SAMO SU GUBARI OSTALI

DEŽURNO UVO VREMENA

pisao: Vlada Bulatović VIB

PODNASLOV:
Taman sam pomislio da sam postao pisac koji samo radi u novinama, jer sam već godinama
imao tzv. Stalne rubrike, autorske, kako ih još sve ne zovu: Nasmešite se, molim, Beogradska
nedelja, Beleške s predumišljajem, Vibriranje, Sezame, otvori se, Korak nazad, Prevodi sa svih
jezika sveta… A onda se desila nesreća. Radnički voz u zagrebačkoj stanici izleteo je iz šina i sto
pedeset ljudi je poginulo. Tada sam slučajno zamenjivao urednika Beogradske hronike u Politici
i došao sam svojim poslom u redakciju.

Od tog trenutka za mene je počeo pakao. Sve je bilo u mojim rukama, od telefona preko kojeg
sam molio da se avion Beograd-Njujork spusti u Zagreb, izuzetno zbog mog saradnika koji je
trebalo hitno da stigne na mesto događaja, pa do uvodnika na prvoj strani koji je počinjao
rečima: Našu zemlju je zadesila velika nesreća. Tih pet dana bio sam priseban iako sam imao
uslove da budem raspamećen.

Fotografije, iskidane rečenice izveštaja mojih saradnika očevidaca – sve je to moralo u novine.
Nisam imao vremena da tugujem, bio sam, pre svega, novinar profesionalac, jer, nažalost, i smrt
je vest za novinare. Mora se tako jer novine žive samo jedan dan i nisu slučajno jutarnja molitva
savremenog čoveka, kao što je rekao Hegel.

Petog dana, kada sam video fotografiju jednog deteta među kolosecima zagrebačke stanice,
deteta kome je jedna nesreća odnela sve što je imalo, krenule su mi suze. Sve što je trebalo da
bude javljeno, već je bilo u novinama i ja više nisam morao da budem čovek na svom poslu. Sve
što je bilo mastila, to je iscurilo i ja sam mogao da postanem čovek koji tuguje.
Tada sam shvatio da onaj sedamnaestogodišnjak, koji je počeo da se bavi tom profesijom u vidu
zarađivanja hleba 1948. godine u kragujevačkoj Svetlosti, još živi u meni. Doduše, nisam više
pisao vesti o tome kako se organizacija Narodnog fronta Orašačkog srebra bori protiv gubara
(moj prvi tekst u novinama). U međuvremenu, mnogo šta se promenilo, nema više ni Narodnog
fronta ni Orašačkog sreza – samo su gubari ostali.

U stvari, vreme je da odgovorim da glavno pitanje – kako sam postao novinar. Moje pesništvo
završilo je tužno. Baba Julka je podložila furunz u letnjoj kuhinji mojom prvom pesničkom
sveskom. Mrzelo me da se prisećam svojih pesama, a da pišem nove nisam hteo. Uz to, tražili su
da se ponešto sastavi za zidne novine u mom razredu. Onda je izlazila Omladina, današnja
Mladost. Ja, ondašnja omladina, a sadašnja rana starost, bio sam dopisnik Omladine.

Kad sam završio sedmi razred, Mladost me pozvala na novinarski kurs u Jajince kod Beograda.
Bili smo smešteni u bivšoj Nedićevoj vili i tako smo đakovali i za vreme školskog raspusta.
Samo što smo sada bili đaci-novinari. Profesori su nam se zvali Vasa Popović, Risto Tošović i
Arsen Diklić. Svi su oni tada bili novinari i pisci istovremeno, pa sam, možda, zato i ja podelio
njihovu sudbinu. Počeo sam u novinama a završio kao pisac.

Lepo nam je bilo u tim Jajincima. Voleli smo novine i devojke. Devojke su obećavale nešto
manje od novinarstva, je novinarstvo je bilo prozor kroz koji, kako mi se činilo, mogu sve da
vidim. Onda još nisam znao za gorčinu tog hleba. Nisam verovao da ću provesti četiri sata na
hladnom stepeništu bugarskog hotela čekajući da javim redakciji da je OFK Beograd pobedioi
Beroe iz Stare Zagore.

Tada sam shvatio da, bez obzira što sam bio vođa puta, pre svega sam novinar koji mora da javi
listu važnu vest. Nisam ni slutio da sam mogao da ispadnem iz voza (blago meni, u čitulji bi
pisalo umro na zadatku), da upadnem u partijsku kaznu, da se približim očajanju, da se izgubim
među mašinama i telefonima i da doživim sve nevolje jednog teškog zanata. Ukratko, da ću biti
đavolov šegrt.
Nisam pretpostavljao da je novinarstvo pisanje i brisanje, lutanje i džonjanje, dežuranje pored
mašine, stajanje uz slagača, iščekivanje prvih svega, potpuna neizvesnost. Pitajte devojke
novinara jesu li ikada dobile lepo pismo. Nisu. Najlepše reči čuvaju za novine. I kad bi devojke
znale, nikad se ne bi udale za novinara. To je jedini građanin-muž kome slobodno zvone u 12
sati noću telefonom. Zvone da pitaju šta mu znači ona reč na petoj strani, šesti red odozgo. Neka
se devojke zato udaju za šefove katastara. Pokušajte njih da probudite telefonom.

Kad sam ja postajao novinar, nije bilo konkursa. Moglo se postati novinar po strasti ili po
prekomandi, po nalogu ili po poslanju. Ja sam, izgleda, dve stvari spojio – strast i ono po nalogu.
Želeo sam da postanem novinar, ali su me poslali, bolje reći, naredili mi da ostanem u
kragujevačkoj Svetlosti i sačekam da me pošalju u Novinarsku i diplomatsku visoku školu.

Neka me proglase staromodnim, tvrdoglavim ili kako god hoće, ali ne mogu da razumem šta to
znači postati novinar po konkursu. Jer, novinar se postaje po strasti i daru. Čovek može da nauči
puno stvari o novinarstvu, ali tek kad se proveri da on ima smisla za pisanje, tj. da ume da piše,
da ima žicu i štofa – tek onda može da se govori o novinaru. I fudbaler nauči mnogo stvari od
trenera, ali on je, ipak, bio mladić koji je znao dobro da šutira loptu.

(tekst je objavljen u Vibovoj knjizi eseja i putopisa „Dežurno uvo vremena“)

GLOSA 1:
Tada sam shvatio da onaj sedamnaestogodišnjak, koji je počeo da se bavi tom profesijom u vidu
zarađivanja hleba 1948. godine u kragujevačkoj Svetlosti, još živi u meni. Doduše, nisam više
pisao vesti o tome kako se organizacija Narodnog fronta Orašačkog srebra bori protiv gubara
(moj prvi tekst u novinama).

GLOSA 2:
Kad sam završio sedmi razred, Mladost me pozvala na novinarski kurs u Jajince kod Beograda.
Bili smo smešteni u bivšoj Nedićevoj vili i tako smo đakovali i za vreme školskog raspusta.
Samo što smo sada bili đaci-novinari. Profesori su nam se zvali Vasa Popović, Risto Tošović i
Arsen Diklić.