Verovatno će
biti skupo. Mnogo restorana je zatvoreno u gradu. Oni koji su ostali otvoreni su
skupi.“
„Ne brini za cene. Imam novac.“
Prešli su ulicu. Dylan je otvorio vrata i ušao posle nje. Sočni mirisi začinjenog
pečenja udarili su je u stomak, skoro da je zaurlala. Skoro da nije jela dvadeset i
četiri sata.
Hostesa, upadljivo našminkana i sređena, je prišla, dok su se njena
prenašminkana usta nezadovoljno izvila. „Žao nam je zbog odeće. Naš prtljag se
izgubio na povratnom letu iz Pariza.“ Dylan je pokazao dvadeseticu.
Ona je prihvatila novac, brzo ga je sklonila. „Baš nezgodno.“
„Miran sto za moju damu i mene, molim vas.“
Povela ih je do stola u ćošku koji je gledao na ulicu, ostavila im je jelovnik, njen
stav prema njima se primenio. „Nadam se da će pronaći vaš prtljag.“
Dylan je seo leđima okrenut zidu, što je bio i njen prvi instinkt, to bi joj
omogućilo da vidi ko ulazi u restoran.
„Naruči sve što želiš.“ Rekao je. „Znam da si sigurno veoma gladna.“
Pregledala je jelovnik, a njen želudac se glasno oglasio. Arpeas – palačinke od
kukuruznog brašna, mogu biti i slatke i nezaslađene, sa gomilom različitih preliva,
potekla joj je voda na usta. Odrezak i pirjane pečurke. Pečena piletina i mladi
krompirići. Preukusan pasticho, venecuelanske lazanje koje je njena baka jednom
spremila.
Bila je skoro pregladna da bi mogla da naruči. „Sve izgleda dobro.“
Ti treba da se ponašaš kao časna sestra, a proždrljivost je i dalje greh.
Odlučila se za pasticho i čašu vina, dok je Dylan naručio predjelo, aperas,
odrezak i pivo.
Pića su brzo stigla.
Dylan je podigao čašu. „Salud.“
„Salud.“ Dozvolila je sebi samo srk, znajući da bi je alkohol udario pravo u glavu i
da bi napravila ili rekla nešto glupo, koliko je on seksi i kako ona nije časna sestra,
kako nije za opušteni seks ali bi napravila izuzetak zbog njega.
 Dylan je otpio malo piva, izgleda kao da ju je proučavao. „Ti stvarno nisi onakva
kao što sam očekivao, ali uopšte, Gabriela.“
Zvuk njenog pravog imena je učinio da se naježi.
„Kako to misliš?“
„Psuješ mnogo više nego što sam mogao da zamislim.“
Trepnula je. „Ah, da, žao mi je.“
„Ne smeta mi.“ Spustio je ton, približio se bliže. „Večeras, tačno si postala ono
što su ljudi očekivali da budeš – stidljiva i plašljiva. Mogla bi biti glumica. A tek
informacije koje si mi dala, način na koji si nam dala ključ – kao da smo imali
nekog svog iznutra. Ni ja to ne bih mogao bolje da sam bio taoc.“
„Ne bi.“ Nasmejala se njegovom iznenađenju, njen glas je pomalo odavao njen
ponos. „Sumnjali bi na tebe – velik, snažan vojni tip. To je stvar kad si časna
sestra. Ljudi nam instinktivno veruju. Čak iako se ja ističem zbog moje odeće,
takođe se mogu nezapaženo kretati, ti tako nikad ne bi mogao.“
„Opako.“ Nagnuo se nazad u svoju stolicu, njegov pogled je još uvek bio
zaključan sa njenim, osmeh se raširio preko njegovog privlačnog lica. „Sviđa mi
se.“
Dylan nije mogao da pomogne sebi, morao je da gleda dok sestra Maria uzima
prvi zalogaj svoje večere. Zatvorila je oči, uzdahnula je, ispustila je blag, ženstven
zvuk zadovoljstva koji ga je pogodio na totalno pogrešno mesto i činio da se
njegova krv uzburka.
Ona je žvakala, progutala, onda je pritisnula salvetu na usne. „Prošlo je toliko
dugo od kad sam jela pasticho. Moja abuelita Isabel ga je pravila kad sam je
posećivala. Sad je više nema.“
Na trenutak je tuga isijavala iz njenog pogleda, a onda je nestala.
„Žao mi je.“ Dylan ju je zamalo uhvatio za ruku, ali se zaustavio. Podigao je
viljušku i nož i počeo da jede. „Šta je ona mislila o tome što si postala časna
sestra?“
Sestra Maria se nasmejala. „Moja aubelita je bila dobra hrišćanka. Postarala se
da znam da se pomolim još kad sam bila mala. Bila bi ponosna.“
Razgovor je prešao na druge teme dok su jeli, oboje su pazili i tiho pričali. Pričali
su o poslu koji je radila u Misiji. O očaju, koji mnogi iskuse u Venecueli dok traže
hranu. Nedostatku osnovnih lekova.
Dylan nije mogao da skine pogled sa nje, te krupne oči, blago rumenilo od vina,
te slatke usne, mali nagib glave kad bi se smejala, blaga nota njenog glasa. A onda
je morao da pita. „Kako si odlučila da se odrekneš svega? Kako si odlučila da
postaneš časna sestra?“
 Otpila je malo vina. „Zašto se baviš ovim čime se baviš?“
Nasmejao se, zabavilo ga je to što je okrenula njegovo pitanje. „Oduvek sam bio
snažan, jak tip. Mogu uraditi više nego prosečan muškarac. Pretpostavljam da sam
hteo da napravim neku razliku, nešto drugačije.“
„Isto je i kod mene. Videla sam priliku da radim posao koji mnogi ne bi mogli čak
ni zamisliti da rade.“
„Ali morala si toliko toga da se odrekneš.“
Izvila je jednu obrvu. „A ti nisi?“
„Ja sam slobodan, mogu da se oblačim kako želim, da idem gde hoću, imam
ljubavni život, podižem porodicu, dam otkaz na poslu, počnem nešto drugo.“
„Pa ipak, evo te u San Antoniu, rizikuješ svoj život, obavljaš svoju dužnost.“
Imala je pravo.
Dylan se spremao nešto da kaže kad je spazio pokret na ulaznim vratima.
Hostesa je blokirala ženu koja je došla sa ulice, nosila je malo dete u rukama.
„Ne, molim vas!“ Žena je pokušala da uđe, podigla je glas. „Neki ostaci za moje
dete? Bilo šta? Molim vas! Gladan je!“
Glas je zamro, glave su se okrenule.
Sestra Maria kao da se zamrzla u sred pokreta, njena viljuška je stajala na pola
puta do njenih usta, imala je zapanjen izraz lica. Spustila je viljušku. „Majko
Božja.“
Dylan je shvatio šta pokušava da uradi pa ju je uhvatio za zglob pre nego što je
mogla da ustane. „Nemoj privlačiti pažnju na sebe. Čekaj. Trebalo bi prvo da
završiš svoju večeru. I ti takođe moraš da jedeš, da obnoviš svoju snagu. Prošla si
kroz pravo iskušenje.“
Njen izmučen pogled je sreo njegov. „Nema šanse, ne bih mogla da jedem više.
Ostatak neka spakuju u kutiju, uzećemo i za njih.“
Dylan je znao da se ona neće predomisliti. Uzeo je poslednji gutljaj svog piva,
kao i zadnji zalogaj bifteka, pokazao je konobaru da dođe. „Možete li nam
spakovati i doneti račun, molim.“
„Si, senor.“
Platio je kešom, potražio je lokaciju hotela, izašli su zajedno, Dylan je oprezno
gledao okolo da bi se uverio da ih niko ne gleda.
Napolju na ulici sestra Maria pogledom je tražila majku. „Tamo.“
Na oko nekih pedesetak metara ispred videli su ženu, bila je naslonjena na
prljavi zid, držala je dete u krilu.
Sestra Maria je prišla i čučnula blizu nje. „Donela sam vam malo pastichioa i
malo arepas.“
 „Gracias!“ Žena je uzela kutije, pomirisala je i nasmešila se.
Počela je da jede i malim komadićima da hrani dete. „Bog vas blagoslovio.“
Dole niz ulicu, petorica tipova je to primetila, da li nju ili hranu, uglavnom počeli
su da prilaze.
Dylan je osetio agresiju i želju da se bore. Uzeo ju je za ruku. „Moramo da idemo
– sad.“
Uočila ih je. „Si, claro.“
Dylan ju je poveo preko ulice. „Nemoj da žuriš. Ne osvrći se preko ramena. Kad
borba počne, uradi tačno ono što ti kažem. Razumeš?“
„A šta ćeš ti?“
„Biću dobro.“
Koraci.
Stigli su na drugu stranu ulice.
„Jug.“ Dylan se okrenuo levo, u pravcu njihovog hotela, po zvukovima koraka
mogao je reći da će ih uskoro stići.
Dylan je video svoju šansu. Bez upozorenja gurnuo ju je u udubljenje u zidu.
„Ostani ovde, blizu zida.“
Onda se okrenuo da se suoči sa pratiocima, dao je sve od sebe da se priseti
njihovog slenga. „Que hay, mis panas?“ 17

17
Šta ima, prijatelji?
 Deseto poglavlje
Gabriela je izbrojala petoricu napadača – svi su bili srednjih godina, dvojica su
nosila noževe. „Mierda.“
„Mi nismo tvoji ortaci.“ Rekao je tip u crnom navijačkom dresu. „Šta imaš u
rancu? Daj ga ovamo, guevon.“
O čoveče, likovi su baš glupi. Dylan je služio u DEVGRU. On spada u najbolje od
najboljih. Zar ne vide da je on iskusan borac? Pomislila je da ih upozori, ali nije
želela da ometa Dylana. Uostalom, neki ljudi moraju da nauče lekcije na teži način.
„Hoćeš ga?“ Dylan je prebacio težinu, blago je savio kolena, suptilna promena
položaja tela rekla joj je da on neće sarađivati. „Dođi i uzmi ga.“
Njen puls se ubrzao, njeno telo se refleksno pripremilo, mišići su se setili
treninga.
On ne treba tvoju pomoć. Osim toga, časne sestre se ne tuku.
Dvojica muškaraca su krenula na Dylana, cerek na njihovim licima govorio joj je
da su samouvereni.
Idioti.
Izazivačevo lice se nekako sudarilo sa Dylanovom čizmom, nož je zveknu o pod,
a za njim i izazivač.
„Prekinite pre nego što zažalite.“ Dylan je upozorio ostale.
„Mamaguevo!“ Sekundu kasnije tip se zaleteo ali je završio zavijajući na
kolenima držeći se za jaja.
Ostali su pobesneli i svi su zajedno krenuli.
A Dylan, pa učinio je da to izgleda lako. Zgrabio je jednog napadača, tresnuo je
njegovo lice o svoje koleno, onda ga je odbacio taman da drugog zakuca pesnicom
u facu.
Tip se zaljuljao ali nije pao. Krenuo je po još, mlatio je nožem dok je treći
pokušavao da dođe do noža koji je bio ispred Dylana.
Dylan je stao na oštricu, zgrabio tipa ispred sebe za nogu i srušio ga dole. Ostao
je samo tip sa nožem na nogama.
Bes i strah su se smenjivali na njegovom licu dok je još jednom zamahnuo
nožem.
Dylan se lako izmakao, zatim je uhvatio skotov ručni zglob, istrgao mu je nož iz
ruke, i jednim elegantnim pokretom okrenuo je tipa i stavio mu nož pod grlo i
pritisnuo venu. „Prekini da se jebeno zajebavaš i idi kući pre nego što nastradaš.
Čuješ li me?“
 Gabriela nije mogla da vidi njegovo lice ali je mogla da čuje strah u njegovom
glasu. „Si. Si.“
Onda je videla – izgledalo je kao usporeni snimak – tip u crnom dresu je podigao
glavu, njegovi prsti su se stegli oko drške noža, njegovo telo je počelo da se
uspravlja dok je ciljao nožem u Dylanovo koleno.
Gabriela je instiktivno reagovala, šutnula je tipa u 'makazicama stilu', pogodivši
ga u bradu.
Još uvek je držao nož pod grlom tipa kad je zapanjeno viknuo na nju. „Šta…?“
Onda je adrenalin nastupio.
Video je.
Sranje.
Kako će sad ovo objasniti?
Dylan je snažno odgurnuo muškarca. „Ne želim nikad više da te vidim u životu.“
Čovek je posrnuo, pogledao je povređene ortake, i otrčao, ostavio ih je da
krvare na pločniku.
Ali sad je već gomila počela da se okuplja, u tišini su ljudi zurili.
Prekoračili su preko ispruženih tela koje je malopre Dylan posložio, uputili su se
prema ulici, ljudi su se sklonili i napravili im širok prolaz.
Prošli su možda dva bloka kad je nacionalna policija projurila pored njih sa
uključenim svetlima i sirenama, verovatno su jurili na mesto borbe. Iza njih je bio
kombi prepun Guachimanesa.
Gabriela je u ubrzala korak. „Koliko je daleko naš hotel? Ako svedoci opišu kako
izgledamo i kažu u kom smeru smo krenuli...“
„Oko milju i po. Ovde skrećemo desno.“
Gabriela je stala, pogledala je mapu na telefonu. „Ovim putem ćemo brže stići.“
Provela je Dylan kroz uličicu, zatim kroz park koji je bio skoro kao šumica gust,
uvideli su da i ovde nisu bezbedni. Bande, dileri droge, prostituke – oni su se
skrivali u senkama, čuvali su svoje teritorije i bili su jako sumnjičavi prema
strancima.
Četiri žene su stajale i pušile ispod drveta. Grupica od tri muškarca je prestala da
šutira loptu dok su oni prolazili. Starac se njihao držeći polupraznu bocu u rukama,
na stazi ispred njih.
„Nisam siguran da je ova prečica bila dobra ideja.“ Dylan je to izgovorio samo za
njene uši.
„Samo hodaj kao da pripadaš ovde. Pusti sav taj testosteron operativca da se
vidi.“
„Testosteron operativca?“
 „Vidiš li onaj most?“
„Onaj što čuvaju naoružani tipovi?“
„Moramo ga preći.“
„Znao sam da ćeš to reći.“
„Samo me prati.“
„Svakako, sestro.“
Dylan joj je na tragu. Ali šta drugo je mogla da uradi? Nije mogla da dozvoli da
ga povrede.
Kako su se približavali mostu, ona ga je jednom rukom zagrlila, osetila je da je
napet. „Stavi svoju ruku oko mene. Ti si moj ljubavnik.“
Kontakt je bio električan. Ali ona nije imala vremena da o tom razmišlja.
Počela je govoriti, o imaginarnom, vremenu kad je njena majka uhvatila njih
dvoje kako kradu cigarete kao tinejdžeri, smejala se. „Mislila sam da će me
sopstvena majka predati policiji.“
Dylan se ubedljivo nasmejao. „Dobra stvar je to što si ti tako dobar lažov.“
O da, provalio je.
Prebacila je svoju pažnju na muškarce na mostu, koji su ih gledali kako prilaze.
Ona je provela nebrojene mesece u ulozi časne sestre, skrivajući svoju
seksualnost. Osetila se čudno – i bilo je uzbudljivo okrenuti igru u suprotnom
pravcu. Pokazala im je sve što zna, gledala je malo jednog pa drugog muškarca,
izazovno se osmehivala i još izazovnije je prela. „Caballeros.“
Gospodo.
Prave budale, kao što su i bili, uzvratili su joj pozdrav, odmerili je od glave do
pete i pomerili se u stranu.
Dylan je posmatrao kako Gabriela radi, video je kakav uticaj ima na muškarce –
efekat na koji ni on nije bio imun iako je znao da je gluma. Da li je ona iz DEA?
CIA?
Puneta! Jebemu.
Zašto to nije video pre tog 'makazica' šuta? Kako nije mogao da vidi da je
operativac? Koliko časnih sestara dostavlja informacije? Ili krade ključ od otimača?
Ili gleda u pušku bez straha?
Pucaj.
Sigurno misli da je jebeni idiot.
Hej, čoveče, istina boli.
O jako je dobra, sve na njoj vrišti seks. Sliva se sa nje kao droga, kao kletva,
muškarci su zaboravljali da čuvaju most, pogledima su prelazili preko nje, požuda
se ocrtavala na njihovim glupim facama.
 „Hola mamcita!“ Zdravo, seksi mama.
„Oye, jeva.“18
Most nije bio širok, zato je Dylan morao da skloni ruku i da odu jedno iza
drugog. Ako ti skotovi reše da hoće borbu, neće imati izbora, moraće da izvadi
pištolj i da puca u njih. Srećom, izgleda da su zaboravili na sve osim na njene
smrtonosne obline.
Zar su se njeni kukovi tako pomerali ispod one odore?
Prestani da gledaš njenu guzicu.
Nabildovani tikvan sa AK je stao na njihov put, smešio se na nju, pokazao je na
Dylana. „Ako se ovog rešiš znaš gde me možeš naći.“
Dylan je gledao skota.
Ona se nasmejala, spustila je ton, kao da će reći neku tajnu. „Nemoj da on to
čuje. Jebeno se razljuti kad je ljubomoran.“
Pa, znači sad koristi i njegove ideje za svoju malu predstavu.
Tip se pomerio na stranu, propuštajući Dylana.
Gabriela je uhvatila Dylana za ruku i sišli su sa mosta, opet je postao svestan
elektriciteta kad ga je dodirnula. Bacila je pogled preko ramena, još jednom se
blistavo osmehnula tipu na mostu. „Buenas noches.“19
Napustili su šumovito područje i dospeli su na glavnu ulicu, bili su okruženi
visokim zgradama, a nije bilo ti traga od policije.
„Hotel je tu.“
„Vidim.“ Povukao je svoju ruku, hteo je da umiri svoju iziritiranost samim
sobom, a i njom.
Mora da je imala razlog, zašto se pretvarala i dalje da je časna sestra i nije mu
rekla istinu. Imala je svoje zadatke i svoju misiju, baš kao i on. To nije bilo lično.
Popizdeo si jer te je nadigrala.
Nije mu se sviđalo biti prevaren.
Dylan je sreo samo jednu osobu sa takvim sposobnostima, a to je bila Holly
Andris, bivši agent koji je sad radio u Cobri, zajedno sa mužem Nickom Andrisom.
Holly je koristila svoju lepotu i pamet da bi se približila muškarcima – ponekad i
ženama, koji su bili smatrani pretnjom po nacionalnu bezbednost. Ako je Gabriela
bila dobra koliko i Holly, onda zna svaku njegovu pomisao i svaku jebenu emociju
koju je osetio.
Bar sad znaš sa kim imaš posla, cabron.
U neku ruku, to je olakšanje.
18
Hej, devojko
19
Dobra noć
 Sestra Maria sa nevinom očima bila je nedodirljiva.
Gabriela? Ne baš.
Prešli su ulicu, Dylan je nastavio da gleda da li ih neko prati, policija,
Guachimanes ili bilo ko iz parka.
Hotel Euro je bio visok dvadeset i jedan sprat, sa obezbeđenjem ispred ulaza.
Prijavili su se, Dylan je ponovio priču o gubljenju prtljaga, dok je Gabriela igrala
svoju ulogu nestrpljive mlade, njen cvetni miris ga je zadirkivao.
„Trebali bi da pozovemo tvoju majku i obavestimo je da smo uspeli.“
Dylan je klimnuo glavom. „Podseti me kasnije. Zabrinuta je sigurno.“
„Izvolite vašu karticu, gospodine i gospođo Rojas.“ Jako našminkana žena mu je
pružila kartice. „WiFi šifra je zapisana na pozadini. Obavestiću vas kad vaš prtljag
stigne. Uživajte u boravku kod nas.“
Otišli su do lifta, ušli su unutra, a da nijedno od njih dvoje nije progovorilo,
računajući da u hotelu verovatno postoji video nadzor.
Soba se nalazila na devetom spratu na uglu i imala je pogled na ulicu. Bili su
blizu požarnih stepenica, a mogli su i da vide šta se dole dešava. Jedina mana je
bio jedan kraljevski bračni krevet.
Dylan je pustio da mu ranac sklizne na pod. „Možeš zauzeti krevet. Ja ću na pod.
Idem po neke sitnice.“
Sišao je dole do prijemnog pulta i kupio neke osnovne stvari, smešno jeftino –
četkica za zube, pasta, kao i četka za nju. Vratio se u sobu i zatekao Gabrielu kako
pretražuje da vidi da li ima postavljenih bubica za prisluškivanje.
Vratila je jastučiće na stolicu. „Mislim da je čisto.“
Spustio je malu kesu na krevet. „Ok, časna sestro Maria ili je možda Maria Krav
Maga20, ja sam puno toga? Ili si možda sveta Maria na tinderu? Ko si dovraga ti, i
šta radiš u Venecueli?“
Gabriela nije očekivala njegovu ljutnju, bila je iznenađena i štrecnula se. Dala je
sve od sebe da ne odreaguje. „Maria Krav Maga – to mi se sviđa.“
Prekrstio je ruke preko grudi, zategao je vilicu. „Odgovori na pitanje.“
„Ja sam Gabriela Marquez. To je moje pravo ime. Ovde sam na tajnom zadatku,
iz Agencije sam. Ne mogu ti više reći.“
„Ok, Gabriela. Zašto nisi sinoć prekinula sa glumom i rekla mi istinu?“
Gabriela nije mogla da razume ovakvu reakciju. „Zašto je to bitno? Mislio si da
spašavaš bespomoćnu časnu sestru, sad znaš da ipak nisam bespomoćna. Upravo
sam spasila tvoju nogu – možda i život.“

