(ZLO)UPOTREBA NACIONALNIH SIMBOLA U SRBIJI strana 2
Albanija,
llKO VUČE KONCE U
FRANCUSKOJ DIPLOMATIJI?
Makron
i „duboka
država“
Savez sa SAD, ali ne i poslušništvo: sve do
Širaka Francuska je išla svojim sopstvenim
diplomatskim putem koji je utabao general
De Gol. Sa njega su potom skrenuli Sarkozi i
Oland, naselivši ministarstvo spoljnih poslova
neokonzervativnim diplomatama. Makron tvrdi
da želi da se vrati na degolističko nasleđe, naročito
kada je Rusija u pitanju, ali ne deluje kao da se
trudi da zaista obezbedi sredstva za takav zaokret
ISTRAŽIO MARK ENDEVELD
Restauracija u Vašingtonu?
PIŠE SERŽ ALIMI
Odlukom da za naslednika Džordža
Buša mlađeg odaberu progresivnog crnca
koji se protivi ratu u Iraku demokrate
su tada pokazale da priželjkuju raskid
sa prošlošću. Barak Obama je pak poka-
zao dozu opreza kada je 2008. godine za
svog potpredsedničkog kandidata nomi-
novao starog centristu Džozefa Bajdena.
Predstojećeg novembra, Bajden je taj koji
će nositi njihove boje. On, međutim, ne
raspiruje plamen u srcima. Zato je zarad
dobre političke postavke morao da za
partnera u izbornoj trci odabere nekoga
ko simbolizuje entuzijazam – ne u smislu
političkog radikalizma, već „inkluzije“.
Otuda i imenovanje Kamale Haris, ćerke
imigranata, Jamajčanke i Indijca, udate
za Jevreja.
Drskost se tu zaustavlja. Uostalom, sena-
torka Kalifornije je po svim drugim pita-
njima konvencionalna i oportunistička
političarka koju svi povezuju samo sa ozbilj-
nim ličnim ambicijama i besprekornim
talentom za prikupljanje sredstava od mili-
jardera (1). Po objavi njene nominacije cene
su na Volstritu skočile, što je bio slučaj i u
broj 61 Nedeljnik
martu nakon što je Bajden pobedio Bernija
Sandersa. Pretrpevši žestok poraz tokom
preliminarne kampanje za kandidatkinju
demokrata – bila je primorana da trku napu-
sti krajem prošle godine, pre prvih izbora –
ona sada sve duguje čoveku koji ju je izabrao
i koga bi mogla da nasledi. Ide joj u prilog
to što su im stavovi gotovo isti: Amerika je
velika, Amerika je lepa, nekoliko reformi
učiniće je još boljom; njene vrednosti nadah-
njuju svet; njeni vojni savezi štite liberalnu
demokratiju od tirana.
Bajden i Harisova nisu se obavezali na
to da će ostvariti mnogo više u odnosu na
rezultat Obaminih dvaju mandata. Makar se
neće nepromišljeno pretvarati, nalik njego-
vom nastupu u izbornoj noći: „Moći ćemo
da se setimo ovog dana i kažemo svojoj deci
da je tada porast nivoa okeana počeo da se
usporava, a planeta počela da se zaceljuje.“
Osam godina kasnije, kada je Obama ustu-
pio mesto Donaldu Trampu, ta su deca odra-
sla bez usporavanja porasta nivoa okeana.
Koliko god od samog starta bila ogra-
ničena, Bajden–Haris „karta“ ima najma-
nje jedan uzbudljiv cilj: izbaciti aktuelnog
predsednika iz Bele kuće i time pročistiti
„dobri učenik“
ostavljen na
cedilu
strana 3
s e p t e m b a r 2020.
akcija!
www.nstore.rs
Edicija
„Senke nad
Balkanom“
699
999rsd
rsd
llkoalicija sumnje
Ko se protivi
nošenju maski?
U poslednjih nekoliko nedelja, građani
velikog broja gradova u svetu, od
Vankuvera do Brisela, preko Berlina,
Madrida i Buenos Ajresa, bili su svedoci
jednog istog fenomena
strana 6
ZORAN SVILAR – „Izraz slabosti“
instituciju koju demokrate smatraju oskr-
navljenom prisustvom tog siledžije. Jedan
od njihovih lidera nedavno je uporedio
Trampa sa Benitom Musolinijem, ocenivši
da je „Putin Hitler (2)“. Očekuje se da će tako
omražena meta trećeg novembra mobilizo-
vati biračko telo demokrata.
Većina evropskih vlada takođe se nada
povratku „normalnog“ predsedavanja u
Vašingtonu. Tvrdoglavo nesposobni da se
oslobode američkog vođstva, čak i onda kada
ga sprovodi jedan neobrazovani i pompezni
lider, oni se nadaju da će se demokratska
administracija prema njima odnositi s više
pažnje i da će tako nešto učiniti standardno
propovedanje o demokratiji, „slobodnom
svetu“ i zapadnim vrednostima iole verodo-
stojnijim. Da li bi takvoj restauraciji trebalo
poželeti dobrodošlicu samo zato što je alter-
nativa odevena u boje apokalipse?
PREVOD: Matija Medenica
(1) Michela Tindera, „Billionaires Loved Kamala Harris“,
Forbes, Njujork, 12. avgust 2020.
(2) Izjavio je drugog avgusta za CNN Džejms Klajbern,
jedan od lidera demokratske većine u Predstavničkom ZORAN SVILAR
domu. – „Restitucija“
 2 le monde diplomatique
ll(ZLO)UPOTREBA NACIONALNIH SIMBOLA U SRBIJI
Jadac u bojama zastave
Rast autokratije Aleksandra Vučića teče paralelno s grandioznim projektima koji se pravdaju
nacionalnom patetikom. Kritika projekta se poistovećuje s kritikom naciona, a ko dirne u naciju – dira
u tobožnju benevolentnost režima. Nimalo dobronamerno, kritičari se koordinisano prokazuju kao
unutrašnji neprijatelji, a činjenica da sporni projekti koštaju kao Svetog Petra kajgana pada u drugi plan.
Za građane Srbije i njihovu dobrobit rezervisan je, u najboljem slučaju, tek treći plan
PIŠE STEFAN SLAVKOVIĆ
Godine 2389. dvadeset tri metra
visoki Stefan Nemanja ustaje sa
postamenta na Savskom trgu i
preleće na osamdeset metara visoki
jarbol sa srpskom zastavom na Ušću.
Jednim okom gleda ka zemunskoj
Ulici Blagoja Jovovića, a drugim
ka bleštavom Hramu Svetog Save.
Čeka. Zna da tu nije slučajno. Neko
mu je nekada rekao da bi iz ta dva
smera trebalo da nagrnu saborci u
borbi protiv milogorsko-arbanaško-
ustaških hordi zla namerenih da do
poslednje trunke unište sve srpsko.
Ovaj malo verovatni scenario jedan je
od malobrojnih mogućih odgovora na
pitanje zašto srpske vlasti prazni tanjir
tranzicije ukrašavaju garnirungom od
referenci i simbola čiji su aroma i ukus
strogo nacionalni. Jednostavno, poznat
im je termin predstojećeg kosmičkog
sukoba i blagovremeno se pripremaju.
Možda piše u Kremanskom proročan-
stvu, valjalo bi ponovo ga prelistati.
Jedina je nevolja što taj scenario može
imati tužan kraj pre samog početka –
probuđeni Stefan Nemanja shvata da
više nema šta da se brani, ni Srbije, ni
njenih građana, budući da je u poslednjih
11 godina zemlju napustilo nepojamnih
pola miliona ljudi. Upravo zbog privati-
zacijske tranzicije ka modelu ekonomski
i politički porobljenog društva.
Drugi scenario je jednako moguć,
ali je verovatniji. Ne ispunjava zahteve
naučnofantastičnih tropa, već se unekoć
dosadnije oslanja na rad geografa
Džejmsa S. Dankana. Osmotrimo li grad-
ski prostor kao tekst, tvrdi ovaj američki
geograf u studiji Grad kao tekst: politike
pejzaža, videćemo u njemu sistem ozna-
čavanja koji apriorno posreduje neko
značenje. Kako gradove „ispisuju“ dono-
sioci odluka, dakle članovi političke
kaste, u urbanim se pejzažima može
videti kako vlasti sagledavaju sebe, i, još
važnije, kako žele da utiču na samorazu-
mevanje građana.
(Iako proces o kojem je reč traje dugo,
njegovo ubrzanje od 2012 – koje je para-
lelno s rastom autokratije Aleksandra
Vučića i SNS-a – nalaže da se u predvi-
đenom prostoru najviše pozabavimo
zaostavštinom naprednjaka.)
Spomenik Stefanu Nemanji se monu-
mentalnošću i uticajem na izgled i
funkcionisanje centralnog gradskog
trga nameće kao trenutno najslikovi-
tiji primer. Od trenutka kada ga je zame-
nik gradonačelnika Beograda Goran
Vesić najavio 2017, uzrokovao je kontro-
verze. Ne zbog činjenice da Stefan Nema-
nja dobija spomenik – sve nacionalne
države se neprestano legitimišu podse-
ćanjem na svoje istorijske stožere, te
Stefan Nemanja ne bi trebalo da predsta-
vlja izuzetak – već zato što je Vesić tad
ocenio da će to biti „najbolji način da se
obeleži 800 godina od sticanja autokefal-
nosti Srpske pravoslavne crkve“, te da će
„osnivač srpske srednjovekovne države“
konačno dobiti svoje mesto u prestonič-
kom prostoru.
Sredinom maja, u međuvremenu
preminuli profesor Fakulteta primenje-
nih umetnosti Miodrag Živković podneo
je ostavku na članstvo u žiriju za izradu
spomenika. Tada je, dovodeći u pitanje
estetski i simbolički meritum predlože-
nog rešenja ruskog vajara Aleksandra
Rukavišnjikova, između ostalog ukazao
na činjenicu da spomenik likom daleko
više podseća na Dušana Silnog negoli na
njegovog dva veka starijeg pretka. Napo-
sletku, Vesić je ukazao da je postament,
koji neobično mnogo liči na razbijeno
jaje, rađen po uzoru na žezlo Svetog Save.
Krenimo redom. Prvo, SPC nije postala
Ne treba zaboraviti da
često postoje i drugi
interesi, naročito kad su
rekonstrukcije trgova,
ulica i zgrada u pitanju:
više puta smo nažalost bili
svedoci netransparentnosti
tih radova
Milovan Pisari, istoričar
autokefalna zahvaljujući Stefanu Nema-
nji, već njegovom sinu Rastku, alijas
Svetom Savi, koji, budući da nije bio
vladar, nije ni imao žezlo. Imao je štap
koji je apokrifno početkom 17. veka
optočen srebrom i pozlatom. Dalje,
Stefan Nemanja možda jeste bio osni-
vač loze Nemanjića, najznačajnije srpske
dinastije sve do pojave Karađorđevića i
Obrenovića, ali nipošto nije bio osnivač
srpske države. Štaviše – pre Nemanjića
su srpskim zemljama vladali Vlastimi-
rovići, Vojislavljevići i Vukanovići, i
to čitavih pola milenijuma. Međutim,
svedemo li duge istorijske procese na
inače varljivo kolektivno sećanje u 21.
veku, dobićemo monumentalni spome-
nik koji od savršenstva postmodernog
užasa deli samo to da mu svetle oči i da
mu kroz usta s razglasa na ćirilici piči:
„Ide gaaas“, kako je neko već primetio.
Spomenik plaćaju poreski obveznici,
ali će se tek 2023. saznati koliko. Bivši
poverenik za informacije od javnog
značaja Rodoljub Šabić podseća da je
spomenik Aleksandru Makedonskom
u Skoplju, inače sličnih gabarita, koštao
oko deset miliona evra.
