Bitka Na Martinicima I Krusima

Битке на
Мартинићима
и Крусима
1796
Наслов оригинала:
Битке на Мартинићима и Крусима 1796
Припремио:
др Мирољуб Петровић
Издавач:
Удружење „Племе Кучи”
www.plemekuci.com
У сарадњи са:
Институт за националну историју (ИНИ)
www.institutni.com
Школа гусала Сандић
www.skolagusalasandic.com
Припрема за штампу:
ИНИ
Штампа:
Лион
Тираж:
100
Дистрибуција:
Ордени, www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738 (Србија)
Битке на
Мартинићима
и Крусима
1796
Петровац, 2022
Садржај
Свједочење рускога ђакона

Алексија, секретара владике
Петра I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Крусе 1796 - Радован Бећиревић
Требјешки . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
Орден Александра Невског . . . . 53
Орден цара Павла I . . . . . . . . . . . . 61
Битке на Мартинићима
и Крусима 1796.
Битке на Мартинићима и Крусима

1796. представљају највеће битке у ду-
гој српској историји. Након ових бита-
ка и великих победа над Махмут па-
шом Бушатлијом, српска држава Црна
Гора постала је светски позната и
предмет велике пажње највећих сила.
Те године, Црну гору је напао по-
турчени потомак некадашњег владара
Црне Горе - Ивана Црнојевића. Иван је
имао два сина - Ђурађа и Станка. Стан-
ко је одлучио да се потурчи и постане
Махмут паша Бушатлије - име које ће
носити сви његови потомци.
Одбрану Црне Горе је предводио
владика Петар I Петровић Његош, кас-
није познатији као Свети Петар Це-
тињски.
Иако многоструко бројнији, Турци
су доживели тешке поразе. У првој би-
ци на Мартинићима, у јулу 1796, поред
губитка великог броја људи, и сам
5
Махмут паша је био рањен. Пошто није

могао да се помири са поразом, након
залечења рана, неколико месеци
касније, кренуо је поново на Црну Гору
када је доживео још тежи пораз, где је
и погинуо. Глава му је посечена и све
до данас (данас као маска у музеју на
Цетињу) стоји као трофеј и успомена
на ове велике победе.
Након ових великих победа, руски
цар Павле I одликовао је владику Пет-
ра I орденом Александра Невског, а је-
дан број српских ратника златним и
сребрним орденима са својим ликом.
У овом кратком издању изнет је
приказ битака на Мартинићима и Кру-
сима 1796. године од човека који је ди-
ректно учествовао у њима и био сек-
ретар код владике Петра I. У питању је
руски ђакон Алексиј.
Након тога, следи текст чувене пес-
ме „Бој на Крусе 1796” коју је написао
Радован Бећиревић Требјешки, а у на-
роду познате по извођењу гуслара
Бошка Вујачића.
На крају овог кратког издања дат је
опис и историјат ордена Александра
6
Невског и ордена Павла I које су до-

били српски ратници после битака на
Мартинићима и Крусима 1796. године
од руског цара Павла I.
7
Свједочење рускога ђакона
Алексија, секретара
владике Петра I
Махмут паша Бушатлија, везир од

Арбаније, задао је себи циљ да осло-
боди од султанске власти Арбанију,
Епир и Тесалију, па да постане неза-
висни господар над ове три области.
Но Махмут паша је врло добро знао да
ће му у извршењу овога дјела много
сметати Црна Гора, па је хтио ову или
сасвијем покорити, или је толико ос-
лабити, да му ова не може никакве
сметње учинити. Особито пак Махмут
паша срдио се је на светога Петра, што
је овај примао у своју заштиту хриш-
ћане Зетске, и што је већ био присво-
јио на Црној Гори Бјелопавлиће, Пипе-
ре и друга брдска племена.
Махмут паша је већ неколико пута
писао владици Петру писма, у којијема
му је говорио, да се прође од Брђана,
јер је то његова раја; у случају пак ако
се владика Петар не одкани од Брђана,
9
Махмут паша је пријетио да ће удари-

ти с великом војском на Црну Гору, па
је сву разорити и покорити.
Владика је одговарао Махмут паши
најмирољубивијим начином; закли-
њао га је Богом да се прође од Црне Го-
ре, која му ништа не чини, и од Брђана
који су пријешли под његову заштиту,
и које он неће оставити док ниједнога
Црногорца траје у животу. Но Махмут
паша није хтео окренути пажње на ова
мирољубива писма владике Петра, но
се поче приправљати са свом силом од
Арбаније да удари на Црну Гору.
Кад је владика Петар чуо да се Мах-
мут паша приправља к рату са Црном
Гором, било му је врло тешко, јер вла-
дици жао бјеше да му погине макар је-
дан његов Црногорац. „Нека га прок-
лети вјероломник, потурица, нека ди-
же своју силу противу Црне Горе која
му ништа не чини. О његовој срећи и
души толико љуцке крви која ће се
пролити. Нека га да Бог, да га живи
огањ изгорио!” - овако се говори да је
свети владика проклео Махмут пашу
(што се на крају и десило).
10
Свједочење рускога ђакона Алексија
Владика Петар се одма поче прип-

рављати да што достојније дочека
Махмут пашу и да га дарује даровима,
који ће бити достојни таквога госта.
Владика одма окупи све главаре од
Црне Горе на Цетиње, те им каза о
намјерама Махмут паше. На томе збо-
ру би ријешено: да се изда проглас на
народ црногорски и брдски да се свак
позове на оружје притиву непријате-
ља вјере хришћанске и народа црно-
горскога.
Ево тога прогласа од ријечи до рије-
чи:
„У име пресвете јединосушне и јед-
нославне нераздјелне у трема лицима
животвореће Троице Оца и Сина и Све-
тога духа амин. На 1796. године мје-
сеца јунија 20. дан.
Ми главари и старешине и вас збор
црногорскога обћества, скупљени да-
нас на једно мјесто, видећи да Турци,
ваздашњи хришћанскога рода непри-
јатеља, купе војску и чине све прип-
реме, радећи дан и ноћ јавнијем и тај-
нијем начином, како ће нас и нашу
браћу Брђане разурити и под своју
11
власт и тиранство подложити, и ђецу

нашу у вјечну невољу и робство затво-
рити и под жестоки јарам варварски
поставити, ријешисмо сви договорно
како овђе изговара.
ПРВО.
Призивајући име Господа Бога све-
држитеља у помоћ нашу: друг другу,
племе племену, и нахија нахији тврду
и чисту вјеру и ријеч од поштења да-
досмо да се издати међу собом нећемо.
ДРУГО.
Рекосмо и заклетвом урврдисмо: ђе
год би непријатељ окренуо, и на коју
би гођ страну ударио на нас, или на
нашу браћу Брђане, да ћемо један дру-
гоме бити у помоћ, и за благочастиву
нашу хришћанску вјеру вјеровати и
своју крв пролити; љубазно отачаство
и драгу нам слободу бранити; свете
цркве и манастире; домове наше, жене
и ђецу нашу с помоћу свесилнога у
троици славимога Бога оружјем наши-
јем бранити од душманина нашега.
12
ТРЕЋЕ.
Од дневи данашњега, и у напријед,
ако би се наша који Црногорац, или ко-
је село, или племе, или нахија да буде
издајник јавнијем или тајнијем начи-
ном, таквога сви једногласно предаје-
мо вјечноме проклетству, као Јуду пре-
датеља Господњаго и као злочестиво-
га Вука Бранковића, који издаде Србе
на Косово, и вјечну мрзост и проклет-
ство од народа на себе навуче и од ми-
лости Божије одпаде. Таквога издајни-
ка и брацкога и хришћанскога крвни-
ка, не само што вјечноме проклетству
предајемо и говоримо, да га је анате-
ма, и да је и овога и онога свијета пред
Богом одговорник за сва зла, која би се
због његове издаје учинила; но јошт
говоримо да крв наша пане на њега и
на његову ђецу, као што је његова крв
пала на убицу Каина, и крв Христа Спа-
ситеља на народ Јеврејски.
ЧЕТВРТО.
Таквога издајника за вазда од сабор
обћества нашега одлучисмо да части и
13
поштења нема, него он и род његов да

остане у вјекове у срамоту и безчест
као издајник вјере и закона, и хулитељ
имена Божијега, и као крвник свега
нашега народа. И ако би Бог у наше
вријеме или посље нас, у вријеме наше
дјеце, издигнуо кога да влада овом
земљом, то ми таквоме господину и
дјеци нашој остављамо ово писмо за
изглед да и у то вријеме, и у вјекове,
они издајник и род његов не може
имати части ни поштовања, ни остале
милости никакве, но да буде као род
клетвопреступни и пријеварник код
свакога у мрзост.
ПЕТО.
Све ово вишеписано договорно ре-
космо и утврдисмо заклетвом нашом,
целивајући частни животворећи крст
и свето јеванђеље, и потпишујући сво-
јеручно, ко умије писати, а ко не умије
писати, меће својеручно крст.
ШЕСТО.
И свака нахија да узме по једно
овакво писмо, које ће држати код себе
14
да се тамо налази из рода у род. У мит-

