OPŠTA FITOPATOLOGIJA

Status predmeta: Obavezni

Broj ESPB 6

Broj časova aktivne nastave: 75

Teorijska nastava: 45
Praktična nastava: 30
OCENA ZNANJA (maksimalni broj poena 100)

PREDISPITNE OBAVEZE

Aktivnost na predavanjima i vežbama 10

Test I 10
Test II 10
Kolokvijum 20
Seminarski rad 10

Ukupno 60 poena

Usmeni ispit 40
Raspodela bodova kod prisustva na nastavi

Prisutnost na nastavi:
80 – 100% 10 bodova
50 – 80% 5 boda
20 – 50% 2 boda
 Садржај предмета
I недеља Увод, Општа разматрања

II недеља Паразитске болести: Фитопатогене гљиве

III недеља Паразитске болести: Фитопатогене бактерије, Фитопатогени вируси

IV недеља Паразитске болести: Моликуте, Вироиди, Паразитске цветнице

V недеља Непаразитске болести

VI недеља Симптоми биљних болести

VII недеља Тест I Паразити и паразитизам у биљном свету

VIII недеља Патогенеза, Епидемије биљних болест

IX недеља Отпорност биљака према патогенима, Патометрија

X недеља Заштита биља од патогена: Гајење отпорних сорти

XI недеља Заштита биља од патогена: Агротехничке, Биолошке, Механичке,

Физичке, Административне мере

XII недеља Заштита биља од патогена: Хемијске мере

XIII недеља Фунгициди

XIV недеља Колоквијум

XV недеља Тест II - Потпис
 LITERATURA

1. Stojanović Srbobran (2004): Poljoprivredna fitopatologija. Kragujevac.

2. Babović, M. (2003): Osnovi patologije biljaka. Univerzitet u Beogradu,
Poljoprivredni fakultet.

1. Slaviša Gudžić (2006): Praktikum iz fitopatologije. Poljoprivredni fakultet

Univerziteta u Prištini.
 FITOPATOLOGIJA
Phyton-biljka, pathos-bolest, logos-nauka

ZADACI OPŠTE FITOPATOLOGIJE

- proučavanje uzročnika bolesti,

- mehanizma nastajanja bolesti,
- simptomima,
- interakcijom patogena i biljke domaćina,
- anatomijom i fiziologijom bolesne biljke,
- uticajem spoljnih faktora na tok i razvoj bolesti,
- epidemijama biljnih bolesti,
- genetičkim osnovama otpornosti biljaka i virulentnosti patogena,
- patometrijom,
- iznalaženjem najracionalnijih mera zaštite i mnogim drugim pitanjima.
 POJAM BOLESTI

Agrios (1997) definiše bolest kao seriju nevidljivih i vidljivih odgovora

biljnih ćelija i tkiva na patogene mikroorganizme ili faktore spoljašnje
sredine koji rezultiraju u promenama oblika, funkcije biljke i mogu dovesti
do slabljenja ili uginuća biljke ili njenih pojedinih delova.

Josifović (1964) definiše bolest kao patološki proces koji nastaje kao
rezultat delovanja parazita, reakcija biljke i uticaja faktora spoljašnje
sredine.

Bolest se može definisati sa:

- biološkog stanovišta i
- ekonomskog stanovišta

Razlika između bolesti i prouzrokovača. Bolesti su pepelnica pšenice,

plamenjača vinove loze, čađava krastavost jabuke, a njihovi
prouzrokovači su gljive Blumeria graminis tritici, Plasmopara viticola,
Venturia inequalis.
 ZNAČAJ BOLESTI GAJENIH BILJAKA

- smanjenje prinosa. Prema podacima FAO za 1993. godinu štete

od biljnih bolesti u proseku iznose oko 11%. Štete u Evropi su
28,2%, Okeaniji 36,2%, Severnoj i Centralnoj Americi 31,2%, Rusiji
40,9%, Juž. Americi 41,3%, Aziji 47,1% i Africi 48,9%.

- pogoršanje kvaliteta. Sadržaj ulja, šećera u grožđu i šećernoj repi

se značajno smanjuje usled bolesti. U semenu suncokreta se
smanjuje sadržaj ulja sa 45-50% na 30-45%. Obolela zrna pšenice i
kukuruza od fuzarioza mogu da budu obezvređena zbog
mikotoksina.

- gubitak reprodukcione sposobnosti semena i sadnog materijala.

Kod nas štete:
Pojava epidemije truleži stabla i plesnivosti klipa kukuruza
(1965-1975), plamenjače duvana (1960-1961), pepelnice vinove
loze (1989). U periodu od 1980-1983. god. ugrožena je
proizvodnja suncokreta u Vojvodini zbog gljive iz roda
Phomopsis. Značajne su i glavnica pšenice, pegavosti lišća,
plamenjače, pepelnice, čađave krastavosti jabuke i kruške,
kovrdžavosti lišća breskve i dr.