20
vrsta borilačke veštine
 Njegov pogled je postao malo mekši. „Zahvalan sam na tome, ali ne volim kad
sam obmanut.“
„To nije moja odluka.“ Sela je na krevet, iscrpljenost ju je preplavila. „Kad si se
predstavio, bilo je jasno da nisi znao da sam na tajnom zadatku. To sam uzela kao
znak da treba da čuvam moj tajni identitet. Zaključila sam da pokušavaju da me
zaštite, kao i moju porodicu koja je ovde u Venecueli. Sigurno nisam planirala da
te prevarim. Baš kao i ti, i ja moram da pratim naređenja.“
Njegova vilica se opustila, i opustio je i ruke. „Znači, samo si pokušala da sačuvaš
svoju misiju.“
Klimnula je glavom. „Baš tako, mogao bi pakao da me sačeka kad se vratim jer
sam se otkrila. Nisam mogla da dozvolim da te taj malparido ubode u leđa ili
koleno.“
„Ne, ako si želela da odeš odavde. Usput, dobre makazice šut. Da, video sam.
Pogledao sam baš u pravo vreme i video sam.“
„Hvala. Ispala sam iz prakse. Nisam mogla da vežbam.“
„Ne, pretpostavljam da nisi.“ Izvukao je mobilni telefon. „Moram da se prijavim,
da vidim mogu li dobiti Cobru.“
Nestao je u kupatilu i zatvorio vrata, ostavljajući Gabrielu da pregleda kanale i
vidi da li se pojavilo nešto o taocima ili borbi.
Bože, kakav nered.
Da je gad Piton nije odvukao, ona bi bila u helikopteru, i sad bi ona i Dylan jeli
neku lošu vojničku hranu negde na brodu u sred mora. Umesto toga, ona je
zaglavljena u San Antonio de Los Altos sa nabusitim bivšim SEAL tipom, čeka je
riskantan put do kolumbijske granice, a njena misija je nezavršena.
A onda na ekranu, videla je svoj lik.
Prokletstvo.
„Večeras nacionalna policija traži pomoć javnosti kako bi pronašli časnu sestru
koja je oteta iz katoličke Misije El Vigia ove nedelje. Policija veruje da su je stranci
oteli, najverovatnije agent iz US. Veruje se da je osumnjičeni naoružan i izuzetno
opasan. Svako ko je video mladu časnu sestru treba odmah da obavesti
nacionalnu policiju.“
Gabrieli je bilo mnogo drago što oni još uvek veruju da je ona časna sestra.
Takođe, bilo joj je drago što nemaju sliku ili opis Dylana. Osim ako nisu povezali
operativce Cobre sa momcima koji su prodavali robu na crno, takođe, nisu imali
pojma da tečno govori španski i da može solidno da odglumi kubanski naglasak.
Verovatno misle da traže belog muškarca.
Ona i Dylan to mogu iskoristiti kao svoju prednost.
 Što se nje tiče, pre ili kasnije neko će je prepoznati. Trebaju joj sunčane naočare,
kačket, možda neka farba za kosu. Ako izblajha kosu, možda će biti
neprepoznatljiva. Šminka bi takođe pomogla, bilo šta samo da ne liči na ženu
ispod tog vela.
Iz kupatila je dopirao njegov glas.
Želela je da može da priča sa svojim nadređenima, da objasni šta se desilo.
Pretpostavljala je da će imati i dovoljno vremena jednom kad se vrati u Langley. U
međuvremenu, njeni prioriteti su jasni.
Saradnja sa Dylanom, da bi preživela i izašla iz Venecuele.
Namrgođen je izašao iz kupatila. „Pričao sam sa šefom. Venecuela je zatvorila
granice, čak i morske.“
„To nije dobro.“
„I da, možeš se opustiti. Agencija je podelila osnovne informacije sa Cobrom. Ti
si bila na misiji da sakupiš informacije o Luisu Sanchezu, kao i o njegovim vezama
sa Andes kartelom.“
Bila je iznenađena što je Agencija podelila toliko mnogo.
Dylan je imao pristup top tajnama. To je olakšanje. „Da, pa, otmica je prerano
prekinula tu misiju. Koji je plan?“
„Nema plana – još uvek.“ Podigao je ranac, postavio ga na sto i otvorio ga. „Ovo
je osetljiva situacija. Naređeno nam je da budemo mirni sledećih dvadeset i četiri
do četrdeset osam sati, dok Cobra i Pentagon ne smisle nešto.“
To nije ono što je Gabriela očekivala ali je imalo smisla. „Ok, ali molim te, nemoj
spavati na podu. Krevet je kraljevske veličine. Verujem da ćeš držati ruke k sebi,
posebno jer sad znaš da mogu da te šutnem u guzicu.“
„Ti?“ Tamna obrva se izvila, ali se iscerio. „Šutneš u guzicu? Nema šanse.“
Dok je Gabriela prala zube, iscrpljenost ju je stizala, morala je sama sebi da
prizna da postoje mnogo gore stvari nego biti zarobljena u hotelskoj sobi sa
vrućim operativcem.
 Jedanaesto poglavlje
Dylan je stajao i gledao kroz prozor u svetla grada kao i dole na ulicu. Odavde se
nije moglo reći da je zemlja bila u teškom ekonomskom problemu ili da dole
postoji mnogo ljudi koji gladuju. Iza njega, vrata kupatila su se otvorila. Bacio je
pogled preko ramena, video je da Gabriela kleči pored kreveta. „To nije bila
gluma, a? Religiozna si i ovako?“ Momentalno je požalio svoj ton. Kakav si krelac.
Njen pogled je susreo njegov. „Poštovao si sestru Maria zbog njene vere, a u
moju sumnjaš? To je smešno. Molim se, ako si na to mislio, i nadam se da me Bog
čuje.“
Okrenuo se ka prozoru, dajući joj privatnosti, molila se u tišini. Onda je krevet
zaškripao kad je Gabriela završila sa molitvom i uvukla se pod prekrivač.
„Mogla si sama da pobegneš od onih gadova. Kad si nam dala onaj ključ, mogla
si samo da pobegneš, ali ti si se vratila unutra? Zašto?“
„Držali su dva američka državljanina, ti dobri ljudi bili su prestravljeni. Uspela
sam da iskoristim moju poziciju časne sestre da im bar malo olakšam. Nabavila
sam ćebad, obroke, vodu za piće i pranje. Nisam ih mogla samo napustiti.“
„Ti si otmičarima stvorila osećaj krivice i oni su se brinuli o njima?“ To nije
mogao da zamisli.
„Manje-više.“ Plahta je zašuštala. „Moramo li sad pričati o tome? Od kad je sve
ovo počelo nisam nijednu noć odspavala. Toliko sam umorna da jedva mogu da
mislim.“
„A onog skota kog sam ubio, onaj što te je udario – mogla si sama da ga se
rešiš.“
„Probala sam. Nisam u kondiciji, a i suknja je bila preuska. Nisam mogla dobro
da ga… šutnem.“ Njene reči su se pretvorile u zevanje. „On je imao oružje. Ja
nisam. Odlučila sam da ne budem upucana dok čekam da budem spašena.“ To je
imalo smisla.
„Pametno.“
„Drago mi je što to odobravaš.“ Njen ton je jasno govorio da je nije briga šta on
misli. „Ako imaš rezervno oružje, želim ga.“ Podrazumeva se da službenik Agencije
ume da puca.
„Imam rezervni Glock, možeš ga dobiti.“
„Savršeno.“
„Usput, dobro obavljen posao danas, spasila si moju nogu, našla onu prečicu,
prevela si nas preko mosta. Smotala si te gadove oko prsta.“
 „To je zbog njihovih loptica, jajca muškarce čine glupima.“
„Ne mogu se sa tim raspravljati.“ Posebno uzimajući u obzir njegovu reakciju.
Gabriela je prošla kroz teško iskušenje i dala je sve od sebe da zaštiti druge taoce,
stavljajući njihovu bezbednost iznad svoje, pomogla je i njihovoj misiji. Takođe,
pomogla je i da njih dvoje dođu bezbedno do hotela večeras, zaustavila je skota
pre nego što ga je povredio, provela ih je prečicom. Pa, zašto se on onda ponaša
kao seronja? Narušila je njegovo poverenje. Lagala mu je. Da, imala je dobar
razlog, ali to ne menja činjenicu da ona nije ono što je on mislio. Pomiri se sa tim,
cabron. Tvoja ljutnja nema veze sa njom uopšte. Već sa Valeriom. Istina mu je
teško pala, pomešala mu je osećanja, mislio je da je to prevazišao, tu
povređenost, tugu, bes. On je Valerii verovao, a ona je slomila njegov svet. Jebeš
Valeriu. Ne bi trebao ni jedan trenutak da misli da nju, protraćeno vreme. Ona to
ne zaslužuje. Kao što i Gabriela ne zaslužuje takav stav. Dylan je taman hteo da se
izvini, okrenuo se i zatekao je kako spava, duge trepavice su joj bile na obrazu,
jednu ruku je držala ispod brade, disala je polako i duboko. Čak i sa masnicama po
licu, bila je prelepa. Isuse, on je pravi idiot. Čak i sad kad zna ko je zaista ona, nije
mogao da porekne da je zaštitnički nastrojen – i da ga ona privlači. Jedna stvar je
bila ignorisati želju kad je mislio da je kaluđerica. Ali sada… Sad, ništa se nije
promenilo. On se mora koncentrisati na njegov posao. Ona je klijent, i njegova
misija je bila da nju odvede na sigurno, a ne da se zakopa u nju. Ne, on ne bi išao u
pakao zbog seksa sa njom, ali bi možda izgubio posao. Još gore, možda bi bio
ometen i zbog toga bi ih možda uhvatili ili ubili. Oprao je zube, proverio je da li su
vrata zaključana, zatim i svoj pištolj kojeg je stavio na noćni stolić. Onda je legao
preko prekrivača i što je dalje mogao od Gabriele. Zatvorio je oči, primorao je
sebe da se opusti, slike nje su mu proletale kroz glavu. Sestra Maria mu govori da
povuče okidač. Gabriela izlazi iz Laurine sobe, sva izazovna u majici i farmericama.
Gabriela kako zavlači one muškarce na mostu. Zaspao je sa osmehom na licu.
Gabriela se prevrnula u krevetu u snu, privila se uz nešto toplo, prijatan miris joj
je ispunio nos, budio je iz sna i istovremeno uzbuđivao je. Otvorila je oči, videla je
da leži na njemu, njena glava je bila na njegovom ramenu. Otkotrljala se dalje,
sela, a njegov miris ju je pratio. Bože, stvarno je mirisao dobro, na so, kožu, na
muškarca. Ležao je bez majice i još uvek je spavao, jednu ruku je istegao i stavio
ispod glave, glava mu je bila okrenuta na drugu stranu i u toj pozi su se oslikali svi
mišići koji su je mamili. Prsa su mu bila prekrivena tamnim uvojcima. Ravne tamne
bradavice. Trbušnjaci. V koje je nestajalo u njegovim farmericama. Trag kovrdža je
vodio ravno do njegovog zipa. Vruće. Bilo je to kao da se probudila pored pravog
živog grčkog boga. Nijedan njen bivši nije tako izgledao. Ali imao je i ožiljke. Dubok
trag na levoj strani prsa. Dugačka linija preko kuka. Dug ožiljak na desnoj strani
očito od neke operacije. Bio je to zapis njegovih borbi, koje je vodio i pobedio,
koje je preživeo.
„Sviđa ti se to što vidiš?“
Trgla se kad je čula njegov dubok, pospan glas. Dala je sve od sebe da ne zvuči
iznenađeno i postiđeno.
„Bio si povređen.“
„To je deo posla.“
„Kako si ovaj zaradio?“ Prstom je pokazala na udubljenje na njegovim prsima,
jedva je odolela iskušenju da ga dodirne. Pogledao je dole na svoja prsa, kao da je
zaboravio da je to tamo, kao da ne može tačno da se seti šta je bilo.
„Zakačila me AK u blizini Jalabada.“
„A ovo?“
„To je od vrha starog bajoneta.“ Pričao je bez hvalisanja i detalja, jednostavno je
govorio činjenice. „Neki klinac je hteo da impresionira svog taticu.“ Gabriela nije
htela da sazna šta se desilo klincu i njegovom ocu.
„A ovaj?“
„Pre nekoliko godina u Mazar-e-Sharif na zadatku. Postavili su nam zasedu na
aerodromu kad smo hteli da izvučemo klijenta iz Afganistana. Malo je falilo na
iskrvarim na asfaltu. Vojni hirurg iz Kabula me je sredio.“
„Žao mi je.“ Nije razmišljala samo je prešla prstima preko ožiljka na njegovom
stomaku, toplota joj je pojurila prstima od kontakta. Njegovi mišići su se stegli, a
on je prestao da diše.
„Zašto ti je žao? Pa nisi ti povukla obarač.“ Povukla je ruku, poželela je da nije.
„Znam da tvoj posao dolazi sa strašnim rizikom. Samo nikad nisam videla takve
ožiljke na nekom muškom telu.“
Uspravio se dok mu se lice razvuklo u osmeh. „Mislim da ne izlaziš sa tipovima iz
vojske.“ Ako ništa drugo bar više nije ljut na nju. Nije trebalo da je bude briga, ali
jeste.
„Ja ne izlazim – tačka. Godinu i nešto dana sam bila kaluđerica, sećaš se?“ Bože,
zar je to zvučalo kao molba za seks? Je li to bila molba za seks? Možda. Nije mogla
zamisliti bolji prekid čednosti od valjanja sa njim. Samo od te pomisli stomak joj se
stegnuo, a toplota se raširila po telu. Samo prestani! Na zadatku si! Osim toga,
ona nije u fazonu usputnog seksa. Možda to treba da promeni.
„A pre? Mora da si imala mnogo momaka.“ Zar je on ispituje o njenoj seksualnoj
prošlosti? Gabriela je ustala iz kreveta, pronašla je četku koju je on kupio za nju, i
počela da četka kosu.
 „Pre, bila sam u Langleyu...“
Stavio je ruke na kukove i zurio u nju. „Ovo je tvoja prva misija?“ Mrzela je to da
prizna.
„Moja prva samostalna misija, da.“
„Prokletstvo devojko. Ti si se baš usrećila.“ Podigao je telefonsku slušalicu.
„Nadam se da imaju dobru uslugu.“
Gabriela je naručila perico – kajganu sa paprikom, lukom i paradajzom, zatim
arepas, voće i kafu. Dylan je poručio kafu i cachapas – nešto kao palačinke od
kukuruznog brašna punjene sirom i šunkom. Dok su čekali da stigne porudžbina,
Gabriela se istuširala, obijala je noge njegovim brijačem – to je nešto što
osamnaest meseci nije uradila. Bože, kako je dobar osećaj biti čista i opet potpuno
glatka. Čula je kad je neko pokucao na vrata.
„Sobna usluga!“ Ona je ostala u kupatilu, oprala je gaćice u lavabou i okačila ih
da se suše. Ona i Dylan su se složili da ona ne bi trebalo da dozvoli da je hotelsko
osoblje vidi, jer je njen lik na svakom programu. Već ju je video tip sa recepcije
sinoć kad su se prijavili. Izašla je iz kupatila, bez gaćica, zatekla je Dylan, opet je
nosio majicu, baš bezveze, a doručak je bio na stolu.
„Bože mili, što dobro miriše.“ Sela je i sipala im kafu. Onda je navalila na hranu,
zatvorivši oči, hrana je bila preukusna. Blaženstvo. Kad je otvorila oči videla je
kako se on bezobrazno kezi i posmatra je.
„Šta si jela tamo?“ Ugrizla se za usnu. „Uglavnom rižu i pasulj. Ponekad povrće.
Jako oskudna hrana sa malo raznolikosti. Mi smo davali hranu gladnima.
Pokušavale smo da živimo skromno koliko i oni kojima smo služile. Kako sam
mogla da razmišljam o hrani kad toliko mnogo porodica je danima bilo bez ikakve
hrane?“ Podigao je obrve.
„Nikad nisi pomislila da uzmeš neku čokoladu ili pivo?“
„Da uzmem za sebe i tako da ugrozim pokriće koje sam tako dugo gradila?“
Odmahnula je glavom i uzela kafu. „Bolja sam od toga. Uostalom, nisam imala
novca, a ni kartice. Nada. Ništa. Nisam dala zakletvu ali sam živela isto kao i ostale
časne sestre.“
„Impresioniran sam. Mislim da ne bih mogao tako dugo da živim kao sveštenik.“
Smejao se, odmahnuo je glavom, kakva apsurdna ideja. Onda je podigao pogled i
sreo njen, videla je kajanje u njegovim sivim očima. „Žao mi je što sam se sinoć
poneo kao seronja. Ti si radila tvoj posao. Meni se jednostavno ne sviđa kad sam
prevaren, i preterano sam odreagovao. Znam da nije bilo namerno i lično.“ O da.
Mogla bi da se povata sa njim.
 „Izvinjenje prihvaćeno.“ Dylan je bio zarobljen u maloj hotelskoj sobi sa
boginjom seksa. Gabriela se čak i nije ni trudila, a ipak, sve na njoj je vrištalo na
seks. Boja njenog glasa. Njen miris. Način na koji se kretala. Njeno slatko lice. Te
ubojite obline. Način na koji je uzdisala dok je isprobavala ukusnu hranu. Te velike
braon oči. I njena duga svilenkasta tamna kosa. Kako je ikad poverovao da je
časna sestra?
Dok je on proveravao opremu iz ranca, ona je sedela na krevetu prekrštenih
nogu, gledala je vesti i pisala beleške. I nije nosila gaćice. To je znao jer ih je video
u kupatilu da se suše, od samog pogleda na njih postao je polutvrd. Jebemu,
malene pink gaćice. Naočare za noćni vid. Pancir prsluk. Šlem. Rasklopljena M4
puška. Prva pomoć. Rezervni radio prijemnik, čarape i veš. Keš. Kondomi koji su
ostali sa njihovog 'crnog štand'. Vrećica kafe. Još jedan paket cigara. Oprema za
kišu. Ćebe. Hrana. Filter za vodu. Sto komada 5.56x45mm NATO. Sto metaka
9mm. Glock 19. Pregledao ga je i predao njoj.
„Napunjen je, ima petnaest metaka i jedan u cevi.“
„Hvala.“ Proverila je. „Ima li još municije tamo?“
Dao joj je kutiju od pedeset. „Ima još pedeset u mom rancu.“
Stavila je Glock ispod jastuka, onda je skočila na noge i protegla se, njena majica
se podigla i otkrila njen stomak. Cono! Prokletstvo. Trebao bi opet da misli o njoj
kao o sestri Maria. Možda je sad zna kao Gabrielu, ali mogao bi da se ponaša
prema njoj kao što je i pre, sa poštovanjem, na distanci i bez erekcije. Da, mogao
bi. Nema šanse. Njen pogled se prebacio na televiziju. „Ne govore ništa novo, što
znači da još uvek ne znaju ništa o tebi.“ Morao je da smiri hormone, da izbaci seks
iz glave, pa se prebacio na dobro poznati teren.
„Jesi li ikad pucala da ubiješ?“
„Prošla sam obuku, ali nikad nisam pucala u osobu.“
„Misliš li da možeš to? Taj Glock neće pomoći ni tebi ni meni ako budeš
oklevala. Moraš reagovati i povući oroz pre nego što to urade loši momci.“
Izgledalo je da misli o tom.
„Izgleda da to neću znati sa sigurnošću dok se ne nađem u takvoj situaciji, ali ja
nemam moralnih dilema oko ubijanja u cilju spašavanja mog života ili tvog.“ Dylan
je zadržao pogled na opremi.
„Trebali bi da imamo plan za bekstvo u slučaju da nas ovde nađu.“
„Slažem se.“ Sela je pored njega i stavila ruke u krilo, bila je dovoljno blizu da
može namirisati cvetni miris njene kose. Dylan je pogledao po sobi.
„Ako nas ovde uhvate, najebali smo. Voleo bih da imamo neki prolaz do hodnika
ili lifta, ali nemamo. Sve što imamo je pogled na ulicu, slepi smo.“
 „Cobra bi mogla da se hakuje u hotelski sistem kamera. Mogli bi nam javiti ako
se policija ili Sanchezove gorile pojave.“
„To je prokleto dobra ideja. Prijaviću se i pitati. U međuvremenu, imamo i lift i
stepenice u blizini sobe.“
„Ništa nam od toga ne pomaže. U liftu imaju kamere, tako da će znati gde smo.
Verovatno će očekivati da ćemo pokušati pobeći stepenicama i zaključaće ih dole
ili gore.“ Ona je seksi i pametna. Zašto mora da je seksi i pametna? Ali ona nije
završila. „Naša najbolja šansa je da provalimo u slobodnu sobu ili ostavu i
sačekamo.“
„Kako da znamo koja soba je slobodna?“
„Oh pa ne znam, možda da pokucamo?“ Njene usne su se izvile u osmeh koji ga
je skroz poremetio. „Čišćenje!“ Bilo bi tako lako skinuti taj osmeh poljupcem,
gurnuti je unazad, skinuti joj odeću i… Skočio je na noge, stavio je ranac u ćošak.
„Idem u teretanu.“
„U teretanu?“ Izgleda da je osetila njegovu frustraciju. „Zar nešto nije u redu?“
Au, sranje. Verovatno te čita kao knjigu, cabron. Okrenuo je lice od nje.
„Moram da izbacim stres.“ Zgrabio je svoje ključeve i uputio se ka vratima.
„Neću dugo.“ Izgleda da joj nije smetalo što će ostati sama. Skoro da je izgledala
kao da joj je laknulo. Ili je možda samo umislio?
„Dobro vežbanje.“
Izašao je u hodnik i duboko udahnuo, onda se liftom spustio do trećeg sprata.
Teretana je izgledala prazno sem jednog tipa koji je pripremao tegove za sebe.
Onda je primetio znak. Dozvoljen ulaz u patikama. Pogledao je dole. Trčao je u
vojnim čizmama puno puta. Otvorio je vrata i ušao. Radnik mu je prišao. „Senor,
izvinite ali morate nositi odgovarajuću obuću. Zar niste videli znak?“
„Moj prtljag je izgubljen u Parizu. Trenutno samo imam ove čizme.“
„Tako mi je žao. Možda da vam neko pomogne oko kupovine novih patika.“
„Svakako.“ Sranje. Liftom se popeo na deveti sprat, ušao je u sobu, na televizoru
je bila neka telenovela. A na krevetu je bila Gabriela zatvorenih očiju, gola od
pupka nadole, njena majica i grudnjak su bili povučeni na gore, njene grudi su bile
otkrivene, jedna ruka između njenih raširenih butina, drugom je zadirkivala
bradavicu.
„Conoooo!“ Dylan je oseti kako mu krv ključa i juri u njegov kurac. Otvorila je
oči, vrisnula i sela, povukla je prekrivač preko sebe.
„Ni... Nisam čula kad si ušao.“
„Očigledno.“ Bio je tvrd kao stena, njegov kurac je hteo da izađe iz pantalona.
Ugasio je televizor.
 „Jesi li zamišljala mene?“
„Tebe?“ Širom je otvorila oči, njeni obrazi poprimili su neodoljivu ružičastu boju
– tako je dobio odgovor na svoje pitanje. „Prošlo je skoro godinu i po, bez seksa,
čak ni masturbacija. Ovo je prvi put od kako sam stvarno sama i ti si morao da
uđeš…“
„Hej, nema potrebe da se stidiš. Ne duguješ mi objašnjenje.“ Ona se osećala
otkriveno pa je on otkrio nešto o sebi. Tako je jedino fer.
„Hoćeš priznanje? Otišao sam u teretanu da bih tebe izbacio iz mog sistema.“
„Stvarno?“
„Aha.“ Prišao je i stao pored nje, uhvatio je njenu bradu, njihovi pogledi su se
sreli. „Hoćeš pomoć? Voleo bih da te dovedem do orgazma.“
 Dvanaesto poglavlje
Zbog tih reči prestala je da diše. Pogledala je u njegove oči, vrućina se razlivala
njenim telom. Od inteziteta njegovog pogleda, želja između butina se rasplamsala.
„Ti... Hoćeš da me zadovoljiš?“
Iscerio se, od tog seksi cereka ubrzao joj se puls. „Želeo sam da te jebem još kad
sam saznao sa nisi časna sestra.“
Osetila je leptiriće. „Stvarno?“
„Zar ti to ne bi već trebala da znaš?“
„HUMINT obuka te ne čini vidovitim.“
Ignorisao je to, obuhvatio je njene obraze, izvio je obrve. „Želim te, Gabriela, a i
ti želiš mene, takođe. Video sam kako zuriš u moje telo jutros. Znam kako izgleda
požuda u ženinim očima.“
Bože moj.
Kako ona sad da kaže ne.
„Šta sa mojim poslom? Tvojom misijom?“
„Ko će im reći?“ Prevukao je svoju majicu preko glave i bacio je na pod. „Ja
prokleto sigurno neću.“
Nije mogla da skine pogled sa njega, njegovi mišići su se stezali dok se savio da
skine čizme. „Baš si požurio zar ne? Nisam rekla da hoću.“
„Hoćeš.“
Oh, baš je drzak, tako siguran u sebe, tako uveren da ga ona želi.
I nek je prokleta, to je tako privlačno. „Bila sam u celibatu godinama. Verovatno
sam zaboravila kako se to radi.“
„Malopre sam video da se sećaš osnova.“
Odbacio je čizme na stranu.
Njeni obrazi su goreli.
„Šta kažeš da mi sad okončamo tvoj celibat?“
I to je bilo to.
„Prekini sa pričom i poljubi me.“ Njeno srce je ubrzalo ritam, nije bila toliko
uzbuđena godinama.
„Da, gospođo.“ Kleknuo je pored kreveta, rukama obuhvatio njeno lice, pogledi
su im se sreli trenutak pre nego što je usnama prešao preko njenih, jednom, dva
puta, tri puta.
Brzo je uvukla vazduh, usne su je svrbele.
Nagnuo se, opet je to uradio, naterao ju je da zadrhti. „Sviđa ti se to.“
 „Zadirkuješ me.“
„Učim te.“ Zatvorio je oči, nagnuo je glavu, polako je ljubeći.
Samo su se njihove usne dodirivale, ali ona je bila bez daha, njeno telo se topilo.
Zaboravila je da su njeni brus i majica podignuti, pustila je prekrivač zavukavši
svoje prste u njegovu kosu dok je on produbio poljubac, izazivajući njene uzdahe
dok ju je jezikom zadirkivao. Onda su vrhovi njenih bradavica dotakli čvrst zid
njegovih mišića, a trnci zadovoljsta eksplodirali su po njenom telu terajući je da
uzdiše.
Ali i on je to osetio.
Zastenjao je, prekinuo poljubac i povukao joj majicu preko glave ostavljajući je
golu. Njegov pogled se prilepio na njenu modru sisu. „On ti je ovo uradio?“
„Sad nije važno.“ Ona je odbacila prekrivač i cela se otkrila pa ga je povukla na
krevet.
On je još uvek nosio svoje ACU pantalone, opkolio je njene kukove, njegovo
tvrdo telo i njegova veličina ju je okružila na najbolji mogući način. Pogledom je
prešao preko nje, fiksirao se na njenim grudima izvijajući obrve. „Tan hermosa.“
Tako lepa.
I pre su joj to muškarci govorili, ali to nikad nije ovako uticalo na nju.
Obuhvatio je njene grudi, zadirkivao ju je, činio da gori.
Izvijala se zatvorenih očiju. Oh, kako joj je to nedostajalo, vreli dodir ljubavnika.
„Bože, da.“
Onda je spustio usne niže i usisao čvrstu bradavicu svojim toplim i vlažnim
usnama.
Zastenjala je, njeno telo je podrhtavalo od senzacije, dok ju je on lizao i grickao.
Nije žurio i bio je temeljan, posvetio je pažnju svakoj bradavici sve dok joj se
mozak nije pretvorio u paru, njihala je kukovima, a njeno telo je zahtevalo
oslobođenje od nakupljene seksualne vatre koja je mesecima gorela u njoj.
Nasmejao se, dunuo je vreo vazduh preko njene napete bradavice čineći da se
još više ukruti. Onda se ispružio pored nje, spustio je ruku niže i uhvatio njen
pogled. „Nastavićemo gde si stala. Pokaži mi šta ti se sviđa.“
Njeno srce je preskočilo. Nikad se nije dirala ispred nekog muškarca, ako ne
računa ono što se malopre desilo.
Dragi Bože, kako će ikad to moći preživeti?
„Nemoj da se stidiš.“ Poljubio je njen obraz, vrh bradavice, onda je savio njenu
nogu. „Kolena su ti bila ovako, širom otvorena.“
Nije znala šta oseća, stid ili napaljenost. Zatvorila je oči, posegnula je dole,
prešla je prstom preko osetljivog klitorisa, u početku polako, a onda sve brže.
 „Mogao bih ovo da gledam ceo dan.“ Njegovi prsti su joj se pridružili, spretno
preuzimajući, čineći je još napaljenijom.
Zaboravila je kako je dobar osećaj, i bio je dobar, tako dobar.
Nastavio je u ritmu, onda je stavio jedan prst duboko u nju, terajući je da stenje.
„Tako si vlažna.“ Mazio ju je, iznutra i spolja, spuštao je poljupce na njene
obraze, čelo i grudi.
Zadovoljstvo se sve više i više nakupljalo, dok nije eksplodiralo. Zajecala je,
munja je projurila kroz nju, svetla i blistava, ostavljajući je slabom, bez daha,
zadovoljnom.

Dylan je gledao kako svršava, njeno prelepo lice je bio obasjano, neobična
toplina mu se uvukla u srce. Ostao je uz nju dok vrhunac nije prošao, ljubio je po
licu, kosi, dok se nije opustila pored njega. „Čednost je poražena.“
Njena usta su se izvila u pospani smešak, njene oči su još uvek ostale zatvorene.
Cono, ona je prelepa.
Dylan se nije mogao setiti da je ikad želeo neku ženu više, primarna želja mu se
skupljala u prsima.
Njene oči su se otvorile, nežno ga je gledala, njene zenice su bile proširene.
„Dobar si.“
„Oh, prerano mi sudiš, mi amor. Još me nisi stavila na pravi test.“
Prevukla je ruku preko njegovih prsa. „Jesi li uvek tako pun samopouzdanja?“
„Uvek.“ Smestio se između njenih butina, ljubeći je polako, duboko, njene ruke
su poletele dole da otkopčaju njegov zip.
Znao je da sad ona misli da će da je pojebe, ali on je imao drugačije planove.
Pustio ju je da skine njegove pantalone ali ju je zaustavio kad je htela da uhvati
njegov kurac u ruku. „Još uvek ne.“
Imao je samo jednu priliku i nije želeo prebrzo da je iskoristi.
Prevukao je svoje usne preko njenih, poljubio je osetljivu kožu iza njenog uha,
nasumično je spuštao usne na njenu ključnu kost, rame, ispod njenih grudi, na te
slatke tamne bradavice.
 Rukama je istraživala njegovo rame, prstima je stezala njegov potiljak, njeno
ubrzano disanje i čvrste bradavice su mu jasno pokazivale koliko je opet
uzbuđena.
Baš to je i želeo.
Spuštao je poljupce sve niže, polagano, nije žurio, uživajući u mekoći i mirisu
njene kože, ljubio je, grickao, lickao, sve dok nije zadrhtala.
Nije podizao svoje usne sa njenog tela kad se spustio niže do njenih butina, njen
miris ga je privlačio, bio je tako ženstven, seksualan i očaravajuć.
Prstima ga je povukla za kosu, zaustavljajući ga. „Ne brijem se dole.“
Kao da on nije do sad to primetio.
„Verujem da se većina časnih sestara ne brije.“ Cerekao se. „Opusti se. Nisam u
fazonu dvanaestogodišnjakinja. Sviđa mi se kad odrasle žene izgledaju kao odrasle
žene.“
Njene zenice su se proširile, njen stisak je popustio, njene usne izvile u opak
osmeh. „Ti si previše.“
„Tek počinjem.“ Pomazio ju je, jezikom je dotakao njen klitoris, istražujući je,
čineći da drhti. Onda se bacio na posao, jezikom je vrteo njen klitoris, usisavao ga
je u usta, stezao ga usnama. „Bože, tako si slasna.“
„Dylan!“ Njen odgovor je učinio da njegov kurac poskoči, svaki njen uzdah je bio
stenjanje, povukla je kolena prema grudima dajući mu puno prostora, ako se pre i
osećala pomalo nesigurno sad je to sirova požuda potisnula.
On je razumeo njen neizrečeni zahtev, gurnuo je dva prsta u nju, ona ga je
nagradila stenjanjem. Muda su mu bila teška, izluđivala ga je. Uskoro će i njegov
kurac biti ovako u njoj.
Ali ne još uvek.
Njene oči su bile zatvorene, njeno telo je podrhtavalo, njene ruke su čvrsto
stezale njegovu glavu, držeći ga na mestu. Onda je povikala, njena leđa su se izvila
kad ju je orgazam pogodio, njeni mišići su stezali njegove prste.
Dylan je mislio da će mu srce iskočiti, sve što je osećao je bila potreba za njom,
sve ostalo je izbledelo iz njegovog uma sem osećaja njene kože i njenog ukusa na
njegovom jeziku.
Kondomi, cabron.
Ustao je sa kreveta i zbacio svoje pantalone, onda je izvukao neotvoreno
pakovanje kondoma iz ranca, pa se ispružio pored nje.
Njene oči su još uvek bile zatvorene, njeno telo je bilo opušteno i zadovoljeno i
zbog toga je osetio čudan osećaj u grudima.
Šta je to, kog vraga?
 Ona je otvorila oči, uzela je kondom iz njegove ruke. „Na leđa, morski čoveče.“
„Da, gospođo.“ Uradio je ono što je tražila, njegov kurac je bio napet kao i celo
njegovo telo.
Predala mu je kondom. „Ne treba nam ovo. Zaštićena sam, Agencija se
pobrinula za to, pre nego što sam bila poslata na misiju, u slučaju da budem....
oteta.“
Silovana.
To je mislila ali nije rekla.
Rukama je obuhvatio njene grudi, obožavao je taj osećaj. „Ti si bila u celibatu. Ja
nisam. Zašto rizikovati?“
Zurila je u njega, začuđeno. „Tip koji nudi da nosi kondom.“
„Trudim se da ne budem seronja.“
Zajahala ga je i poljubila u prsa. „Sviđa mi se tvoje telo.“
„Tvoj sam, samo izvoli.“
Poljubila je i licnula njegovu bradavicu, zatim je pratila trag mišića, njene usne i
prsti su palili vatru po njegovoj koži. Onda je uhvatila njegov kurac u ruku,
pomazila ga je od baze do vrha, pa je ponovila.
Zaustavio ju je, plašio se da bi ovo moglo biti gotovo pre nego što počne. Baš je
bio napaljen, nije bio siguran koliko će izdržati čak i sa kondomom. „Želim da
budem u tebi.“
Srela je njegov pogled. „Kladim se da to govoriš svakoj časnoj sestri.“
Smejao se. „Samo tebi.“
Jezikom ga je oblizala – cono – onda je navukla kondom na njegov kurac.
To je bila najseksipilnija jebena stvar koju je ikad video – ona iznad njega,
uzimala je njegov kurac, zatvorila oči, a zadovoljstvo se razlilo preko njenog lica.
Kakav neverovatan osećaj, njeno telo ga je čvrsto steglo.
Jednu ruku je spustio dole na njen klitoris dok je drugom zadirkivao njenu
bradavicu, mirno se držao ispod nje, puštajući nju da odredi ritam, gledao je kako
se trljala o njegovu pubičnu kost. Ovako neće moći svršiti, ali to je dobra stvar. To
mu daje priliku da natera nju opet da svrši.
Dlanovima se oslanjala na negova prsa zbog ravnoteže, počeka je da se kreće
brže, njene usne su se rastvorile, njen pogled je bio fiksiran na njega. Taj pogled –
zadovoljstva. „Ti… Tako... Te... Dobro... Osećam... U meni.“
Te zadihane reči poslale su udar vrućine u njegov kurac.
Brzo je svršila, zabacila je glavu i zastenjala, dok se celo njeno telo treslo.
A on više nije mogao da izdrži.
 Zgrabio je njene kukove i podigao se, zabijajući se snažno u nju. Želeo ju je,
želeo je sve. „Gabriela... Jebemu! Dios mio... Mi amor.“
Orgazam je protutnjao, zadovoljstvo ga je mrvilo, ostavljajuću ga da pluta,
njegovo telo je klonulo, a njegov mozak je otupeo.

Biip biip. Biip biip. Biip biip.

Gabriela je čula zvuke ali bila je previše pospana da bi obratila pažnju.
Biip biip. Biip biip. Biip biip.
Dylan se okrenuo, odaljujući se od nje, njegovi pokreti su je probudili. „Mierda.“
Podigla je glavu, nedostajala joj je toplota njegovog tela.
„Šta se dešava?“
Ugasio je alarm i ustao, još uvek je bio bez odeće. „Vreme je da se prijavim, da
razgovaram sa šefom.“
„Oh, tačno.“ To je bilo važno.
Gledala je dok je birao broj, pogledom je lutala preko njegovog tela, njeno telo
je još uvek bilo raspaljeno. Moj Bože, stvari koje Dylan može uraditi svojim
jezikom...
„Hej Tower, Dylan ovde.“ Polako se istezao dok je govorio, ti čvrsti mišići
njegove guze su se pomerali, imao je neverovatan kurac čak i kad nije bio dignut.
Da li je imao pojma koliko je dobar u krevetu?
Da, jeste. Naravno da jeste.
Oh prerano mi sudiš, mi amor. Još me nisi stavila na pravi test.
Imao je tako mnogo samopouzdanja, i kontrole. Ipak je on DEVGRA. Njen bivši
je studirao menadžment.
„Gospođica Marquez je predložila da hakujete obezbeđenje. Oh, super.
Fantastično.“ Dylan je pogledom prešao preko nje. „Tačno tako, gospodine.“
Gabriela je ustala i prišla do frižidera, zatekla ga je kako zuri u njenu pozadinu
kad se okrenula.
A to joj je dalo izvanredno užasnu ideju. Ako ovo ne bude pravi test za njegovu
samokontrolu, ništa neće.
Uzela je gutljaj, prišla mu je i kleknula ispred njega.
 Hteo je da zakorači unazad, ali ona je zgrabila njegov kurac. „Razumem,
gospodine.“
Rukom je prešla po njegovoj dužini, onda je rešila da uključi i usta u ovu zabavu,
prelazila je usnama od baze do vrha preko njegove erekcije, pa je to ponovila.
Gledao ju je, zenice su mu se proširile, njegov izraz lica je otvrdnuo, a prste je
uvukao u njenu kosu. „Ne, ne bih želeo da se to desi. Njeno lice je na svim
kanalima ovde. Čak i bez vela lako ju je prepoznati.“
Gabriela je mogla čuti tenziju u njegovom glasu, ali mogla je da se kladi da
njegov šef ne može. Ubrzala je tempo, gledala je u njega, dok su se njena ruka i
usne usklađeno kretale, njen jezik je zadirkivao debelu glavu njegovog kurca.
Čvrsto je zatvorio oči, njegovi prsti su povukli pramen njene kose.
„Ne, gospodine. Ona je pratila lokalne vesti. Još uvek nisu objavili moj opis. Sve
što su rekli je da je u pitanju naoružan i opasan amerikanac.“
Njegovi kukovi su počeli da se kreću, terajući je da radi brže.
Dala je sve od sebe da isprati njegov ritam, njen jezik ga je i dalje napadao.
„Gospođica Marquez? Ona... Hm... Prošla je kroz teške trenutke, ali je pravi
profesionalac. Ona sve ovo... Prima... Jako dobro.“
Gabriela je morala da suzdrži smeh.
„Da, gospodine. Hoću. Hvala Vam. Do tad.“ Dylan je prekinuo poziv, bacio je
telefon na krevet, i obe ruke upleo u njenu kosu. „Carajo!“
Brže. Jače.
Sav se ukočio, znala je da je blizu.
„Gabriela!“ Izvukao ga je iz njenih usta dok je svršavao.
Rukom mu je pomogla, sperma se razlila po njenim grudima.
Uhvatio ju je za bradu, pomerio je unazad njenu glavu i zagledao se u njene oči.
„Bila si jako nevaljala. Mogao sam dobiti otkaz.“
„Išlo ti je sasvim dobro, kao što si i rekao pravi sam profesionalac.“
Iscerio se, pogled mu je pao na njene grudi. „Dođi.“
U kupatilu ju je očistio, onda su se vratili u krevet, Gabriela se zavalila na
njegovo rame.
„Šta je rekao?“
„Već su hakovali hotelski sistem. Trebao sam da znam da će Shields to odmah
uraditi.“
„Elizabeth Shields?“
„Aha, poznaješ je?“
„Čula sam o njoj. Žestoko se borila da Agencija ozbiljno shvati seksualno
maltretiranje. Mnogo žena joj je zahvalno zbog toga.“
 „Znaš li Holly Andris? I ona je radila za Agenciju, takođe. Poznaješ li nju? Mislim
da je njeno devojačko prezime Bradshaw.“
Gabriela je podigla glavu, zurila je u njega. „Holly Bradshaw? Radiš sa Holly
Bradshaw?“
Klimnuo je. „Ona i njen muž, Nick Andris, rade za Cobru.“
Cobra je definitivno bila vrhunska kompanija.
„Holly je legenda. Mogu li je upoznati?“
„Ne vidim razlog zašto ne bi mogla. Upoznaću vas kad dođeš u Denver.“
Gabriela se ispružila preko njegovih prsa, stavila je uho na njegovo srce i slušala
kako udara. „Šta je još rekao tvoj šef?“
„Hoće da se pritajimo još dvadeset i četiri možda četrdeset i osam sati, dok oni
ne organizuju prevoz do San Cristobala. Dogovaraju se sa kolumbijskom grupom
da nas prebace preko granice.“
Gabriela se igrala sa dlakama na njegovim prsima. „Kako ću provesti još jedan
dan zaglavljena sa drskim SEAL operativcem?“
„Nemam pojma. Ja sam zaglavio sa špijunom.“ Smejao se i prevrnuo je na
krevet, držao je njene ruke iznad njene glave. „Pa izgleda da ćemo morati biti
kreativni.“
 Trinaesto poglavlje
Dylan se prilepio uz nju, njegova glava je bila na njenim grudima, još uvek je bio
omamljen od orgazma.
Neko vreme samo je ležao tako, mozak mu je bio na paši, telo zadovoljeno.
„Osećam kako ti srce lupa.“
Polako je kucalo, baš kao i njegovo.
„Jesu li moje grudi udobne, kao jastuci?“
„Najbolje.“ Ali morao je da se pokrene pre nego što kondom sklizne.
Skinuo ga je i bacio u kantu, onda se maramicom obrisao, legao je pored nje i
zagrlio je.
Napolju je bilo mračno.
Naslonila je glavu na njegova prsa, uglavila jedno koleno između njegovih i
mazila ga. „Za sad, to što sam zaglavljena sa arogantnim bivšim SEAL i nije ispalo
tako loše.“
„Aha? I ja mislim da je sve ok. I ja sam uvideo da nisu svi špijuni jezivi.“
Smejala se. „Koliko si tajnih operativaca upoznao?“
„Nijednog.“
„Tako sam i mislila.“
Želeo je da zna, pa je pitao. „Zašto si se priključila Agenciji?“
„Regrutovali su me još na koledžu. Taman sam završavala za kriminalnog
inspektora i međunarodne odnose kad su me pozvali.“
„Sa te dve diplome mogla si da biraš šta hoćeš.“
„Nisu me shvatali ozbiljno, žensko sam i niska sam, ali Agencija jeste.“
„Kako si završila noseći veo.“
„To je duga priča.“
„Imamo vremena na pretek.“
„Bilo mi je trinaest godina kad je pokušan državni udar na socijalističku vladu.
Tog leta, moji roditelji nisu dozvolili da idem u Venecuelu, bojali su se. Posle toga,
gledala sam kako moja porodica srlja u propast. Predsednik je bio ponovo izabran.
Svi su verovali da će ih spasiti. Zatim je tridesetprocentna inflacija postala
trocifrena inflacija.“
„Kriminal je procvetao. Moj Tio 21 Antonio je otimao automobile. Moja rođaka
Maritza je gledala kako provalnici ubijaju njenog komšiju na njegovim ulaznim