Kao retko gde je upotrebna vrednost
ovog i ovakvog spomenika bila očigledna
kada je predsednik Srbije Aleksandar
Vučić u obraćanju na 15. Bledskom stra-
teškom forumu krajem avgusta rukovod-
stvu Prištine poručio: „Srbija nije kao vi,
kod nas se diže spomenik Stefanu Nema-
nji, a ne Medlin Olbrajt. Mi imamo viševe-
kovnu tradiciju države, a ne da nam pretite
ratnim odštetama.“ Klasična zamena teza,
premda maestralno izvedena.
Ako spomenička ujdurma deluje
naglo otpočeta i jednako naglo završena,
Hram Svetog Save svedoči o značaju
dugog procesa. Ponovo, političke orga-
nizacije i verske organizacije oduvek
grade bogomolje i jedan od najvećih
pravoslavnih hramova tu ne bi trebalo
da predstavlja izuzetak. Istini za volju, i
daleko bogatije zajednice bi se ozbiljno
namučile da dovrše zdanje toliko monu-
mentalnih razmera, i to, ne slučajno,
navodno na mestu gde su 1594. spaljene
mošti Svetog Save. (Istorija beleži koliko
može – lokacija spaljivanja je po svoj
prilici bila Tašmajdan.)
No, koliko je zdanje, tolike su i pare
koje se u njega ulažu. Ili, čak 43 mili-
ona evra u poslednje tri godine, sve iz
državne kase.
Vučić se ponovo pojavio da skupi poli-
tički kajmak. „Terali su nas od 1945. da
zaboravimo sve važno i sve Srbe (sic!)…
Nemamo nigde spomenik Stefanu Nema-
nji. Zaboravili smo rodonačelnika Srbije,
naređeno nam je bilo“, rekao je, ne propu-
stivši da potcrta tobožnju sličnost Hrama
sa istambulskom Aja Sofijom. Svetsko a
naše, ali ipak malko više naše.
Okrenimo se na trenutak i sezonskim,
dakle cikličnim manifestacijama posr-
bljavanja Srbije. Nova godina! Ponovo,
valja naglasiti da praznici po sebi pred-
stavljaju kič-paradu, da se kićenje grad-
skog prostora uklapa u taj svetonazor i
da nema razloga da i Beograd ne dobije
svoje kilovate bleštavila koje, realno
govoreći, na mahove prija. Nije, dakle,
problem trijumfalna kapija na početku
Knez Mihailove, problem je kad na nju
kao lošu nalepnicu zveknete grb presto-
nice i Srbije. U tom neosetnom trenutku
gde se cela zajednica poistovećuje s
trijumfom, kič postaje sumorni treš.
Naročito kad je gotovo jedina društvena
pobeda nesporna činjenica da se preži-
vela još jedna teška godina.
Problematična je i cena – ovakva je
rasveta građane Srbije od 2014. do 2018.
koštala oko 800 miliona dinara. U četvo-
rogodišnjem periodu, cena je skočila s tri
na najmanje 340 miliona dinara. Prošle
godine, samo remont i montaža ukrasne
rasvete su budžet olakšali za 204 mili-
ona dinara. S druge strane, gradske vlasti
uveravaju da je rasveta na svetskom
nivou, pa i da prihodi od turizma tokom
najhladnijih dana i do 20 puta pokriju
troškove ukrašavanja grada. S obzirom
na sive i crne tokove finansija u sektoru
usluga, tvrdnja neproveriva, samim tim
i velikodušna. Šteta je što donosioci
odluka nisu, mereći se sa svetom, preu-
zeli i neke tamošnje metode finansira-
nja ukrasne rasvete – u Londonu se sred-
stva skupljaju oporezivanjem vlasnika
prodavnica i ugostiteljskih objekata, u
Rimu ih ispostavlja modna kuća Bulgari,
a u Vašingtonu se prikupljaju privat-
nim donacijama. Definitivno se ne grebe
s kace gradskog budžeta. Uzgred, na
tenderima je uvek pobeđivao isti ponu-
đač, kompanija Keep Light.
Uostalom, moraju i ti silni poseti-
oci (kažu, mahom iz Bugarske) nekim
ulicama da se kreću! Kad već ne mogu
da prolaze Ulicom Goce Delčeva, koja
je preimenovana u Maršala Tolbuhina
2016. godine, moraće da se zadovolje
Dalmatinskom, Hvarskom i Ljubljan-
skom. Osim što ni to neće moći – Vesić
je krajem jula presekao sve razgovore o
lošem državnom rukovođenju korona-
krizom i predstojećim ekonomskim
teškoćama najavom da će gotovo sve
beogradske ulice koje zazivaju (o)seća-
nja vezana za Jugoslaviju dobiti nove
nazive, pod izgovorom da Beograd-
skih ulica van Beograda baš i nema. Još
jednom, politikantski oportunizam na
delu – em ih ima, i to u Skoplju, Mari-
boru i Podgorici, em su mnogi jugoslo-
venski toponimi u Beogradu prisutni
još od poslednje trećine 19. veka, davno
pre no što je Beograd uopšte bio postao
političko srce jugoslovenskog projekta.
Nisu, dakle, sve intervencije u gradskom
prostoru posledica dnevnopolitičkih
potreba, premda je nesumnjivo tačno da
promene društvene paradigme sa sobom
po pravilu donose i nove plave table na
ulicama. Ova promena, kao i mnoge
od 1990. do danas, zatvorila je još jedan
prozor Beograda ka svetu, kojim sve
beogradske vlasti vole da se diče, osno-
vano ili ne.
Valjda je u tom tobože kosmopolit-
skom ključu doneta odluka da Zagor-
ska ulica ponese ime Blagoja Jovovića,
čoveka kojem je bratoubilački rat u
Drugom svetskom ratu smetao sve dok
nije prebegao iz partizana u četnike
gde je sarađivao s nemačkim i italijan-
skim snagama. Zaista, svetski čovek –
preko Italije je završio u Argentini, gde
je 1957. navodno izvršio neuspeli atentat
na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.
Figurativni znakovi navoda su neop-
hodni, budući da je jedini dokaz ovog
događaja svedočenje samog Jovovića u
poznu jesen njegovog života.
Potonja jagma koja je usledila i u
kojoj su nosioci vlasti sve kritičare ove
odluke prokazali kao Pavelićeve ljubite-
lje još jednom slikovito svedoči o njiho-
vom uverenju da je nacionalno jedino
racionalno. U tom ključu valja sagle-
dati i odluku da se jedna deonica Kori-
dora 11 nazove Miloš Veliki, a da se
druga, još neizgrađena deonica šuma-
dijskog koridora najavi pod nazivom
Vožd Karađorđe. Finansiranje i izgradnja
auto-puteva bi zahtevali zaseban tekst,
ali za trenutne potrebe valja naglasiti
da su domaće firme od 320 kilometara
u poslednjih šest godina izgradile svega
oko 120 kilometara, uz infrastrukturne
probleme i velika kašnjenja. Sredstva su
obezbeđivana bez tendera, zajmovima,
međudržavnim ugovorima i kreditima
banaka iz zemalja odakle dolaze i sami
glavni izvođači.
Jedini projekat iz predmetnog
korpusa čiju je praktičnu svrhu apso-
lutno nemoguće braniti jeste taj prokleti
jarbol. Njegova konstrukcija, vredna oko
56 miliona i te kako budžetskih dinara,
odložena je do daljeg. Pitanje je da li bi
imao svrhu čak i kad bi Stefan Nemanja s
početka teksta sleteo na njega, budući da
će do tad u Beogradu izvesno biti i viših
kota. Doduše, ako pitate Vesića, jarbol bi
pružio mogućnost da se sa svih tačaka
prestonice „jača kult zastave“, pa bi
građani koji na tren zaborave njen izgled
lako mogli da se odmah podsete.
(Ko nije vodio evidenciju, ovde pobro-
jani projekti čije su opravdanost i vred-
nost upitne, izuzev auto-puteva, koštali
su ili će koštati šezdesetak miliona skoro
isključivo budžetskih evra. Poređenja
radi, za plate u zdravstvu je ove godine
izdvojeno nešto više od osam miliona
evra. Možda treba podsetiti zdravstvene
radnike u pauzi između drugog i trećeg
Nedeljnik
pika prvog talasa epidemije.)
Sve u svemu, ispostavlja se da je
ljudima okupljenim oko SNS-a veoma,
veoma stalo da građane Srbije nepre-
stano podsećaju da žive u Srbiji.
„Ako pogledamo ispod celofana u
bojama državne zastave, po pravilu ćemo
naleteti na tokove državnog novca koji
vode u džepove naprednjačke aristokra-
tije. Nacionalna simbolika funkcioniše
kao sredstvo za instant legitimizaciju
problematičnih građevinskih projekata.
Primera radi, preuređenje Savskog trga
da bi se i dalje podigla cena ’Beogradu na
vodi’ izmeštanjem gradske infrastruk-
ture prepakovano je u pitanje volimo li
Stefana Nemanju i gigantski žir na koji
su ga posadili. Ako pitate zašto je kod
nas kilometar auto-puta toliko skuplji
nego u Hrvatskoj, mrzite Miloša Obre-
novića. Nacionalni simboli postaju sve
veći i veći da bi nam efikasnije zaklonili
pogled na pustoš koju politička klasa
stvara eksploatišući građane i državne
resurse“, kaže za Le Monde diplomatique
sociolog Dario Hajrić.
Teško je prevideti direktnu srazmeru
između veličine projekta, važnosti isto-
rijske ili nacionalne reference, netran-
sparentnosti i rasta autokratije. Upravo
je poslednji činilac presudan što svako
pitanje o izmeštanju prošlosti u sada-
šnjost unutar javnog prostora nemi-
novno poprimi referendumsku dimen-
ziju. Izjašnjavanje o nekom projektu i
njegovim stranputicama izobliči se u
izjašnjavanje o ljubavi prema Srbiji, a
ovaj proces neretko dobije podršku (ne)
korisnih idiota.
„Da bi imale razlog za postojanje,
autokratijama su nasušno potrebni
spoljni i unutrašnji neprijatelji, i one
ih zbog toga aktivno proizvode. Hiper-
produkcija nacionalne simbolike pruža
priliku da se iskaže rutinska lojalnost
režimu, ali služi i kao mamac pomoću
kojeg se blagovremeno uočavaju i ozna-
čavaju potencijalni ’unutrašnji nepri-
jatelji’, kritični prema korupciji koju
ta prazna ambalaža prikriva. Dodatni
razlog leži u simboličkom uspostavlja-
nju kontinuiteta s vremenom Stefana
Nemanje ili Miloša Obrenovića, jer se
time sa stanovišta povratka tradiciji i
’čvrstoj ruci’ između redova opravdava
stalno umanjivanje uticaja građana na
procese odlučivanja u državi“, zaklju-
čuje Hajrić.
Na sličnom tragu rezonuje i Milo-
van Pisari, istoričar i direktor Centra za
primenjenu istoriju, kada kaže da vlasti s
jakom medijskom infrastrukturom isto-
riju koriste kao prostor za obračun.
„Mehanizam je vrlo jednostavan:
ljudi u tim strukturama predstavljaju
sebe kao spasioce otadžbine, kao jedine
koji su u stanju da vode zemlju i obez-
bede prosperitetnu budućnost. U njiho-
voj retorici, sve što rade jeste u najbo-
ljem interesu nacije, jer se zapravo i
sami identifikuju s nacijom. Zbog toga
svaku kritiku njima upućenu tretiraju
kao napad na celu naciju i automat-
ski diskredituju kritičare predstavlja-
jući ih kao izdajnike nacije. To dolazi
do polarizacije i ne postoji treći put, ne
postoji mogućnost da se kritičko mišlje-
nje uvaži, jer cilj i nije da ljudi razmisle.
Oni, vođe nacije, misle umesto naroda i
smatraju da znaju šta je dobro za njega“,
predočava Pisari za LMD.