рополији једно остависмо, које мора
бити сачувано међу грамате и крусов-
ље царске, а које мора бити показано
свакоме царскоме, краљевскоме, или
принципскоме (књажевскоме) двору и
посланику.”
(На ово је писмо потписан руски ђа-
кон Алексије, који је био секретар код
владике Петра I. Писмо је означено
под бројем 439.)
Оваква писма разаслата су по свије-
ма нахијама црногорскијема. Народ се
је радосно одазвао позиву владике
господара и својијех главара, и свак се
је листом дигао, ко може носити оруж-
је, да иде да брани крст свети и сло-
боду од крволока душманина.
У ово вријеме кад креташе Махмут
паша Бушатлија да удари на Црну Го-
ру, а Црна Гора приправљаше се да му
да што жешће отпор, Французи чиња-
ху велике успјех у својим освојењима.
Ђенерал Наполеон Бонапарте бјеше
већ у Италији. Наполеон је био чуо о
покрету арбанашкоме, и о плановима
Махмут пашиним, па жељаше ово
15
употребити у своју корист. За то Напо-

леон ступи у сношаје са Махмут пашом
да и он буде готов са својом војском
помоћи Французима у њиховоме рато-
вању. О сношајима Махмут паше са На-
полеоном биће ријеч у писму владике
Петра царици руској Катарини II, које
ће даље бити приведено, а сада коју
ријеч о бојевима.
Махмут паша је ударао два пута на
Црну Гору године 1796, али је оба пута
био жестоко потучен, а у дрогоме боју
изгубио је и главу.
Оба боја писати су савремеником,
рускијем ђаконом Алексијем, који је
био код владике Петра, и који је у оба
боја лично учествовао. Ја држим да ће
бити најзгодније оба описања овђе
привести буквално.
Ево тих описања:
ПРВО.
„Кратко описање боја међу Црном
Гором и Махутом везиром од Арбани-
је, које се догодило од 2. јулија до 11.
истог мјесеца под турскијем градом
16
Спужом, који се налази при ријеци

Зети.
I.
Описање о црногорској војсци.
1. Црногорска војска бројила је
9.863 војника, пјешака и коњаника.
Логор свој имала је близу турскога
града Спужа, на лијеву страну ријеке
Зете, близу села Слатине. Војска црно-
горска била је раздијељена на четири
корпуса.
2. Првијем и другијем корпусом за-
повиједао је лично сам митрополит
Петар Петровић, који је био обучен у
пуно војничко ођело, и с њиме је било
јошт неколико црногорске господе се-
рдара, војвода и кнезова.
3. Трећијем и четвртијем корпусом
заповиједао је господин губернатор
црногорски Иван Радоњић, и с њиме је
било неколико сердара, војвода и кне-
зова.
4. 11. јулија почео се је бој у шест
сати по поноћи, а свршио се је у 3 сата
по подне. Црногораца је тај дан поги-
нуло 23, а ранило се 26. Црногорци су
17
остали побједитељи и у њихове руке

допало је 18 барјака, међу којијема три
главна алај барјака. Осим тога Црно-
горци су узели много разнога оружја,
ођела, и другијех војничкијех ствари:
праха, олова, и т. д.
5. По одржању савршене побједе,
војска се је скупила на једно мјесто, ђе
се је држало благодарење Богу за да-
ровану побједу, при чему је војска три
пута чинила шенлук у част одржане
побједе.
6. Свечани улазак владике Петра у
своју резиденцију, катедрални цетињ-
ски манастир, био је 14. јулија у 5 сати
по подне, и то овијем начином:
а) напријед су одили десет црногор-
скијех војвода и старешина, који су но-
сили десет турскијех барјака.
б) За овијема јахали су на коњима
црногорски главари, по два у ред, све-
га 80 људи.
в) За овијема је јахао на бијеломе
коњу владика Петар, обучен у пуно
војничко ођело и оружје. У десној руци
носио је голи мач, а у лијевој држао је
18
свети крст, у којему је било животво-

реће дрво са светијем моштима.
г) За владиком носили су осталијех
осам барјака онијем редом као и више-
речене.
д) За овијем јахали су четрдесет
главара црногорскијех онијем редом
као и вишеречени.
ђ) За овијем јахао је господин губер-
натор црногорски у пуноме војнич-
коме ођелу. У десној руци носио је го-
ли мач.
ж) За овијем је одило у пуноме вој-
ничкоме ођелу и оружју 500 изабра-
нијех војника.
з) Пред катедралним манастиром,
резиденцијом митрополита, срело их
је свјештенство и народ са пристојном
церемонијом, при којему је случају ар-
химандрит Теодосије Мркојевић гово-
рио поздравну о Богом дарованој поб-
једи ријеч.
Пошто се је уљегло у саборну цркву,
било је саборно одслужено благодаре-
ње свемогућему Богу. Том приликом
било је изговорено многољество им-
ператору Рускоме и свему његовоме
19
царскоме дому; цару Аустријскоме и

његовоме царскоме домуд; свему пра-
вославноме христољубивоме војин-
ству. За овијем је учињен три пута
шенлук из пушака са ускликом: ,Жи-
вио, живио наш премудри архипастир,
отац и руководитељ’.”
II.
Описање о турској војсци
1. Турска војска бројила је 34.860
војника: Арбанаса, Турака и разнога
сорта људи, пјешака и коњаника. Ло-
гор свој имала је близу истога града
Спужа, на лијеву страну ријеке Зете, на
Височицу. Ова је војска била подијеље-
на на три дивизије.
2. Прва дивизија стојала је противу
првога и другога црногорскога корпу-
са, у нахији Бјелопавлићкој. Овом ди-
визијом заповиједали су Махмут паша
везир од Арбаније; Ибрахим паша,
брат везиров; Осман паша од Каваје;
Хасан паша од Тиране; Абдул-бег од
Гусиња и Јусуф бег од Дибре.
3. Друга дивизија стојала је противу
трећега корпуса црногорскога, у нахи-
20
ји Пиперској, и њом је заповиједао

Мехмед паша - синовац везиров, Ахмет
паша од Елбасана и Асанбег од Хота.
4. Трећа дивизија стојала је против
четвртога црногорскога корпуса.
Овом дивизијом заповиједао је Осман
капетан од Никшића, Селим капетан
од Никшића и Мурат капетан од Ко-
лашина.
5. Од турске војске погинуло је глав-
не господе, ага и бегова 67; 28 попова
(оџа) турскијех, и један шеих који је по
звању раван нашему архијереју. Осим
тога двије хиљаде и пет стотине војни-
ка, осим рањенијех. Осим овога у ври-
јеме бјежања многи су се утопили у ри-
јеци Зети и Морачи. И сам Махмут
паша био је рањен, и једва је жив по-
несен у Подгорицу.
6. Од црногорске војске Турци су
задобили један барјак.
7. По справкама, које су посље рата
учињене, у вријеме овога боја Махмут
пашина са Црногорцима, било је више
Француза у Махмут пашиној војсци,
који су заповиједали над његовом
војском”.
21
Ово описање писано је 3. септембра

1796 године.
Поражен овако од црногорске вој-
ске Махмут паша јоште се је жешће ра-
срдио и завјерио се, да ће се жестоко
осветити владици Петру и Црногор-
цима.
Врло је тешко морало бити Махмут
паши, који је толика обећања чинио
Французима, што се је тако грдно ос-
рамотио пред својијем савезником, па
није хтио ни часа часити, није хтио че-
кати ни док се добро излијечи од теш-
кијех рана, које задоби на Црну Гору;
но је одма почео купити војску да по-
каје своју срамоту.
Али и владика Петар и Црногорци
не стојаху скрштенијех рука. Они
призваше Бога у помоћ, па опет скупи-
ше своје соколове да иду напастнику
на сусрет.
По овоме другоме боју црногорско-
ме са Махмут пашом оставио нам је
очевидац дивно описање, па ћу га овђе
привести, нека читаоци читају из ри-
јечи савременика о славној побједи
црногорској и о погибији силнога
22
Махмут паше, који већ мишљаше да је

сио на краљевски престол од Арбани-
је, Епира и Тесалије.
ДРУГО.
„Кратко описање другога боја међу
Црном Гором и самозванијем Махму-
том везиром од Арбаније, који се је до-
годио године 1796. од 8. до 22. септем-
бра.
1) Прва турска војска стојала је ло-
гором међу Подгорицом и Спужем, на
десну страну ријеке Мораче. Ову је вој-
ску предводио Махмут паша везир од
Арбаније, његов брат Ибрахим паша,
његов синовац Мехмед паша и Пећки
паша Махмут Беговић са више бегова,
алај-бегова и ага. Ова војска бројила
више од 23.000 војника: пјешака, ко-
њаника и разне врсте људи.
2) Црногорска војска била је подије-
љена на два корпуса. Први је био под
предвођењем митрополита Петра
Петровића, који је био обучен у пуно
војничко ођело и оружје. Са њиме је
било неколико војвода, сердара и кне-
23
зова који су били његови помоћници у

