IZMEĐU ZEMALJSKOG I NEBESKOG

(Prikaz knjige Slobodana Rakitića, "Plamen i rosa", Srpska književna zadruga, Beograd 2010)

Već posle prvih zbirki pesama "Svetlosti rukopisa" (1967) i "Raški napevi" (1968), poezija
Slobodana Rakitića postala je predmet kritičarskih razmatranja. Sa knjigama "Osnovna zemlja" (1988) i
"Tapije u plamenu" (1990), Rakitić je zauzeo čvrstu poziciju među našim najznačajnijim književnim
stvaraocima.

Njegovo pesništvo sadrži priličan broj pesama, ispisanih pretežno u vezanom stihu. Rakitić je
privrženik sonetne forme, ali ga to ne sprečava da se sa podjednakim kvalitetom ispoljava i u slobodnijoj
formi izražavanja.[1] U jednom razgovoru naglasiće da ne daje prednost ni jednom od ova dva pesnička
iskaza, svestan činjenice da "ni slobodni stih nije u suštini slobodni, već i te kako ima svoje zakonitosti".
[2] Pesnik je tu kao primer naveo svoju zbirku "Zemlja na jeziku" (1973), napisanu slobodnim stihom,
koju je značenjski i formalno gradio po obrascu stare srpske književnosti.

Poslednja Rakitićeva zbirka "Plamen i rosa" sastavljena je od pesama nastalih "u dugom periodu
od 1966. do danas".[3] Sam pesnik će za nju reći da je stvorena "bez prethodnog plana".[4] Nema, dakle,
u ovoj zbirci tematske čvrstine kao u nekim drugim Rakitićevim knjigama, niti je ona izdeljena na
cikluse. "Sintagma 'plamen i rosa' može se uzeti kao 'varijanta' poetičke teorije Laze Kostića o 'ukrštaju'
suprotnosti“,[5] kazaće autor o naslovu svoje najnovije zbirke.

Određena kao lirski dnevnik, knjiga "Plamen i rosa" zasnovana je na klasičnoj formi (distisi,
katreni, soneti), kako je na njenoj promociji u SKZ-u primetio pesnik Dragan Lakićević. Tematski
posmatrano, ima u njoj raznovrsnih pesama: sa nacionalnim motivima, refleksivnih, putopisnih, ljubavnih
itd. Ono što je i ranije činio, pesnik i sada radi, tj. često varira jedan isti broj motiva. Na pesmama on
dugo radi, bruseći stihove dok ne dobiju željeni sadržaj i intonaciju. Tu osobinu Rakitić poštuje i kod
drugih pesnika.[6]

***

U pesmi "Svi hode tragom sopstvene seni" uočljiva je pesnikova zamišljenost nad ljudskom
prolaznošću, a tu je i stalni motiv seni (senke) — čijim tragom svi hode, sve do kraja puta, kad pesnik vidi
"kako se i senke tope". U svetu u kome je sve isto, i bez razjašnjenja, lirski subjekt je "tuđinac sebi —
samotni neznanac", kao u pesmi "Balada / (Po Branku Miljkoviću)". "Izgnaničke vatre" opisuju, s druge
strane, zatiranje srpskih tragova na Kosovu i Metohiji.

Oslonac u opevanju sadašnje pustoši pesnik traži u srednjem veku, priznajući da je za njega vezan
pupčanom vrpcom ("Povratak kralja"). "Srednji vek osećam veoma prisno i katkad mi je bliži nego
sopstveno doba. Tada su književnost i pravoslavlje bili gotovo jedno isto",[7] izjaviće Rakitić pre
dvadesetak godina.

U egzistencijalnom smislu, Rakitićeva osnovna osećanja su, gotovo uvek, melanholija,

spiritualnost i elegičnost.[8] Ima toga, naravno, i u poslednjoj zbirci. Po pesniku, svet je od pamtiveka
prerezan na dve polovine. Krik naš u njemu je bez odjeka, a jezik vezan, kao što piše u pesmi "Kolo". U
njoj budućnost, s obzirom na ono šta nas čeka, nije nimalo optimistička:

"Njiše se beskraj zvezdan.

Korake spliće nam pređa.
Poslednja čeka nas međa
odakle počinje bezdan."

Da je liričar vanrednog dara, Rakitić demonstrira u pesmama "Žetelačka", "O, ti treptava, nežna
ivo", "Proleće", "Slikanje predela / (Motiv iz Šumadije)" i dr. "Pismo sa Vračara" je, očigledno, ljubavna
pesma, na čijem kraju pesnik predstavlja i svoju egzistencijalnu poziciju:

"Pišem ti, kao da trčim. Bez daha.

Bez predaha. Pišem ti od početka.
Igrač na žici iznad svakog retka.
Pišem ti, između nade i straha".

O kraju rata i pesnikovim osećanjima pre desetak godina, svedoče pesme "Crni osvitak" i
"Novinske vesti". U pesmi "Pismo, noćno", opet je prisutan motiv senke, koja kao dvojnik prati pesnika,
u životu koji brzo proleće i bliži se kraju:

"Od svega osta mi tek sen

kad stigoh do kraja puta.
Svaka mi stopa zasuta.
 Ni kročio, a već jesen!"