21
ujak
vratima. Moja rođaka Yasmira je bila oteta, taksista ju je oteo, stavio pištolj uz
slepoočnicu, silovao je i uzeo sav njen novac.“
„Bože, žao mi je. Da li su uhvatili skotove?“
„Ne.“ Prošaputala je. „Bilo je sve gore i gore. Kad je novi predsednik preuzeo
vlast samo je brinuo kako će zadržati svoju moć. Koristio je obaveštajnu službu da
maltretira i ubija sve one koje je smatrao pretnjom, zavladali su narko karteli, koji
su patrolirali oblastima i prodavali drogu. Ekonomija se raspala. Do hrane se teško
stizalo. I onda se moja Abuelita Isabel razbolela – rak.“
Dylanu se nije sviđao tok priče. „Ona je ta koja je pravila pasticho?“
„Da.“ Gabriela je sela, njena kosa je bila razbarušena, a izraz lica tužan.
„Pokušali smo da je dovedemo u US na lečenje, ali ona nije htela da napusti
Venecuelu. Uradili smo sve što smo mogli da joj pomognemo, slali joj novac i
hranu, ali često je to bilo ukradeno. Ništa više nismo mogli da uradimo. Nije bilo
leka, čak nije imala ni morfijum protiv bolova. Tri meseca kasnije je umrla.“
Njeno lice se snuždilo, suze su lile niz obraze.
„Osećala sam se bespomoćno. Toliko sam je volela, a nisam dobila priliku ni da
se oprostim.“
Dylan se uspravio, uhvatio ju je za ruku. „Tako mi je žao.“
Suze su curele niz njene obraze. „Mrzim da mislim o tom koliko je patila. Nikad
nikom nije ništa loše uradila. Zaslužila je bolje.“
„Svi zaslužuju bolje od toga.“
Gabriela je šmrknula. „Kažem sebi da bar sad više ne pati. Sad je pronašla svoj
mir, kod Boga je. Ali nedostaje mi.“
„Naravno da ti nedostaje.“ Palčevima je obrisao suze sa njenih obraza.
Imao je iskustva sa gubitkom voljene osobe, kao i da gleda kako se zajednica
muči i pati. Uragan George. Uragan Irma. Uragan Maria. Poplave. Karipska suša.
Zemljotresi. Njegovi rođaci i on su se šalili da je Puerto Rico, nevoljno, postao
zvezda u rijaliti programu zvanom Puerto Rico Se Levanta – Portoriko se diže, i sad
je već deseta sezona. Ali nikad tako nije izgubio rođaka.
Dylan je sad razumeo. Ovo njoj nije samo posao.
Odmahnula je glavom. „Nije ni slično onome šta su agenti radili tokom hladnog
rata, igrali se mačke i miša sa Stasi22 i sa KGB, i kad su pokušavali da iznesu
informacije iz Kine i Severne Koreje.“

22
obaveštajna služba istočne Nemačke
 Dylan nije znao puno o tom, ali znao je par stvari o kartelima. „Sa Andes
kartelom nema zajebancije. Da su te uhvatili ne bi ni sekund oklevali da te ubiju, a
znaju na mnogo užasnih načina da ubijaju.“
To je izgleda nije plašilo.
„Većinu vremena sam posmatrala i prijavljivala šifrovana pisma, koja sam slala
preko Perua. Nisam imala skrivene kamere, radio prijamnike, ili nešto što bi me
odalo. Ali jesam stavila bubice u kancelariju oca Alberta kao i u njegov automobil,
ali čim to više nije bilo u mojim rukama nisu mogli da znaju da nisam časna
sestra.“
„Agencija se baš potrudila oko toga.“
„Nisam uspela u onome što su najviše želeli, da pronađem dokaz o vezi između
malparido Luisa Sancheza, Sergia Ruiza i Andes kartela.“
„To nije tvoja krivica.“
„Da, jeste. Bila sam unutra kad su počeli otmicu. Istrčala sam napolje i stala
između Pitona, tipa kog si ubio, i novinara. Trebala sam samo da se sklonim i da
pustim da ih otmu. Nisam mogla to sprečiti. Umesto toga, Piton je poveo i mene.“
„Ti si se brinula o taocima i pomogla da se spašavanje izvede mnogo lakše.“
Nasmejala se. „Mnogo lakše. Napisala sam šifrovano pismo mom kontaktu, koji
se predstavlja kao Časna Majka, i dala sam našu lokaciju.“
Dylan je u čudu zurio, zapanjen. „Ta informacija je stigla od tebe?“
Setio se šta je Tower rekao na sastanku o obaveštajnim podacima o
krijumčarenju droge kroz Misiju kao i lokaciju taoca.
Smejala se, a taj zvuk je bio muzika za njegove uši. „Neverovatno je to, koliko
poštovanja i poverenja sam dobila dok su ljudi verovali da sam časna sestra. Čak i
od tebe.“
To je istina.
„Juče sam se izvinjavao što psujem ispred tebe, a danas sam te jebao.“
„Smešno, zar ne?“ Rukom je prešla preko njegovih prsa. „Da li ti se više sviđa
ovako?“
„Prokletstvo, da.“ Ipak je bio znatiželjan. „Kako je to bilo, biti časna sestra?“
 Gabriela nije bila sigurna da on razume. „Iz ovog iskustva sam mnogo naučila. I
zbog njega sam bolji oficir.“
Dylan je skupio obrve. „Jesi li ozbiljna?“
„Apsolutno. Vi specijalci sa fensi opremom niste ni blizu, kad je reč o disciplini i
obraćanju pažnje na detalje, časnim sestrama. U to budi siguran.“
Frknuo je. „Tako je.“
Znala je da će tako odreagovati. „Pre nego što su me poslali na misiju provela
sam šest nedelja u Čikagu sa Sestrom Monicom u kampu koji ja zovem kamp za
obuku monahinja.“
„Kamp za obuku monahinja? O čemu je reč, učite molitve, recitujete odlomke iz
biblije, vežbate 'kriva sam' pogled, provodite puno vremena na kolenima? Moram
priznati da mi se sviđa kad si na kolenima.“
Ignorisala je njegovo zadirkivanje. „Kamp za obuku monahinja znači odlazak u
krevet u pola osam svako veče, ustajanje u ponoć za Jutrenje, dan započinje u
pola četiri ujutro i tad se u tišini moliš tri sata pre mise.“
„Tri sata?“ Zurio je u nju.
„To se zove Velika Tišina.“
„Uostalom, koliko toga ima neko da kaže Bogu?“
„Kad se moliš za tuđe potrebe, majku iz Sao Paola koja boluje od raka,
tinejdžera iz Buenos Airesa koji je navučen na drogu, tipa iz Bogote koji je izgubio
posao, tri sata jako brzo prođe. Sestre odgovaraju na sve zahteve širom sveta.“
Izgledao je kao da razmišlja o tom. „Pretpostavljam da je to velik zadatak.“
Zatekla se kako se smeši dok se priseća. „Prve noći sam prespavala molitvu,
sestra me je probudila i izgrdila me. Rekla je da će Majka starešina znati da li sam
se molila ili sam prespavala. Jako sam se trudila da ne dozvolim da se to ponovi.“
„Specijalci su često jako dugo budni, a jet lag23 je stvaran.
„Ali vam se to ne dešava svakog dana, do smrti. Časne sestre nemaju odmor.“
Dylan se namrštio. „Ne, ne svaki dan.“

23
ekstreman osećaj umora i drugi fizički simptomi koje osoba oseća nakon dugog leta kroz nekoliko vremenskih
zona
 „Svaki dan je prilično isti, sedam molitvi, Misa, u dva navrata se radi, kao i
društveni sat kad je dozvoljen razgovor.“
„Gomila žena koja ne priča?“ Podigao je obrve. „Teško mi je u to poverovati. Zar
niste varale, šaputale?“
„Ne! To bi bilo strašno.“ Pokušala je da zamisli kako bi Sestre reagovale da je
uradila tako nešto. „Morala sam da naučim himne i sve molitve na latinskom.“
„To je samo pamćenje. I mi isto moramo da pamtimo razna sranja.“
„U tišini smo jele, šta god su nam stavili na tanjire, najčešće rižu i pasulj ili
smrznuto povrće. Naučila sam da se ne nadam i ne očekujem ništa bolje.“
„I nama se zalomi takva ishrana, ponekad čak nedeljama.“
„Ali, opet, ne doživotno. Ne, gospodine SEAL. Časne sestre ovde odnose
pobedu.“
„Ok. Priznaću ti to.“
„Biti Sestra znači totalno odustati od ega, a to je nešto što nijedan SEAL ili bilo
koji drugi operativac nikad nije uspeo.“
„Hej, ti to hoćeš reći da smo egomanični?“ Njegova usna se izvila u smešak koji
je obasjao njegovo privlačno lice.
Uzdahnula je, boreći se da ostane ozbiljna. „Ako bojne čizme pašu...“
Oborio ju je na jastuk, lako ju je savladao, onda je sporim poljupcem ućutkao
njen protest.
Bože, stvarno je znao da se ljubi.
Protegao se pored nje. „Ok, priznajem da časne sestre deluju prilično čvrsto. Ali
nešto si zaboravila.“
„Šta?“
„Nema seksa, čak ni da same završe posao.“
Pa naravno da je on o tome mislio.
„Verovao ili ne, bila sam preumorna da bih o tome razmišljala.“ Nasmejala se
kad je videla njegovu zaprepašćenost. „Ozbiljna sam.“
„Mislim da nikad nisam bio toliko umoran.“
„Čak ni tokom Hell Week24?“
„Čak ni tad. Razmišljao sam kad izdržim sve to kako ću otići kući mojoj devojci i
kako će mi se posrećiti.“
„Imao si i devojku?“ Pokušala je da zadrži neutralan izgled lica, bila je zahvalna
bar je rekao devojka ne supruga.
„Tad sam imao. Sad nemam.“ Osetila je oštrinu i videla da je to bolna tema.

24
paklena nedelja – četvrta nedelja obuke mornarice SEAL. Treniraju pet dana i pet noći, imaju max četiri sata sna.
 I protiv njene volje osetila je olakšanje. „Žao mi je.“
„Ne brini zbog tog. Ionako nisam tip za duge veze.“
Šta god da je osećao bilo je gurnuto u stranu. „Koliko dugo ti je trebalo da se
privikneš?“
„U početku, mislila sam da će povučenost i tišina totalno da me izlude. Kasnije
sam naučila da cenim mir. Počela sam da osećam blagost koju je Sestra Monica
pomenula. Mislim da kaluđerice i monahinje odatle crpe svoju snagu. Ubedljivo
najteže mi je bilo kad mi je Sestra Monica odsekla kosu.“
„Odsekla ti je kosu?“
Gabriela je prstima prošla po zapetljanim vlasima. „Vidiš kako je neravno
odsečena? Uzela je makaze sa svog stola, naterala me da kleknem i odsekla je
kratko, baš kao što bi i pravim početnicama. Morala sam da se borim sa suzama.“
Prstima je prošao kroz njenu kosu. „Imaš prelepu kosu.“
Ispričala mu je o Majci Beatrice, koja je starešina manastira. „Tretirala me je kao
omiljenu Sestru i pružila mi je priliku da iskusim pravi život u manastiru pre nego
što sam otišla u misiju u Mission of Our Lady of Coromoto. Obožavam je. Ne bih
htela da se njoj ili drugim sestrama desi nešto loše zbog mene.“
„Ona je postala deo tvog pokrića?“
„Da, jeste. Mnogo sam naučila od nje.“
„Video sam Sestre u Misiji. Nisu bile tihe.“
„Da, posle šest meseci u manastiru to je bila baš velika promena. Život je bio
mnogo užurbaniji nego u manastiru. Sestre svaki dan naporno rade kako bi
pomogle onima kojima je pomoć potrebna. Petkom poste i tu hranu čuvaju za
gladne. Znam da će ti ovo zvučati čudno, ali osećala sam se kao da sam deo nečeg
tamo, da radim nešto važno.“
„I jeste. Pokušavale ste da pomognete US da pohvataju narko terorističke
kartele.“
Nije razumeo.
„Ne. Davala sam hranu ljudima koji nisu imali šta da jedu, cipele bosonogoj deci,
negovala sam bolesne ljude, kao što je bila moja Abuela Isabel, ljude koji nisu
imali lekove. Tada, moj pravi posao mi je delovao nevažno. Ali onda bi se setila da
su Sanchez, predsednik i njegova korumpirana vlada, uzroci gladi.“
Odjednom ju je pogodilo, shvatila je.
Njeno vreme u Misiji je gotovo.
„Hej, šta nije u redu?“
 „Drago mi je što sam mogla da pomognem Dianne i Timu, ali nikad se neću moći
vratiti.“ Grlo joj se steglo. „Više nikad neću moći ponovo zajedno raditi kao Sestra
Maria Catalina.“
Zbunjeno ju je proučavao. „Pomislio sam da će ti biti drago što je gotovo.“
„Nisi razumeo ni reč od onog šta sam rekla.“ Uspravila se i ustala sa kreveta.
„Idem da se istuširam.“
Otišla je do kupatila, zatvorila je vrata, čelom se naslonila na njih dok se borila
da ne zaplače.

Dylan je osetio ubod krivice. Šta je kod vraga uzrujalo Gabrielu? Većini ljudi bi
bilo drago da završi sa takvim restriktivnim zadatkom. Grozna hrana. Dugi naporni
radni sati. Bez seksa. Bez slobode.
Nisi razumeo ni reč od onog šta sam rekla.
Nije razumeo, ali uopšte. Razumeo je da je htela da pomogne ljudima. Razumeo
je kako joj je teško pala bakina smrt. Ali nije mogao da shvati kako bi iko mogao da
shvati život koji je opisala kao nagradu. Onda opet...
Imao je drugare sa koledža koji su mislili da je poludeo kad se pridružio
mornarici i postao SEAL. Nisu mogli razumeti zašto je on voljan da žrtvuje toliko
njegove slobode, zašto ulaže toliko napornog rada i rizikuje svoj život. Pokušao je
da objasni, ali njima, život se svodio na jurenje sopstvenog uspeha, opijanje i
skitanje po plažama. Baš su ga nervirali i na kraju je prestao da se druži sa njima.
Sad je uradio isto to Gabrieli.
Sjebao si, cabron.
Nije bitno šta je on mislio. Ona je pronašla smisao u svom radu, a sad su joj to
oduzeli Sanchez i njegovi sicariosi.
Znaš kakav je osećaj kad si primoran da napustiš posao koji voliš.
Jebiga.
Da, znao je. Prokleto dobro je znao.
On je napustio DEVGRU zato što je bio izdan, a ne jer je hteo da napusti
mornaricu. Bilo mu je jako teško kad je morao da preda opremu i da se okrene i
ode iz komandirove kancelarije, to mu je palo teže nego kad je izgubio Valeriu. Ali
on je bar imao alternativu.
Gabriela je bila oteta dok je pokušavala da spasi ostale.
Težina mu je pala na srce.
Bože, pravi je seronja.
Skočio je na noge, krenuo je ka kupatilu, još uvek je bio go, tražio je prave reči
ali onda se zaustavio. Ne bi trebao da se petlja sa njom.
Da, ona je pametna, stvarno prelepa i neverovatna u krevetu. Ono što je uradila
dok je on telefonirao zauvek će ga pratiti, to je bilo kao ostvarenje erotskog sna. I
nije mogao da se seti kad je zadnji put imao tri puta seks sa nekom ženom u
jednom danu. Obično, jedanput i to je bilo to.
Ali on ne traži vezu ili partnerku. I nije dobar u vezama. Njihovi putevi su se
ukrstili zbog njihovih zadataka, i kroz nekoliko dana, njihovi poslovi će ih odvesti u
drugim pravcima. Ona će se vratiti u Langley, a on će na zasluženi odmor u
Colorado.
Šta kog vraga nije u redu sa tobom?
Uopšte nije bitno da li on želi vezu sa njom ili ne, povredio ju je i mora reći da
mu je žao.
Stigao je do vrata kad je čuo da je uključila vodu. Sad ga ne može čuti. Moraće
da sačeka dok ne završi sa tuširanjem.
Mierda.
Namestio je krevet, obukao bokserice i pokupio omote kondoma. Za par minuta
sredio je sobu najbolje što može. Seo je na krevet, upalio televizor i vrteo kanale.
Čuo je kad je isključila vodu i uključila fen. Ubrzo je izašla iz kupatila, njena
tamna kosa je bila sjajna i svilenkasta, bila je umotana u peškir, i sam pogled na
nju je bio kao udarac u stomak.
Bacila je pogled po sobi. „Bio si vredan.“
„Čuj Gabriela, žao mi je.“ Tražio je reči ali ništa nije smislio. „Podelila si neke
prave stvari, a ja sam se poneo kao šupak.“
„Hvala.“ Ispustila je peškir, a on je razočarano primetio da je nosila gaćice, koje
su očigledno sad već bile suve. „Znam da je većini ljudi to teško shvatiti, pa nemoj
se zamarati sa tim.“
Auć.
Nije voleo kad ga trpaju u koš sa većinom ljudi.
„Tačnije, razumem, dobar deo. Nisam napustio SEAL jer sam tako hteo. Već jer
nisam verovao momcima iz Tima.“
Njene vitke obrve su se izvile. „Žao mi je što to čujem.“
 „Poverenje je sve operativcima. Moraš biti uveren da ti tvoji momci čuvaju leđa.
Ako ne... Pa. Pakao. Ne želim o tom da pričam.“
„Ne moraš mi reći ništa što ne želiš.“ Njene gole grudi su se zanjihale kad se
sagnula da uzme majicu i obuče je. „'Žao mi je' je bilo dovoljno.“
Ugasila je svetlo na njenoj strani, stavila Glock koji joj je dao na stočić pored,
kleknula i počela da se moli.
Sve što je Dylan mogao je da samo stoji tako, gleda u nju dok je imao neki čudan
osećaj u grudima.
 Četrnaesto poglavlje
Gabrielu je probudio poljubac.
„Tako se to radi u filmovima.“ Dylan je bio oslonjen na lakat, smeši se. „Dobro
jutro, lepotice.“
„Dobro jutro.“ Uhvatila je njegovu bodljikavu bradu. „Dobro si spavao?“
Poljubio ju je u čelo. „Sanjao sam te.“
„Šta sam radila?“
„Ovo.“ Opet ju je poljubio, lagano i nežno.
Mogla ga je odbiti. On je sinoć istakao i dao joj na znanje da više voli da bude
slobodan, to je bio njegov način da joj kaže da ne očekuje ništa od njega. Nije da
je i očekivala više od njega. Nema šanse da bi njih dvoje uspeli zajedno. Za
nekoliko dana, možda čak i sutra, svako će krenuti svojim putem.
Mogla ga je odbiti, ali ga je želela.
Posle skoro dve godine bez seksa, zaslužila je malo ludog užitka.
Omotala je ruke oko njegovog vrata, unela se u poljubac, njegove usne su činile
lude stvari njenima. Onda je povukao gore njenu majicu, a usne prebacio na njene
grudi.
To je bilo rajski osećaj.
Ruku je prevukla preko njegovog bicepsa, ramena tvrdih kao stena, njegova
tvrdoća ju je očaravala skoro isto kao i medeni jezik na njenim grudima, vrućina se
razbuktavala između njenih butina sve dok se nije pretvorila u vatru. „Dylane.“
Skinuo je njene gaćice i bacio se na posao, veštim prstima ju je brzo doveo do
ivice i terao je da se izvija.
Čovek ju je provalio. To je bilo sigurno.
Onda je stao, ostavljajući je na ivici.
Zastenjala je u znak protesta, a to ga je nasmejalo, njegov pogled je bio nežan.
„Strpljenja, mi amor.“ Uzeo je kondom i zubima pocepao omot, zatim ga je
navukao preko svog tvrdog, dugačkog kurca.
Ali ona nije mogla da dozvoli da samo on komanduje.
„Ne tako brzo, mornaru.“ Stavila je ruku na njegova prsa i odgurnula ga,
nasmejala se kad je videla iznenađenje na njegovom licu.
Onda se okrenula i spustila na kolena i laktove, mrdala je golom guzom ispred
njega, preko ramena je gledala kako su mu oči potamnele. „Rekao si da voliš kad
sam na kolenima.“
 „Cono!“ Prstima je prešao preko njene pozadine, pogledom je prelazio preko
njenog tela, izgledao je veoma koncentrisano.
Bila je nestrpljiva. Ali on je zapalio ovu vatru. Sad je mora ugasiti. „Jebi me.“
Jednim potezom ušao je u nju, zbog tog moćnog, tvrdog osećaja zatvorila je oči.
„To je ono što hoćeš?“
„O da.“
Uhvatio je ritam, sagnuo se da bi mogao da je dohvati. Vešti prsti su je dohvatili.
Osećala je kako glatko ulazi njegov kurac. Duboko. Kako je rasteže. Izludeće je,
plamen u njoj izmiče kontroli.
Jače. Brže.
Svakim potiskom ju je sve više gurao, krevet je udarao u zid, ona je cvilela od
zadovoljstva, vatra je gorela između njenih butina. A onda, našla se na drhtavom
vrhuncu.
Svršila je žestoko, prstima je gužvala posteljinu, dok ju je ekstaza preuzela.
Dylan je sačekao da njen orgazam prođe, onda je promenio ritam, obema rukama
je zgrabio njene kukove i nabijao se u nju.
„Gabriela.“ Svršio je uz povik.
Pomazio ju je po guzi, ljubio ju je duž kičme, onda se izvukao iz nje, sručili su se
na krevet oboje, nasmejani i zadovoljeni.
Dylan ju je držao blizu sebe. „Ženo, ne mogu da se zasitim tebe.“
„Dobro.“
Cerekao se. „Zar ti nemaš neko priznanje za mene?“
„Nemam. Moraš ponoviti. Inače se ne računa.“
Posle toga su naručili doručak, ćaskali su o tome gde su odrasli, braći i sestrama,
roditeljima. Onda je Dylan otišao da se istušira, ona je namestila krevet i obukla
se.
„Hej, jesi li koristila moj brijač?“ Viknuo je iz kupatila.
„Naravno! Imam tamne dlake, a nisam se brijala skoro dve godine!”
Onda je njegov telefon zazvonio. Vreme je za prijavu. Da li je Cobrin tim za
nadzor primetio nešto u hotelu?
Pritrčala je do prozora i pogledala napolje.
Nema policije. Nema Guachimanesa.
Za svaki slučaj obula je cipele, proverila je Glock, stavila dokumenta u džep a
oružje u pojas. Onda je podigla ranac i stavila ga na krevet, odatle će ga lakše
zgrabiti.
„Mierda!“
Mora da teži jebenu tonu.
 Zato i jeste toliko mišićav.
Dylan je iskočio iz kupatila u boksericama, sveže obijan, mokre kose. Pričao je na
telefon. Ali njegova ozbiljnost joj je privukla pažnju, zbog toga joj se ubrzao puls.
„Primljeno. Krećemo.“
Klimnuo je kad je video da je obučena i dohvatio je svoje pantalone. „Spremna
si. Dobro.“
„Šta je bilo?“
„Agencija je izašla u susret Cobri.“ Dylan je prevukao majicu preko glave,
dohvatio je oružje. „Pokupiće nas tip u plavom Chevy Aveo, staće ispred. Odvešće
nas od San Cristobala. Posle ćemo sami morati pronaći put do Columbie. Tip
veruje da si časna sestra, pa ćeš opet morati biti Hermana Maria.“
„Oh. Ok.“ Nije to očekivala, ali ima smisla, uzimajući u obzir koliko ljudi Agencija
pokušava da zaštiti. „A blokade?“
Podigao je ranac na ramena. „Ima neku vrste dozvole od države za prolaz.“
„Mora da radi ili za predsednika ili za SEBIN.“ Pratila je Dylana, okrenula se da
pogleda sobu, sati koje je ovde privela sad su se činili dragocenima.
Gotovo je.
Ispred njih je dugo, opasno putovanje.

Dylan je pogledom tražio plavi automobil. „Znaš li ti kako Aveo izgleda?“

Gabriela je klimnula i pokazala. „Tamo je.“
Prišli su svetlo plavom automobilu, Dylan je gledao okolo, trudeći se da ne
deluje upadljivo, nosio je sunčane naočare. „Ne znam tog tipa, Sandera, našeg
vozača, pa zato mu i ne verujem. Budi spremna na sve.“
„Ako je poslat po nas, očigledno su ga tvoji i moji ljudi proverili.“
„Ako mu veruju, zašto mu nisu otkrili tvoj pravi indetitet?“
„Verovali su tebi, a nisu ti rekli.“
„Ok, ima smisla.“ Sagnuo se i pogledao kroz suvozačev prozor, ugledao je
sredovečnog čoveka sa par sedih, brkovima i kozjom bradicom, i izgovorio
dogovorenu lozinku. „Que hay, Sander, mi pana! Vamos a tomar una birra.“25
25
Šta ima, Sander, moj prijatelju. Idemo na pivo.
 Sander se osmehnuo. „Upadajte. Znam pravo mesto.“
Dylan je otvorio zadnja vrata za Gabrielu, podsećao se da mora da se ponaša
opet kao da je časna sestra. „Izvoli, sestro. Veži pojas.“
„Hvala.“ Ušla je i vezala pojas.
Dylan je zatvorio vrata i uskočio na suvozačevo mesto, ranac je ugurao između
nogu. „Moramo negde stati da uzmemo vodu i sunčane naočare za sestru Mariu,
možda neki kačket ili tako nešto. Jako je prepoznatljiva.“
Sander je pogledao preko ramena, njegov pogled putovao je preko nje, zbog
toga se Dylan nakostrešio. „Meni ne izgleda kao časna sestra, ali njeno lice...
Mislim da si u pravu.“
Dylan je tiho, ozbiljno rekao. „Ako nas izdaš, ili uradiš bilo šta što će povrediti
sestru Mariu, isčupaću ti jezik kroz šupak. Razumeš?“
Sander je izgledao i iznenađeno i pomalo uplašeno. „Si, senor.“
Gabriela je izabrala drugačiji pristup. „Bog te je poslao na naš put, neka te
blagoslovi.“
Još uvek je gledao u Dylana kad je odgovorio. „Hvala, Hermana.“
„Idemo.“
Sander je stao kod benzinske pumpe. „Ovde možeš nabaviti sve što vam treba.“
Dylan je izvadio nešto novca iz džepa i dao ih čoveku. „Ne ostavljam sestru
Mariu. Ti ćeš ići, uzmi joj sunčane naočare, kačket, nekoliko flaša vode i nešto za
jelo.“
„Si, senor.“ Sander je uzeo novac, i otišao.
„Smrtno si ga uplašio.“
„Nije mi se svideo način na koji te je gledao.“
„To je ništa u poređenju kako si me ti gledao kad si me prvi put video u ovoj
odeći.“
„To je nešto drugo.“
„Kako je to drugačije?“ Delovala je zabavljeno.
„On ne sme da te gleda tako.“
Tiho se nasmejala. „Jasno mi je.“
„Posmatraj ga. Ti si prošla HUMINT obuku. Ako misliš da će nas izdati, reci mi.“
„Naravno.“
Sander se vratio posle pet minuta, nosio je dve plastične kese, u jednoj vodu u
drugoj hranu, naočare za sunce, crni Leones del Caracas 26 kačket. Otvorio je