заповиједању војском.
Ова је војска стојала логором на дес-
ну страну ријеке Матице, код Вучијег
Студенца. Ова је војска бројила 3.590
војника. Други корпус стојао је лого-
ром под Бусовник у село Крусе, на дес-
ну страпу ријеке Матице. Она је била
под предвођењем господина губерна-
тора црногорскога Ивана Радоњића, и
друге господе црногорске. Ова је вој-
ска бројила 3.000 људи. Оба ова корпу-
са већијем дијелом били су саставље-
ни из пјешака. Ова два корпуса црно-
горске војске стојали су далеко један
од другога 3,5 врсте (ово ће бити од
прилике један сат).
3) Најпријед је ударила на црногор-
ску војску турска војска, која је била
састављена из људи разнога сорта:
добровољци, башибозуци. Ова војска,
пошто се је кренула са свога мјеста,
раздијелила се је на три колоне, и при-
јешавши на газ ријеку Матицу, подраз-
дијелила се је јошт и на четврту коло-
ну да би таквијем начином могла лак-
ше заићи за плећима оба црногорска
24
корпуса, али су се Турци преварили у

своме рачуну.
4) Црногорска оба корпуса, видећи
намјеру турске војске и саображавају-
ће се са положајем мјеста, са највећом
пажњом, и у најбољему реду, раздије-
ле се на неколико колона и засједу на
разулична мјеста по путовима куда би
могла, а и морала ударити турска вој-
ска, јербо друга мјеста, због велике
тврђе, нијесу била згодна за маршира-
ње турске војске.
5) Септембра 22, године 1796, у јут-
ро у 8.30 ура турска војска, која се је
састојала из четири колоне, крене се
напријед. Кад су обје војске, црногор-
ска и турска, биле толико близу да су
се могле виђети, али јошт нијесу биле
боја заметнуле, Турци учине дивљач-
ку, страшну и необичну вику да су се
све планине разлијегале од јека; али
им црногорска војска није остала дуж-
на, но истијем начином одговорила
турској војсци. И ако је наша војска
била малобројна, вика се је чула не
грђе него са турске стране, благодаре-
ћи високијем горама, шумом покриве-
25
нијема, које су умножиле одјек вике

наше војске. Од овога су се Турци врло
уплашили, јербо их је ово дало разум-
јети да црногорске војске није баш
тако мало као што су они мислили.
Одма после ове вике Турци су учи-
нили жестоки нападај на црногорску
војску и били су се тако жестоко, да је
неколико црногорске војске морало
оставити своје позиције и повући се
натраг, но после четврт сата ова се је
војска опет повратила и заузела своје
прве позиције.
Тада се је започела страшна и жес-
тока борба. И једна и друга војска бо-
риле су се са таквом храброшћу и не-
устрашношћу да ниједна није хтјела
оставити своју позицију, но су се обје
војске помијешале у једно, те су се бо-
риле са голим ножевима и мачевима.
Страшно крвопролиће продужава-
ло се је читава четири сата. За све ово
вријеме војска је стојала у својијем по-
зицијама, не мичући се ни натраг ни
напријед док на посљедку побједитељ
није прокрчио себе пута кроз неприја-
26
тељску војску, те се је кренуо напријед

и заишао непријатељу за леђима.
На овоме мјесту падали су људи као
снопље. Врхунац наше среће и славне
наше побједе, и савршена наша слава
састојала се је у томе, што су Турци са
таквом брзином побјежали, и такав
страх задобили да су се сад почели бо-
јати од онога, што им је пријед за од-
брану служило.
(О овоме боју причају се чуда у на-
роду. Причају за бој на царев Лаз да су
Турци у бјежању гледали дрвље и ка-
мење као војску и викали у страху:
„Бјежте, ево ћаур карадаг.” (Бежите,
ево неверника црногорског.) Тако ис-
то причају и за бој на Крусе, да су Тур-
ци тако били застрашени да су дрвље
и камење сматрали за црногорску
војску, и бјежали од њих као манити.
Причају да су у томе великоме страху
Турци тукли један другога, сматрајући
своју војску за непријатељску. Прича
се да су Црногорци виђели пред собом
човјека на бијеломе коњу ђе се носи по
врх земље у ваздуху и са мачем у руци
разгони Турке и крчи пута црногор-
27
ској војсци. Причају да је војска виђела

свога заповиједника, светога владику,
како се је дигао од земље и стоји у ваз-
духу са крстом у једној руци, а мачем у
другој, сав у некој необичној свјетлос-
ти, те тако да иде по војсци и соколи
дух на бој противу душманина крста
Христова, и.т.д.)
Тада оба наша корпуса, одржавши
савршену побједу над Махмут пашом,
поћерају се за бјежећијема Турцима
мимо њиховога логорнога мјеста, ко-
лико су могли побједитељи за бјеже-
ћијема успијевати, непрестано сјекући
Турке.
6) Судба која је наћерала Махмут па-
шу вјероломно, у договору са Францу-
зима нарушитељима опћега мира, уда-
рити на Црну Гору по други пут, дони-
јела је Црној Гори и њеноме оружју но-
ву и велику славу и част. Војска турска
поражена нашијем оружјем и сметена
гњевом Божијим, тако се је застраши-
ла да је безобзирно бацала своје оруж-
је и ођело, па бјежала ка у манитлуку
што људи бјеже не обазирући се ни
нашто.
28
Овога пута, по праведној судби, из-

губио је живот силни Махмут паша ве-
зир од Арбаније са свијема својијема
тјелохранитељима, вођама и запови-
једницима, који су се врло храбро бо-
рили, али узалудно. Глава Махмут па-
шина донесена је у војнички стан да је
види сва војска.
Осим тога самијех ага, бегова и алај-
бегова посјечено је седамдесет и чети-
ри. Ибрахим паша, брат Махмут па-
шин, жестоко је био рањен и њега је
унио у Подгорицу један поп, који се је
налазио у њихову војску. (Поп Јово
Кнежевић из Љешкопоља.)
Мртвијех Турака нађено је на пољу
бојишта 3.400 људи (овђе се не броје
рањеници). Црногорци су задобили 15
турскијех барјака, много разнога
оружја окованога у сребро, и позлаће-
нога; много разнога ођела, војнички-
јех потреба; праха, олова, и ране вели-
ку количину. (Познато је да нико не
носи богатија оружја од Арбанаса. Гле-
дао сам их на којему не ваља ођело
што се рече десет талијера, а на њега
ћесе са китама у сребро оковане, двије
29
сребрне леденице, или сребрне кумбу-

ре које ваљају но сто и више талијера.)
Од војске турске, која је побјежала,
много се је утопило при прелазку пре-
ко ријека, и при превозу у лађама пре-
ко великозетског језера хитајући да се
што прије побјеже, па су у томе хита-
њу, грабећи се ко ће пријед побјећи, је-
дан другога топили у воду. Колико их
је било рањенијех, и колико их је уто-
нуло није познато.
Кад се је скидало ођело са некијех
мртвијех Турака нашли су четири мрт-
ва Француза, са дугачком јевропском
косом, а у трускоме ођелу.
Од црногорске војске било је мртви-
јех 132, а рањених 237 војника. Од вој-
ничкијех црногорскијех знакова Тур-
ци нијесу ни једнога задобили.
Свечани улазак владике Петра, и ос-
тале господе главара, у резиденцију
владичину, манастир цетињски, дого-
дио се је 28. септембра у 4 сата по
подне.”
Овако савременик и очевидац опи-
сује побједу црногорску над Махмуд
пашом Бушатлијом везиром од Арба-
30
није. Махмут пашу је посјекао Богдан

Вуков из Залаза. Труп Махмут пашин
нашли су Црногорци и принијели га на
жртву слави ратној. Око трупа Махмут
пашина окупила се је била војска цр-
ногорска и ријешила да је спали. Било
их је који су се томе противили, али
већина рече, да тако мора бити, мора
се испунити клетва светога владике,
који је проклео Махмут пашу: „Да Бог
да га живи огањ изгорио.” И доиста
тако се и догоди. Огањ претвори у
прах и пепео трупину силнога Махмут
паше.
Владика Петар међу тијем био је на-
редио да се тијело Махмут пашино на-
ђе и да се са почастима војничкијема
преда земљи. Али његови изасланици
донесоше владици глас што је његова
војска учинила. Владика се на то жес-
токо расрдио и карао своје јунаке што
су учинили.
„Како нећемо, свети владико, кад си
га ти проклео да га живи огањ изгори.
Твоја се је клетва морала испунити
над вјероломником, који хоћаше да
31
сатре нашу личну домовину и да нас

