Инфлација представља пораст општег нивоа цена.

Дефлација представља супротну појаву од инфлације. Одражава се као општи пад нивоа
цена.
Инфлација искривљује релативне цене и смањује економску ефикасност.

умерена инфлација;
галопирајућа инфлација;
хиперинфлација.

Умерена инфлација подразумева лаган раст цена. То су једноцифрене годишње стопе

инфлације. Кад су цене релативно стабилне, људи имају поверење у новац. Људи
резонују: новац је једнако вредан данас и готово исто вредан за годину дана, па се
исплати држати га.
То су једноцифрене годишње стопе инфлације.

Галопирајућа инфлација представља дво- или троцифрену инфлацију, у распону од 20,

100 или 200% на годину дана. Овакву врсту инфлације могу имати и развијене
индустријске земље. Тако су, на пример, Аргентина, Бразил и друге латиноамеричке
земље, имале стопе инфлације од 50-700% на годину дана 1970-их и 1980-их година.

Многе привреде преживе галопирајућу инфлацију, али веома тешко хиперинфлацију. То

је време смрти, као кад рак уништава људско тело. Тешко је и поверовати да се
хиперинфлација од милион или чак милијарду посто на годину дана може издржати.

Еродира куповну моћ

Ово је примарни и најраспрострањенији ефекат инфлације.
Потрошачи губе куповну моћ без обзира да ли је инфлација 2% или 4%; они га само
губе дупло брже по вишој стопи.

Задржава дефлацију
Циља се на скромну инфлацију, а не на стабилне цене, јер благо позитивна стопа
инфлације подмазује точкове трговине, обезбеђује маргину грешке у случају да је
инфлација прецењена и спречава дефлацију, укупан пад цена који може бити много
дестабилизујући од инфлације.

Подиже раст, запошљавање у кратком року

Повишена инфлација обесхрабрује штедњу, јер временом нарушава куповну моћ штедње.
То може подстаћи потрошаче да троше, а предузећа да инвестирају.Као резултат тога,
незапосленост у почетку често опада како инфлација расте.
Краткорочно, виша инфлација може довести до бржег привредног раста.

Инфлација узрокује опадање куповне моћи валуте, чинећи робу и услуге све скупљим.
Хиперинфлација коју су узроковали ратови на простору бивше Југославије, распад
државе, губитак јединственог тржишта, санкције и штампање велике количине новца,
довела је до тога да 1993. становници Србије заиста постану милионери, макар по
броју нула на новчаницама.
Држава је покушала у неколико наврата да уредбама и законима о деноминацији промени
вредности динара, замаскира последице хиперинфлације.
Деноминација је промена номиналне вредности новчане јединице која се спроводи
заменом новца новцем мање или веће вредности.
Од јула 1992. до јануара 1994. извршене су четири деноминације валуте чиме је,
између осталог, понекад милион, али и милијарда изједначавана са једним динаром.
У јеку једне од највећих инфлација забележених у свету, Југославија је 22.
септембра 1993. године донела Закон о деноминацији националне валуте, према којем
је од 1. октобра милион динара вредео један динар.
Инфлација у Савезној Републици Југославији, за време владавине Слободана
Милошевића, која је трајала од средине 1992. до почетка 1994, била је тада друга
највећа инфлација на свету после Мађарске из 1946.
Дневна стопа инфлације била је 65 одсто, док је дуплирање цена ишло на свака 34
сата.
Максимум је, према неким подацима, наводно достигла у јануару 1994. године - око
113 одсто на дан.
Цене су тада порасле за 313 милиона одсто.

Devizni kurs u finansijama predstavlja stopu po kojoj se jedna valuta menja za

drugu valutu. Devizni kurs se takođe smatra vrednošću valute jedne zemlje u odnosu
na valutu druge zemlje.
Девизни курсеви се одређују на девизном тржишту,[2] које је отворено за широки
спектар различитих типова купаца и продаваца. На њему је трговина валутама
непрекидна: 24 часа дневно, осим викендом

Фиксни девизни курс – формира га држава (влада)

Варијабилни девизни курс – формира се под утицајем понуде и тражње за девизама уз
мали утицај монетарне, фискалне и девизне политике. Предности: олакшана је
привредна сарадња земље са светом, мања је могућност да дође до прецењености
националне валуте, смањена је потреба за држањем великих девизних резерви. Мане:
може да подстиче већу инфлацију у земљи (која је изазвана светском инфлацијом)

Фиксни девизни курс – формира га држава (влада). Својствен је мање развијеним

земљама. Предности: позитивно утиче на склапање дугорочних аранжмана са иностраним
партнерима, штити привреду од свих поремећаја који се дешавају на светском тржишту,
цене у земљи су стабилне. Мане: национална валута је најчешће прецењена, девизне
резерве су много веће него код флексибилног , него што су потребне, цела национална
економија је поодређена девизном курсу.
Варијабилни девизни курс – формира се под утицајем понуде и тражње за девизама уз
мали утицај монетарне, фискалне и девизне политике. Предности: олакшана је
привредна сарадња земље са светом, мања је могућност да додје до прецењености
националне валуте, смањена је потреба за држањем великих девизних резерви. Мане:
може да подстиче већу инфлацију у земљи (која је изазвана светском инфлацијом),
закључивање дугорочних аранжмана је смањено. Код ових земаља дефицит се смањује
повећањем девизног курса док се суфицит смањује смањењем девизног курса.