U takvoj atmosferi, nastavlja naš sago-
vornik, vlast pokazuje da može sve, pa i
da predstavi onu prošlost koju je nekri-
tički izabrala i koja joj odgovara. Potonja
demonizacija kritičara sledeći je neop-
hodni korak ka potvrđivanju potpune
dominacije u političkoj sferi i u javnom
prostoru. „Na kraju, ne treba zaboraviti
da često postoje i drugi interesi, naro-
čito kad su rekonstrukcije trgova, ulica
i zgrada u pitanju: više puta smo naža-
lost bili svedoci netransparentnosti tih
radova“, zaključuje on.
Popunjavanje javnog prostora nacio-
nom ukazuje se kao način da se građani,
a naročito nacionalno opredeljeni
glasači, uvere da Srbija i dalje postoji.
Jeste sve ređe naseljena, u sve je većim
dugovima, izvesno će ostati i bez parčeta
teritorije, šta god o tome mislili, ali će bar
bronzani Stefan Nemanja lepo da izgleda
na visokom jarbolu. Lepše nego Medlin
Olbrajt. Tu je Vučić u pravu. I to je nešto.
STEFAN SLAVKOVIĆ je novinar nedeljnika NIN i stalni
saradnik magazina Liceulice. Ponekad objavi poneku
priču.
septembar 2020.
llDRŽAVA KOJU JE TRIDESET GODINA NEOLIBERALIZMA UNIŠTILO
Albanija, „dobri učenik“ ostavljen na cedilu
Iako je nakon nereda 1997. godine proglašena za „propalu državu“, Albaniju danas predstavljaju kao stub stabilnosti na Balkanu.
Ipak, ispod „tranzicijske“ glazure krije se zemlja opustošena autoritarnim neoliberalizmom i odlaskom njenih vitalnih snaga
PIŠU NAŠI SPECIJALNI DOPISNICI ŽAN-ARNO DERANS I LORAN ŽESLAN
Južno od Drača, na obali Jadran-
skog mora, prostire se riva koja nam
omogućava uvid u kratak presek
novije istorije Albanije. U doba nacio-
nal-komunističke diktature, između
1945. i 1991. godine, borova šuma
prostirala se niz dvadesetak kilome-
tara dugu peščanu plažu, uz koju je u
to vreme bilo smešteno tek nekoliko
državnih hotela i vila iz Bllok-a, obla-
sti rezervisane za državne rukovodi-
oce. Odmah po padu režima – najza-
tvorenijeg u Evropi – nove zgrade
počele su da zamenjuju drveće,
tempo gradnje velikom se brzinom
pojačao, a hoteli i zgrade zabarika-
dirali su pristup moru. Međutim,
zemljotres je 26. novembra 2019.
godine ovu gustu novogradnju proša-
rao šupljinama.
„Veliki broj zgrada podignut je na
pesku ili močvarnom tlu, na veoma plit-
kim temeljima“, konstatuje profesorka
građevinarstva Luljeta Bozo. „Bilo je
jasno da će ih prvi potres sprati.“ Ovde
niko ne mari za urbanističke planove,
tamo gde uopšte postoje – ili bar niko od
onih koji imaju moć i novac. „Srećom“,
dodaje profesorka Bozo, „mnoge od
tih zgrada nisu bile nastanjene, jer su
služile samo da bi se oprao novac. U
suprotnom, bilo bi izgubljeno daleko
više života.“
Zvanični podaci navode pedeset i
jednu žrtvu. Iako se Albanija nalazi u
području visokog seizmičkog rizika,
u pitanju nije bila tek „prirodna“ kata-
strofa: mafijaška verzija neoliberalne
deregulacije drastično je povećala njene
posledice.
Najveća emigracija
u čitavoj Evropi
Luljeta Bozo je uzbunjivačica. Dva
dana nakon zemljotresa koji je 21.
septembra 2019. godine prouzroko-
vao značajnu materijalnu štetu, ona je
gostujući na privatnoj TV stanici Klan
upozorila na opasnost od divlje grad-
nje, uz podsećanje na to da je još jedan
udar neminovan. „Poneli su se kao da
sam neka matora budala i ništa nisu
preduzeli posle te ‘generalne probe’ 21.
septembra“, požalila se. Jedina reakcija
vlasti bilo je pritvaranje dvojice novi-
nara, optuženih za „širenje lažnih infor-
macija u cilju stvaranja panike“, jer su i
oni upozorili na ovaj rizik (1).
Zemljotres je osim Drača najviše
pogodio Tuman. Ovaj gradić koji se
nalazi na tridesetak kilometara severno
od Tirane, dominira priobalnom ravni-
com, koja je opstajala u nehigijen-
skim uslovima sve dok režim Envera
I m p r e s u m
LE MONDE DIPLOMATIQUE, izdanje na srpskom jeziku
Izdavač SA Le Monde diplomatique, 1, avenue Stephen
Pichon Direktor redakcije Serge Halimi
SRPSKO IZDANJE
Izdavač NIP Nedeljnik, Bulevar kralja Aleksandra 43
Direktor i glavni urednik Veljko Lalić
Odgovorni urednik Marko Prelević
Direktor marketinga Jelena Jevtić marketing@nedeljnik.rs
Pretplata Anđela Marić pretplata@nedeljnik.rs
Telefon 381/11/770-81-64
REDAKCIJA LMD NA SRPSKOM
Glavni i odgovorni urednik Ivica Mladenović
Izvršni urednici Filip Balunović, Dušanka Milosavljević
i Vuk Vuković Urednik likovnih priloga Zoran Svilar
Menadžer izdanja Marko Prelević
Lektura i korektura Sanja Savić Štampa Rotografika
Art-direktor Miloš Sinđelić, Makista Design
Copyright Nedeljnik,
po odobrenju SA Le Monde diplomatique
HICHAM BENOHOUD – „Bez naslova“ (GALERIJA LOFT ART, KAZABLANKA)
Hodže (1908–1985), uspostavljen
nakon Drugog svetskog rata, nije poslao
„otpadnike“ iz drugih regiona da ga
očiste. I danas je šut raščišćen: ostala je
samo zjapeća praznina, ruševine i neko-
liko polomljenih crepova da nas podsete
na srušene kuće i nestale komšije.
„Zgrade u Tumanu izgrađene su počet-
kom 1980-ih, kada su sva sredstva odla-
zila na podizanje stotina hiljada mini-
kazamata na svakom pešačkom prelazu,
navodno u cilju odbrane zemlje. Zato
nije preostalo cementa za civilnu grad-
nju, pa se tako lako i urušila“, objašnjava
profesorka Bozo.
Sledećeg proleća, žrtve iz Tumana, u
kom je zemljotres usmrtio dvadeset i pet
ljudi, i dalje nisu videle ništa od pomoći
koju je država obećala. Najvažniji izvor
prihoda u protekle tri decenije predsta-
vljale su doznake albanskih emigranata.
Deo preživelih sklonio se kod rođaka
ili prijatelja, dok drugi kampuju u na
brzinu podignutim šatorima u baštama.
Porodica Fifo sklonila se u jednu garažu.
Njihov jedini raspoloživi prihod bila je
plata majke, koja je kod kuće šila cipele
za jedno preduzeće iz obližnjeg grada
Fuše-Kroja.
Radnointenzivne industrije poput
tekstila i obuće cvetaju. One su Albaniji
omogućile da već nekoliko godina zare-
dom beleži stope rasta koje se približa-
vaju 4% (kao u 2017. i 2018. godini), dok
je nezaposlenost smanjena sa 17,5% (u
2014) na 11,5% (u 2020), pre kovid-19
krize (2). Često su u pitanju podizvođači
vodećih italijanskih brendova. Plate su
niske, između 150 i 250 evra mesečno,
a kompanije favorizovanjem domaće
proizvodnje uspevaju da zaobiđu Zakon
o radu.
Lider Socijalističke partije Albanije
(PS, članica Socijalističke internacionale)
i premijer od septembra 2013. godine, Edi
Rama, veliki je zagovornik ovog „alban-
skog ekonomskog čuda“, čije zasluge
posebno hvali u Italiji. Rama, štaviše,
tvrdi da su se nakon decenija emigracije
tokovi preokrenuli, a Albanija postala
nova „Obećana zemlja“ za investitore, pa
čak i za italijanske radnike. Tu tvrdnju
ne potkrepljuje nijedan statistički poda-
tak, upravo suprotno: Albanija od 1989.
godine beleži najveću stopu emigracije
u celoj Evropi, pri čemu je migracioni
bilans ostao snažno negativan u 2018. i
2019. godini (3).
Iako se Albanija nalazi
u području visokog
seizmičkog rizika, u
pitanju nije bila tek
„prirodna“ katastrofa:
mafijaška verzija
neoliberalne deregulacije
drastično je povećala
njene posledice
Premijer je u junu 2015. godine na
TV stanici RAI pojasnio šta se navodno
krije iza ovog „čuda“: „Mi smo zemlja
bez senata, bez sindikata, bez radikalne
levice i bez komičara u politici (4).“
Aktivisti krajnje levičarske grupe Poli-
tička organizacija (OP) trude se da to
poreknu. Oni su predstavljali okosnicu
izuzetno snažnog studentskog pokreta
protiv liberalizacije visokog obrazo-
vanja koji je tokom akademske 2018–
2019. godine potresao ovu zemlju.
„Sve je počelo na Arhitektonskom
fakultetu, gde se od studenata očeki-
valo da plate naknadu za polaganje
ispita“, objašnjava Gresa Hasa, jedna
od medijski najistaknutijih ličnosti
Pokreta za Univerzitet i aktivistkinja
OP-a. „Reforma iz 2015. godine stavila je
državne i privatne univerzitete u poziciju
da se takmiče za pristup javnim finan-
sijama. To je u praksi dovelo do najave
povećanja školarina, što bi mnogima
dodatno otežalo pristup visokom obra-
zovanju. Godina osnovnih studija tako
bi koštala 350 evra, koliko iznosi jedno-
mesečna prosečna plata, dok bi godinu
dana na master programu iznosilo 1.700
evra.“ Dva meseca protestovanja primo-
ralo je vladu da odustane od povećanja
naknada. Pokret je omogućio rađanje
nove političke svesti. „Ovaj sukob doveo
je do poraza neoliberalne dogme, koja
nam je od pada socijalizma predstavljana
kao nešto neupitno“, uverava nas Hasa.
Sukob je pridobio i rudnike hroma
u Bulćizi, gradiću zaturenom u plani-
nama centralne Albanije, severoistočno
od glavnog grada. Njegove depozite je
od kraja Drugog svetskog rata eksploati-
sala kompanija „AlbHrom“, koja je 2000.
godine prodata pod koncesijom itali-
janskoj kompaniji, da bi je 2013. preu-
zeo „Balfin“, najveći investicioni fond
u zemlji, u vlasništvu Samira Manea,
jednog od najbogatijih oligarha.
Nesreće su se od tada umnožile: osam
radnika ostavilo je živote na dnu jama,
njih oko 40 je povređeno, dok su plate
od 2011. godine zamrznute na 400 evra
mesečno. „Norma“ koja se od rudara
očekuje nastavlja da raste: „Predu-
zeće je 2013. godine moralo da iskopa
40.000 tona hroma, u poređenju s dana-
šnjih 90.000“, objašnjava Elton Debreši,
predsednik novog Sindikata udruženih
rudara, stvorenog prošlog novembra
uprkos postojanju „direktorskog“ sindi-
kata. „Čim smo uspešno zakonski regi-
strovali novi sindikat, organizovali smo
veliki skup u Bulćizi,“ nastavlja. „Nakon
pet dana, primio sam obaveštenje o
otkazu, kao i još tri druga.“ Otpuštenima
preostaje jedino da posao pronađu u
„privatnim“ rudnicima, galerijama koje
su sitni lokalni moćnici uzeli pod svoje
posle 1997. godine. „Plate su još niže,
uslovi rada i bezbednost još lošiji, a mi
sindikalci smo sada svejedno na crnoj
listi“, dodaje on. Mobilizaciju rudara
mediji su gotovo u potpunosti preću-
tali. „Samir Mane je direktno povezan
s vlašću socijalista, ali i sa vlasnicima
medija. Neki novinari priznali su da im
je rečeno da ne izveštavaju o tim dešava-
njima“, precizira Frenklin Elini, aktivi-
sta OP-a koji se „nastanio“ u Bulćizi kako
bi odatle pružao podršku borbi rudara.