лиши слободе.”
И ако је ови поступак црногорске
војске у неколико дивљачан, опет се
може оправдати једно тијем, што је
извршен јошт у врућини бојној, а над
онијем, који бјеше завјерио се, да ће
потлачити и погазити Црну Гору; а
друго тијем, што су Црногорци јошт за
живота владике Петра поштовали га
као светога, и држали, да се свака ри-
јеч његова, клетва или благослов, мо-
ра испунити, а владика већ бјеше
проклео Махмут пашу „да га живи
огањ изгори.”
И данас по Црној Гори, на више
мјеста, помињу се клетве и благослови
владике Петра I. Врло често може се
чути где се говори: „Овога је проклео
свети владика и видиш никад среће ни
напредка нема; а овога је благословио
свети владика и видиш у свашто му
иде срећа и напредак.”
Ова побједа црногорска над Махмут
пашом, који бјеше дигао противу мале
Црне Горе сву Арбанију и сувише
много војске из Епира и Тесалије, и
32
којему бјеше у помоћ и велика Фран-

цуска, јасан је доказ велике милости
Божије над Црном Гором и великога
јунаштва црногорскога. Кад човјек
помисли на ову побједу црногорску не
остаје му друго, до да ускликне са ве-
ликим пјесником владиком Петром II.
Каква људска сила може
Доћи главе том народу,
Кога штитиш штитом, Боже,
Дајући му ти слободу.
Штит Божи, и јунаштво црногорско
заштити и овога пута Црну Гору.
Осим војске, која је била у акцију, и
Махмут паша и владика Петар имали
су војску, коју су ставили свуда по гра-
ницама. Осим тога и од стране Ерце-
говине била је постављена војска бли-
зу граница црногорскијех, која је при-
јетила сваки час уљести у Црну Гору,
али ова турска војска није могла сту-
пити у акцију, јербо је задржала црно-
горска, и ако врло малобројна војска,
која је била постављена противу ове
турске војске.
Исти који нам је оставио описање
бојева, оставио нам је и описање коли-
33
ко је било црногорске и турске војске

по границама.
Ево тога описања.
„1. У Сутормани, ђе мало даље на југ
Црна Гора, Млетачка република и
Турска држава граниче једна с другом,
у нахији Црмничкој, турске војске би-
ло је 4.000, а против њих 978 Црно-
гораца.
2. На Пипац, међу црногорском Црм-
ничком и турском Шестанском нахи-
јом, турске војске било је 760 људи, а
против њих 315 Црногораца.
3. Код града Спужа, међу Пиперском
и Бјелопавлићком нахијом, стојало је
3.700 турске војске, а против њих било
је Црногораца 1.600. Овом је војском
заповиједао Мурат-бег, стриц везира
Махмут паше.
4. На Сливно, међу турскијем гра-
дом Оногоштом (Никшићем) и Пјеши-
вачком Црногорском нахијом, било је
турске војске 2.000 људи, а против
њих било је 400 црногораца.
5. На Лопату, међу турскијем гра-
дом Колашином и међу горњом и до-
њом Морачом, било је турске војске
34
3.000 људи, а против овијех било је

црногораца 685 људи.
6. Од стране Ерцеговине, од турски-
јех градоваи мјеста: Корјенића, Кло-
бука, Стоца, Требиња; и од стране Би-
јеле горе, и у Рудинама, противу црно-
горске катунске нахије, било је турске
војске 4.000 људи.
За ове четири иљаде људи у вријеме
рата Црногорци нијесу ништа знали,
добро су они скривени били по гора-
ма.
Таквијем начином са обадвије стра-
не било је резервне пограничне војске,
која није улазила у акцију, Турака
17.460 људи, а Црногораца 3.978. У
акцију било је у овоме другоме боју са
Махмут пашом турске војске 23.000, а
црногорске 6.540. Свега, са обје стра-
не, било је турске војске 40.460, а цр-
ногорске 10.568 људи.”
Овако се је свршило ратовање црно-
горско са Махмутом везиром од Арба-
није.
Владика Петар одма је извијестио
руску царицу о овој славној побједи
црногорској. Из писма, које је он писао
35
царици Катарини II, које ћу овде при-

вести, виђећемо какве је сношаје имао
Махмут паша са Французима. Ево тога
писма:
„Из Црне Горе 30. октомбра 1796.
године.
Милостива царице, ваше царско ве-
личанство!
Овијем јављам Вашему Величанству
да је ове 1796. године, мјесеца маја, би-
ло послано овамо од стране францус-
кога ђенерала Наполеона Бонапарте
седам вјештијех људих. Ови су људи
били послани да прегледају ова мјеста
и да уреде војску, и удесе војничке
операције војске Махмут паше везира
од Арбаније, који се је подигао проти-
ву свога законитога господара.
Када се је у мјесецу јулију отворио
рат међу Црном Гором и везиром од
Арбаније послато је било седам фран-
цуских галера у Јадранско море, и то
на двије неђеље пријед почетка рата.
Ове су галере послате у оне воде, које
су се тицале старијех граница црно-
горскијех, које су неправедно Мљеча-
ни себе присвоили. К бреговима ови-
36
јех границама приступиле су ове се-

дам францускијех лађа пунане са про-
вијантом (храном), џебаном и разли-
чијем оружјем. Ово је учињено због то-
га, да пошто покоре Црну Гору, При-
морје и Републику Дубровачку саједи-
не се Махмут паша и Французи, па да
преко Ерцеговине и Босне иду к Ду-
наву.
Међу тијем француска сухопутна
војска, која се налази у Италији, има
намјеру да продужи свој пут преко
Тријешћа, Славоније и Сријема па да
иде к Дунаву. Од туда све ове војске,
састављене у једно, предузеле би пут к
Молдавској и даље к пређе бившијем
пољскијем границама и предјелима
руске царевине.
Ја овијем точно јављам вашему ве-
личанству о зломислима Француза и
Махмут паше противу Црне Горе и
Руске царевине. Но ми се надамо на
свемогућега Бога да нас неће пуштити
у руке душманину, и надамо се на ва-
шу помоћ. Митрополит Црногорски,
Скадаријски и Приморски Петар Пет-
ровић Његош.”
37
(Ова два извјешћа о другоме боју

црногорскоме са Махмут пашом, и ово
писмо царици Катарини нашао је
Живко Драговић у архиву министар-
ства спољњих послова у Москви и
наштампао их у „Руској Старини” за
1882. годину, књига за август. Од туда
ја их овђе прештампајем у преводу.)
Са овијем писмом послато је царици
и извјешће о побједама црногорскије-
ма над Махмут пашом.
Владика Петар писао је једно писмо
и цару аустријскоме Францу II, сину
цара Леополда II, при којему је послао
и описање оба боја црногорска са Мах-
мут пашом. Узрок што је владика Пе-
тар писао ово благодарно писмо цару
аустријскоме био је тај што је отац
цара Франца II, Леополд II, дао Црној
Гори неколико праха, олова, кремења
и другијех потреба војничкијех, што је
много помогло Црној Гори одржати
ове славне побједе над Махмут пашом.
(Леополд II, други син царице Марије
Терезе, велики ерцог тошкански вла-
дао је свега двије године, од 1790. до
1792.)
38
Ово се помиње и у писму владичи-

номе цару Францу. Ево што се тамо,
између осталога, говори:
„Сматрам за свету дужност ваше ве-
личанство извијестити о побједама
које одржаше Црногорци над Махмут
пашом, везиром од Арбаније. При томе
приносим највећу благодарност ваше-
му величанству за пријатељство, које
показаше к народу Славено Илирско-
ме, црногорскоме, предци вашега цар-
скога величанства блаженопочивши
стриц Јосиф II, и драги ваш родитељ
баженопочивши цар Леополд II тијем
што дадоше Црној Гори неколико пра-
ха, олова, артије (за савијање фишека)
и кремења, те тијем би нам поможено
бранити се и одбранити се од обћега
непријатеља и посљедоватеља Муха-
медова Махмут паше”. (Јосиф II, стари-
ји син царице Марије Терезе, који је
јошт 1765. године био добио титулу
императора ђерманскога, владао је
посље своје мајке Марије Терезе од
1780. до 1790. г.)
39
Црногорци и данас са благодарнош-

ћу спомињу ову помоћ коју тада учини
цар Леополд II Црној Гори. Владика
Петар II, у својој песми о побједи цр-
ногорској над Махмут пашом, са бла-
годарношћу спомиње ово пријатељ-
ство цара Леополда према Црној Гори.
Ево како владика Петар II говори о
томе:
Франца првог син велики
Из Вијене трононосне
Владац збиљски по дјелима,
Цар Леополд безсамртно
Живи славним спомињањем
У народу црногорском
За прах што им даде исти
У витешку њину муку
Којим силу те аждаје (Махмутове)
Од Бојане тихотечне
Разкрхаше посјекоше.
(Слободијада, пјесма девета стр.
175. Слободијада има десет пјесама у
којијема су опјевани бојеви црногор-
ски, почињући од Царева Лаза године
1712. па до бојева црногорскијех са
Французима у Боци Которској. Влади-
ка је опјевао само најважније бојеве,
40
који се догодише у течају ових сто го-