26
lavovi iz Karakasa
zadnja vrata i predao Gabrieli naočare i kačket, hranu i vodu je stavio pored nje.
„Nadam se da volite lavove, Hermana.“
„Hvala, Sander.“ Stavila je kačket i naočare. „Da li je sad bolje?“
Dylan je pogledao preko ramena. „Definitivno.“
Vozili su se ulicama San Antonia dok su se kretali prema autoputu.
„Sad će prva blokada.“ Sander je pojačao muziku, stanica je puštala klasike
Venecuele. „Samo se opustite i pokušajte da izgledate kao da se zabavljate. Sve će
biti ok. Možete mi verovati.“
Gabriela je započela ćaskanje, pitala ga je neka uopštena pitanja, gde je išao u
školu, njegov omiljen fudbalski tim, da li je oženjen, da li redovno ide u crkvu, gde
radi.
Izgledala je iskreno zainteresovana za njegove odgovore, čak i za najmanje
detalje. Dylanu je trebao trenutak da shvati da ga ispituje, davala mu je prostor da
sam sve otkrije.
O da, bila je dobra.
Dylan to ne bi mogao. Nije imao strpljenja, a nije ni prošao obuku. Njegov posao
je da nanese bol, da bude razbijač, čekić.
Ispred njih, saobraćaj se usporio, ali se Sander isključio iz njihove trake i krenuo
pravo ka barikadama, gde su muškarci u poznatim crnim uniformama pregledavali
dokumente.
Guachimanes.
„Nadam se da znaš šta radiš.“ Dylan je stavio svoju desnu ruku preko pištolja.
„Ne brini.“ Sander je izvadio neku vrstu indefikacije, usporio je, zatim je mahnuo
kroz prozor.
Guachiman je prišao, pogledao i mahnuo im da prođu.
Dylan je izdahnuo, barikada je iza njih sad.
„Rekao sam ti.“ Sander se iscerio. „Imam SEBIN propusnicu, niko nas neće
zaustaviti.“
Dylan se nadao da je u pravu.
 „Oni ne mogu nestati kao magla ili se pretvoriti u ptice i odleteti!“ Luis je vikao,
a Mono ga je glupo gledao. Istakao je ono očigledno. „Oni, ili se kriju u gradu,
čekaju da mi odustanemo, ili pokušavaju da stignu u Columbiu. Kako ćemo ih
naći? Zaustavili smo svaki auto na autoputu i proverili svaku osobu.“
„Si, Jefe, zaustavljali smo...“
„Pokucaj na svaka vrata u San Antoniu. Proveri svaki hotel odavde do granice.
Neko mora da je video kaluđericu i gringa u vojnoj opremi, kako putuju zajedno.“
„Jefe, postoji li mogućnost da im neko pomaže, da ih krije ili vozi do Columbie?“
Luis je pomislio da će mu glava eksplodirati. „Sad ti je to palo na pamet?
Okružen sam debilima. Naravno da im neko pomaže! Moj zet, glupi malaparido, je
napravio mnogo neprijatelja.“
Zašto se njegova sestra udala za to kopile, nikad mu neće biti jasno. Izgleda da je
uživao kad ga je ponižavao. Što se duže ovo bude otezalo, veća je šansa da će
njegov zet poslati dopis iz svoje palate i baciti njega u blato.
„Slupaj, Mono.“ Luis je odlučno spustio ruku na rame čoveka, kontrolisao ga je.
„Ne zanima me koliko ljudi moraš izvući iz njihovih automobila. Nije me briga koga
moraš ubiti. Nađi kaluđericu i komando skota – nađi ih, brzo.“
„Mislim da moraš povećati novčanu isplatu, Jefe. US vlada možda plaća ljude,
takođe, a oni možda više daju.“
Lusis je zurio u svog sicariosa, lice mu je gorelo od same pomisli da US plaća
ljude da izdaju svoju zemlju.
„Koliko je sad?“
„Deset hiljada američkih dolara.“
„Nek bude dvadeset.“
Mono nije izgledao impresionirano. „Si, Jefe.“
„Šta? Nije dovoljno dobra?“
„Koliko žarko ih želiš? Toliko i ponudiš.“
„Nek bude pedeset.“ Mono je hteo da progovori, ali Luis ga je odsekao.
„Pedeset, za sad, kasnije ću razmisliti o tome.“
„Si.“ Mono se namrštio. „Ono što ja ne razumem, zašto je kaluđerica otišla sa
njim. Zar ne bi htela da se vrati u Misiju? Zašto bi ona bežala iz svoje države?“
 „On je nju oteo. Zar nismo to već raspravili?“
Deset hiljada US dolara je za većinu u Venecueli, ovih dana, pravo bogatstvo. A
ipak, niko ih nije odao. Ni njegovi Guachimanes ih nisu pronašli.
Šta ako su već prešli u Colombiu?
Ako jesu, šanse da ih Luis sam uhvati su pale u vodu.
On neće biti upamćen kao neko ko je Amerima uzeo milione, već kao neko ko je
oteo gringose – da bi mu bili oteti ispred nosa od strane američkih specijalnih
jedinica. Ne da ima dokaze da su iz US, ali odakle drugde bi mogli biti?
Njegovi muškarci su proučavali slike helikoptera i pokušali su da otkriju više, ali
nisu uspeli. Fotografije vojnika na ulici su se pokazale bezvrednima, njegovo lice je
bilo zaklonjeno noćnom opremom za vid, a na njegovoj uniformi nije bilo ništa što
bi ukazalo da je iz US. Bez tipa kao zarobljenika, Luis neće pobediti, neće imati
ništa da pokaže svom zetu.
A što se tiče časne sestre Maria Cataline, Mono je postavio dobro pitanje. Ako
Luis greši, ako je skot, gringo nije oteo, zašto je ona još uvek sa njim? Zar je
izabrala kurac umesto Isusa? Ili je ona zarobljenica?
Luis je rešio da razgovara sa jedinom osobom koja možda ima rešenje. Pozvao je
Oca Alberta iz Misije. „Reci mi o sestri Maria Catalini.“
„Zar je još uvek niste našli?“
„Ne, ali uskoro hoćemo.“ Luis je lagao. „Šta znaš o njoj?“
„Ona je bila tiha, pokorna i poslušna. Naporno je radila i retko bi progovarala.
Došla je iz jako strogog manastira u Peruu jer je želela da pomaže ljudima. Njihova
Prečasna Majka joj je bila jako privržena i bila je tužna jer je otišla.“
„Znam da su ostale u kontaktu. Piton joj je čak dozvolio da joj pošalje pismo.“
Luis se vratio na svoje pitanje. „Mora da ovde ima porodicu.“
„Stekao sam utisak ili da su svi mrtvi ili da su napustili zemlju.“
„Ima li šanse da je videla nešto dok je bila u Misiji? Da li je nekako mogla saznati
šta je u kamionima?“
„Ne vidim kako bi to mogla. Sve Sestre držim unutra dok se vrši istovar kamiona.
Znaš to.“ Otac Alberto je na tren zaćutao. „Ali ako jeste, možda je DEA želi kao
svedoka.“
I sad je sve imalo smisla.
US vlada veruje da ona zna nešto i žele da je iskoriste da uhapse Luisa.
„Moraš je pronaći, Luis. Majka Narcisa je prilično potresena.“
„Trebao sam reći Pitonu da je vrati i onda da ga sam ubiti.“
„Ali nisi, i sad si je izgubio.“ Njegovo neodobravanje je bilo očigledno. „Kad
sledeća pošiljka stiže? Treba nam još hrane ovde u manastiru.“
 Luisu je trebao novac. „Pozvaću Sergia i reći mu da smo spremni za još.“
„Ne sme biti odlaganja. Hranimo stotine, svakog dana.“
Luisu nije bilo stalo da hrani gladne. „Ako se kaluđeruca pojavi...“
„Poželeću joj dobrodošlicu i ispitaću je.“ Otac Alberto je zaćutao na tren. „Ako je
ti nađeš, nemoj učiniti ništa nečasno. Najverovatnije je nedužna.“
„Zašto bi ja povredio časnu sestru?“ Zapanjen ovom uvredom, Luis je završio
poziv.
Malo je razmislio šta će reći Sergiu, đubre je bilo arogantno isto kao i njegov zet,
ali je Luisa shvatao ozbiljno.
Onda mu je sinulo.
Ako je gringo bio na putu za Columbiu, možda je vreme da uvede Sergia i njegov
Andes kartel u potragu. Oni su kontrolisali granicu. Protiv njih, čak ni US nema
šanse.
 Petnaesto poglavlje
Od San Antonio de Los Altosa do San Cristobala je jedanaest sati vožnje, osim
prolaska blokada, putarina, i wc pauza, činilo se da je večnost, dosada ispresecana
udarima adrenalina. Svaki put kad su morali da stanu i on da pokaže svoju SEBIN
propusnicu, njen puls bi se ubrzao.
Ali za sad, sve je ispalo dobro.
Sander, kako se ispostavilo, ima jako zanimljivu životnu priču, radio je kao
računovođa u državnoj rafineriji, pre nego što je sve uništeno. Posle toga dobio je
posao u SEBIN-u, vodio je njihove papire, ta pozicija mu je omogućila da mnogo
toga vidi i čuje, a zbog toga je bio idealan za Agenciju.
„Ako vas dvoje pronađu, znam šta će vam uraditi.“ Rekao je to kao da Gabriela i
Dylan nisu znali da bi ih ispitivali i mučili. „Imaju oblast, a tamo je podrum gde
vode zarobljenike na ispitivanje. Ljude uvode, ali niko ne izlazi odande. Mesto je
neprobojno. Niko još uvek nije uspeo da pobogne. Koriste mučenje i razne tehnike
da bi slomili...“
„Zašto govoriš takve stvari ispred sestre Marie? Čoveče, pokušavaš li da je
uplašiš? Tvoj je posao da nas ne uhvate.“
„Si. Žao mi je, Sestro.“
„Bog će nam pomoći.“ A ako Bog odluči da se ne umeša, Gabriela i Dylan imaju
Glockove.
Bili su blizu San Cristobala kad je ona primetila promene kod Sandera. Sad je
pričao brže i više se smejao, njegov smeh je bio glasan, skoro histeričan, znoj mu
je curio sa čela iako je klima bila uključena.
Sa vrha brda mogla je da vidi celu udolinu ispred njih. Malo ispred njih je još
jedna blokada, na oko pola kilometra ispred njih počela je da nastaje gužva.
Skinula je pojas, izvukla Glock iz pojasa farmerica i pritisnula ga je uz
muškarčevo grlo. „Siđi sa autoputa. Odmah!“
Dylanov pogled je pao na nju, onda je i on izvukao pištolj. „Uradi to.“
Sander je pokušao da se smehom izvuče i dao je gas. „Zašto to radite? Ja sam
vaš prijatelj. Zar vas nisam izvukao iz San Antonia? Agencija mi je platila...“
Dylan je fiksirao pogled na Sandera. „Zar nisi čuo šta je dobra sestra rekla,
amigo? Stani. Odmah!“
Od povika Sander je poskočio.
Zaustavio je auto na zaustavnoj traci. „Vas dvoje ste ludi. Zar se nisam dokazao?
Bezbedno sam vas doveo, a sad ste uperili pištolje u mene?“
 Gabriela je mogla čuti krivicu u njegovom tonu. „Ti si lažov, Sander.“
„Sve što sam rekao je istina.“
„Ne muči mene ono što si rekao već ono što si prećutao. Tvoj plan je da nas
isporučiš u SEBIN.“ Gabriela je spustila pištolj, nek se Dylan pobrine za ovo. „Zašto
nas nisi predao tvojim prijateljima na prvoj blokadi?“
Sander je izdahnuo, šmrknuo i priznao. „Hteo sam da me Agencija prvo plati.
Rekao sam im da ću vas dovesti do San Cristobala.“
„Ti si prevrtljivo đubre.“ Dylan je izgledao toliko besno kao da je spreman da
ubije.
„Pohlepa je smrtni greh, Sander.“ Gabriela se nagnula napred i progovorila na
njegovo uvo. „Sad nećeš dobiti ništa, ni dolar više od Agencije i ništa ni od
Sancheza ili Andes kartela. Oni će misliti da si ih izdao. Još gore, otkrio si se kao
CIA doušnik. Znaš šta u SEBIN-u rade izdajnicima.“
Dylan je spremno držao pištolj. „Ovde da mu prospem mozak?“
„Ne.“ Gabriela je pogledala preko ramena, proveravala je saobraćaj. Ne sme biti
svedoka. „Daj mi tvoj telefon, Sander.“
„Polagano.“ Dylan ga je upozorio. „Neću oklevati da pucam.“
Sander mu je dao telefon.
Gabriela ga je ubacila u džep. „Sačekaćemo da se saobraćaj malo rasčisti, a onda
ćemo ga pretražiti i ubaciti u prtljažnik. Ja ću voziti, sporednim putem ćemo ući u
grad.“
„Ionako će vas naći. Ne možete preko granice.“
Dylan je još jače pritisnuo pištolj u njegovo čelo. „Otvori usta još jednom i trajno
ću ih zatvoriti.“
Kad se saobraćaj rasčistio, Gabriela i Dylan su izašli, došli su do vozačevih vrata i
otvorili ih. „Otvori prtljažnik. Izlazi i ostavi ključeve.“
Uradio je ono što su rekli, izašao je podignutih ruku.
Dok ga je Dylan držao na nišanu Gabriela je pretražila kola kao i njega, sklonila je
rezervni točak, kao i džepni nož koji je pronašla u čovekovim pantalonama, bio je
sa novcem i papirima. Kad je bila sigurna da nema ništa više pokazala mu je.
„Upadaj. Brzo.“
Oklevao je, bes i strah su se smenjivali na njegovom licu.
„Uradi ono što je sestra Maria rekla ili ću te na licu mesta ubiti.“
Sander se popeo, pogledao je u Gabrielu. „Ti nisi časna sestra.“
„Nisam?“ Gabriela je odglumila šok. „Mierda!“
„Reći ću im.“ Sander se grohotom smejao, zvučao je poremećeno. „Oni još uvek
misle da si časna sestra, ali kad otkriju...“
 „Pazi šta ćeš reći, hijoeputa. Zbog tih reči ćeš poginuti.“ Dylan je zatvorio
prtljažnik.
Gabriela je požurila do volana. „Moramo da se vratimo nazad do prethodnog
izlaza. Možemo iskoristiti tvoj telefon kao navigaciju.“
Kad je seo na suvozačevo mesto Dylan se veselo osmehivao. „Sviđa mi se gledati
kako radiš.“

„Ispred je most.“ Dylan je podigao pogled sa telefona, njegova M4 je bila

sastavljena i u njegovom krilu. Ne mogu da se samo provuku već moraju da beže i
zato je Dylan opet u opremi i nosi šlem. „Nadam se da je dovoljno širok da
možemo da pređemo kolima.“
Teško bi mu palo da opet mora da ostane bez vozila.
Ispred njih, u dolini sijala su svetla San Cristobala, na oko sat vremena
udaljenosti.
Telefon je opet zavibrirao – poruka od nepoznatog broja.

Gde si dođavola, stoko!

Dylan je otkucao odgovor.

Zaustavili smo se ispred Santa Barbare. Časna opet mora u wc, jebeni glupaku.

Nasmejao se kad je stigao odgovor – samo psovke.

„Ne sviđa mi se ovo.“ Gabriela je gledala okolo,bila je zabrinuta. „Kako ćemo
znati da nas neće izdati, kao što je Sander? Oni su povezani sa kartelima i ne vole
Ameriku. Agent i marinac su dobar ulov i biće vredna nagrada za nas. Mogli bi nas
zarobiti, probati da nas vrate ili nas ubiju i predaju naša tela Sanchezu da objavi na
vestima.“
Ni njemu se nije sviđalo. „Mogli bi sami da pokušamo da nađemo ulaz u
Columbiu.“
 Odmahnula je glavom. „To bi bilo preteško. Gerilci i karteli kontrolišu granicu,
džunglu i reku. Oni koriste ove puteve za šverc. Znaju gde je bezbedno preći Rio
Tachiru i te oblasti nadgledaju.“
„Onda ćemo preći tamo gde nije bezbedno. Znaš da plivaš?“
Klimnula je. „U bazenima, da, ali ja nisam SEAL. Na nekim mestima reka je
duboka i brza, a ima i virova.“
Stavio je ruku na njeno rame. „Gabriela, ja te mogu prebaciti preko. Probio sam
se i kroz gore situacije, mnogo opasnije od svega što jedna reka može da donese.“
Mali drveni most se pojavio ispred njih.
„To je most?“
„Stani ovde. Idem da proverim.“
Onog trenutka kad su stali Sander je počeo da viče i vrišti, možda je mislio da
ima nekog u blizini, neko ko bi ga možda čuo.
Dylan je sa puškom u ruci izašao iz auta, spustio je niže svoje naočare za noćni
vid i osmotrio je okolinu.
Nema pokreta, nema znakova ljudi.
Prišao je mostu, pogledao je dole, bilo je kamenita i oko dvadeset stopa duboka
provalija. Prešao je preko testirajući izdržljivost mosta. Daske su pucketale ali
izgledale su dobro i nisu bile trule. Ali da li će izdržati težinu auta?
Postoji samo jedan način da saznaju.
Pokazao je rukom da krene napred, zatim je pokazao da krene skrene malo u
levo i podigao je palac gore. Daske su zaškripale kad su prednji točkovi stali na
most jako blizu ivice mosta. Dylan je hodao unazad, njegov pogled je bio prilepljen
za prednje točkove vozila.
Ako se samo malo pomeri na bilo koju stranu...
Mirno i polako.
Njegova stopalu su dodirnula zemlju, trenutak kasnije i prednji točkovi vozila.
Sklonio se u stranu da bi mogla da prođe.
Gabriela je zaustavila, mazno je progovorila. „Hej stranče. Treba li ti prevoz?“
Dylan je uskočio unutra, podigao je naočare. „Timski rad.“
Onda je primetio telefon. Cono! „Hajde da stanemo ovde ispod drveta i ugasimo
svetla. Kasnim sa prijavom.“
Tower je odgovorio odmah. „Kasniš. Kakva je situacija?“
„Đubre koje nam je poslala Agencija nas je izdalo ali ga je gospođica Marquez
provalila i spasila nam guzice.“ Dylan je brzo objasnio. „Đubre je zaključano u
prtljažniku.“
„On je teret. Možda ćeš morati da ga se otarasiš.“
 „Znam.“ Dylan nije bio siguran šta će Gabriela misliti o njemu ako ubije
nenaoružanog zarobljenika. Ni njemu samom se to nije sviđalo, ali ne može
dozvoliti Sanderu da ih otkrije.
„Sanchezovi ljudi verovatno traže to vozilo.“
„Nadamo se da ćemo ga se rešiti kad se domognemo San Cristobala.“ Odlučio je
da bude direktan. „Posle ovog što se desilo danas, nijedno od nas dvoje nije voljno
da rizikuje svoj život sa gerilcima ili švercerima. Oni imaju prebliske veze sa
vladom ili kartelom. Radije bih sam da smislim kako ćemo.“
„Agenciji se to neće dopasti. Napravili su neke dogovore sa gerilcima, ponudili
su neko oružje u zamenu...“
„Jebeš Agenciju!“ Dylan nije želeo da ima išta sa tim. „Da smo pratili njihov
prošli plan sad bi bili u Sandersovim rukama.“
„Agencija je odobrila ovu operaciju. Oni je plaćaju. Ne mogu im reći da odjebu.“
Dylan je otvorio usta da kaže nešto kad je Tower odsekao. „Ali mogu da im
kažem da vas je njihov doušnik prodao i da ste morali sami da se izborite. Reću im
da ne znam gde ste.“
„Dovoljno dobro.“
„Slušaj me Cruz. Bez obzira na sve nemoj da dozvoliš da te zarobe ili ubiju.
Političke posledice će biti pogubne.“
Bez pritiska. „Razumem.“
„Verujem da ćeš sebe i gospođicu Marquez izvući iz ovoga.“
„Daću sve od sebe.“
„Znam da hoćeš. I Cruz?“
„Da, gospodine?“
„Čuvaj se.“
„Hvala, gospodine.“ Dylan je prekinuo poziv, video je da ga Gabriela gleda.
„Pustio nas je. Sami odlučujemo.“

„Moram se pobrinuti za Sandera.“ Reče Dylan iz vedra neba.

Njen stomak se zavezao. Razumela je. Ne mogu ga samo pustiti da ih oda.
 Dylan je izvadio prigušivač iz ranca i stavio ga na pištolj. „Ne možemo ga povesti
sa nama, i ne možemo ga ostaviti, pre ili kasnije reći će sve što zna, uključujući i
činjenicu da si ti iz Agencije.“
To je istina – svaka reč.
„Biće brzo i bezbolno, oni iz SEBIN-a ne bi bili toliko velikodušni. Ne moraš to
gledati ili biti deo toga.“
„Ja nisam slaba.“
„Znam da nisi ali nisi navikla na ovo.“
„I mi smo sigurni da nema drugog načina?“
Dylan je odmahnuo glavom. „On je sam napravio svoj izbor kad je odlučio da
nas izda.“
Gabrielu nije uznemirilo kad je ubio Pitona. U stvari, ona mu je rekla da povuče
oroz. Đubre bi je ubilo. Ono što je Dylan sad radio je bio taktički potez. Ali Sander
je nenaoružani zarobljenik.
Bio je spreman da i tebe i Dylana preda Sanchezu.
„Otvori prtljažnik.“ Dylan je izašao poneo je i pušku.
Gabriela je povukla ručicu, u retrovizoru je videla kad je Sander izašao, bio je
namršten i ljut.
„Zar bi me ostavio unutra vezanog cele noći, ti glupi kretenu?“
„Hoćeš da pišaš ili ne?“ Dylan je pokazao. „Kreni prema drveću.“
Gabriela je čvrsto zatvorila oči ali ništa nije čula.
Nekoliko minuta kasnije Dylan je repetirao pištolj koji je bio usmeren prema tlu.
Ušao je u kola. „Nije video šta ga čeka.“
Gabriela je klimnula, progutala je veliku knedlu.
„Ne volim da ubijam.“
Borila se da joj glas bude ravan. „Naravno da ne voliš.“
Nastavili su dalje, tišinu su prekidala njegova uputstva.
„Ovde desno i trebalo bi da nas odvede do grada.“
Chiguire27 je istrčala pred automobil. Gabriela je uzdahnula i skrenula u stranu.
Životinja je zbrisala preko puta u šumu.
Dylan je stavio ruku preko njene. „Sve je u redu.“
Srela je njegov pogled, dala je sve od sebe da drži emocije pod kontrolom.
Nema mesta saosećanju kad je preživljavanje u pitanju. „Hvala ti što si uradio ono
što se moralo uraditi. Sve rizikuješ da bi me spasao.“
„Odvešću te kući, Gabriela.“

27
kapibara-životinja slična zamorcu, glodar imoresivne veličine, težak oko 60kg
 Prošli su San Cristobal oko devet naveče, išli su okolnim putevima prema San
Antonio del Tachira, koji je bio desno od Rio Tachire i granice.
„Parkiraj ispod drveća.“ Dylan je promatrao satelitski snimak na svom telefonu.
„Odavde ćemo peške, idemo na sever prema granici.“
„Treba da pretražimo auto, možda možemo naći nešto korisno.“ Gabriela je sve
pregledala, našla je samo baterijsku lampu, ništa drugo.
„Šta ćemo sa Sanderovim telefonom? Ne bi ga trebali uzeti.“
„Ostavio sam ga pored njegovog tela da ga nađu.“
Krenuli su, Dylan je podigao pušku, ranac je nosio na leđima. Noć je bila tamna,
ali Dylan je nosio naočare za noćni vid i usmeravao ih je, dok je posmatrao okolinu
tražeći gerilce među drvećem. On se kretao gotovo nečujno, svaki korak mu je bio
kontrolisan. Ipak, on je video mnogo bolje od nje.
Ona se saplela na koren drveta.
Snažna ruka ju je pridržala. „Pažljivo.“
Išli su oko deset minuta kad joj je on rukom pokazao da se sagne.
Bacila se na tlo, tražeći zaklon iza njega, držala je Glock u ruci, njeno srce je
bubnjalo. Pitala se da li ih Dylan vidi, jer ona čuje muške povike. U početku su bili
daleko ali sad su se približavali.
Onda se šest naoružanih muškaraca u crnom pojavilo na stazi između drveća.
Guachimanes.
Sanchezovi ljudi su patrolirali šumom, nadgledali su reku i tražili ih.
„Ona je časna sestra, možda Bog pazi na nju. To vam nije palo na pamet?“
„Ti si jebeni kreten.“
„Verovatno se negde skrivaju po gradu i čekaju jutro.“
„Tišina! Zar hoćete da nas čuju da dolazimo?“
„Zašto nas šef uopšte treba? Ima dronove. Oni mogu videti i po noći. Oni će ih
naći.“
„Prekini sa pričom.“
Dronovi opremljeni sa termalnim vidom?
Sranje.
Njen puls je podivljao. Po prvi put od kad je sve počelo, ona je bila ozbiljno
uplašena.
Onda je iznad njih čula – tiho zujanje.
 Šesnaesto poglavlje
Dylan je imao samo tren da odreaguje. „Ostani dole. Budi spremna za pokret.“
Podigao je pušku, naciljao dron, opalio, tako je otkrio njihovu poziciju
Guachimanesima. Onda je prebacio na rafal i opet zapucao.
Rat-ta-ta-ta! Rat-ta-ta-ta! Rat-ta-ta-ta
Četvorica su pala. Dvojica preostalih su trčali u zaklon u šumu.
Rat-ta-ta-ta! Rat-ta-ta-ta!
„Sad znaju da smo ovde.“ Uspravio se i povukao je na noge. Bacio je još jedan
pogled na svoj telefon koji je pokazao da do obale nema više od hiljadu metara u
pravcu zapada. „Idemo na zapad prema reci, tamo ćemo preći.“
Kretali su se što su brže mogli, kroz drveće, Dylan je prikrivao njihove tragove
što je bolje mogao i davao je sve od sebe da je što bezbednije provede. Poslednja
stvar koja im treba je izvrnuti članak ili neka povreda. To se desilo njegovom
drugaru iz Cobre, Connoru, kad su bežali iz Myanmara, advokat je iščašila zgob i
zbog toga su ih skoro oboje ubili.
Teren je bio blago nagnut, a rastinje je bilo gušće, to je otežavalo njihovo
kretanje. A oko možda pedesetak stopa dole je reka.
Dylan se spustio na kolena, pregledavao je šumu i rečnu obalu okolo, tražio je
bilo kakav znak opasnosti. „Onog momenta kad izađemo iz šume bićemo lako
vidljivi iz vazduha, kao i ako neko bude na vodi. Ovde je reka uža što znači da će
biti brža i malo dublja. Preći ćemo najbrže što budemo mogli i potražićemo
sklonište preko među onim drvećem.“
Gabriela je klimnula, uzdahnula je. „Razumem.“
Podigao je naočare tako da može jasno da je vidi. „Pripremi se, voda će biti
hladna. Nemoj dozvoliti da te to zaustavi. Daću sve od sebe da ti budem blizu ali
ako me voda odnese, spusti noge dole i koristi ih da izbegneš podvodne stene.
Rukama upravljaj prema obali.“
„Stopala dole. Rukama upravljam.“
„To je to.“ Još jednom je pogledao okolo. „Spremna?“
Gabriela je spustila nežan poljubac na njegove usne. „Pazi se. Ne želim bilo šta
da ti se dogodi. Stalo mi je do tebe, Dylane.“
Njegovo srce je na trenutak preskočilo, toplota se razlila preko njegovih prsa. „Ti
pazi na sebe. Ako pođe po zlu zadrži identitet. Ti si nevina. Oteo sam te jer sam
zao, grozan gringo.“
 „Neću reći ništa što bi te ugrozilo. Slušaj me! Ti si Kubanac, ne gringo. Oteo si
me jer sam ti videla lice. Obećao si da ćeš me pustiti kad stignemo u Columbiu.“
Uhvatio ju je za bradu. „Ne brini za mene. Uradi šta moraš da bi preživela i stigla
kući.“
Pokrenuli su se, tlo je bilo mekano pod njihovim nogama.
Dylan je okačio svoju M4 preko prsa, uhvatio Gabrielu za ruku i zakoračio u
vodu. Voda je bila ledena i brza.
Gabriela je uvukla vazduh u pluća kad joj je voda došla do struka. Ona je bila
niža od njega, a imala je i manju težinu, njoj će ovo biti teže.
„Uhvati se za moj ranac i ne puštaj!“
Krenula je da to uradi ali voda ju je ponela.
Dylan se brzo okrenuo da je zgrabi ali ona je nestala ispod površine, njen kačket
je plovio i nestao nizvodno.
Gabriela!
Tražio ju je, video ju je, bila je nekoliko metara udaljena, njena stopala su bila
usmerena ka dole, njene ruke očajnički su zamahivale.
Pustio je da ga struja ponese, ali on je imao mnogo više iskustva u vodi.
Iskoristio je ruke kao propelere i našao se ispred nje.
Ona je udarila u njega, kašljala, sklopila je ruke oko njegovog vrata.
„Imam te.“ Snažno je zamahnuo jednom rukom, nogama je pedalirao, oboje ih
je doveo do obale. „Jesi li ok?“
Klimnula je. Drhtala je. „Sssamo mmi je hladno.“
Sad ništa ne može učiniti u vezi toga. Bili su vidljivi svima, posebno jebenim
dronovima. Izgubili su vreme i sigurno su dobrih dvesta metara otišli niže od
planirane pozicije.
„Moramo da se pokrenemo.“ Istresao je vodu iz M4, pogledao je obalu, ali nije
mogao dalje da vidi. „Još uvek imaš Glock?“
Klimnula je, izvukla ga iz pojasa, otresla vodu, a onda ga opet vratila u pojas i
pokrila ga majicom.
„Idemo.“
On se prvi popeo i kleknuo, stavio je naočare i pretraživao šumu, ali teren je bio
brdovit, bilo je nemoguće osmotriti ga.
Bio je ubeđen da su im loši momci na tragu. Dron je uspeo da napravi dobar
snimak njihovih lica pre nego što ga je oborio. Već je poslao njihove GPS
kordinate.
Gabriela je puzala do njega, odeća im je bila prljava, blatnjava, ruke su joj bile
prljave i imala je blato na obrazu. „Obala je čista?“
 „Za sad.“
Teren se uzdizao, šuma oko njih je bila sve gušća, zaklanjala ih je od pogleda ali
ne i od dronova.
Popeli su se na vrh i zaledili se.
Puneta! Jebiga!
Ispod je bilo bar dvadesetak muškaraca, svi su bili naoružani i držali ih na nišanu.
Dylan je spustio M4, podigao je ruke, vruć bes je kuljao kroz njega.
Visok gojazan muškarac, nosio je havajsku košulju, iskoračio je ispred, cerek se
širio na tom debelom licu. „Dobro došli u Columbiu.“
Gabriela je prepoznala tipa, to je Sergio de Anda Ruiz, njeno srce je ubrzalo
ritam – ritam terora. Pustila je da je obuka povuče, još jednom se prebacila u lik
sestre Marie, njeno drhtanje sad joj je išlo u korist. „Son policias? Son catolicos?
„Jeste li policajci? Jeste li katolici?“
Cerekanje.
Ruiz se nasmejao. „Si, Hermana.“
Spustila se na kolena, prekrstila se, počela je da se moli, njeno telo još uvek se
treslo od hladnoće. „Blagoslovena si device, hvala za moje izbavljenje.“
Nastavila je, reči zahvale brzo su izlazile sa njenih usana, sve dok joj Ruiz nije
prišao.
Stavio je prst pod njenu bradu i podigao je, njen pogled je susreo njegov.
„Sigurna si sa nama, Hermana Maria. Tražili smo te.“
„Znala sam da će pomoć stići.“ Uhvatila je njegovu ruku i poljubila je. „Gracias,
Senor.“
Nakrivio je glavu, namrštio se kad je video modricu. „Da li je on ovo napravio?“
Ali Gabriela nije mogla da prouzrokuje još više nevolja Dylanu. „Nee, Senor.
Piton je, kad sam, ooodbila sam da legnem sa njim. Ovaj ga je uubio.“
Ruiz ju je podiagao na noge. „Imamo mnogo pitanja, Hermana. Vodimo te kući.
Povedi njega.“
Muškarci su se okomili na Dylana, oborili su ga na kolena, udarali su ga, Gabrielu
je svaki udarac zaboleo.
Ruiz ju je poveo dole prema čistini gde su bila vozila i još više muškaraca. Vikao
je na svoje ljude. „Nemojte ga ubiti! Mora izaći živ ispred reportera. Naši partneri
iz Venecuele će odrediti šta će biti sa njim.“
Reporteri?
Sranje!
Oni će paradirati sa Dylanom ispred kamera – baš ono što US želi najviše da
izbegne – a onda će ga mučiti i ubiti.
 „Moram ooobavestiti Majku Narcisu da daa sam bezbedna. I Oca Alberta.“
„Mi ćemo ih obavestiti. Mokra si i treseš se.“
„Pokušala sam u vodi da odem od njega, ali oon je bbrži i jači.“
„Naravno da jeste. On je vojnik, a ti si mlada i mala.“ Pozvao je jednog čoveka.
„Donesi ćebe za dobru sestru.“
Dobra sestra.
Ruiz je nije prevario. Planiraju i nju takođe da ispitaju, hoće da saznaju o Dylanu
što više mogu i da razumeju što ju je oteo. Neće oklevati ni da je ubiju ako pomisle
da bi ona mogla znati nešto o švercu u manastiru. Ako otkriju da nije časna sestra,
silovaće je na smenu.
Ruiz ju je poveo do Land Rovera, jedan muškarac joj je otvorio vrata i pomogao
joj da se smesti na zadnje sedište. Ruiz je uzeo vuneno ćebe od muškarca i predao
joj je. „Ovo bi trebalo da te zagreje, Hermana.“
„Blagosloveni bili, senor.“
Zastao je na trenutak i posmatrao je. „Zar ti ne znaš ko sam ja?“
Gabriela ga je pogledala pravo u oči, uživala je u ovom trenutku. „Žao mi je,
senor, ne znam. Većinu života sam provela u manastiru i nisam baš druželjubiv tip
osobe.“
Mogla je da vidi da je ovo uzdrmalo njegov ego ali je to zanemario. „Naravno,
Hermana. Ja sam Sergio de Anda Ruiz, dobro poznati kolumbijski biznismen. Ovi
muškarci – to su moji vojnici.“
„Zahvalna sam vam senor Ruiz, i vašoj vojsci.“ Pustila je da joj zasuze oči. „Spasili
ste me uprkos svemu.“
On je seo napred na suvozačevo mesto, povikao je na vozača, drugi muškarac je
seo pored nje, držao je pušku u rukama.
Gabriela je na tren videla kako Dylana vuku prema belom kombiju, tip ga je
šutnuo u leđa, ona je dala sve od sebe da ne pokaže emocije, a Glock u njenom
pojasu joj je ulivao nadu. Bio je mrak i niko nije primetio da ima oružje i do sada
niko je nije pretražio.
„Ne brini za njega. Mi ćemo se pobrinuti za njega.“
Gabriela se zahvalno nasmešila. „Samo želim da se vratim u manastir i ponovo
nosim moju odeću i moj veo.“
„On te je naterao da nosiš to?“
„Ukrao je ovu odeću i naterao me je da je obučem. Rekao je da sam previše lako
prepoznatljiva.“
„Malaparido gonorrea.“
„Izvinjavam se, Sestro.“
 „Danas si učinio dobru stvar Senor Ruiz, sigurno će Bog oprostiti.“
Gabriela je stisnula ćebe i privukla ga bliže, zatvorila je oči i pažljivo slušala.
„Odvešćemo ih u San Antonio del Tachira i čekaćemo. Naši saradnici dolaze
helikopterom, a povešće i reportere. Tad ćemo ih predati njima.“
Nekako, Gabriela će morati da oslobodi Dylana i moraće da umaknu pre tog
susreta, sasvim je sigurna da Luiz Sanchez stiže sa reporterima.
Ako omane, sve što su propatili i sve za šta su se borili pašće u vodu, a Dylan će
umreti.