Radni sat se plaća
između 2,5 i 3 evra
U Tirani se mlade aktivistkinje i akti-
visti OP-a svake večeri okupljaju u uvek
živom društvenom centru No Logo kako
bi učestvovali u teorijskim diskusijama,
pogledali film ili popili piće.
Ova stara kuća, neokrnjena zemlji-
šnim špekulacijama, služi i kao sedište
novog sindikata Solidarnost, koji teži da
organizuje radnike u brzorastućim kol-
centrima. Taj sektor „zapošljava između
25.000 i 30.000 ljudi, odnosno više od
7% ukupne radne snage“, kaže pred-
sednik sindikata, Tonin Preči. Radni sat
se plaća između 2,5 i 3 evra, u zavisno-
sti od klijenta i „kampanje“ za koju se
operateri regrutuju; svaka kompanija
primenjuje sopstvene sisteme bonusa i
premija za staž, bez i trunke transparent-
nosti. „Pri potpisivanju ugovora nave-
dena je samo osnovna stopa. Bonusi se
komuniciraju usmenim obećanjima i
mogu se ukinuti bez obrazloženja. Pone-
kad je dovoljan samo jedan dan bolova-
nja da biste izgubili staž“, svedoči Preči,
koji radi za „Teleperformans“, francusku
multinacionalnu kompaniju koja se
predstavlja kao „najveći tim stručnjaka
za interakciju na tržištu“.
Ova kompanija, koja posluje u 78
zemalja, redovno je na meti kritika
zbog loših praksi i načina upravlja-
nja ljudskim resursima. Udruženje
Šerpa i međunarodna sindikalna fede-
racija UNI Global Union 18. jula 2019.
godine izdali su formalno upozorenje
povodom nepoštovanja ljudskih prava
na osnovu zakona o „dužnosti budno-
sti“ (5) (Zakon o korporativnoj dužno-
sti budnosti donesen je 2017. godine u
Francuskoj i na osnovu njega se od veli-
kih francuskih kompanija očekuje da
planski pristupe predupređivanju nega-
tivnih posledica njihovog poslovanja po
ljude i planetu, prim. prev.). „Teleperfor-
mans“ u Albaniji pokriva mahom itali-
jansko tržište, na koje Albanci gotovo da
imaju monopol.
„Za engleski i francuski jezik konku-
rencija je vrlo jaka, budući da su kol-
centri stacionirani u nekadašnjim kolo-
nijama… Za italijanski su nam jedini
le monde diplomatique 3
konkurenti Rumuni, ali se za njih priča
da imaju akcenat“, objašnjava Irdi
Ismajli, još jedan od zaposlenih u toj
branši. Uprkos tome što se operateri
takmiče između gradova, naknada za
puno radno vreme, uključujući i bonuse,
ide i do 500 evra, što je za Albaniju dobra
plata. Preči dodaje: „Sve više kompanija
prelazi u unutrašnjost zemlje, gde nude
po 20 do 30 centi nižu naknadu po satu
u odnosu na Tiranu.“
Čini se kao da je ovaj sektor jedini koji
potvrđuje premijerov optimizam i zaista
privlači italijanske radnike. „Imam jednog
kolegu iz Barija. Nije bilo šanse da nađe
posao u Apuliji, regionu iz kog potiče. S
500 evra mesečno možemo da se snađemo
u Tirani“, ističe Ismajli. Ovoj seobi prekar-
nog rada, dvojica sindikalaca suprotsta-
vljaju međunarodnu solidarnost. „Umno-
žavamo kontakte, posebno u okviru fede-
racije uslužnih radnika UNI Global Union,
jer je argument poslodavaca uvek isti: ako
tražimo veće plate, klijenti će se preseliti
u atraktivnije zemlje.“ Albanija je tokom
epidemije kovid-19 bila podvrgnuta rigo-
roznom lokdaunu tokom šest nedelja, ali
su ove kompanije među prvima nastavile
s radom.
Prizor sve većeg broja gradilišta po
centru Tirane nekoga bi mogao ubediti
u aktuelnost ekonomskog procvata.
Svrha velikih kula u fazi izgradnje je da
zgusnu taj deo glavnog grada i omoguće
mu da se izbori sa porastom popula-
cije koja bi u teoriji mogla da dostigne
„1,8 miliona stanovnika“ u narednih
deset godina, prema sumnjivim projek-
cijama gradske vlade. Tiranski okrug
se sa svojih više od 900.000 stanovnika,
što predstavlja gotovo trećinu ukup-
nog stanovništva, od 1991. godine do
danas već više nego udvostručio. Zabra-
njen u doba komunističkog perioda,
ruralni egzodus prouzrokovao je dve
decenije brzog urbanog razvoja praće-
nog širenjem „neformalnih“ četvrti. Ovo
unutrašnje kretanje sada je na izmaku,
a ukupan broj stanovnika zemlje nasta-
vlja da opada: 2,86 miliona 2019, u pore-
đenju sa 3,27 miliona 1991. godine (6).
Erion Veljaj, gradonačelnik i bliski
saradnik premijera, siguran je da će u
sklopu projekta Tirana 2030, koji je osmi-
slio italijanski arhitekta Stefano Boeri,
ovaj grad postati „zelena metropola“ u
kojoj „bi trebalo da se zasadi dva miliona
stabala“. Simbol glavnog grada, Skender-
begov trg, upravo je obnovljen, ali tako da
sada prioritet imaju automobili kojima je
na raspolaganju i ogroman parking, dok
tržni centri preplavljuju centar grada.
Novi kružni bulevar uskoro bi trebalo da
rastereti saobraćaj; on, međutim, preseca
neformalna područja, poput naselja Izbe-
rišt, u kom žive porodice koje su se dose-
lile devedesetih i čija zemlja nikada nije
legalizovana. Njih sada deložiraju bez
ikakve nadoknade, a mnogima ne preo-
staje ništa drugo nego da se presele u
inostranstvo.
Tokom 2017. godine, broj izda-
tih građevinskih dozvola u glavnom
gradu skočio je za 183%. Kapitala ne
manjka, ne dok je uzgoj kanabisa u
uzletu. Prema procenama italijanske
Guardia di Finanza (finansijska policija
koja predvodi zalaganja države protiv
krijumčarenja i trgovine narkoticima,
prim. prev.), 2016. godine uništeno je
753.000 biljaka, naspram svega 46.000
u 2014. godini. To uništavanje pogo-
dilo je tek 10% obrađenih površina.
Nekada koncentrisana u selu Lazarat,
uporištu Demokratske stranke Alba-
nije (PDS) na jugu zemlje, proizvodnja
se proširila po čitavoj zemlji (7). Mini-
star unutrašnjih poslova i Ramin rođak,
Sajmir Tahiri, i sam je 2017. godine bio
umešan u veliku švercersku operaciju
u kojoj je sudelovao jedan od njegovih
sestrića, koji je navodno prebacio 3,5
tona marihuane na Siciliju. Iako je tuži-
laštvo isprva zatražilo dvanaest godina
zatvora, sudovi su na kraju „oslobodili“
Tahirija na jesen 2019. godine, uz samo
blagu kaznu za „zloupotrebu položaja“.
U međuvremenu, novac od kanabisa
nastavlja da se masovno uliva u poli-
tički sistem i u nove zgrade koje unaka-
žavaju Tiranu.
Mafijaško-politički interesi
podeljeni u dva tabora
Fatosa Lubonju iritira to što je primo-
ran da zaobilazi kapije koje okružuju
gradilište i primoravaju pešake da siđu s
 4 le monde diplomatique
Igrajući na kartu imidža koji je izgradio kao vizuelni
umetnik, koji čak i na međunarodnim samitima
nosi patike, Rama neguje „remetilački“ stil, dok se
istovremeno predstavlja kao nezamenjivi partner
Evropske unije, posebno u borbi protiv islamističkog
terorizma i, šire gledano, za „stabilizaciju“ Balkana – pa
i po cenu nekoliko paradoksa
trotoara na kolovoz: „Gradilište je tu već
godinama, ali niko ne brine zbog njego-
vog zadiranja u javni prostor.“ Sin direk-
tora nacionalne televizije koji je 1974.
godine izgubio blagonaklonost režima
zbog greha „liberalizma“, bio je u najte-
žim logorima sve do oslobođenja 1991.
godine. U vreme diktature Envera Hodže,
čitave porodice bile su kažnjavane
ukoliko dođe do „ideološkog odstupa-
nja“ nekog od njihovih članova. Lubonja,
pisac i analitičar, jedan je od vodećih levi-
čarskih naučnika u zemlji. „Posle pada
staljinističkog režima, Albanija je dugo
živela u ritmu jednog čudnog nadmeta-
nja koje smo nazvali dvopartijski sistem.
Mafijaško-politički interesi podeljeni
su u dva tabora, jedan koji podržava
Demokratsku stranku i drugi koji podr-
žava Socijalističku partiju, tj. direktni je
naslednik bivše Partije rada“, objašnjava.
Ovaj sukob gurnuo je u proleće 1997.
godine zemlju u krvavi „kvazigrađan-
ski rat“. Podstaknuti kolapsom banaka
i „finansijskim piramidama“ koje su
usisale doznake prve generacije emigra-
nata, sukob su započele pristalice SP-a,
koncentrisane na jugu, protiv PDS-a,
dominantnog na severu. Procenjuje se
da je najmanje dve hiljade ljudi izgubilo
život. Tek je razmeštanje međunarodnih
interventnih snaga od 7.000 ljudi spre-
čilo ratnu eskalaciju, dok je zemljom i
susednim Kosovom kružilo na stotine
hiljada komada naoružanja. Postko-
munistička Albanija proglašena je za
„propalu državu“ (8).
Sledećih petnaest godina obeležila je
izuzetno spora obnova države, uprkos
„silovitim“ alternacijama koje su iznova
pretile da razbude bauk nasilja. SP je
ostao na vlasti do 2005. godine, nakon
čega dolazi do povratka PDS-a. Budući
da su obe partije uživale solidnu bazu
klijenata i dužnika, nije trebalo puno da
demonstracije degenerišu: četvoro ljudi
ubijeno je u januaru 2011. godine, kada
su socijalisti ustali protiv demokratske
„diktature“. S druge strane, „studenti
su odbacili mešanje političkih partija,
posebno opozicionih, shvativši da je ono
što nazivamo demokratijom zapravo
korumpirani pluralizam izjeden klijen-
telističkom logikom“, objašnjava soci-
olog Arlind Kori, još jedan istaknuti
pripadnik Pokreta za Univerzitet.
Nepravilnosti
i pritisak na birače
„Izbori 2013. godine predstavljali su
prekretnicu jer svet kriminala voli red i
bilo mu je dosta stalnih promena. Pobed-
niku se zato smešila karta za dug boravak
na vlasti“, nastavlja Lubonja. „Lider soci-
jalista Edi Rama shvatio je koliki je ulog u
igri i zato im je izneo svakakva obećanja
i ponude. Drugim rečima, pobedio je na
izborima i sada kontroliše sve poluge vlasti.
Naredni parlamentarni izbori, održani
2018. godine, bili su puka formalnost.“
Desničarska opozicija ubrzo se povu-
kla iz parlamenta, a poslanici su u febru-
aru 2019. godine predali svoje mandate.
Opozicija je potom 30. juna bojkotovala
i opštinske izbore. Misija stranih posma-
trača izdala je osuđujući izveštaj o izbo-
rima (9): ne samo da je lista vladajuće
stranke jedina koja se kandiduje u više
od polovine opština, već je bilo i brojnih
nepravilnosti i pritisaka na birače.
Uprkos tome, nijedna zemlja Evrop-
ske unije nije dovela u pitanje izbore
niti demokratsku legitimnost Rami-
nog režima, koji vlada sa parlamentom
u kom više nema protivljenja, a medije
stavlja pod kontrolu administrativnog
tela sa prekomernim ovlašćenjima (10).