дина.)
Ова побједа црногорска над Махмут
пашом и његовом многобројном вој-
ском у брзо се је разгласила на све
стране. Ова је побједа уздигла име цр-
ногорско у очима све Јевропе, и од та-
да су почели гледати на Црну Гору не
као на једну чету горскијех хајдука, но
као на државу, која је кадра побједити
таквога силнога непријатеља. Прија-
тељи црногорски радовали су се и ши-
љали су владици Петру поздравна
писма и дарове, а непријатељи почели
су се јошт више бојати црногорска
оружја.
Да виде читаоци каква је поздравна
писма примао владика Петар привеш-
ћу овђе писмо рускога веледостојника
кнеза Платона Зубова и графа Антона
Ђике.
Ево шта пише кнез Платон Зубов.
„Са особитим задовољством и бла-
годарношћу примио сам писмо вашега
високопреосвјештенства, писано 5. ав-
густа (ово је писмо писано посље прве
побједе), у којему ме извјештавате о
41
славној побједи, коју сте одржали над

непријатељем православне хришћан-
ске вјере при граду Спужу. Усхићава-
јући се подвизима вашијема, и дајући
достојну хвалу благоразумноме и ју-
начкоме предводитељсгву вашему, и
храбросги војника Црне Горе, не могу
да са задовољством не поменем, како
ми је пријатно било у вашијема пис-
мима виђети име моје премилостиве
царице које је, како кажете, одушев-
љавало народ црногорски при побједи
над непријатељима. Ово принуђава и
мене да удостовјерим ваше високо-
преосвјештенство да таква надежда
мужественога и храброшћу прослав-
љенога народа црногорскога на помоћ
њенога царскога величанства заслу-
жује да помоћ њенога величанства ни-
када не буде одузета од вашега наро-
да, но да буде показана пред цијелијем
свијетом. С моје стране ја примам нај-
радосније учашће у побједама вашије-
ма и желим да од њих Црној Гори дође
онаква корист, какву она може по пра-
ву очекивати. Нека свемогући Бог, ко-
ји је обратио страх и погибију на нев-
42
јерне агарјане, смути злобу и сакруши

војску и уништи непријатељске намје-
ре безбожнијех Француза, одступника
од праве хришћанске вјере, који поди-
гоше оружје противу правовјернога
рода хришћанскога...
Петроград 10. октомбра 1796.
Кнез Платон Зубов”
Писмо графа Антона Ђике гласи
овако:
„Имам част послати вам овом при-
ликом писмо нашега посланика у Бечу
графа Андрије Кириловића Рузумов-
скога. Радујем се заједно с вама за поб-
једу коју је Вишњи даровао вама над
обштијем непријатељем Махмут вези-
ром од Арбаније, који је животом сво-
јијем покушаје противу православнога
и витешкога народа црногорскога и
другијех правовјернијех христијана.
Ја ћу у најскоријему времену писати
к престолу њенога царскога величан-
ства о толико славноме и радостноме
догађају, и прогласићу по свијема ино-
страним дворовима нека се сва Јевро-
па наслађава и чуди толикој слави и
мудрости вашега високопреосвјеш-
43
тенства и превеликој храбрости црно-

горскога народа.
Дубровник 21. октомбра 1796. г.
Граф Антон Ђика”
Царица Катарина II није доживјела
дочекати посланство црногорско, које
је било послано да изјасни лично рус-
коме царскоме дому како је текла
ствар од бојева црногорскијема са
Махмут пашом, ни наградити свога са-
везника достојном похвалом и награ-
дом. Царица Катарина умрла је године
1796, а посланство црногорско стигло
је у Петроград тек 1798. г. у лицу црно-
горскога архимандрита Стефана Вуче-
тића, онога истога архимандрита Ву-
четића, који је онако нечовјечно (разу-
мије се по наговору непријатеља вла-
дике Петра, којих је он имао у Црној
Гори, а особито из једне куће доста)
оклеветао доцније владику Петра
пред руском владом и рускијем Свети-
јем Синодом.
Али цар Павле није заборавио наг-
радити Црногорце и њиховога влади-
ку господара. Граматом од 1. маја
1798. године цар Павле дарива вла-
44
дици Петру орден светога Александра

Невскога, а граматом од 11. јануара
1799. године цар Павле одређује црно-
горскоме народу годишњу пенсију од
једне хиљаде дуката, са одређењем да
се ова сума новца за вазда издаје Црној
Гори. Осим тога цар Павле је послао
многозалатнијех и сребренијех меда-
ља да се награде њима они јунаци цр-
ногорски, који су у прошлијема рато-
вима са Махмут пашом показали нај-
више јунаштва.
(Црна Гора у то вријеме није имала
војничкијех знакова за награду сво-
јијех јунака. Први војнички знак од-
личија установио је владика Раде (Пе-
тар II) и то медаљу са ликом Милоша
Обилића, која и сада у Црној Гори пос-
тоји под именом Обилићева медаља. За
тијем исти владика Раде установио је
бијелу медаљу „за храброст”. Посље
кнез Данило установио је орден свога
имена, који се даје и за грађанске и за
војничке заслуге.)
Владика Петар, у замјену за ово,
послао је цару на дар неколико бога-
тога оружја и два барјака из овога вој-
45
ничкога добитка што добише Црно-

горци од војске Махмут пашине.
(Текст овог поглавља написао је Марко
Драговић у: Материјали за историју Црне
Горе, Прилог III, из времена владања вла-
дике Петра I, Гласник српског ученог друш-
тва, књ. 65, Београд 1886, стр. 129-149)
Место погибије Махмут паше
Место где је спаљен леш Махмут паше

46
Крусе 1796
Радован Бећиревић Требјешки
Нема љета без Ђурђева данка,

Нити брата док не роди мајка.
Брат је сунце што човјека грије,
Брат је добро коме равна није,
Брат су крила на шта човјек лети,
Брат је сабља која брата свети,
Брат је добро и слобода скупа,
Ал' кад братски ради и поступа.
А брат може да буде несрећа,
Ископање и пропаст највећа.
Син Иванов Црнојевић Станко –

Како Станко смисли наопако,
Те се прими цару за пандура,
Против вјере, против брата Ђура.
И утече с очине столице,
Код султана, међу потурице.
А сад даље да ме послушате:

Цар му даде село у Бушате,
Више Скадра на сред Малесије
47
Гдје се двапут на годину сије

Свака мива за човјека жива.
Поста паша и начини дворе,

Против браће, против Црне Горе.
Ако ћете мене послушати

Теже бјеше Скадар и Бушати
Црној Гори и њеној слободи,
Но сви други Турци и изроди.
Махмут везир од Скадра бијела –

Бијаше га жеља понијела,
Црном Гором да загосподари,
Окле су му ускочили стари.
То је унук Црнојевић Станка,
Црн му образ, а црна му мајка,
Срцу своме не даваше мира,

Би да Црну Гору окупира.
Силну војску купи од Епира,
Води војску Махмут-Бушатлија,
Јунак силан али небатлија,
Јер је скоро на брда ходио,
С Брђанима те борбу водио,
И с владиком Петром Петровића
Око Спужа, па до Мартинића.
48
Крусе 1796
И тога је крвавога дана

Два пут Петар допадао рана.
Ту је Махмут војску изгубио
Куд ће опет, сам га Бог убио!
Иде Турчин и осветом дише,
Ал' друкчије у судбини пише.
Петар први владар Горе Црне
Војску купи да Махмута врне.
Везир води плаћене војнике
Петар браћу и солољебнике.
Махмут има Французе у рату,
Петар правду и руску грамату.
Хита Петар и куне везира,

Што му не да починка и мира.
Ту се двије ударише војске

У крваве кланце црногорске.
Црногорци с владиком на челу,
На Крусима крвавоме селу,
Поломише силу агарјанску,
У питому нахију Љешанску.
Црногорци на крваве Крусе

С јунаштвом су задивили Русе.
Ни Французи на Марсово поље
Нијесу се показали боље.
49
Ту бој бјеше ка' на Маратону –

Везирова слава ђе потону.
Стиже пашу клетва владичина,
Жива му се не спаси Турчина.
Све то мртво у Крусима спава.

