SKRIPTA IZ EKONOMIJE JAVNOG SEKTORA

1. Kriterijumi makroekonomske efikasnosti.

- Makroekonomija potiče od grčkih reči:

 macros (veliki) i
 oikonomia (privreda).
- Oikonomia je takođe kovanica reči:

 oikos (domaćinstvo) i
 nemein (upravljanje).
- Makroekonomija proučava ekonomske agregatne veličine. Bavi se proučavanjem problema
privrede kao celine, gde se varijable svode na mali broj kompleksnih agregatnih veličina.
- Kriterijumi makroekonomske efikasnosti su:

 Privredni rast – treba da bude što viši;

 Inflacija – treba da teži 0;
 Nezaposlenost – vezana je za inflaciju i njena stopa treba biti što niža;
 Platni bilans – treba da se dovede u stanje ravnoteže;

2. Tipovi savremenih privrednih sistema.

- Prema Polu Mareru postoje sledeći privredni sistemi:

 Socijalno-tržišne privrede (Zapadna Evropa)- Socijalni prioriteti na vrhu;

 Tržišne privrede usmerene ka potrošaču (SAD) – Karakteriše je preduzetništvo,
potrošač, inovativno ponašanje;
 Administrativno vođene tržišne privrede (Japan) - Država razvojnu funkciju, a preduzeća
socijalnu;
- Prema domaćim autorima postoje sledeći privredni sistemi:

 Američki model;
 Japanski model;
 Švedski model;
 Nemački model;
3. Teorije regulacije.
- Postoje dve teorije regulacije:

 Teorija samoregulacije – tržište u sopstvenom obliku uspostavlja najbolju ravnotežu. Do

kriza dolazi samo ako određene barijere sprečavaju kruženje informacija koje su
neophodne za odlučivanje;
 Teorija spoljne regulacije – tržište samostalno nikad ne može da ostvari ravnotežu, zato
je neophodna državna intervencija da bi se uspostavila ravnoteža. Ovu teoriju je
predstavio Kejns;

4. Privreda kao sistem i pitanje optimalne alokacije resursa.

- Privreda kao sistem je:

 Funkcionalni podsistem – on ekonomiste ne interesuje, proizvodi robu i usluge za

potrebe tržište;
 Upravljački podsistem – njegov zadatak je optimalna alokacija resursa pomoću
upravljanja. Deli se na:
o Spontano/automatsko upravljanje;
o Svesno upravljanje – podrazumeva primenu makroekonomskog planiranja i
makroekonomske politike (monetarna, fiskalna, spoljnoekonomska, inovaciona,
ekološka);

5. Osnovne komponente svesnog upravljačkog podsistema.

- Osnovne komponente svesnog upravljačkog podsistema su:

 Makroekonomska politika – skup državnih mera kojima se ostvaruju privredni ciljevi.

Instrumentima i merama država usmerava aktivnosti privrednih subjekata u željenom smeru
radi ostvarivanja društveno ekonomskih ciljeva (mere fiskalne, monetarne, spoljnoekonomske,
inovacione i ekološke politike);
 Makroekonomsko planiranje – projektuje budući privredni razvoj i ekonomskim
subjektima predstavlja prednosti i mane njihovih odluka u uslovima neizvesnosti. To je
organizovana aktivnost države koja prikuplja, prerađuje i širi informacije.

6. Zaostajanje i efikasnost makroekonomske politike.

- Vrste zaostajanja su:

 Unutrašnje:
o Saznajno – od nastanka poremećaja do prepoznavanja potrebe za intervencijom
o Akciono - od prepoznavanja potrebe do definisanja instrumenata
 Spoljašnje - od primene mere do delovanja;
- Pravovremenost intervencije je bitna jer su ekonomski procesi kumulativni i ciklični, i
podrazumeva primenu adekvatne mere u pravom trenutku, tj. u pravoj fazi privrednog ciklusa,
ako ne efekti će biti suprotni od željenih. Zato treba u startu razlikovati kratkotrajne (prolazne)
od trajnih (dugoročnih) poremećaja.

ZAOSTAJANJE I MAKROEKONOMSKA POLITIKA

7. Pravila vs. diskrecija u primeni makroekonomske politike.

- Diskrecija (tuning, fino podešavanje, aktivistički pristup) je sloboda u odlučivanju kreatora
makroekonomske politike da primene određene instrumente. Dobre strane su efikasnost
odlučivanja, brzina delovanja, predvidivost. To je Kejnzijanski pravac i zasniva se na fiskalnoj
politici. Kamatna stopa je osnovni instrument, ali njeno smanjenje nije dovoljno (zamka
likvidnosti) i zahteva povećanje javne potrošnje i smanjenje poreza u krizi. U Kejnzovom
modelu investicije su osnovni pokretač privrednog razvoja. Krucijalni doprinos kejnzijanske
ekonomije je investicioni multiplikator tj. broj koji pokazuje za koliko se povećava dohodak sa
povećanjem nivoa investicija.
- Pravila (neintervencionizam, neaktivizam) su pridržavanje strogih pravila u kreiranju
makroekonomske politike. Mešanje države je minimalno uz pridržavanje strogih pravila od kojih
je najznačajnije monetarno pravilo (ponuda novca treba da raste po konstantnoj stopi tj. 3-5%
godišnje, u zavisnosti od stope rasta realnog GDP-a).. Predstavnici su monetaristi, 80-ih i - 90-ih.
Stav monetarista je da privreda prepuštena sama sebi je stabilnija, nego kada se njome upravlja
putem diskrecione politike, zalagali su se za targetiranje ponude novca (monetary aggregate
target).
- Kritike monetarizma su da nominalna kamatna stopa nije relevantan indikator, a delovanje na
kamatnu stopu može da deluje inflatorno i da destabilizuje privredu.
Prednosti pridržavanja pravila su:

 Smanjen rizik donošenja nekompetentnih odluka (nesavršena informisanost,

protivurečni interesi raznih društvenih grupa...);
 Smanjeno nepoverenje ekonomskih subjekata prema merama Vlade i CB;
 Smanjen uticaj političko-poslovnog ciklusa na proizvodnju, zaposlenost, inflaciju
(država se pred izbore ponaša kao endogeni činilac koji pokreće cikluse);
 Automatski stabilizatori:
o porezi na prihode (automatski rastu u vreme konjunkture);
o pomoć nezaposlenima (raste u vreme recesije); Stabilizatori mogu da deluju i suprotno tj
da usporavaju oporavak.
- Pristalice pravila ne veruju donosiocima ekonomskih odluka i to se naziva kontrolisanje
ekonomije. Primer za ovo je politički konjukturni ciklus koji predstavlja kontrolisanje privrednih
kretanja u cilju dobijanja izbora:

8. Država vs. tržište.

- Apsolutizacija tržišta i prenaglašavanje uloge države je nedopustivo. Alternativa "država
versus tržište" pogodna samo u akademskom smislu, ali je daleko od realnosti i ne odražava
bogatstvo oblika ekonomskog života. Oba mehanizma su poslednjih decenija 20. veka značajno
evoluirala.
- U dilemi da li izabrati državu ili tržište, najbolje rešenje je postojanje oba. Karakteristika
savremenih privreda jeste mešovita privreda koja podrazumeva istovremeno delovanje države i
tržišta, pri čemu se u središtu uspešne privrede nalazi tržište, dok država igra značajnu ulogu
kao dopuna tržištu.

9. Istorijski razvoj države u privredi.

- Do Prvog svetskog rata dominantna uloga države je bila uloga "noćnog čuvara" (odbrana;
očuvanje zakona i reda; nacionalne valute) i maksimalno se kretala u okvirima svoje 3 osnovne
funkcije koje je definisao još Adam Smit.
- Tri osnovne funkcije države po Adamu Smitu:

 odbrana društva od spoljnih napada,

 zaštita i pravilno sprovodjenje pravde za svakog člana društva,
 sprovodjenje javnih radova i održavanje javnih ustanova gde pojedinci nemaju profitni
interes.
- Prvi svetski rat je uveo državu na velika vrata u privredu (u oporezivanje, u mobilizaciju svih
resursa). Posle rata iako se država trudila da se vrati na raniji nivo nije u tome uspela. Zato što je
porasla potreba za njenom većom angažovanošću u drugim oblastima (povećan obim socijalne
pomoći ili regulisanje radnih odnosa), jer je nezaposlenost posle rata postala veliki problem.
- Velika ekonomska kriza (1929.) je iz korena promenila ne samo ekonomsku stvarnost, već i
ekonomsku teoriju. Nastaju teorije nesavršene konkurencije i monopola, kojima se ekonomska
teorija približava privrednoj realnosti. Rastuća uloga koju je država imala u narednim
decenijama je zahvaljujući Kejnzu i uspešnosti u amortizovanju udara Velike ekonomske krize.
- Velika ekonomska kriza je počela kao finansijska, ali se ubrzo preselila u realni sektor i proširila
na ceo svet (sl. kao savremena). Država je stabilizovala privredu:

 Aktivnom politikom javnih rashoda pomogla oporavak privrede

 Organizovala javne radove
 ↓ R na kredite privredi
 Investirala u sektore neatraktivne za privatne investicije
- Posle Velike ekonomske krize i drugog svetskog rata država se afirmisala kao aktivni učesnik u
ekonomskom i socijalnom životu sa novim i brojnim setom instrumenata intervencije. Time su
pristalice "države blagostanja" nadmoćno savladale pristalice liberalističkih koncepcija države
kao "noćnog čuvara". Država kao aktivni učesnik u privrednom životu (državni kapitalizam ili
državni intervencionizam).
- Razvoj "države blagostanja" ima za cilj da korist koju svaki gradjanin dobija putem
kolektivnih usluga bude veća od njegovog doprinosa u vidu poreza. Istorija pokazuje da uloga
države jača u uslovima velikih potresa i radikalnih promena (društvenih, tehnoloških,
ekonomskih ili dr.), na primer za vreme I i II svetskog rata ili u zemljama tranziciji koje radikalno
menjaju svoje privredne sisteme.
- U periodima stabilnosti i prosperiteta, kada nema ratova i kriza dominantno je tržište, a uloga
države se smanjuje, dok u periodima ratova i kriza dominanta je država, jer tržište nije
sposobno da samo stabilizuje privredu.

10. Uloga države u savremenoj privredi. (isto je kao 9to).

11. Različini stepeni državne intervencije u privredi.
 Pasivna i negativna - kontrola, restrikcije, kazne, regulacija monopola (politika
konkurencije);
 Pasivna ali pozitivna - stvaranje povoljnog ekonomskog okruženja (fiskalne, finansijske,
pravne mere; deregulacija), takodje i monetarna politika;
 Aktivna ali negativna - sektorske politike i trgovinska politika (zaštitna, sa rastućim
barijerama);
 Aktivna i pozitivna - koordinacija ekonomskih politika, država obezbedjuje kapital,
bira pobedničku strategiju;
 Aktivna, pozitivna i direktna - država se ponaša kao preduzetnik i inovator;

12. Javni sektor u mešovitoj privredi.

- Ekonomija javnog sektora se bavi:

 izborom između javnog i privatnog sektora;

 izborom u okviru samog javnog sektora;
- Ona nastoji da odgovori na pitanja:

 Šta će se proizvoditi?
 Kako će se proizvoditi?
 Za koga će se proizvoditi?
 Kako se ove odluke donose?
- Javni sektor je jedan od ključnih sektora svake privrede jer je skoncentrisan u baznim
oblastima i nerentabilnim za privatni kapital, Uglavnom oblasti: energetike (industrije uglja,
gasa, čelika, el. en), transporta, pošte, telekomunikacija…
- Javni sektor je jedan od osnovnih instrumenata:

 anticiklične
 antiinflacione makroekonomske politike
 politike pune zaposlenosti.
- Struktura državne svojine je vrlo raznolika u zavisnosti od zemlje u kojoj se posmatra. Jedan od
ekstrema je pošta, koja je skoro svuda u javnoj svojini. Železnica je sledeća najkontrolisanija
oblast (u kompletnom državnom vlasništvu u skoro svim zemljama, izuzimajući Kanadu, Japan i
SAD). Električna energija (vlasništvo raznoliko). Prenos gasa (učestvuje i privatni sektor).
Telekomunikacije je jedna od najliberalizovanijih.
- Neproduktivne "rent-seeking" aktivnosti se mogu lako pronaći i u funkcionisanju privatnih
tržišta, kao i neefikasnih državnih aktivnosti. Jednostavna presuda u dilemi "zasluga" javnih ili
privatnih ekonomskih aktivnosti se ne može izreći van konteksta specifične zemlje i konkretne
situacije.
- 60-ih i 70-ih - tendencije sve većeg broja zaposlenih u državnom sektoru, sve većeg zahvatanja
sredstava za funkcionisanje državnog aparata, rasta acionalizovanog sektora, kao i sve većih
socijalnih transfera. Izmedju 60-ih i 80-ih intenzivan privredni rast je finansiran na teret budućih
generacija, jer je preobiman državni sektor više podsticao inflaciju nego rast. U razvijenim
evropskim privredama 50-ih do 80-ih javni sektor se razvijao i po širini i po dubini sve dok su
javna preduzeća donosila profit državi. Ali kada su ta ista preduzeća počela da produkuju
gubitke i zahtevaju subvenicje, država je pribegla racionalizaciji javnih preduzeća, uključujući i
privatizaciju. Tako su se savremene države našle pred dilemom kako ograničiti državni
intervencionizam a da se time ne smanji nivo zadovoljenja javnih potreba.
- Mnogi danas privatizaciju smatraju lekom za ekonomske probleme države i njeno rasterećenje
od neefikasnih i subvencionisanih preduzeća, pa su tako na scenu stupile ideje denacionalizacije
i deregulacije u skoro svim razvijenim zemljama. Sredina 80-ih se smatra početkom velikog
talasa privatizacije javnog sektora.

13. Neuspesi države.

- Neuspesi države nastaju zbog:

 Ograničene informacije - Posledice svih državnih mera su složene i teško predvidive.

Država deluje posredno na privredu, putem različitih propisa i mera, za čiju realizaciju su
zadužene različite institucije. Zbog toga država nema potrebne informacije o onome što
želi da učini, kao ni o tome kakvi su efekti preduzetih mera;
 Ograničena kontrola nad reakcijama privatnog tržišta - Država ima ograničenu
kontrolu nad posledicama svojih mera;
 Ograničena kontrola nad birokratijom - Organi koji formulišu zakone imaju samo
ograničenu kontrolu nad sprovođenjem državnih programa. Država saopštava svoje
namere, tj. predstavlja ih onima koji pišu zakone. Zakone često pišu ljudi koji ih ne
sprovode i koji nisu svesni kako nešto u praksi funkcioniše. Da bi se sprovela namera
države zakonom se mogu predvideti određene mere koje neće doprineti realizaciji te
namere, pa će se stanje u praksi još više pogoršati;
 Ograničenja koja nameću politički procesi - Državi prilikom utvrđivanja određenih mera
nedostaju informacije. Ali, čak i kada bi ona imala te informacije ne bi mogla da ostvari
uvek svoje namere ograničavaju je i politički procesi, jer su predstavnici podstaknuti da
deluju u korist posebnih interesnih grupa, ako ni zbog čega drugog onda zbog
prikupljanja sredstava za finansiranje skupih kampanja;
14. Ekonomija javnog sektora kao nauka.
- Ekonomija javnog sektora se bavi izborom između javnog i privatnog sektora, kao i izborom u
okviru samog javnog sektora.
- Ona nastoji da da odgovore na pitanja:

 Šta će se proizvoditi?
- S obzirom da su resursi ograničeni, neophodno je za dati nivo resursa doneti odluku šta će se
proizvoditi (problem alokacije resursa):
o Koliko resursa nameniti za proizvodnju javnih dobara (odbrana, putevi, zdravstvo i sl.)?
o Koliko resursa nameniti za proizvodnju privatnih dobara (auto, televizor, kuća)?

- Različite količine privatnih i javnih dobara koji se mogu proizvesti uz postojeću tehnologiju i
resurse pokazuje kriva proizvodnih mogućnosti.

 Kako će se proizvoditi?
o Da li će se proizvodnja obavljati u
privatnom ili u javnom sektoru?
o Da li će se koristiti više kapitala, a
manje radne snage? (porezi na
zarade)
o Da li će se koristiti tehnologije koje
racionalno koriste energiju? (ekološki zak.)
- Država preko državne politike utiče na način na koji firme proizvode dobra (zakoni o zaštiti
životne sredine, porezi na zarade).

 Za koga će se proizvoditi?
- Država donosi odluke vezane za oporezivanje ili programe socijalne pomoći, a time utiče i na
to koliki će prihod ljudi moći da troše. Država donosi odluke koja javna dobra treba proizvesti.

 Kako se ove odluke donose?

