Neposredan povod za ovaj naš razgovor je pojava vaše knjige “Kap španske krvi”, nedavno objavljene

u Nolitovom izdanju, u Beogradu. Povod je svakako i pojava odlomka iz vašeg “Romana o Londonu” u
“Književnim novinama”, a i u časopisu “Relations”, koji – na engleskom, francuskom i nemačkom
jeziku – izlazi u izdanju srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. Zatim, kao što čitaoci dobro
znaju, u beogradskom časopisu “Savremenik”, gotovo iz broja u broj, s izvesnim prekidima i pauzama,
pojavljuju se vaši memoari, vaša sećanja na jedan veliki, buran period u životu ovoga veka.
Nesumnjivo, vaše prisustvo u literaturi koja je danas, koja je ovde, za mene uvek ima i jedan karakter
dolaska na turnir, na koji vi stižete kao klasik moderne književnosti, zajedno s tolikim mladim,
najmlađim generacijama pisaca. Ne čini li vam se da je tako?

- Ja sam uvek za to, za borbu i za sukobe, a sad, u starosti, razume se, idem kao gledalac samog sebe. Ne
učestvujem više, ne interesuje me više borba, nego me interesuje ono šta rade mladi. Prema tome, za
mene je i “Kap španske krvi”, štampana sad posle trideset i osam godina, dakle i “Kap španske krvi” za
mene je jedna stara knjiga, ali mi je vrlo mila zato što pokazuje kako sam pisao kad sam bio mlad. Imam i
drugih knjiga koje me isto tako interesuju.

“Kap španske krvi” je, dakle, datirana 1932. godinom. Dakle, ako tako smem da kažem, u periodu
između dva romana, između “Seoba” i drugih “Seoba”.

- Sasvim. Vi možete o “Kapi španske krvi” da kažete da je to istorijski roman. To, međutim, nije istorijski
roman. Kad hoćete da iziđete iz realnosti, iz jednog naturalističkog romana, vi idete u fantaziju, vama je
tad sve sasvim svejedno. Ako zamislite jednu špansku igračicu – u stvari ona nije bila Španjolka, ona je
bila Irkinja – dakle, ako uzmete jednu takvu igračicu i jednog kralja, pa ta igračica postane njegova
metresa i napravi revoluciju u Minhenu – a Minhen je za mene onda bio jedna varoš kroz koju sam ja
često prolazio, ne zbog politike, nego zbog muzeja – onda biste i vi bili u situaciji da postavite to pitanje
već onda – a bio sam mlad – kako izgleda čovek preko šezdeset godina, kada je u prisustvu žene koja ima
trideset godina, lepotica. To je pre svega ljubavni roman.

I istorijski roman.

- I istorijski, razume se. To vam je najprijatnije. Jer – ako pišete o nama ili radite nešto kao Jakov
Ignjatović, onda ste realist, onda nema vrdanja, znate. Onda ne možete da fantazirate.

Đerđ Lukač je rekao kako je uvek u istorijskom romanu bitno da je glavna ličnost ona koja nije
dovoljno autentična, nije dovoljno istorijska, dokazana.

- Ja uzmem ime, znate. Svi su govorili povodom Isakoviča da su živi, postojali. Kažu, on je potpuno uzeo
našu istoriju. A Isakoviči su mi dali samo ime, iz arhiva novosadskog magistrata.

Sećam se vaših pisama Vasi Stajiću o tome.

- Nijedna od ovih žena koje su u mojim takozvanim istorijskim romanima, kao što su “Seobe”, nijedna
nikada nije živela. To su moja stvorenja, to sam ja napravio, ali je zgodno kad radite takoreći kao odmor
jedan istorijski roman, kao što je i ova “Kap španske krvi”, da vi možete onda da počnete opet da
stvarate nekoga čije ime imate, nemate ništa drugo. Imate slike, možete da pravite slike.

Da, ali istorijski roman pretpostavlja kako je nešto moglo da se desi. Da li biste bili ljubazni da nam
pročitate jedan odlomak iz “Kapi španske krvi”, da vidimo kako to izgleda.
- Znate, to sigurno malo primećuju kako je to izgledalo onda, kako njen ljubavnik, mladi, govori. Jer ona,
između tog starog kralja Ludvika i mladića, tamo, ima, razume se, jedno osećanje prema mladićima.
Samo to ona pomno krije, jer je avanturistkinja. A šta on njoj kaže kada se muči oko nje, a ona nikako ne
pristaje da bude njegova ljubavnica, šta joj kaže, slučajno, kada je vodi iz pozorišta, uveče, to ću da vam
pročitam, tako. To je onda taj Hiršberg koji kaže:

„Pomislio sam da se ni danas nećete vratiti i došao sam da ovde, kraj vatre, bdim. Ipak sam izlazio i
čekao pred vratima, uz smeh vaših sobarica. Ostario sam u oku i svom osmehu, za ova tri dana i tri noći,
više nego za pre deset godina. Bedno je to, najbednije što se može zamisliti, da nas ljubav, divljenje, želja
da vas blagosiljamo, pretvara u prasce koje udarate nogom, kao neka Kirka. Oslabimo u želji da najposle
prema jednoj ženi budemo svetli i dobri, a vi nam se tada smejete. Prozebao, hodao sam, pred kućom,
po snegu, zagledan u svoju senku. Zar to nije sramno što sam prezren od svih drugova, što mi porodica
plače, a ja vas čekam na pragu, kao kuče. Dok sam vas obožavao kao da ste od srebra i kristala, dok ste u
mojim očima bili čisti, niste hteli ni da vas dodirnem. Sada, kada je na vama sav taj gad, hoćete da se
date. Dobro, dobro, ali proći će, kroz koji dan, i taj prvi miris vaše kose, pomešan sa snegom, uobraženje
mog i vašeg oka, izlečiću se od ovog drhtanja i žudnje za vama.”

Eto, to tako izgleda, otprilike. Nije to istorija. To je jedna ljubavna studija takoreći, znate. Samo, razume
se, istorijski roman ne može da bude onakav kakav je jedan socijalni roman. Kod nas se sve to meša,
znate. I kritika uvek uzima samo jednu stranu literarnog dela. Ona ne traži da vidi drugu i treću stranu. A
literarna dela imaju nekoliko strana, znate. Svaki bira prema svom nahođenju.

Kazali ste da se želja da napišete ovaj roman javila kada ste prolazili kroz Minhen, kada ste dolazili u
Minhen. U jednom davnom pismu koje ste mi, ako smem da vas podsetim, pisali iz Londona, vi kažete
kako je najpre bio Temišvar, pa Beč, Pešta, Rim. Sad je, rekoste, London gde živim.

- Ne po svojoj volji.