Камо Махмут, Малесији глава,
Камо сила и његова брека,
Ко му оте токе и зеленка,
Ко му сабљу скиде и распаса
И његове златке иза паса?
Зашто сабљом мушки не разману,
Но у ропство црногорско пану?
Богдан Вуков из села Залази

На махмута везира нагази.
Ухвати га под оружјем жива
И главу му владици дарива
Те је гавран на Орлову кршу
Кљува главу Махмуту Дервишу.
А над Скадром црн се барјак вије,

На дворима паше Бушатлије.
Стоји писка пашине кадуне,
Очи вади, а владику куне,
Лице гребе, ђеисију буца,
Црногорце у камен затуца.
50
Крусе 1796
А мајка му, хаџанума стара,

С мртвијем се сином разговара.
„Сине, Мехо, што ме не послуша?
Да се прођеш проклетијех крша,
И катила попа са Његуша,
Кога народ црногорски слуша,
Јер то није ка остала раја –
Јуче с тобом осветише Баја.
Кога твоји погубише преци
На високој гори Вртијељци.”
Те се дому Бушатлића смрче.

То изрече и од јада црче.
51
Орден Александра Невског из 1725. године
Орден Александра
Невског
Руски цар Петар Велики, припрема-

јући се за поход на Персију, као награ-
ду за јунаштво унапред је одредио Ор-
ден кавалира Светог кнеза Алексан-
дра Невског, чувеног по побожности и
храбрости. (Kавалир - носилац одли-
ковања, члан витешког реда.) Смрт,
која га је убрзо задесила, није му доз-
волила успостављање тог ордена, али
је његова супруга и наследница испу-
нила ту намеру 1725. године оснива-
њем поменутог кавалирског чина у
знак поштовања за напоре учињене за
одбрану отаџбине.
Овај орден је знак храбрости и
признање за заслуге особи, и његових
активности у корист државе, достојна
и заслужена награда за племенита де-
ла.
Руски ордени су посебни и изражај-
ни споменици руске историје, који
подсећају на славне странице борбе
53
против непријатеља отаџбине, на

велика достигнућа и напоре за добро
Русије.
Оснивање овог реда (ордена) ис-
кључиво је за војне подвиге, који је
добио име изузетног руског коман-
данта Александра Невског, замислио
је Петар I још 1724. године, када су
мошти светог кнеза Александра пре-
нете из Владимира у Санкт Петербург.
У условима страшних искушења која
су погодила руске земље, Александар
Невски је успео да нађе снагу да се
одупре западним освајачима, а такође
је поставио темеље за односе са Злат-
ном Хордом. У тешком времену за Ру-
сију, он је вештом политиком ослабио
тегобе јарма, спасао Русију од потпуне
пропасти и уништења од монголско-
татарских хорди.
Године 1263, зауставио се неколико
дана у Нижњем Новгороду, а затим
наставио пут до Городца Волжског,
где га је сустигла болест од које је ум-
ро. Године 1380. Александар Невски је
канонизован за свеца.
54
Орден Александра Невског
Током припреме за ратну кампању

у Персији, Петар I је развио главне од-
редбе за успостављање будућег реда
(ордена). Одлучио је и да се успомена
на Светог Александра Невског прос-
лави 30. августа, на дан закључења по-
бедоносног Ништатског мира са
Шведском 1721. године. Али Петар
лично није имао времена да никога
награди овим орденом. Под Катари-
ном, његовом женом и наследницом,
која је постала шеф државе након смр-
ти свог мужа, 1725. године цивили су
били међу првим носиоцима ордена
Светог Александра Невског. Овај ор-
ден је био награда за војне и цивилне
заслуге.
Орден Светог Александра Невског
није био подељен на степене. Под Ка-
тарином I, орден Светог Александра
Невског издат је, не рачунајући саму
царицу, за 63 особе. Прве награде
указују да је орден замишљен као наг-
рада за лица која су имала чин гене-
рал-потпуковника или генерал-мајо-
ра. Али додела овог знамења, које је
обављено 30. августа 1725. године, на
55
дан Светог Александра Невског, дра-

матично је повећала значај ордена.
Царица Катарина I положила је на себе
знаке Ордена Светог Александра Нев-
ског, а уз њу су награду примили пољ-
ски краљ Август II и краљ Данске
Фридрих IV, као и друга лица. Укупан
број награђених је био 21 особа.
У другој четвртини и средином 18.
века (пре Катарине II) орден Светог
Александра Невског издаван је око
300 пута. За време владавине Ката-
рине II у 18. веку награђено је више од
250 људи.
У време Павла I додато је још скоро
80 носилаца ордена Светог Алексан-
дра Невског.
Витезови реда састајали су се сваке
године 30. августа, на дан Св. Алексан-
дра Невског, у Санкт Петербургу на
литији и прошетали од Саборног хра-
ма Казанске Богородице до Алексан-
дро-Невске лавре. Овај дан се сматрао
даном свечаности ордена.
Павле I је успоставио ред „коман-
довања“, када су старији кавалири, у
смислу времена када су примили ор-
56
ден, користили приходе из села која су

им додељена по овој наредби. Дакле,
сваки од шест најстаријих кавалира
Ордена Светог Александра Невског
имао је право да прима део прихода од
600 кметова (о којима је бринуо), сва-
ки од следећих осам кавалира корис-
тио је приход од рада од 500 кметова;
најзад, сваки од 10 кавалира треће ка-
тегорије добија приход од 400 сељака.
Истовремено, одређен број команда-
ната у свакој групи одређен је био за
Александровске витезове свештен-
ства.
Сваки ред је добио своју орденску
цркву у Санкт Петербургу. Орден
Александра Невског сматрао је своју
саборну цркву у манастиру Тројице
Александра Невског, где су почивали
остаци кнеза Александра. Првобитно,
на празник ордена (на дан Светог
Александра Невског – 30. августа),
требало је да крене литија од Казањ-
ске катедрале до Александро-Невске
лавре, у пратњи млађих кавалира
Александровог реда.
У време Павла I основана је и посеб-

на комисија од шест кавалира Реда
Светог Александра Невског, која је
требало да надгледа склоништа за
сиромашне, инвалидске домове и
школе које је чувао овај ред. Средства
за издржавање ових установа састо-
јала су се од прилога од 200 рубаља,
које је сваки од новододељених кава-
лира уплаћивао у благајну реда. У
добротворне сврхе, почев од владави-
не Александра I, одлазила је половина
прихода од земаља намењених за „ко-
мандовање” виших кавалира.
Током владавине Александра I,
1812. године награђено је 6 људи. Исте
године, још 6 људи који су већ имали
ордене добили су дијамантске, укљу-
чујући и М. А. Милорадовића. Укупно, у
периоду 1812-1814, ова награда је из-
дата 48 пута, укључујући 14 пута са
дијамантима.
Од средине 19. века укрштени маче-
ви додавани су знацима Ордена Све-
тог Александра Невског, додељеног за
војне заслуге.
58
6. јуна 2002. године донет је Кон-

ститутивни споразум о највишој рус-
кој јавној награди, Ордену Св. Алек-
сандра Невског „За рад и отаџбину“,
који су потписале истакнуте државне
и јавне личности Руске Федерације за
храбру службу у корист отаџбине, рус-
ке државе, под мотом: „Част је изнад
профита“.
Сврха Конститутивног уговора је
оживљавање Ордена Св. Александра
Невског „За рад и отаџбину“, коју је
успоставио Петар I 1724. године.
Године 2008, на Сверуском такми-
чењу за најпознатију личност у руској
историји, одржаном на ТВ каналу „Ру-
сија“, Свети Кнез Александар Невски је
победио и признат је као „име Русије“.
И заиста божански промисао – рођен-
дан Светог Кнеза 12. јун поклопио се
са прославом државног празника „Дан
Русије“: глас народа – глас Божији. Да-
нас прослављамо „Дан Русије“ уз „Име
Русије“ - Светог кнеза Александра Нев-
ског.
59
Цар Павле I (1796-1801) додељује фелдмарша-
лу Суворову Орден Св. Јована Јерусалимског.
Орден цара Павла I
Крајем 1796. године умрла је цари-

ца Катарина II, а на руски престо сту-
пио је њен син Павле I. За време крат-
котрајне владавине цара Павла I, у Цр-
ној Гори су се одиграли догађаји од
необичне важности за њену даљу бор-
бу за независност од Турака и Млеча-
на.
Због непосредне опасности од
француске експанзије према средо-
земљу, цар Павле је био принуђен да
закључи савез са Енглеском и другим
земљама против Француске. Руска
спољна политика према Балкану дала
је Црној Гори изузетан политичко-
стратешки значај. Увидевши тај тре-
нутак, црногорски Владика Петар I
Петровић Његош (Свети Петар Цетињ-
ски) уложио је много напора да те
спољне околности и велико руско ан-
гажовање искористи да би остварио
свој ослободилачко-национални прог-
рам. Његова намера је била да учврсти
61
темеље државне организације у црно-