- U javnom sektoru izbor je kolektivan, jer društvo zajednički odlučuje. Ovakvo odlučivanje je
veoma složeno jer se pojedinci ne slažu u pogledu toga šta je poželjno. Analiza javnog sektora
podrazumeva:
o Poznavanje aktivnosti u koje se uključuje javni sektor i načina kako se one organizuju;
o Razumevanje i ako je moguće predviđanje svih posledica državnih aktivnosti;
o Ocenu alternativnih politika;

15. Načini razmišljanja ekonomista stručnjaka za javni sektor. (isto kao 14.)
16. Ekonomske funkcije države po Ričardu Masgrejevu.
- Postoje tri ekonomske funkcije države u 20. veku po Masgrejvu:

 Stabilizacija - se odnosi na obavezu države da obezbedi da privreda funkcioniše

u okvirima prirodne stope nezaposlenosti uz stabilne cene. S obzirom da tržište
nije u stanju da to učini samo, to čini država putem mehanizma javnih rashoda.
Ova funkcija posebno postaje važna u vreme ekonomskih kriza i ratova.
Stabilizacija se uglavnom javlja kao posledica nedovoljne regulacije u
prethodnom periodu;
 Alokacija - se manifestuje kroz odgovor na pitanje šta proizvoditi. Država može
direktno da utiče na alokaciju resursa kada kupuje dobra kao što su odbrana,
obrazovanje, zdravstvene usluge i sl. Država može indirektno da utiče na
alokaciju resursa, tako što će putem poreza i subvencija određene aktivnosti
stimulisati, a određene destimulisati;
 Raspodela - Država utvrđuje način raspodele proizvedenih dobara članovima
jednog društva. Nakon primarne raspodele koja se odvija na tržištu putem
mehanizma cena, sledi sekundarna raspodela (preraspodela) koja se odvija
putem oporezivanja i transfernih plaćanja. Transferna plaćanja mogu biti sa:
o ekonomskom namenom - podrazumevaju preraspodelu jednog dela GDP preko
javnih rashoda u korist privrednih preduzeća, grana, oblasti, regiona. U njihovoj
osnovi nalaze se ekonomski motivi;
o socijalnom namenom - se odnose na preraspodelu jednog dela GDP u korist
pojedinca ili određenih društvenih slojeva i grupa. U njihovoj osnovi nalaze se
socijalni motivi;
 Regulacija - Putem ove funkcije država stvara pravni okvir za obavljanje privrednih
aktivnosti u jednoj zemlji. Ona to čini donošenjem antimonopolskih zakona, zakona o zaštiti
životne sredine, zakona o kvalitetu proizvoda, zakona o porezima i doprinosima na zarade itd.
Država je efikasnija kada su u pitanju regulatorna, (re)distributivna i stabilizaciona funkcija, dok
je tržište efikasnije u alokativnoj funkciji;

17. Dva stava o ulozi države.

- Jedan dominantan stav u 18. veku, prisutan posebno među francuskim ekonomistima, bio je
da država treba aktivno da podstiče trgovinu i proizvodnju. Pristalice ove ideje nazivale su se
merkantilistima. Adam Smit napisao je Bogatstvo naroda (1776), knjigu u kojoj se zalagao za
ograničenu ulogu države, delimično i kao odgovor na merkantilističke stavove. Smit je pokušao
da pokaže kako će konkurencija i motivisanost profitom navesti pojedince da sledeći sopstvene
interese služe javnom interesu. Motivisanost profitom podstaći će pojedince da konkurišući
jedan drugom obezbeđuju proizvode koje drugi pojedinci žele. Samo firme koje po najnižoj
mogućoj ceni proizvode ono što se želi, moći će da prežive. Smit je tvrdio da jedna nevidljiva
ruka navodi privredu da proizvodi ono što se želi i to na najbolji mogući način.
- Mnogi od najznačajnijih ekonomista 19. veka, kao što su to bili englezi Džon Stjuart Mil i
Nasau Senior, objavili su doktrinu poznatu kao lese fer (Laissez faire). Po njihovom mišljenju,
država ne bi smela da se upliće u privatni sektor, ona ne bi trebalo da pokušava da reguliše, ili
kontroliše privatna preduzeća. Slobodna konkurencija najbolje bi ostvarivala interese društva.
- Društveni mislioci, kao što su bili Karl Marks, Sismondi i Robert Oven, razradili su teorije
kojima nisu pokušavali samo da objasne ono što su videli, već i da u kažu na načine na koje bi
društvo moglo da se preuredi. Mnogi od njih su sva društvena zla pripisivali privatnoj svojini nad
kapitalom. Ono što je za Adama Smita bila vrlina za njih je bio porok. Ako među onima što su se
zalagali za veću ulogu države u kontroli sredstava za proizvodnju i nije bio najveći društveni
mislilac, Marks je svakako bio najuticajniji. Drugi, kao Oven, rešenje nisu videli ni u državi ni u
privatnom preduzetništvu, već u malim komunama u kojima pojedinci sarađuju u cilju
ostvarivanja zajedničkog interesa.
- Dva suprotstavljena principa, privatno vlasništvo nad kapitalom i nesputano slobodno
preduzetništvo sjedine, i državna kontrola nad sredstvima za proizvodnju s druge strane,
postaće pokretačka snaga međunarodne politike i ekonomije u 20. veku, oličene u hladnom
ratu.
- Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da se u središtu uspešne privrede nalaze tržišta i privatna
preduzeća, ali da država igra značajnu ulogu kao dopuna tržištu. Kako, međutim, treba tačno da
izgleda ta uloga i dalje predstavlja izvor neslaganja.

18. Pozitivna i normativna ekonomija.

- Za analizu javnog sektora potrebno je razlikovati:

 pozitivnu ekonomiju;
 normativnu ekonomiju;
- Pozitivna ekonomija proučava javni sektor tako što razmatra obim državne aktivnosti i
posledice različitih državnih politika. Ona se bavi onim što jeste, tj. objašnjava način
funkcionisanja privrede.
- Normativna ekonomija pokušava da oceni različite politike koje se mogu primeniti. Ona se
bavi procenom poželjnosti različitih politika i mera, tj. ona proučava ono što treba da bude.
Primer: Država razmatra uvođenje poreza na pivo
- Pozitivna ekonomija se bavi utvrđivanjem efekta tog poreza na cenu piva i time da li će to
pogoditi one koji piju pivo. Normativna ekonomija nastoji da da odgovor na pitanje da li takav
porez treba uvesti. Pri tome razmatra: korist od poreskog prihoda, distorzije u pogledu
potrošnje, nepravičnost (jer veći deo poreza snose ljudi sa nižim prihodima), živote koji nisu
izgubljeni u saobraćajnim

19. Regulacija, deregulacija, nacionalizacija i privatizacija.

- Postoje dve teorije regulacije:

 Teorija samoregulacije – tržište u sopstvenom obliku uspostavlja najbolju ravnotežu. Do

kriza dolazi samo ako određene barijere sprečavaju kruženje informacija koje su
neophodne za odlučivanje;
 Teorija spoljne regulacije – tržište samostalno nikad ne može da ostvari ravnotežu, zato
je neophodna državna intervencija da bi se uspostavila ravnoteža. Ovu teoriju je
predstavio Kejns;
- Prvi svetski rat je uveo državu na velika vrata u privredu (u oporezivanje, u mobilizaciju svih
resursa). Posle rata iako se država trudila da se vrati na raniji nivo nije u tome uspela. Zato što je
porasla potreba za njenom većom angažovanošću u drugim oblastima (povećan obim socijalne
pomoći ili regulisanje radnih odnosa), jer je nezaposlenost posle rata postala veliki problem.
- Velika ekonomska kriza (1929.) je iz korena promenila ne samo ekonomsku stvarnost, već i
ekonomsku teoriju. Nastaju teorije nesavršene konkurencije i monopola, kojima se ekonomska
teorija približava privrednoj realnosti. Rastuća uloga koju je država imala u narednim
decenijama je zahvaljujući Kejnzu i uspešnosti u amortizovanju udara Velike ekonomske krize.
- Velika ekonomska kriza je počela kao finansijska, ali se ubrzo preselila u realni sektor i proširila
na ceo svet (sl. kao savremena). Država je stabilizovala privredu:

 Aktivnom politikom javnih rashoda pomogla oporavak privrede

 Organizovala javne radove
 ↓ R na kredite privredi
 Investirala u sektore neatraktivne za privatne investicije
- Posle Velike ekonomske krize i drugog svetskog rata država se afirmisala kao aktivni učesnik u
ekonomskom i socijalnom životu sa novim i brojnim setom instrumenata intervencije. Time su
pristalice "države blagostanja" nadmoćno savladale pristalice liberalističkih koncepcija države
kao "noćnog čuvara". Država kao aktivni učesnik u privrednom životu (državni kapitalizam ili
državni intervencionizam).
20. Ekonomija blagostanja i Pareto efikasnost.
- Ekonomija blagostanja predstavlja oblast ekonomije, koja se bavi normativnim pitanjima.
Najosnovnije normativno pitanje u vezi s ekonomijom blagostanja jeste organizacija privrede -
šta, kako i za koga bi trebalo da se proizvodi, kao i ko bi trebalo o tome da odlučuje.
- Većina ekonomista prihvata kriterijum koji se, po velikom i talijanskom ekonomisti i sociologu
Vilfredu Paretu (1848-1923), naziva Pareto-efikasnost. Za alokaciju resursa koja podrazumeva
da nikome položaj ne može da se poboljša dok se drugom ne pogorša, kaže se daje Pareto-
efikasna ili daje postigla Pareto-optimum. Pareto efikasnost jeste ono na šta ekonomisti obično
misle kada govore o efikasnosti.
- Osnovne pretpostavke ekonomije blagostanja su:

 Svaka konkurentna privreda ostvaruje Paretovu efikasnost;

 Mehanizmom konkurentnog tržišta, uz odgovarajuću početnu preraspodelu, moguće
je ostvariti svaku Pareto-efikasnu alokaciju resursa;
- Tradicionalne krive tražnje i ponude mogu da nam pokažu zašto konkurencija omogućava
ekonomsku efikasnost.
- Kriva tražnje jednog pojedinca pokazuje količinu dobra, koju je spreman da kupi po određenoj
ceni. Kriva tražnje na tržištu jednostavno predstavlja zbir krivih tražnje svih pojedinaca: ona
pokazuje ukupnu količinu tog dobra koju su pojedinci u datoj privredi spremni da kupe u
odnosu na cenu. Kao što pokazuje slika, kriva tražnje ima nagib usmeren nadole: kako cene
rastu, pojedinci traže manje tog dobra. Odlučujući koliko će tražiti, pojedinci izjednačuju
graničnu (dodatnu) korist koju imaju od potrošnje dodatne jedinice s graničnim (dodatnim)
troškovima kupovine te dodatne jedinice. Granični troškovi su jednostavno cena koju moraju da
plate.
- Kriva ponude neke firme pokazuje količinu određenog dobra koju je spremna da ponudi po
određenoj ceni. Kriva ponude na tržištu jednostavno predstavlja zbir svih krivih ponude svih
firmi, tj. pokazuje ukupnu količinu tog dobra, koju su firme u datoj privredi spremne da ponude
po određenoj ceni. Kako pokazuje slika, kriva ponude ima nagib usmeren nagore: kako cene
određenog dobra rastu, firme su spremne da ponude veću količinu tog dobra. Da bi odlučile
koliko će proizvesti nekog dobra, konkurentne firme izjednačuju svoju graničnu (dodatnu) korist
od proizvodnje dodatne jedinice tog dobra - što upravo predstavlja cenu koju postižu - i
granične (dodatne) troškove proizvodnje te dodatne jedinice.
- Tržišna ravnoteža se postiže kada su tražnja i ponuda na tržištu jednake, tj. u tački E na slici. U
toj tački, granična korist i granični troškovi jednaki su ceni. Tako je granična korist jednaka
graničnim troškovima, što i jeste uslov potreban za ekonomsku efikasnost.
21. Analiza ekonomske efikasnosti.
- Ekonomisti razmatraju tri aspekta efikasnosti, od kojih je svaki potreban da bi se ostvarila
Pareto-efikasnost.
- Prvo, privreda mora da ostvari efikasnost razmene, odnosno, sva proizvedena dobra moraju
da stignu do pojedinaca koji ih najviše vrednuju. Ako ja volim sladoled od čokolade, a vi od
vanile, ja treba da dobijem kornet s čokoladom, a vi s vanilom.
- Drugo, mora da postoji proizvodna efikasnost. S obzirom na date resurse društva, proizvodnja
jednog dobra ne može da se povećava, ukoliko se ne smanjuje proizvodnja drugog.
- Treće, privreda mora da ostvari efikasnost kombinacije proizvoda, kako bi proizvedena dobra
odgovarala željama pojedinaca. Ako pojedinac više ceni sladoled nego jabuke, a troškovi
proizvodnje sladoleda su niski u odnosu na troškove proizvodnje jabuka, onda bi trebalo
proizvoditi više sladoleda.
- Kriva zajedničke moguće korisnosti pokazuje maksimalnu korisnost koju jedan pojedinac
(Petko) može da ostvari s obzirom na stepen korisnosti za drugog pojedinca (Robinson). Duž te
granice nije moguće da Robinson troši više ukoliko Petko ne troši manje. Stoga kriva zajedničke
moguće korisnosti ima nagib usmeren nadole, što je Robinsonova korisnost veća, to je niži
maksimalni stepen Petkove korisnosti.
22. Efikasnost iz perspektive jedinstvenog tržišta.
- Efikasnost iz perspektive jedinstvenog tržišta, tj. tržišna ravnoteža se postiže u preseku krive
ponude i krive tražnje na tržištu. Tačka njihovog preseka predstavlja efikasnu kombinaciju
količine i cene nekog proizvoda. U ovoj tački su granična korist i granični troškovi jednaki ceni,
što je uslov za ekonomsku efikasnost.
- Kriva tražnje na tržištu je zbir svih krivi tražnje pojedinaca i pokazuje ukupnu količinu
određenog dobra koju su pojedinci u datoj privredi spremni da kupe pri datoj ceni. Nagib
nadole, sa rastom cena, tražnja za nekim proizvodom opada. Odluka o tražnji se donosi na bazi
jednakosti graničnih koristi i graničnih troškova.
- Kriva ponude na tržištu je zbir svih krivi ponude firmi i pokazuje ukupnu količinu određenog
dobra, koju su firme u datoj privredi spremne da ponude po određenoj ceni. Nagib na gore, jer
sa povećanjem cena proizvoda firme postaju spremne da povećaju količinu ponuđenih dobara.

23. Kriva proizvodnih mogućnosti društva.

- Svaka privreda raspolaže određenom količinom rada, tehnološkog znanja, fabrika, alata,
zemlje, vodenog potencijala i prirodnih resursa. Odluka o tome šta će se i kako proizvoditi je
rešenje za pitanje alokacije resursa između različitih dobara.
- Pretpostavlja se da se u privredi proizvode samo 2 dobra i to mogu biti samo javna/privatna
dobra.
- Ako bi se tačke nalazile na krivi
proizvodnih mogućnosti to bi predstavljalo
efikasnost, ako se tačka nalazi iznad krive,
znači da ne postoji dovoljna količina
resursa, a tačka ako se nalazi unutar krive,
blizu koordinatnog početka znali da
privreda ne koristi dovoljno resurse.

24. Efikasnost proizvodnje.

- Efikasnost proizvodnje se postiže kada privreda sa raspoloživim resursima ne može da
proizvodi veću količinu jednog proizvoda, a da ne smanji proizvodnju nekog drugog proizvoda.
Privreda mora da funkcioniše duž krive svojih proizvodnih mogućnosti. Ova efikasnost
podrazumeva da sve firme imaju istu graničnu stopu tehničke supstitucije između bilo koja dva
inputa. To će se desiti samo ako se firme na tržištu sreću sa istim cenama.
- Za objašnjenje proizvodne efikasnosti koriste se:

 Izotroškovna linija - različite kombinacije inputa čiji je trošak za firmu isti. Nagib
izotroškovne linije predstavlja relativnu cenu ta dva faktora.
 Izokvanta - različite kombinacije inputa za proizvodnju iste količine proizvoda. Nagib
izokvante predstavlja graničnu stopu tehničke supstitucije.
- Granična stopa tehničke supstitucije je količina jednog inputa potrebna da se nadoknadi
smanjenje utroška drugog inputa za jednu jedinicu. Kada se granične stope tehničke supstitucije
razlikuju, sličnom „zamenom“ resursa možemo da povećamo proizvodnju. Za određeni nivo
troškova za inpute, firma maksimizira autput tako što pronalazi tačku u kojoj se dodiruju
izokvanta i izotroškovna linija. U toj tački je granična stopa tehničke supstitucije jednaka odnosu
cena ta 2 inputa.

25. Proizvodna efikasnost – Edžvort – Boulijev boks.

- Strane Edžvort-Boulijevog boksa pokazuju raspoloživu ponudu resursa n zemlje i rada. Resursi
za proizvodnju pomorandži obeleženi su s OA i OB; resursi koji se ne koriste za proizvodnju
pomorandži, koriste se za proizvodnju jabuka, OA’ i O’B’. Proizvodna efikasnost zahteva da se
izokvante dodiruju. U tačkama dodira, kao što je E, granična stopa supstitucije zemlje radom
jednaka je i za proizvodnju jabuka i za proizvodnju pomorandži.
26. Kriva zajedničke moguće koristi.
Kriva zajedničke moguće korisnosti pokazuje maksimalnu korisnost koju pojedinac može da
ostvari u odnosu na stepen korisnosti drugog pojedinca. Duž te granice nije moguće da
Robinson troši više ukoliko Petko ne troši manje. Stoga kriva zajedničke moguće korisnosti ima
nagib usmeren nadole, što je Robinsonova korisnost veća, to je niži maksimalni stepen Petkove
korisnosti. (isti grafik kao na pitanju 21.)

