ЦРКВА СВ.

СТЕФАНА МАНАСТИРА КОПОРИНА И ПИТАЊЕ

ДРУГОГ ГРОБА СВ. ДЕСПОТА СТЕФАНА ВИСОКОГ

Живојин Андрејић

Апстракт: У раду се доказује да је црква Св. Тројице манастира

Ресаве прво гробно место деспота Стефана, а да је његово друго
гробно место у цркви Св. Стефана манастира Копорина код Велике
Плане недовољно утемељено.

Стефан Лазаревић се, највероватније родио 1376. године у

Крушевцу. После четири кћери Милице и српског владара, кнеза
Лазара, био је први син.1 О његовом детињству сенезна ништа. У
младости био је “руковођен од благочастивих”, мајке Милице, ујака -
монаха Данила будућег петог српског патријарха2 кога ће сам сестрић
узвисити; брат Иван, католички свештеник из Новог Брда,
протовистијар књегиње Милице и њених синова Стефана и Вука.3
Његов биограф бележи да је од детињства водио велике борбе и био
врло храбар. У повељи манастиру Хиландара каже за себе да је “од
младих ноктију” западао у многа тешка искушења, остављен чак и да
умре. Стефан захваљује Св. Симеону (Немањи) и Св. Сави што су му
вратили душу са “врата смртних” и по други пут дали живот. Прошао је
кроз “огањ и воду” и постао чувен широм света “а мала српска војска
највећи глас и име по васељени стече”. У ратној и другим вештинама је
био ненадмашан, а “Господ га је обдарио лепотом, говорничким
способностима и интелигенцијом”.4
Син косовског мученика Св. кнеза Лазара, кнез и деспот, српски
владар од 1390. године, приор витезова реда Змаја угарског краља
Сигисмунда, песник и ратник, упокојио се 19. јула 6.935. године (1427.)
у селу Главеја (данашњи Марковац код Младеновца) на путу ка
Београду. После сабора у Тати, где се расправљало и о будућем
наследнику српског престола и по повратку у Србију, деспот Стефан је
крајем 1426. године “пожурио” и сазвао црквено-државни сабор у
Сребрници под Рудником на коме је, предосећајући смрт због болести

1
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978, стр. 18-19.
2
Ж. Андрејић, Велућа Драгаша, Рача-Београд 1996, стр. 72-73.
3
К. Јиречек, Историја Срба, II, Београд 1978, стр. 365-366.
4
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, стр. 25-26.
1
ноге која га је дуго мучила, за наследника прогласио свог сестрића
Ђурђа Бранковића.5
Житију деспота Стефана Лазаревића стоји да је изненада
преминуо после ручка у лову код села Главе, Главеје (Дрвенглава, по
Вуку Караyићу): “...обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио... и
нагибао се на једну и на другу страну као да ће са коња пасти... вођаху
га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше... испустивши само један
глас: ' По Ђурђа, по Ђурђа '... И тако ништа није говорио до ујутру,
када и дух свој предаде Господу.”6 Деспот је имао само 50. година и
постоји претоставка да је умро од последица срчаног удара, али се мора
имати у виду да његов биограф посебно помиње да је пре лова
обедовао што може имати за сумњу да је отрован. Многи стари митови
говоре о смрти или убиству главних јунака у лову,7 а такав је случај и
са многим нашим историјским летописима. У Летопису попа
Дукљанина убица је претендент на престо и у лову убија легитимног
наследника.8 Српски цар Урош је “убијен у лову, на извору воде од
стране краља Вукашина”, такође, код места Главице. Исту судбину
доживљава и Вукашин кога убија слуга када пије воду на извору код
места Караманли што има везе са митским псом смрти Караманом-
Сарамом.9
Увођењем митског обрасца о смрти деспота Стефана у лову
доводи нас на реалну претпоставку о његовом тровању за време ручка.
У прилог овој претпоставци иде и надгробни камен од белог мермера
који је постављен на месту смрти деспотове од стране Ђурђа
Зубровића. На лицу споменика је шири текст, који као да говори сам
деспот, описујући време смрти без икаквих детаља сличних онима у
Житију, што је чудно: “и тако приде и к мња повелејание опше от
всјаха цара и Бога глаголе послани к мња а(н)гла греди. И тако душа
моја от убогаго разлучи се тељасе...” На полеђини, се налазе краћи
текстови: “Ја Гург Зубровик грјашни раб божи поставих се ками...
Благочаствиви гн деспот Стефан добри гн... предобри и мили и слатки
гн деспот о горе тому. Тко га видја на сем мјастја мртва.”10 Ово “Ја...
грешни раб Божји” може бити уобичајена формула, али потом следе

5
Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, Београд-Рача 1999, стр. 127-144.
6
Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989, стр. 123-
124.
7
Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, стр. 140.
8
С. Мијушковић, Љетопис попа Дукљанина, Титоград 1967, стр. 236-237.
9
Н. Милошевић-Ђорђевић, Историјска предања на међи књижевности и историје-
Мотив убиства у лову, Зборник у част Вијислава Ђурића, Београд 1992, стр. 29-40.
10
Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд 1974, стр.106-107.
2
речи које као да имају за циљ да се онај који подиже камен умилостиви
покојнику због почињеног греха, што је, такође, врло честа форма.
Зубровић може бити властелин деспотов који га први виде овде мртва,
али и неко ко га је усмртио. Познато је да се деспот љуто замерио
многима после угушивања побуне властеле када је убио Новака
Белоцрквића, Николу Зојића из Островице развластио и послао са
женом у монахе,11 његов сестрић Ђурђе Бранковић је са њим дуго
ратовао за власт, а поготову после угушивања побуне и бруталне
одмазде у Сребрници због које је тражио опроштај грехова до краја
живота.12 Посебно се тада замерио Дубровчанима. Треба имати у виду
и да је на сабору у Сребрници, после сабора у Тати, у јесен претходне
1426. године, одредио за наследника свог сестрића Ђурђа Бранковића
који је на власт требао доћи после Стефанове смрти “Од сада овога
сматрајте господином место мене”.13 То је највише могло убрзати
његову смрт. Индикативна је тврдња Мавра Орбина у Краљевству
Словена из 1601. године да је напрасна смрт деспота Стефана била
казна божја због утамничења дубровачких трговаца из Сребрнице.14
Каниц деспота Стефана назива “злосрећни син на Косову палог
Лазара”, а потом каже “деспотова смрт, 31. јула 1427, остала је до данас
обавијена тајном. По једној верзији, он је из очајања због незадрживог
напредовања Турака сам дигао руку на себе у дворцу у Ресави; по
другој је, удубљен у размишљања о вери, после вечерње шетње изван
дворца заборавио издату лозинку, па га је стража на коју је налетео
убила; по трећој је пао на Руднику у борби с побуњеним Бранковићима,
а по четвртој је смрт нашао у лову на Космају услед изненадног пада с
коња.”15
После битке код Ангоре 1402. године, где се као вазал борио са
српском оклопљеном коњицом на страни турског султана Бајазита и
свог шурака, кнез Стефан је добио од византијског цара титулу деспота
при чему се оженио Јеленом, сестром царичином и ћерком Франческа
Гатилузија господара острва Митилена. У том боју су татари под
Тамерланом победили и ухватили Бајазита који се потом, затворен у
кавез и понижен, убио. У повељи његове мајке Милице, тада монахиње
Јевгеније, од 12. септембра 6.913. каже се: “на Расини када се деспот

11
К. Филозоф, Житије..., стр. 88.
12
Исто, стр. 123.
13
Исто, стр. 122.
14
М. Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968, стр. 108.
15
Ф. Каниц, Србија, Београд 1985, стр. 274.

