Драгослав Михајловић „Лилика“

„Добра књига мора да вас удари као песница у главу. Чини ми се да ако
има књига којима та изрека пристаје, то су књиге Драгослава
Михаиловића, почев од приповедака као што су Лилика, Гост или Богиње,
па онда романа Кад су цветале тикве, до ових које је писао последњих
десетак-петнаест година. То су књиге које доживљавате као снажан, и
то сасвим одређен потрес.“
Лјубиша Јеремић
Врста дела: приповетка
Тема дела: Истина, страдање и критика једне породице, критика друштва,
државе и система.
Место радње: Србија после рата
Време радње: 40-50 године 20-ог века
У приповеци проналазимо књижевни поступак „СКАЗ“ – усмереност
на усмени приповедачев говор. Термин се појављује као одредница за
стилизовани усмени монолог у тексту као симбол „живе речи“ и бележења
говора. Он је уметничка имитација монолошког говора, имамо утисак као
да се ствара у току непосредног говорења. Уколико сказ представимо као
самосталну прозну целину обликовану тако да ништа не урушава илузију
посредовања усменом говору, онда говоримо управо о делу каква је
драма „Лилика“.
За сказ је потребан изузетан лик казивач каква је Лилика, главна
јунакиња истоимене драме. Михајловићев сказ садржи оне сигнале који
нас директно упућују на језик, узречице, паузе, разна понављања... Његови
говорници налазе се у специфичној ситуацији, коју свакако можемо
означити као ситуацију егзистенцијалне кризе. Тон је исповедни, а
тренутак који се доноси је од изузетне важности за онога који га казује.
Сам говор је усмерен ка непознатом читаоцу, ка нама. Сказ као књижевни
поступак садржи велики дијалошки потенцијал. Завршетком монолога,
последњом реченицом сказа почиње дијалог. Тако се ствара илузија
непосредног обраћања читаоцу и очекује се да се на прочитано одговори.
Главна јунакиња често на крају свог монолога дода реченицу „бар ја тако
мислим“, као да очекује одговор шта мислимо ми.
 Лилика, односно Милица Сандић, је неодољиво искрена девојчица
на прагу пубертета, која публику оставља у дилемама о данашњој
породици, држави и систему. Скромних је интелектуалних способности,
чак граничне интелигенције, чије негативне последице појачава
констанстнозлостављање. Милица је приказана на окрутан али уједно и
веома духовит начин. Овде је описана десетогодишња девојчица из
предграђа Београда. Живи у радничком делу града, у средини која нам из
њене приче васкрсава извитоперена,перверзна, зла...Она је жртва својих
несрећних родитеља. Свакодневно је изложена малтретирању од стране
родитеља, а услед њиховог личног незадовољства. Њима Милица смета,
рефлекс њиховог понашања су Миличини стални несташлуци, лажи и
крађе. На крају су принуђени да је пошаљу у дом. Налазимо се са
Милицом, ноћ уочи њеног одласка у дом, она је на свом тајном месту,
дели са нама радосне и тужне тренутке свог живота. На крају одлази у
непознато.
Радња се дешава у чика Андриној шупи за дрва у којој она проводи време
када нико не зна. Ту она ствара свој савршени свет у ком је безбедна.
Напољу чекају але и аждаје, али је чекају и људи који су неми пред њеним
проблемом иако га она дели са хиљадама других девојчица на свету.
Лилика је девојчица коју очух и мајка туку, везују је за кревет и ударају
штапом, и шаљу је у поправни дом зато што лаже и краде, и зато што је
два пута понављала и има све јединице. Драгослав Михаиловић на
комичан начин описује Лиликина прва љубавна искуства, њену игру са
луткама, и њен однос пун љубави према млађем брату. Лиликина мајка је
чистачица, а очух зидар, и Лилика потиче из сиромашне породице, и стога
она машта да побегне у Америку и постане славна. Она сањари да јој у
Америци у новинама изађе слика која ће доћи у Београд, и коју ће видети
њени мама, тата, брат и њена прва љубав. Она жели да купи у Америци
леп црвени кабриолет, и да се тим колима врати у Београд у свој дом. Али,
Лилику чека поправни дом и њена будућност је неизвесна. Своју исповест
Лилика нам говори са љуљашке. Миличина мајка је као мала остала без
породице, послата је у дом из ког је побегла, и сада има улогу чистачице у
хотелу Србија, у ком цела породица живи.
Бруталност са којом родитељи поступају према Лилики наводи на само
једну претпоставку, зло постоји реално, у сваком човеку, може се појавити
на сваком месту и најочитије је у поступању према најслабијима- деци, или
другима у зависном положају. Лилика осећа да је одговорна сва питања-
љубав. . Осећа да је несрећна зато што је нема чак ни од мајке, и схвата да
би све било другачије када би се појавио неко да је воли и неког да воли.
Живећи у ружној,хладној, сиромашној средини Лилика жуди за лепотом,
за променом, за светом који налази у биоскопу или кроји у својој машти.
Она је пример невине жртве, особе која због немогућности да на зло
одговори злим, постаје објекат малтретирања и туђих перверзија у свакој
могућој прилици. Има заштитнички однос према Бати, свом млађем брату,
за кога сама каже да јој је као беба. Невероватна црта емотивне зрелости
изражена у односу према Бати, или Пеци, може бити последица пребрзог
сазревања у угрожавајућој средини, при чему наглашене емоције и снажна
веза са особама од којих не трпи злостављање, представља темељ на коме
се гради психичка стабилност. Она је свесна да су њене „љубави“
неостварљиве, да искрених и нежних осећања нема ни међу њеним
родитељима, а ни међудругим паровима у њеној близини. Њена мјака,
злостављана од стране своје старатељке, улази у патолошки означену везу,
и од жртве постаје злостављач. Зло је заразно, узрокује га недостатак
љубави, који је Лилика увек спремна да инстинктивно подвуче. Дуготрајно
злостављање оставља погубне последице. Лилика се предаје. Напуштачак
и своје фантазије и сахрањује свој пар лутака, Сашу и Лелицу.
Живот у свету без љубави, у свету бола и патње, живот је без смисла.
У таквом,ништа више нема значаја...Намера овог дела је да постакне
појединца да се осврне око себе, да види напусштене и заборављене.
Такав пут нико себи није изабрао, он је наметнут. Ово дело такође има за
циљ да подстакне читаоца и гледаоца да погледа у себе, каквим су га
родитељи и запита се може ли и хоће ли сутра бити бољи.
„Дечија патња је, могло би се рећи, помало опасан уметнички
мотив, зато што претерано ангажује емоције“
Јанковић