Деколонизација Африке 

је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког

континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја
европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање
афричких држава.[1]
Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на
Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање
прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је
свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању
Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност
индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности.
Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и
свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.[2]

Политичка позадина[уреди | уреди извор]

Чехословачки плакат који приказује антиколонијално расположење у социјалистичким земљама

Када су колонијалне силе превазишле шок победе и разарања након 1945. године, оне су
благонаклоно гледале на афричке колоније због њихове подршке у рату и доприноса
савезничкој победи. Желеле су и даље да рачунају на сталну лојалност, као и на афричка
природна богаства у Хладном рату који су управо предузимале против Совјетског Савеза и
његових савезника. Европско јавно мњење било је увелико против колонијализма.
Британија је врло брзо, 1947. године прихватила
независност Индије и Пакистана. Француска и Холандија су у међувремену одлучиле да се
боре за опстанак у југоисточној Азији, али без успеха. Холандски неуспех да поново
освоји Индонезију био је очигледан 1950. године, док је француска армија доживела
спектакуларни пораз у Индокини код Дијен Бијен Фуа 1954. године. Нови распоред
светских сила постао је очигледан, мада је то било наговештено још двадесетих година 20.
века у Рифском рату. Чак и тада европске силе нису постале свесне новог
поретка. Французи су морали поново да науче лекцију у Алжиру током педесетих година
20. века, а САД су то поновиле у Вијетнаму (иако Јужни Вијетнам није био америчка
колонија) током шездесетих година 20. века.
Посматрано из дуге историјске перспективе европско освајање и деколонизација Африке
одиграли су се великом брзином. Само у три деценије од 1880. до 1910. године извршена
су главна освајања а само је две деценије, од 1955. до 1975. године требало да се оконча
империја. Многи основни узроци освајања сада су се преокренули. После 1945. године
колонијална територија није више имала значајну улогу у међусобном европском
супарништву. Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе бацили су европске силе у
засенак а они нису имале афричке колоније.[3] Идеолошко оправдање колонијалне
владавине ослабило је опадањем расизма и културног шовинизма који су били изузетно
јаки покрети крајем 19. века. Више се није сматрало моралним чином да се „цивилизују
примитивни народи на другим континентима“.[2] Чак супротно, држање колонија против
њихове воље изазивало је противљење у светском јавном мњењу. Такође број
чланица Уједињених нација из Африке растао је сваке године.
Ово су, међутим, били само споредни чиниоци у поређењу са померањем равнотеже
војних расхода. Крајем 19. века позната корист од афричке империје коју је имала
европска сила није била тако велика, али су трошкови освајања били неупоредиво мањи.
У трећој четвртини 20. века корист од европских поседа у Африци била је боље позната
али је и даље била мала, а трошкови борбе против организованог ослободилачког покрета
били су веома велики. Европске империје и неевропске секундарне империје имале су
огромну предност од локалног монопола на савремено наоружање. Током педесетих
година 20. века предност се померила у корист герилског ратовања где је и мали број
герилских побуњеника могао да се бори против многоструко јаче конвенционалне војске.
Примери Индонезије, Индокине и Алжира уследили су кратко један за другим. Ниједна
европска земља није могла дуго да поднесе толике расходе мада је требало доста
времена да се та чињеница призна.