Među bakterijama: Pseudomonas syringae pv. syringae, Erwinia

carotovora pv. carotovora, Erwinia amilovora.
Virusi: virus mozaične kržljavosti kukuruza, virus nekrotičnog
žutila nerava repe-rizomanija, virus crtičastog mozaika pšenice,
virusi krompira, virus mozaika duvana, virus mozaika lucerke,
virus mozaika krastavca, virus šarke šljive.
 ISTORIJAT ZNANJA O BILJNIM BOLESTIMA

Biljne bolesti su se javile vrlo rano u evoluciji biljnog sveta.

- Praistorija
Leppik (1965) navodi da su primitivne forme rđa postojale u vreme paleozoika, pre
200-300 miliona godina.

- Stari vek
Aristotel (384-322) rezultate prvog fitopatologa Cleidemusa (bolesti smokve, maline i
vinove loze).

Teofrast (370-286), otac botanike, u svom delu Historia plantarum dao podatke o
bolestima (rak, rđa, antraknoza). On je bolesti pripisivao Bogu, koji kažnjava grešnike.

Plinije II (23-79) u delu Historia naturalis opisuje glavnicu i gar pšenice. Rimljani su 500
god. pre Hrista imali boga “Robigusa” kao zaštitnika žita od bolesti rđa.

Amos (750 godina pre Hrista) zaštititi se od bolesti značilo je prestati grešiti.
 - Srednji vek-
Teorija o samozačeću bolesti Generation spontanea. Verovalo se da bolest nastaje
truljenjem biljnog tkiva.
Počeci renesanse u XIV veku najavili su nove promene.
Antony von Leewenhoek je 1675. god. pronašao mikroskop.
Englez Robert Hooke je 1667. god prvi video i nacrtao teleutospore roda Phragmidium.
Miheli je 1729. god., prvi u sporama gljive prepoznao organe za razmnožavanje.
Francuski botaničar Tillet je 1775. god. detaljnije opisao glavnicu pšenice.
Prevost je 1807. god. otkrio da spore glavnice klijaju u vodi i posumnjao da su one
uzrok bolesti.
Tulasne je 1847. god. uradio prve crteže klijalih spora Tilletia i potvrdio stav Prevosta da
glavnicu zaista prouzrokuju gljive.
Anton de Bary je 1853. god. je prvi dokazao da su gljive stvarni prouzrokovači bolesti,
pa se smatra i ocem biljne patologije.
Francus Millardet je 1878. god. je otkrio mogućnost suzbijanja plamenjače vinove loze
bordovskom čorbom.
Ruski istraživač Voronin je proučio prouzrokovača kile kupusa i dao mu ime
Plasmodiophora brassicae.

Anton de Bary Millardet

 - Novi vek

Mendel je je svojim radom postavio zakon o nasleđivanju.

Englez Marchal je 1902. god. doprineo saznanju o gljivama kao
uzročnicima bolesti.
Eriksson je 1894. god. otkrio da unutar P. graminis postoje
specijalizovane forme, a Stakman i fiziološke rase.
Vavilov je 1919. god. je pisao da se najbolji izvori otpornosti mogu naći u
centrima porekla gajenih biljaka (kukuruza na Andima i pšenice u Persiji).
Flor je 1942. god. Postavio teoriju gen-za-gen, koja je doprinela
upoznavanju genetičkih odnosa u sistemu biljka-patogen.

Gregor Mendel
 Savremeni period

Počinje proučavanjem bakterija i virusa kao patogena biljaka

Paster i Koch su 1876. god. dokazali da su bakterije stvarni prouzrokovači
bolesti ljudi i životinja.
Burrill je 1878. god. je prvi ukazao na bakterioznu prirodu plamenjače
jabuke i kruške.

Louis Pasteur Robert Koch Thomas Jonathan Burrill

 Savremeni period
Erwin Smit (1854-1927) se danas smatra osnivačem nauke o bakteriozama.
Opisao je nekoliko vrsta bakterija, uveo precizne metode rada, dokazao
patogenost mnogih bakterija, utvrdio na koji način prodiru u biljku.

Holanđanin Mayer je 1886. god. uspeo da virus mozaika duvana prenese

sokom sa bolesne na zdravu biljku.

Ivanovski je 1892. god. je dokazao filtrabilnost prouzrokovača mozaika duvana

kroz bakteriološki filter.

Stenley je 1935. god. izdvojio protein virusa u kristalnom obliku i dobio

Nobelovu nagradu.

Doi i sar. (1967) su u Japanu otkrili nove prouzrokovače bolesti molikute.

Kod nas

Nikola Ranojević je 1906. god. je objavio prikaz patogena gajenih biljaka u

Srbiji.

Mladen Josifović (1897-1981).

Živojin Tešić (1908-1994) je posle drugog svetskog rata intenzivirao

proučavanje bakterija.

Šutić je 1925. god. opisao virus uvijenosti lišća krompira,

Ivanić,1929. virus mozaika krompira

Josifović 1937. god. virus šarke šljive.