27. Efikasnost razmene.

- Efikasnost razmene se postiže kada uz postojeći asortiman proizvoda u jednoj privredi, niko
ne može biti na dobitku, a da neko drugi ne bude na gubitku. To zahteva da svi pojedinci imaju
istu graničnu stopu supstitucije između bilo koja dva proizvoda. To će se desiti samo ukoliko se
na tržištu ljudi sreću sa istim cenama.
- Granična stopa supstitucije je količina jednog proizvoda koje je pojedinac spreman da se
odrekne u zamenu za jedinicu drugog proizvoda.
- Budžetsko ograničenje je deo prihoda koji potrošač može da potroši na različita dobra. Nagib
budžetskog ograničenja jednak je odnosu cena.
- Kriva indiferentnosti je kombinacije dobara prema kojima je pojedinac indiferentan ili mu
pružaju isti stepen korisnosti. S obzirom da ona istovremeno pokazuje i količinu jednog dobra
koje je potrošač spreman da se odrekne u zamenu za dodatnu jedinicu drugog proizvoda,
kažemo da njen nagib predstavlja i graničnu stopu supstitucije.

28. Efikasnost razmene – izbor potrošača

- Kriva indiferentnosti je kombinacije dobara prema kojima je pojedinac indiferentan ili mu
pružaju isti stepen korisnosti. S obzirom da ona istovremeno pokazuje i količinu jednog dobra
koje je potrošač spreman da se odrekne u zamenu za dodatnu jedinicu drugog proizvoda,
kažemo da njen nagib predstavlja i graničnu stopu supstitucije.
29. Efikasnost razmene – Edžvort – boulijev boks.
- Strane boksa pokazuju dostupnu ponudu jabuka i
pomorandži. Robinsonova potrošnja označena je
kao OA i OB, a Petkova O*A* i O*B*. Pareto
efikasnost zahteba da se krive indiferencije
dodiruju u tačci u kojoj se granične stope
supstitucije za jabuke i pomoradže jednake.

30. Efikasnost kombinacije proizvoda.

- Efikasnost kombinacije proizvoda se zasniva na jednakosti granične stope transformacije i
granične stope supstitucije pojedinaca. Konkurentna tržišta ostvaruju efikasnost kombinacije
proizvoda.
- Granična stopa transformacije pokazuje koliko dodatnih jabuka možemo da dobijemo ako
proizvodnju pomorandži smanjimo za jednu.
- Granična stopa supstitucije pokazuje količina jednog proizvoda koje je pojedinac spreman da
se odrekne u zamenu za jedinicu drugog proizvoda.
- Da bi se odabrala najbolja kombinacija jabuka i pomorandži za proizvodnju, neophodno je da
se razmotri šta je tehnički izvodljivo kao i preferencije pojedinaca.

31. Efikasnost kombinacije proizvoda – kriva proizvodnih mogućnosti i krive

indiferentnosti.
- Korisnost je maksimalna u tački E. Da bi se
ostvario najviši stepen korisnosti za
potrošača, ove krive moraju da se dodiruju
u tački E. U tački E* korisnost je manja. Nagib krive proizvodnih mogućnosti je granična stopa
transformacije. U tački E su one jednake .

32. Izokvante i izotroškovne linije.

 Izotroškovna linija - različite kombinacije inputa čiji je trošak za firmu isti. Nagib
izotroškovne linije predstavlja relativnu cenu ta dva faktora.
 Izokvanta - različite kombinacije inputa za proizvodnju iste količine proizvoda. Nagib
izokvante predstavlja graničnu stopu tehničke supstitucije.

33. Funkcije tržišta i njegova superiornost.

- Tržište rešava tri ključna pitanja:

 Šta proizvoditi
 Kako proizvoditi
 Za koga proizvoditi
- Tržištu se pripisuje sposobnost da vrši spontanu selekciju pobednika i eliminiše neefikasne
proizvodjače gubitaka. Jedni identifikuju tržište sa sistemom podsticaja i motiva (princip "štapa
išargarepe“), a drugi ga posmatraju kao sistem kazni i disciplinovanja (princip "batine“).
Zajedničko za oba pristupa je zanemarivanje makro nivoa. Makro nivo se posmatra kao prosti
zbir mnoštva mikro nivoa. Ovakav pristup je suviše uprošćen jer zanemaruje kompleksnost i
komplikovanost veza medju samim subjektima, postojanje konfliktnosti ciljeva ili akcija ova dva
nivoa, postojanje i "medjunivoa", tj. grupnih interesa i mnoge druge razloge zbog kojih se
društvo ne može.
- Funkcije tržišta:

 Alokativna – trž. je efikasan alokator (disciplinuje učesnike da maksimalno koriste svoje

resurse);
 Regulativna – pr. regulacija monopola, ulazaka i izlazaka na tržište, čak i nekih cena;
 (Re)distributivna – preraspodela izmedju različitih slojeva stanovništva, izmedju regiona
(razvijeni - nerazvijeni);
34. Nedostaci tržišta.
- Situacije (oblasti) u kojima tržište otkazuje se zovu “Market Failures” tj. fijasko, otkazi, greške,
nedostaci tržišta. Razlozi neuspehai tržišta, otkaza tržišta su:

 Nesavršena konkurencija (monopoli,

 oligopoli…)
 Javna dobra
 Eksterni efekti
 Nepotpuna tržišta
 Nesavršene informacije
 Nezaposlenost, inflacija i dr. makroekonomski poremećaji.
- Eksterni efekti predstavaljaju sukob pojedinačnog i javnog interesa, to su troškovi ili koristi
koji pripadaju društvu u celini ili nekom drugom pojedincu, a ne onom ko ih proizvodi. Vrste:

 Eksterne koristi
 Eksterne štete
- Jedan od uzroka su i nejasno definisana svojinskih prava.
- Monopole u odnosu na slobodnu konkurenciju karakteriše:

 manja proizvodnja i
 više cene
- Treba razlikovati:

 Prirodne (ek. opravdano i efikasnije da se organizuje kao jedno preduzeće, zbog

karakteristika oblasti, visokih ulaganja).
 Administrativne (državne) monopole.
- Sva dobra mogu biti:

 privatna i
 javna.
- Javna dobra karakteriše:
Nerivalnost – raspoloživost za sve učesnike podjednako, kolektivna potrošnja
Neisključivost - nemoguće ili moguće, ali preskupo isključiti one koji ne plaćaju.
- Ona se moraju obezbedjivati iz budžeta zbog problema “free rider“ (besplatni korisnik). U
stvarnosti nema mnogo čistih JD koja su istovremeno i nerivalna i neisključiva. Najčešće su JD
“mešovita”.

35. Nesavršena konkurencija.

- Da bi tržišta bila Pareto-efikasna, potrebno je da postoji savršena konkurencija - odnosno, broj
firmi mora da bude dovoljno veliki da svaka od njih veruje da ne može da utiče na cene.
Situaciju kada samo jedna firma snabdeva tržište, ekonomisti zovu monopol, a situaciju u kojoj
nekoliko firmi snabdeva tržište oligopol. Osim toga, čak i kada postoji mnogo firmi, svaka može
da proizvodi neznatno drukčiji proizvod i da stoga smatra daje suočena s krivom tražnje s
nagibom usmerenim naniže. Ekonomisti ovu situaciju zovu monopolistička konkurencija.
- Postoji više razloga zbog kojih konkurencija može da bude ograničena. Kada se prosečni
troškovi proizvodnje smanjuju stoga što firma proizvodi više, 1 veća firma će imati konkurentnu
prednost u odnosu na manju firmu. Može postojati čak i prirodni monopol, situacija kada je
jeftinije da jedna firma obezbeđuje celokupnu proizvodnju, nego da se proizvodnja obavlja
parcijalno od strane nekoliko firmi.
- Neke nesavršenosti konkurencije potiču od akcija države. Države inovatorima odobravaju
patente - isključiva prava na neki pronalazak. Iako su patenti značajni za podsticanje inovacija,
oni konkurenciju na tržištu određenog proizvoda čine manje savršenom.
- Prihod ostvaren od prodaje dodatne jedinice
predstavlja cenu umanjenu za prihod koji je izgubljen
zato što povećanje prodaje smanjuje cenu svih jedinica.
Stoga je granični prihod niži od cene. Slika prikazuje
krivu tražnje s kojom se firma suočava i granični prihod,
koji se nalazi ispod te krive. Konkurentna ravnoteža
postiže se na Q c , dok do ravnoteže nesavršene
konkurencije dolazi na Q, odnosno pri mnogo manjem
obimu proizvodnje. Ovo smanjenje obima proizvodnje
predstavlja neefikasnost povezanu s nesavršenom konkurencijom.

36. Javna dobra i javna potrošnja.

- Postoje neka dobra koja tržište ili neće da obezbeđuje ili bi ih obezbeđivalo u nedovoljnim
količinama. Primer velikih razmera bila bi nacionalna odbrana, a malih navigaciona sredstava
(kao stoje, na primer, bova).
- Navedeni primeri predstavljaju čista javna dobra. Ona imaju dve karakteristike.
- Prvo, pojedinac ih besplatno koristi. To što će u koristima koje pružaju uživati još jedan čovek,
formalno ne dovodi ni do kakvog povećanja graničnih troškova. Odbrana zemlje s milion i
jednim stanovnikom ne košta više od odbrane zemlje sa milion stanovnika. Troškovi jednog
svetionika uopšte ne zavise od broja brodova koji pored njega prolaze.
- Drugo, u principu je teško, ili nemoguće, da se pojedinac isključi iz uživanja u čistom javnom
dobru. Ako ja između dve stenovite obale postavim svetionik da bih svojim brodovima
omogućio bezbednu plovidbu, teško je ili nemoguće da pogodnost plovidbe tim prolazom
uskratim ostalim brodovima koji kroz njega prolaze. Ako naša politika nacionalne bezbednosti
uspešno odvraća napad neke druge zemlje, od toga svi imaju koristi; ne postoji način da se i
jedan jedini čovek isključi iz te pogodnosti.
- Čisto javno dobro tržište neće isporučivati, ili ga neće isporučivati u dovoljnoj meri. Činjenica
da privatna tržišta neće obezbeđivati javna dobra, ili to neće činiti u dovoljnoj meri, pruža
opravdanje za mnoge aktivnosti države.

37. Eksterni efekti.

- Eksterni efekti predstavaljaju sukob pojedinačnog i javnog interesa, to su troškovi ili koristi
koji pripadaju društvu u celini ili nekom drugom pojedincu, a ne onom ko ih proizvodi. Vrste:

 Eksterne koristi
 Eksterne štete
- Jedan od uzroka su i nejasno definisana svojinskih prava. Slučajevi u kojima aktivnosti jednog
čoveka nameću troškove drugima zovu se negativni eksterni efekti. Međutim, nisu svi eksterni
efekti negativni. Postoje važni primeri i za pozitivne eksterne efekte, slučajeve u kojima
aktivnosti pojedinca omogućavaju koristi drugima.
- Ako ispred svoje kuće zasadim vrt, moji susedi će imati koristi što ga gledaju. Voćnjak zasađen
jabukama može da predstavlja pozitivan eksterni efekat za pčelara iz susedstva. Čovek koji
renovira svoju kuću u kraju koji je inače zapušten, može da omogući pozitivan eksterni efekat
susedima.

38. Pojam i merenje siromaštva.

- Siromašnim se smatra svako lice čiji je dohodak ispod nekog egzistencijalnog minimuma
neophodnog za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
- Siromaštvo je globalni problem.2,8 mlrd ljudi živi sa manje od 2 $ na dan, 1,2 mlrd ljudi živi sa
manje od 1.25 $ dnevno – ovo je linija na koju se odnosi 1. milenijumski cilj UN, od 100 dece
svako 8. dete ne doživi svoj 5. rodjendan, svaki 9. dečak i svaka 14. devojčica ne idu u školu
- Pored ove linije (1.25 $ dnevno), koristi se i viša linija od 2 PPP $ dnevno po stanovniku, kao i
linija od 2.5 PPP $ i linija od 5 PPP $ u zemljama Evrope i Centralne Azije.
- Pošto se bazira na nacionalnim standardima potrošnje, apsolutno, u pojedinim zemljama nije
uporedivo. Radi medjunarodne uporedivosti WB prag siromaštva izražava u dolarima jednake
kupovne snage (PPP). Umesto pomoću deviznog kursa, potrošnja (dohodak) se konvertuje u
dolare jednake kupovne snage, tako što se koristi PPP faktor za konverziju. PPP – paritet
kupovne moći/snage pokazuje koliko je lokalne valute potrebno za kupovinu roba i usluga koje
u SAD mogu da se kupe za 1 USD.
- Na osnovu podataka dobijenim redovnim sprovođenjem Ankete o potrošnji domaćinstava,
instrumentima EU za merenje siromaštva, tj. Anketom oprihodima i uslovima života (Statistsics
on Income and Living Conditions - SILC), od 2006. godine, prihvaćena je preporuka Svetske
banke da se za utvrđivanje apsolutne linije siromaštva koristi primena metode Indeks
potrošačkih cena.
- Apsolutna linija siromaštva dobijena je izračunavanjem nutricionističke korpe u toj godini,
koja se uvećava za odgovarajući iznos inflacije (Indeks potrošačkih cena) za svaku godinu.
ALS = nutricionistička korpa + % inflacije
- Prihod domaćinstva se izračunava kao zbir prihoda svih članova domaćinstva. Podaci se
odnose na prosečan prihod po potrošačkoj jedinici. Vrednosti su iskazane u dinarima. Potrošnja
po potrošačkoj jedinici je potrošnja po članu domaćinstva koja kod obračuna uzima u obzir
različitu potrošnju dece i odraslih, kao i zajedničke troškove domaćinstva.
- Dubina (jaz) siromaštva predstavlja razliku prosečnog prihoda stanovništva koje živi ispod
linije siromaštva i same linije siromaštva. Ova mera pokazuje visinu sredstava po stanovniku
koju bi trebalo podeliti siromašnima kako bi se iskorenilo siromaštvo. Izražava se kao procenat
od granice siromaštva.
- Oštrina siromaštva (jaz siromaštva na kvadrat) upotpunjuje sliku o siromaštvu zemlji jer
pokazuje koliko su siromašni siromašni. To je indikator koji uzima u obzir to što se neki
siromašni nalaze dublje u siromaštvu, odnosno dalje ispod linije siromaštva od drugih. Dubina i
oštrina siromaštva, uz % stanovništva ispod linije siromaštva, predstavljaju osnovne mere
siromaštva i obično se posmatraju zajedno. U oba slučaja se u računanje uključuju samo
domaćinstva ispod linije siromaštva.

39. Apsolutno i relativno siromaštvo.

- Apsolutno siromaštvo - ispod apsolutne linije siromaštva nalaze se punoletna lica čija je
potrošnja na mesečnom nivou niža od minimalnog iznosa neophodnog za hranu (nutricionistički
minimum propisan od strane FAO) i druge izdatke koji ne obuhvataju hranu (osim trajnih
dobara i rente).
- Procenat populacije čiji je prihod ispod utvrđene linije siromaštva izračunava se u odnosu na
ukupno stanovništvo. Ukupna linija siromaštva se sastoji iz linije hrane i ostalih izdataka. Linija
hrane se često naziva i ekstremna linija siromaštva. Sva lica čija je ukupna potrošnja (po
potrošačkoj jedinici) manja od linije hrane (po potrošačkoj jedinici) smatraju ekstremno
siromašnima.
- Relativno siromaštvo - relativna linija siromaštva određuje se kao 60% medijane prosečne
potrošnje po potrošačkoj jedinici (a na osnovu metodologije Eurostata). EU ne izražava preko
apsolutnog novčanog iznosa, već kao procenat medijane prihoda ili medijane potrošnje.
- Relativno siromaštvo se određuje kao minimum prihvatljivog standarda života u jednom
društvu. Ako društvo postaje bogatije, linija siromaštva će rasti, ako društvo siromaši, linija će se
spuštati. Koncept relativnog siromaštva zasnovan je na ideji da pojedinci treba da dele životne
obrasce koji vladaju u datom društvu, kao i da imaju lične koristi od opšteg prosperiteta.

