Olivera Katarina - Alaj Nije Bila Im Po Volji - XXZ Portal

6/21/2019 Olivera Katarina: Alaj nije bila im po volji - XXZ Portal
Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Jugoslavije 1940-1989” (64)
Tri imena, tri života: Olivera Petrović, Olivera Vučo, Olivera Katarina
Photo: Foto dokumentacija Borbe/XXZ
Olivera Katarina: Alaj nije bila im po volji

Pisao: Petar Luković
A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je
zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili
na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe.
Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i
lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije
pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa
svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme.

https://www.xxzmagazin.com/olivera-katarina-alaj-nije-bila-im-po-volji 1/19
Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni,
oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu
bogovi klečali pred paganima (Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost”
urađen je početkom jeseni 1987. godine)
Svaka priča o Oliveri Katarini mogla bi - jer je život tako hteo - da počne uvek drukčije i da stalno bude
istinita. Mogla bi, recimo, da krene detaljom o završenoj Pozorišnoj akademiji i vrtoglavim medijskim
usponom koji je tad, sredinom šezdesetih godina, ličio na dobro režirani brodvejski mjuzikl s šokantnim
hepiendom.
Roman o jednoj karijeri mogao bi opet da počne storijom o filmu „Skupljači perja" koji je Oliveri na velika
vrata otvorio sve prostore sveta: od svetlucavog Pariza zaljubljenog u našu heroinu, preko istočnih i
zapadnih Nemaca, Japanaca, Bugara, Holanđana, Amerikanaca, pa sve do kreposnih Iračana koji su
početkom sedamdesetih, gledajući Oliveru na svojim malim ekranima, ozbiljno razmišljali kako da
promene veru i dosele se u Jugoslaviju.
Konačno, priča bi mogla da startuje sećanjem na nezapamćenu euforiju koja je Oliveru Katarinu pratila u
njenom medijskom pohodu. Ono što osamdesetih godina zajedno čine dva Halida, jedna Brena i još
nekolicina estradnih heroja - već je odavno uradila Olivera, sasvim sama, po nekoj zlehudoj tradiciji koja
je do dana današnjeg neće napustiti. Onda bi valjalo pomenuti 36 snimljenih filmova, čiji se kontinuitet
1974. godine iz misterioznih razloga naglo prekinuo, da se više nikad ne sastavi; valjalo bi zabeležiti one
milione prodatih ploča, pesme „Neću tebe", „Đelem, đelem", „Nije to ljudi istina", „Pričaj mi o ljubavi",
„Vatra", „Alba", „Ljubav", ili makar onu seriju novogodišnjih programa u kojima nam je Olivera - u ime
domovine - prva poželela još jednu uspešnu godinu.
Ali, i to se ugasilo.
Negde i nekako, bez razloga, karijera se prekinula. Istina, pojavljivala se Olivera tu i tamo, dobro su je
upoznali sela i zaseoci koji su joj jedini organizovali dobrodošlice, najavljivan je povratak za povratkom,
no, sve je imalo gorak ukus čarolije odjednom pretvorene u neverovatan životni kovitlac čiji su kotači išli
nepredviđenim smerom.
Danas, pak, mnogo toga je jasnije.

Roditelji nisu dozvolili da bude balerina: Olivera Vučo


Sa kolegama muzičarima: Dušan Prelević, Olivera Katarina i Oliver Dragojević (desno)

Photo: L
Sa još jednim brakom i još jednim razvodom, sa odraslim sinom i novom, književnom karijerom
(zbirkom pesama objavljenom 1987.), Olivera više nije samo javna slika erotičnog temperamenta koji je
godinama ključao krv nacije. Sad je to iskusna, zrela žena koja je upoznala sve strane i naličje života.
Smirenost kojom rekapitulira događaje mora da impresionira i one mnogobrojne neprijatelje čija je
nevidljiva konspiracija toliko vremena bila pretežak obruč čak i za snagu jedne - Olivere Katarine.
Muž za 24 časa
Početak njene karijere imao je sve elemente bajke. Rođena je kao Olivera Petrović, 1940. u Beogradu, a
prva igračka bio joj je pravi pravcati brod kojim je njen otac, kapetan, plovio rekama. Docnije je