3
жењаше”. Интересантно је да се Јелена са Митилене потом не помиње
нити је насликана са супругом. Претпоставља се да је умрла, да је
враћена назад код родитеља, или да се замонашила. Познато је да
деспот није имао наследника “бише бесплодни”, а сам деспот у
Ватопедској повељи из 6.925. године сетно бележи да је “недостојан
входа брачнога”. Троношки родослов пише да је Стефан био ожењен
ћерком “бана горњобосанског Твртка”. Народно предање говори да је
деспот Стефан имао са Рутом, ћерком Влаха Богута, ванбрачну децу,
близанце: сина Сибињанин Јанка, потоњег угарског краља Јанка
Хуњадија, и кћер Магдалену.16
Са острва Митилене деспот се лађом упутио у Србију, а за то
време је и његов сестрић Ђурђе Бранковић успео да умакне из затвора и
направи савез са новим султаном Сулејманом. Када је стигао у Зету код
своје сестре Јелене Балшић сазнао је за покрет турске војске на челу са
Ђурђем па се са војском Балшића упутио ка војсци коју је окупила
његова мајка Милица у Србији. До сукоба је дошло на Косову пољу,
недалеко од манастира Грачанице, на месту Трипоље, на Ваведење
6.910. (1402.) године. Стефан Лазаревић је победио захваљујући ћесару
Угљеши, господару Врања, који је као турски вазал, обавестио о
турским плановима и војсци.17 Када је склопљен мир са султаном
појавио се нови претендент на српски трон у лику деспотовог рођеног
брата Вука који је направио савез са Турцима чији је напад, све до
Београда, био брз и незаустављив.
Стефана је почела да напуста његова властела и само уз помоћ
угарског краља Жигмунда је успео да се одржи. Деспот је пристао на
поделу земље са братом која би била и озакоњена да није дошло до
унутрашњих борби око власти у Турској између Сулејмана и
претендента Мусе. Деспота Стефана је Муса ословљавао са “брате”, а
пришли су им и ћесар Угљеша, влашки војвода Мирча Стари, Вук
Лазаревић, Ђурађ и Лазар Бранковић. Сулејман је потучен код Галате, а
пошто је Вук откривен у неверству Муса је наредио да се посече. Срби
су напустили Мусу који је ипак успео да савлада своју браћу и потом
кренуо на Стефана кога је поразио код Крушевца. Тада је Стефан
поново затражио помоћ од угарског краља, формирао заједничку војску
и кренуо у потеру за Мусом. До одлучујућег боја је дошло под
планином Витошом код Софије 5. јула 6.921. (1413.) где је Муса

16
Ј. Ређеп, Мотив о рођењу Сибињанин Јанка, Годишњак Филозофског факултета VIII,
Нови Сад 1964-65, стр. 207-208, 214-215.
17
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, стр. 56-71.
4
поражен и убијен у бегу.18 На турски престо је дошао његов брат
Мехмед који је вратио све земље и права деспоту Стефану.
Од тог времена деспот Стефан се окренуо савезу са Угарском, а
12. децембра 6.916. године (1408.) постао је првоносећи витез реда
Змаја и првоначелник угарског владарско-државног сабора. “...када је
ишао у град Будим, (6.920.) где је био сабор западних краљева и друге
господе код краља угарског (који је требало да иде) у Констанцију и у
Рим на крунисање, овај деспот Стефан (беше) над свима најсветлији;
пред свима и изнад свих видео се, као месец међу звездама; и из далека
видео га је свако; и сви његови савети на месту (беху и) остадоше
непоколебани”.19 Следе велики сабори сваке године од којих су
најважнији у Кежмарку (6931.), Будиму (6932.) и Тати (6.934.). Као
првоносећи витез реда Змаја “Стефан деспот, господар Рашке” је добио
многа права али и специфичне обавезе. Српски извори нигде не
помињу његову улогу и обавезе у односу на овај угарски витешки ред
које су подразумевале католичке норме: заштиту интереса римске
цркве, краљевске породице и највише властеле, ширење братских
односа међу собом, чувању вере и феудалних права и обичаја. Врло
важан задатак је била и борба против неверника и шизматика,
одржавање миса поводом смрти неког од чланова реда и давање
милостиње. Имајући у виду да се под борбом против шизматика
подразумева и борба против православаца врло је чудно овако високо
котирање српског деспота Стефана и других православних владара у
овом реду.20
Деспотов биограф Константин Филозоф не бележи да је он члан
овог реда и носилац златног ордена реда Змаја. Одећа чланова реда је
црвена са свиленим огртачем зелене боје преко кога је био златан ланац
са орденом змаја. Петком чланови реда носе црну одећу. Орден је био
украшен разнобојном стакленом пастом и драгим камењем чија је улога
била да заведе и превари ђавола и јеретика. Заправо, њега сачињава
змај савијен у круг тако да гризе свој реп, а на леђима носи крст на
коме стоји сентенца “О како је бог милосрдан, трпељив и праведан”.21
Претпоставља се да је овај орден носио јавно само у Угарској, али је
његова велика функција у витешком реду очигледна: “Долажаху
најсветлији њихови (западни) и најхрабрији да служе деспоту, као пред
краљем, и на сабору свих кнезова један од витезова благочастивога

18
Исто, стр. 88-106.
19
К. Филозоф, Житије, стр. 118.
20
Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, стр. 86, 132.
21
Исто, стр. 86-87.
5
(Стефана) обори најсилније и узе венац победе. А овај и краљеве
благородне и славне витезове имађаше власт венчаваше, тако да су се
ови поносили више од свију краљевских (витезова), говорећи: 'Мени
деспот витештво уручи' ".22 У Житију се више пута помиње његова
војска и витезови: “војвода војске коју сам сазда у Ресави. О
љубочаснога војинства... А угарски витезови његове слуге...
Многочасни и светли, које је он све дотле изванредно поштовао... Неки
од славних власи браде своје трзајући...”. Не постоји ни један деспотов
портрет са орденом реда змаја, као ни његов грб на печатима повеља
који садржи представу змаја. Грб деспота Стефана са змајем који се
данас користи је новија хипотетична реконструкција.23
Одјек редовничког понашања деспота Стефана забележен је и
његов биограф: “И његово дело беше непрестана милостиња и често
читање божанских речи. Толико се бринуо за ниште да је сам излазио
ноћу по путевима и оградама да даде милостињу својом руком... А
прилажаше вратима ништих, којима кроз прозорчић и отвор даваше. И
сви знађаху ко је тај који ово чини. Хођаше свагде велика гомила
прокажених које сам свагда храњаше и у ноћи њихове деснице
(даровима) испуњаваше”.24
Католичка црква је за време деспота Стефана имала добре
услове за рад, а которска бискупија је имала јурисдикцију над
католицима у Србији25 коју је добила још у време великог жупана
Стефана Немање. Одјек вазалских обавеза може се видети и у цркви у
Птујској гори. “Рај и пакао” под Богородичиним плаштом у овој цркви
надкриљује угарску властелу међу којом се налази и деспот Стефан.26
Да је у Србији било допуштено католичко мисионарење у време
Стефана, али и више од тога, говори и податак из његове биографије:
“угарски свештеници с оне стране, на превару, кад беху сабори у
црквама, дођоше по своме чину са народом и своје иконе пронесоше
градом. Њих благочастиви разљути, јер беху његове слуге; а још од
запада на хартији насликане иконе, као да су крсту распети Отац (и)
Син, и остало; ове (иконе) послаше деспоту. А он као у сну, не гледаше
на ово, заповеди да се на сваку икону стави ознака и да се разделе по