Dylanu su ruke bile čvrsto vezane iza leđa, sedeo je u ćošku belog kombija,
ignorisao je muškarce kao i bol u desnoj strani, koncentrisao se na disanje i na
svoju sjebanu misiju.
On nije navikao na neuspeh. To nikad nije bila opcija, a bome neće ni sad. Ali
ako uskoro ne pobegne sa Gabrielom, sve će sjebati. Izneveriće Cobru. Gabrielu.
Izneveriće svoju zemlju.
Ako se uskoro ne izvuče iz ovog, njegovo lice će osvanuti na svim vestima, Cobra
će imati krizu, možda će ih to dovesti do bankrota jer Pentagon im neće davati
posla, a što se tiče US vlade, oni će poricati sve.
„Treba da ih odvedemo nazad u San Antonio i da čekamo. Sanchez dolazi
helikopterom, dovodi i novinare. Posle pres konferencije ko zna šta će mu
uraditi.“
„Pazi šta pričaš pred zatvorenikom, malparido.“
„On je gringo. Verovatno ne razume španski. Uostalom, šta može uraditi?
Pretučen je, nadbrojan i bezopasan kao mala curica.“
Dylan nije rekao ni reč, ali đubre nije pogrešio. Šutnuli su ga u stranu gde ga
oklop nije štitio, sad ga je boleo svaki uzdisaj. Bilo ih je najmanje dvadesetorica i
bili su naoružani, samo njih petorica je bilo pozadi u kombiju. A Gabriela i on su
razdvojeni. Video je da ona ulazi u Land Rover sa onim kretenom Ruizom.
Uprkos ozbiljnoj situaciji zamalo se nasmejao. Bila je neverovatna,
transformisala je svoj pravi strah od Ruiza i kartela u strah od Dylana i očajnim
olakšanjem zbog oslobođenja. Đubre je to progutalo, za sad.
 Ipak, oni će je ispitivati. Ako poveruju da ona nešto zna u vezi šverca u
manastiru – ubiće je. Ako otkriju da je US državljanin – ubiće je. Ako saznaju da
radi za Agenciju silovaće je, mučiće i na kraju varvarski je ubiti.
Kartel Anders je poznat po varvarskim ubistvima, to je njihova specijalnost.
Tačno će to tebi uraditi, ali prvo će paradirati sa tobom pred kamerama.
Sad mu već treba čudo.
Osim što on ne veruje u čuda. Ono što je većina nazivala čudom, bilo je ili težak
rad ili prokleto puno sreće. Upravo sada, on ne može ništa da uradi, a izgleda da
mu je i sreće ponestalo.
Izvana je doprla svetlost, a zvuk groma ju je pratio, kiša je počela da dobuje po
krovu kombija. Ili je to bio led?
Još jedan bljesak svetlosti.
Krak.
Kombi je proklizao, više nije bio džombasti put ispod već ravni asfalt. Mora da su
blizu venecuelanske granice.
Bljesak. Krak.
„Cono!“ Jedan se uspravio. „Esta cayendo un palo de agua.“28
Zar nisu rekli da Sanchez stiže helikopterom?
Oluja bi i njega usporila, takođe. Nema šanse da bi neki pilot mogao da leti po
ovome. Ovo će im bar kupiti malo vremena, pod uslovom da oluja potraje duže od
nekoliko minuta. Onog momenta kad se razvedri Sanchez će biti u vazduhu.
„Jesi li video časnu sestru?“ Rekao je ružni skot, lice mu je bilo puno ožiljaka od
akni. „Jebemu, takva riba ne bi trebalo da postane kaluđerica. Znaš šta ti pričam?
Te sise i maca će bezveze propasti.“
Muškarci su se smejali, jedan je rukom pokazivao drkanje.
„Kladim se da ju je on jebao.“ Jedan od muškaraca je šutnuo Dylana po čizmi.
„Jesi li je jebao seronjo?“
„Ne bi trebao tako da pričaš o Sestri.“ Akna Man se našalio. „Ići ćeš u pakao
zbog toga.“
„Samo zbog toga?“
Još smeha.
Bljesak. Krak.
Akna Man je ponovo progovorio „Ako Don Sergio pomisli da ona laže ili da nešto
zna, možda ćemo i mi dobiti šansu da je nabijemo na kurac.“
Hijoeputas. Jebači.

28
Pljušti kiša!
 Dylan je održao svoju facu mirnom, kao da nema ni ideju o čemu je reč, ali on će
biti mrtav pre nego što se to desi.
I šta ćeš uraditi da ih sprečiš?
Prokletstvo!
Nije navikao da se oseća bespomoćno ili da bude u sitaciji bez izlaza.
Mora da su sad već nazad u San Antonio del Tachira. Levo. Još jedno levo.
Desno. Onda uzbrdo, oštro levo i stali su.
„Svi napolje. Ovde ćemo čekati Sancheza. Pobrinite se da ovo đubre ne šmugne.
Don Sergio će vam prosvirati mozak ako pobegne.“
Bočna vrata kombija su se otvorila, muškarci su iskočili i povukli i njega na kišu.
Pet blatnjavih vozila. Land Rover.
Tamo je Gabriela, još uvek je sa Ruizom, odlaze na hacijendu.
„Pokret!“ Jedan od tipova je povikao na engleskom, šutnuo je Dylana.
Pratili su svog šefa unutra, Dylan je uhvatio njen pogled samo na tren,
poverenje koje je video dalo mu je snagu.
„Odvedi ga u podrum.“ Ruiz je zatvorio Gabrielu u nešto što je izgledalo kao
kancelarija, onda se vratio svojim ljudima.
„Ispitajte ga, ali ne zaboravite, on mora da bude u stanju da govori. Mora da
prizna pred kamerama. Nemojte ga ubiti, onesvestiti ili osakatiti. Naši partneri
žele svoju nagradu netaknutu.“
Otišli su dole niz stepenice. Dylan nije bio oduševljen bolom i time što će ga
mučiti, ali on neće dozvoliti da ga te seronje slome.
Gabrielin život ovisi o tome.
 Sedamnaesto poglavlje
Gabriela je sedela u prostoriji koja je izgledala kao kancelarija, još uvek je bila
omotana u ćebe, pokušala je da se koncentriše na ispitivanje, a ne na ono što će
se desiti dole Dylanu. Morala je biti bistrog uma i držati emocije pod kontrolom.
Sedela je nasuprot jednom od najopasnijih i najtraženijih kriminalca na sveti.
Nije mogla da dozvoli sebi da pogreši. „Prišao je dok smo bili na ulici. Piton je
stavio pištolj na moju glavu. Ali ovaj ga je upucao, a onda me je primorao da se
sakrijem sa njim u podrumu zgrade.“
Ruiz ju je posmatrao, kao predator koji pokušava da odluči da li je ona njegov
plen ili pak ljubimac. „Kako se zove?“
„Nikad mi nije rekao. Rekao je da je bolje za mene da ne znam. Tražio je da
budem tiha, to mi ne pada teško. Pričao je samo na španskom, meni se čini da ima
kubanski akcenat.“
„Da li te je terao da napustiš ili prekršiš svoj zavet čednosti?“
„Ne, senor, nije me dotakao. Nije pokušao da legne pored mene. Ali čak i da
jeste, greh bi bio samo njegov. Ako je časna sestra silovana – Bože sačuvaj – greh
je samo silovateljov. Jer to nije njen izbor, njen zavet je netaknut, a ona je još uvek
čestita.“
Ruiz je očigledno taj odgovor smatrao dosadnim. „Zašto te nije pustio kad je
ubio Pitona? Zašto te je zadržao? Ti si iz Venecuele. Mora da je nešto želeo od
tebe.“
Gabriela je pretvorila svu svoju napetost u suze, dozvolila je da joj se oči napune
suzama. „Rekao je da ne može da me pusti jer sam mu videla lice. Rekao je da mu
treba talac u slučaju da bude uhvaćen, ali obećao mi je da će me pustiti kad
pređemo u Columbiu. Plašila sam se da će me ubiti kad pređemo reku, ali onda
ste se vi pojavili.“
Ruiz je izgledao zamišljeno. „Sviđa li ti se tvoj život u manastiru?“
Tužno se osmehnula. „O da, Senor. Majka Narcisa je premudra žena. Uz Božju
pomoć nahranićemo gladne ljude. Otac Alberto naporno radi da bi obezbedio
hranu.“
„Znaš li odakle hrana dolazi?“ Ruiz je pokušavao da sazna da li zna nešto o
krijumčarenju.
„Ne, Senor, ali Bog daje.“
„Ja dajem, Hermana. Hrana dolazi od mene, moj poklon narodu Venecuele.“
 Da li shvata da je upravo priznao? Sad ga je imala. Sad ima dokaz, koji joj je bio
potreban, pravo iz njegovih hvalisavih usta.
„Od vas, senor?“ Zurila je u njega, glumila je oduševljenje. „Hvala na
velikodušnosti i darežljivosti. Zaista, Bog će te blagosloviti.“
„Jesi li pomagala da se istovari pošiljka?“ Hteo je da zna da li je videla drogu.
„Ne, senor Ruiz. Ja sam zadnja došla u Misiju, nisam baš puno snažna, pa većinu
vremena čistim ili pomažem u kuhinji. Popodne dajem hranu ako mi moj drugi
posao...“
Kucanje na vratima je prekinulo njeno izlaganje.
„Uđi!“
Tip sa gadnim ožiljcima od akni je ušao, njegova majica je bila krvlju umazana,
najverovatnije je to bila Dylanova krv. „Kad naš partner stiže?“
„Zaglavio je na aerodromi u Valenciji, čeka da oluja prođe. Je l' kopile nešto
reklo?“
„Ni reč. Probao sam elektrošokovima. Mogu da ga nateram da vrišti, ali neće da
mi kaže ni ime ni odakle je.“
Gabrielino se srce opet steglo, osetila je oštar bol kao ubod. Ona nije čula vriske.
Što znači da je podrum zvučno izoliran. To ima smisla ako si šef kartela. Čemu
imati divnu kuću ako moraš slušati krike žrtvi dok večeraš?
Ruiz se namrštio. „Najbolje da sad prestaneš. Ako umre i ti ćeš za njim. Budi
oprezan šta pričaš oko njega. Sestra Maria kaže da priča španski.“
„Si, Patron.“ Čovek se iscerio i otišao je, zatvorio je vrata za sobom.
Ruiz ju je proučavao pogledom. „Ne odobravaš. Posle svega što ti je taj čovek
uradio?“
„Sve to nasilje, kidnapovnja, ubistva, mučenja. Oprosti, ali ja nikad pre nisam
videla takve stvari.“
„Svet je grubo mesto, Sestro Maria. Ili si vuk ili si ovca. Šta si ti?“
Ona je podigla bradu, uspravila se. „Ja sam Božje dete, kao što smo i svi,
napravljeni po njegovom liku.“
Zasmejao se, ustao je. „Kad si zadnji put jela?“
Pokušala je da se seti. „Jutros. Bar mislim.“
„Reći ću da ti pripreme neku hranu dok čekamo.“
Pratila ga je, čvrsto je držala ćebe, sigurno bi primetili grbu ispod njene majice i
otkrili bi Glock da su u nekoj osvetljenijoj kući. Dala je sve od sebe da zapamti put
kroz mesto kao i da oceni njegovu snagu. Mislila je da je videla kako petorica nose
Dylana dole niz stepenice. Još dvojica su stajala tu ispred vrata, dok je većina, oko
petnaestak njih, milela na pokrivenoj verandi.
 Potisnula je talas očaja. Bila je brojno nadjačana, bar dvadeset i tri, a ona je
sama i sve što je imala je Glock sa petnaest metaka.
Uzećeš oružje od ovih muškarava, upotrebićeš njihovu municiju protiv njih.
Ona nikad pre nije bila u nekoj pucnjavi. Samo je pucala u papirne mete. Ona
nikad nije ubila nekoga.
Uradiću to – za Dylana.
Ruiz ju je predstavio šepavoj kuvarici nesrećnog izgleda, po imenu Imelda, pitao
je da joj pripremi jelo. „Ona je imala težak period, pa moramo da se pobrinemo za
nju.“
Gabriela je znala da on još nije odlučio u vezi nje.
„Hvala, Senor. Bog te blagoslovio za ljubaznost.“ Ti prokleti kučkin sine.
„Zahvalna sam.“
Mora pronaći izlaz iz ovoga, i to uskoro.

Dylan se pretvarao da je u nesvesti, nadao se da deluje slabije nego što jeste,

davao je sebi malo vremena da se oporavi, koža ga je pekla od prošlog puta. Skot
ga je skinuo, ostao je samo u pantalonama, a on i Akna Man su se smenjivali i
udarajući ga, dok Akna Man nije izvadio iz ormara neki elektrošoker kućne izrade i
pokazao Dylanu šta je prava tortura.
Dylan je prošao SERE obuku -Survival, Evasion, Resistamce, Escape-
preživljavanje, beg, otpor i izvlačenje – izazovna obuka najveće razine. Bio je
ispitivan, tučen, prećeno mu je silovanjem, izgladnjivan je, uskraćivan mu je san i
svetlost, bio je potapan u ledenu vodu dok se skoro nije udavio. Ali znao je da to
nije stvarno i da će završiti.
Ovo se neće završiti – dok ne umre ili dok ne nađe način da pobegne.
Bol, kakvu još do sada nikad nije iskusio, bila je jača nego kad je bio upucan.
Svaki put je pokušao da misli o Gabrieli, kako bi se osnažio, ali zbog boli njegov
mozak bi postao prazan. Ili je to možda zbog struje.
Ovo je bio samo nagoveštaj onog što sledi. Kad Luis Sanchez završi sa
paradiranjem pred kamerama sranje će postati ozbiljno.
 Da li je uplašen? Prokleto da, jeste uplašen. Plašio se za sebe, ali čak i više za
Gabrielu – ženu u kući punoj nemilosrdnih muškaraca. Od pomisli šta bi mogli da
joj uradi bilo mu je muka.
Da li je Ruiz poverovao u njenu priču?
Nemoj na to misliti. Već o problemu.
Sedeo je na drvenoj stolici, njegovi zglobovi su bili privezani za noge stolice,
ruke su mu bile izvrnute i zavezane iza leđa, konopac je bio čvrsto vezan.
Prostorija nije imala prozor i imala je samo jedna vrata.
Na jednoj strani se nalazila velika sudopera, stolice su bile nasumično
razbacane. Jebena kuka za meso je visila sa plafona kao i lanci. Alat se nalazio na
polici pored, bilo je tu i noževa, sekira, čekić i ekseri, testera, bušilica, klešta kao i
bacač plamena. Na podu je postojao odvod, dokaz da je ova soba građena sa
određenom namenom.
Mučenje i ubijanje ljudi je prljav posao.
Tu su bili i pet sicariosa i naravno bili su naoružani. Uzeli su njegov ranac, pušku
kao i skriveni pištolj. On je prošao obuku i možda i uspe da se oslobodi ali nema
sumnje da bi ga ti skotovi pustili, udarci i šutevi bi pljuštali na sve strane.
On će čekati i prihvatiće – šta god da mu urade.
Vrata su se otvorila i zatvorila, nestali su svi zvuci, to do sad nije primetio. Zar je
soba zvučno izolirana? Mora da jeste. Da li bi prikrila i pucanj? Ne bi voleo da to i
sazna.
Akna Man se vratio. „Don Sergio kaže da ga za sad ostavimo na miru, ali to ne
znači da ne možemo malo da se zabavimo sa njim. Probudi ga.“
Ovo je bila interesanta vest.
Neko ga je ošamario.
Otvorio je oči, podigao je glavu ali nije progovorio.
Akna Man je privukao stolicu i progovorio na španskom. „Znam da me razumeš,
seronjo. Otišao sam gore da vidim šta kaže Šef, šta ćemo sa tobom da radimo, ali
on je bio previše zauzet, jebao je tvoju kurvu kaluđericu. Kako je stenjala verujem
da je uživala i ona.“
Dylan je namestio dosadan izraz lica, ujeo se za jezik.
Nije poverovao ni reč. Đubre je loš lažov. Jasno je da je mučenje jedina njegova
veština u ispitivanju. Bez dozvole, ništa mu ne mogu.
Akna Man nije odustao, njegovi opisi onog što se navodno dešavalo gore,
postajali su sve više ekstremni. Ruiz je jebao Gabrielu. Obećao je da će je
proslediti svojim ljudima, a onda i psima – ako ostane nešto od nje.
 Dylan je odbio da prepusti kontrolu tom skotu, njegova mirna faca je izluđivala
gada čije je lice postajalo sve više i više crveno, ali Dylan je ostao tih.
„Ne sviđa mi se kako me gledaš, ti jebeni seronjo.“ Pesnicom je udario Dylana u
stomak, udar je izbio vazduh iz njegovih pluća.
„Mislio sam da je Don Sergio rekao da ga ostavimo na miru, za sad?“
„Neko mu mora održati lekciju.“ Akna Man je opet približio svoju električnu
igračku, uzeo je štapove u ruke i okrenuo prekidač. „Neće ga ubiti, ali neću
dopustiti da samo sedi ovde i smeje se nama.“
Struja je projurila njegovim telom, ostavljajući ga u čistoj agoniji.

Još uvek je čvrsto stezala ćebe dok se trudila da pojede obrok, terala se da
proguta iako joj je bilo muka i stomak joj je bio stegnut od nervoze. Oluja je
prestala da besni. Načula je kad je Ruiz rekao svojim ljudiima da je Luis Sanchez u
vazduhu i da će uskoro stići.
Ističe joj vreme.
Mora da dospe do Dylana i oslobodi ga. Njih dvoje zajedno imaju mnogo bolje
šanse nego da ona sama krene protiv toliko ljudi. Ali kako će uopšte da dospe do
njega? Videli bi je na stepenicama. I šta da uradi kad dospe tamo, da pokuca na
vrata i da pita loše momke da ga puste?
Onog momenta kad zapuca, sicaeiosi će uleteti unutra da zaštite šefa i ona će
biti nadvladana. Ima samo petnaest metaka, znači može petnaestoricu da skine i
to samo pod uslovom da svaki ispaljen metak bude precizan i smrtonosan. To se
nikad ne dešava u stvarnom svetu. Treba joj neko njihovo oružje, najbolje puška
sa rafalom i municijom.
A kako ćeš se dočepati toga?
Uprkos odlučnosti, sumnja i beznađe su je preplavile kao senka.
Šta ako ga pokuša spasiti i zbog toga oboje poginu? Šta ako se sad odluči na
akciju i ako ne uspe, a kasnije iskrsne neka bolja šansa? Šta ako je već prekasno, i
ona ništa ne može da uradi?
Prekini! Samo prekini!
 Ona je obaveštajac. A Dylan je veteran specijalnih jedinica. Oni su iz najbolje
obučenih jedinica u US. Washington računa da će izaći iz zemlje i da neće ostaviti
dokaz da su bili tamo. Mora da deluje, a ne da gubi vreme na brigu.
Pomolila se Bogu, blaženoj Devici i Svetom Antoniu i završila je obrok, pažljivo je
gurnula nož u džep. „Hvala, Imelda. Arepas su bile preukusne. Podsetile su me na
bakine.“
„Gracias, Hermana.“
Gabriela je prenela tanjir do sudopere nameravajući da ga opere, ali ga je
Imelda uzela.
„Ti si gost Don Sergia. To je moj posao.“
„Nek te Bog blagoslovi.“ Gabriela se blaženo osmehnula. „Možeš li mi reći gde je
kupatilo? Trebala bi da se operem.“
Ono što njoj treba je izgovor da se mota okolo.
Imelda je iskoračila iz kuhinje i pokazala na dug hodnik koji je bio popločan
mermerom. „Prva vrata desno. Tamo su i peškiri.“
Gabriela je ušla u kupatilo, oprala je većinu blata. Osušila je lice, srela je svoj
pogled u ogledalu.
Možeš ti to Gabriela. Moraš.
Povici. Muški glasovi.
Provirila je kroz kupatilski prozor, videla je da sicariosi trče sa verande prema
parkiranim vozilima. Izbrojala je desetoricu. Ušli su u vozila i odvezli se.
Gde idu?
Zvuk helikoptera je odgovorio na to pitanje. Idu na mesto sletanja da se nađu sa
Sanchezom.
Ovo je tvoja šansa.
Gurnula je strah na stranu, omotala je ćebe oko sebe, izvukla je Glock ali ga je
držala skrivenog. Onda je bez oklevanja izašla iz kupatila i uputila se prema
kancelariji.
Vrata su bila otvorena, jedan sicario je bio na vratima, drugi je sedeo preko puta
Ruiza puška mu je bila preko kolena.
Na lice je navukla krotak izgled. „Mogu li da pričam sa Senor Ruizom? Ne želim
da smetam, ali setila sam se nečeg što bi on želeo da zna.“
Sicarios se okrenuo. „Časna sestra želi...“
„Čuo sam je, idiote. Pusti je unutra.“
„Hvala.“ Gabriela je otišla i stala iza sicaeios koji je sedeo preko puta Ruiza,
pretvarala se da nije prestravljena. „Senor, izvinite, upravo sam se setila...“
Pustila je da ćebe padne, uperila je oružje u Ruiza.
 „Ja nisam časna sestra.“
Opalila je.
Pop! Pop!
Sicarios na vratima je podigao pušku ali je Gabriela bila brža, prva je zapucala,
ona je upucala tipa koji se pojavio pred njom.
Pop! Pop!
Povici sa verande.
Vrisak.
Imelda
Sranje!
Gabriela je zgrabila obe puške, izletela je iz kancelarije i potrčala je uz stepenice
sa druge strane ulaza, tražila je poziciju gde će najbolje biti zaklonjena i gde će
imati najbolji pogled na ulaz. Podigla je pušku kad je muškarac prošao kroz vrata i
krenuo ka kancelariji.
Povukla je oroz.
Ništa.
Osigurač!
Prebacila je na rafal i osula paljbu.
Rattatatatatatata!
Jedan manje.
Nikad pre nije ovako pucala. Nije bila spremna na snagu koja ju je pomerala i
zbog toga je teško ciljala.
Sad, muškarci znaju gde je.
Okrenuli su se, povikali na nju i podigli puške.
Zapucala je ponovo, pokušala je da bude logična, najpre da skine onog koji cilja
u nju pa onda u ostale.
Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat!
Dvojica dole. Tri. Četiri.
Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat!
Uzvratili su paljbu, malter je leteo oko nje, nešto vruće ju je pogodilo u rebra.
Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat!
Tišina.
Ispod nje, mermerni pod je bio crven od krvi.
Držala je pušku i čekala, očekivala je da muškarci koji su čuvali Dylana da dođu
gore da pomognu jer su sigurno čuli pucnjavu, ali nisu.
Pažljivo je silazila niz stepenice, gledala je da li se tela pokreću, proverila ih je i
uverila se da su mrtvi, onda je pošla u kancelariju.
 Sergio de Anda Ruiz, vođa Andes kartela, sedeo je u svojoj stolici, lice mu je bilo
na stolu, saavim sigurno je mrtav, imao je sve rupe od metka u glavi, zadnja strana
njegove lobanje je bila raznesena.
Zgrabila je ključeve od automobila sa njegovog stola i uzela pušku od drugog
muškarca, proverila je da li ima municije. Onda se spustila niz stepenice, znala je
da će se ostali sicariosi ubrzo vratiti i da će Luis Sanchez biti sa njima, kao i
reporteri.
Dylane, stižem.
 Osamnaesto poglavlje
Dylan se borio da udahne, bio je zaslepljen od bola od elektrošokova.
Bože, šta bi sa tim čudom? Molim te.
Da li se on to moli?
Akna Man se sagnuo, dah mu je smrdeo na alkohol. „Jesi li iz US, a gringo?
Odgovori mi!“
Ali Dylan sigurno halucinira, jer u tom trenutku vrata su se otvorila, i Gabriela je
ušla u sobu izgledajući kao da je izašla iz fantastične video igrice, nosila je jurišnu
pušku Tavor. Otvorila je vatru.
Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat! Ratatatat!
Buka je bila zaglušujuća.
Jebemu!
Da li je ovo stvarno?
Kako je brzo počelo tako se naglo završilo, krv je curila i slivala se niz odvod.
Ona je sekla konopac.
„Tako mi je žao, Dylane. Došla sam najbrže što sam mogla. Hej, Dylane, jesi li
svestan?“
„Aha.“ Pokušavao je da se sabere.
„Hoćeš li moći hodati?“
„Aha, dobro sam.“ Ustao je i obesio se preko nje. „Treba mi minut.“
„Mi moramo da odemo odavde – sad. Muškarci koji su otišli po Sancheza će se
vratiti svakog momenta. Moramo naći i tvoj ranac. U kancelariji je.“
Dylanov mozak mora da je otupio jer on nije mogao da razume o čemu ona
priča. „Moja majica. Moje čizme. Trebaće mi.“
Skupila je stvari i zgrabila je pušku od jednog muškarca kojeg je upravo ubila.
„Ovde – požuri! Deset Ruizovih tipova je otišlo da sačeka Sancheza. Ako se oni
vrate pre nego što mi nestanemo, noć će biti još krvavija.“
Dylan je seo na jednu stolicu, obukao je čizme, majicu i stavio je šlem, delići su
počeli da se sklapaju u njegov glavi. „Rekla si deset muškaraca. Šta je sa
ostalima?“
„Mrtvi su. Ubila sam ih.“ Bacila je pogled naokolo. „Kakva je ovo jebena rupa?“
„Ti si ih upucala sve?“ Zurio je u nju.
Njegov mozak je ozbiljno jebeno spržen.
„Oni su te mučili, Dylane. Hteli su da te ubiju. Šta sam drugo mogla da uradim?“
Držala je Tavor i gledala stepenice.
 „Aha. Tačno tako.“ Onda je video. „Krvariš.“
Krv je natapala jednu stranu njene majice.
„Samo ogrebotina. Pobrinućemo se za to kasnije. Moramo da idemo.“
Dylan je proverio svoju pušku i krenuo je za Gabrielom uz stepenice, obuka je
preuzela, njegov um se razbistrio. U kući je vladala mrtva tišina. Kad su se popeli
video je da se nije šalila. Mrtvi sicariosi su ležali na gomili, krv je bila posvuda,
zidovi su bili izbušeni.
Ay, virgen santa! Blažena Device!
„Tvoj ranac je ovde.“
Pratio ju je do prostorije koja je izgledala kao Ruizova kancelarija, video je i
samo Ruiza kako sedi, njegov mozak je bio raznesen.
„Cono! Ubila si glavu Andes kartela.“
„Nisam imala izbora.“
„Ne, nisi.“ Dylan je uzeo svoj ranac i proverio ga je, našao je svoj telefon i prvu
pomoć. Predao joj je prvu pomoć. „Trebaće ti ovo. Drži. Koji je plan?“
„Nemam plan. Ovo je sve u hodu smišljeno. Uzela sam ključeve iz stola. Ili misliš
da treba da ukrademo helikopter?“
„Prokleto sigurno ne znam da upravljam helikopterom. A ti?“
„Ne.“ Pogledala je okolo, pa kroz zadnji prozor, naznaka panike se čula u
njenom glasu. „Vidiš svetla? To su oni. Vraćaju se.“
Dylan je stavio svoj šlem sa noćnim vidom i podigao ranac. „Treba nam
diverzija.“
„Šta ćemo da uradimo?“
„Ti ostani ovde, odmah ću se vratiti.“ Utrčao je u kuhinju i zatekao ženu
presavijenu, plakala je.
Prokletstvo!
Ne smeju da ostave svedoka. Ko god da je ova žena, ona je verovatno videla kad
je Gabriela ubila Ruiza i njegove ljude. Sad je videla i njegovo lice. Ali nije mogao
da se natera da je ubije.
„Tetka neću te povrediti, ali moraš da bežiš. Kuća će eksplodirati i biće požar. Da
li je još neko ovde, da li je još neko živ?“
„Nne.“ Prestravljeno je zurila u njega, a onda je pobegla kroz zadnja vrata.
Spustio se na kolena izvadio je eksploziv iz ranca i ubacio ga u rernu. Pažljivo je
postavio detonator i podesio tajmer. Onda je otvorio rernu i pustio gas, detonator
je poneo sa sobom.
„Kako ćemo znati od kog auta su ključevi?“
 U trku je Dylan uzeo ključeve, pogledao ih. „Tražimo Land Rover. Sad moramo
da idemo.“
Spustio je naočare na stepenište ispred, nije bilo ni žive duše, nije bilo zeleno
svetlećih oblika ljudskih tela.
Iza njih, zvukovi motora su delovali sve bliže.
Dotrčali su do Land Rovera, Gabriela se previla na stranu.
„Zašto mi ne dopustiš da ja vozim, ovaj put?“ Uskočio ja na mesto vozača,
ubacio je ključeve i pokrenuo motor, ali nije upalio svetla.
Gabriela je gledala preko ramena. „Dolaze.“
Videli su nekoliko farova koja su prilazila hacijendi sa nekog puta koji je
verovatno vodio do privatnog aerodroma ili heliodroma.
„U redu je.“ Pružio je ruku i uzeo njenu, bila je lepljiva. Sranje. „Ne znaju da smo
u vozilu i sad će verovatno biti mnogo zauzeti.“
Podigao je detonator i pritisnuo dugme.
BAM!
Hacijendu je progutala vatrena lopta.
Svetla su još uvek bila isključena, Dylan je vozio prema kapiji, zapaljena
hacijenda je ostala iza njih.