objašnjavala da ne voli svoje detinjstvo. Imala je - kaže - potrebu da ga preskoči, da se oslobi,
osamostali.
- Otac mi je bio
preterano strog i morala
sam da dolazim kući čim
padne mrak jer sam u
suprotnom bila strogo
kažnjavana i to tako što
sam čučala u ćošku dok
ga ne zamolim za
oproštaj. Pošto sam u
mladosti bila nepokorna
i tvrdoglava, stalno sam
s ocem dolazila u
konflikt. Galeta, čuvenog
vaterpolo golmana
Milana Muškatirovića,
upoznala sam sa
četrnaest godina na
igranci. To je bila ljubav
na prvi pogled. Svakog
dana čekao me je ispred
škole i pratio do kuće,
gde smo se teška srca
razdvajali. Za našu
ljubav znala je čitava
škola, a kasnije i ceo
Beograd. Kada je otac
čuo za to, dobro se
raspitao o mladiću s
kojim se zabavljam i
Stalna gošća RTB početkom sedamdesetih: Olivera Katarina
ućutao. Iako mu se Gale Photo: Programski arhiv RTS
dopao, pa mi više nije
zabranjivao da izlazim, nikada ga nisam dovela kući – priseća se ona svoje prve ljubavi.
Pet godina je igrala balet, ali se roditelji nisu složili da postane balerina. Za pozorište otac nije hteo ni da
čuje! Bez njenog znanja upisao je Oliveru na Pravni fakultet, želeći da mu kćer postane novinar. Ali, već
posle prvog semestra, Olivera je pobegla u Pariz.
- Ja sam dosta nemiran duh - izjavljivala je 1966. u intervjuu listu „Studio". - Jedinica. Htela sam da se
odvojim od roditelja, da budem malo sama, da se osamostalim. Prekonoć. Sad vidim da mi je to dobro
koristilo. Ja sam tamo radila u jednoj privatnoj kući. Čuvala sam decu. A to, naravno, nikad nije samo 
čuvanje dece. Tu se traže mnoge stvari koje rade ostale kućne pomoćnice. Ja sam to radila. I to je meni
koristilo, mogu vam reći, dosta. Sazrela sam mnogo više nego da sam ostala, recimo, kod svojih
roditelja. Osetila sam pravi život. Osetila sam sve ono što čoveka čini samostalnijim. Kod kuće nikad
nisam radila. Ja sam bila mamina maza. Sve je mama donosila u krevet. I onda, odjednom, život. Pravi.
Ustajanje u šest, kupovanje, pranje veša, pranje sudova..."
Kad se vratila iz Pariza, otac je morao da popusti. Olivera je upisala Akademiju, ohrabrena rečima Mire
Stupice: „Idi, sigurno će te primiti". Ustrajnost i svojeglavost Olivera je pokazala i na privatnom planu.
Njena udaja za književnika i pozorišnog kritičara Vuka Vuča bila je sredinom šezdesetih godina glavni
„talk of the town", makar zbog činjenice što na ovim prostorima nije čest običaj da se brakovi sklapaju
samo 24 časa nakon poznanstva!
- Primljena sam na Akademiju, u klasu profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem,
Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić... Godine 1962. desilo se čudo, dobila sam stalni
angažman u Narodnom pozorištu, iako sam bila tek na drugoj godini fakulteta. Igrala sam naslovnu
ulogu u Koštani. Još u toku proba bila sam nezadovoljna jer stvari nisu išle onako kako sam očekivala, a
ta predstava trebalo je da bude moja velika šansa. Posle premijere osvanuo je tekst mladog kritičara
Vuka Vuča, koji je za mene napisao da sam milolika priučena balerina. Ta rečenica zujala mi je u ušima i
zaklela sam se da ću ga ošamariti kada ga budem videla. Posle nekoliko dana srela sam ga u Klubu
književnika, skočila kao oparena, prišla mu i opalila mu žestok šamar - priča je docnije Olivera.