Pored toga, zapadne države insistirale su
na reformi pravosudnog sistema, što je
sve sudije podvrglo procesu „verifikacije“
njihovog poštenja. Usled toga, pravo-
sudni sistem je sada u potpunosti pod
kontrolom SP-a.
Iako još od juna 2014. godine ima
status kandidatkinje za članstvo u Evrop-
skoj uniji, Albanija je zeleno svetlo za
otvaranje pristupnih pregovora dobila
tek 24. marta 2020. godine, u jeku pande-
mije kovid-19. Tome su se isprva proti-
vile Francuska i Holandija, ali bez pomi-
njanja ovih očiglednih kršenja osnov-
nih principa vladavine prava. I Pariz i
Hag su Tiranu odbijali u osnovi zbog
unutrašnjih političkih razloga: otkako
je njihovo stanovništvo 2005. godine
odbacilo ustavni sporazum, francuska
i holandska vlada pažljivo upravljaju
javnim mnjenjem izražavajući rezerve
spram proširenja Unije.
Rođen u porodici partijske nomenkla-
ture koja je zemljom vladala sve do 1991.
godine, Rama je u politiku ušao tek nakon
1997. godine, postavši ministar kulture u
vladi Fatosa Nanoa, tadašnjeg gradona-
čelnika glavnog grada. Igrajući na kartu
imidža koji je izgradio kao vizuelni umet-
nik, koji čak i na međunarodnim sami-
tima nosi patike, Rama neguje „remeti-
lački“ stil, dok se istovremeno predsta-
vlja kao nezamenjivi partner Evropske
unije, posebno u borbi protiv islamistič-
kog terorizma i, šire gledano, za „stabi-
lizaciju“ Balkana – pa i po cenu neko-
liko paradoksa. Ovaj veliki laik, vatreni
zagovornik evropskih integracija, diči se
prijateljstvom s turskim predsednikom
Redžepom Tajipom Erdoganom i nemi-
losrdno proteruje gulenističke propoved-
nike koje traži Ankara (11).
Rama je posvećen i gorućem pitanju
normalizacije odnosa između Kosova
i Srbije i u potpunosti podržava dijalog
između predsednika Hašima Tačija i Alek-
sandra Vučića, uključujući i reviziju granica
(12). Ova pozicija donela mu je snažnu
podršku Sjedinjenih Država, željnih da što
pre postignu sporazum oko Kosova.
Neoliberalne mere koje albanski
premijer sprovodi još su odlučnije od
mera susednih država ili PDS-a, iz peri-
oda njihovog boravka na vlasti. Javna
potrošnja se smanjuje, uz favorizovanje
javno-privatnih partnerstava (JPP) u viso-
kom obrazovanju, turizmu, zdravstvu ili
javnim radovima… do te mere da se našao
na meti kritika Međunarodnog monetar-
nog fonda (MMF)! MMF, štaviše, smatra
da albanska vlada ide predaleko putem
privatizacije i u svom preliminarnom
izveštaju za 2017. godinu konstatuje da
„ambiciozni program javnih investicija
putem JPP predstavlja značajne fiskalne
rizike (13)“. Ovo sistematsko pribegava-
nje privatizaciji zapravo im manje smeta
od često vrlo netransparentnih uslova
pod kojima se tenderi zaključuju u korist
privatnih kompanija.
Na polju kulture, javno-privatna part-
nerstva široko su rasprostranjena. Od
oktobra 2015. godine, privatnim akterima
je ministarskom uredbom moguće pove-
riti upravljanje glavnim mestima kulture
i baštine u zemlji, uključujući i Narodno
pozorište u Tirani, oko kog se odigrala
borba od velikog simboličkog značaja.
Ova zgrada, čija je izgradnja počela već
prvih dana italijanske okupacije 1939.
godine, predstavljala je jedan od glavnih
spomenika u fašističkom stilu i jedan od
arhitektonskih simbola glavnog grada.
Otkako je policija 24. jula 2019. godine
pokušala nasilni upad u zgradu, umetnici
su je neprekidno zauzimali, a predstave
su tri večeri nedeljno okupljale na stotine
gledalaca, pre kovid krize. „Ne možemo
da napustimo svoje pozorište. Šekspir je
na ovoj sceni prvi put progovorio alban-
ski“, izričit je bio reditelj Robert Budina.
Iskoristivši vanredno zdravstveno stanje,
vlada je u nedelju 17. maja 2020. godine
u 4 sata izjutra naložila njegovo rušenje,
pod velikom policijskom zaštitom. Nakon
toga, Parlament je usvojio poseban zakon
kojim je ovaj prostrani perimetar, veoma
dobro smešten nedaleko od ministarstava,
dodeljen privatnom investitoru Škel-
kimu Fuši. Ovaj oligarh povezan sa SP-om
planira izgradnju kula i tržnog centra, dok
će se novo pozorište zauzvrat podići… na
mnogo manjem prostoru. „U pitanju je,
prosto i jednostavno, uništavanje javnih
dobara i prostora“, besan je Budina.
U nedostatku političke alternative,
dok deluje kao da su svi slojevi društva
„odsečeni“ od vlade i s njom povezane
poslovne zajednice, sve je više i više Alba-
naca koji dolaze u iskušenje da pobegnu
u inostranstvo. „Godinu dana nakon
što su socijalisti u junu 2013. pobe-
dili na izborima, kada su shvatili da se
ništa neće promeniti, ljudi su ponovo
počeli da odlaze“, uverava nas Lubonja.
Zvanične statistike pokazuju stabilan
odliv od 1991. godine, ali mnogi pokaza-
telji ukazuju na ubrzanje odlazaka nakon
2014. godine. Dokaz velike potražnje je i
činjenica da je 367.000 ljudi, odnosno 14
odsto ukupnog stanovništva, učestvo-
valo u lutriji organizovanoj 2018. godine
kako bi dobili zelenu kartu, dozvolu za
boravak u Sjedinjenim Državama (14).
Doznake kao
sigurnosni ventil
Iste te godine 8.261 Albanac zatražio
je azil u Francuskoj – prema podacima
Francuske kancelarije za zaštitu izbeglica
i lica bez državljanstva (OFPRA) ispred
njih su bili samo Avganistanci. Albanija
je, međutim, 2013. godine klasifikovana
kao „bezbedna“ – što je odluka koju su
osporavala nevladina udruženja, ali ju
je Državni savet potvrdio. Velika većina
podnosilaca zahteva je stoga odbijena,
dok se prisilne repatrijacije množe. Alba-
nija je 2017. godine bila ubedljivo vodeća
destinacija za ljude deportovane iz Fran-
cuske u zemlje van Evropske unije.
Uprkos tome što je u komunističko
vreme bežanje sa nacionalne teritorije
bilo kvalifikovano kao „izdaja“, a grani-
čari bez upozorenja otvarali vatru, Alba-
nija odavno važi za zemlju emigracije.
Posle pada režima jasno su se izdvojile
dve destinacije, koje su privlačile uglav-
nom Albance s juga zemlje, često dvoje-
zične i pravoslavne veroispovesti: Italija
i Grčka. Mnogi su se tamo odomaćili,
dobivši grčko državljanstvo. Međutim,
kriza je između 2008. i 2010. godine
dovela do povratka 200.000 ljudi, bloki-
rala nove odlaske i prisilila emigrante
da drastično smanje količinu novca
koji šalju svojim porodicama, bacivši
tako mnoge od njih u bedu (15). Iako je
ekonomski uticaj pandemije kovid-19
i dalje teško proceniti, smer migracija i
dalje bi mogao da se preokrene, vraćajući
u Albaniju radnike proterane s posla u
Zapadnoj Evropi – što bi zasigurno desta-
bilizovalo ovu zemlju, koja se još uvek
„drži“ za sigurnosni ventil emigracije i
transfera njihovih prihoda.
ŽAN-ARNO DERANS I LORAN ŽESLAN su novinari
časopisa Courrier des Balkans i autori dela Là où se
mêlent les eaux. Des Balkans au Caucase dans l‘Europe
des confins (Tamo gde se vode mešaju. Od Balkana do
Kavkaza u Evropi granica), La Decouverte, Pariz, 2018.
PREVOD: Matija Medenica
(1) Up. „Séisme en Albanie: deux journalistes
interpellés pour ‘fausses informations’“, Le
Courrier des Balkans, 24. septembar 2019.
(2) Izvori: Svetska banka i Međunarodni monetarni
fond (MMF).
(3) Izvor: Albanski zavod za statistiku (Instat), Tirana,
(4)
www.instat.gov.al.
„Edi Rama: ‘L’Albania è meglio dell’Italia? Perché
è senza sindacati’“, Linkiesta, 6. jun 2015, www.
linkiesta.it.
(5) Up. Veb-sajt udruženja Šerpa: www.asso-sherpa.org.
(6) Izvori: Evrostat i Instat.
(7) Up. Jean-Arnault Dérens, Laurent Geslin i Simon
Rico, „Albanie: pouvoir, police et armée sont
gangrenés par le trafic de drogue“, Mediapart, 17.
novembar 2017.
(8) Vidi, Paolo Raffone, „L’Europe peut-elle oublier
l’Albanie?“, Le Monde diplomatique, septembar
(9)
1997.
„Republic of Albania, local elections 30 june 2019“,
Kancelarija za demokratske institucije i ljudska
prava, Organizacija za evropsku bezbednost i
saradnju (OSCE), Varšava, 5. septembar 2019.
(10) Up. Katerina Sula, „Médias en Albanie: le
gouvernement Rama réimpose la censure“, Le
(11)
Courrier des Balkans, 19. decembar 2019.
Vidi, Ariane Bonzon, „Refuge européen pour les
réseaux gülénistes“, Le Monde diplomatique,
oktobar 2019.
(12) Vidi, „Dans les Balkans, les frontières bougent,
les logiques ethniques demeurent“, Le Monde
diplomatique, avgust 2019.
(13) „Albania: staff concluding statement of the 2017
article IV mission“, Međunarodni monetarni fond,
(14)
Vašington, 2. oktobar 2017.
Up. Louis Seiller, „Exode à la loterie: le rêve
américain pours’enfuir d’Albanie“, Le Courrier des
Balkans, 3. septembar 2018.
(15) Up. Arlind Qori, „Albanie: avec la crise, la diaspora
revient sans gloire au pays“, Le Courrier des
Balkans, 2. oktobar 2014.
llKO VUČE KONCE U FRANCUSKOJ DIPLOMATIJI?
Makron i
„duboka država“
Savez sa SAD, ali ne i poslušništvo: sve do Širaka Francuska je išla
svojim sopstvenim diplomatskim putem koji je utabao general
De Gol. Sa njega su potom skrenuli Sarkozi i Oland, naselivši
ministarstvo spoljnih poslova neokonzervativnim diplomatama.
Makron tvrdi da želi da se vrati na degolističko nasleđe, naročito
kada je Rusija u pitanju, ali ne deluje kao da se trudi da zaista
obezbedi sredstva za takav zaokret
ISTRAŽIO MARK ENDEVELD
Krajem leta 2019. godine, predsed-
nik Emanuel Makron odlučio je da
prepadne svoje diplomate. Nakon
što ih je okupio u Jelisejskoj palati na
tradicionalnoj „konferenciji amba-
sadora i ambasadorki“, kritikovao je
postojanje „duboke države“ u mini-
starstvu spoljnih poslova: „Dakle, ja
znam da i mi, takođe, imamo duboku
državu, kako to nazivaju određeni
strani teoretičari“, iznenada je rekao
Makron. „I tako, ponekad, predsed-
nik republike kaže nešto, ali kolek-
tivna tendencija može biti da se
ustvrdi: ’On je to rekao, ali, napo-
sletku, mi znamo istinu i nastavi-
ćemo po starom.’“ Potom je upozo-
rio da ne treba „ići tim putem“ (1). U
tom trenutku na par mesta u publici
začuo se izveštačeni smeh: ovi visoki
funkcioneri, koji se ponašaju kao
aristokratija republike, nisu navikli
na takvo zlostavljanje. Istini za volju,
Makronova demonstracija moći –
neki su u njoj videli znak slabosti –
nije bila svima po ukusu: „Ta izjava
naišla je na veoma hladan prijem u
ministarstvu spoljnih poslova“, pove-
rio nam se jedan od diplomata koji su
samom događaju prisustvovali.