22
К. Филозоф, Житије, стр. 109.
23
Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, стр. 87; Група аутора, Родословне таблице и
грбови српских владара и властеле, Београд 1987, стр. 71.
24
К. Филозоф, Житије, стр. 117.
25
Ђ. Трифуновић, Деспот Стефан Лазаревић-Књижевни радови,
Београд 1979, стр. 71.
26
Група аутора, Историја српског народа, II, Београд 1982, таб. XX.
6
градовима и црквама.”27 Овај врло отворен податак говори о
могућности да је под деспотовим утицајем извршена нека врста
канонских реформи у српској цркви, највероватније у правцу уније.
Деспот Стефан је имао више дворова: Некудим на Косову, Бело
Поље код града Борча у Гружи, Сребрница под Рудником, Крушевац,
Београд, Ресава... За двор у Некудиму, у коме је деспот Стефан
потписао Закон о рудницима 1412. године, се неоправдано сматра да је
био код данашње Смедеревеске Паланке. Тај двор је био стари двор
архиепископа Никодима заснован 6.825. године (1317-1324) код
данашњег Урошевца на Косову. Тек у време турског напредовања
после смрти деспота Стефана, од 1429. године, Ђурђе Бранковић је
приликом изградње смедеревског града имао летњи двор у Белој Цркви
(Смед. Паланка) који је звао истим именом.28 Двор у Сребрници,
данашњи Страгари, су били у близини великих рудника испод планине
Рудник, са више цркава и тврђавом Градачка, био је позорница сабора
на коме је практично Стефан абдицирао крајем 1426. године.29
Крушевац је био права престоница оца Лазара и његова, али су у њега
ушли Турци и изградили џамију.
Међутим, деспот је добио Београд од Угара и одлучио да тај
стари српски град обнови, сагради двор и у њему успостави нову
престоницу. О обнови Београда најисцрпније се говори у његовој
биографији: “...него се прихвати напред поменутог града, који беше
један од великих древних (градова) и на красном месту, као што много
пута рекосмо, као мало где у васељени; уз то пространа изгледа... Нигде
не могосмо слично замислити ни наћи таква уточишта, ни прилази по
води и по копну... И ко је кадар да писањем каже какав је положај,
изглед и лепота (Београда)!.... Од здања сенка падаше по околини (као
од) вавилонских крепких узвишених врата... А велики град има четвора
врата... а пета која воде у унутрашњи град... са великим кулама и
мостовима... И црква велика је са источне стране града... а била је
престо митрополита београдског, ексарха свију српских земаља... А
(Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим
светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и
странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца
Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабраног плода;
и приложи (јој) село и богатство много; у њој болне и странце храњаше

27
К. Филозоф, Житије, стр. 128.
28
Ж. Андрејић, Некудим на Косову и у Јасеници, Некудим 1, Смедеревска Паланка
2002, стр. 50-53.
29
Ж. Андрејић, Загонетна Рамаћа, Рача 1992, стр. 81-99.
7
и олакшање њима даваше... И више (од осталих) градова овај чуваше и
снабдеваше свим потрепштинама, као царски дом.”30
Још 6915. године (1407), испуњавајући завет из детињства
направљен приликом посматрања задужбине свога оца Лазара, "подићи
ћу већу и лепшу", деспот Стефан је приступио изградњи своје
владарске петокуполне задужбине и гробне цркве у Ресави. По угледу
на угарске витезове реда Змаја цркву Св. Тројице је опасао
импозантном тврђавом. “Нашавши најприкладније и најбоље (место),
где је требало да буде црква, помоливши се приступи делу, и положи
основ у име Свете Тројице сведржавнога божаства... И тако се многим
и неисказаним трошком сврши и украси црква и град около -
изванредни станови за општежиће... Начини себи гробницу, где ускоро
би положен... Због брзине времена спремивши положише (га) у цркви
(Ресави?) с десне (стране) уласка у храм.”31 Град Ресава има 12 кула
што је засновано на апостолској симболици која је присутна и код
витезова реда Змаја уколико се има у виду намерно одређивање датума
оснивања 12. 12. 1408. године.32
Стефан Лазаревић се позива на своје “родитеље и прародитеље”
у својим повељама што не може бити импровизација ако се данас зна, а
што је из неких чудних разлога оспоравано и сматрано “бунцањем”
наших родослова, да је “велики кнез Лазар син краља Стефана
(Душана)”, додали би смо, из брака са ћерком великог царског деспота
Иваниша који је владао облашћу Расине, Топлице и Браничева.33 По
томе би Стефан био унук цара Душана који се такође позивао на свог
прародитеља великог жупана Стефана Немању. Ово нас уверава да је
Лазар био легитимни наследник српског престола што је и црква
прихватила и санкционисала, а народ поготову називајући Лазара
наследником царства и царем. Сматра се и да је косовски мученик
канонизован само због косовске жртве.
Као што је познато, у средњем веку српска православна црква
зна само за сакрализацију владара и црвених великодостојника
Немањине династије тако да сада може да се каже да у том смислу ни
Лазар као њен члан није био изузетак.34 Имена Стефан и Урош су, нема
више сумње, титуларна имена српских владара које су они носили уз