Jedna od retkih fotografija poznatog beogradskog plejboja: Nakon braka sa Oliverom, zaveo je i oženio Nikicu Mar
tadašnje SFRJ
- Nastalo je opšte ludilo, pljuštale su šaljive dosetke, atmosfera je postajala sve zagrejanija i u jednom
trenutku on me iznenada upitao: Da li biste postali moja žena? Ostala sam bez reči, a svi glumci već su
nazdravljali budućim mladencima. Ipak, bila sam zadovoljna jer sam čoveka koji mi se podsmevao
naterala da me poštuje. Tada sam imala dvadeset godina i nisam baš znala šta radim. Kada je svanulo,

nas dvoje smo se, obučeni u crno kao da smo krenuli na sahranu, našli pred matičarem. Stidljivo sam
promrmljala: Da, a Vuk mi je tada prvi put prišao i poljubio me. Otišli smo u njegovu prelepu kuću na
Senjaku i on je s vrata rekao dadilji da je doveo svoju ženu, Oliveru Vučo. Zamolio ju je da nam skuva
kafu, a onda telefonirao Dagmar Stojanović kako bi joj saopštio da se oženio. Nisam znala da je s njom u
vezi četiri godine i to me je osvestilo, pa sam zaplakala i promrmljala kroz suze da ga ne poznajem i ne
volim. Poželela sam da što pre pobegnem, ali u tom trenutku zazvonio je telefon. Bio je to moj otac koji
je s druge strane žice urlao i pretio da će me se odreći jer sam izazvala tragediju.
- Otišla sam kući, a otac

mi je, čim me je
ugledao, lupio šamar
rekavši da sam obrukala
kuću Petrovića i kako mi
tu više nije mesto. Našla
sam se na ulici i krenula
ka Narodnom pozorištu,
gde me je našao Vuk,
očajan i osramoćen što
mu je mlada pobegla.
Nisam imala kud, pa
sam mu se postiđena
vratila. Naš brak nije
funkcionisao, svađe su
bile normalna stvar i on
je sve više pio, a ja
bivala sve očajnija.
Nakon dve godine
zajedničkog života, dok
je Vuk bio u vojsci,
odlučila sam da ga
napustim. Kada sam mu
to saopštila, skuvao je
litar kafe i pustio
gramofon. Satima smo
sedeli uz Antonijev
Adađo, plakali i opraštali
se...
- Kad se sve sabere,

udala sam se na izuzetan način. Preko noći. Za dvadeset četiri časa. Nisam pre toga poznavala svog
muža. Ja, u stvari, ni sama ne znam kako je do toga došlo. Tek znam da sam bila u nekom specifičnom,
za mene neuobičajenom raspoloženju te večeri. Bila sam u nekoj depresiji, dosta mi je bilo svega. Pre 
toga sam imala mnogo probnih snimanja na filmu, pa nisam uspevala, mali kompleksi su počeli da niču
u meni. I ja sam odjednom dobila želju da uletim u nešto novo, nešto što će, možda sasvim neočekivano,
da me sruši i - uletela u brak. Jesam li požalila? Nisam požalila, ali sam se razvela.
Kao student prve godine, dobila je priliku da igra u komadu „Kad je žena nema", u alternaciji sa
Tatjanom Beljakovom ali je na filmsku šansu morala malo duže da čeka. „Na filmu sam jako dugo
pokušavala i pokušavala. Imala sam trinaest neuspelih probnih snimanja, pa je tek onda došao film. Ja
sam, mislim, čekala duže od svih svojih kolega. Milena Dravić, koja je bila na mojoj klasi, dobila je već pre
nekoliko godina šansu i počela da radi - pričala je Olivera 1966. - A ja sam čekala, čekala. I najzad, evo:
došla je i moja godina. Prihvatila sam da igram u filmu ‘Dobra kob’. Film nije dobro prošao, pa ni ja s
njim, ali sam razbila ‘famu’ da nisam fotogenična. Ali, bez neuspeha nema ni uspeha. To vam mogu reći:
da beskrajno volim svoj poziv, da mu sva pripadam. Jednom priznanje mora doći, jer sam ja vrlo uporna,
vrlo ustrajna!".