Pjer Selal, koji je danas advokat u
firmi Ogist Debuzi, smeštenoj u pari-
skom „zlatnom trouglu“ (2) na korak od
poslovnih banaka Rotšild i Lazar, dobro
poznaje ministarstvo spoljnih poslova,
budući da je u njemu služio kao gene-
ralni sekretar od 2009. do 2014. godine.
On je takođe dugo obavljao dužnost stal-
nog predstavnika Francuske u Evrop-
skoj uniji i tvrdi da nije najbolje razu-
meo termin koji je Makron iskoristio:
„Pomalo me je zapanjila referenca na
duboku državu. Ministarstvo je najoda-
niji i vlasti najnaklonjeniji deo državne
uprave. Postoji direktna veza između
ambasadora i predsednika republike.
Spoljna politika, to je reč države; reč
predsednika republike.“ U okvirima
Pete republike, predsednik, koji je odre-
đen kao vrhovni zapovednik oružanih
snaga, takođe je odgovoran za spoljnu
politiku, što je dovelo do toga da se
pitanja diplomatije i odbrane nazivaju
njegovim „rezervisanim domenom“.
Međutim, vrhunski stručnjak za francu-
sku diplomatiju Kristijan Leken, profe-
sor na Centru za međunarodna istraži-
vanja pri Sions Pou, podseća da „diplo-
Zvanični Pariz takođe
ne uspeva da ustanovi
kakvi su mu odnosi
sa Kinom. „Makron je
ambivalentan“, procenjuje
jedan diplomata: „on
želi da uspostavi pravo
partnerstvo, uz izostanak
bilo kakvog poverenja i
kroz prihvatanje strategije
sanitarnog kordona“
prema Pekingu
Nedeljnik
mate imaju pristup metodi indirektnog
otpora kojom čine štetu tako što dopu-
štaju da se stvari razvuku (3)“.
Nedelju dana pre svog istupa, Makron
je u tvrđavi Breganson, letnjoj rezidenciji
francuskih predsednika u Varu, primio
svog ruskog kolegu Vladimira Putina.
Ovo je bio prvi poziv nakon posete
2017. godine i sastanaka pod zlatom
dvorca u Versaju, tim markantniji što je
došao neposredno pre nego što je Fran-
cuska organizovala samit G7 u Bijaricu
– Moskva je isključena iz G8 od 2014.
godine. U takvom kontekstu Makron
je odlučio da zahteva od svojih diplo-
mata da „ponovo razmisle (...) o našem
odnosu sa Rusijom“, i da obnove dijalog
s njom, jer je „potiskivanje Rusije daleko
od Evrope ozbiljna strateška greška, jer
to znači ili guranje Rusije u izolaciju
koja će zaoštriti tenzije, ili u savez sa
drugim silama, poput Kine, što sasvim
sigurno ne bi bilo u našem interesu“. On
je već u svojoj knjizi Revolucija, objavlje-
noj tokom kampanje za predsedničke
izbore, objavio svoju nameru da „sara-
đuje sa Rusima kako bi se njihov odnos
sa Ukrajinom stabilizovao i omogu-
ćilo postepeno ukidanje sankcija sa obe
strane (4)“. Ovih dana, jedan savetnik iz
predsedničkog kabineta podsetio nas je
da „nije došlo do zaokreta od 180 stepeni
u odnosu prema Rusiji“, dodajući da „ni
u kom slučaju ne može biti reči o ’skida-
nju odgovornosti’“ s te države.
Pitanje evropske kolektivne sigurno-
sti veoma je osetljivo. Kosovo, Gruzija,
Ukrajina, Sirija – već dvadesetak godina
sve su češći konflikti s Moskvom (5),
koja nije oprostila kršenje obećanja o
tome da neće biti širenja Organizacije
Severnoatlantskog sporazuma (NATO)
na istok Evrope (6). Amerikanci su svoju
prednost iskoristili do kraja, jednostrano
se povukavši iz sporazuma protiv bali-
stičkih projektila (ABM) 2002. godine.
Potom, u februaru 2019. godine, i iz
sporazuma o nuklearnom naoružanju
srednjeg dometa (INF), potpisanog 1987.
godine, koji je označio razrešenje evrop-
ske raketne krize (okončavši postavlja-
nje sovjetskih SS-20 raketa i američkih
peršinga).
Obnavljanje bilateralnog dijaloga
između Francuske i Rusije, obusta-
vljenog nakon ukrajinske krize 2014.
godine, izazvalo je snažne kritike odre-
đenih evropskih partnera Francu-
ske, kojima se nije svidelo to što ih je
zvanični Pariz stavio pred svršen čin. Ni
u samoj Francuskoj ne manjka atlanti-
stički nastrojenih stručnjaka i komen-
tatora koji na Rusiju ne gledaju s naklo-
nošću. Zamenik direktora Fondacije
za strateška istraživanja, Bruno Tertre,
izrazio je skepsu: „Francuska je odlu-
čila da nastupi sama u vezi sa temom
koja se tiče čitave Evrope... U zaključku:
ne, to neće dovesti ni do čega konkret-
nog. Ne želim da kažem da on [Makron]
greši što želi da pokuša. Barem niko više
neće moći da nam zameri što ’nismo išli
da razgovaramo sa Rusijom’.“ Naročito
budući da određeni pojedinci u francu-
skoj diplomatiji željno iščekuju obnovu
dijaloga: „Veliki deo ministarstva spolj-
nih poslova“, procenjuje sam Selal,
„oseća nostalgiju za visokom politikom
prema Rusiji, koja se u međuvremenu
svela na sankcije. Ako je i bilo elemenata
otpora, on je došao iz drugih izvora, iz
septembar 2020. le monde diplomatique 5

NVO [nevladinih organizacija] i medija.“ se u prilog ratu, pod izgovorom trans- Francuske] i određenih čelnika CAC 40
atlantske solidarnosti, „zapadne poro- kompanija uporno dobijam poruke u
„Arapska politika“ ili dice“, ljudskih prava ili prava na inter- Obnavljanje bilateralnog dijaloga između kojima mi se savetuje da pokažem veću
„zapadna porodica“ venciju. Francuske i Rusije, obustavljenog nakon ukrajinske prilagodljivost prema SAD (8).“
„U to vreme [početkom 2000-ih] Žerar U junu 2017. godine, na samom
Makron je počeo da se bavi Rusijom Aro bio je direktor za strateška pitanja. krize 2014. godine, izazvalo je snažne kritike početku svog mandata, u intervjuu za
u januaru 2016. godine kada se našao Na sastancima kod Pjera Selala, koji je tad određenih evropskih partnera Francuske, kojima Figaro, Makron je obećao: „Sa mnom
u poseti toj zemlji u svojstvu ministra bio na mestu direktora kabineta Ibera dolazi i kraj svojevrsnog neokonzervati-
ekonomije. U njegovom društvu tada Vedrina, on je držao govore o potrebi se nije svidelo to što ih je zvanični Pariz stavio zma koji se u Francusku uvozio posled-
se nalazio Žan-Pjer Ševenmon, koji je da se pokaže čvrstina prema Hamasu i pred svršen čin. Ni u samoj Francuskoj ne manjka njih desetak godina. Demokratija se ne
četiri godine ranije postavljen na mesto Hezbolahu“, priseća se bivši diplomata gradi od spolja bez znanja naroda. Fran-
francuskog specijalnog predstavnika za Iv Oban de la Mesuzijer, čelnik uprave atlantistički nastrojenih stručnjaka i komentatora cuska nije učestvovala u ratu u Iraku i u
„ekonomsku diplomatiju“ u Rusiji. Ova za Severnu Afriku i Bliski istok u mini- koji na Rusiju ne gledaju s naklonošću tome je bila u pravu. Napravila je grešku
dva čoveka, koja se međusobno duboko starstvu spoljnih poslova između 1999. i kada je učestvovala u sličnom ratu u
poštuju – Ševenmon nas je podsetio da je 2002. godine i bivši ambasador u Iraku. Libiji. Šta je bio rezultat ovih interven-
Makron u mlađim danima, krajem deve- „Takođe se mnogo toga dešavalo oko cija? Propale države u kojima cvetaju
desetih godina prošlog veka, bio akti- Terez Delpeš, čelnice za strateška pita- poslova, Žan-Iv Le Drijan, odao je počast vativaca koji žele da Francuska postane terorističke grupe. Ne želim da se to
van u njegovoj partiji, Pokret građana nja u Komesarijatu za atomsku ener- Terez Delpeš, pominjući u svom obraća- najbolji đak zapadnog tabora. dogodi i u Siriji (9).“ Što se toga tiče, novi
(MDC) – lako su upala u razgovor na giju. Prema njihovom mišljenju, trebalo nju da je ona 2005. godine napisala delo Nakon odlaska Olanda i Fabijusa, predsednik odustao je od ideje da je odla-
temu Rusije. „Dve hiljade sedamnaeste je pratiti šta rade Amerikanci. Na večeri Podivljavanje sveta (L’Ensauvagement du „sekta“ je izgubila deo svoje nadmoći. zak Bašara el Asada sa vlasti nužnost.
godine, Emanuel Makron mi je tražio sa Terez Delpeš, kada mi je objašnjavala monde). Ovaj podsetnik usledio je jedva Iako je tokom predizborne kampanje Nakon što je pročitao ovaj intervju,
da se vratim u službu“, poverio nam da Irak samo što nije napravio [atomsku] dva dana nakon predsednikovog napada Aro izradio spiskove za Makronov kabi- Bruno Tertre iz Fondacije za strateška
se bivši ministar, sa ciljem da Rusiju bombu, odgovorio sam joj da Iračani na duboku državu... net, na kojima su se našli ljudi poput istraživanja samo što se nije zadavio.
reintegriše u Savet Evrope – međuna- nisu u stanju da ponovo pokrenu svoj „U nekih petnaestak godina, ove Žistana Vaisa, bivšeg šefa Centra za Potom je iskucao sledeći tvit: „Sirija.