Na upotrebu senke kao motiva, Đorđe J. Janić gleda kao na: "Slikanje nepoznatog prisustva.
Osećanje da priroda nije samo naš prostor. Da je naš svet ispunjen i drugima. To se naročito oseća u
Rakitićevim pesmama koje pevaju o pražnjenju naših hramova, gradova, polja, planina. Naš odlazak je tu
poistovećen sa činjenjem greha prema senkama predaka koje su tamo ostavljene na milost i nemilost
zaboravu".[9]

***

Već davno je Časlav Đorđević primetio da u Rakitićevoj poeziji "poenta je uvek na trošnosti (...),
na prolaznosti bića".[10] "Okružen materijom koja se neprestano drobi a ipak traje, i koja ga za sebe veže,
čovek se, u svom kratkotrajnom dahu, oseća usamljenim i zatočenim u praznini koja se oslanja na
materiju, sa obaveznim padom u tu prazninu, odnosno sa obaveznim poricanjem sama sebe. I dok pada u
prazninu, biće za sobom ocrtava parabolu na kojoj se, indirektno, čita njegov uspon (kao pokušaj da se
ovlada prazninom i da se ona ispuni) i njegov pad (nemoć u izvijanju koje bi značilo obitavanje iznad
sebe zemnog i potpuni spas bića)",[11] piše Đorđević.

Pesma "Tamni vilajet" na tragu je onoga što je Đorđević nazvao Rakitićevom obuzetošću
"metafizikom bića, njegovim trajanjem i poreklom",[12] u meri koja kod nijednog našeg savremenog
pesnika nije zabeležena. Posebno se to odnosi na poreklo, sa stalnim postavljanjem pitanja: "Ko smo? Šta
smo? Šta u sebi nosimo? Gde su koreni naših prapočetaka?"[13] I, zaista, to se vidi i u "Tamnom
vilajetu":

"O gde sam? Ko sam? Otkuda?

Nit sanjam, niti sam budan!
U svetu, a izvan sveta!"

Sonet "Nestajanje" posvećen je postepenom, ali sigurnom gubljenju bića, sa zaključkom o

zemaljskom prahu od koga smo svi stvoreni i u koji se svi pretvaramo:

"Dušo sazdana od nemira,

između kala i svemira,
isto nas i ništi i čini".
 Refleksivnu lirsku imaginaciju, sa dominantnim osećajem prolaznosti, zapazio je u Rakitićevoj
poeziji i Mirko Magarašević.[14] U pesmi "Približavanje zemlji", pesnik piše da, kao što rani mraz
zaustavi kretanje soka — što se iz korena penje u vrh stabla, tako i ljude, na kraju životnog puta, obuzima
gnjilost, koraci im bivaju tromi, teži i sputaniji, dok im "u očima zgasne svetlosno pramenje". Upravo
kroz opisivanje prirode, tu čistu liriku, Rakitić asocira na život i promene u njemu, s najdubljim
značenjem, naravno.

Jedino je, možda, pesma "Istina srca" bez dubine i simbolike ostalih Rakitićevih pesama, jer je
suviše otvorena.

***

Setna Rakitićeva lirika predstavlja ljudska bića zatočena u krugu (pesma "U hrasta svakom
godu"), koja tumaraju kroz tmine, da bi im se i život okončao tamom "kroz koju – Gospod sine" (pesma
"Belutak"). Čovekov položaj u svetu je usamljenički, o čemu govori pesma "Slovo i god":

"Sam sebi lovac i plen,

od zemlje teži mi svod."

U Rakitićevim pesmama nailazimo i na religijske motive, što je uobičajena stvar u njegovom

pesništvu. Njegovo je mišljenje da se u osnovi pesničkog dijaloga sa određenim sagovornikom (Bog,
anđeo, smrt, dvojnik, satana, sama pesma), a on je najčešće prividan, najverovatnije nalazi "želja da se
dosegne Bog".[15] Dakle, na jednoj strani je čežnja za drugim svetom, a na drugoj tama koja nas očekuje.
Ali sve to kroz pomenuti ukrštaj suprotnosti, gde je čak i dominantnija tuga i pesnikova zagledanost u
mrak i bezdan. Religioznih motiva, dakako, ima i u zbirci "Plamen i rosa", ali ne u nekoj velikoj meri.
Druga osećanja u njoj nose prevagu, s tim što je i njihova suština najčešće sumorna i pesimistička.

Rakitić je odavno formiran pesnik, sa prepoznatljivim poetskim toposima, ali i snagom da se

oprobava i na novim temama. U tom smislu je "Plamen i rosa" knjiga kontinuiteta i u izvesnom smislu
nečega emocionalno novog. Kvalitativno, nema tu nekih pomaka ni gore, ni dole. Zbirka "Plamen i rosa"
ispisana je rukom istinskog pesnika, oslonjenog na tradiciju, ali i toliko samosvojnog da su neke njegove
pesme, pa čak i zbirke i same postale deo tradicije.
Dobrica Gajić