Na Pulskom festivalu 1966: Velimir Bata Živojinović i Olivera Vučo
Dok je na privatnom planu vladao status kvo, na profesionalnim prostorima Olivera nije mogla da se
odbrani od ponuđenih uloga. Za samo godinu i po dana igrala je u filmovima „San", „Roj", „Ponedeljak ili
utorak" i „Vojnik", a na Pulskom festivalu 1966. bila je ubedljivo najpopularnija glumica oko koje je - po
balkanskom običaju - uvek visilo krdo muškaraca iznenada zainteresovanih za film i školu Stanislavskog.
Kad se na pulskim Zlatnim stijenama pojavila u bikiniju, preko koga je nosila providni ogrtač poput vela,
svi su razgovori odjednom zamrli: foto-reporteri i filmski snimatelji umalo se nisu potukli za mesto
odakle bi najbolje uslikali prvu jugoslovensku seks-bombu, zamamnih prsa, duge cme kose i ponositog
držanja koje je prisutne bacalo u erotični trans.
Trujumf u pariskoj “Olimpiji” 

- Ja imam komplekse
zbog svog tela i katkad
iz prkosa, iz inata hoću
da ga pokažem - tvrdila
je Olivera. - Ja se nikad
nisam svlačila u filmu.
Jednom je to režiser
zahtevao, ali to nikad
nije ušlo u film. U filmu
Vatroslava Mimice
(„Ponedeljak ili utorak")
ja sam bila na ekranu, a
umontirana je jedna
dama, naga, bez glave.
Ali, to je umontirano, to
nisam ja. To ne znači da
neću. Ali će to uvek
imati jedan dublji,
umetnički razlog. Neće
biti samo zato da bi se
telo pokazalo. To ne. U
svom poslu ne idem na
izgled. Idem na nešto
drugo. I zahtevam od
sebe nešto drugo.
Iste 1966. godine, to

„nešto drugo" postala je
muzika. Za svoju prvu
ploču „Neću tebe"
odmah je dobila zlatan Photo: Screenshot
trofej, a baratalo se
podatkom da je to najbrže prodavani singl u istoriji produkcije RTB. I drugi singl s četiri pesme („Nije to
ljudi istina", „Šošana", „'Ajde da igramo" i „Ne dam, ne dam") dostigao je zlatan tiraž, a Olivera je
diplomatski odgovarala da je ona „glumica koja i - peva".
Atmosfera koja je pratila uspon Olivere Vučo, bila je dovedena do tačke usijanja: gotovo svakodnevno,
novine su nas obaveštavale šta Olivera radi, kako je spavala, kakvi su joj planovi, šta voli i šta mrzi, šta
misli o svojim kolegama, filmu, sportu, politici, ekonomiji. Za razliku od ondašnjih medijskih zvezda koje

su smatrale da je ćutanje zlato i da nije uputno zamerati se - Olivera je još tad umela da se izleti, da kaže
šta misli. Ljudi joj to nisu zaboravljali, udarali su recke, i kad je trebalo, račun izneli na videlo. Mnogo
godina kasnije, Olivera je shvatila da joj je ovakav kraj bio suđen. Na brdovitom Balkanu ništa drugo nije
mogla ni da očekuje.
Olivera Vuco - Necu tebe - (Audio 1967) HD
Evropa je, pak, mislila drukčije. Decembra 1966, povodom Nedelje jugoslovenskog filma u Parizu, dnevni
list „Oror" čitavu stranicu posvetio je - Oliveri Vučo. Nazvao ju je „jugoslovenska Žana Moro" i prorekao
blistavu karijeru, ne sluteći da će proročanstvo postati zbilja na idućem Kanskom festivalu gde je Olivera
imala glavnu ulogu u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Skupljači perja". Nakon trijumfa Petrovićevog
filma u Kanu, Francuzi su poludeli za Oliverom!
- Zapevala sam pred najuglednijim ličnostima Pariza. Tapšali su mi Klod Leluš, Mišel Morgan, Ani Žirardo,
Salvador Dali, Mari Žoze Nat, Žilber Beko, Anuk Eme - pričala je docnije Olivera. - Najtiražniji francuski list
„Frans soar" objavio je preko cele prve strane moju sliku, i samo na osnovu tog fotosa, Bruno Kokatriks,
koji drži slavni mjuzikhol „Olimpiju", angažovao me je da u njegovoj koncertnoj dvorani pevam sa
Žilberom Bekoom mesec dana. Kad su ga novinari upitali kako se usudio na taj potez kad me uopšte nije
čuo, odgovorio je: „Važno je da Olivera, gde god se pojavi, izaziva buru. Sa njom - „Olimpija" će biti
puna". Tako je i bilo. Pevala sam trideset dana dva puta dnevno, subotom i tri puta, a jedino sam se
ponedeljkom odmarala. Novine su stalno nešto pisale o meni, a menadžeri velikih diskografskih kuća
nudili su ugovore. Kad se sve najzad završilo, potpuno iznurena zvala sam mamu telefonom i rekla joj
kroz plač da ću doći prvim avionom. Ostavila sam sve menadžere na cedilu, a nisam se pozdravila ni sa
Kokatriskom, koji me i dan danas zove u Pariz da sa nekim mladim, svežim ansamblom držim sat
programa u „Olimpiji"....