„Znaš li šta si uradila tamo?“

„Spasila sam nas.“ Gabriela je pritisnula krvavi zavoj preko rane, osetila je oštru
bol, koju je brzo smenio čudan osećaj... Utrnulosti.
„Takođe si potpuno sama ubila jednog od najtraženijih krimosa na svetu i
dvanaest njegovih sicariosa. Šta se desilo?“
Gabriela mu je ispričala celu priču, reči su brzo izletale iz nje kad je stigla do dela
sa pucnjavom, cela stvar je delovala kao san. „Ruiza sam upucala iz Glocka, kao i
još dvojicu, onda sam zgrabila pušku ali sam zaboravila da je otkočim, tako da su
drugi znali gde sam pre nego što sam počela da pucam. Puška je bila teška, stalno
je odskakala prema plafonu, ali sam je čvrsto držala. Mislila sam da će momci koji
te muče čuti pucnjeve iako sam znala da ste zvučno izolirani, ali nisu, pa sam otišla
pravo dole i otvorila vrata. Ostatak znaš i sam.“
 Ispružio je ruku i stavio je na njeno rame. „Za to su trebala muda, Gabriela.
Spasila si nam živote. Ti si jedna u milion.“
„Pretpostavljam.“
Pogledao ju je i namrštio se. „Kako se osećaš?“
Počela je da drhti. „Sad baš i ne tako sjajno.“
Dylan je zaustavio pored puta i uključio je svetla unutra. „Podigni zavoj. Daj da
vidim.“
Protegnuo se i podigao zavoj, nežno je pričao, umirujuće. „Zavoj je pomogao.
Krvarenje je prestalo. Bila si u pravu, samo je ogrebotina, ali je duboka. Možda
ima i komadić nečega unutra. Trebaš par šavova.“
„Ok.“ Šta nije u redu sa njom?
Vratio je zavoj na mesto i stavio njenu ruku preko. „Adrenalin ti pada. Mislim da
si u nekoj vrsti post-traumatskog šoka.“
„Post- traumatski šok? To je jadno.“ Ona ne bi trebala biti slaba.
Rukama joj je obuhvatio obraze. „To je normalna reakcija. Viđao sam to kod
novih marinaca posle prve prave borbe. Oni su obučeni za borbu. Ti nisi.“
Zbog toga se osetila malo bolje. „Neću da budem plačipička.“
„Bože, ženo, ti si sve sem plačipička. Kad odmaknemo dalje, saniraću ti ranu i
moći ćeš da odspavaš malo.“
„Čekaj! Pozliće mi.“ Otkopčala je pojas, otvorila vrata, iskočila na zemlju i
izbacila večeru u travu.
Onda se Dylan stvorio pored nje, mazio je po kosi, dodao joj bocu vode. „U redu
je Gabi. Samo to sve izbaci iz sebe. Bićeš ti dobro.“
„Izvini.“ Povraćanje ispred ljubavnika nikad joj nije bilo visoko na popisu želja.
„Nemoj da se izvinjavaš. Ti zaslužuje jebenu medalju.“ Pomogao joj je da ustane
i da se vrati u auto, zatim se opet vratio na vozačevo mesto.
Svetla. Sirene.
Ušao je dublje među drveće.
Vatrogasci. Nacionalna policija. Guachimanes.
Kad su prošli, vratio se na put i uputio se ka autoputu.
Tad je Gabrieli sinulo. „Gde idemo?“
„Ne možemo dugo da se vozimo u ovom Land Roveru. Čim njegovi ljudi otkriju
da je nestao, probaće da ga traže. Ovako skupo vozilo sigurno ima tehnologiju
protiv krađe. Pa, uputio sam se gde smo ostavili Aveo. Ako je još uvek tamo,
zamenićemo vozila.“
„Ali ne možemo preko granice.“
 „Ne prelazimo u Columbiu, ne kad jebeni dronovi patroliraju po nebu.“ Uključio
je svetla i izašli su na autoput. „Idemo na sever.“
„Sever?“ Tamo nema ništa samo Karibi.
On je marinac.
Sranje.
„Nemoj sad o tome da brineš. Treba mi pomoć oko navigacije da pronađem
Aveo.“
Gabriela se borila da se pribere. „Najlakše je da pratimo put i da siđemo na
istom izlazu.“
„Da li se sećaš koji je bio izlaz? Ti si vozila.“
Klimnula je. „Mislim da se sećam.“
Pošto je imala zadatak to je pomoglo da se fokusira. Njeno telo je prestalo da
drhti, njena otupelost je izbledela dok je tražila pravi izlaz.
Nije bilo blokada da ih uspori, ali bilo je oko ponoći kad su pronašli automobil.
Vratili su se istim putem prema San Cristobalu, izbegli su grad i uputili se na sever
prema Maracaibu.
Onda je morala da pita. „Kako to radiš? Kad se iz borbenog stanja prebaciš u
normalan život kao da se ništa nije desilo?“
Uhvatio ju je za ruku i stegnuo. „Nikako.“

Luis je zapanjeno zurio u plamen. Izašao je iz vozila kad se desila još jedna
eksplozija koja je zaljuljala mesto, vrućina je bila ekstremna, čak i sa distance.
„Šta… Šta se desilo?“
„Jefe, molim te vrati se unutra.“ Mono je pokušao da ga vrati u automobil.
„Opasno je. Ne znamo šta se dogodilo, ni ko je to uradio, ni da li su još uvek
ovde.“
Iza njega, čuo je kako kamere klikću.
Reporteri.
Kučka iz Globovisiona je stajala ispred kamere. „Stojimo pored kuće
kolumbijskog biznismena Sergia Ruiza, koja je u plamenu. Ne možemo potvrditi da
li je Ruiz bio unutra u...“
 Luis je viknuo na nju. „Gasi to! Isključi jebene kamere!“
Nije ih doveo da ovekoveče njegov neuspeh.
Mono je prišao, istrgnuo je mikrofon iz njene ruke. „Čula si Don Luisa. Sklonite
kamere.“
Jeronimo Ruiz, Sergiov mlađi rođak, koji ih je dočekao na heliodromu, prišao je
Luisu, suze su lile niz njegovo lice. „Moj rođak je bio u kući. Ovo mora da je uradio
neki drugi kartel. Naći ćemo, ko god da je to uradio, nateraćemo da gledaju i
uradićemo isto njihovim porodicama.“
Lusi je pomislio kako su odbojne njegove suze. „Idiote, nije kartel. Već US
komando. On je to uradio.“
Jeronimo je zurio u njega. „Bolje se nadaj da nije on. On je bio ovde jer si ti
zatražio pomoć. Ako je on ovo uradio, onda je ovo tvoja krivica Don Luis.“
„Kako može biti moja krivica?“ Luis se smejao. „Ljudi tvog rođaka su imali
kontrolu nad tim đubretom. Ako ih je preveslao...“
Jeronimo mu se uneo u facu. „Nema šanse da je jedan miškarac, koji je bio
skinut i vezan za stolicu, bio u stanju da prevesla sve one ljude. Ili ti misliš da je
mala kaluđerica možda uradila to?“
Luisov puls se ubrzao. Kopile je ludo. „Ne, naravno da ne.“
„Komando i kaluđerica su mrtvi, baš kao i moj rođak.“ Jeronimo se povukao,
obrisao je suze. „Ovo je delo Gulf kopilana.“
Jedan od preostalih muškaraca je dotrčao do Jeronima. „Policija i vatrogasci
samo što nisu stigli.“
Šta će uraditi. Hacijenda je uništena.
Verovatno neće moći ni da identifikuju tela. Ako je ovo delo Gulf kartela onda su
oni uništili njegov dokaz da je US vojnik uzeo taoca. Nagrada koju očekuje od svog
zeta je peopeo i dim.
„Mamaguevo!“ Luis je opsovao, udario je čizmom o zemlju.
„Pogledaj!“ Neko je povikao. „To je Imelda!“
Imelda? Kuvarica?
Trčala je prema njima u svojoj beloj kuvarskoj odori, histerično je plakala.
„Ayudenme! Ayudenme!“29
Jeronimo joj je prišao i uzeo je za ruku. „Sigurna si sad, ženo. Kaži mi šta se
desilo? To je bio Gulf kartel, zar ne?“
„Ne, senor. To je bio demon, koji se pretvarao da je časna sestra. Ona je upucala
Don Sergia. Onda ih je sve ubila. Bila sam tako uplašena.“
29
Pomozite mi!
 Jeronimo se nasmejao. „Mala časna sestra?“
„Si. Onda je sišla dole i oslobodila njega, muškarca kojeg su doveli sa njom. On
me je upozorio da će razneti kuću i rekao mi je da bežim.“
Luis je prišao. „Da li je pričao na engleskom?“
„Ne, senor, pričao je na španskom. Oboje su samo na španskom pričali.“
Jeronimo ju je protresao. „Ti si videla kad je časna sestra ubila mog rođaka?“
„Ja sam bila u kuhinji, ali čula sam. Ali ona ne može biti časna sestra. Ona je
demon.“
Jeronimo je pustio Imeldu i okrenuo se ka Luisu, bes je sijao na njegovog ružnog
lica. „Pokupi svoje reportere i jebeno se gubi odavde! Ti si nam doveo ovo! Imaš
sreće što te neću ubiti ovde na licu mesta!“
Mono i njegovi ljudi su podigli puške.
„Ne, Mono, spustite oružje. Oni tuguju. Uskoro ćemo pričati, Jeronimo. Žao mi
je. Don Sergio je bio dobar prijatelj.“
To nije bila istina. Ali o mrtvima sve najbolje.
„Mono, potrpaj reportere u vozila. Pozovi pilota i kaži da smo spremi za
poletanje. Vraćamo se u Caracas.“
Ali Jeronimo nije završio. „Mi ćemo naći komandosa i tu demonsku kaluđericu.
Oni su sad naši. Naše partnerstvo sa tobom je gotovo. Više nisi prijatelj Andes
organizacije.“
Luis je osetio da mu se stomak veže u čvor, krv mu je pojurila u glavu. „Naš
dogovor...“
„Gotov je!“ Jeronimo je seo na zemlju.
Njegovo partnerstvo sa Sergiom i kartelom je bilo izvor njegovog bogatstva, a
bome i velik deo bogatstva njegovog zeta. Bez toga...
Njegov zet će ga ubiti. „Raspravićemo to neki drugi put. Uznemiren si. Znam, i
mi tugujemo sa...“
Jeronimo je izvukao pištolj i pritisnuo ga na njegovo čelo.
„Odlazi! Odmah!“
„Don Luis, molim vas, uđite u vozilo.“ Mono reče.
Luis je ušao, strah se petljao u čvor u njegovom stomaku dok su se vozili prema
heliodromu.
 Devetnaesto poglavlje
Dylan je vozio prema Maracaibu, Gabriela je spavala na suvozačevom mestu,
dok je njeno lice izgledalo premoreno i zabrinuto. Ili bolno?
Danas je tako bila blizu pogibije.
Oboje su.
Da mu je neko rekao kako će se odvijati ova misija, da će se časna sestra
pretvoriti u CIA oficira, i ne samo da će dostaviti važne podatke, već će smaknuti
nekoliko ubica i glavu Andes kartela, Dylan bi pomislio da je taj neko lud. A ipak,
ona je sve to uradila, i više od toga.
Dylanov posao je bio da čuva nju, ali ona je rizikivala sve da bi spasila njega. Ona
nikad pre nije ubila, ali danas je oduzela trinaest života, a to je nešto što će je
pratiti celog života. Ona je ubila više ljudi nego on na ovoj misiji, a nju je trebalo
spasiti.
Ali to i nije najluđi deo.
Ludi deo je bio to što se on zaljubljivao u nju.
Cono!
Ako je to tačno, on je sjeban.
Šta god da je osećao, verovatno je posledica adrenalina koji je uskomešao sve
hormone. On je muškarac, a ona je prelepa žena, pametna, talentovana, hrabra,
briljantana, seksipilna žena. Kad se vrate u US, oni će krenuti različitim putevima...
A on to ne želi.
Teško sranje, cabron. Ona ima svoj život, svoju karijeru. Zar misliš da će se svega
odreći zbog muškarca koji nije uspeo da je zaštiti?
Dylan je to vrteo i vrteo po glavi poslednjih osam sati, pokušavao je da shvati šta
je on pogrešno uradio. Ali sve se svelo na jednu stvar – dronove. To je bio
presudan podatak, koji im je nedostajao. Da je znao za dronove, pre bi se uputio
na sever nego što bi pokušao da pređe kolumbijsku granicu.
Zar takvu vrstu sranja ne bi trebali da znaju u Agenciji?
Pored njega, Gabriela je nešto promrmljala u snu, zatim se trgnula.
Dlanom je pritisnula ranu, video je bol na njenom licu. „Gde smo?“
„Upravo smo prošli znak na kom je pisalo Arnicon. Trebalo bi da stignemo
uskoro. Spavala si oko dva sata.“
„Izvini. Trebalo bi da radim nešto korisno.“
„Uradila si i više nego dovoljno.“
 Stigli su u Maracaibo rano ujutru. Dylan ih je prijavio u jeftin motel pored
autoputa, bio je bez nadzora, lifta i bez postavljanja pitanja. Soba nije bila Bog zna
šta, ali je bila čista i imala je klimu i kupatilo.
Gabriela je skinula krvavu majicu i farmerice. „Želim da se istuširam.“
„Možeš oprati ruke i lice ali bez tuširanja, bar dvadeset i četiri sata. Rani treba
vremena da prvo zaraste.“ Spustio je ranac dole. „Daću ti morfijum, očistiti ranu i
ušiti je.“
„Morfijum?“
„Veruj mi. Bolje je tako.“
Oprala je ruke i lice i potopila svoju krvavu odeću. „Mislim da će mi trebati nova
odeća.“
Dylan je položio peškir preko kreveta, uzeo je sve što mu je potrebno iz kutije
prve pomoći – rukavice, sterilnu pincetu, iglu, morfijum. „Udobno se smesti.“
„Da li si ovo već radio pre?“
„Prošao sam obuku da budem rezervni bolničar, tako da je odgovor da.“
„Hoće li boleti?“ Legla je na sred peškira.
Dylan je stavio jastuk pod njenu glavu. „Moram očistiti komadiće metka ili će se
inficirati. Zato je morfijum tu.“
Gledala ga je, očigledno je bila nervozna. „Verujem ti.“
Otvorio je lek. „Od ovog ćeš postati pospana i osetićeš se lagano. Neće potpuno
otupeti bol, ali će pomoći. Spremna?“
Klimnula je.
Ubrizgao je lek u njenu mišicu.
Uzdahnula je kad je osetila ubod, zatim su joj se oči širom otvorile.
Pokušala je da ga dodirne. „Dylane?“
Uhvatio ju je za ruku. „To je samo droga. Nikad pre nisi dobila morfijum?“
„Nikad. Tako je čudan... Osećaj.“
„Ja ću oprati ruke dok počne da deluje. Odmah se vraćam.“ Otišao je u kupatilo,
pustio vodu i otvorio je sapun.
„Dylane? Hoću li te videti kad se vratimo kući? Ne možeš samo tako uskočiti u
moj život pa onda samo nestati. Ne želim reći zbogom.“
Njegov puls se ubrzao. „Ne želim ni ja.“
Deo njega se pitao da li će doći trenutak kad će zažaliti što je to rekao, ali to je
bila istina. Onda opet, ona je na morfijumu. Ionako se verovatno neće sećati ovog
razgovora.
Osušio je ruke, navukao rukavice. „Sad ću da pokušam da izvučem komadiće.
Pokušaj ostati što mirnija.“
 Njene usne su se izvile u vragolasti osmeh. „Oki doki.“
Brzo je radio, trudio se da je ne povređuje, što je naravno bilo nemoguće. Droga
je ublažila njen bol, ali svaki njen uzdah i njeno mrmljanje je doživeo kao udarac u
stomak. Uklonio je tri delića, očistio ranu i zašio je, uzrokujući joj još više bola.
Onda joj je očistio kožu i stavio sterilni zavoj preko. „Kako se osećaš?“
Gledala ga je širom otvorenih očiju, bila je bleda i čelo joj se sjajilo od znoja.
„Kao nova. Stvarno ne mogu da se istuširam sad? Osećam se tako prljavo.“
Dylanu je pala jedna ideja na pamet. „Mogu da te operem sunđerom.“
„Sunđerom?“
„Videćeš.“ Očistio je nered i sklonio prvu pomoć, onda je uzeo kanticu za led i
odneo u kupatilo. Napunio ju je toplom vodom, uzeo je sapun i sunđer za kupanje.
Zatekao ju je golu na krevetu, omamljenu ali još uvek budnu. Stavio je kantu na
komodicu, potopio je sunđer i počeo da briše njeno lice.
„Mmmm. Kako je to dobar osećaj.“
Spuštao se dole, prao je ostatke današnje surovosti, krv, prašinu, blato iz reke.
Svaki cantimetar nje mu je bio dragocen, njeno telo mu je bilo svetinja. Njeno
grlo. Ramena. Njene grudi. Stomak. Oblina kukova. Te vitke noge. Njena mala
stopala.
O da, on je u gadnom sranju.
Ostavio je prljavi sunđer u kantu. „Bolje?“
Klimnula je. „Tako mi se spava.“
Poljubio ju je. „Onda spavaj. Ja ću se na brzaka otuširati.“
Pokrio ju je, još jednom je proverio vrata, i otišao u kupatilo, ponevši pištolj sa
sobom. Kad je izašao, sa peškirom omotanim oko struka, ona je već uveliko
spavala.

Gabriela je ležala na svojoj nepovređenoj strani pored Dylana, prstima je pratila