30
К. Филозоф, Житије, стр. 100-103.
31
Исто, стр. 125.
32
Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, стр. 86; Ж. Андрејић, Тврђава Витеза златног
змаја, Митолошки зборник 6, Рача 2002, стр. 167-180.
33
Ж. Андрејић, Велућа Драгаша, Београд-Рача 1996, стр. 51-68.
34
Исто, стр. 53.
8
крштено име. Данас је јасно да су сви они владари Немањина колена
који се не помињу крштеним именом (Владислав, Радослав, Милутин,
Драгутин, Константин, Душан, Лазар...), већ само титуларним Стефан
или Урош, имали крштено име Немања: жупан Стефан Немања, краљ
Стефан Немања II Првовенчани, краљ Урош I Немања III, Стефан
Немања IV (гроб у Студеници), Стефан Дечански Урош III Немања V,
цар Урош V Немања VI.35 У деспотовом Житију стоји да кнез Лазар
има три сина по имену: Стефан, Вук и Добровоја.36 Пошто деспота
Стефана знамо, тврдимо, само по титуларном имену, “великоименитога
овога деспота Стефана”, онда постављамо врло уверљиву хипотезу да
се и он крштено звао Немања (VII).
Завршна реч деспотових Житија отвара многа питања и изазива
сумњу у њихову објективност: “Ако постоји неки који више знају
(Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома
писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не
потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није
потребно или грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин
(писања), нека се (касније) све доведе на своје место”.37
Један млађи родослов на бази руског текста тврди да је “Стефан
наредио да се изврши ревизија - последованије књига” и да је
деспотово тело било положено у гробницу “Св. Тројице иже сам сазда
ва велеславуштуму граду Белграду” што је грешка пренета из руског
извора.38 Неки каснији летописци и путописци бележе да су видели
његов гроб у Београду.
Феликс Петанчић је 1502. године посетио Ресаву на својим
путовањима по Турској поменувши је у свом опису као славну цркву
која је позната по “гробовима краљева и кнезова”.39 Монаси Дамјан и
Павле у писму папи Клименту тврде 7.105 године (1597.) да је
деспотово “свето тело у Ресави”.40

35
Ж. Андрејић, Завиде, Немање и Мирослави, или о пореклу жупана Стефана Немање,
Некудим, 2, Смедеревска Паланка 6. мај 2002,
36
К. Филозоф, Житија, стр. 82.
37
Исто, стр. 129.
38
Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд-Сремски Карловци
1927, стр. 55; С. Петковић, Илустрације Живота деспота Стефана Лазаревића у
руском рукопису у XVI веку, ЗЛУ 18, Нови Сад 1982, стр. 55-65.
39
P. Matković, Putovanja po Balkanskom poluotoku XVI vieka, Rad JAZU, XLIX, Zagreb
1879, стр. 103-164.
40
V. Horvat, Novi historijski spomenici za povijest u Bosni i Hercegovini, XXI, Sarajevo
1909, стр. 57.
9
 Помен двојице монаха о “светом телу у Ресави, у цркви” још
крајем XVI века наводи на идеју да је деспот Стефан канонизован за
свеца. Патријарх Никон и деспот Ђурђе су затражили од Константина
Филозофа да напише Житије деспота Стефана 1431.године, што
претпоставља да су помишљали на његову канонизацију јер им се “три
пута чудесно јављао у сну”. Сам наслов Житија је карактеристичан за
описе светачког живота са хагиографским карактером, а читано је у
монашкој трпезарији, можда и на богослужењу, завршавајући се
икосом “Радуј се” и похвалама које се изричу само светитељима.41 Но,
нигде се не наилази на податак или назнаку да су патријарх и нови
владар покушали, или извршили, канонизацију. Наравно, то би
пропратила и црква уношењем у календар. У случају деспота Стефана
изостали су главни докази за остварење канонизације: нетлењеност -
целовитост и благоухање мошти и чуда над гробом. Пошто се помиње
“деспотово свето тело у Ресави” то значи да је његов гроб био предмет
посебног обожавања. Деспотов гроб у Ресави помињу Карловачки
родослов с почетка XVI века Цетињски летопис с краја истог века.42 У
једном пророчанском спису О будућим временима, који је преписан у
XVII веку, деспот је у наслову предочен као “свети”.43 У живопису
цркве Св. Николе у Брезови код Ивањице, из прве половине XVII века,
деспот је сигниран јасном атрибуцијом “Свети”.44 Произилази да је
деспот Стефан Високи, имао је још од XVI века култ у српском народу
који се проширио и код осталих православаца. Његово Житије у руским
богослужбеним књигама постоји још у XV веку, као и чешким
месецословима. У Светачнику се означава на дан своје смрти - 1. август
/ 19. јул.45
У XVIII веку деспот пада у заборав, а једино га помиње
Троношки родослов оригиналном тврдњом, која се оштро супротставља
Житијима, да је деспот умро у Београду.46 Приликом обнове манастира
Ресаве 1844. године сачињена је обимна документација, али се у њој

41
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, Манастир Ресава - историја
и уметност, Деспотовац 1995, стр. 40.
42
Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, стр. 41, 100.
43
Ђ. С. Радојичић, Развојни лук старе српске књижевности, стр. 180-190; Исти, Стари
српски књижевници XIV-XVII века, Београд 1942, стр. 26-28.
44
Р. Станић, Црква Светог Николе у Брезови код Ивањице, Саопштења XXV, Београд
1993, стр. 128-139.
45
Епископ Николај, Охридски пролог, Ваљево 1991, стр. 554; Х. Столић, Православни
светачник, том други, Београд 1989, стр. 573.
46
Ј. Шафарик, Србскии лтописац из почетка XVI стољатја, Гласник ДСС, В, Београд
1953, стр. 98-99.
10
нигде не помиње место деспотовог гроба. Његовог помена нема ни у
Опису манастира Манасије њеног настојатеља Јевђенија
46
Симеоновића. У опису Ресаве из 1887. године Мишковић је изнео
први мишљење да је деспот сахрањен у југоисточном углу припрате.47
Каниц крајем XIX века каже: “Ништа се више не зна ни о месту где је
деспот сахрањен” и: “преображеног предањем и светачким ореолом”.48
Цитати из Житија деспота Стефана су врло јасни у вези са
церемонијалом и сахраном која је обављена у Ресави у оквиру
православног хришћанског обреда: “Начини ту себи гробницу, где
ускоро би положен... Затим пошљу по Ђурђа, а сами узевши га ношаху
ка гробници - овој ствари много се бринуо војвода војске - коју сам
сазда у Ресави... А ту негде била је близу исмаилићанска војска... нису
свој живот рачунали ни у што да би га положили на место где је
заповедио... Које (све) жалосне гласове нису слушали они који су тамо
(у Ресави) били!... И сви су долазили до избезумљења када би
свештеник или ђакон узгласили да би га положили на место где је
заповедио... Због брзине времена брзо (га) спремивши положише (га) у
цркви, с десне стране уласка у храм... Али када дође (у Београд)
благочастиви Ђурађ, њега исто тако сличним ридањем дочекаше)... Јер
свако смрт и пљачке већ очекиваше.
Тада му се и унутрашња кула отвори, а раније је не хтеде
отворити онај који ју је чувао (!?)...И у цркву не узађе (Ђурђе) на
прострто (место) по владарском обичају... не даде ништа рећи о
владарској слави... приђоше сви који су били постављени од
пређашњега (владара)... предаде свако своје жезло власти... а овај са
великим плачем опет сваком поврати чин...Цар Мурат... дође брзо са
војском, јер беше близу... са војском Степана (Бранковића?) предаде на
чување(?)...нападне Крушевац који узеше у борби... И дође на Ново
Брдо али не успе... него и западни дође царском граду (Београду) који и
узе”.49 У овим детаљима се осећа да је пре, или у време, смрти деспота
Стефана дошло до сукоба са Ђурђем Бранковићем “а раније је не хтеде
отворити онај који је њу чувао”.
Дакле, Стефан је сахрањен десно од улазних врата, у
југозападном углу, што је било уобичајено и за многе друге владаре.
Међутим, неуобичајено је што деспотов портрет у Ресави није у оквиру

