Лик покајника у Гундулићевом спеву Сузе сина разметнога

Библија је у књижевности барокне епохе била богати извор надахнућа. За спев Сузе
сина разметнога тема је преузета из Новог завета, јеванђеља по Луки — Исусова
парабола о блудном сину.
Парабола и поема разрађују проблем греха, спознања, покајања и опроштаја, но поука
параболе усмерена је према праведнима којима се напомиње како свако обраћење
грешника треба славити, док се поука поеме задржава на грешнику где се истиче како
ће свако ко се искрено покаје бити му опроштени греси.
Конкретно, лик покајника у овом спеву је изгубљени син који је спознао да је све на
свету пролазно. Он у првом певању (сагрешење) седи на пању и сећа се живота, сећа се
шта је згрешио и оплакује своје грехе у нади да ће, ако пролије довољно суза, његова
душа бити поново чиста и достојна Бога. Након овог промишљања о греху, почиње
говорити о себи као сину који се одметнуо од оца, узео његово имање да би задовољио
своје ужитке, све док није остао без ичега. У спеву постоји лик разблудне жене која иза
свог лепог лица крије гадост и која га је довела до беде и пустоши. Временом схвата да
је остављен, да нема злата којим би освојио њену љубав, да га је грех обузео и
преостаје му само кајање.
На почетку другог плача (спознање) поново говори о пролазности живота — свет је
восак на ватри, дим на ветру, а смрт је иста за све и она не гледа у ничије лице, њој су
сви једнаки. Могли смо видети и прелаз из потпуног благостања, преко греха у потпун
пад (барокно коло среће). Имамо пуно натурализама у опису блуда и распадања. Лик
покајника нам кроз пример показује како је духовно запрљан грехом, те док је лутао
шумом, нашао се у крду свиња и надао се да ће га прождрати јер је и он сам живео као
звер.
Лик покајника жели да очисти своју душу како би била достојна Бога и он схвата да у
човеку треба да се угуши потреба да у краткотрајном животу ужива, он каже: Можеш
да бежиш куд год хоћеш, да чиниш шта хоћеш, да се кријеш у јаму, али те смрт свуда
следи.
Иза његових грехова се крила разблудна жена, али он је ипак скупио снагу за
искупљење, спазио грехе и почео да плаче ганут Божјом добротом која све надвисује.
У делу имамо набијеност емоцијама, разметни син, исповедајући се размишља колико
је Бог добар кад му је дао да једе и пије, а на томе му ми враћамо тако што смо
незахвални.
У трећем плачу (скрушење) неутрални казивач говори о чудима свемогућег Бога — он
може учинити све, али не дира у човекову слободну вољу, као што стоји и у Новом
завету: Све нам је дато, али нам није све на корист! Овде је дат општи став о
покајању — блудни син је одлучио да се покаје знајући да пут покајања није нимало
једноставан, он плаче од греха са жељом да се ослободи те болести.
Његов плач траје дуго, све звери и птице ћуте, а он позива душу и камен да плачу са
њим и схвата да је лепота у души коју је Бог створио. Он се чуди како може живети кад
је толико погрешио, пита се зашто је прихватио таму и одбацио светлост и нада се да је
Божија милост већа од његовог греха. Ту милост треба заслужити и досегнути
послушношћу и покајањем, а награда — вечни живот, неће изостати. У овом плачу се
догодило преобраћење једног грешника: Бог је разметног сина очистио од свега, син је
позивао природу да славе спаситеља, одлучио је да се врати своме оцу и тешка му је
помисао на то како ће га он примити након свега што је учинио. Пошто је дошао оцу,
отац је прихватио понижење детета, дао му пољубац опроштаја и захвалио Богу за
синовљев повратак. Син је увидео разлику између земаљског и духовног — земаљска
смрт од свита тек је кратак уздах, а духовна смрт од душе је вечна.
Срж овог спева јесте да је син спознао пролазности, да се окренуо моралним
вредностима, те завапио Богу и тако се догодило преобраћење једног грешника.
Углавном, тема је усмерена на рефлексије о пролазности, те човек се каје и осећа
потребу за искупљење греха и прихватање начела хришћанске вере.
За предмет свога књижевног размишљања о греху и одгонетању тајни грешне душе,
Гундулић је одабрао познату библијску параболу о разблудном сину, који је, пошто је
спознао узроке сопствене пропасти, кајањем изашао на пут спасења. Велика порука
спева није била само једноставна алегоријска опомена грешнику, већ је то било дубоко
размишљање умног човека и искреног верника о најсложенијим питањима — о смислу
постојања и трајања, овоземаљском животу и животу после смрти.