40. Siromaštvo u EU.

- Savet Ministara EU je 1975. godine definisao siromašne kao “pojedince ili porodice čiji su
resursi toliko mali da ih isključuju iz minimuma prihvatljivog načina života u državi članici u kojoj
žive”. Resursi su definisani kao “dobra, novčani prihodi i usluge iz javnih i privatnih izvora”. Na
taj način siromaštvo je definisano u EU.
- EU meri relativno siromaštvo. Procenat stanovništva koje živi u riziku od siromaštva u
zemljama članicama EU varira između 10% i 25%. Najniža stopa siromaštva je u Češkoj
Republici, Finskoj i Danskoj. Najveći rizik od siromaštva beleži se u Rumuniji.
- Prelazak sa koncepta smanjenja siromaštva na koncept socijalne inkluzije je motivisan
potrebom da se mere Vlade usklade sa politikama EU koje vode delotvornijoj socijalnoj koheziji.
- Termini socijalna (društvena) uključenost i socijalna (društvena) isključenost predstavljaju
dva aspekta istog fenomena. Socijalna (društvena) isključenost je na nivou EU, definisana kao
proces kojim su određeni pojedinci gurnuti na ivicu društva i sprečeni u punom učestvovanju u
društvu zbog svog siromaštva ili nedostatka osnovnih znanja i mogućnosti za doživotno učenje
ili kao rezultat diskriminacije.
- Ovakve pojave, pojedinca ili grupe stanovništva udaljavaju od mogućnosti za zaposlenje,
ostvarivanje prihoda i mogućnosti obrazovanja, kao i od društvenih mreža i aktivnosti u
zajednici. Ovakvi pojedinci imaju malo pristupa institucijama, organima vlasti i procesima
donošenja odluka što utiče na njihov pojačan osećaj nemoći i nemogućnosti da utiču na
sopstveni život.
- Socijalna (društvena) uključenost se definiše kao proces koji omogućava da oni koji su u riziku
od siromaštva i društvene isključenosti dobiju mogućnost i sredstva koja su potrebna za puno
učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i postizanju životnog standarda i
blagostanja koji se smatraju normalnim u društvu u kojem žive. Društvena uključenost
osigurava veće učešće građana u donošenju odluka što utiče na njihove živote i ostvarenje
osnovnih prava.
- Leaken indikatori su instrument za standardizovano merenje društvene uključenosti na nivou
EU. Liken indikatori ukazuju na stanje i promene u četiri dimenzije socijalne isključenosti:

 Finansijsko siromaštvo
 Zaposlenost
 Zdravlje
 Obrazovanje
- Definisani su 2001. godine u belgijskom gradu Leaken-u 2009. dodatni pokazatelji koji se
odnose na :

 materijanu deprivaciju
 stanovanje
- Liken indikatori su razvrstani na primarne i sekundarne, isti za sve zemlje EU. Osnovni skup
zajedničkih Laken indikatora otvoren je za preispitivanje i usavršavanje, a podaci o društvenoj
uključenosti prikupljaju se SILC anketom (standardizovanom za sve članice EU). Svaka zemlja EU
definiše nacionalne pokazatelje pomoću kojih prate neke specifičnosti fenomena socijalne
isključenosti.
- Nacionalno specifični indikatori su instrument kojim se ispituje uskraćenost društvenih grupa
u specifičnim nacionalnim uslovima.

41. Siromaštvo u Srbiji.

- U Srbiji je siromaštvo definisano kao višedimenzionalni fenomen koji, pored nedovoljnih
prihoda za zadovoljenje životnih potreba, podrazumeva i nemogućnost zapošljavanja,
neodgovarajuće stambene uslove i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim,
obrazovnim i komunalnim uslugama.
- U ostale ključne aspekte siromaštva ubrojeni su i neostvarivanje prava na zdravu životnu
sredinu i prirodna bogatstva, pre svega na čistu vodu i vazduh.
- 3 streteška pravca Strategije za smanjenje siromaštva (SSS):

 Dinamičan privredni rast, sa naglaskom na otvaranju novih radnih mesta i povećanju

zarada,
 Sprečavanje nastanka novog siromaštva kao posledica restruktuiranja privrede,
 Efikasna primena postojećih i definisanje novih programa, mera i aktivnosti usmerenih
na najsiromašnije i socijalno ugrožene grupe,
- Po Anketi o potrošnji domaćinstva u 2014. siromašna su bila sva domaćinstva u kojima je
potrošnja bila ispod 11.340 dinara po potrošačkoj jedinici. Što čini 7,6% siromašnih u 2014.
Relativna linija siromaštva (koja se određuje kao 60% medijane nacionalnog ekvivalentnog
prihoda po potrošačkoj jedinici) pokazuje da je u Srbiji u 2015. bilo siromašno 25,5%
stanovništva. Linija relativnog siromaštva u 2015. iznosila je 15.416,00 dinara mesečno po
potrošačkoj jedinici.
- Osnovni cilj sprovođenja SSS je bio da se apsolutno siromaštvo u Srbiji prepolovi do 2010.
godine:
  2002. godine - 14% ili oko 1 milion ljudi u Srbiji je bilo siromašno.
 2007. godine - siromaštvo je smanjeno na 6.6%.
 2008. godine - 6.1% građana je živelo ispodapsolutne linije siromaštva
 2009. godine – 6.6% građana je živelo ispod apsolutne linije siromaštva
- Prema podacima istraživanja SILC u 2015. godini, stopa rizika siromaštva (učešće lica čiji je
dohodak po potrošačkoj jedinici manji od 60% medijane ekvivalentnog dohotka u ukupnoj
populaciji) iznosila je 25.5%. Prag rizika od siromaštva ili relativna linija siromaštva iznosila je
15.416.
- Najveći procenat siromašnih je u kategoriji nezaposlenih. Procenat siromašnih u gradskim
područjima je niži nego u ruralnim područjima. Najugroženija su domaćinstva sa 6 i više
članova, takodje i deca do 13 godina.

42. Raspodela dohotka.

- Pravična je kada vlasnik faktora proizvodnje prisvaja dohodak koji je rezultat angažovanja
njegovih faktora proizvodnje. Nejednakost u raspodeli nastaje kada tržišni rezultat nije nagrada
prema učinku, već ga opredeljuje tržišni položaj učesnika u razmeni.
- Ekonomska nejednakost polazi od 2 shvatanja:

 Staro shvatanje – nejednakost je odredjena nivoom ekonomske razvijenosti.

 Novo shvatanje – nejednakost je ta kojaodredjuje dohodak i ekonomski rast.

43. Pojam i izvori ekonomske nejednakosti.

- Nejednakost je “suštinski disparitet, pri kome jedni imaju odredjene mogućnosti ekonomskog
izbora dok su drugima te mogućnosti uskraćene”. Raspodela dohotka se posmatra kao:

 Funkcionalna – koja pokazuje kako se dohodak deli medju proizvodnim činiocima

 Personalna – koja opisuje raspodelu svih vrsta dohodaka izmedju pojedinaca i
domaćinstava
- Jednakost znači da svi primaju jednake dohotke, a pravičnost je fer raspodela “nacionalnog
kolača” (normativni koncept koji govori kakva bi raspodela trebala da bude). Postoji više izvora
nejednakosti u raspodeli dohotka:

 razlike u sposobnostima pojedinaca

 razlike u zanimanju pojedinaca
 različite investicije u ljudski kapital
 diskriminacija
  razlike u dohotku od vlasništva.

44. Nejednakost u raspodeli dohotka – različita shvatanja i načini merenja.

- Merenje ekonomske nejednakosti je složen problem, zbog postojanja više načina da se ona
odredi, a i zbog toga što sam postupak izračunavanja nije jednostavan, koriste se:

 Decili (analizom promena učešća u dohotku pojedinih decila ukupnog stanovništva) -

Stanovništvo se poredja po visini dohotka p.c. od najsiromašnijih do najbogatijih. Na
skali se redjaju sukcesivne desetine stanovništva, od siromašnijih ka bogatima, dok se
skala ne završi sa najbogatijih 10%/kvintili - petine stanovništva (od najsiromašnijih do
najbogatijih 20%).
 Lorencova kriva - kriva koja grafički prikazuje nejednakost u raspodeli dohotka. Počinje i
završava se na liniji od 45 stepeni, tj. liniji potpune jednakosti u raspodeli. Što se više
udaljava od linije jednakosti, veća je nejednakost u raspodeli.
 Numerički pokazatelji nejednakosti - Koriste se da brojčano izraze stepen nejednakosti
u raspodeli: Gini koeficijent,Koeficijent varijacije, Standardna devijacija logaritma,
Atkinsonova mera dohodnih razlika i Rang.
- Gini (Džini) koeficijent se najčešće koristi za izražavanje nejednakosti. Njegova vrednost se
kreće izmedju 0 - potpuna jednakost, - potpuna nejednakost.
- Koeficijent varijacije je drugi numerički pokazatelj nejednakosti. Merenje se zasniva na
odstupanju svih dohodaka od proseka, tako da nije osetljiv na promene u dohocima niti na
promene u veličini stanovništva.
- Standardna devijacija logaritma pridaje veći značaj promenama u dohotku na donjem kraju
lestvice, ali nije osetljiv na transfere koji se odvijaju medju bogatima.
- Atkinsonova mera dohodnih razlika je pokazatelj koji meri nejednakost kroz gubitke
ublagostanju koje društvo trpi zbog neravnomerne raspodele.

lorencova kriva

45. Personalna i funkcionalna raspodela dohotka.

- Raspodela dohotka se posmatra kao:

 Funkcionalna – koja pokazuje kako se dohodak deli medju proizvodnim činiocima

  Personalna – koja opisuje raspodelu svih vrsta dohodaka izmedju pojedinaca i
domaćinstava

46. Pokazatelji nejednakosti u raspodeli. (isto kao 44)

47. Nejednakost u Srbiji.
- Nejednakost u Srbiji meri:

 Lorencova kriva
 Gini koeficijent
 Decili (kvintili).
- Nema značajnijih promena u nejednakosti između domaćinstava. Siromaštvo kada je nosilac
domaćinstva žena je nešto izraženije (8,3%), dok je siromaštvo kada je nosilac domaćinstva
muškarac 7,8%.
- Gini koeficijent je ostao skoro nepromenjen od 2006-2016 što ukazuje na to da nema
značajnijih promena u nejednakosti izmedju domaćinstava u ovom periodu. Nejednakost u
raspodeli dohotka je opšta karakteristika svih društava. U Srbiji 10% najbogatijih domaćinstava
ostvaruje 30,4 puta veći dohodak nego 10% najsiromašnijih.
- Potrošnja domaćinstva po decilima pokazuje da je potrošnja srednje klase i najsiromašnijih
domaćinstava natprosečno rasla u odnosu na opštu populaciju Srbije. 20% stanovništva RS sa
najvećom potrošnjom, ima 3,89 puta veću potrošnju od 20% stanovništva sa najmanjom
potrošnjom. 20% stanovništva sa najvećim dohotkom ima 8,58 puta veći dohodak od 20%
stanovništva sa najmanjim dohotkom.

48. Pojam korupcije.

- Korupcija je strana reč, latinska složenica - “zavera da se poremeti poredak”. U Vujaklijinom
leksikonu - lat. Corruptio znači pokvarenost, kvarnost, izopačenost, razvrat; potkupljivanje,
podmićivanje, potkupljenje,podmićenje; kvarenje, ukvarivanje, truljenje, raspadanje
krivotvorenje (spisa, mere, tega i sl.)

49. Definisanje korupcije.

- Korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri
odlučivanju u cilju prisvajanja neke pogodnosti (Vito Tanci). Karakterišu je:

 Nepristrasnost:
o Međusobni odnosi učesnika u nekom poslu ili odnosu, prilikom donošenja odluka
ne smeju imati nikakav uticaj (“ni po babu ni po stričevima”)
o Predrasude i predubeđenja donosioca odluka ne smeju imati nikakav uticaj na
odluku.
 Namera - Nužno postojanje namere - ne postoji korupcija kada je princip nepristrasnosti
narušen, npr. usled nedostatka informacija, usled pogrešnih uverenja, nesposobnosti da
se razluče odlučne činjenice…
 Odlučivanje - Nema korupcije ako ni jedan od učesnika ne donosi neku odluku (može
postojati prevara). Donosilac odluke iz javnog/privatnog sektora
 Prisvajanje pogodnosti
o Uže: nema korupcije ako donosilac odluke ne prisvaja neku pogodnost (npr. ako
je uzrok narušavanja principa nepristrasnosti neka predrasuda).
o Šire 1: smatra se da je donosilac odluke prisvojio pogodnost time što je ostvario
neki svoj “idealni” cilj, bez obzira što nije ostvario neposrednu korist za sebe.
o Šire 2: ima korupcije ako bilo koji učesnik u korupciji ostvari neku pogodnost.
 Sticanje privatne koristi
 Zloupotreba javnih ovlašćenja
- Korupcija je sticanje privatne koristi zloupotrebom javnih ovlašćenja(Transparency
International, World Bank). Karakterisitke su:
o Sticanje privatne koristi
o Zloupotreba javnih ovlašćenja
o Definicija vezana za javni sektor, operativna, u velikoj meri razrađena kroz propise.

Korupcija = monopol + diskrecija – javna odgovornost (karakterisitke: Monopol (odluke, uticaj,

informacija), Diskrecija (pri odlučivanju), (Javna) odgovornost, odgovornost prema nekome)).

50. Uzroci korupcije.

- Uzroci korupcije:

 Ekonomski uzroci
 Etički uzroci
 Kulturološki uzroci
  Sistemski uzroci (drž. organizacija):
o Jaka država – korupcija je centralizovana,
o Slaba država – korupcija je decentralizovana (bez obzira na demokratičnost vlasti).
o U diktaturama - visok stepen korupcije je neizbežan,

- Korupcija prema obimu

 Sitna korupcija
 Srednja korupcija
 Velika (korupcija velikog obima) - politički vrh i međunarodne organizacije.
- Štetne posledice po društvo nisu direktno srazmerne vrednosti koja je plaćena.

52. Merenje korupcije.

- Postoji nepouzdanost merila za utvrđivanje korupcije (zvanične statistike). Obe strane imaju
interesa da sačuvaju tajnu. Vrši se pomoću:

 Anonimne ankete – lično iskustvo,

 Istraživanje percepcije korupcije,
- Pogodni ispitanici su oni koji se osećaju kao žrtve (građani, biznismeni).
- Indeks se sačinjava na osnovu 13 različitih istraživanja i studija, koja ispituju mišljenja
stručnjaka, predstavnika institucija i poslovnih ljudi.
- Zašto je važno znati percepciju korupcije? Da bi se znalo kako nas vide važni akteri i da bi se
znalo u kom pravcu institucije treba da sprovode kampanju prema javnosti (jačanje poverenja je
preduslov za reforme).
- Indeks percepcije korupcije (CPI) 2020. je 26. po redu. CPI je istraživanje koje se odvija iz
godine u godinu i pruža podatke koji se mogu kontinuirano pratiti. Skor je važniji od mesta na
tabeli (zato što se ponekad menja broj država/teritorija koje su uključene).
- Nedostaci:

 Indeks ne odražava stepen napora uloženih u borbu protiv korupcije,

 Zemlje u razvoju mogu biti prikazane u lošijem svetlu usled pristrasnosti i
predubeđenja stranih investitora (zato postoje i druga sredstva za merenje korupcije)
 I druga sredstva za procenu korupcije dovode do sličnih rezultata kao i CPI,
- Prednosti:

 CPI je dobra šansa da se unapredi javna rasprava o korupciji,

  CPI je dobar podsticaj za sprovođenje daljih analiza,
 CPI obuhvata gotovo sve države sveta.

53. Indeks percepcije korupcije (CPI). Isto kao prethodno.

54. Korupcija u Srbiji.
- 2018. na listi 180 zemalja svrstanih prema indeksu korupcije Srbija zauzima 87. mesto (delimo
sa Kinom), CPI = 39. 2019. na listi 180 zemalja svrstanih prema indeksu korupcije Srbija zauzima
91. mesto (delimo sa Turskom), CPI = 39. 2020. na listi 180 zemalja svrstanih prema indeksu
korupcije Srbija zauzima 94. mesto (delimo sa jos 7 zemalja Brazil, Etiopija, Kazahstan, Peru, Šri
Lanka, Surinam i Tanzanija).