46
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, стр. 44.
47
Ј. Мишковић, Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србији, Старинар
IV, Београд 1887, стр. 68.
48
Ф. Каниц, Србија, стр. 275, 278.
49
К. Филозоф, Житије, стр. 124-127.
11
гробне целине јер је насликан лево од улаза у наос, односно северно.
Давање акцента на брзини времена говори да нису могле бити
обављене и све потребне радње за достојну сахрану владара као и
претходно балсамовање за чији је слољен процес потребно извесно
време. У наосу цркве Св. Тројице, у југозападном углу, не постоје
остаци саркофага, или надгробне плоче, који су, у најмању руку,
морали бити луксузног изгледа адекватног грађевини.
Што се тиче саме тврђаве и цркве манастира Ресава први пут су
је Турци заузели 1439. године, потом је страдала приликом турског
походана Београд 1456. “изгоре Ресава”. Дефинитивно се потчинила
без борбе, “Ресава се предала”, Махмут-паши Анђеловићу 10. маја
1458, а 1467. године у њој борави турска посада од 28 људи са
диздаром на челу, имамом и 32 војнука хришћана. То подразумева
постојање yамије у близини. Помен тимара калуђера Никона и
манастира Светодухне и калуђера ослобођених од давања пореза говоре
да манстир још постоји и да је црква служећа. Али-бег Михалоглу је
поред манастира на обали реке подигао 1492-94. хамам чији остаци још
постоје. По попису из 1516. године тврђава има 54 муслимана и једног
хришћанина, тобyију Богдана, имама и хатиба у yамији. Кроз читав
XVI век у њој борави турска посада иако су се границе помериле
далеко на север.
Од 1574. до 1689. године, када је један одред српских
добровољаца заузео “градић Ресаву”, о њој нема вести. Ресаву је
обишао 1720. године принц Карл Виртемберг “веома лепа црква” у
којој калуђери обављају службу Божју. Аустријска посада у тврђави
држи барут у припрати цркве, који се једног тренутка запалио, па је у
експлозији припрата била потпуно разорена. Обнова припрате је
извршена 1735, а већ идуће године се обнавља преписивачка делатност
у манастиру и бележи њен први помен као Манасија. После одласка
аустријанаца у тврђави поново борави турска посада, а између 1789-
1810. године манастир је потпуно запустео.50 Турци су запосели
тврђаву 1813, а 1815. године војвода Павле Цукић са својим одредом.
Пошто је манастир био у врло лошем стању, сводови цркве се
урушавају, извршена је велика обнова од стране Министарства
просвете кнежевине Србије 1844. године. Као што се види било је више
датума од XV-XVI века, када је гробница деспота Стефана у Ресави
могла бити оскрнављена и опљачкана, а мошти пренете у неку мање
угрожену и запажену цркву. Постоји могућност да је страдала у
експлозији и рушењу припрате.
50
Б. Тодић, Манастир Ресава, Београд 1995, стр. 22-23, са литературом.
12
 Разлоге за изостанак традиције култа гроба деспота Стефана у
Ресави Даница Поповић види у томе што се деспот није објавио51 иако
су се, пред и у време његове смрти, дешавала чуда и наднаравна
знамења на више места, а поготову у стоном Београду: брујање
небеских труба, на небу су се појавиле “искре”-метеорити, велики
вихор који је носио кровове цркава, са запада се појавио орао који је
летео са куле на кулу града, у Саборном храму су се подигле иконе
Христа, Богородице, Јована Претече и апостола као у предсказаном
тренутку у Дан Страшног суда, “Неисказано ридање и јаук” читаве
земље и народа.52

Нема сумње црква у Ресави је била преодређена да буде гробни

храм украшен тако да лепотом “превазилази и изабране лавре Свете
Горе”. Око места сахране деспота Стефана су се испредале многобројне
легенде. У народу се верује да је покопан на неком тајном месту.
Популарно веровање, да је сахрањен испод камене плоче која се данас
налази у југозападном углу припрате у Ресави, после више отварања
гроба није дало резултат. Народ читаве Ресаве и околине је и раније
поштовао овде деспота Стефана верујући да молитве на његовом гробу
помаже, болесници су из велике даљине доношени на његов гроб,
постављани да леже на њега, без обзира на лето и зиму, са надом да ће
сигурно оздравити. Народ је веровао да су у гробу мошти деспота
Стефана, а монаси Манасије редовно помињу деспота у свим отпустима
на богослужењу као да је светац.53
Иницијатива за извршење канонизације деспота Стефана
новијег је датума, заправо је покренута око 1907. године поводом
петстогодишњице манастира Ресаве. Идејни творац ове замисли био је
Стојан Новаковић, водећа личност тадашње историјске науке Србије
посебно подржан од стране Чедомиља Мијатовића. Поводом овог
јубилеја је штампана пригодна публикација у којој се деспот назива
“светим”, али се гроб у Ресави не помиње.54 Патријарх Димитрије је
предложио Светом архијерејском сабору, 1912. године, да се изврши
канонизација поводом годишњице деспотове смрти. На предлог

51
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, стр. 39.
52
К. Филозоф, Житије, стр. 127-128.
53
Л. Мирковић, Уврштење деспота Стевана Лазаревића у ред светитеља,
Богословље II, св. 3, Београд 1927, стр. 173.
54
Л. Мирковић, Уврштење деспота Стефана Лазаревића у ред светитеља, стр. 161;
Н. Божић, Прва црквена служба деспоту Стевану Високом, Православље, II, бр. 6-7,
еоград 1937, стр. 404-406.; М. Поповић, Поводом петстогодишњице манастира
Манасије, задужбине деспота Стевана Високог, Београд 1927, стр. 1-32.
13
битољског епископа Јосифа, да се ово питање не решава на брзину,
формирана је комисија која је добила задатак да проучи све и спроведе
канонски поступак. Патријарх Димитрије, на дан 500-годишњице
деспотове смрти, 1927. године, одслужио је архијерејску литургију на
којој је новоуспостављеном свецу одржан молебан и отпеван канон. За
ту прилику патријарх је написао Службу светом Стефану у којој се
каже да је Стефан био велики верник и градитељ цркава, ратник и
дипломата, књижевник и градитељ, а главно дело непрестано давање
милостиње и често читање божанских књига. Дневни лист “Политика”
обавештава да је одслужена литургија у Саборној цркви, отпеван је
канон новопосвећеном, а затим прошла литија градом Београдом на
чијем отпусту је “први пут споменут као светитељ”. Патријарх је у
свечаној беседи ипак изразио
жаљење што деспотове мошти нису пронађене.55 Међутим,
канонизација ни тада није извршена већ је због извештаја комисије
прекинута. Потом је епископ обновљене браничевске епархије
Митрофан (Рајић) на нивоу епископије, канонизовао деспота Стефана,
“уврстивши га тако у ред светитеља Православне цркве”.56
Међутим, култ Св. Стефана Високог важио је само на подручју
Београдске митрополије и то само за живота патријарха Димитрија. Из
тих разлога у јавности се поново покреће иницијатива 1937. године да
се прослављање деспота Стефана обнови. Припрема за канонизацију и
само извођење су имали велики одјек у манастиру Ресава. Ту се
приступило “проналажењу” гроба у југоисточном углу припрате који је
народ већ поштовао и веровао у његове исцелитељске моћи. Да је на
овом месту сахрањен деспот Стефан доказивао је Мандић.57 Међутим,
Даница Поповић сматра да је под мермерном плочом у југоисточном
углу припрате могао бити сахрањен Калојан Русота за чију сахрану у
Ресави, 1437. године, постоји веродостојан извор. Русота је био угледан
и утицајан човек, новобрдски цариник грчког порекла, чије се име
често среће у документима архива Дубровника. У Бранковићевом
летопису се тврди да му је тело остало сачувано и “цело”.58
Неколико деценија после Другог светског рата о култу деспота Стефана
нема речи. Ситуација се нагло променила када су монахиње манастира
Копорина, 1977. године, на иницијативу намеснице Агније (Марић)