Da Olivera ništa nije preterivala, potvrdio je i „Tanjug" koji je svojim korisnicima 19. novembra 1967.
poslao sledeći članak:
Mesec dana pevao sa Oliverom Vučo: Gilbert Becaud (Žilber Beko)
„Svojim debijem u čuvenom pariskom mjuzikholu ‘Olimpiji’ Olivera Vučo skrenula je na sebe pažnju
većeg broja francuskih listova. Olivera Vučo učestvovala je u muzičkom spektaklu čuvenog francuskog
pevača Žilbera Bekoa, koji je ponovo oduševio publiku istančanog i razmaženog ukusa. Pod naslovom
‘Ciganka srećna što je sa Žilberom Bekoom’, ‘Oror’ donosi fotografiju na kojoj Olivera Vučo grli Bekoa u
znak zahvalnosti što joj je poklonio poverenje i dodaje da su ‘oboje postigli uspeh. Olivera Vučo je - kaže
list - isto tako lepa po svom glasu, kao i po svom izgledu. Ona peva sa takvom toplinom, osećanjem
radosti i patetikom da osvaja privrženost bez rezerve. Njen uspeh je bio živ i zaslužen’. Prema kritičaru
lista ‘Komba’, pesme koje je pevala su ‘vatrene, divlje, neobuzdane, počinju kao zagrljaj a završavaju se
kao bič’.
‘Parizjen’ takođe smatra da je Olivera Vučo ‘isto tako lepa i talentovana kao i u ‘Skupljačima perja’, koji se
sa uspehom prikazuju u pariskim bioskopima’. ‘Mond’ Oliveri Vučo posvećuje sledeće reči: ‘Olivera Vučo, 
zvezda jugoslovenskog filma ‘Skupljači perja’, još je lepša na sceni nego na ekranu", zaključuje Tanjug
svoj tekst.
Novo ime, stari problemi
U Kanu 1967: Ekipa filma 'Skupljači perja' pozira fotoreporterima; tu su Velimir Bata Živojinović, reditelj Aleksanda
Vučo i Bekim Fehmiu
Našem svetu, tradicionalno sumnjičavom na svačiji tuđ uspeh, priča o Oliverinom trijumfu nije zvučala
verodostojno. Po Beogradu se 1967. hitro proneo trač da, u stvari, Olivera jeste postigla uspeh, ali po -
pariskim kafanama gde je, tobože, gostima sedela u krilu i pevala na uvce!
- Zamislite! Pričalo se da sam u Parizu pevala u kafani, da je publika sedela za stolovima, jela i pila -
žestila se Olivera u intervjuu „Politici ekspres" 1970. - Pa, naravno, kad ne znaju da je „Olimpija"
najuglednija koncertna dvorana u Evropi, mjuzikhol ravan američkom „Karnegi holu". Svakom ko peva u
„Olimpiji" to je čast, potvrda ranijeg uspeha i ugleda. Da tako govore o mom najvećem uspehu u životu!?
Niko iz Jugoslavije, pa ni iz ostalih istočnih zemalja, nije pevao u „Olimpiji" mesec dana. Olivera jeste!"