trag dlačica koje su vodile do njegovog pupka, njeno telo je bilo zadovoljeno posle
nežnog, pažljivog i polaganog seksa. „Kalav smo mi par. Ti si prebijen i modar. Ja
imam šavove.“
 Tamne modrice su prekrivale njegova prsa i rebra, na stomaku je imao krastice
od rana, gde ga je taj kučkin sin šokirao.
Njegove oči su bile zatvorene, ali se smešio. „Bio sam i u gorem stanju. Veruj
mi.“
„To mesto je ličilo na mesaru. Mora da je bilo gadno.“ Dlanom je prekrila ranice.
Izvio je obrve, njegov osmeh je nestao. „Nikad pre nisam osetio takav bol, nikad.
Ništa nije ni približno. Morao sam da izdržim, da sam se slomio, tebe bi ubili.
Mislio sam na tebe, Gabriela. Sve vreme, mislio sam na tebe. Čak sam i Boga
molio za neko čudo. A onda si se pojavila ti sa tom Tavor puškom.“
Njene oči su se napunile suzama, steglo ju je u grudima od same pomisli na
njega u takvim patnjama. Morala je reći. „Tako mi je žao Dylane. Da sam se
održala, da me voda...“
„Pa nije to tvoja krivica.“ Uspravio se, dlanovima je obuhvatio njeno lice i
pogledao ju je pravo u oči. „Znali su tačno gde smo mi kad sam skinuo dron.
Verovatno su imali još jedan koji nas je snimao. Čekali bi nas bez obzira gde bi
prešli reku. Ti nas nisi uvalila u nevolju ali prokleto sigurno si nas izbavila iz nje.“
Njegovi prsti su nestali u njenoj kosi, poljubio ju je, polako i meko. „Ti si najbolja
misija koju sam ikad imao.“
Gabriela je videla tračak nade u njegovim rečima. Stavila je dlan na njegova
prsa, skupljala je hrabrost. „Ne želim da se ovo završi.“
Izgledao je zbunjeno. „Hoćeš zauvek da bežiš od loših momaka?“
„Ne – ne želim da se ovo završi – ti i ja.“
Nasmejao se uz cerek. „Znam. Rekla si mi sinoć.“
„J... Jesam?“
„Morfijum ti je malo olabavio jezik.“
„Oh.“ Pocrvenela je.
„Pre nego što počnemo da brinemo oko budućnosti, kako bi bilo da se prvo
pobrinemo da je imamo uopšte? Još uvek nas čeka dug put do kuće.“
I samo tako, on se prebacio sa nežnosti na razgovor o poslu.
„Izaći ću da nam nabavim hranu i neku odeću.“ Ustao je iz kreveta i obukao se,
njegove pantalone su bile prljave ali ne i krvave, kao njena odeća. „Ti ostani ovde.
Zatvori zavese. Nemoj izlaziti. Kad se vratim, tad ćemo jesti, i onda krećemo.“
„Nosim veličinu šest.“ Nije pitao, ali bi to trebao da zna. „Gde tačno idemo?“
„Radim na tome.“ Zgrabio je svoje sunčane naočare, pištolj i ključeve od auta,
onda je spustio poljubac na njen nos. „Veličina šest. Zapamtio. Ne otvaraj vrata
nikome.“
„Požuri nazad.“
 „Daću sve od sebe.“ Otključao je vrata, iskoračio i otišao je.
Gabriela se umotala u pokrivač, onda je oprala lice i zube, i upalila je tv.
Očekivala je da će videti vesti o Ruizovoj smrti, ali nije bilo ni reči o tome ili o
požaru na hacijendi, ni na jednom kanalu. Zašto bi to iko želeo da sačuva kao
tajnu?
Onog momenta kad je sebi postavila to pitanje – znala je odgovor.
Njegova smrt je napravila vakum moći. Moćna pozicija na vrhu je otvorena u
jednoj od najbogatijih organizacija na svetu. Neko nije želeo da se sazna da je Ruiz
mrtav – ne dok ne osigura tu poziciju za sebe.
Uz malo sreće, kartel će biti zauzet ubijajući se međusobno.
Jesi li imala sreće do sad?
Ne. Osim Dylana.
On je krenuo za njom kad ju je Piton oteo i kad je pokušao da je zameni za
sopstveni život. Uradio je sve što je mogao da je sačuva, izdržao je mnogo više na
ovoj misiji, nije se prijavio za sve ovo. Izvadio je parčiće metka iz nje i zašio joj
ranu.
Vodio je ljubav sa njom kao nijedan muškarac ikad.
To ne znači da te voli.
Naravno da ne znači.
Kad je ona pomenula budućnost, on je promenio temu. U pravu je. Sad nije bilo
ni vreme ni mesto. Ali nije mogla otresti osećaj da je ovo usputno za njega. Što je
totalno sranje.
Bože, ona je pravi idiot!
Ona je na svojoj prvoj misiji, i samo što se nije zaljubila u prvog seksi bivšeg
marinca koji je naišao i spasio je.
Ma bravo.
Onda se njeno lice pojavio na televizoru.
„Policija nastavlja sa potragom za Sestrom Maria Catalinom, koja je oteta iz
manastira El Vigia. U preokretu koji se desio veruje se da su ona i muškarac sa
kojim putuje odgovorni za smrt trinaeat muškaraca u blizini San Antonio del
Tachira. Više o tome kad dobijemo više informacija.“
Kako bi oni znali za to? Kako bi..?
Imelda.
Naravno. Kuvarica. Gabriela je čula njen vrisak. Ona je videla.
Mierda! Sranje.
Sanchez i njegovi muškarci još uvek tragaju za njom. Sad će i kartel da krene na
nju, takođe. I sad znaju da nije časna sestra.
 „Hoćeš da ukradeš čamac? To je tvoj plan?“
„Ili da iznajmim ili pozajmim?“ Dylan se trudio da ne obraća pažnju na to kako je
dobro izgledala u farmericama i crvenom topu koji je on kupio. „Mislim da ne
mogu da kupim jedan za petsto – ne neki koji bi izdržao do Curacaoa.“
Završili su sa kasnim ručkom – arpeas punjene svinjetinom, sirom i rižom, sad su
morali da se pokrenu. On je ukrao neke tablice sa nekog automobila, zamenio je
one sa njihovog vozila, nadao se da će tako zavarati policiju.
„Jesi li smislio kako ćemo preći pomorsku granicu? Kartel će biti tamo, takođe,
uz marince iz Venecuele. Nemoj zaboraviti da je mornarica zapretila da će otvoriti
paljbu na civilne brodove natovarene hranom i lekovima sa tvog ostrva samo da bi
ispali face.“
Dylan nije zaboravio. „Pre ću rizikovati sa njima na otvorenom moru nego sa
kopilanima sa dronovima u džungli.“
„Pravi marinac SEAL, zar ne? Samo se seti šta mi se desilo na reci. Ja ne mogu
sat vremena da zadržim dah i ne mogu da plivam poput delfina.“
„Ne mogu ni ja.“ Nasmejao se, seo je na krevet pored nje i poljubio je. „Ovo
nam je najbolja šansa za odlazak odavde. Veruj mi.“
„Verujem ti.“
„Pitanje je, gde ćemo nabaviti brod.“
Razmislila je. „Coro. Ima pristojnu luku. Samo je oko četrdesetak kilometara
udaljen od Curacao. Ima mnogo brodova, i puno muškaraca koji će da određenu
cenu da prodaju.“
„Šverceri ljudima?“
„Da. Nategnuto je. Ljudi su bili zadržavani zbog otkupnine. Drugi su bili na
brodovima koji nisu za more i utopili su se.“
„Dobro da znam.“ Biće pažljiv. „Ako pođemo sad, možemo stići do Curacaoa pre
mraka.“
Krenuli su na most preko jezera Maracaibo i uputili se prema Corou, Gabriela je
čitala mapu koju su uzeli u hotelu. U poređenju sa cik-cak putevima do San
Cristobala, put do Coroa je bio skoro pravolinijski. Nije bilo blokada, možda jer su
svi mislili da će pobeći u Columbiu. Ali to je jedna od lekcija koju je naučio u
mornarici.
Nikad ne radi ono što neprijatelj očekuje.
Do Coroa im je trebalo samo oko tri i po sata, vreme je brzo proletelo,
razgovarali su o njegovom odrastanju i njegovom fascinacijom ajkulama, njenoj
želji da bude balerina, pa zatim gimnastičarka i na kraju umetničko klizanje.
„Izgledala bi slatko u roze haljinici.“ Dylan reče.
„Oh, nemaš pojma.“
„Prokleto sigurno to mogu zamisliti.“
Bilo je kasno poslepodne kad su stigli u Coro. Dylan je izašao iz vozila i udahnuo
miris mora. „Možeš li namirisati?“
„Arepas?“
To ga je nasmejalo. „Šta je to sa tvojom opsesijom sa njima? Mislio sam na
more.“
Mirisalo je na dom.
Dok je Gabriela čekala u automobilu, Dylan je pričao sa nekim lokalcima, kako
da pronađe nekog koga bi unajmio za prelazak preko. Rekli su mu da ode u
kantinu i tamo da se raspita. To mu nije izgledalo kao dobra idea, ali neće naći
nikog guglajući.
„Trebala bih ja da pođem sa tobom.“
„Nema šanse. Neko bi mogao da te prepozna.“
„Ti izgledaš prilično zastrašujuće sa svim tim mišićima. Niko neće hteti da se
petlja sa tobom. Ako ja budem sa tobom...“
„Ne.“ Parkirao je, poljubio je u obraz i otišao je.
Kantina je bila puna muškaraca koji su pili i pušili, i koji su ga potpuno ignorisali
kad je glasno rekao šankeru da traži nekog ko bi ga za dobre pare, brodom
prebacio do Curacaoa.
Onda je zavladala potpuna tišina, a svaki muškarac je fokusirao pogled na vrata.
A tamo je stajala Gabriela, radila je ono njeno, emitovala je seksalnu energiju iz
svake svoje pore. Prišla mu je i stavila ruku preko njegove. „Rum i kolu, molim.“
Šanker, veliki ćelavi tip, skoro je pao preko šanka dok je sipao piće.
„Za mene viski.“ Dylan ju je pomazio po obrazu. „Rekao sam ti da ostaneš u
kolima.“
„Jesi li već našao brod?“ Iskapila je piće, onda se nasmešila šankeru, onako kako
samo ona znala, taj osmeh je i Dylana zaludeo. „Moj muž i ja tražimo nekog ko bi
nas prebacio do Curacaoa popodne. Možeš li nam pomoći?“
 Šanker se nagnuo napred, spustio je glas. „Senora, ne želiš da te neko od ovih
tipova prebaci. Moj rođak ima brod baš kakav vam treba.“
„Pozovi ga. Hteli bi da ga upoznamo. Sad.“
Dvadeset minuta kasnije, Dylan je išao pored Gabriele i Paulita, bivšeg marinca,
njegova koža je govorila da on mnogo vremena provodi na vodi. „Može li brod
izdržati?“
„Si, i jako je brz, takođe.“ Paulito je očigledno voleo svoj brod. „Granica je
zatvorena, pa će vas koštati više. Mogli bi nas zaustaviti.“
„Nećemo stati nikome. Jasno?“
„To bi moglo biti zeznuto.“
„Imam par trikova u rukavu. Kaži cenu.“
„Hiljadu američkih dolara.“
Dylan nije imao toliko. „Mogu sad da ti platim pet stotina, a hiljadu kad
stignemo u Curacao.“
Paulito ga je proučavao, držao je ruke na kukovima. „Baš vam je stalo da odete
odavde. Jeste li u kakvoj nevolji?“
„Hoćeš li novac ili ne? Pokaži mi brod.“
„Ovuda.“
Većina brodova su bile drvene barke i izgledale su da će se slomiti na vetru. A
onda ga je ugledao.
„Eno ga.“ Paulito se iscerio. „Zar nije lep?“
Dylan nije izdržao, morao je da se nasmeje. „Prelep.“
Brod je bio RHIB – sličan onom koji je koristila mornarica. Znao je svaki detalj o
tom brodu čak bi i sam mogao da upravlja njime.
„Pa, imamo li dogovor?“
Dylan je susreo njen pogled, ona je klimnula. „Si, Paulito. Dogovoreno.“
 Dvadeseto poglavlje
Gabriela je prihvatila njegovu ruku i zakoračila je na brod koji se ljuljao pod
njihovom težinom.
Dylan se iscerio. „Neće se prevrnuti.“
Paulito se sagnuo i motao konopac. „Voda može da bude uzburkana. Da li neko
od vas pati od morske bolesti?“
„Jok, ja sam ok.“
Ali Gabriela nije imala pojma. „Pretpostavljam da ću otkriti.“
Paulito se iscerio. „Jesi li ikad pre bila na brodu?“
„Ne. Više mi se sviđa čvrsto tlo.“
Dylan ju je poveo do centra gde su se nalazila tri reda klupa, ispred svake je bilo
rukohvat. „Kad ubrzamo, za ovo se drži.“
„Pre sam vozio turiste na ekskurzije po obali. Moj brod je bio pun, pet tura na
dan.“ Kad je izbacio kanap, Paulito se uputio prema kabini. „Sad nema turista. Pa
prihvatam sve što se plaća.“
„Žao mi je Paulito.“ Gabriela je stvarno bilo žao čoveka, a ipak on je jedan od
milion koji je izgubio prihode. Toliko života se promenilo, toliko života je uništeno,
toliko izgubljeno. „Nadamo se da će se stvari uskoro promeniti.“
Startovao je motor i počeli su se udaljavati od doka.
Dylan je kleknuo pored nje, šapnuo joj je na uvo. „Uključio sam moj telefon i
obavestio Cobru o našoj lokaciji i gde smo se uputili. Sad nas prate. Ako
upadnemo u nevolju, ti se skloni u kabinu.“
„A gde ćeš ti da budeš?“
„Pozadi, pucaću.“ Poljubio ju je, ustao je. „Krećemo.“
Gabriela je posmatrala vodu ali onda je pogledala gore u brda u daljini i luku.
Odjednom sve ju je sustiglo – ona napušta Venecuelu.
Srce joj se slomilo, ustala je i otišla pozadi, gledajući nazad na Coro, njeno grlo
se steglo, suze su krenule. Jecaj ju je iznenadio i rukom je prekrila usne.
Osetila je ruku na donjem delu leđa.
„Jesi li ok?“
Zatresla je glavom. „Bila sam toliko fokusirana na odlazak da mi do sad nije palo
na pamet. Odlazim iz zemlje koju volim, mislim da se nikad neću moći vratiti.
Dylan, trebao si pre da je vidiš. Nije bila savršena, ali život je bio dobar. Ali sad...
Nikad više neću moći posetiti grob Abuelite Isabel.“
 Privukao ju je na sebe, poljubio je u kosu, držao je dok je plakala. „Tako mi je
žao, Gabi. Možda će se jednog dana stvari promeniti.“
„Da li je tvoja žena dobro?“ Paulito je povikao.
„Dobro je.“ Dylan je zakoračio unazad, obrisao je suze sa njenog lica, gledao ju
je pravo u oči. „Sad ćemo napustiti luku. Bolje je da sedneš.“
Vratila se nazad i sela, osećajući težinu u grudima, oštar vetar se poigrao
njenom kosom dok je brod ubrzavao.
Dylan je stao na stranu, njegov pogled je bio fokusiran napred. „Nailazimo na
šest stopa velike bove. Brod će malo poskočiti, drži se.“
Taman da upita šta je mislio kad je rekao poskočiti kad je brod poskočio –
jednom, dvaput, tri puta. Uhvatila se za rukohvat. „Ništa strašno.“
„Čuj ti nju. Kao pravi profesionalac.“ Dylan se iscerio, izgledao je prezgodno, kao
greh, u novoj crnoj majici i farmericama. Nekako je uspeo da se održi bez da se
drži za nešto. On je bio u svom elementu, marinac konačno na moru.
Ta pomisao ju je nasmejala.
Onda se njeno srce, koje je već bilo ranjeno, steglo.
Za nešto manje od sat vremena biće u Curacaou i ovo će biti gotovo. Upravo se
oprostila od Venecuele, a sad će se morati oprostiti i od njega.
Znala si da će se to desiti.
Da, ali to ne olakšava.
Još neko vreme išli su u blizini obale, Dylan je pričao sa Paulitom u kabini.
Venecuela je bila kao senka na horizontu, ribarski brodići su se vraćali kući posle
celodnevnog pecanja, usamljeni tanker je išao prema Cubi. Onda je Paulito krenuo
ka severu, ubrzali su kad su se našli na otvorenom.
Vump! Vump! Vump!
Činilo se kao da brod odskače preko talasa, kao da teško udara o površinu vode.
Ili je to bio beton? Ne, voda.
Dylan je stajao izvan kabine, jednom rukom se držao, stajao je raširenih nogu
čvrsto, dok je gledao kako se marinci približavaju.
Povikao je i pokazao. „Lučka patrola!“
Gabriela je pratila smer i ugledala – mali brod prepun venecuelanskih marinaca.
 Dylan je gledao kako patrolni brod menja kurs, prilagođava brzinu i prati ih.
Uopšte mu se to nije sviđalo. Brzo je otkucao poruku Toweru. „Zašto ne
pokušavaju da nas stignu?“
„Ne znam.“
Da su planirali da ih zaustave, brod bi do sad ubrzao, stigao ih i naredio im da
stanu.
Umesto toga, brod je bio iza, posmatrao, pratio. Šta li čekaju – drugi brod,
možda helikopter?
Koristio je Paulitov dvogled, gledao je i vodu i nebo, čuo je zujanje
helikopterskih rotora, osetio je težinu u prsima.
Onde! I tamo!
Bili su toliko nisko, uz vodu, da ih je skoro predvideo.
„Dva glisera nam brzo prilaze sa desne strane.“
„Gliseri?“ Paulito je zurio u njega, prebledeo je. „Ko si dovraga ti? Trebalo je
poslušam moju ženu. Trebao sam da ostanem kući.“
„Punom brzinom.“ Dylan je uzeo svoj ranac, izvukao je pušku, prebacio je na
automatsku paljbu. „Gabriela, dolazi ovamo!“
Ustala je, zateturala se, oči je širom otvorila. „Šta to znači?“
„To su brzi brodovi koje karteli koriste da izbegnu radare.“ Zgrabio ju je i
povukao u kabinu. „Ostani dole.“
Zauzeo je bočnu poziciju, gledao je kako brod sa marincima polako odmiče,
njihov posao je završen ovde. Znači, marinci su petljali sa švercerima droge. Pa
dobro, nije to neko iznenađenje.
Dylan je pogledao kroz dvogled, video je naoružane muškarce na gliserima. Na
svakom po šest. Nisu bili Guachimanesi, već su muškarci nosili običnu odeću.
Ruizovi ljudi.
Andes kartel.
Hijoputas! Kučkini sinovi.
Ali kako su ih dođavola našli?
Vratio se u kabinu i naciljao Paulita. „Koliko su ti platili?“
„Dylane!“
 „Gabi, ostani dole!“
Paulito je zakoračio unazad, podigao je ruke u vazduh. „Nemoj me ubiti.
Pogrešno si shvatio. Ja ne radim za njih – ko god da su oni.“
„Molim te, Dylane!“ Gabriela je ustala. „Verujem da govori istinu.“
Dylan je predao pušku Gabrieli, preuzeo je upravljanje, dao je gas do daske.
„Vas dvoje ostanite dole.“
„Ne možeš ih prestići, a ako probaš, ubiće nas sve.“
Paulito je imao pravo. Nisu bili brži.
Ali Dylan je imao više iskustva na moru od njih. „Imam par trikova u rukavu.“
Sad je već mogao da čuje zvukove njihovih motora. Pokušavali su da ga
blokiraju, jedan sa jedne strane, a drugi sa lučne strane. „Držite se!“
Oštro je skrenuo prema luci, RHIB je oštro odreagovao, presekao je direktno
ispred glisera, napravio je spiralu i okružio.
Dylan je nastavio da pravi okret, gledao je kako idioti pokušavaju da ga prate, ali
kad su ubrzali, nisu izdržali. Jedan gliser se prevrnuo, posada je ispala u more,
drugi se jedva održao.
Dylan se iscerio, prestao je sa okretima, i uputio se pravo, proverio je i
prilagodio svoj kurs.
Drugi gliser je oklevao, posada je odlučivala da li da spašavaju kompanjone iz
vode ili da ih ostave pa da kasnije pokušaju da ih nađu. Ali Dylan je znao kako će
da odluče. Za muškarce koji su se bavili ubistvima, život je jeftin.
Trenutak kasnije, skotovi su im bili na tragu.
Zašto sad dovraga nema bacač granata, kad mu treba? Imao je eksploziv, ali nije
mogao da pita neprijatelje da se zaustave pa da ga okači na njihov brod.
Ratatat! Ratatat! Ratatat!
Osuli su paljbu, ali nisu mogli pogoditi ništa jer su odskakali od površine vode.
„Gabi, treba mi da preuzmeš volan!“
„Ja?“ Ustala je, video je strah na tom lepom licu.
Brzo ju je uputio. „Ovde je gas. Ovo okreće brod. Sve što treba je da održiš ovaj
kurs i brzinu. Možeš li to?“
Ratatat! Ratatat! Ratatat!
Pogledala ga je u oči, bila je preplašena, ali je klimnula.
„Da. Da. Mogu.“
Bože, stvarno je voli.
On je zgrabio svoju pušku, puzao je do najbolje pozicije.
Gliser je ubrzavao, brzo su im se približavali.
 Dylan se naterao da se opusti, podigao je oružje, naciljao je tipa koji je upravljao
brodom. Gledao je, čekao, uskladio je ritam talasa, svog pulsa i disanja.
BAM!
Muškarac je pao, povukao je ručicu pri padu.
Gliser je usporio, okrenuo se, zaljuljao se, dok su ostali muškarci pokušavali da
oslobode put i preuzmu upravljanje.
Jedan hijoeputo manje. Još petorica.
Opet je podigao pušku, gliser je bio daleko iza.
Ali neko drugi je počeo da upravlja, mogli su ih stići. Pa je skinuo i tog skota,
takođe.
„Dylane!“ Gabriela ga je pozvala. „Helikopteri!“
Pretražio je nebo, video je belog narandžastog AW229s koji je leteo pravo
prema njima. Ostao je nisko dok se vraćao u kabinu, helikopteri su skoro bili iznad
njih.
Uzeo je dvogled. „Wepa! Jebeno da! To nije kartel. To je holandska obalska
straža. Sad smo u holandskoj vodenoj teritoriji.“
Gabriela se sagnula, klonula je od osećaja olakšanja, njene oči su se zatvorile.
„Hvala Bogu i Devici, i Svetom Antoniu.“
Paulito je ustao, izgledao je iznenađen što je uopšte živ, ali bio je pakleno ljut.
„Skotovi, šta će mi oni uraditi? Hoće li me strpati u zatvor?“
„Ne, Paulito.“ Gabriela ga je zagrlila. „Ne ideš u zatvor. Jako smo zahvalni što si
nam pomogao. Postaraćemo se da budeš plaćen.“
Jedan helikopter je lebdeo iznad njih, dok su druga dva išli prema gliserima.
Onda su začuli glas preko zvučnika. „Mi smo Holandska Karibska obalna straža.
Ugasite vaš motor i budite spremni za upad.“
„Ko ste vi?“ Paulito je opet pitao.
Dylane je ugasio motor. „Bolje za tebe da ne znaš.“
„Šta će biti sa mnom i sa mojoj porodicom? Kartel će nas pobiti!“
Dylan je znao da Paulitov strah nije iracionalan. „Šta misliš o tome da se
preselite u Curacao ili u US?“
 Gabriela je skenirala svoju karticu, otvorila vrata hotelske sobe i ušla unutra, a
Dylan je bio odmah iza nje. Nosila je torbu sa stvarima, koju je dobila zahvaljujući
američkom konzulatu, koji je bio u kontaktu sa Pentagonom i Cobrom. Još uvek
nije imala pristup svom nalogu u banci, dobiće ga tek kad se vrati u Virginiu.
Spustila je torbu na pod i sela na krevet, bila je iznurena i psihički i fizički. „Ne
mogu da poverujem da je gotovo. Kao da još uvek očekujem da završim mrtva.“
Dylan je spustio svoj borbeni ranac na pod i ispružio se po krevetu pored nje,
stavio je glavu na lakat. „Rekao sam ti da ću nas dovesti kući – ali bez tebe ne bih
mogao da održim to obećanje. Ti si mi spasila život. Ti si spasila sopstveni život. Ti
si najhrabrija, najjača žena koju poznajem.“
Gabriela nije znala kako to može biti istinito. „Mislim da nikad nisam bila tako
uplašena kao kad sam prepoznala Ruiza. Bila sam ubeđena da će nas ubiti na licu
mesta. A danas, kad sam videla te glisere...“ Znala je da je kartel u pitanju. „Ono
što si ti uradio, onaj manevar u vodi, kad si izbacio jedan gliser – učinio si DEVGRU
i sve marince ponosnima.“
„Jebeš njih.“ Na trenutak mu je lice očvrsnulo.
Ta reakcija ju je iznenadila, ali imala je previše stvari na pameti da bi sad mogla
da je razume. „Šta će biti sa nama sad? Šta će biti sa Paulitom?“
„Tower će sutra doći. Letimo za Miami i...“
Pritisnula je svoj prst na njegove usne. „Ne, šta će biti sa nama – sa mnom i sa
tobom.“
Otkotrljao se na drugu stranu, ustao je. „Stalo mi je to tebe, Gabi, ali meni veze
ne idu.“
Imala je osećaj da joj je srce napuklo, tama joj se uvlačila u grudi. „Pa znači,
spasili smo jedno drugom život, imali smo fantastičan seks i to je to? Pozdravljamo
se i nastavljamo dalje.“
„Nisam to rekao.“
Uspravila se, naslonila je obraz na njegovo rame, njegovo telo je bilo napeto.
„Molim te, reci mi o čemu razmišljaš.“
„Hoćeš da čuješ zašto sam napustio Tim?“
Nije bila sigurna kakve to veze ima sa bilo čim. „Kaži mi.“
 „Bio sam jurišnik i član Plave eskadrile i to mi je značilo sve. Članovi Tima su mi
bili kao braća. Išao bih sa njima i do pakla. Provodili smo mnogo vremena zajedno,
više nego sa bilo kim drugim.“
„Mora da ste bili jako bliski.“
„To sam i ja mislio.“ Izvio je obrve i oborio pogled. „Većina momaka je bila
oženjena ili razvedena i imali su decu. Ja sam bio samac. Upoznao sam Valeriu u
baru blizu baze. Neke žene su svake noći vislile tamo, nadale su se da će uhvatiti i
udati se za članove Tima, ali ja sam mislio da je ona drugačija. Godinu dana posle,
bili smo vereni. Mislio sam da sam uspeo. Bio sam elitni operativac, imao sam
prelepu verenicu, i očekivali smo bebu.“
Bebu? On je otac?
Šta još ne znaš o njemu?
„To zvuči kao dobar život.“
„Jedne noći, mi iz Tima smo izašli i razvalili se. Samo što smo se bili vratili sa
jednog zadatka gde smo izgubili jednog našeg. Svi smo bili slomljeni zbog toga.
Poslao sam joj poruku i rekao sam da mi treba prevoz do kuće. Jedan od ortaka je
bio pijan kao guzica. Rekao je: 'Ona nije kući, čoveče. Ona je sa Krugerom'.“
„Ko je Kruger?“
„On je bio vođa eskadrile.“
O Bože.
Gabriela je imala loš predosećaj u vezi kraja priče.
„Uberom sam otišao do Krugerovog mesta. Njen auto je bio parkiran na prilazu.
Pokucao sam. On je odgovorio, pokušao je da slaže, da se izvadi stajao je u svom
dizajniranom bade-mantilu. Probio sam se unutra i zatekao Valeriu polugolu u
njegovom krevetu.“
„Tako mi je žao.“
„Skot je jebao moju verenicu dok sam ja bio na zadatku. On me je poslao u
borbu i jebao moju verenicu.“
„A beba?“
„Zahtevao sam test. U početku je oklevala. Beba nije bila moja, ali njima je bilo
sasvim u redu da me puste da verujem da jeste moja.“
Gabriela se setila njegove reakcije i besa kad je otkrio da je ona iz Agencije, a ne
časna sestra.
Nije ni čudo što je mrzeo biti izdan.
„Tako mi je žao, Dylane. Ne mogu ni da zamislim kako si se osećao.“
 „To nije bilo najgore od svega.“ Odmahnuo je glavom, ironični osmeh se pojavio
na njegovom licu. „Dan posle sam saznao da su svi iz Tima znali. Pa čak i žene onih
koji su bili oženjeni. Svi su znali ali niko nije mario meni da kaže.“
Gabrielu je srce zabolelo zbog njega. „Izgubio si sve – ceo život.“
„Sve je bilo laž.“ Njegov pogled je sreo njen, njegove oči su bile prepune tuge i
ljutnje. „Kad sam dobio rezultate testa podneo sam ostavku. Prijavio sam Krugera
i ceo mesec sam proveo opijajući se. Mislio sam da mora da sam uradio nešto što
ju je odgurnulo od mene. Sigurno nisam bio muškarac kakvog je trebala.“
Zato je mislio da nije dobar u vezama.
Gabriela ga je uhvatila za ruku. „Nije se radilo o tebi Dylane. Već o njoj.“
„Možda.“ Udahnuo je i izdahnuo. „Na kraju sam se otreznio i pokušao sam da
provalim šta ću raditi u životu.“
„Tad si našao Cobru.“
„Moj prijatelj je znao Javiera Corbraya. On je isto bivši DEVGRU. On i Tower su
me izvukli i dali mi novu svrhu.“
„Hvala ti što si mi verovao u vezi ovoga.“ Gabriela je pokušala da svari ono što je
čula. On je u Cobri bio pet godina tako da ovo nije sveža rana. Ali nije ni daleka
istorija, a rez je dubok. „Ne mogu ni da zamislim koliko ti je bilo teško, mora da je
baš bolelo. Kladim se da je posle toga bilo teško sklapati prijateljstva.“
Ili verovati ženi.
„Aha.“ Uhvatio ju je za ruku. „Imam osećanja prema tebi Gabriela, ali ja...“
Čekala je da on završi misao, a onda je izgovorila ono što on očigledno nije
mogao. „Plašiš se da ćeš opet biti povređen. Teško ti je da veruješ nekom. Dylane,
to sve ima smisla. Ali jednu stvar zaboravljaš.“
„Šta?“
Približila se i poljubila ga. „Ja nisam kao Valeria.“
Onda je vodila ljubav sa njim, nežno i polako, dajući sve od sebe, unela se u
svaki poljubac, svaki dodir, pokušavajući mu pokazati ono što mu nije mogla reći.
Posle dok su ležali zajedno, srca su im tutnjala, njegovi prsti su prelazili preko
njene kičme, slušali su krikove galebova i zvukove mora.
 Dvadeset prvo poglavlje
„Jednog dana bežiš od sicariosa. Sledećeg se izležavaš na plaži, sunačaš se.“
Dylan je otpio svoj mai tai, ukus limuna i ruma su se prelivali preko njegovog
jezika, more ga je mamilo.
„Nestvarno je, zar ne?“ Izgledajući smrtonosno seksi u belom jednodelnom
kupaćem, Gabriela je pojela trešnju sa svoje pina colade. „Kao da je ceo život
prošao od kad sam bila oteta, ali prošlo je samo dvanaest sati.“
„Mnogo toga se može desiti u dvanaest sati.“
Kao zaljubljivanje, na primer.
Spavali su zajedno, jebali se do besvesti, naručili hranu u sobu, onda su obukli
kupaće i otišli na plažu, smestili su se u stolice blizu bara. Posle svega šta im se
desilo, nisu videli ništa loše u piću pre podneva.
Prokletstvo, Dylanu je bio potreban alkohol. On je bio zaljubljen u nju, i posle
onog sinoć bio je prilično siguran da i ona oseća isto. Možda deluje jednostavno,
ali nije. Do sad bi već trebao biti u stanju da joj veruje, posle svega što su prošli.
Onda opet, verovao je i ljudima iz Tima, a eto kako se to završilo.
To nema veze sa Gabrielom.
On je sebi dozvolio da bude obmanut, bio je zaslepljen Valeriom i verom u svoju
SEAL braću.
On sebi nije verovao.
Završio je svoje piće, ustao je. „Idem.“
Gabi se nasmejala, nosila je svoje nove naočare. „Zabavi se.“
Potrčao je do vode, skočio u talase i zaplivao je brzo koliko je mogao, ignorišući
bol u povređenim rebrima. Zastao je kad je bio oko pola milje od obale, bio je
sam, okružen galebovima. Ostao je onde, plutajući na leđima, dok je pokušavao
da iskontroliše osećaje.
Ispašćeš idiot ako dozvoliš da ono što se desilo sa Valeriom i Krugerom prevlada.
Da, ali da li je ovo sad ono pravo? Nisu se ni poznavali pre dve nedelje. Kad se
vrate u normalni život i kad adrenalin splasne, možda splasnu i njihova osećanja,
takođe. Ne bi trebao prebrzo da padne na nju.
Za to je već prekasno, cabron. Uostalom, ti stalno rizikuješ svoj život.
Ali da li može da rizikuje i sa njom?
Pošto nije našao mira u vodi, plivao je nazad do obale, tamo je neki plavi lik u
plavom kupaćem držao svoje piće i pričao sa Gabrielom.
Ona mu je mahnula. „Tamo je moj momak.“
 Tip je bacio pogled na Dylana, promrmljao nešto i otišao.
Gabriela je sklonila svoje naočare, pogledom je prelazila preko Dylana. „Voda
koja se sliva niz mišiće – mislim da je to moja nova omiljena forma umetnosti. Idi
nazad, skoči u vodu pa se vrati. Lepo te molim?“
Cenio je kompliment ali njegov pogled je još uvek bio na onom kretenu. „Da li ti
se nabacivao?“
„Taman sam htela da mu kažem da sam ja ubila čoveka, ali ti si ga uplašio.“
Popila je zadnji gutljaj svog pića. „Svaka žena na plaži zuri u tebe, uključujući i
mene.“
Dylan je uzeo svoj peškir, osušio se, naručio još jedno piće, pokušavajući da
nađe svoju hrabrost. Šta je beše hteo da kaže? Nije znao.
Uzeo ju je za ruku. „Kad se vratimo...“
„Cruz.“ Senka je pala na njih. „Razbili smo se da vaše guzice izvučemo na
sigurno, a sad vas nalazim na plaži kako ispijate pića sa kišobrančićima.“
Tower.
Dylan je ustao, kao i Gabriela. „I meni je drago što Vas vidim, gospodine.“
Tower je ispružio ruku. „Gospođice Marquez, zadovoljstvo vas je upoznati,
konačno. Drago mi je što ste bezbedni.“
Gabriela mu je uputila onaj svoj osmeh. „Hvala Vama, celoj Cobri za sve što ste
uradili za taoce i mene. Ne bih bila ovde da nije bilo Dylana.“
Sad se zalagala za njega? Kako slatko.
Dylan nije mogao da zamisli da treba njenu pomoć. Uradio je svoj posao. Da,
Tower ga je uhvati kako je drži za ruku, ali on je znao šta će mu reći ako krene da
ga zeza za to.
„Dobio sam puno pitanja. Završite svoja pića i pokupite svoju opremu. Sipaju
gorivo u avion. Krećemo za Miami za dva sata. Tamo će vas čekati let za Langley,
gospođice Marquez. Cruz, mi ćemo u Denver na zvanični sastanak. Pronaći ćeš me
u predvorju kad budeš spreman za polazak.“
Gabriela je gledala kako Tower odlazi. „On deluje veoma profesionalno.“
„Bivša zelena beretka.“
„Aha.“
Vratili su se nazad u njihovu hotelsku sobu, Dylan je skinuo mokar kupaći,
istuširao se i skinuo so sa kože, zatim se obukao. Gabriela se presvukla u crnu
haljinu koju joj je on kupio, ostale njene stvari bile su u torbi.
„Šta si hteo da kažeš pre nego što je Towel naišao?“
Sad ili nikad.
Jednom kad uđu u avion, stvari će se promeniti.
 Pokušao je da pronađe reči. „Te noći kad sam ti dao morfijum rekla si mi da ne
želiš da se ovo završi. Nisi htela da kažemo zbogom.“
„Mislila sam to. Još uvek to mislim. Ja... Meni je stalo do tebe, Dylane.“
On je čuo njeno oklevanje. Zar je htela reći volim te?
Seo je pored nje. „Ono čega se ne sećaš je moj odgovor. Rekao sam da ni ja ne
želim kraj.“
„Jesi?“
„Da, ali ti si bila drogirana kao zmaj i iscrpljena. Nisam iznenađen što se ne
sećaš. U stvari, računao sam na to.“
„Kukavice.“
To je bila istina.
„Prestrašen sam, Gabi. Ne znam kako bi ovo moglo uspeti između nas, živimo
tako daleko jedno od drugog, ali ne mogu da podnesem pomisao da te više ne
vidim. Nisam spremam za obećanja. Ne znam ni da li ću ikad biti. Ali želim te u
svom životu. Znam da to nije pošteno, ali da li je to dovoljno za tebe, za sad?“
Prihvatila je njegovu ruku. „Jeste.“
I zato što nije mogao da odoli privukao ju je bliže i poljubio je.

Gabriela nikad pre nije letela u privatnom avionu. Udobna sedišta. Bar.
Ogroman tv. PS4. Konferencijska sala. Pokušala je da sakrije iznenađenje. „Ovo
je... Prihvatljivo.“
Dylana nije prevarila. „Ovo je jedini pravi način da letiš. Mogu li ti doneti piće?“
„Šta ima?“
Dylan je prišao baru i otvorio je frižider. „Pivo, voda, šampanjac, kola, neki fensi
sok.“
„Šampanjac zvuči savršeno. Zar ne bi trebali da proslavimo?“
Idu kući – živi i zdravi.
Zašto se onda osećaš tako potišteno?
Dylan.
Nije znala kad će ga ponovo videti.
 Dylan je izvukao čep i sipao im piće u čaše, nazdravio je Toweru koji je pričao sa
pilotom. „Hej Tower hoćeš malo šampanjca?“
„Ne, hvala.“
„Glupo pitanje.“ Dylan je seo pored nje. „Živeli.“
Dylan je spustio glas. „Treba mi tvoj broj telefona.“
„Nemam broj, ni mejl adresu ni bilo šta drugo.“
„Tačno.“ Ustao je i otišao do konferencijske sale. Vratio se sa papirom. Zapisao
je svoj broj telefona, zadržao ga je na tren pa joj predao. „Ovo je moj.“
Uzela je papir, njegov trud ju je obradovao. Znala je da mu ništa od ovoga ne
pada lako. Izgledao je više uplašeno kad je podelio svoja osećanja sa njom nego
kad su ga vukli dole da ga muče. „Hvala, Dylane. Ovo mi mnogo znači.“
Avion je krenuo, ubrzao je i poleteo.
Gabriela je gledala kako Curacao postaje mala tačka okružena morem,
Venecuela je bila daleko u pozadini.
„Hej, jesi li dobro?“ Dylan upita.
„Ne mogu da poverujem da idem kući. Prošlo je tako mnogo vremena.“
Onda je Tower seo preko puta njih, nameran izbor jer je bilo mnogo slobodnog
mesta. Bio je visok, snažan i čvrst, pocrnelog tena i plave kose, svaki centimetar
njega je govorio da je vojni tip.
„Sinoć si mi rekao samo osnove preko telefona, ali imam mnogo pitanja koja
zahtevaju odgovor, a neka od tih pitanja su za Vas, gospođice Marquez.“ Pauzirao
je, kao da čeka njihovo odobrenje, ali kakav izbor su imali? „Kako ste znali da će
Vas doušnik izdati?“
Prošli su kroz sve to, kad je Gabriela primetila psihičke promene kod Sandera,
kad je on priznao da pokušava na obe strane da zaradi.
„Nisam imao izbora, morao sam da ga eliminišem.“ Dylan je rekao.
Gabriela je znala da mu je to teško palo. Nisu pričali o tome, ali ona je znala. Bilo
je teško i njoj, takođe, jer je znala da je to uradio da nju zaštiti.
„To je bilo neophodno za uspeh misije i vaš opstanak.“ Zatim je Tower pitao o
njihovom neuspelom prelasku granice i hvatanju od strane Ruiza i njegovih ljudi.
„Verovali su da ste časna sestra?“
Dylan se iscerio. „Može biti jako uverljiva.“
Tower ga je ošinuo pogledom.
Gabriela se borila da suzdrži osmeh. „Da, gospodine, jesu. Iako znam da je Ruiz
sumnjao da znam nešto o švercu droge.“
Tower je klimnuo glavom. „Gospođice Marquez, Vi ste ubili Ruzia?“
 „Da. Znala sam da ako ne odreagujem pre dolaska Sancheza sa reporterima da
ćemo ugroziti najkritičniju tačku misije. Isto tako sam znala da će nastaviti da
muče Dylana dok ne progovori, a onda bi nas oboje ubili.“
„Sigurni ste da je mrtav.“
„Mogu to potvrditi.“ Dylan je opisao šta je video.
Odjednom sav taj horor ju je sustigao, krv joj je pojurila u glavu, i zavrtelo joj se
u glavi.
Pucnjevi. Krv teče po podu. Toliko krvi.
Trepnula je, zatekla je kako je oba muškarca posmatraju. „Izvinite, ja... Ja
samo...“
„Ne duguješ nikom izvinjenje.“ Tower je rekao, njegov pogled je bio nežan.
„Ono što si uradila – ne bih mogao da tražim više ni od naših operativaca.“
„Hvala, gospodine.“
Dylan je ispleo svoje prste sa njenima i nastavio priču, njegov dodir ju je umirio.
Rekao je Toweru da je pustio Imeldu i kako je razneo kuću.
„Nisam imao srca da je ubijem i preuzimam punu odgovornost za to.“
„Razumem.“ Tower je pogledao u svoj notes. „Onda ste ukrali jedan od Ruizovih
automobila, odvezli se do Aveoa, onda do Marcariba pa konačno do Coroa, tamo
ste unajmili Paulita da vas prebaci do Curacaoa.“
Dylan je odgovorio. „Da, gospodine. Jednu noć smo ostali u Maracaibu da bih
mogao da se pobrinem za njenu ranu i da odspavamo malo.“
Tower se iscerio. „Usrećio si Jonasa i učinio ga malo bogatijim. Momci su se
kladili kako ćeš izvesti gospođicu Marquez iz Venecuele. Jonas je rekao da ćeš kao
pravi SEAL ići vodenim putem. Mislim da je zaradio petsto dolara, tako nešto.“
Gabriela je morala da pita. „Ko je Jonas?“
„Malik Jonas. Upoznaćeš ga.“ Dylan se osmehnuo. „On je onaj veliki crni tip koji
je bio moj asistent u prodaji.“
Gabriela ga se naravno sećala. „Vidim da te on prilično dobro poznaje.“
„Pretpostavljam da je tako.“
Tower se prebacio na posao opet. „Neke stvari koje vas dvoje morate da znate.
Ruizova smrt je uzrokovala ozbiljnu nestabilnost. U poslednjih dvadeset i četiri
sata kartelski rat divlja duž granice. Desilo se već nekoliko ubistava i u toku je
borba za premoć.“
Gabriela je to očekivala.
„Ono što ću vam sad reći je poverljivo.“ Tower je pogledom prelazio sa jednog
na drugo. „Luis Sanchez je pitao US vladu da ga ubaci u program zaštite svedoka.
Hoće da preda dokaze DEA protiv kartela i njegovog zeta, koji je, kao što znate,
predsednik Venecuele.“
Gabriela je zinula, pokušala je da sabere sve što je Tower rekao. „On... Šta?“
Tower je ponovio. „To ste postigli kad ste ubili Ruiza, gospođice Marquez. Kartel
krivi Sancheza. On je dovoljno pametan da zna da neće preživeti bez pomoći.
Uradili ste lavovski posao – oboje. Uživajte u šampanjcu. Zaslužili ste.“
Tower ih je ostavio same.
„Ne mogu da verujem.“ Gabriela ga je pogledala. „Sanchez će dati dokaze protiv
Andes kartela i predsednika? To bi moglo srušiti ceo režim.“
Dylan se nasmejao, sklonio je pramen kose sa njenog obraza. „Možda ćeš moći
da se vratiš u Venecuelu i pre nego što misliš.“
I po prvi put posle toliko dugo vremena Gabriela je osetila malo nade za zemlju
u kojoj su rođeni njeni roditelji.

Let do Miamia je trajao malo duže od tri sata.