- KLJUČNI PROBLEMI SRBIJE:

 Kršenje usvojenih antikorupcijskih zakona i narušavanje pravne sigurnosti usvajanjem

kontradiktornih ili nejasnih odredaba.
 Nema učenja na osnovu otkrivenih slučajeva korupcije i otkrivenih obrazaca
koruptivnog ponašanja.
 Vaninstitucionalna moć političkih stranaka koji se odražava na rad čitavog javnog
sektora.
 Nedovoljno transparentan proces donošenja odluka, nemogućnost građana da utiču
na njihov sadržaj i neuređeno lobiranje.
 Nepotrebne procedure i državne intervencije koje povećavaju broj situacija u kojima
do korupcije može da dođe.
 Nedovoljni kapaciteti organa koji vrše nadzor i kontrolu nad primenom zakona,
diskreciona ovlašćenja u određivanju predmeta
- Prioriteti za borbu protiv korupcije za 2020-2025 su:

 Politička korupcija
 Antikorupcijski planovi
 Gonjenje i kažnjavanje korupcije
 Prevencija korupcije – javnost rada
 Javne finansije

55. Pojam i koncepti makroekonomske konkurentnosti.

- Pojam međunarodne konkurentnosti je relativno nov i privlači pažnju istraživača od 80-ih
ukazujući više na značaj relativnih nego apsolutnih performansi zemlje čija se konkurentnost
posmatra ili meri. Specijalizovane međunarodne institucije koje mere globalnu konkurentnost
čine to tako što na osnovu međunarodno uporedive metrike određuju koliko je neka zemlja
konkurentnija (ili nekonkurentnija) u odnosu na druge zemlje u uzorku.
- Pojam konkurentnost vezuje se kako za biznis, tako i za nacionalne ekonomije, ali i za gradove i
u poslednje vreme, sve više za regione. U zavisnosti od institucije koja meri konkurentnost,
postoje i različite definicije konkurentnosti:
OECD - konkurentnost definiše kao „stepen u kome zemlja u uslovima otvorenog tržišta,
proizvodi robu i usluge koje zadovoljavaju test međunarodne konkurencije, a da pri tom
istovremeno održavaju i povećavaju domaći realni dohodak“.
WEF - Konkurentnost je set institucija, politika i faktora koji odredjuju nivo produktivnosti
zemlje.
- Veća produktivnost je osnova za održivi razvoj. Konkurentnije privrede rastu brže na srednji i
dugi rok. Faktori konkurentnosti su evoluirali od prirodnih resursa do obrazovanja, tehnologije,
sofisticiranosti poslovanja i sl.
- Utemeljena na konceptu Majkla Portera, definicija konkurentnosti Svetskog ekonomskog
foruma sugeriše da nacionalna konkurentnost zavisi od mikrokonkurentnosti, tj. od
produktivnosti preduzeća. Porter kaže da pravo pitanje koje treba postaviti kada se razgovara o
konkuretnosti nije pitanje o konkurentnosti zemlje ili regiona (makrokonkurentnosti) već
pitanje mikrokonkuretnosti tj. poslovne konkurentnosti iil konkurentnost preduzeća.
- Prema Porterovoj teoriji konkurentnosti, nacionalno blagostanje nije nasleđeno, već stvoreno
strateškim izborima (tzv. Porterov dijamant). Dok se u prošlosti razvoj zemlje zasnivao na
komparativnim prednostima, poput jeftine radne snage i prirodnih resursa, danas se osnovom
za ekonomski razvoj smatraju napredni faktorski uslovi zasnovani na znanju i razvijenoj
infrastrukturi, visokoj tehnologiji, inovacijama.
- Manje razvijene privrede obično izvoze proizvode sa malom dodatom vrednošću što govori o
tome da svoju poziciju na tržištu temelje na cenovnim faktorima konkurentnosti. “Tamo gde su
faktori mobilni i gde se premeštaju putem globalnih strategija, efikasnost i efektivnost sa kojima
se ti isti faktori mogu koristiti postaju više nego centralno pitanje”(Porter).
- Umesto prostog korišćenja faktora proizvodnje sa kojima neka zemlja raspolaže, u vreme
globalizovane ekonomije, od suštinske važnosti je kako preduzeća i države unapređuju kvalitet
faktora proizvodnje, kako unapređuju produktivnost kojim ih koriste i kako kreiraju nove
faktore proizvodnje.
- Komparativna prednost koja počiva na troškovima faktora proizvodnje ne može da predstavlja
okosnicu strategije razvoja neke ekonomije na dugi rok, budući da je ovakva vrsta prednosti
ugrožena mogućnošću pojavljivanja na svetskom tržištu zemalja sa još nižim troškovima faktora
proizvodnje ili spremnošću vlada da subvencioniraju ovakve strategije razvoja.
- Srbija se nalazi pred problemom razrešavanja ”zamke srednjeg dohotka” i fazom tranzicije ka
zemlji sa visokim dohotokom, koja bi svoju konkurentnost trebalo da temelji na izvozu
proizvoda sa visokom dodatom.

56. Merenje makroekonomske konkurentnosti.

- Svetski ekonomski forum meri konkurentnost pomoću:

 Indeksa konkurentnosti rasta (CGI – growth competitiveness index)

 Indeksa poslovne konkurentnosti (BCI – business competitiveness index)
 Indeksa globalne konkurentnosti (GCI - global competetiveness index) – pokušaj
obuhvatanja i makro i mikro konkurentnosti

57. Faze razvoja makroekonomske konkurentnosti.

 RAZVOJ ZASNOVAN NA FAKTORIMA (prvenstveno prirodni resursi i radna snaga nižeg
nivoa kvalifikovanosti – cenovna konkur, niska produktivnost, niske zarade)
 RAZVOJ ZASNOVAN NA EFIKASNOSTI (povećanje efikasnosti proizvodnje i kvaliteta
proizvoda)
 RAZVOJ ZASNOVAN NA INOVACIJAMA (održivost visokih zarada, visokog životnog
standarda, konkur. zasnovana na inovativnim i originalnim proizvodima... )

58?
59.?
60. POJAM JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO

- Postoje različite definicije JPP –a, jer jednoznačno definisanje ovog pojma nije jednostavno iz
više razloga.

- Pojam javno – privatnog partnerstva se može posmatrati u užem i širem smislu:

U širem smislu podrazumeva skup zajedničkih inicijativa javnog sektora i privatnog
sektora u kojima svaki subjekt doprinosi određenim resursima, shodno svojim mogućnostima i
učestvuje u planiranju i odlučivanju.
U užem smislu podrazumeva poslovne poduhvate, u okviru kojih javni i privatni sektor
udružuju sredstva i znanja kako bi, kroz odgovarajuću raspodelu odgovornosti, rizika i profita,
na najbolji način zadovoljili jasno definisane javne potrebe.

- Prema Zelenoj knjizi Komisije EU, javno – privatno partnerstvo predstavlja oblik kooperacije
između javnog i privatnog sektora s ciljem da se osigura finansiranje, gradnja, obnova,
upravljanje i održavanje neke infrastrukture ili pružanje usluga.
- Prema Zakonu o JPP i koncesijama, javno – privatno partnerstvo predstavlja dugoročnu
saradnju između javnog i privatnog partnera radi obezbeđivanja finansiranja, izgradnje,
rekonstrukcije, upravljanja ili održavanja infrastrukturnih i drugih objekata i pružanja usluga.

- Uprkos nepostojanja jednoznačne definicije pojma JPP, napred navedene definicije ipak imaju
neka zajednička obeležja, koja se mogu svrstati u pet grupa:
1. Partnerstvo uključuje dva ili više subjekata od kojih je jedan učesnik iz javnog sektora, a
jedan iz privatnog;
2. Svi učesnici u projektu imaju poziciju principala;
3. Uspostavlja se dugoročna i stabilna saradnja među partnerima;
4. Svaki od učesnika unosi nešto u partnerstvo;
5. Podeljena odgovornost za proizvedene autpute, tj. pružene usluge.

61. OSNOVNE KARAKTERISTIKE JAVNO – PRIVATNOG

PARTNERSTVA

- Ono što karakteriše JPP jeste:

1. Dugoročna ugovorna saradnja – 25 ili 30 godina;
2. Ugovorom se definiše integracija svih etapa projekta tokom trajanja ugovora, podela
investicija, odgovornosti i zasluga;
3. Ugovorom su definisane zahtevane izlazne performanse;
4. Javni je onaj partner koji definiše ciljeve gradnje sa stanovišta javnog interesa i propisuje
zahteve za standardima izgradnje, održavanja i kvaliteta usluga, a u isto vreme snosi
odgovornost za kontrolu izvršenih radova i usluga.
5. Na privatnog partnera se prenose rizici koje bi inače snosio javni sektor, s tim da raspodela
rizika zavisi u svakom pojedinačnom slučaju, osnosno svaki partner snosi onu vrstu rizika kojom
može bolje da upravlja;
6. Javni partner plaća naknadu privatnom partneru za izgradnju i vođenje izgrađenog objekta i
preuzima obavezu da će se izgrađeni objekat koristiti za ugovorenu namenu;
7. Izgrađeni objekat se nakon ugovorenog perioda vraća javnom sektoru u vlasništvo.

62. VRSTE JAVNOG – PRIVATNOG PARTNERSTVA

- Prema Skelcheru odluka o „kupovini“ javnog dobra ili usluge od strane privatnog sektora
dovodi do izbora izmežu pet formi JPP – a i to:
1. javni leveridž (Public Leverage);
2. dodeljivanje ugovora (Contracting – Out);
3. franšizing;
4. zajednička ulaganja (Joint Ventures);
5. strateško partnerstvo (Strategic Partnership).

1. Javni leveridž – se pojavljuje kada vlade koriste pravne i finansijske resurse koji su im na
raspolaganju kako bi stvorile uslove za unapređenje ekonomske aktivnosti i privrednog rasta.
Naime, vlade podstiču i navode menadžere iz privatnog sektora u pravcu ciljeva javne
politike.
Vlade širom sveta primenjuju određene mere u paketu (npr. unapređenje infrastrukture,
finansijski podsticaji, usluge podrške kompanijama i dr.), kako bi se podstaklo ekonomsko
oživaljavanje određenog područja.

2. Dodeljivanje ugovora – podrazumeva odvajanje kupca usluge od dobavljača.

Država se javlja u ulozi kupca, definišući usluge i njihov kvalitet, a zatim dodeljuje ugovore o
nabavci privatnoj kompaniji ili neprofitnoj organizaciji.
Dodeljivanje ugovora predstavlja rezultat procesa konkurentne javne nabavke ili procesa
tržišnog testiranja u kome se smatra da dobavljač iz javnog sektora ne nudi najbolje rešenje.

3. Franšizing – podrazumeva dodeljivanje licence za isporuku javnih usluga od strane države

kompaniji iz privatnog sektora ili neprofitnoj organizaciji, pri čemu privatni učesnik ostvaruje
profit u formi korisničkih naknada (user fees).
Kod franšiza, kao i kod ugovora, država je naručilac a privatna organizacija isporučilac, ali ova
dva modela razlikuju se po načinu plaćanja isporučiocu.
Naime, u slučaju dodeljivanja ugovora za isporuku javnih usluga država plaća isporučiocu za
uslugu, dok su u slučaju franšizinga krajnji korisnici usluga ti koji snose troškove.

4. Zajedničko ulaganje – nastaju kada dva ili više učesnika žele da se uključe u zajednički
projekat i da pri tom zadrže svoju nezavisnost.
Ona omogućuju koordinaciju važnih odluka nezavisnih učesnika koje se odnose na projekat koji
je zaokružen u pogledu delokruga i finansijskih sredstava partnera.
Zajedničkim ulaganjima se može upravljati kroz partnerstvo ili kroz poseban korporativni entitet
– društvo posebne namene (Special Purpose Vehicle).
Zajednička ulaganja se u velikoj meri koriste za realizaciju javnih ciljeva izgradnje i obnove
infrastrukture (uključujući škole, javni transport, bolnice, zatvore, puteve, avio prevoz).

5. Strateško partnerstvo - između javnog i privatnog sektora uključuje situacije u kojima ne

postoje razlike između javnih i privatnih partnera i gde postoje organizacione veštine koje imaju
za cilj zajednički korisne rezultate.
Karakteriše ga otvorena priroda strateškog udruživanja, potpuna podela rizika i odgovornosti,
kao i nezavisan sadržaj efekata koji iz njega proizilaze.
Veza zasnovana na poverenju spaja zajedničke ciljeve partnera, a zamenjuje primat pravnih
instrumenata i sumnju javnih partnera da će biti prevareni od strane privatnih partnera.

63. OBLICI JAVNO – PRIVATNOG PARTNERSTVA

1. Projektovanje i izgradnja – DB (Design & Build) je odnos ugovorne saradnje između javnog i
privatnog sektora u kome privatni partner projektuje i gradi infrastrukturu ili određeni objekat,
u skladu sa specifikacijom javnog sektora i za određenu fiksnu cenu čime se troškovni rizik
prenosi na privatni sektor.
Kod ovakvog oblika ugovorne saradnje javni sektor obezbeđuje sredstva za finansiranje, pruža
uslugu, održava objekat i vlasnik je izgrađenog objekta.

2. Korišćenje i održavanje - O&M (Operation & Maintenance) je odnos ugovorne saradnje u

kome privatni partner u skladu sa potpisanim ugovorom i pod određenim uslovima, koristi i
održava javnu imovinu, a vlasništvo nad imovinom ostaje u rukama države.
Prihodi za privatnog partnera povezani su sa ostvarenim performansama.

3. Dozvola za obavljanje delatnosti (Operation License) se koristi kod IT projekata gde privatna
kompanija dobija dozvolu ili pravo da pruža javnu uslugu u određenom vremenskom periodu.

4. Privatno finansiranje (Finance Only) je oblik kada privatni sektor (obično finansijska
ustanova), neposredno finansira projekat.
Svi troškovi finansiranja idu na teret javnog sektora, koji snosi sve rizike izgradnje i
eksploatacije.

5. Projektovanje, izgradnja i korišćenje – DBO (Design & Build & Operate) je kada privatni
sektor po zahtevima i specifikacijama javnog sektora, projektuje i gradi javnu infrastrukturu,
najčešće po fiksnoj ceni, a troškove finansiranja snosi javni sektor.
Po završetku izgradnje, privatni sektor uzima objekat u dugoročni zakup i koristeći ga, pruža
uslugu.

6. Izgradnja, korišćenje i transfer – BOT (Build & Operate & Transfer) je kada privatni sektor po
projektima javnog sektora gradi javno dobro i koristeći ga, pruža javnu uslugu.
Privatni sektor kao pružalac usluge pod kontrolom javnog sektora, naknadu za pružanje usluga
naplaćuje od javnog sektora i/ili krajnjih korisnika.
Istekom višegodišnjeg zakupa, javno dobro se vraća javnom sektoru.

7. Izgradnja, posedovanje, korišćenje i transfer – BOOT (Build & Own & Operate & Transfer) je
oblik kada privatna kompanija na osnovu projekata javnog sektora gradi, koristi i zadržava
dobro u svom vlasništvu za ugovoreno vreme trajanja aranžmana.
U određenom periodu naplaćuje korišćenje, nakon čega se vlasništvo nad dobrom predaje
javnom sektoru, bez naknade.
Privatni sektor preuzima u potpunosti i operativno upravljanje određenim infrastrukturnim
objektom za vreme trajanja ugovora.

8. Zakup, razvoj i korišćenje – LDO (Lease & Develop & Operate) je slučaj kada privatni partner
uzima javno dobro u zakup, tehnološki i funkcionalno ga razvija i unapređuje i upravlja njegovim
korišćenjem.

9. Izgradnja, zakup, korišćenje i transfer – BLOT (Build & Lease & Operate & Transfer) je oblik
kada privatni partner gradi javno dobro i uzima ga u zakup. Vlasništvo ostaje u javnom sektoru,
a privatni sektor pruža uslugu. Istekom ugovorenog roka javno dobro se vraća javnom sektoru.
10. Kupovina, posedovanje, korišćenje i transfer – BOOT (Buy & Own & Operate & Transfer) je
oblik kada privatni partner kupuje javno dobro, koristi ga ugovoreni broj godina i pruža uslugu.
Istekom određenog ugovorenog roka, javno dobro se vraća u javno vlasništvo.

11. Kupovina, posedovanje i korišćenje – BOO (Buy & Own & Operate) je kada privatni sektor
kupuje i upravlja javnim dobrom u svom vlasništvu, bez obaveze da imovinu transferiše javnom
sektoru.
Javni sektor vrši kontrolu kvaliteta pruženih usluga.

12. Kupovina, izgradnja i korišćenje – BBO (Buy & Build & Operate) je oblik u kome privatni
sektor kupuje javno dobro, unapređuje ga i koristi.
Istekom ugovorenog roka, privatni sektor zadržava svoje vlasništvo nad javnim dobrom.

Najzastupljeniji oblik JPP-a u praksi je DBFO - projektovanje, izgradnja, finansiranje i korišćenje

(Design & Build & Finance & Operate).
Ovaj oblik JPP-a uključuje vladu koja jasno definiše vrstu i kvalitet usluge ili dobra koje želi da
dobije, a zatim ulazi u dugoročnu ugovornu vezu sa kompanijom ili konzorcijumom koji
preuzima na sebe obavezu da projektuje, finansira, izgradi i koristi objekat, kao i da isporučuje
neke od usluga koje su sa njim povezane (najčešće održavanje, čišćenje i obezbeđenje).
Vlada plaća za ta dobra ili usluge u određenom srednjoročnom ili dugoročnom periodu, kroz
takse ili prihode.

64. Motivi za primenu i ograničenja u primeni javnog – privatnog partnerstva

- Brojni su faktori koji motivišu javni sektor da primeni model JPP – a:

1. loše performanse preduzeća iz javnog sektora, koje su često povezane sa netransparentnim
finansiranjem i neefikasnim i koruptivnim metodama obezbeđivanja javnih usluga;
2. neadekvatni tehnički i upravljački resursi u javnom sektoru;
3. investicioni zahtevi koji prevazilaze javne izvore, pre svega zbog visokih inicijalnih kapitalnih
troškova investicija u infrastrukturu, kao i značajnih troškova većih periodičnih održavanja za
koje država nema dovoljno sredstava.

65. KORISTI OD JAVNO – PRIVATNOG PARTNERSTVA

- Javno privatno partnerstvo doprinosi ostvarivanju brojnih koristi, kako za javni tako i za
privatni sektor.
- Neke od koristi za javni sektor su:
1. Poboljšanje kapaciteta javnog sektora da razvije integrisana rešenja;
2. Olakšavanje procesa stvaranja kreativnih i inovativnih rešenja;
3. Smanjenje troškova i vremena potrebnog za implementaciju projekta;
4. Transfer rizika;
5. Privlačenje većih i potencijalno sofisticiranijih ponuđača za projekat;
6. Pristup veštinama, iskustvu i tehnologiji;
7. Smanjenje broja administracije uz istovremeno povećanje broja javnih investicija;
8. Ekonomija obima;
9. Nadzor i kontrola kvaliteta obezbeđivanja javne usluge;
10. Izbegavanje ograničenja u pogledu zaduživanja države.