55
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, стр. 45.
56
Д. Митошевић, Манастир Копорин, Смедерево 1990, стр. 23.
57
С. Мандић, Деспот начини себи гробницу, Розета на Ресави, Крушевац 1986, стр. 65-
70.
58
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, стр. 46.
14
откопале гроба, који је имао успостављену култну традицију, испод
портрета деспота Стефана који је сматран ктиторским. Потом су
уследили радови Завода за заштиту споменика културе Крагујевац.59
После проналаска дела мошти из којих се осећало миро извршена је
стручна антрополошка и палеопатолошка експертиза од стране
антрополога др Србољуба Живановића у Departmant of Anatomy, The
Medical College of St. Bartholomew’s Hospital60 у Лондону 1983. године.
Живановић сматра, на основу податка о великом невремену у време
смрти деспота Стефана, не увиђајући да је у питању митологизације са
увођењем чуда у Житије, да је велика ваздушна депресија допринела
прскању капилара које је довело до крварења на мозгу. Експертизом је
утврђено да је особа која је сахрањена у Копорину била мушког пола
висока око 175. сантиметара и која је у моменту смрти имала око 50
година старости. На површини костију нађени су трагови мира у коме
је тело било потопљено после смрти. На десној голењачи су нађене
озбиљне патолошке промене, десна голењача је претрпела повреду
нанесену “највероватније ударцем полуге непосредно изнад скочног
зглоба... запалење није излечено, па је постало хронично и вршена је
хируршка интервенција чији се трагови запажају... извршено је
засецање инструментом у виду длета... Нађени су трагови рањавања
оштрим предметом у виду сечице на десној рамењачи, левој и десној
бутној кости, а најизразитија је повреда на десној голењачи.”61
Деспот Стефан је заиста у битци код Ангоре 28. јула 1402.
године “имао окрвављену десницу”. Подаци из преписке са
Дубровачким Малим и Великим Већем говоре да је деспот дуже време
боловао од последица пада са коња и да је једно храмао. Тражио је
лекара од Дубровчана више пута, а када му се стање погоршало
послали су му магистра, хирурга, Даниа Пасинеса. Константин
Костенечки у Житију наводи да је деспот прездравио и да “хођаше
добро чинећи”. Пошто је имао и даље проблеме са ногом, једног
тренутка му се чинило, сматра Пурковић, да ће умрети и да је одредио
себи наследника. Пурковић потом наводи једно писмо посланика
Млетачке републике, који је посетио деспота Стефана на двору у
Београду, у коме тврди да се “високи господин сада добро осећа и да
59
Д. Митошевић, Манастир Копорин, 26.
60
С. Живановић, Ктиторска гробница у манастиру Копорину, В. Масука-радови
завичајних стваралаца, Велика Плана 1989, стр. 67; С. Живановић, Физичка
антропологија и палеопатологија у историјским истраживањима на примеру
проучавања остатака скелета деспота Стефана Лазаревића, Историјски гласник 1-2,
Београд 1983, стр. 7-23.
61
Исто, стр. 72-75.
15
више не храмље”.62 На бази ових података и експертизе стања скелета
који су усаглашени Живановић је закључио: “... да је скелет нађен у
ктиторској гробници у манастиру Копорину припадао деспоту Стефану
Лазаревићу и овај ће закључак остати све док не будемо имали неке
нове налазе који би евентуално могли да докажу супротно”.63 По
Живановићевом налазу утврђено је више повреда рањавањем: на десној
рамењачи, левој и десној бутној кости и десној голењачи, а нема
података о присуству отровних материја. Постоји претпоставка да је
деспот умро од тровања које је наступило као последица лечењем ноге
са лековима на бази арсена. Изнета је и реална претпоставка да је
деспот отрован за време ручка у селу Глава. Постоје јасни подаци из
Житија, да је деспот Стефан рањаван у десну руку, и из преписке са
Дуброчанима, о лечењу ране на нози (колену) као последици пада са
коња, а о другим рањавањима на бутним костима нема никаквих
података.
Са благословом Његове светости патријарха Германа и одлуком
Светог синода, донета је одлука да се изради метални ковчег са
дрвеним ћивотом за свете мошти, знаци деспотског достојанства: крст,
круна и мач и одежда. Облачење мошти је извршио је рашко-
призренски епископ Павле уз помоћ епископа врањског Саве,
администратора епархије Браничево. Потом је ћивот са деспотским
знацима унет и положен у цркву Св. Стефана у Копорину 15. октобра
1989. године уз саслужење три епископа: рашко - призренског Павла,
даламатинског Николаја и врањског Саве, администратора
браничевског.64
Овим чином је Српска православна црква завршила
вишевековни процес канонизације деспота Стефана Високог. Остају
два отворена питања: када ће потпуно археолошки бити испитани
југозападни делови наоса и припрате цркве у Ресави и када ће, и дали
ће, бити извршена транслација мошти светитеља у његову гробну
ктиторију у Ресави као последњи природни чин? Претпоставка о томе
да је Копорин деспотова задужбина у којој је он једини пут био
сахрањен је неодржива због снаге изнетих аргумената из његовог
Житија.
Црква Св. Стефана - Копорин је мала једнокуполна и
једнобродна грађевина без конхи са сликарством моравског стила и