Dylan je mogao da vidi kako njen duh klone. „Kad nabaviš telefon, nazovi me.
Imaću slobodnog vremena posle misije.“
„Nećeš ići neko vreme?“
„Bar nekoliko nedelja. A ti?“
„Mislim da ću imati nekoliko meseci slobodno. Moram postaviti moj život, naći
stan, povezati sve, internet, kupiti kola, verovatno ću provesti neko vreme sa
roditeljima u Miamiu.“
„Bolje bi im bilo da ti daju medalju.“ Nije znao da li je CIA davala medalje.
„Ne verujem da će oni biti zadovoljni kao što je gospodin Tower bio. Da sam
ostala unutra i dopustila da samo otmu novinare, ne bih bila oteta. Ništa od ovoga
se ne bi desilo. Ti bi stigao na helikopter zajedno sa ostalima iz tvog tima.“
„Možda. Možda ne bi našli taoce. Seti se da si nam ti pomogla da se sve brže
obavi.“
Tower je podigao pogled sa ekrana. „Veoma poštujem Agenciju, ali oni se
ponekad fokusiraju na uske ciljeve. Niko iz tima Cobre se ne bi susreo sa prekorom
zato što je pokušao da zaštiti život ili slobodu US državljanina.“
 To ju je nateralo na osmeh. „Hvala.“
Dylan je podigao njenu ruku do usana i poljubio je. „Susrela si se i sa strašnijim
govnarima. Možeš ti sa tim kopilanima izaći na kraj.“
Odmah pošto su sleteli Tower je preneo informaciju. „Predstavnik iz Agencije
Vas čeka. Ispratiću Vas.“
„Hvala.“ Gabriela mu je protresla ruku. „I hvala za sve što ste Vi i Cobra uradili
za mene.“
Dylan je čekao da se Tower pokrene ali idiot je samo stajao onde. „Tower,
čoveče, zar ne moraš u wc ili tako nešto?“
Tower je ukapirao. „Biću na pisti.“
Dylan je sačekao da on ode, onda je privukao Gabrielu u zagrljaj i poljubio je,
čvrsto ju je držao, nije hteo da ona ode. „Ne znam gde će nas ovo odvesti ali ti si
najneverovatnija žena koju sam ikad sreo. Nemoj da dozvoliš da te kinje ti skotovi
u Landley. Čakaću da mi se javiš.“
Ona se nasmešila, suze su svetlucale u njenim očima. „Hvala, Dylane, na svemu.
Mnogo si rizikovao da bih ja bila sigurna.“
„Sve bih ponovio, bez razmišljanja.“ Opet ju je poljubio, onda su sišli dole gde ih
je Tower čekao.
„Ispratiću vas do kapije,“ Tower reče.
Dylan je gledao kako odlazi, toliko toga je ostalo neizrečeno.
Pogledala ga je preko ramena, na tren njihovi pogledi su se sreli, a onda je
Tower ušao u specijalnu zonu.
Znao je da će mu nedostajati, ali nije očekivao da će ga rastanak tako zaboleti.
Zaboravio si kako je ljubav zajebana.
Dylan je pošao u bar, zgrabio je pivo i pokušao da svoje emocije dovede u red.
Dok su dopunili gorivo u avionu, Tower se vratio.
Seo je, stavio je pojas, i zakucao pogledom Dylana. „Protiv kompanijinih pravila
je da operativci stupe u romantičnu ili seksualnu vezu sa klijentima.“
„Ko je bio prvi koji je prekršio to pravilo?“ Dylan je željno otpio gutljaj.
„Ja sam jedan od vlasnika kompanije, i tvoj nadređeni.“
Dylan je podigao flašu i narugao se. „Samo sam pratio tvoj primer.“
Tower je izvio obrve. Uzeo je svoj tablet i otišao pozadi da čita.
I to je bio kraj razgovora.
Bilo je veče kad su stigli u Denver, bila je jesen i bilo je prohladno, planine su se
belele pod prvim snegom.
Automobil ih je čekao, kad su stigli u zgradu Cobra HQ Dylan je predao oružje i
opremu.
 Tower ga je sačekao kod lifta. „Hvala ti, Cruz. Ovo je moglo uništiti kompaniju.
Da su ti skotovo odveli gospođicu Marquez, da si ti završio na vestima, da su vas
ubili, mi bi van posla.“
Pošto je to dolazilo od Towera to je bilo kao javno prikazivanje nežnosti.
„Bilo je 'stani-pani' u nekim momentima.“
„Rešavao si problem po problem. Verovao si svojim instiktima i svojoj obuci.
Izborio si se. Kao i gospođica Marquez.“
„O da, stvarno jeste.“
Vrata lifta su se otvorila.
„Vidimo se sutra u devet na zvaničnom sastanku.“ Tower se okrenuo i krenuo ka
svom vozilu.
Dylan se dovezao do svog stana u Five Points, uzeo je poštu i opustio se. Nije
prošao kroz svoju uobičajnu rutinu posle misije – pranje veša, lista za kupovinu,
brz odlazak u supermarket, već je natočio piće. Nešto ga je stezalo u grudima.
 Dvadeset drugo poglavlje
Gabriela je skenirala svoju karticu da bi ušla u lift, pritisnula je dugme za treći
sprat, dala je sve od sebe da ignoriše nervozu. Danas će zvanično proceniti njenu
misiju. Nosila je dosadno sivo odelo kao štit u današnjoj bici. Ne bi trebala biti
nervozna, ali jeste.
Protekla nedelja je bila teška. Većinu vremena je provela na sastancima koji su
više ličili na ispitivanje, ponovo i ponovo je odgovarala na ista pitanja. Znala je da
nisu srećni njenim učinkom. Nije ih mogla kriviti.
Ona je efektivno prekinula svoju misiju kad se isprečila između Pitona i
novinara. Čak i sad, nije bila sigurna da bi mogla drugačije da postupi. Instiktivno
je reagovala, cilj njene misije je zaboravila onog momenta kad je čula vriske i
pucanj.
Pošto je bila jako zauzeta nije imala vremena za pronalazak stana ili kupovinu
automobila, čak ni da kupi neke osnovne potrepštine, iako se postarala da nabavi
telefon. Agencija joj je dala privremeni smeštaj, a auto je iznajmila, to je pomoglo.
Ali posle života časne sestre – da ne spominje otmicu i beg od kartela, osećala se
jako čudno u normalnom svetu.
Dylan je bio njeno sidro, pomogao joj je sa stresom pri povratku, njegov glas je
izgladio njene oštre uglove.
Uradio je to mnogo puta – imala je nebrojeno mnogo zaduženja od kad se
vratila. On je razumeo kako se osećala i činilo se da tačno zna šta treba reći. Pričali
su da odu zajedno do Puerto Rica, Havaja ili do Grčke kad ona konačno dobije
slobodno.
„Meni je sasvim svejedno gde ćemo ići dok god si ti tamo, i da ima vina i sobna
posluga.“ Gabriela je rekla.
„To baš sužava izbor.“ Šalio se.
Bože, baš joj je nedostajao. Nedostajalo joj je sve u vezi njega – njegov glas, da
je drži za ruku, onaj osmeh, te oči, toplota njegovog tela da je greje tokom noći,
da vodi ljubav sa njim.
Vrata lifta su se otvorila uz ding, i ona je produžila do konferencijske sale. Colby,
njen nadređeni, rekao joj je da očekuje ukor ali ju je uverio da će njena procena
biti fer.
Duboko je uzdahnula, navukla je poker facu, ušla je unutra, klimnula je u znak
pozdrava. „Direktore Walker. Zameniče direktora Raybutn. Asistent direktora
Colby.“
 Stavila je svoju torbu na pod, sela je i čekala.
Walker je prvi želeo da priča. „Kako se osećate? Razumeo sam da ste bili
ranjeni?“
„Okrznuta, gospodine. Dobro je zacelilo. Lekar je uklonio šavove.“
Klimnuo je, izvio je obrve. „Uradili ste neverovatan posao tokom osamnaest
meseci vašeg zadatka. Nema sumnje. Vaša sposobnost da održite vaš identitet u
neverovatnim okolnostima je primećena. Vaš talenat za improvizovanje je takođe
impresivan.“
„Hvala Vam, gospodine.“
„Tokom naše procene Vašeg treninga nije ništa ukazivalo da ćete Vi efektno
izvršavati borbene zadatke. Mi smo zabeležili te procene.“
Asistent direktora Rayburn je preuzeo. „Ono što nas brine je Vaša odluka da
ugrozite celu misiju u trenu i potpuno upropastite pokušavajući da sprečite
otmicu novinara.“
A sad na red dolazi ukor.
„Vi ste vredan resurs.“ Rayburn reče. „Žene, ljude, sa vašim sposobnostima nije
lako pronaći. Dok je vaš instinkt da zašitite američke državljane pohvalan, problem
je što ste Vi doveli Vašu misiju do preranog kraja i doveli Vaš život u opasnost
zbog dvoje ljudi, koji su, iskreno govoreći, ignorisali savete državne turističke
agencije i nisu imali nikakvog posla u Venecueli.“
„Da, gospodine.“ Nije mogla poreći. „Žao mi je, gospodine. Čula sam vriske i
pucanj i instiktivno sam reagovala. Istovremeno sam uspela i da zaštitim taoce i da
Vam pribavim informacije koje su omogućile akciju spašavanja.“
„To je zabeleženo.“ Colby reče. „Vaša procena nas brine. Mi znamo...“
Walker ga je presekao. „Nije bio Vaš posao da se brinete o tim novinarima. Da li
ste zaboravili ko ste bili? Izgubili ste se u pokriću i počeli ste da mislite kao časna
sestra, a ne kao oficir. Vi niste bili tamo na milosrdnoj misiji.“
Gabriela se borila da smiri narav. „Nisam se izgubila gospodine. To je ono što
sam ja!“
„To je ono što ste Vi.“ Walker je ponovio njene reči. „Pogledajte posledice tog
jednog dela. Morali smo da sklonimo Vaše kontakte u slučaju da budete otkriveni
kao oficir Agencije. Andes kartel je sad uhvaćen u unutrašnjoj borbi kao i sa
okolnim kartelima, regija je destabilizovana. Naš jedini doušnik u SEBIN je mrtav
zahvaljujući Cobri, sad smo slepi.“
On je pričao o Sanderu.
„On nas je izdao. On je hteo da nas preda kartelu.“
 „Ne bi da Vi niste sebi dozbolili da budete oteti!“ Walkerov glas je odjekivao
malom prostorijom. „To je moja poenta! Da ste ostali u manastiru naš doušnik
nikad ne bi bio upleten, a regija ne bi bila zahvaćena smrtonosnim kartelskim
ratom.“
Rayburn je presekao. „Morate razumeti gospođice Marquez. Vaša najveća
vrednost je kao tajni oficir u Venecueli. Ali mi Vas ne možemo poslati nazad opet.
Vaše lice je bilo na svim kanalima i po svim novinama. Ne možemo Vas poslati bilo
gde gde ima Andes kartel operacija, što uključuje veći deo centralne i južne
Amerike. Ako Andes kartel opstane, tražiće Vas.“
„Da, gospodine. Znam.“
Walker je pročistio grlo. „Osim te greške, Vaš učinak je bio za primer. Od Vaše
otmice, Vi ste se poneli kao pravi oficir Agencije. Dajemo Vam premeštaj zajedno
sa ukorom. Zbog Vas su dva US taoca bezbedno stigla kući, bezobziran vođa
kartela je mrtav, a Luis Sanchez je dopuzao do naših vrata moleći za pomoć.“
„On će možda biti ključan za promenu režima.“ Colby je dodao.
„Nadajmo se da hoće.“ Onda će sve ovo biti vredno.
Rayburn se zavalio u svojoj stolici. „Imaćete tri meseca slobodno, teško
zarađenih. Kad se vratite prebacićemo Vas u Latinsku diviziju kao analitičara.“
Njeno srce je potonulo.
Na kraju svega – dno dna. Kancelarijski posao. Trebala je da očekuje to. Znala je
da ne može da se vrati u Venecuelu. Šta je očekivala da oni urade?
Sakrila je razočarenje. „Razumem. Hvala Vam.“
Posle toga proćaskali su o vremenu, gde služe najbolju hranu za ručak, o gužvi u
saobraćaju.
Gabriela se zahvalila i napustila je zgradu. Uspela je da stigne do automobila pre
nego što se rasplakala.

Dylan je parkirao kod DIA, utrčao je u terminal i bacio pogled na ekran koji je
prikazivao dolaske. Gabrielin avion je već sleteo.
Prokleti saobraćaj. I-25 je katastrofa.
 Pustio joj je poruku, napisao joj je da je stigao, onda se uputio u predvorje, bio
je nestrpljiv.
Prošlo je samo osam dana od kako je gledao kako ona odlazi, samo osam dana,
a imao je osećaj kao da je mesec dana. Iako su svake noći pričali telefonom, to nije
bilo dovoljno. Svaki strah koji je imao da će osećanja da izblede kad prođe
opasnost i adrenalin, je nestao.
Kad ga je pozvala juče i objasnila šta se desilo, rekao joj je da uhvati let i dođe u
Denver. Onda je pozvao Towera i tražio privatni sastanak. Razumeo je da Agencija
ima svoje razloge, ali bilo ga je briga. Sve što su oni videli bila su slova na papiru.
Nisu je videli u akciji. Nije morala da trpi njihova sranja.
Na pokretnim stepenicama je bilo mnogo ljudi – ali ne i Gabriela.
Baka prema kojoj su trčali njeni unučići. Vojnik. Biznismen koji je pričao
telefonom.
On je obično bio smiren tip. Jurišnik i operativac, znao je da čeka. Ali sad nije
osećao ni trun strpljenja.
Još jedna gužva.
Pogledom je prelazio preko ljudi tražeći je.
Ruka je prošla preko njegove kičme. „Tražite nekoga?“
Dylan se okrenuo – i tu je ona bila, sam pogled na nju poslao je trnce sreće po
celom njegovom telu. „Bože, kako te je dobro videti.“
„Toliko si mi nedostajao.“ Izgledala je prelepo i jako poslovno, nosila je sivu
olovka suknju i crnu bluzu, male štikle i malo šminke.
Privukao ju je blizu sebe, razmrljao je njen karmin ljubeći je, osećaj nje u
njegovom naručju mu je bio dragocen. „Nedostajala si mi. Jedva čekam da te
vidim golu.“
„Jedva čekam.“
Šteta, prvo su trebali da se sastanu sa Towerom.
Odvezao ih je sa DIA do Cobra HQ i parkirao je u podzemnoj garaži. Pokazao joj
je zgradu – zidovi su bili obloženi nerđajućim čelikom, konferencijska sala je imala
zid od stakla sa ugrađenim zatamnjenjem, teretanu, prostorije za odmor,
streljanu. Onda joj je dao flašicu vode, sebi je uzeo kafu.
„Imamo oružara koji održava naše oružje, ali njegova radionica je zatvorena
vikendom.“
„Nisam ovo očekivala, uopšte. Tako je sve... Sa stilom.“
„Drago mi je što to misliš.“ Tower je stajao iza njih.
Poveo ih je do svoje kancelarije i pokazao im je da sednu. „Ovo me brine, u vezi
tvog prelaska u Cobru. Ti i Cruz ste postali intimni tokom misije. Šta će se desiti
ako raskinete? Hoćete li biti u stanju da efektivno radite zajedno, ili bi vaša lična
drama ugrozila misiju?“
Takav je Tower. Uvek direktan.
Gabi očigledno nije bila zastrašena. „Razumem vašu brigu, gospodine. Ne
možete dozvoliti da osoblje donosi privatan prtljag na posao ili da dozvole da
njihove emocije ugroze njihov rad. Ako mi ponudite posao, i ja prihvatim,
ponašaću se profesionalno, bez obzira šta se bude dešavalo u mom privatnom
životu.“
Towerov izraz lica nije otkrivao ništa. „A ti Cruz? Ako Thor Isaksen uđe, a ona
odluči da joj se više sviđaju nordiski tipovi od latino ljubavnika, kako će to uticati
na tebe?“
Te reči kao da su udarile Dylana, njegovo telo se napelo, osećaj izdaje se širio
njim. Ali na svoje iznenađenje, vir emocija je prošao, ostao je samo čudan osećaj
mira.
„Bez obzira šta se desi između Gabi i mene, ona će uvek biti žena koja je podigla
pušku i koja se borila sa nekoliko sicariosa da bi ih sprečila da me muče i koja je
spasila moj život. To neću zaboraviti. Želim da ona bude srećna.“
To je bila istina.
On ju je voleo.
To bi joj trebao i reći, cabron.
Tower je klimnuo. Zamišljeno je izvio obrve. „Držaću vas za reč, oboje.
Gospođice Marquez, pričaću sa mojim partnerom Javierom Corbrayem, i javićemo
Vam se sa ponudom.“
Gabi je zurila u Towera, očigledno zapanjena. „To je to? Nema više pitanja? Moj
rezime? Nema procena?“
Tower se iscerio. „Imali smo te na oku čim smo saznali da nisi časna sestra.
Tvoje veštine su... Jedinstvene. U poređenju sa tobom, bivši elitni operativci kao
što je Cruz, pa recimo da ih ima baš dosta.“
„Hej ja sam upravo ovde.“ Ipak, Dylan je znao da je to istina.
Tower ga je ignorisao. „Već sam pročitao tvoj Agencijski dosije, i ja sam,
naravno, upoznat sa tvojim radom u Venecueli. Znam da si dobila premeštaj što si
se potrudila da zaštitiš novinare. Nisam zabrinut. Ti si mlada, a to je bila tvoja prva
solo tajna misija. Ti si jurnula pravo u opasnost, ne jednom, već dva puta, prvi put
kad si pokušala da zaštitiš novinare, a onda kad si spasila Cruza. Eto tako te ja
vidim.“
Dylan je mogao videti da su je dotakle te reči.
„Hvala na razumevanju, gospodine.“
 Tower im se oboma zahvalio što su došli tokom vikenda, rekao im je da se nada
da će uživati u svom teško zarađenom dopustu, i intervju je bio gotov.
Gabi je kipela od uzbuđenja. „To znači da ću sresti Holly Bradshaw?“
„Bićete koleginice.“ Ali Dylan je imao važnije stvari na umu. Pomazio ju je po
obrazu, spustio je glas. „Hoću da se izgubim odavde i da se prokleto izgubim u
tebi.“
„Bože, da.“
Upotrebio je svu svoju volju da skine ruke sa nje dok su išli u vozilo i u njegov
stan. Parkirao je, uneo je njenu torbu unutra i zaključao vrata imajući samo jednu
stvar na umu.
Ona je skočila u njegovo naručje, ljubeći ga.
Naslonio ju je na vrata, preuzeo je kontrolu, ljubio ju je, glad je tekla njegovim
venama, njegov kurac je već bio tvrd.
„Sad!“ Ciknula je, otkopčala je njegove pantalone i pomazila njegovu dužinu.
Otkopčao je njenu suknju, spustio je na pod, pa je opet zakucao na vrata,
maknuo je njene gaćice na stranu.
„Da.“ Omotala je noge oko njegovog struka.
Zabio se u nju jednim sporim potiskom, oboje su zastenjali, a ona ga je primila
celog.
Bez kondoma ovaj put.
Pokušao je da uspostavi spori ritam, ali osećao ju je previše prokleto dobro, bila
je tako vlažna i uska. „Isuse.“
Njegova kontrola je izbledela, jako i brzo je ulazio u nju... Trebao ju je... Izgubio
se u njoj. Izgovarao je besmislice na dva jezika. „Gabi tako si... Mi amor. Treba
da... Jebiga! Eres perfevto.“
Brže. Jače.
Sa svakim potiskom je sve više stenjala, njene oči su se zatvorile, njene usne su
bile rastvorene.
Znao je da je ona blizu, njeno telo je počelo više da ga steže. On se borio da se
opusti, hteo je da izdrži još malo duže, samo malo duže zbog nje.
„Dylane!“ Viknula je njegovo ime kad ju je orgazam obuzeo, njeno lice je sijalo.
On se prepustio, mrmljao je svoje zadovoljstvo u njen vrat, dok ga je orgazam
opustošio, a on je prosuo svoje seme u nju.
 Gabriela je ležala na njegovim prsima, izležavali su se u njegovoj kadi, topla voda
je zapljuskivala njene grudi, čaše vina su bile pored. „Znači, bez kondoma ovaj
put?“
„Prošle nedelje sam bio kod Doca Sullivana, testirao sam se. Pa da, dobri smo.“
„Hvala Dylane.“ Zagrejalo joj je srce to što je sam hteo da je zaštiti, bez da je
morala da ga pita.
Poljubio ju je u vrh glave. „Nikad te ne bih povredio.“
Bila je uverena da je voli. Samo je bio previše uplašen da joj kaže.
„Hej jesi li sinoć gledala vesti? Ono dvoje novinara je dalo intervju.“
Odmahnula je glavom. „Propustila sam.“
„Dianne Connolly, ona je pričala o tebi, koliko si bila hrabra, kako si se suočila sa
skotovima, kako si ih navela da ih bolje tretiraju. Rekla je da nije sigurna da li si ti
još uvek živa i da je zbog tebe počela da ide u crkvu. Opisala te je kao
'neustrašivu'.“
To ju je pogodilo ravno u srce. „Volela bih da mogu da im javim da sam
bezbedna.“
„Šta ako ih pozoveš kao Sestra Maria?“
„Oni su novinari. Ako počnu da kopaju... Previše je rizično.“
„Izgleda da će morati da se pitaju. Šta misliš o Toweru?“
„Taj čovek ima laserski fokus.“
„On je potpuno drugačija osoba kad je sa svojom ženom Jennom.“
To ju je nasmejalo, bivša zelena beretka koja se razneži zbog svoje žene.
„Hoćeš li prihvatiti Cobrinu ponudu? To znači više novca, više slobodnog
vremena, puno putovanja, više fleksibilnosti.“
„Jedan deo mene je tužan zbog napuštanja Agencije, ali ne želim da budem
zaglavljena u kancelariji. Nisam se za to obučavala. Prihvatiću ponudu, ako si ti
stvarno ok da mi zajedno radimo. Ne želim da se osetiš kao da te proganjam.“
Zagolicao ju je po rebrima. „To je bila moja ideja.“
To je istina.
„Kad se vratimo iz, ma gde god budemo išli, moraću da nađem mesto, da kupim
kola i da preuzmem moje stvari iz skladišta.“
 „U međuvremenu možeš ovde ostati. Nema potrebe za žurbom. Ima dovoljno
prostora.“
On jeste imao lep stan, dve spavaće sobe, lepa kuhinja, velika kada, tri kupatila,
grejanje i balkon sa pogledom na planine.
„Hvala. To je baš slatko od tebe.“
Zar neće nikad reći?
Možda bi ti trebala prva.
Sjajna ideja. Ali šta ako ga upalšim?
Dylan se zasmejao. „Tower, kakav tip. Znao sam da će da pomene tu stvar oko
veze. Pomenuo je to i na aerodromu, podsetio me je da je protiv pravila
kompanije petljati sa klijentima.“
„Šta si ti rekao?“
„Podsetio sam ga da je on bio prvi koji je prekršio ta pravila.“
„Mogu samo da zamislim izraz njegovog lica.“ Smejala se. „Pitanje koje nam je
postavio oboma, nije on testirao mene. Već tebe. Znaš to, zar ne?“
„Šta?“ Dylan to očigledno nije shvatio.
„Hteo je da vidi kako ćeš ti reagovati. Zato je nabacio ono nordijski zgodan tip.
Pokušavao je tebe da izazove i isprovocira.“
„Taj skot.“ Dylan se malo nasmešio. „To ima smisla. On zna zašto sam ja
napustio SEAL.“
„Videla sam da te je na početku to pitanje uzrujalo.“
„Moje celo telo se napelo, a onda... Nekako, samo sam otpustio.“
I to je videla.
Uspravila se i okrenula se, voda se prelivala preko ivice na kameni pod. „Dylane,
hoću da znaš, da te ja nikad ne bih tako izdala. Uprkos svim dokazima ja sam
prilično konzervativna devojka. Nikad se ne bih petljala sa drugim muškarcem dok
sam u vezi.“
Prstima je prešao preko njenog obraza. „Gabi, mislio sam ono što sam rekao, ja
želim da ti budeš srećna, bez obzira da li si sa mnom ili sa nekim drugim. Istina
je...“
„Reci mi.“ Molim te, samo kaži.
Njegova vilica se stegala, njegove oči su potamnele kad su im se pogledi sreli.
„Istina je da sam zaljubljen u tebe i da me to prokleto plaši. Nisam to hteo ali ti si
me našla. Nisam se osetio ovako potpuno i živo tako dugo. Znam da to verovatno
zvuči ludo.“
Gabrielino srce se rastopilo, radost ju je obasjala kao sunce. „Uopšte mi ne zvuči
ludo, zaista ne. Neke stvari su jednostavno suđene. Volim i ja tebe Dylane.“
 „Ti si moje čudo Gabi.“
Ona je spustila svoje vino pored, pomazila ga je, uhvatila je dlanovima njegovu
glavu. „A ti si moj omiljeni greh.“
Onda ga je poljubila.
 Epilog
Šest meseci kasnije

Gabriela je čekala sa Dylanom, Lev i Malikom u predvorju hotela LA Hilton,

muškarci su nosili odela, a Gabi tamno plavo odelo sa suknjom i štikle. Ovo nije
ličilo na nijednu misiju na kojoj je do sad bila, ni u Agenciji, a ni u Cobri. Danas
glume sami sebe, a Corbray i Tower su želeli da izgledaju profesionalno.
„Misliš da će biti razočarani?“
„Razočarani?“ Lev je podigao obrvu. „Zašto bi bili razočarani, jer nisi časna
sestra?“
Malik je podigao pogled sa telefona. „Jednostavno će biti srećni što te vide živu.“
Dylan joj je prišao, stali su kod prozora, povukao ju je u zagrljaj. „Hej, dođi
ovamo. Sve će biti u redu.“
Naslonila se na njegovu snagu, uživala je u njegovom zagrljaju. On je bio njena
stena poslednjih šest meseci, pomogao joj je da preboli noćne more koje su je
pratile posle Venecuele i davao je sve od sebe da joj prelazak iz Agencije u Cobru
bude što lakši. Sve je bilo kako treba.
I ovo će biti u redu, takođe.
Prilično mnogo su rizikovali, životi su u pitanju. Ali da su ostali pasivni bila bi još
veća opasnost. Mesecima su se pripremali za ovaj sastanak, planirali su, izviđali i
prolazili kroz sve detalje sa Agencijom.
„Hvala.“ Gabriela je pritisnula poljubac na Dylanove usne.
„Hej nađite sobu- drugu sobu.“ Malik se našalio.
Lev je prišao vratima, provirio je kroz ključaonicu. „Dolaze.“
Kucanje.
Onda je Tower ušao, Dianne Connolly i Timothy Yang su išli iza njega.
„Gospođice Connolly i gospodine Yang zadovoljstvo mi je da vam predstavim
Gabrielu – ili kako je vi znate kao sestru Mariu.“
Dianne je stavila ruku preko usta, briznula je u plač.
Tim je zurio u Gabriela kao da je duh.
„Tako mi je drago što vas vidim.“ Gabriela im je prišla, zagrlila je Dianne i
protresla Timovu ruku. „Već dugo sam želela da stupim u konktak sa vama, ali
jednostavno nije bilo moguće. Molim vas, sedite. Imamo čaj i kafu.“
Tower je predstavio muškarce samo po njihovim imenima. „Dylan. Malik. Lev.
Ovu trojicu prepoznajete iz spasilačkog tima.“
 Dianne i Tim su im se zahvalili zatim su se okrenuli ka sofi.
Gabriela je prva progovorila. „Kako je gospodin Tower objasnio, moj život zavisi
da li ćete pisati o ovome, i ne samo moj život, već i životi dobrih ljudi u Venecueli,
Americi.“
„Razumemo.“ Dianne je izvadila maramicu iz torbice, tapkala je po očima.
„Mislila sam… Mislila sam da si sigurno mrtva. Mislila sam da će mi reći da si
poginula. Očekivala sam najgore.“
„Žao mi je zbog toga.“ Tower je objasnio. „Prekršili smo mnogo pravila da bi se
ovo ostvarilo. Gabrieli je bilo važno da vi ne brinete. Vaša konstantna potraga za
sestrom Mariom dovodi Gabrielu u opasnost.“
Dianne je bila preterano uporna. Jako blizu je bila da otkrije da je Gabriela bila
US državljanin. Čak je pokušala da umeša i Majku Beatrice. I Agencija i Cobra su se
složili da se nešto mora poduzeti.
Tim je pročistio grlo, oči su mu bile sjajne od suza. „Razumemo.“
Dianne se nasmešila. „Pretpostaviću da si ti neki agent, a ne kaluđerica.“
Gabriela je pažljivo odabrala reči. „Radila sam u Venecueli kad su nas oteli. Dala
sam sve od sebe da budete bezbedni i da vam olakšam situaciju – iako mi se činilo
da to nije bilo dovoljno.“
Ok, nije planirala da kaže zadnji deo ali to je bila istina.
„Da nije bilo tebe... “ Suze su opet krenula da liju. „Prokletstvo! Rekla sam sebi
da neću da plačem.“
Gabriela ju je dotakla po ruci. „U redu je. Puno toga si prošla.“
Gabriela je prolila i previše svojih suza od tad.
Tim je završio ono što je Dianne htela da kaže. „Da nije bilo tebe, bilo bi nam
mnogo gore. Način na koji si im se suprotstavila… Voleo bih da sam ja bio tako
hrabar.“
„Drago mi je što sam mogla da pomognem.“ Gabriela im je onda rekla kako je
postala svesna Cobrinog tima koji je bio preko puta ulice i kako im je dostavila
informacije i kako je predala ključ od ulaza u njihove ruke.
Tower se umešao. „Gabriela nam je omogućila da vas lakše i brže spasimo. Rekla
nam je gde vas drže, dala nam je podatke o zgradi i broju taoca, a onda nam je
dala i ključ. “
Dianne je zurila u nju. „Sve si to uradila?“
Dylan se nasmejao. „Pa da, i mi smo bili prilično zadivljeni takođe.“
„Znam da ste rekli bez pitanja, ali... Pa ne mogu izdržati.“ Dianne je uzdahnula.
„Šta se desilo? Zašto nisi stigla u helikopter?“
 Gabriela je ispričala kako je Piton pobegao sa njom i kako ga je Dylan sprečio.
„Ali onda se pojavila neka paravojna organizacija i sprečila nas i odsekla od vas.
Morali smo da se krijemo i da pronađemo način za izlazak iz zemlje, Cobra nam je
pomogla u tom. Trebalo nam je četiri dana da uspemo.“
„Tako mi je drago što si dobro. Svaki dan sam zamišljala ono najgore. Molila sam
se svake noći za tebe.“ Dianne je izgledala pomalo postiđeno zbog tog priznanja.
„Pa ti nisi zaista časna sestra, pa verovatno misliš da je to smešno.“
„Ne, zaista ne. Hvala ti. I ja sam se molila za vas, oboje.“
Posle toga Gabriela je slušala o promenama u njihovim životima posle otmice i
problemima na koje su nailazili. Noćne more. Nervoza. Teškoće pri fokusiranju.
Opsesija sa vestima iz Venecuele.
„Jesi li videla vesti?“ Dianne je pitala. „Izgleda kao da je predsednik pao. Njegov
zet je dao dokaze protiv njega. Svemoćni Andes kartel ga je iz pozadine
podržavao. Stvari se menjaju.“
Gabriela se nasmejala. „Da, baš tako.“
Onda je došlo vreme da se završi.
„Mnogo ti hvala za ovo danas.“ Dianne ju je čvrsto zagrlila. „Sad kad znam da si
živa i zdrava, bez obzira što nisi Sestra Maria, čini da se osećam puno bolje,
sigurnije.“
I Tim ju je zagrlio. „Doživotno ćemo ti oboje biti zahvalni za snagu što si nam dala
kao i za tvoju ljubaznost. Zbog tebe sam promenio značenje reči hrabrost.“
Sad je bio Gabrielin red da se bori sa suzama.

Dylan i Gabriela su se vratili u Denver, svratili su da uzmu neku hranu i bocu vina.
Bilo je dovoljno toplo da jedu na balkonu, sunce je zalazilo iza planina čiji su vrhovi
još uvek bili prekriveni snegom, noć se polako spuštala nad grad.
Dylan ju je uhvati za ruku. „Danas si napravila pravu stvar za ono dvoje.“
„Da, a pomoglo je i meni. Mrzela sam činjenicu da su oni izgubili san zbog mene.
Ovo mi daje neku završnicu. Osećam da sam konačno sposobna da otpustim
Sestru Mariu.“
„Meni se sviđa Sestra Maria. Ona će uvek biti ti – kad sam te upoznao.“
 Gabriela je ustala i prišla, sela mu je u krilo, prstima je prelazila preko njegove
vilice. „Reci mi istinu, jesi li imao požudne misli o njoj?“
„Jako sam se trudio da ne mislim tako, ali Sestra Maria je vruća. Kad sam video
sliku tebe – Marie, na sastanku, moje srce je bukvalno preskočilo.“
To ju je nasmejalo. „Jeste? To je slatko.“
„Znaš li šta me više pali od Sestre Marie?“ Ustao je podižući i nju u naručju. „Ti.“
Nosio ju je u spavaću sobu, skinuo je, gledao je kako se menja njen izraz lica kad
se on skinuo, njen pogled ga je palio.
Bože, stvarno je voli.
Ljubili su se, potonuli su u krevet, osećao je neizdrživu potrebu za njom. Njih
dvoje su se dobro poznavali, znali su tajne kao i načine da zadovolje jedno drugo.
Dylan ju je ustima naterao da svrši, potrudio se da potraje dok ga ona nije molila
da svrši. Onda se zakopao u nju, vodio je ljubav sa njom, polako i nežno, njih dvoje
su zajedno padali u blaženstvo.
Posle su ležali zajedno, njena glava je bila na njegovim prsima, dok su pričali o
poslu i najnovijim vestima. Cobrinom specijalnom putu u Vatikan gde su predali
dokaze o Ocu Albertu, koji se sad krio u džungli.
Nick i Holly su objavili da čekaju drugo dete. Čuli su da su se Paulito i njegovi
sasvim dobro snašli u Floridi. Čuli su i glasinu da bi sledeća Cobrina misija mogla
značiti povratak u Mazar-e-Sharif.
Onda se setio. „Pa sutra je subota, možemo duže ostati u krevetu.“
„Imam sastanak u devet sa agentom, sećaš se.“
„Zašto ga ne otkažeš?“
„Pre ili kasnije ću morati da pronađem mesto za život.“
„Ne, ne moraš.“ Dobro je razmislio o ovome, bila je to prava stvar. Voli je. Želi je
ovde. „Ostani ovde da živiš sa mnom.“
Ona je sela. „Želiš da živimo zajedno?“
On se nasmeja. „Mi već živimo zajedno, ili nisi primetila? Već je prošlo šest
meseci kako živimo zajedno.“
„Jesi li siguran? Ovo je tvoj prostor, tvoj dom.“
Uhvatio ju je za ruku. „Pet godina sam živeo sam pre nego što sam te sreo. Posle
Valerie mislio sam da mi je najbolje da budem sam. Tek kad sam upoznao tebe
shvatio sam koliko mi je život bio prazan, sveo se na Tinder i Netflix.“
„To zvuči usamljenički.“
I jeste, iako to nije shvatao tad.
„Bio sam uveren da se više nikada neću zaljubiti, ali ti si to promenila. Ti si mi
pokazala kakav sam idiot bio što sam se tako čvrsto držao prošlosti. Ne želim da
živiš na drugom kraju grada. Sviđa mi se da se budim pored tebe svakog jutra i da
spavam sa tobom svake noći. Gde god da odem u bilo koji ludi deo ovog sveta
želim da se vratim tebi, kući.“
Njeno lice se obasjalo od osmeha, bila je tako prelepa da je zaboravio da diše. „I
ja to hoću. Baš to hoću.“
„Onda je to rešeno, mi amor.“ Dylan ju je poljubio, neki dubok osećaj mira se
nastanio u njemu. „Dobrodošla kući.“