- Pored koristi koje od javno – privatnog partnerstva ima javni sektor i partneri iz privatnog
sektora ostvaruju određene koristi i to:
1. Smanjenje troškova podinvestiranja i agencijskih troškova;
2. Ostvarivanje planiranog profita;
3. Smanjenje zaduženosti matične kompanije.

- Ove koristi javnog i privatnog sektora kroz različite oblike javno – privatnih partnerstava
ostvaruju se mehanizmima konkurencije, ekonomije obima i primenom tehnike projektnog
finansiranja.

- Objašnjenje za probleme u razvoju partnerstva leži u kombinaciji tri faktora:

1. Kompleksna struktura učesnika;
2. Institucionalni faktori;
3. Strateški izbori javnih i privatnih učesnika.

1. Pravni okvir – u mnogim zemljama ne postoji pravni okvir za JPP;

2. Finansije – u zemljama u razvoju gde postoje veliki tržišni i politički rizici;
3. Javna prihvatljivost – neophodan je širok javni konsenzus za uključivanje privatnih finansija, a
u isto vreme javna administracija mora da ima kapacitet da pregovara i upravlja uspešnim
projektima.

66. RIZIK U JAVNO – PRIVATNOM PARTNERSTVU

- Optimalna alokacija rizika je kručni cilj svih javno – privatnih partnerstava i vrednost rizika koji
se transferiše na privatni sektor mora biti uključena u PSC.
Formiranje detaljne matrice rizika je neophodno u postupku definisanja projekta JPP –a, a ona
podrazumeva:
1. Identifikaciju svih rizika vezanih za projekat;
2. Analizu finansijskog efekta rizika;
3. Procenu verovatnoće rizika;
4. Alokaciju rizika.

- Vrste rizika kod JPP – a:

1. Rizik izgradnje – rizik da izgradnja objekta neće biti završena na vreme, u skladu sa
predviđenim budžetom i definisanim zahtevima projekta;
2. Rizik tražnje – rizik da će tražnja za dobrima / uslugama biti manja od planirane, odnosno da
će doći do promene asortima traženih usluga tokom vremena;
3. Rizik projektovanja – rizik da projekat neće moći da omugući kvalitet u skladu sa definisanim
standardima;
4. Rizik negativnog uticaja na životnu sredinu – rizik da će projekat imati negativan uticaj na
okruženje i životnu sredinu što može da ima za posledicu dodatne troškove;
5. Finansijski rizik – rizik da će privatni partner opteretiti projekat neadekvatnom finansijskom
strukturom;
6. Rizik više sile – rizici usled nepredvidivih prirodnih katastrofa, ratova, zemljotresa, poplava i
sl.;
7. Makroekonomski rizik – rizik značajnih i nepredviđenih fluktuacija u nekim
makroekonomskim varijablama kao što su inflacija, devizni kurs, kamatne stope i dr.;
8. Rizik regulative – rizik promene regulative;
9. Rizik održavanja – rizik prekoračenja troškova održavanja infrastrukture;
10. Politički rizik – rizik promene političke volje za realizaciju pojedinih projekata;
11. Rizik tehnologije – rizik brze promene tehnologije;
12. Rizik korišćenja – rizik da izgrađena infrastruktura neće biti korišćena u cilju pružanja
kvalitetnih usluga, već u cilju ostvarivanja profita za privatnog partnera;
13. Tržišni rizik – rizik da će cena autputa biti izložena nepredviženim fluktuacijama kojima je
nemoguće upravljati;
14. Rizik prihoda – rizik da projekat neće ostvariti prihode dovoljne za povraćaj uloženog
kapitala;
15. Granični rizik – rizik da usled neadekvatne koordinacije izmežu javnog i privatnog partnera
može doći do kažnjenja u izvršenju projekta ili povećanih troškova.

- Nakon identifikacije i evaluacije rizika, pristupa se odlučivanju koji će od rizika biti transferisan
privatnom sektoru, a koji će javni sektor zadržati.
Kategorizacija i alokacija rizika:
67. JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO U SVETU

- Kriva razvoja tržišta javno – privatnog partnerstva.

 35,000 160

30,000 140

120
25,000
100
20,000
80
15,000
60
10,000
40
5,000 20

0 0
0
1
2
3
4
5
6
7
8
9
0
1
2
3
4
5
6
7
8
9
0
1
2
3
4
199
199
199
199
199
199
199
199
199
199
200
200
200
200
200
200
200
200
200
200
201
201
201
201
201
vrednost projekata broj projekata

- Razvoj projekata JPP – a u Evropi.

Velika Britanija
67.1%

Portugalija
3.1% Italija
Ostale zemlje
Francuska Španija Nemačka
2.4% 7.0%
5.4% 10.1% 4.9%

- Učešće pojedinih zemalja na evropskom tržištu prema broju projekata JPP – a.

68. JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO U SRBIJI

Na lokalnom nivou ima primera, ali uglavnom u obliku poveravanja delatnosti privatnom
partneru jer je složenost koncesione procedure velika prepreka, čak i za gradove sa veoma
razvijenim stručnim, materijalnim i tehničkim kapacitetima (uključujući i Beograd).
Naime, najveći broj partnerstava je ugovoren u oblasti parking servisa, upravljanja otpadom,
distribucije gasa iz razloga:
1. Manjih ulaganja,
2. Kraćeg perioda povraćaja sredstava i
3. Nižeg rizika.

- Osnovni razlozi koji su podstakli jedinice lokalne samouprave u Srbiji da uspostavljaju JPP jesu:
1. Neefikasnost javnih komunalnih preduzeća u pružanju javnih usluga;
2. Zastarelost opreme i infrastrukture;
3. Nedovoljan obim i kvalitet pružanja javnih usluga;
4. Snažan uticaj politike na upravljanje i organizaciju javnih usluga;
5. Nedostatak stručnih kadrova u jednicama lokalne samouprave;
6. Privlačenje dodatnih finansijskih sredstava za razvoj lokalne samouprave i javnih usluga;
7. Nemogućnost poštovanja standarda zaštite životne sredine.

- U praksi se problemi u dosadašnjoj primeni modela JPP – a na lokalnom nivou uglavnom

odnose na:
1. Priprema studije izvodljivosti;
2. Način izbora partnera u strateškom JPP-u i obavezna sadržina ugovora;
3. Organizacioni oblik strateškog JPP-a i vrsta delatnosti koju ono može da obavlja;
4. Administrativna kontrola cena komunalnih usluga;
5. Upravljanje i raspolaganje javnom imovinom u aranžmanima JPP-a;
6. Pristup javnosti informacijama o JPP-u.

- Zakon koji sveobuhvatno reguliše oblast JPP – a, usvojen je 22. Novembra 2011. godine.
Međutim, za njegovu uspešnu primenu je neophodno doneti još i kvalitetne i jasne
podzakonske akte i sprovesti koordiniran nastup nadležnih državnih organa u razumevanju i
primeni zakona.

- Ciljevi koji se žele postići novim zakonom su sledeći:

1. Podsticanje primene javno-privatnog partnerstva u cilju izgradnje javne infrastrukture i
pružanja usluga u javnom interesu;
2. Obezbeđivanje kvalitetnih usluga od javnog značaja;
3. Veća vrednost za uloženi (utrošeni) novac kroz optimizaciju efikasnosti, delotvornosti i
ekonomičnosti u pogledu ukupnih troškova vezanih za vlasništvo nad javnom infrastrukturom i
u pružanju usluga od javnog značaja;
4. Formiranje efikasnog mehanizma koji bi dozvolio svim nivoima vlasti da realizuju projekte
kroz javno-privatno partnerstvo sa ili bez elemenata koncesije na osnovu jasnih pravila;
5. Privlačenje domaćih i stranih investitora i banaka za finansiranje / sufinansiranje i vođenje
projekata od opšteg interesa (učešće privatnog sektora);
6. Obezbeđivanje pravnog okvira za transparentnu i pravičnu tendersku proceduru sa jednakim
tretmanom svih ponuđača u postupku traženja privatnog partnera za takve projekte;
7. Usklađivanje sa propisima EU, posebno u oblasti javnih nabavki;
8. Usklađenost sa međunarodnim standardima i najboljom međunarodnom praksom.

- Primeri predloga projekata koji su dobili pozitivno mišljenje od strane Komisije za JPP:
1. Novi Sad – izgradnja i proširenje optičke telekomunikacione mreže;
2. Apatin – izgradnja luke i drumskog terminala;
3. Loznica, Topola, Srbobran, Niš, Jagodina, Šabac, Negotin, Paraćin, Beograd, Kanjiža –
poveravanje delatnosti gradsko-prigradskog prevoza putnika;
4. Šabac – DBFOM javne garaže;
5. Zrenjanin – proizvodnja toplotne i električne energije iz biogasa;
6. Stara Pazova – FBOM kanalizacione mreže;
7. Stara Pazova – FBM putne infrastrukture;
8. Niš – zamena kotlova na lož ulje kotlovima na pelet u školama i predškolskim ustanovama;
9. Topola, Žagubica – poveravanje obavljanja komunalne delatnosti skupljanja i transporta
komunalnog otpada;
10. Koncesija za autoput E – 763 Beograd – Požega;
11. Batočina – poveravanje proizvodnje i distribucije toplotne energije;
12. Keleš – izgradnja regionalnog centra za upravljanje otpadom;
13. Topola – rekonstrukcija, racionalizacija i održavanje javnog osvetljenja;
14. Sečanj – zamena postojećih svetiljki javne rasvete štedljivim LED svetiljkama;
15. Grocka – poveravanje obavljanja komunalne delatnosti skupljanja, transporta i odlaganja
komunalnog otpada i proizvodnje i distribucije toplotne energije;
16. Vrbas, Vranje, Varvarin – rekonstrukcija dela javnog osvetljenja;
17. Vrbas – proizvodnja toplotne i električne energije iz OIE;
18. Pirot – zamena kotlova na lož ulje kotlovima na biomasu u nekoliko osnovnih i srednjih
škola;
19. Beograd – tretman i odlaganje komunalnog otpada.

69. PRIRODNI MONOPOL: JAVNA PROIZVODNJA PRIVATNIH

DOBARA
70. VRSTE BUDŽETA I BUDŽETSKOG DEFICITA

1. Stvarni;
2. Strukturni;
3. Ciklični.
 71. POSLEDICE I FINANSIRANJE DRŽAVNOG DEFICITA
72. JAVNI DUG, KOEFICIJENT JAVNOG DUGA

- KOEFICIJENT JAVNOG DUGA

Z
z=
PY

73. EKSTERNI DUG, KOEFICIJENT EKSTERNOG DUGA

- KOEFICIJENT EKSTERNOG DUGA

D
d=
Y
74. ODNOS JAVNOG I EKSTERNOG DUGA
75. FISKALNI SISTEM

- Fiskalni sistem predstavlja skup normi kojima se regulišu fiskalni prihodi i skup mera koje se
primenjuju radi sprovođenja ovih normi.

Carinski
Poreski sistem
sistem

Ostali fiskalni FISKALNI Sistem

prihodi SISTEM doprinosa

Sistem Sistem
naknada taksi
- Fiskalni prihodi su obavezna davanja državi i oni igraju najznačajniju ulogu u finansiranju
javnih potreba.
Među fiskalnim prihodima najznačajnije mesto pripada porezima.
Oni učestvuju sa 70 – 90% u savremenoj strukturi javnih prihoda.
Pored poreza u fiskalne prihode spadaju još i carine, doprinosi, takse i naknade.

76. PORESKI SISTEM, POREZI I CILJEVI OPOREZIVANJA

* poreski sistem - porezi

- Poreski sistem je skup svih poreskih oblika koji se primenjuju u jednoj zemlji za ostvarivanje
ciljeva poreske politike.

- Porez je instrument javnih prihoda kojim država od subjekata koji se nalaze pod njenom
poreskom vlašću prinudno uzima novčana sredstva bez neposredne protivnaknade, radi
zadovoljenja svojih finansijskih potreba i ostvarivanja drugih ciljeva ( ekonomskih, socijalnih,
kulturnih, zdravstvenih, ekoloških i sl. ).

- Osnovne karakteristike poreza su:

1. Prinudnost - prinudno davanje;
2. Ne postoji direktna protivnaknada;
3. Derivativnost - instrument preraspodele nacionalnog dohotka;
4. Služe za finansiranja javnih rashoda;
5. Porez je novčano davanje.

- Država naplaćuje poreze i iz prikupljenih sredstava finansira određene državne funkcije.

- Koristi od određene funkcije se ne mogu direktno vezati za pojedinca koji plaća porez.

- Poreska terminologija: lični elementi oporezivanja i materijalni elementi oporezivanja.

- Lični elementi oporezivanja su:
1. Poreska vlast – država, finansijski organi koji razrezuju i naplaćuju poreze i javna tela u čiju
korist se naplaćuju porezi;
2. Poreski obveznik – fizičko / pravno lice kome zakon nalaže da plati porez;
3. Poreski platac – fizičko / pravno lice koje mora da obračuna i stvarno plati porez.
To ne mora uvek biti poreski obveznik ( npr. autor i izdavač knjige );
4. Poreski destinater – lice koje po intenciji zakonodavca treba da snosi poreski teret;
5. Konačni platac poreza – lice koje stvarno snosi poreski teret nezavisno od intencije
zakonodavca.
- Materijalni elementi oporezivanja su:
1. Poreski objekt / predmet – svaku činjenicu ili manifestaciju ekonomske snage koja pruža
osnov da se uvede neki poreski oblik ( npr. prihod, dohodak, ... );
2. Poreska sposobnost – ekonomska mogućnost obveznika da odgovori svojoj obavezi plaćanja
poreza;
3. Poreski izvor – sve ono čime poreski obveznik raspolaže i iz čega može da plati porez;
4. Poreska osnovica – veličina ili vrednost za utvrđivanje poreske obaveze;
5. Poreska stopa – deo poreske osnovice koji poreski obveznik izdvaja i plaća na ime poreza;
6. Poreska tarifa – sistematizovan pregled poreskih objekata, osnovica i poreskih stopa.

* ciljevi oporezivanja
- Fiskalni cilj – obezbeđenje finansijskih sredstava za pokriće javnih rashoda države.
- Vanfiskalni / ekstrafiskalni cilj – ekonomski, socijalni, demografski, politički i dr.

77. ELEMENTI OPOREZIVANJA, PRINCIPI OPOREZIVANJA

- Principi oporezivanja su pravila kojih se treba pridržavati prilikom izgradnje poreskog sistema.

1. Prema Smitu:
1. Princip opštosti – svi građani jedne države treba da plaćaju porez za izdržavanje državne
uprave i to srazmerno svom dohotku koji oni uživaju zahvaljujući njenoj zaštiti;
2. Princip određenosti – treba jasno istaći koji poreski oblik koji građanin treba da plati, kada i u
kom iznosu;
3. Princip ugodnosti – svaki poreski obveznik treba da bude oporezivan u vreme i mesto kada to
njemu najviše odgovara;
4. Princip ekonomičnosti naplate – svaki porez treba tako da se organizuje da se iz džepa
naroda uzima što manje iznad onoga što je potrebno državnoj blagajni.

2. Prema Vagneru:
I Finansijski principi:
1. Izdašnost poreza – izabrati poreski oblik koji će obezbediti dovoljno sredstava za državni
budžet;
2. Elastičnost poreza – izabrati takav porez da prihodi od poreza mogu da se povećavaju i
smanjuju.
II Ekonomski principi:
3. Izbor poreskog izvora – da bude obnovljiv;
4. Izbor vrste poreza – izabrati adekvatan poreski oblik da bi se postigao cilj oporezivanja.

3. Principi oporezivanja:

III Socijalni principi:

5. Opštost poreske obaveze – slično kao kod Smita, s tim da za siromašne postoje poreske
olakšice;
6. Ravnomernost u oporezivanju – oporezivanje prema ekonomskoj snazi poreskih obveznika.
IV Poresko-tehnički principi:
7. Određenost poreske obaveze – jasno i nedvosmisleno odrediti ko, kada i koliko plaća koji
porez;
8. Ugodnost pri plaćanju – plaćanje na način i u vreme kada poreskim obveznicima najviše
odgovara;
9. Jeftina režija poreza – da troškovi ubiranja poreza budu što manji.
78. KLASIFIKACIJA POREZA

1. Neposredni ( direktni ) i posredni ( indirektni );

2. Redovni i vanredni;
3. Opšti i namenski;
4. Katastarski i tarifni;
5. Subjektni i objektni;
6. Fundirani i nefundirani;
7. Osnovni i dopunski;
8. Porezi po vrednosti i specifični porezi.