горским нахијама које су започели ње-
гови претходници владике Данило и
Василије.
Сукоб Црне Горе са скадарским ве-
зиром Махмул пашом Бушатлијом тра-
јао је веома дуго. Црногорска победа
над Махмут пашином војском у бици
на Мартинићима 11-12. јула 1796. го-
дине снажно је одјекнула по целој Ев-
ропи. Вест о црногорској победи изаз-
вала је одушевљење у Петровграду.
Тим поводом руска царица Катарина II
наградила је Владику Петра I пана-
гијом украшеном драгим камењем.
Панагија је за владику Петра I уручена
његовим изасланицима Мињи Лазаре-
вићу и архимандриту Аксентију Шун-
дрићу крајем 1796. године.
Признање руске царице подигло је
расположење за борбу Црногораца.
Владика Петар I се у писму захвалио
царици Катарини и истакао велику
приврженост Црногораца руској цари-
ци и самој Русији. Нажалост, влади-
кино писмо захвалности није ни стиг-
62
ло да буде уручено јер је у међувре-

мену царица Катарина умрла.
Другу велику победу над Махмут
пашом Бушатлијом, Црногорци су из-
војевали у октобру 1796. године на
Крусима. Владика Петар је известио
руски двор да је у том сукобу са тур-
ском војском погинуо и сам велики ве-
зир Махмут паша Бушатлија, да су зап-
лењене 33 турске ратне заставе, ве-
лики број лаког оружја и знатне коли-
чине муниције.
После црногорске победе на Круси-
ма, у руској престоници почео је да се
шири прави култ о Црној Гори и Црно-
горцима. У исто време дошло је до
пропасти Млетачке републике. На гра-
нице Црне Горе осим Турске, долази и
Аустро-угарска империја.
Због тих околности сва политичка и
државничка настојања Владике Петра
I полазила су од тога да ће се руски
двор ангажовати за ствар Црне Горе.
Када је црногорска делегација дошла у
Русију и донела царици Катарини рат-
не трофеје задобијене у овим биткама
на Мартинићима и Крусима, нису за-
63
текли царицу Катарину живу. Трофеје

су предали њеном сину цару Павлу I.
Том приликом цар Павле је наградио
владику Петра I орденом Александра
Невског. Руски цар је тиме одао ве-
лико признање црногорском владики
и његовим напорима за очување неза-
висности Црне Горе.
У централном историјском архиву у
Петровграду чува се списак каваљера
ордена Александра Невског. У том
списку под бројем 230 налази се име
Његоша, митрополита црногорског.
Руски цар је овом приликом донео
одлуку и о одликовању 15 најистакну-
тијих старешина у Црној Гори. Одмах
су дата упутства о изради 15 златних
ордена са ликом руског цара. Ордене
је требало израдили тако да осам буду
првог степена, а седам другог степена.
У исто време наручено је и осам кома-
да ордена за Херцеговце (Морачане)
које је представљао сердар Миња Ла-
заревић, и то четири првог степена и
четири другог степена. Поред тога
требало је израдили још 40 сребрних
ордена за истакнуте црногорске ста-
решине и 10 за Херцеговце.
64
Приликом доношења одлуке о од-

ликовању црногорских старешина
царска влада, да не би дошло до нес-
поразума при додели, направила је
списак старешина којима је требало
уручити одликовања. По том списку
златне ордене добили су: гувернадур
Јован Радоњић, војвода цеклински Ђу-
рашковић, сердар Миња Бошковић,
војвода Иван Пламенац, сердар Раде
Маркићевић, сердар Андрија Рајковић.
губернатор и књаз Петар Давидовић
Црнојевић, сердар Никола Лазаревић,
сердар Станко Зотовић, кнез Томо Шу-
товић, сердар Андрија Вукосавовић,
сердар Гаврило Гвозденовић, сердар
Лазар Мандић и војвода Вукадин Ву-
котић.
Овај списак по којем су требале да
буду награђене поједине црногорске
старешине има пуно произвољности,
нарочито у погледу територијалне
припадности појединих одликованих
старешина. Вероватно да је списак сас-
тавио вођа црногорске делегације Ни-
кола Ћирковић који није познавао те-
риторијалну и племенску поделу ста-
65
ре Црне Горе. Да је он састављао спи-

сак потврђује и чињеница да је међу
награђенима и његов отац који није
имао никаквог утицаја у Црној Гори, а
титулисан је као губернатор и књаз
Петар Црнојевић Давидовић из брђан-
ске провинције.
Црногорска делегација остала је у
Петровграду до средине 1798. године.
Крајем маја 1798. изасланици су до-
били царево писмо и орден Алексан-
дра Невског за владику, као и златне и
сребрне ордене за црногорске старе-
шине. Сердар Миња Лазаревић добио
је цареву грамату за Херцеговце, као и
златне и сребрне ордене за херцего-
вачке прваке. Оба изасланика су до-
била одликовања од руског цара због
доброг понашања приликом боравка у
Русији, како је назначено у писму вла-
дици Петру I.
Црногорска делегација је из Русије
слигла у Црну Гору 4. септембра 1798.
године и поздрављена је топовским
плотунима, а на манастиру Стањеви-
ћима истакнута је руска застава. Истог
дана одржана је скупштина црногор-
66
ских старешина на којој је пред свима

уручено одликовање Светог Алексан-
дра Невског владици Петру I. Царева
грамата и царево писмо о одликовању
владике прочитани су на скупштини,
као и писмо руског државног секре-
тара из којег се видело ко је од црно-
горских старешина добио златне ор-
дене са ликом цара Павла I. На сабору
је владика саопштио да је руски цар
узео у заштиту црногорски народ.
Владикине речи су наишле на одушев-
љење присутних старешина и народа.
Што се тиче Херцеговаца, нашли
смо податке да је сердар Миња Лаза-
ревић на свршетку 1798. дошао из Ру-
сије у Морачу и показао народу царску
грамату којом је заповеђено да се цар-
ски ордени и то седам златних и десет
сребрних предају по списку кнезовима
и поглаварима херцеговачким. Злат-
ним орденом одликовани су кнез Раш-
ко Радовић из Доње Мораче, сердар
Малиша Вучић, војвода Јован Ивчевић,
војвода Томо Љешевић, кнез Јефто
Копривица, кнез Јоко Булајић, кнез
Јоко Милошевић и сердар Миња Радо-
67
вић. Овај орден назван је у Херцегови-

ни „руска колајна”.
Ако бисмо сумирали број златних и
сребрних ордена додељених Црногор-
цима и Херцеговцима, долазимо до по-
датака да је Црногорцима подељено
15 комада златних ордена и то 8 ко-
мада првог степена и седам комада
другог степена, као и 40 сребрних ор-
дена. Златне ордене су додељене пои-
менично, док су сребрне дате владики
Петру I да их подели по свом нахо-
ђењу. Изгледа да је од тих 40 сребрних
додељено само 18 комада, док је пре-
остала 22 комада доделио владика Пе-
тар II Петровић Његош тек 1839. го-
дине.
Херцеговци су добили 8 златних ор-
дена и то 4 комада првог и четири дру-
гог степена као и 10 сребрних ордена.
Укупно је за Црногорце и Херцеговце
израђено 23 комада златних, 12 првог
и 11 другог степена, као и 50 комада
сребрних ордена.
Орден је установљен 12. марта
1798, наредбом императора Павла I.
Из свега досада изнетог, повод за ус-
68
Слика 1. Орден Павла I. 1798. година
тановљење ордена, по нашем мишље-

њу, био је да се одликују Црногорци за
своје велике победе над Турцима
1796. године, као и за велику привр-
женост Русији Црногораца и Херцего-
ваца.
Опис ордена
На аверсу (предњој страни) је пор-
трет цара Павла I, око лика кружни
натпис. Б. М. ПАВЕЛЬ I ИМПЕРАТОРЬ И
САМОДЕРЖЕЦЬ ВСЕРОСС. На реверсу
(задњој страни) је царска круна испод
које је монограм (почетна слова) Пав-
ла I.
69
Димензије: 51 mm, 65,6 g и 43 mm за

златне и сребрне комаде. Носила се
око врата на лентама ордена светог
Александра Невског или свете Ане
или светог Јована Јерусалимског. Пот-
пис испод лика је C. Leberecht.
Касније је овај орден у Русији слу-
жио за одликовање кнезова, козачких
вођа, канова, као и других старешина
народа Руске империје. Према руским
изворима, није урађено више од 50
златних ордена.
Врло је интересантно да се орден
помиње у многим публикацијама о
руским одликовањима, али се углав-
ном дају њени цртежи, а врло ретко
фотографије. Такође, већина руских
аутора помиње да је испод попрсја ца-
ра Павла I сигнатура „С. М. Р.” што по
њима значи „Скудњев Михаил резал”.
Орден цара Павла I није са њеном
првом доделом престао да буде инте-
ресантан за Црну Гору. Он је свој нај-
већи публицитет постигао тек 41 го-
дину касније тј. 1839. године за време
владавине владике Петра II Петрови-
ћа Његоша. Наиме, 16. и 17. јуна 1839.
70
године Црногорци су у Бјелопавлови-