62
Ж. Андрејић, Деспот Стефан и медицина, Информатор 1, Смедеревска Паланка
1992, стр. 20-23.
63
Д. Живановић, Ктиторска гробница у манастиру Копорину, стр. 76.
64
Д. Митошевић, Манастир Копорин, стр. 27.
16
касније дозиданом невеликом припратом. Време градње цркве се
одређује према сачуваном фреско портрету деспота Стефана десно од
улаза у наос и текстом “Ва Христа Бога благовјарни деспот Стефан” у
коме нема атрибута Сти - свети. Портрет у Копорину је урађен са свим
деспотским ознакама: круна, скиптар и одећа по изгледу и на прилику
оних у Каленићу (1417.) и Ресави (1418.). Пошто је кнез Стефан добио
деспотску титулу после битке код Ангоре 1402. године то је присуство
ове титуле у Копорину одређивало у нашим научник круговима време
изградње и исликавања цркве. Сматра се да је сликарство настало
неодређено време после 1402, односно до 1410. године.65 Ктиторски
живопис је потпуно нестао на западном делу наоса, а једино је сачуван
оштећен лик деспота Стефана и фрагментовани део главе светитеља са
јасно видљивом тонзуром на глави јужно од врата. Овакав изглед
светитеља јасно даје до знања да је реч о Св. првомученику и
архиђакону Стефану који је и патронимик цркве. Деспот Стефан у
десној руци држи скиптар у виду двоструког крста, а левом показује на
Св. Стефана који је био његов заштитник и свих владара Немањина
колена пре њега који су носили титуларно име Стефан.
Први извештај о Копорину је направио Каниц крајем XIX века:
“Мали манастир Копорин, који су после дуготрајне запуштености
четири околне општине обновиле и поклониле му 11 хектара оранице,
винограда и шуме. Главни извор прихода чине ипак верници, који у
великом броју посећују ‘чудотворну црквицу’ Св. Стефана, чије се
оснивање приписује Стефану Високом (1389-1427). Он се појављује al
fresco с моделом цркве у руци и на још неким просечно рађеним
сликама. Нартекс првобитне грађевине с полукружном хорском и исто
таквим бочним апсидама повећан је дозиђивањем припрате приликом
прве реновације у XVI веку. Пошто се с разних страна говоркало да се
испод пода налазе гробнице, године 1886. је тамо упућена комисија да
то испита, међутим, ископавања која су предузета под вођством
смедеревског окружног инжењера Каракашевића остала су без
резултата. Паланачки капетан је прикупио новац за доградњу новог
конака за калуђере...”.66 Већ у то време је забележено да је црква
посвећена преносу мошти Св. архиђакона Стефана 2/15. августа. У
читавој ужој и широј околини ова се црква поштовала у народу као

65
Ђ. Мано-Зиси, Манастир Копорин, Старинар 1933/34, Београд 1934, стр. 210-217; В.
Касалица, Сликарство цркве манастира Копорина, Viminacium, 7, Пожаревац 1992,
стр. 133-136.; Ж. Андрејић, Пола миленијума Раче, Рача 1989, стр. 67.
66
Ф. Каниц, Србија, стр. 548.
17
“велика светиња”, а многи су долази да би се излечили над каменом
плочом гроба испод фреске са ликом деспота Стефана.
Међутим, као што је већ напоменуто, деспот Стефан као
актуелни владар, насликан на јужној страни западног зида наоса, нема у
руци макету цркве те према томе не може бити ктитор, а поготову
скромна величина цркве томе не иде у прилог. Пре ће бити да је ктитор
био насликан на северном делу западног зида наоса као једно опште
правило наших средњовековних ктиторија. Ктитор једне овако скромне
меморијалне цркве (12,10 х 6,90 м), никако монашке цркве, је могао
бити само неки локални, нижеразредни властелин. Да је црква могла
бити у функцији меморијалне капеле види се из тога што је од западног
прислоњеног стуба до западног зида наоса одстојање 2 м. што
омогућава сахрањивање ктитора и његове породице. Црква није у прво
време била намењена монашком општежићу већ је тај програм добила
тек са изградњом припрате у XVI-XVII веку (5,50 х 6,90 м). Отворену
сумњу да је деспот Стефан сахрањен у цркви манастира Копорина
изражава већи део стручне јавности. Даница Поповић сматра да "читава
теза ослоњена је на две тешко одрживе претпоставке: да је манастир
копорин задужбина деспота Стефана, и да деспотов лик насликан на
западном зиду изнад гроба представља ктирорски портрет. Ове
резултате који никада нису објављени у научној форми, уз пратећу
документацију, стручна јавност примила је са великом резервом... нова
сазнања о гробу деспота Стефана засада могу да пруже само
археолошка испитивања југозападног простора ресавског наоса.”67
Овде се мора додати и следеће: ако су деспотове “свете” мошти биле
пренете у Копорин онда би логично било да дође до накнадног
исписивања атрибуције “Свети” на фреско портрету јер је то била за
ову малу цркву изузетно велика промена.
Данашњи манастир Копорин се доводи врло често у везу са
Копоринским летописом 68 преписиваном 1453. године по налогу
зетског митрополита Јосифа од стране ђакона Дамјана.69 У рукопису из
XVI-XVIII века још једном се помиње “Записа се ова божанска књига
минеј у манастиру Копорини при игуману Теофану...”.70 Нема сумње да
тај летопис не припада Копорину код Велике Плане јер тада овде
манастир није ни постојао, а већина историчара се слаже да је тај

67
Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, стр. 47-48.
68
В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији,
Сремски Карловци 1920, стр. 145.
69
Љ. Стојановић, Стари српски записи инатписи, Београд 1982, стр. 93, 224.
70
Исто.
18
летопис писан у неком већем манастиру Копоринији у Зети или негде
на реци Лиму.
О цркви Св. Стефана и манастиру Копорину постоји само један поуздан
историјски податак у турском попису из 1516. године: “Тимар Кара-
Хамзе, човека Бали-бега: манастир Копорин (Копорић) у Некудиму.”71
Међутим, у парцијалном попису кадилука Рудник и нахије Островице
1516. године наводи се тимар писара Јована са следећим селима и
манастирима у Јасеници и Лепеници: Сараново, Горњи Грабовац,
Бачево, Пласковац, Плаштиница, Брезовица, Горович, манастир Ранчић
који припада селу Шаторине, Горња Каменица, Ланар, Котрање,
манастир Св. Стефан близу села Враженова и Бучман. У оквиру села
Саранова помињу се засеоци Буковица и Градишић и суседна села:
Градиште, Глухавица и Жабари. У оквиру села Плашковца се помињу
Марковац, Трновица у Ломници, Сипериш, Сточинић и Вучји Дол. У
Горовичу се помињу села Кличка, Буковица, Грабовац, Србица и
Балабановац.72 За манастир Св. Стефан код села Враженова, које данас
не постоји, и Бучман може се претпоставити да су у питању Копорин и
Бучје, данашњи заселак Велике Плане, изнад кога је манастир. Но, Св.
Стефан може бити и манастир у Горовичу код Тополе, чији се знатни
остаци везују за деспота Стефана.73
Следећи помен Копорина је везан за догађаје из 1803. године
када су Вишевци са Карађорђем овде опколили Турке из Старог
Аyибеговца у намери да поврате две отете жене и стоку. У пушкарању
су убили четири Турчина, а остали су под окриљем мрака успели да се
извуку. У Вишевцу постоји прича да су за четири убијена Турчина на
зиду Копорина нацртали - извешали трофеје, исто толико јатагана.
Јатагани заиста и данас постоје урезани на јужном зиду наоса.74 По
непоузданим подацима манастир је био обновљен за време Првог
српског устанка.75 Други помен је из 1825. године када се Стојадин
Ђорђевић из села Вишевца обратио кнезу Милошу Обреновићу да му
дозволи обнову, односно да “почисти” манастир ради исцељења