1. Neposredni se ne mogu prevaliti, a posredni mogu.

2. Redovni se koriste za finansiranje redovnih javnih rashoda, a vanredni za finansiranje
vanrednih javnih rashoda.
3. Opšti kod kojih nije unapred utvrđena namena, a namenski kod kojih jeste.
4. Katastarski se obračunavaju na osnovu podataka iz katastra, a tarifni na osnovu tarifnika.
5. Subjektni kod kojih su važne lične karakteristike i objektni kod kojih je važna ekonomska
snaga.
6. Fundirani se plaćaju na prihode od zemljišta, opreme, HOV, a nefundirani se plaćaju na
prihode ostvarene ličnim radom.
7. Osnovni značajno pune budžet, a dopunski ga samo dopunjuju.
8. Porezi po vrednosti se plaćaju po stvarnoj ili procenjenoj vrednosti, a specifični se plaćaju po
jedinici mere.

79. UMERENOST OPOREZIVANJA I LAFEROVA KRIVA

- Pri koncipiranju poreskog sistema poreske vlasti moraju posebno voditi računa o umerenosti
poreskog opterećenja.

- Porezi ne smeju biti previsoki jer će negativno delovati na poreskog obveznika, ali ne i previše
niski jer država neće moći da pokrije javne rashode.

- Laferova kriva je korisna za objašnjenje umerenosti oporezivanja.

80. EFIKASNOST I PRAVIČNOST U OPOREZIVANJU

- Optimalno oporezivanje – zavisi od trade off – a između efikasnosti i pravičnosti u

oporezivanju.

- Efikasano oporezivanje – izabrati porez koji izaziva male administrativne troškove i troškove
prikupljanja.

- Pravičnost u oporezivanju ima 2 dimenzije:

• Horizontalna pravičnost – ljude sa istim platežnim sposobnostima treba tretirati
isto;
• Vertikalna pravičnost – ljude sa različitim platežnim sposobnostima treba
različito tretirati, tako da oni koji su u mogućnosti plate veće poreze.

- Distorzivni porezi – porezi zbog kojih pojedinci/firme menjaju svoju ponašanje kako bi smanjili
svoju poresku obavezu.
- Nedistorzivni porezi – porezi kod kojih pojedinci/firme ne mogu da učine ništa da bi promenili
svoju poresku obavezu.
Takav je paušalni porez.

81. EFEKTI OPOREZIVANJA

- Efekti poreza prolaze kroz određene faze samog procesa oporezivanja, a s obzirom na to u
kojoj se fazi efekti manifestuju razlikuju se:
1. Efekti pre oporezivanja (utaja poreza);
2. Efekti posle oporezivanja (prevaljivanje poreza).

- Efekti oporezivanja se mogu podeliti i na sledeći način:

1. Izbegavanje plaćanja poreza i poreska evazija;
2. Prevaljivanje poreza;
3. Transformacija poreza;
4. Dejstvo oporezivanja na preraspodelu nacionalnog dohotka;
5. Dejstvo oporezivanja na uslove privređivanja privrednih subjekata;
6. Stabilizaciono dejstvo oporezivanja;
7. Dejstvo oporezivanja na privredni razvoj;
8. Dejstvo oporezivanja na spoljnotrgovinsku razmenu i platni bilans.

82. IZBEGAVANJE PLAĆANJA POREZA I PORESKA EVAZIJA

- Izbegavanje plaćanja poreza – poreski obveznici menjaju svoje ponašanje da bi smanjili svoju
poresku sposobnost.
To nije nezakonito.
- Poreska evazija – namerno pravljenje grešaka pri plaćanju zakonom propisanih poreza.

- Nezakonita poreska evazija:

1. Utaja (defraudacija) – poreski obveznik netačno prikazuje knjigovodstveno stanje ili ne daje
potrebne činjenice relevantne za utvrđivanje poreske obaveze, posebno se odnosi na
neposredne poreze – porez na dohodak građana, porez na dobit preduzeća.
2. Krijumčaranje (kontrabanda) – izbegavanje plaćanja propisanih carina pri uvozu i izvozu
robe, ali i plaćanje posrednih poreza.

- Zakonita poreska evazija:

1. Nameravana – zakonom je predviđeno delimično ili potpuno oslobađanje od poreske
obaveze;
2. Nenameravana – korišćenje nepotpunosti u zakonu ili zakonske šupljine.

83. GRAFIČKI PRIKAZ: POZITIVNA PORESKA EVAZIJA I PORESKA

EVAZIJA JEDNAKA NULI

R- IZNOS NEPRIJAVLJENOG
DOHOTKA
T– MARGINALNA PORESKA STOPA
P – VEROVATNOĆA OTKRIVANJA
PREVARE
MB- MARGINALNA KORIST
MC – OČEKIVANI MARGINALNI
TROŠAK

Iznos neprijavljenog dohotka je prikazan na apcisi dok je na ordinate prikazan iznos u dinarima.
Marginalna korist MB za svaki neprijavljeni dinar označena je slovom t i ona predstavlja iznos
ušteđenog poreza.
Očekivani marginalni trošak MC je proizvod marginalne kazne za svaki skriveni dinar i
verovatnoće otkrivanja ove prevare od strane poreske administracije.
Optimalni iznos prevare se nalazi u tački R* jer se tu seku ove dve linije.
U tom slučaju lice koje je pristupilo evaziji ostvaruje maksimalni dohodak.
 Moguća je i situacija da se optimalno
rešenje nalazi u nekorišćenju prevara,
kada za pojedince marginalni troškovi
utaje poreza nadmašuju marginalne
koristi za sve vrednosti R, tako da se
optimum nalazi u 0.

84. PORESKI OBLICI

- Najznačajniji poreski oblici u poreskom sistemu Srbije su:

1. Porez na dohodak građana;
2. Porez na dobit preduzeća;
3. Porez na dodatu vrednost.

1. Porez na dohodak građana:

- Porez na dohodak građana je jedan od najznačajnijih poreskih oblika svake savremene države.

- Karakterističan je po finansijskoj izdašnosti, elastičnosti i predvidivosti, pa je pogodan za

ostvarivanje mnogih ciljeva ekonomske i socijalne politike.

- Prvi put se javio 1798. godine u Engleskoj, kada je uveden kako bi se prikupila sredstva za
pokriće ratnih izdataka.

- Nakon prestanka ratne opasnosti je ukinut, ali je kasnije u više navrata ponovo uvođen.

- 1842. godine je poslednji put uveden u Engleskoj i nakon toga je ostao sve do današnjih dana.

- Pri oporezivanju dohotka koriste se tri sistema:

1. Jedinstveni ili sintetički sistem;
2. Parcijalni ili analitički sistem;
3. Mešovit sistem.

1. Jedinstveni ili sintetički (globalni) sistem - oporezivanje svih prihoda fizičkog lica jednim
porezom, primenom progresivnih poreskih stopa.
 Danas se u gotovo svim industrijskim razvijenim zemljama primenjuje sintetički sistem
oporezivanja uz primenu progresivnih poreskih stopa, pa zato ovaj porez zauzima jedno od
centralnih mesta u poreskom sistemu javnih prihoda ovih zemalja.
2. Parcijalni ili analitički (cedularni) sistem - svaki prihod fizičkog lica se oporezuje odvojeno uz
primenu različitih poreskih stopa, a ukupan prihod (dohodak) oporezuje se jednim dopunskim
porezom uz primenu progresivnih poreskih stopa.
3. Mešovit sistem je u osnovi cedularni sistem uz komplementarno oporezivanje viška prihoda
iznad određenog limita na kraju godine.

- Elementi poreza na dohodak građana:

a) Poreski obveznik,
b) Poreska osnovica,
c) Poreska stopa.
a) Poreski obveznik - u većini savremenih država i kod nas se poreskim obveznikom smatra
pojedinac (fizičko lice), dok je u nekim poreskim sistemima to porodica, jer se smatra da se na
taj način vrši oporezivanje prema ekonomskoj snazi i izbegava poreska evazija.
Kada se za poreskog obveznika uzme fizičko lice, važno je utvrditi princip oporezivanja.
3 principa oporezivanja:
 Princip neograničene poreske obaveze,
 Teritorijalni princip,
 Princip državljanstva.
 Princip neograničene poreske obaveze u centar pažnje stavlja prebivalište. Naime,
prema ovom principu oporezuju se svi prihodi jednog lica koje ima prebivalište u zemlji,
nezavisno od toga da li su prihodi ostvareni u zemlji ili inostranstvu, nezavisno od
državljanstva poreskog obveznika.
 Teritorijalni princip podrazumeva da poreska obaveza tereti samo prihode ostvarene u
zemlji, pa su na plaćanje poreza obavezna i lica koja nemaju prebivalište u zemlji.
 Princip državljanstva poreski tereti državljanina jedne zemlje koji ima prebivalište u
drugoj zemlji tako što plaća na pojedine prihode ostvarene u inostranstvu porez zemalja
čiji je državljanin.
 b) Poreska osnovica obuhvata sve prihode iz radnog odnosa, od samostalnih delatnosti,
poljoprivrede i šumarstva, autorskih honorara, kapitalnih dobitaka i sl., koji su izraženi u
novcu, naturi ili činjenjem na neki drugi način, umanjene za standradne i nestandardne
odbitke, zbog uvažavanja ličnih i porodičnih prilika poreskih obveznika.
 c) Poreska stopa se primenjuje na poresku osnovicu kako bi se dobio iznos poreske
obaveze. U većini zemalja primenjuju se progresivne poreske stope, čiji je osnovni
zadatak da se postigne pravičnije i ravnomernije zahvatanje ekonomske snage poreskog
obveznika.

85. JAVNI PRIHODI I JAVNI RASHODI U SRBIJI

- Kod javnih prihoda će akcenat biti na tekućim prihodima, pošto oni čine preko 95% javnih
prihoda.
- U okviru kategorije tekućih prihoda najviše ćemo se zadržati na porezima, jer oni čine preko
85% tekućih prihoda.
- U okviru javnih rashoda najzastupljenija je kategorija socijalne pomoći i transfera, a za njom
slede i rashodi za zaposlene i kupovina roba i usluga.

JAVNI PRIHODI JAVNI RASHODI

1.Tekući prihodi 1. Tekući rashodi
1.1. Poreski prihodi Rashodi za zaposlene
Porez na dohodak građana Kupovina roba i usluga
Porez na dobit preduzeća Otplata kamata
Porez na dodatu vrednost Subvencije
Akcize Socijalna pomoć i transferi
Carine - deo za penzije
Ostali poreski prihodi Ostali tekući rashodi
Doprinosi -
1.2. Neporeski prihodi -
2. Kapitalni prihodi 2. Kapitalni rashodi
3. Donacije 3. Neto budžetske pozajmice
SUFICIT/DEFICIT =JAVNI PRIHODI-JAVNI RASHODI

86. POREZ NA DOHODAK GRAĐANA U SRBIJI

 U Srbiji je 1992. godine uvedeno sintetičko oporezivanje dohotka građana. Ovakav

sistem oporezivanja primenjivao se do 1998. godine, kada je uveden mešovit sistem
oporezivanja dohotka građana, koji se zasnivao na akontacionom ceduralnom
oporezivanju sistemom poreza po odbitku ili po rešenju poreskog organa uz korektivno
godišnje oporezivanje ukupnog dohotka ako je ostvaren godišnji iznos veći od zakonski
propisanog iznosa.
 U Srbiji porez na dohodak građana plaćaju sva fizička lica koja ostvaruju dohodak i on se
plaća iz svih izvora. Obveznik poreza na dohodak fizičkih lica je rezident Srbije za
dohodak ostvaren na njenoj teritoriji i u inostranstvu, kao i nerezident za dohodak
ostvaren na teritoriji Srbije.
 Oporezivi prihod se dobija kao razlika između bruto prihoda i troškova. Zbir svih
oporezivih prihoda ostvarenih u kalendarskoj godini predstavlja dohodak.
 Poreska stopa je proporcionalna.
 Značajne stavke kod ovog poreza su poreska oslobođenja i poreske olakšice za
zapošljavanje novih radnika.

Poreska oslobođenja:
 1. naknada troškova prevoza do određenog iznosa,
2. dnevnice za službena putovanja u zemlji do određenog iznosa,
3. naknada za smeštaj na službenom putu, prema računu,
4. naknada prevoza na službenom putovanju do određenog iznosa mesečno za
sopstveni automobil,
5. solidarna pomoć za slučaj bolesti do određenog iznosa,
6. pokloni za decu za Novu godinu i Božić do određenog iznosa,
7. jubilarne nagrade do određenog iznosa godišnje.

87. POREZ NA DOBIT PREDUZEĆA U SRBIJI

- Poreski obveznik poreza na dobit preduzeća može biti akcionarsko društvo, društvo sa
ograničenom odgovornošću, komanditno društvo na deonice i javno preduzeće.
- Dobit kod društva lica oporezuje porezom na dohodak građana.
- Dobit društva kapitala oporezuje porezom na dohodak pravnih lica.
- Rasprostiranja poreske obaveze – neophodno je utvrditi rezidentstvo i izvor dohotka.
- Rezident se utvrđuje na osnovu mesta registracije, tj. mesta iz koga se obavlja efektivna
kontrola i uprava preduzeća poreskog obveznika.
- Pored rezidenta i nerezident može biti poreski obveznik poreza na dohodak pravnih lica, ali
samo za onaj deo dobiti koji ostvari u zemlji u kojoj ima svojstvo nerezidenta.
- Pravilo je da je izvor dohotka teritorija na kojoj se ostvaruje dobit, ali se on veoma retko
koristi kao odlučujuća činjenica za određivanja poreskog obveznika ovog poreza.
- Poresku osnovicu kod poreza na dohodak pravnih lica predstavlja ostvarena dobit.
Ova dobit iskazana u bilansu uspeha se koriguje u poreskom bilansu, tako što se na strani
prihoda isključuju transferne cene i iskazuju zalihe, tako što se priznaju samo one koje se
odnose na posmatrani period.
- Poreske stope poreza na dohodak pravnih lica su jednoobrazne i proporcionalne.
- U Srbiji je porez na dobit preduzeća uveden 01. 01. 1992. godine.
- Poreski obveznici ovog poreza su akcionarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću,
ortačka društva, komanditna društva, društvena preduzeća i javna preduzeća i zadruge.
- Poreska osnovica kod poreza na dobit preduzeća je oporezovana dobit, koja se dobija kao
rezultat usklađivanja prihoda sa rashodima.
- Poreska stopa na dobit preduzeća je u Srbiji proporcionalna i iznosi 15%.
- Utvrđivanje poreza na dobit preduzeća u Srbiji se vrši rešenjem poreskog organa, a plaća se
akontaciono, mesečno, dok se konačni obračun ostvaruje po podnošenju poreske prijave i
poreskog bilansa na kraju godine.

- Poreski podsticaji:
1. Oslobađa se plaćanja poreza na dobit preduzeće za radno osposobljavanje,
profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalidnih lica, srazmerno učešću tih lica u
ukupnom broju zaposlenih.
2. Oslobađa se poreza na dobit u periodu od 10 godina poreski obveznik ukoliko uloži u
osnovna sredstva više od 1 milijarde dinara i u periodu ulaganja zaposli na neodređeno
vreme najmanje 100 lica srazmerno tom ulaganju.
88. POREZ NA DOBRA I USLUGE U SRBIJI

 Porez na dobra i usluge - plaća se za korišćenje finalnih dobara i usluga u zemlji

potrošnje.
 Pripada grupi osnovnih poreza.
 Uvek su posredni jer indirektno pogađaju poresku snagu poreskih obveznikajednom
poreskom sistemu.
Prednosti Nedostaci

• izdašnost, • regresivnost,
• elastičnost, • inflatorni potencijal.
• ugodnost pri plaćanju,
• plaćanje pod anestezijom.

 Najznačajniji oblici poreza na dobra i usluge su porez na promet i akcize.

 Oporezivanje prometa se javilo dosta rano, još u staroj Grčkoj, Egiptu, Rimu, Kini i Indiji.
 Moderan porez na promet je nastao kao vanredan porez u Prvom svetskom ratu u
Nemačkoj 1916. godine.
 1917. ovaj porez je uvela Francuska, a već 1921. godine i Kraljevina Jugoslavija.
 Podela poreza na promet proizvoda prema broju oporezivanih faza prometnog procesa:
 svefazni (bruto i neto) porez na promet,
 višefazni (bruto i neto) porez na promet,
 jednofazni porez na promet.

89. PDV U SRBIJI

 Od svih ovih poreza svefazni neto porez na promet odnosno porez na dodatu vrednost
je najrasprostranjeniji oblik poreza na promet u tržišnim privredama.
 Osnovna karakteristika PDV-a - naplaćuje se u svakoj fazi prometnog ciklusa.
 Za razliku od svefaznog bruto poreza na promet pogađa samo onu vrednost koja je u
toj fazi dodata od strane obveznika, pa konačno pogađa krajnju potrošnju.
 Izračunavanje dodatne vrednosti se vrši na osnovu razlike između vrednosti autputa
(prodajna vrednost) i vrednosti inputa (nabavna vrednost).