rodnu instancu koja okuplja četrdeset [nuklearni] program. Međutim, pre ’zapadnjačke’ diplomate, koje smatraju analizu, prevenciju i strategiju (CAPS), Ukrajina. Pozicije PR-a [predsednika
i sedam država, odnosno čitavu Evropu 2003. godine, nije trebalo biti na ovoj da Francuska treba da brani ’zapadne kog je na tu poziciju bio postavio Fabijus, republike] izazivaju zbunjenost i nera-
u širem smislu reči, izuzev Belorusije. liniji.“ Aro, koji je tada bio smatran proa- vrednosti’ i da ne može da ima previše mesto diplomatskog savetnika ipak je zumevanje. #eufemizam.“
To je obavljeno u junu 2019. godine, merikancem, u međuvremenu je otišao autonomnu spoljnu politiku, zaposele pripalo Filipu Etijenu, klasičnom diplo- Makronova namera je da odmeni
kada je Rusiji vraćeno pravo glasa koje u penziju i sada žali zbog čitavog tog su vodeće položaje u političkoj i stra- mati i bivšem ambasadoru u Nemačkoj. rečnik „vrednosti“ realpolitikom. On
je izgubila nakon aneksije Krima u perioda, ne bez određene doze humora teškoj upravi ministarstva spoljnih „On je tokom kampanje uspeo da natera želi da priča sa celim svetom. To su
martu 2014. Ševenmon ne bira reči kad na sopstveni račun: „Nisam dovoljno poslova“, žali se Iber Vedrin, ministar različite klanove u ministarstvu da njegove namere. U svojim prvim kora-
govori o otporu u samom ministarstvu glup da bih bio vođa neokonzervativaca spoljnih poslova između 1997. i 2002. sklope častan mir“, svedoči jedan bivši cima po međunarodnoj sceni, zaređao je
spoljnih poslova: „Kada me je predsed- (7).“ Ovaj diplomata koji je smatrao da je godine, u vreme kohabitacije Širak- savetnik. S druge strane, Orelijan Leševa- nekoliko briljantnih poteza – prvo pože-
nik Makron primio uz svoje celokupno bolje ne buniti se protiv Džordža Buša Žospen, koji danas savetuje Makrona. lije, stručnjak za Bliski istok, imenovan levši dobrodošlicu Donaldu Trampu
’osoblje’, brzo sam osetio da još uvek mlađeg danas tvrdi: „U retrospektivi, U dvadeset godina došlo je do promene je na poziciju koja ga je dovela u blisku 14. jula 2017. godine, a potom mu na
ima ljudi na staroj liniji. Naletao sam na bio sam u krivu, za razliku od Širaka i odnosa snaga u ministarstvu spoljnih saradnju s Makronom. Međutim, 2019. engleskom odgovorivši na internetu na
ovu duboku državu na svakom spratu. Vilpena.“ poslova: „Nobles ministarstva nekoć su godine dolazi do novih diplomatskih njegove napade na Pariski sporazum o
Svi moji predlozi bili su u protivrečno- Do svoje smrti 2012. godine, politi- bili arabisti. Sada su to enarkisti [naziv za transfera: Leševalije postaje ambasador klimatskim promenama – kao i govora
sti sa stavovima brojnih zvaničnika u kološkinja Terez Delpeš, dugogodišnja diplomce Nacionalne škole za državnu (u Južnoj Africi), kao i Etijen (u SAD), o svojim velikim planovima za Evropu
ministarstvu. Od Bernara Kušnera [mini- saradnica antikomunističkog istori- upravu, prim. prev.] koji grade karijere“, na čije mesto dolazi Emanuel Bon, bivši na Sorboni ili pred Partenonom u Atini...
star spoljnih poslova između 2007. i čara Fransoa Firea, okupljala je oko sebe ističe istraživač Kristijan Leken. Olandov savetnik. Nedugo nakon toga, „Emanuel Makron ne smatra da Francu-
2010. godine], i ljudi koji su postavljeni grupu visokih zvaničnika ministarstva Filip Erera, nekadašnji direktor Kušnero- ska treba da ostane u senci. On nije zago-
za vreme njegovog mandata, linija po spoljnih poslova, stručnjaka za strate- „Sekta“ gubi deo svoje nadmoći vog kabineta i bivši ambasador u NATO- vornik ideje o Francuskoj koja mora da
ovom pitanju identična je stavu američ- ška pitanja i borbu protiv proliferacije u, imenovan je za generalnog direktora se stopi sa zapadnjačkom magmom.
kih neokonzervativaca.“ nuklearnog naoružanja, koju su protiv- Ova transformacija ubrzala se kroz za političke i strateške poslove u mini- Njegova ambicija je da igra ulogu na svet-
„Neokonzervatizam“, rođen 1970-ih nici ubrzo nazvali „sekta“. To je bilo doba koncentraciju moći na par ključnih starstvu, a Nikola Roš, bivši ambasa- skoj sceni“, uverava Vedrin, dodajući:
godina, predstavlja struju misli koju su uspona Serkl d’oratoara (Cercle de l’Ora- mesta u upravi ministarstva: „Geograf- dor u Vašingtonu postaje direktor kabi- „On nije golomiteranac, niti je neokon-
propagirali bivši levi američki intelektu- toire, bukvalno „Krug govornika“), tink- ske uprave manje su moćne nego ranije, neta ministra Žan-Iva Le Drijana. Martan zervativac. Makronovska sinteza zajmi
alci, a koja se u to vreme protivila real- tenka koji je nastao nedugo nakon tero- i sada zavise od [generalne] uprave za Brijen ostao je direktor kabineta Florens elemente iz svih struja.“ Degolovski
politici Henrija Kisindžera. Kao antiko- rističkih napada 11. septembra 2001. [politička pitanja i] bezbednost, koja Parli, ministarke odbrane. Erera, Roš i pragmatizam ili vulgarni oportunizam?
munisti i zagovornici agresivne odbrane godine i nedvosmisleno zagovarao rat vlada u ministarstvu, i to je promenilo Brijen nalazili su se na ključnim pozici- „To je diplomatija po difoltu“, proce-
zapadnih „vrednosti“ i američke hege- u Iraku. Od tada, uticaj ovih diplomata sve“, objašnjava De la Mesuzijer. Tome jama za vreme Sarkozijeve veoma atlan- njuje s druge strane Bertran Badi, poli-
monije, oni su ušli u Republikansku neprestano raste, naročito otkako se inte- treba pridodati generacijski faktor: tističke vladavine. tikolog specijalizovan za međunarodne
partiju i doživeli svoj vrhunac za vreme grisana komanda NATO-a vratila u Fran- „Diplomate između 45 i 55 godina zado- Zbog čega je predsednik prihvatio ove odnose. „On deluje kao dobar đak Sions
vlasti Džordža Buša mlađeg, između cusku, u skladu sa odlukom predsed- jene su zapadnjaštvom“, dodaje Leken. nominacije da bi potom osudio posto- Poa, u izvesnoj meri u tradiciji golomi-
2001. i 2009. godine. Usred oluje 2003. nika Nikole Sarkozija 2008. godine (koja „Naročito zbog toga što, od početka ovog janje „duboke države“? Jedan diplo- teranizma, ali uz prihvatanje određenih
godine, odlučno protivljenje predsed- je, međutim, pripremana još krajem milenijuma, kurikulum međunarod- mata iskazuje svoje nezadovoljstvo: neokonzervativnih tema. Sve to zasno-
nika Žaka Širaka američkom ratu u mandata Žaka Širaka). Njegov nasled- nih odnosa na Sions Pou – kroz koji još „Makron nije sebi dao načina da preu- vano je na veoma skromnoj obnovi idej-
Iraku – uz pretnju veta u Savetu bezbed- nik, Fransoa Oland, potom je odlučio da uvek prolazi većina budućeg francuskog zme kontrolu nad aparatom. On je isto- nog korpusa naše diplomatije.“
nosti Ujedinjenih nacija – izazvalo je usaglasi svoju bliskoistočnu politiku sa diplomatskog kadra – izlaže studente vremeno sam u borbi protiv sopstvene Dve hiljade šesnaeste godine, u Revo-
mobilizaciju neokonzervativnih mreža stavovima saudijske monarhije. Što se i studentkinje viziji francuske spoljne administracije, i protiv sopstvenog luciji, budući predsednik istakao je da
u intelektualnim, medijskim i diplomat- tiče iranskog nuklearnog pitanja, Loran politike koja ne podrazumeva nezavi- kabineta.“ Usled toga, ugled Francuske treba osigurati „novi balans u našem
skim krugovima u Francuskoj, uz zahtev Fabijus zahtevao je da se zauzme linija snost i paritet.“ Već dvadeset godina u krenuo je da opada. Sam Putin osvrnuo odnosu“ sa SAD. Međutim, od tada do
za raskidom sa degolističkim nasleđem i tvrđa i u odnosu na Obaminu admini- diplomatskim krugovima vodi se tihi rat se na ovu konfuziju tokom međunarod- danas, Makron se muči da primeni goli-
„arapskom politikom“ zvaničnog Pariza. straciju. „Sekta“ su slušale kako desne, između pristalica „golomiteranizma“, nog foruma u Valdaju, na jesen 2019. stički aksiom – Francuska u savezu,
Diplomatske misije, pre svega u Vašing- tako i leve vlade. Na konferenciji amba- za koje Francuska mora zadržati svoje godine: „Ja ne znam šta je to duboka ali ne na liniji – kao deo svoje politike.
tonu, Tel Avivu i NATO-u, izjasnile su sadora 2019. godine, ministar spoljnih razlike u odnosu na SAD, i neokonzer- država. U Rusiji državni aparat sluša U februaru 2019. godine, Francuska je
predsednika“ – ovako je ruski predsed- hitro priznala Huana Gvaida, Vašing-
nik odgovorio francuskom geopolitiko- tonovog čoveka, kao „predsednika na
logu Paskalu Bonifačeu, koji ga je upitao vlasti“ (sic) u Venecueli. U januaru ove
Diplomatski ringišpil kako reaguje na Makronove navode.
Početkom mandata, nekoliko inici-
godine, kada je američki dron ubio iran-
skog generala Kasema Solejmanija,
jativa zvaničnog Pariza prema Rusiji Makron je iskazao svoju „punu solidar-
„Postaje bitno da se oslobodimo uticaja ministarstva spoljnih poslova“, istakao je Nikola Sarkozi u svojoj predizbornoj kampa- zaista je kočeno iz ministarstva spolj- nost“ sa SAD i pozvao Iran da se suzdrži
nji 2007. godine (1). Par godina kasnije, jedan diplomata iz službe posvedočio je: „Ministarstvo se često dovodi pred svršen nih poslova. Stoga je Makron pozvao od „bilo kakvih mera vojne eskalacije“...