71
О. Зиројевић, Попис манастира Смедеревског санyака из 1516., Саопштења, XXVI,
Београд 1994, стр. 157.
72
А. Аличић, Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI века,
књ. I, Чачак 1984, стр. 305-310.
73
Ђ. Бошковић, Археолошки споменици и налазишта, Централна Србија, II, Београд
1956, стр. 133.
74
М. Јовановић, Прилог о насељу Вишевца, Скопље 1938, стр.16-17. ; Ж. Андрејић, Пола
миленијума Раче, стр. 67.
75
А. Деспотовић, Копорин, В. Масука- радови завичајних стваралаца, Велика Плана
1989, стр. 21.; Д. Митошевић, Манастир Копорин, стр. 15.
19
болести коју има.76 Црква и манастирски конак су обновљени тек 1880.
године77 да би га ускоро посетио Каниц. Ердељановић је забележио
народно предање да је црква грађена 1408. од стране деспота Стефана,
а да су га Турци опустошили 1472. године.78 У Летопису Велике Плане
је записано “народ мисли” да је деспот Ђурађ Бранковић подигао
Копорин.79
Најстарије забележено предања о разлозима подизања цркве
садржи легенду да је ту “убио брат брата и десетогодишње дете, па
лешеве на том месту укопао” и по томе име Копорин. Гоњен грижом
савести брат-убица је долазио на то место и палио свеће својим
жртвама да би на њиховом гробу и он умро. Народ је долазио масовно
долазио на ово место да пали свеће придавајући његовој води светост и
лековитост. То је био разлог да деспот Стефан овде подигне манастир.80
Легенда о настанку имена Копорин од “укопан” нема право утемељење
имајући у виду да су и многе друге цркве грађене укупавањем на
неприступачним местима и не носе то име. Пре ће бити да ово име
добијају манастири у којима живе монаси “црнци” - црнорисци.
Њихова одећа од црног сукна се зове копориња - копоран. Но и за
нешто што се чује а незна се шта је каже се копори - трепери, односно
“све што копори и у чему се дух чује”, да “мртвима у гробу кости
копоре”. Може бити да је народ сматрао да у овој светињи и њеном
гробу кости копоре “нечији дух се чује”.
Постоји претпоставка да су манастиру и оближњој Плани
(Велика Плана), која је некада имала име и Ливаде, име дали
досељеници из области планине Копаоник где су још од XIII века
постојали трг и село Копорић, са црквом рудара Саса католичке
вероисповести, и рударска места Плана и Ливађе.81 У вези са овим, и у
прилог овој тврдњи, говори могућност двоструког читања имена
манастира “Копорин (Копорић) у Некудиму” по попису из 1516.
године.

76
Ж. Андрејић, Пола миленијума Раче, стр. 139.
77
Д. Митошевић, Манастир Копорин, стр. 16.
78
Ј. Ердељановић, Етнолошка грађа о Шумадинцима, СЕЗ LXIV, Београд 1951, стр. 57.
79
Б. Дробњаковић, Летопис општина Подунавске области, I, Панчево 1929, стр. 74.
80
Д. Милановић, Манастир Копорин, В. Масука-радови завичајних стваралаца, Велика
Плана 1989, стр. 25-26.
81
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу, Београд 1950, стр. 152.; Г.
Тошић, М. Трифуновић, М. Филиповић, Прилог проучавању дубровачке колоније у
Ливађу, на Копаонику, Гласник САД 15-16, Београд 1999-2000, стр. 175-183.
20
 Закључак

Сви извори јасно говоре о примарној сахрани деспота Стефана

у његовој задужбини у Ресави где је потом успостављен култ његовог
гроба и извесна народна дивинизација и непотпуна црквена
сакрализација. Међутим, његов гроб у Ресави до данас није пронађен
што је последица тражења на погрешним местима: испод ктиторског
портрета и испод мермерне надгробне плоче у југоисточном углу која
по свему припада Калојану Русоти. У Житију се децидирано каже да је
деспот сахрањен “десно од улаза” што подразумева да је његов гроб у
југозападном углу наоса или, евентуално, у југозападном углу
припрате. Постоји могућност да је једног тренутка заиста дошло до
дислоцирања земних остатака деспота Стефана Високог и
похрањивања у малој цркви Св. Стефана испод његовог портрета.
Овако новоуспостављени гроб има јасну култну логику: име
патронимика цркве је у сагласју са успостављеним култом “светог
деспота Стефана Високог” и гробно место у супозицији са портретом,
који примарно није био намењен тој функцији, јер не представља
деспота Стефана као ктитора цркве манастира Копорина.
Сам живот и личност, српско-православног владара деспота
Стефана, сина косовског светог мученика Лазара, унука владара
Немањина колена, био је вишезначно противуречан као последице
тешких политичких околности насталих због незадрживог продора
Турака у Средњу Европу, унутрашњих отворених или латентних сукоба
око власти и отворених насртаја Запада за унијаћењем. О овим
противуречностима се у Србији није, ни хтело ни смело, јавно
говорити: чланство и водећа улога у реду витезова Змаја и велики
уступци католичком свештенству и католичким владарима чији је вазал
био. Све ово, као и његова недовољно разјашњена абдикације 1426.
године, је могло довести до његове смрти. Српска православна црква је
била свесна свих тих околности, али и свих огромних заслуга деспота
Стефана за државу и веру, и убрзо после његове смрти када почиње да
се за његово име везује атрибуција “Свети”.
Уследило је “проналажење мошти деспота Стефана” и
експертиза, која је дала налазе који се не слажу потпуно са историјским
изворима, а потом, исхитрена констатација да је реч о “моштима
деспота Стефана док се не докаже супротно”. Јерарси Српске
православне цркве, још више епископија Браничевска у чијој су
надлежности манастири Манасија и Копорин, су из својих разлога ову

21
констатацију прихватили безрезервно са намером да се оконча давно
започета канонизација и посвећивање Св. деспота Стефана Високог на
дан 1/19. јул. Посвећивање је дефинитивно извршено у оквиру цркве
Св. Стефана у Копорину који је био друго гробно место успостављено,
по свему, стицајем околности или намером, без одлуке самог “Светог”.
Нема сумње, изостала је транслација моштију деспота Стефана у
његову ктиторију у Ресави у време посвећивања, што би имало за
последицу повратак светитеља у његов први гроб и успостављање
есхатолошког и теолошког поретка. Овај свети поредак се још увек
може успоставити транслацијом мошти у цркву Св. Тројице у Ресави
“десно од улаза”. То би се могло догодити 2018. године поводом 600.
година Св. Тројице и тврђаве Ресава.
Али, транслација мошти Св. деспота Стефана Високог може у
описаној, противуречно успостављеној, ситуацији имати за последицу,
евентуални, проналазак мошти и у Ресави. Поставља се питање да ли ће
се наставити са археолошким истраживањима унутар наоса и припрате
цркве Св. Тројице у Ресави, ако се сматра да је ово питање
дефинитивно решено, поготову због могућих импликација које би
уследиле уз одређену компромитацију стручњака и свештенства.
Црква Св. Стефана манастира Копорина са монаштвом своју
600 годишњу облетницу слави у години која, уствари, представља
годишњицу Ангорске битке и овенчавања кнеза Стефана Лазарева
деспотским саном.

22