ћима извојевали две мање победе над
Турцима. Турци су имали око 20 мрт-
вих, међу којима је био и заповедник
нерегуларне скадарске војске Бећир
Бег. Црногорци су запленили три зас-
таве, 15 коња са свом опремом и око
150 комада хладног и ватреног оружја.
Владика Петар II је позвао на Цети-
ње оне Црногорце који су се у овим
борбама истакли и поделио им преос-
тала 22 сребрна руска ордена са ликом
цара Павла. Том приликом им је рекао
да им предаје ове ордене у име „вјере
домовине и њиховог владара руског
цара Николе”.
Аустроугарска власт у Далмацији
која је пажљиво пратила све што се
догађа у Црној Гори, добила је извеш-
тај од которског капетана Ивачића о
овим борбама и додељивању руских
ордена. Чим је гувернер Далмације Ли-
лиенберг сазнао да су Црногорци до-
били руске ордене, одмах је наредио
да му се по сваку цену набави и дос-
тави један орден, или ако је то немо-
гуће - да се орден тачно нацрта тако да
71
се могу прочитати сви натписи са јед-

не и друге стране.
Капетан Фридрих Орешковић 18.
августа 1839. године обавештава гу-
вернера Лилиенберга да је помоћу јед-
ног њему поверљивог човека добио да
разгледа један од оних руских ордена
које је после задње борбе против Ту-
рака разделио владика Црне Горе ме-
ђу Црногорцима, који су се у борбама
истакли, те у свом извештају даље на-
води: „Слободан сам да Вашој Екселен-
цији са страхопоштовањем доставим у
прилогу неколико њених отисака за-
једно с једним цртежом. Сам орден Цр-
ногорац није хтио нипокоју цијену
сасвим уступити јер се прича да је
Владика свакоме Црногорцу заприје-
тио да ће га убити, ако њу некоме да,
пошто је сазнао да су се аустријске
власти више пута за њу распитивале.
Моме повјеренику је према његовом
причању пошло за руком да на повје-
рење и вјеру добије орден само на је-
дан дан. И то тек пошто је дао у залог
своје сребрно оружје. Орден је од среб-
ра, на једној страни налази се шифра
72
Слика 2. Цртеж ордена Павла I.
имена ПI (Павле I), а на другој попрсје

самог цара с натписом: Б. М. ПАВЕЛ I
ИМПЕРАТОР И САМОДЕРЖЕЦ ВСЕ
РОСС".
Колико је Аустроугарској власти
било важно да сазна о овој додели ор-
дена од стране владике видимо из
сличног извештаја мајора Себастијана
Пошахера, команданта 8. ловачког ба-
таљона у Котору. Он је доставио 23.
августа 1839. године гувернеру Дал-
мације два отиска ових ордена и у пис-
му навео: „Прије почетка свога послед-
њег службеног путовања био сам овде
и случајно чуо да Ваша Екселенција
жели да добије један од оних ордена
73
КАРЛ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЛЕБЕРЕХТ (1749-

1827) рођен је у Менингему у Немачкој.
Долази у Русију 1769. године као мајстор
за израду медаља. Радио је медаље у
Санктпетерсбуршкој ковници новца (Пе-
тровград). У периоду од 1782. до 1785.
одлази на усавршавање. Враћа се у Ру-
сију 1794. године и добија звање акаде-
мика медаљерства. У току 1799. год. по-
стаје главни медаљер Санктпетерсбур-
шке дворске ковнице новца. Од 1800. го-
дине је главни медаљер руске академије
уметности („художества”).
Урадио је велики број медаља за цара
Павла I и цара Александра I.
које је Владика Црне Горе после зад-

њих сукоба саборцима поделио изме-
ђу неколико својих перјаника. После
тога наложио сам свом официру који
је био послат у одред да по могућности
на паметан начин набави један такав
орден. Владика је строго запријетио
свакоме ономе који би дао из руке тај
орден, па чак и ономе који би га по-
казао неком странцу. Тако нам дуго
није пошло за руком ни један да ви-
димо. Јуче сам најзад добио у највећој
тајности и на брзину два његова отис-
74
ка на папиру које је учинио један мој

официр у Паштровићима. Он је био на-
бавио један такав орден на мало тре-
нутака, давши своју часну ријеч да
неће никада именовати онога који му
је показао. Пошто је могуће да Ваша
Екселенција још није добила ниједан
такав орден, слободан сам да вам те
отиске са страхопоштовањем доста-
вим.”
Из ова два извештаја видимо коли-
ко је Аустроугарска власт водила ра-
чуна о томе да ли је или не Русија наг-
радивала Црногорце за борбе са Тур-
цима.
Због доделе ових ордена Руска вла-
да је протестовала код владике и из-
разила му своје негодовање што је без
знања руске владе доделио руска од-
ликовања. Ово је био добар повод за
владику Петра II да већ те 1839. годи-
не почне са ковањем црногорског ор-
дена за храброст.
Занимљиво је да се у то време за ор-
ден цара Павла I био одомаћио назив
орден „Карковача", по називу места
75
где се одиграла борба на Карковој

Луци.
За овај орден можемо да кажемо да
је изузетно редак. Врло се ретко по-
јављује у продаји. До сада је, по нашем
сазнању, био на понуди сребрни орден
без ушице код аукцијске куће Барац
(на 1. аукцији у Загребу 1996. године,
лот 219). Реткост је оцењена са РРРР
(слика 3). Почетна цена је била 5.000
куна, што одговара вредности од 1.350
ондашњих ДЕМ (немачких марака).
Слика 3.
Код једне британске нумизматичке

фирме у понуди је био и велики злат-
ни орден цара Павла тежине 66,4 гра-
ма, са потписом Leberechta. Реткост је
оцењена са extremely rare (веома рет-
76
ка) у врло добром стању (слика 4). Це-

на је у понуди била 11.000 фунти, од-
носно 17.000 садашњих евра. Немамо
информацију да ли је продат или не.
Слика 4.
Поред напред наведених примерака

овог изузетно ретког ордена који су
нам познати, постоји и један велики
златни орден у приватној колекцији у
нашој земљи. Такође се у музеју на Це-
тињу налази сребрни орден цара Пав-
ла, а исти такав био је и у музеју у Да-
ниловграду пре него што је музеј оп-
љачкан.
(Миладин Марковић, часопис „Орден”,
бр. 2, 2002.)
77
ПреПОручујеМО
најбоље књиге из српске историје
и копије оригиналних српских
ордена, као и ордена које су
знаменити Срби добијали од
руских царева.
Посетите сајтове:
www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.plemekuci.com
www.skenderbeg.rs
www.skolagusalasandic.com
www.naukaireligija.com

Bitka Na Martinicima I Krusima

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Bitka Na Martinicima I Krusima

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bitka Na Martinicima I Krusima

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Битке на

Свједочење рускога ђакона

Битке на Мартинићима и Крусима

Махмут паша је био рањен. Пошто није

Невског и ордена Павла I које су до-

Махмут паша Бушатлија, везир од

Махмут паша је пријетио да ће удари-

Владика Петар се одма поче прип-

власт и тиранство подложити, и ђецу

поштења нема, него он и род његов да

да се тамо налази из рода у род. У мит-

употребити у своју корист. За то Напо-

Спужом, који се налази при ријеци

остали побједитељи и у њихове руке

свети крст, у којему је било животво-

царскоме дому; цару Аустријскоме и

ји Пиперској, и њом је заповиједао

Ово описање писано је 3. септембра

Махмут паше, који већ мишљаше да је

зова који су били његови помоћници у

корпуса, али су се Турци преварили у

нијема, које су умножиле одјек вике

тељску војску, те се је кренуо напријед

ској војсци. Причају да је војска виђела

Овога пута, по праведној судби, из-

сребрне леденице, или сребрне кумбу-

није. Махмут пашу је посјекао Богдан

сатре нашу личну домовину и да нас

којему бјеше у помоћ и велика Фран-

ко је било црногорске и турске војске

3.000 људи, а против овијех било је

царици Катарини II, које ћу овде при-

јех границама приступиле су ове се-

(Ова два извјешћа о другоме боју

Ово се помиње и у писму владичи-

Црногорци и данас са благодарнош-

који се догодише у течају ових сто го-

славној побједи, коју сте одржали над

јерне агарјане, смути злобу и сакруши

тенства и превеликој храбрости црно-

дици Петру орден светога Александра

ничкога добитка што добише Црно-

Место погибије Махмут паше

Место где је спаљен леш Махмут паше

Нема љета без Ђурђева данка,

Син Иванов Црнојевић Станко –

А сад даље да ме послушате:

Гдје се двапут на годину сије

Поста паша и начини дворе,

Ако ћете мене послушати

Махмут везир од Скадра бијела –

Срцу своме не даваше мира,

И тога је крвавога дана

Хита Петар и куне везира,

Ту се двије ударише војске

Црногорци на крваве Крусе

Ту бој бјеше ка' на Маратону –

Све то мртво у Крусима спава.