Posebna poslastica za domaću štampu

bio je „sukob" Tereze Kesovije i Olivere
Vučo, koje su se te 1967. borile za
jugoslovenski primat u Parizu. Iz
poverljivih izvora saznalo se da je
francusku verziju pesme „Đelem,
đelem" (nazvanu „Je l'aime"), koju je
Olivera spremila za koncert u „Olimpiji",
Tereza lansirala preko pariske televizije
dan uoči koncerta! Olivera je bila
prinuđena da pesmu skine sa
repertoara i nikad je više nije zapevala!
Posle premijere u „Olimpiji", pred

Oliverinom garderobom tiskale su se
ugledne ličnosti, koje su došle da joj
čestitaju. Tereza je naišla i rekla: „Pa,
dobro je. Drugi put će biti bolje".
„Posle sedam dana pevanja u ‘Olimpiji’ -

pisao je Dragan Gajer u ‘Politici ekspres’
- u Oliverinu garderobu ušao je čovek
koji se predstavio kao novinar ‘Frans
soara’ i predložio joj da se slika sa
Terezom koja će držati svoju ploču u
verziji ‘Je l'aime, J l'aime’. Olivera je
Naljutila Oliveru Vučo: Tereza Kesovija u Parizu
odbila. Žilber Beko joj je skrenuo pažnju
Photo: Lična arhiva/Tereza Kesovija
da to nije novinar, već reklamni agent
firme ‘Pate Markoni’, za koju i on snima.
Dvadesetak minuta kasnije, pojavila se i Tereza. Dijalog je otprilike ovako tekao:
- Hajde, hoćemo li to da obavimo?
- Šta?
- Pa, da se slikamo. Zar nije divno?
- Sram te bilo! Kad si ti prvi put kročila nogom pred francusku publiku, ja sam se u Jugoslaviji radovala:
najzad jedna Jugoslovenka nastupa u Evropi! A ti sad ovako! Više ni reči!
Oliverin trijumf u Francuskoj poslužio je kao pogonsko gorivo za neviđenu medijsku kampanju na
domaćim samoupravnim prostorima. Nije bilo novina koje pitanjem časti nisu smatrale da među
sagovornicima u svakom broju imaju “Oli nacionale"; televizija joj je obezbedila elitni, novogodišnji

termin za šou program; Produkcija ploča RTB štancovala je njene singlove kao osnovne jedinice
mentalne prehrane za narod, dok su se domaće i strane filmadžije gotovo svakodnevno tukle oko pravih
ponuda i uloga najvećoj jugoslovenskoj zvezdi!
Čitava
zemlja
bila je u
njenom
znaku.
Ali, sve
nije išlo
bez
Photo: Screenshot
problema. Kad su njeni obožavaoci otkrili da u prodavnicama nema Oliverinih ploča, morala je lično da
reaguje i objašnjava: - Ploče su, jednostavno, rasprodate. A novi kontigenti ne stižu. Plašim se da neko u
RTB ne koči namerno plasman mojih ploča... Izgleda apsurdno, ali je tako. Moje dve poslednje ploče RTB
je iz ko zna kakvih razloga izdao bez mog znanja. Tako sam, zamislite, jednog dana došla u smešnu
situaciju da u jednoj prodavnici, tražeći svoju ploču “,Šu, Šu" i “Ža, Ža" saznam da su izdate još dve moje
ploče! Na svakoj od tih je samo po jedna moja pesma. Sa jedne strane stavljen je moj snimak sa
takmičenja za Evroviziju („Poigraj, devojče"), a na drugu su, bez moje saglasnosti, stavili pesmu jednog
dueta sa kojim moj stil nema nikakve veze. Na koricama ploče nema moje slike. Ko uopšte može i da zna
da je to moja ploča?