- U zavisnosti od toga kako se tretiraju nabavke sredstava, razlikujemo nekoliko vrsti PDV-a:
1. Potrošni tip PDV-a je dominantan oblik PDV-a u većini savremenih poreskih sistema.
Karakterističan je po tome što se sve nabavke koje se koriste u proizvodnji odbijaju pri
utvrđivanju dodate vrednosti poreskog obveznika, jer se poreska obaveza odnosi samo na
potrošnju vezanu za lične potrebe. Dakle, iz poreske obaveze su isključeni predmeti rada i
sredstva za rad, iako pri njihovoj nabavci kupac plaća PDV on mu se kasnije refundira iz budžeta.
Na ovaj način dolazi do stimulisanja tehnološkog prosperiteta društva koje primenjuje ovaj tip
PDV-a.
 2. Dohodni tip PDV-a je karakterističan po tome što u momentu nabavke opreme nije
moguće da se izuzme porez plaćen na opremu, već se na kraju godine dozvoljava odbitak
godišnjeg iznosa amortizacije za nabavljeno sredstvo. To ukazuje da je veliki deo poreza ostao
u vrednosti inputa, pa samim tim ulazi u osnovicu za obračun poreza u narednu fazu i tako
dovodi do kumulativnog efekta.

3. Tip bruto PDV-a dovodi do dvostrukog oporezivanja. Naime, kod ovog tipa PDV-a
nema nikakvog odbijanja pri nabavci osnovnih sredstava, pa se ona oporezuju pri nabavci a
potom i kada se dobra i usluge proizvedena tim sredstvima prodaju potrošačima.

- Osobine PDV-a:
1. povoljno utiče na preraspodelu nacionalnog dohotka,
2. visokofleksibilan,
3. zahteva centralizaciju poreske vlasti,
4. nije previše komplikovan za primenu,
5. dozvoljava veoma malu mogućnost evazije,
6. uspešnost i brzina primene PDV-a zavisi od toga kakav je bio prethodni poreski
sistem u zemlji gde su uvodi PDV.

PREDNOSTI NEDOSTACI

• izdašniji od poreza na promet u • povećava troškove i složenost

maloprodaji administriranja
• efikasniji u suprotstavljanju evaziji • ima relativno izražen inflatorni
potencijal
• omogućava da se izvoz u potpunosti • zahteva da se jedinstveno uvede i
oslobodi poreza administrira
• omogućava da se nabavke izuzmu od • ima naglašenu regresivnost
oporezivanja
• uvođenje PDV-a je preduslov za
pristupanje Srbije Evropskoj Uniji

 U Srbiji je ovaj porez uveden 01. 01. 2005. godine i od tada se primenjuje. Prihod od
poreza na dodatu vrednost pripada budžetu Republike.
 Poreski obveznik kod poreza na dodatu vrednost je lice koje samostalno obavlja promet
dobara i usluga ili uvozi dobra, a sve u okviru delatnosti koju obavlja.
 Poreska osnovica poreza na dodatu vrednost se definiše kao iznos naknade (u novcu,
stvarima ili uslugama), koju obveznik primi za isporučena dobra odnosno pružene
usluge.
Opšta poreska stopa poreza na dodatu vrednost za oporezivi promet dobara i usluga ili uvoz
iznosi 20%.
- Pored ove stope postoji i posebna stopa od 10% kojom se oporezuje promet dobara i usluga ili
uvoz sledećih proizvoda:
 hleba, mleka, brašna, šećera, jestivog ulja od suncokreta, kukuruza, uljane
repice, soje i masline, jestive masnoće životinjskog i biljnog porekla i meda,
 svežeg i rashlađenog voća, povrća, mesa, ribe i jaja,
 lekova, uključujući i lekove za upotrebu u veterini,
 ortotičkih i protetičkih sredstava, kao i medicinskih sredstava - proizvoda koji se
hiruški ugrađuju u organizam,
 materijala za dijalizu,
 đubriva, sredstava za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadnog materijala,
kompletne krmne smeše za ishranu stoke i žive stoke,
 udžbenika i nastavnih sredstava,
 dnevnih novina,
 monografskih i serijskih publikacija,
 ogrevnog drveta,
 usluga smeštaja u hotelima, motelima, odmaralištima, domovima i kampovima,
 komunalnih usluga,
 prirodnog gasa.

90. AKCIZE U SRBIJI

- Akcize – specijalni porezi na potrošnju i u većini zemalja javljaju se pored poreza na promet.
Najstariji oblik poreza na potrošnju.
- Osnovni cilj uvođenja akcize je fiskalni.
- Predmet oporezivanja su proizvodi široke potrošnje: so, naftni derivati, duvan, alkohol i
alkoholna pića, kafa, luksuzni proizvodi i sl.

- U Srbiji se akcizama oporezuju sledeći proizvodi:

1. Derivati nafte;
2. Biogoriva i biotečnosti;
3. Duvanske prerađevine;
4. Alkoholna pića;
5. Kafa;
6. Tečnosti za punjenje elektronskih cigareta;
7. Električna energija za krajnju potrošnju.

- Poreski obveznik po akcizi je domaći proizvođač ili uvoznik proizvoda koji podležu akcizama.
- Poreska osnovica za obračun akcize je neka jedinica mere (kilogram, litar, komad, paklica,
hektolitarski stepen i sl.), jedino je kod luksuznih proizvoda poreska osnovica prodajna cena
proizvoda.
- Poreska stopa akcize se utvrđuje dvojako:
1. U apsolutnom iznosu;
2. Primenom proporcionalnih stopa.
- Utvrđivanje akcize u apsolutnom iznosu i to za sve proizvode kod kojih se kao osnovica uzima
jedinica mere. Proporcionalne stope za izračunavanje iznos akcize se primenjuju kod proizvoda
kod kojih se kao osnovica uzimaju cene.

91. IZDAŠNOST PORESKIH OBLIKA U SRBIJI

- Poreski prihodi u Srbiji za period 2005 – 2014. (u %):

Porez na Porez na Porez na

Godina Porezi dohodak dobit promet - Akcize
građana preduzeća PDV
2005. 100 14.78 1.62 33.85 11.17
2006. 100 15.69 2.42 29.78 11.49
2007. 100 13.31 3.41 30.51 11.33
2008. 100 13.64 3.90 30.16 11.01
2009. 100 13.34 3.12 29.68 13.47
2010. 100 13.16 3.09 30.23 14.40
2011. 100 13.34 3.34 30.28 15.12
2012. 100 13.48 4.47 29.98 14.77
2013. 100 12.04 4.68 29.36 15.79
2014. 100 10.18 5.05 28.46 14.76

92. JAVNI RASHODI, NAČELA JAVNIH RASHODA

* javni rashodi
- JAVNI RASHODI se koriste za podmirenje javnih potreba i u uglavnom su izraženi u novcu.
- Finansiraju se iz javnih prihoda (porezi, doprinosi, takse, carine i dr. javni prihodi).
- Javne potrebe predstavljaju potrebe koje su zajedničke svim članovima jednog društva, ali ih
može podmiriti samo država.

* načela javnih rashoda

1. Načelo opšteg interesa – ne smeju se koristiti za zadovoljenje ličnih potreba.
2. Načelo štednje – da se sa što manje sredstava postignu što veći efekti.
3. Načelo umerenosti i proporcionalnosti – javni rashodi treba da budu visoki koliko i javni
prihodi, a javne potrebe se moraju zadovoljavati srazmerno mogućnostima.
4. Načelo izvora sredstava – ogleda se u zahtevu da prilikom prikupljanja prihoda koji su
namenjeni zadovoljavanju javnih rashoda mora da se vodi računa o tome da se oni izdvajaju iz
novostvorene vrednosti, dakle iz nacionalnog dohotka.
5. Načelo podudarnosti javnih rashoda i prihoda – ogleda se u zahtevu da javni rashodi budu
raspoređeni tako da prema iznosima odgovaraju javnim prihodima.

93. KONCEPCIJE JAVNIH RASHODA PREMA EFEKTIMA

- Ne postoji jedinstveno gledište o tome koji se efekti mogu podstići putem javnih rashoda.

- Istorijski posmatrano, pojavile su se dve osnovne koncepcije, s obzirom na efekte javnih

rashoda:
1. Koncepcija o neutralnim javnim rashodima;
2. Koncepcija o aktivnim javnim rashodima.

1. NEUTRALNI JAVNI RASHODI;

- Neutralno dejstvo na privredna i socijalna kretanja;
- Država ne treba da se meša u privredu;
- Trebaju biti što niži.
2. AKTIVNI JAVNI RASHODI;
- aktivno dejstvo na privredna i socijalna kretanja;
- država ima aktivnu ulogu u ekonomskoj i socijalnoj sferi.

- Javni rashodi u svim zemljama imaju tendenciju rasta.

94. VRSTE JAVNIH RASHODA

*vrste javnih rashoda

1. Redovni i vanredni:
Redovni – mogu se unapred predvideti, redovno se javljaju u budžetu i visina im je relativno
stabilna.
Vanredni – ne mogu se unapred predvideti, ne pojavljuju se redovno, već povremeno u
budžetu, ne odgovaraju redovnim funkcijama države.
2. Produktivni i neproduktivni:
Produktivni – neposredno ili posredno doprinose porastu proizvodnih snaga zemlje.
Neproduktivni – ne doprinose porastu proizvodnih snaga zemlje (npr. potrebe državne
administracije).
3. Funkcionalni, investicioni i transferni:
Funkcionalni i investicioni pripadaju proizvodnim javnim rashodima, s tim što investicioni služe
za finansiranje nekog privrednog objekta.
Transferni – prenos dohotka iz jedne u drugu privrednu delatnost ili iz jedne u drugu socijalnu
grupaciju (vojska, penzije i sl.).
4. Rentabilni i nerentabilni:
Rentabilni – dovode do povećanja proizvodnih kapaciteta i prihoda (npr. izgradnja,
rekonstrukcija ili modernizacija nekog proizvodnog kapaciteta sredstvima iz budžeta).
Nerentabilni – ne dovode do povećanja proizvodnih kapaciteta, ni do rasta prihoda (npr.
rashodi za vojsku, administraciju).
5. Lični i materijalni:
Lični – naknade za rad državnih organa, pripadnika vojske, socijalni transferi i sl.
Materijalni – koriste se za nabavku opreme, za izgradnju privrednih objekata, za neprivredne
objekte i sl.
6. Konstantni i varijabilni:
Konstantni (stalni) – nezavisni su od porasta realnog dohotka, od globalne tražnje i privatnih
investicija (npr. rashodi za sudstvo, policiju, vojsku i sl.)
Varijabilni (promenljivi) – zavisni su od porasta realnog dohotka i privatnih rashoda (npr.
rashodi za izgradnju puteva).

* struktura javnih rashoda

1. Rashodi državne uprave (lični i materijalni za fin.rada drž.aparata-skupštinu,
zakonodavnu i izvršnu vlast);
2. Rashodi namenjeni unutrašnjoj bezbednosti-policiji (borba protiv korupcije, terorizma,
organ.kriminala);
3. Rashodi za odbranu i spoljnu bezbednost (vojni rashodi);
4. Rashodi za obrazovanje (podizanje obrazovnog nivoa i kvalifikacione strukture
stanovništva);
5. Rashodi za kulturu, fizičku kulturu i sport, razonodu i rekreaciju;
6. Rashodi za naučnoistraživački rad (stipendije za naučnike i fundamentalna istraživanja);
7. Rashodi za ekologiju (zaštita vode, vazduha i zemlje od zagađenja);
8. Rashodi za ekonomske intervencije i investicije (povećanje uvoza, smanjenje izvoza, brži
razvoj pojedinih privrednih grana ili područja);
9. Rashodi za socijalno osiguranje (socijalno osiguranje i socijalna zaštita);
10. Druge vrste rashoda (pomoć drugim državama, otplata javnih dugova, uređenje
gradskog građev. zemljišta i sl.).

95. JAVNI RASHODI ZA PENZIONO OSIGURANJE

- Rashodi namenjeni socijalnoj sigurnosti stanovništva su bilansno najznačajniji rashodi u gotovo

svim savremenim državama.
- Najznačajniji u ovoj grupi su svakako rashodi za penziono osiguranje.
- Da bi se utvrdili uzroci porasta ovih rashoda neophodno je analizirati penzione sisteme i uočiti
njihove probleme.
- Penzioni sistemi gotovo svih zemalja u svetu su u krizi, jer počivaju na javnim penzionim
fondovima koji funkcionišu po sistemu tekućeg finansiranja (pay as you go sistem finansiranja
penzija).
- Osnovna karakteristika ovog sistema finansiranja penzija je da se zasnivaju na finansijskom
transferu sredstava doprinosa od populacije tekuće zaposlenih ka penzionisanoj populaciji i to
tokom iste godine kada se sredstva doprinosa uplaćuju.
- Za opstanak ovog sistema penzionog osiguranja neophodno je 3-3,5 i više aktivnih
osiguranika koji će finansirati penziju jednog penzionera.
- Ovaj odnos je već odavno narušen usled brojnih promena.

96. PROMENE U PAYG SISTEMIMA ZA FINANSIRANJE PENZIJA

97. KARAKTERISTIKE DRŽAVNOG I PRIVATNOG PENZIONOG

OSIGURANJA

- Državno i privatno osiguranje su 2 ekstrema.

- Potpuno državno PO je dugoročno neodrživo, dok je potpuno privatno PO rizično, ako se ne
vrši adekvatna kontrola plasiranja sredstava.
- Primer privatizovanog penzionog osiguranja je Čile.
- Potrebna je svojevrsna kombinacija privatnog i državnog penzionog osiguranja.

98. MOGUĆI PRAVCI REFORME PENZIONOG SISTEMA

1. Svaka zemlja pojedinačno bira svoj model reforme penzionog sistema (ekonomski jake
zemlje).
2. Prihvata se višestubni model reforme penzionog osiguranja koji je predložila Svetska banka.

99. MODEL PENZIONOG OSIGURANJA SA TRI STUBA

Model osiguranja
III stuba
I stub II stub III stub
Obavezno državno Obavezno privatno Dobrovoljno
PO PO privatno PO

Državni fond - PAYG Privatni fond Privatni fond

Reforma: pored dela doprinosa pored dela doprinosa
povećanje granice za koji ide u državni koji ide u državni
odlazak u penziju, penzijski fond, deo ide penzijski fond, deo ide
uzimanje u obzir na lični račun na lični račun
celog radnog veka i zaposlenog u privatni zaposlenog u privatni
usklađivanje penzijski fond koji on penzijski fond koji on
obračuna penzija. sam izabere sam izabere

100. KARAKTERISTIKE PENZIONOG SISTEMA SRBIJE

 PAYG sistem
  nije uvažavao ekonomske i demografske trendove
 skup i neracionalan

Promene:
• opadanje nataliteta i starenje populacije,
• sankcije i hiperinflacija,
• proces ekonomskog restrukturiranja,
• pad GDP

Posledice:
• neredovna isplata penzija
• veliki % penzija nije zadovoljavao osnovni nivo materijalne sigurnosti,
• učešće troškova za penzijsko i invalidsko osiguranje u GDP je previsoko

Sa ciljem smanjenja transfera iz budžeta za isplatu penzija i u Srbiji je počela reforma penzionih
sistema.
Najvažnije promene u I stubu PO do sada:
1. Smanjenje stope doprinosa,
2. Povećanje starosne granice za penzionisanje i broja godina radnog staža,
3. Pooštravanje kriterijuma za prevremeni odlazak u penziju
4. Smanjenje broja beneficiranih zanimanja,
5. Indeksacija penzija po tzv. švajcarskoj formuli, a potom u skladu sa troškovima života,
6. Nova formula za definisanje penzijskog osnova-uzima se u obzir celokupni radni staž,
7. Postepena administrativna i finansijska konsolidacija penzionih fondova zaposlenih,
samostalnih delatnosti i poljoprivrednika.

I pored pomenutih promena penzioni sistemi su i dalje veoma neefikasni usled:

1. Nepostojanja jedinstvenog sistema o uplatama doprinosa,
2. Nepostojanja individualne baze podataka o uplatama doprinosa na mesečnom nivou,
3. Nepostojanje jedinstvenog sistema informisanja o uplaćenim doprinosima,
4. Dupliranja informisanja od strane poreske uprave i penzionih fondova.
Pomenute neefikasnosti su dodatno doprinele masovnom izbegavanju plaćanja doprinosa, pa je
deficit penzionih fondova postajao sve veći.

Pored pomenutih promena u I stubu PO usledio je i razvoj III stuba, sa donošenjem Zakona o
dobrovoljnim penzionim fondovima.
U cilju podsticanja razvoja ovog vida PO, država je odobrila određene olakšice:
1. Oslobađanje plaćanja poreza na premiju dobrovoljnog dodatnog penzijskog osiguranja,
2. Neplaćanje doprinosa na premiju osiguranja za dobrovoljno dodatno penzijsko
osiguranje koju poslodavac plaća za zaposlene.
Poslednjih godina zabeležen je rast neto aktive penzionih fondova, neto aktive po zaposlenom,
broj zaključenih ugovora i FONDEX-a.
Ipak, u odnosu na evropski (17% GDP) i regionalan prosek (4,32%) interesovanje u Srbiji za ovaj
vid osiguranja još uvek nije dovoljno veliko - prosek Srbije (0,66% GDP).
Zašto je u Srbiji uveden III stub pre II stuba?
Uvođenje II stuba PO bi povuklo deo doprinosa iz I stuba, pa bi se u I stubu pojavio još veći
deficit.