- Za drugu ploču bilo je dogovoreno da sa jedne strane bude moja pesma, delo kompozitora Vokija
Kostića „Himna čoveku", a sa druge strane originalni zvuči sa svemirskog broda. Odjednom, na moje
zaprepašćenje, tu je stavljena pesma Safeta Isovića, koga ja inače veoma cenim kao pevača, ali smatram
da ni za Safeta ni za mene nije dobro da budemo tako servirani!.
Pesma „Himna čoveku", inspirisana letom američkih kosmonauta na Mesec, na tekst pesnika Božidara
Timotijevića - nije bila jedina Oliverina angažovanost savremenim temama. U njenoj diskografiji ostala je
i „Balada o Vijetnamu", svedočanstvo nesvrstane zablude o Vijetnamcima kao ljubiteljima pravde i
slobode. Po tom pitanju i Kampućija bi imala nešto da kaže!
Olivera Vuco - Balada o Vijetnamu - (Audio 1968)
Godina 1969. počela je tragično za Oliveru. Umrla joj je majka za koju je - sama je priznavala - bila
mnogo vezana. Nekoliko meseci bolovala je svoju ličnu tragediju, a onda s novim elanom i snagom
prionula na posao. „Oli" je opet bila ona stara: nemirna, drska, beskrajno profesionalna i odlučna. Po
povratku u medije, odmah je izazvala mali šok: umesto Olivera Vučo - objavila je - zvaće se Olivera
Katarina! Bila je to posveta majci i, istovremeno, očigledni raskid s prošlošću.
Njena filmska karijera te sezone bila je locirana u inostranstvu. Sa rediteljem Tomasom Šamonijem
radila je film „Velika sivo-plava ptica", sa Majklom Armstrongom „Progonjene veštice" i sa Konradom
Volfom spektakularni film „Goja".

Radila u tričavim koprodukcijama: Olivera Vučo u nemačkom filmu 'Hexen bis aufs Blut gequält ' , 1970. godine
Kritičari nisu bili nežni prema Oliveri Katarini. O „Vešticama" je 1971. pisao u „Borbi" Mića Mlošević:
„Zahvaljujući raznim englesko-nemačkim tričarijama odavno smo se već zasitili i presitili ovakvih jeftinih
veštica. Po svoj prilici ne bi ni ova petparačka filmska verzija bila vredna pomena kad u njoj ne bi igrala
Olivera (Katarina) Vučo, kako je, iz razumljivih razloga, predstavljena na špici filma. Teško je proniknuti u
razloge koji su Oliveru naterali da igra u jednom filmu ove vrste, gde su glumci izloženi svakovrsnom
maltretiranju, a ni krivi ni dužni gledaoci nelagodnim raspoloženjima. Mada je svoj deo posla pristojno
obavila, Olivera ipak ni za dlaku nije mogla da izmeni potpuni promašaj jednog ovakvog besmislenog
filma. Treba je stoga što pre gledati u ‘Goji’. Tamo bar nema veštica''.
(NASTAVIĆE SE)



Olivera Katarina - Alaj Nije Bila Im Po Volji - XXZ Portal

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Olivera Katarina - Alaj Nije Bila Im Po Volji - XXZ Portal

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

6/21/2019 Olivera Katarina: Alaj nije bila im po volji - XXZ Portal

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Olivera Katarina: Alaj nije bila im po volji

Danas, pak, mnogo toga je jasnije.

Roditelji nisu dozvolili da bude balerina: Olivera Vučo

Sa kolegama muzičarima: Dušan Prelević, Olivera Katarina i Oliver Dragojević (desno)

- Otišla sam kući, a otac

- Kad se sve sabere,

Na Pulskom festivalu 1966: Velimir Bata Živojinović i Olivera Vučo

Trujumf u pariskoj “Olimpiji” 

Iste 1966. godine, to

Olivera Vuco - Necu tebe - (Audio 1967) HD

Mesec dana pevao sa Oliverom Vučo: Gilbert Becaud (Žilber Beko)

Novo ime, stari problemi

Posebna poslastica za domaću štampu

Posle premijere u „Olimpiji", pred

„Posle sedam dana pevanja u ‘Olimpiji’ -

Dvadesetak minuta kasnije, pojavila se i Tereza. Dijalog je otprilike ovako tekao:

- Hajde, hoćemo li to da obavimo?

- Pa, da se slikamo. Zar nije divno?

Olivera Vuco - Balada o Vijetnamu - (Audio 1968)

You might also like