čin. Mi preko novina saznajemo za stvari o kojima predsednički kabinet odlučuje, poput intervencije u Libiji. Istovremeno, nije Ereru u Jelisejsku palatu kako bi osigu- Na Bliskom istoku, sa izuzetkom nego-
retkost da puki tehnički savetnici u predsedništvu direktno propituju vođstvo ministarstva. Rezultat toga, usled ovih neposred- rao njegovu odanost oko Rusije, i nalo- vanja odnosa sa Ujedinjenim Arapskim
nih zahteva o ključnim temama, jeste da više ne razmišljamo o onome što radimo. Takođe, svaki put kada Makron interveniše, žio mu je da postavi Frederika Mondolo- Emiratima, koji su nedavno normali-
ne znamo šta će reći: to narušava stabilnost.“ Ova nelagoda može se objasniti i sve većim osiromašenjem treće diplomatske nija, bivšeg ambasadora u Beogradu koji zovali diplomatske veze sa Izraelom,
mreže sveta: uprkos potrebi da se održava 178 ambasada i stalnih predstavništava, te 88 konzulata, ministarstvo dobija manje je takođe služio kao savetnik ministarki odsustvo Francuske bode oči: „Emanuel
od 1% državnog budžeta. U poslednjih trideset godina, ono je izgubilo 53% svojih zaposlenih, od čega trećinu u poslednjih Mišel Alio-Mari za vreme Širakove vlasti, Makron ne poseduje jasnu viziju u vezi
deset godina. Čitava diplomatska mreža 2018. godine upošljavala je 13.791 zaposlenog sa punim radnim vremenom. za novog direktora za kontinentalnu sa krizama u ovom delu sveta“, ističe
Evropu (zaduženog za Balkan, Rusiju De la Mesuzijer. „Nemati svoj stav o
Alen Žipe, ministar spoljnih poslova između 1993. i 1995. godine, kao i između 2011. i 2012, priseća se: „Kada sam stigao, i njene susede, Zakavkazje i centralnu tako ključnom pitanju kao što je tema
naišao sam na ministarstvo u stanju depresije. Naše diplomate sklone su očaju i mišljenju da je njihov poziv izgubio privlač- Aziju). „On ima direktan pristup diplo- izraelsko-palestinskih odnosa znači
nost. Institucija se osećala napuštenom nakon odlaska Rolana Dime. Pokušao sam da uzimam u obzir diplomate i da ih slu- matskoj ćeliji u predsednikovom kabi- držati američku liniju.“ U novembru
šam. Svakog dana trudio sam se da čitam nekih pedesetak diplomatskih telegrama i da ih komentarišem.“ Žipe je jedan od netu“, dojavio nam je jedan diplomata. 2019. godine, Makron je doveden pred
ministara koji su se borili za budžetska izdvajanja: „Glavna poteškoća na koju sam naleteo ticala se sredstava. Ministarstvo fi- Pre predsednikove optužbe u avgustu svršen čin kada je Turska, bez ikakvih
nansija uvek je smatralo da je posao ambasadora samo da organizuju čajanke. Ministarstvo spoljnih poslova godinama je bilo 2019. godine, kabinet ministarke Parli konsultacija sa saveznicima i bez Tram-
izloženo maltretmanu. Pitanje usklađenosti dostupnih sredstava i ambicije za vršenje uticaja na svetskom nivou nikada nije zabranio je načelniku generalštaba da pove saglasnosti, na severoistoku Sirije
rešeno.“ putuje u Moskvu, što više nije slučaj. Le krenula u napad na kurdske snage koje
Drijan je odbio da odgovori na naša pita- uživaju podršku Francuske. Makronu,
Stoga ambasade sve češće u pomoć pozivaju velike privatne kompanije i bogate donatore da finansiraju francuske aktiv- nja koja smo mu postavili preko posred- koji je u šokantnom razgovoru za Ekono-
nosti u inostranstvu (2). U Africi, u pitanju je moćna Francuska agencija za razvoj (AFD) koja je stekla prednost u odnosu na nika iz njegovog kabineta. mist osudio „moždanu smrt“ NATO-a
ministarstvo finansirajući projekte u Sahelu u iznosu od gotovo 1,6 milijardi evra: „Mi dovodimo francuske kompanije u Afriku (10), turski parnjak Redžep Tajip Erdo-
kako bi investirale u projekte održivog razvoja“, hvali se njen šef Remi Riju, kog ponekad nazivaju „drugim ministrom spolj- Naposletku, gan odgovorio je direktno u obraćanju
nih poslova“. Pored pitanja sredstava, prioritet koji je poslednjih godina pripisivan „ekonomskoj diplomatiji“, na prvom mestu pričati sa celim svetom na Istanbulskom univerzitetu: „Govo-
od strane Fabijusa, povećao je pritisak brojki i iznosa na ambasadore. Kao rezultat toga, sve veći broj njih ima želju da pred rim vam ispred Turske, i ponovio bih
kraj karijere unovči svoje usluge. Bivši generalni sekretar u ministarstvu Žerar Erera sada savetuje finansijsku kompaniju Blek- Bivši ministar spoljnih poslova i kari- ovo i NATO-u, pre svega morate da vidite
stoun, kao i kineskog proizvođača komunikacione opreme Huavej. Rok krik gloubal edvajzors, konsultatnska agencija koju je jerni diplomata Dominik de Vilpen šta ćete da radite u vezi sa sopstvenom
osnovao Džošua Bolten, nekadašnji šef kabineta predsednika Džordža Buša mlađeg, regrutovao je Žan-Davida Levita, koji je suočio se sa sličnim otporom tokom rata moždanom smrću (11).“
bio diplomatski savetnik Žaka Širaka i Nikole Sarkozija. U skorije vreme, bivši ambasador u Tel Avivu i Vašingtonu Žerar Aro u Iraku: „Ove atlantističke mreže izra- Isto klackanje može se videti i u
zaposlio se u komunikacijskoj kompaniji Rišara Atijasa, u kojoj polovinu akcija danas poseduje saudijski kraljevski fond. zito su snažne u krugovima francuskih odnosu prema ruskom pitanju: „Kada
oficira i takođe su u vezi sa ekonomskim partiju igre ne odigrate dovoljno snažno,
(1) Navedeno prema reportaži o kampanji Jasmine Reza, L’Aube le soir ou la nuit, Flammarion, Pariz, 2017. aktivnostima. One su anglosaksonske vaš saigrač ima tendenciju da poželi da
(2) Cf. Vensan Žover, La Face cachée du Quai d’Orsay. Enquête sur un ministère à la dérive, Robert Laffont, Pariz, 2016.
po prirodi“, uverava nas. Žak Širak ponu- vas zameni“, uverava Vilpen. „Zapravo,
dio je još širu sliku u svojim memoa- mi ne igramo u dovoljnoj meri s ostat-
rima: „Od Medefa [Pokret preduzeća kom sveta, već i dalje preferiramo glav-
 6 le monde diplomatique
nog partnera, SAD. Sećam se da sam
uložio više meseci rada u to da ubedim
Putina da smo ozbiljni u vezi sa Irakom
2003. godine. Drugim rečima, da smo
spremni da uložimo veto u Savetu
bezbednosti. Problem danas leži u tome
što Putin sumnja da bi Francuska bila
spremna da plati neophodnu cenu oko
više pitanja. Uzimaju li nas drugi za
ozbiljno? Naše oklevanje i naša atlant-
ska udobnost stavljaju nas u poziciju u
kojoj gubimo svaku partiju.“
Po pitanju Ukrajine, do dana dana-
šnjeg ostvarena je samo jedna od
devet tačaka koje su dogovorene na
poslednjem samitu u pregovorima
formata „Normandija“ (Ukrajina,
Rusija, Nemačka, Francuska) održa-
nom u Parizu u decembru 2019. godine:
razmena zarobljenika između Kijeva
i Donbasa (12). Pa ipak, vremena nije
napretek, jer Moskva možda poželi da
zaobiđe Evropu, kao što je u Senatu
upozorio diplomata Pjer Vimon, speci-
jalni predstavnik Francuske u Rusiji:
„Svedočimo da se iza naših leđa razvija
direktan dijalog između Rusa i Ameri-
kanaca o pitanjima koja se tiču sigurno-
sti evropskih zemalja, što me malo plaši.
Evropljani bi morali da brane sopstveni
interes (13).“
Dve hiljade sedamnaeste godine
Makron je želeo da osnuje pravu evrop-
sku odbranu, kroz „strateški dijalog sa
Nemačkom“. Poslednje jeseni on je pono-
vio ovu ambiciju, izjavivši da želi da
Evropa stekne svoju „stratešku autono-
miju“. Međutim, on ne želi da dovede u
pitanje uvezanost tog projekta sa NATO-
om, iz straha od automatskog protivljenja
koje bi iskazale brojne države članice EU,
na prvom mestu one u centralnoj Evropi.
Počinju li stvari da se menjaju? Dvade-
setog maja ove godine, na konferenciji
u Centru za strateške studije i perspek-
tive (CEPS), general Vensan Depor, bivši
direktor Ratne škole, otvoreno je kritiko-
vao NATO: „Organizacija je postala više
opasna nego korisna, jer Evropljanima
nudi lažan osećaj sigurnosti.“ Dodao
je: „Drugim rečima – čija će brutalnost
možda nekoga šokirati – NATO je, čak i
u stanju ’moždane smrti’, postao pretnja
po našu bezbednost: bezbednost Francu-
ske i bezbednost Evrope.“ Ove reči bile
su tim šokantnije što su došle iz usta
oficira koji nikad nije krio svoje simpa-
tije prema SAD. Upravo zbog toga što
se Vašington udaljava od starog konti-
nenta neophodno je izvesti sledeću
pouku: „Sasvim je nerazumno za Evropu
da svoju stratešku sudbinu vezuje za
silu čiji su strateški interesi sve dalji od
njenih“, procenjuje Depor.
Ovoj perspektivi suprotstavlja se bivši
predsednik Fransoa Oland, koji nam
kaže: „Ako izađemo iz NATO-a, neće
biti evropske odbrane. Moramo voditi
računa o svojim partnerima.“ U Ratnoj
školi Makron je u februaru iskazao želju
za „strateškim dijalogom sa našim evrop-
skim partnerima koji su spremni da
razgovaraju o ulozi francuskih nuklear-
nih sredstava odvraćanja za našu kolek-
tivnu sigurnost“. „Evropljani bi morali
da iskoriste ovu ponudu“, izjavio je bliski
saradnik nemačke kancelarke Angele
Merkel. Međutim, Oland iznosi reali-
stički kontraargument koji je za njega
neupitan: „Ni Francuska ni Nemačka
nisu spremne na zajedničku odluku u
pitanjima nuklearnog odvraćanja.“
Cinizam Pariza u Libiji
Opasnost za Makrona i Francusku
sada dolazi s druge strane Sredozemnog
mora. Početkom svog mandata francu-
ski predsednik uključio se u libijsku
krizu sa željom da ostvari uspeh tamo
gde su njegovi prethodnici podbacili:
Sarkozi je gurnuo Francusku u rizičnu
vojnu intervenciju protiv Muamera
Gadafija, a Oland se nosio s katastro-
falnim posledicama te operacije tako
što je dopustio svom ministru spolj-
nih poslova Fabijusu da podrži predsed-
nika Fajeza el Saradža i vladu u Tripo-
liju, koja je uživala podršku Turske i bila
prepoznata od UN, dok se njegov mini-
star odbrane Le Drijan vezao za maršala
Haftara (podržanog od Egipta, UAE i
Saudijske Arabije) u tolikoj meri da je
poslao specijalne snage na istok Libije.
Takva nesposobnost, čak i takav cini-
zam, još uvek postoje i doprinose izolo-
vanosti Francuske u vezi sa ovim pita-
njem. Iako je Makron uspeo da u julu
Nedeljnik
2017. godine dovede Haftara i Saradža
za isti sto u zamku La Sel-Sen-Klud u llLEKARSKO I MEDICINSKO OSOBLJE U NEMAČKOJ PROTIV „DIKTATURE EKONOMIJE“
Ivlenu, ovaj majstorski potez, organizo-
van od osoblja iz predsedničkog kabi-
Veoma profitabilne
neta, a iza leđa ministarstva spoljnih
poslova, nije doveo ni do kakvih diplo-
matskih rezultata. Uz to, ova inicijativa,
pokrenuta bez bilo kakvih konsulta-
bolnice Nemačke
cija, dovela je do brojnih nesporazuma
između Francuske i Italije. Na proleće
2020. godine, Erdogan je iskoristio situ-
aciju zaobišavši francusku pomorsku
kontrolu kako bi dostavio oružje i plaće- Tokom pika epidemije koronavirusne bolesti 2019, nemački zdravstveni sistem bio je uzor
nike u Tripoli.
Zvanični Pariz takođe ne uspeva da ostatku sveta zahvaljujući tome što je imao više bolničkih kreveta i sredstava za intenzivnu negu.
ustanovi kakvi su mu odnosi sa Kinom. Ipak, radnici i radnice u zdravstvu, kao i bolnice širom Nemačke, već godinama se bune zbog
„Makron je ambivalentan“, procenjuje strukturnog manjka sredstava i osoblja. Uzrok tome, između ostalog, jeste i sistem finansiranja
jedan diplomata: „on želi da uspostavi
pravo partnerstvo, uz izostanak bilo koji umnogome nalikuje francuskom tarifiranju po činu
kakvog poverenja i kroz prihvatanje
strategije sanitarnog kordona“ prema PIŠE NAŠA SPECIJALNA DOPISNICA RAHEL KNEBEL
Pekingu. Francuski predsednik nago-
vestio je stratešku reorijentaciju prema
„indopacifičkoj regiji (14)“, čiji je Fran-
cuska deo (zahvaljujući prekomor-
skim teritorijama), i uvećao broj istupa
prema Australiji, Indiji i Japanu. „Kao
što se do sad često dešavalo“, prime-
ćuje Badi, „Francuska posmatra Kinu
katkad kao opasnost, katkad kao trži-
šte. Makron, kao i njegovi prethodnici,
potcenjuje vanevropske i nezapadne
partnere i slabo razume regionalne sile.“
U svakom slučaju, preusmeravanje fran-
cuskih diplomata prema državama G20
(Kina, Brazil, Južna Afrika, Indija, itd.)
znači da će direkcije zadužene za njih
umesto današnjih 13% do 2025. godine
predstavljati 25% ukupnog diplomat-
skog osoblja. „Kada sam se zaposlio u
ministarstvu u sedamdsetima“, priseća
se Selal uz osmeh, „uprava za Aziju delo-
vala je egzotično i na prvom mestu foku-
sirana na kulturološka pitanja.“
Deluje kao da je manihejsko viđe-
nje sveta koje preferira rat i ekonomske
sankcije kao glavne instrumente spoljne
politike potisnulo diplomatsku igru u
zapećak. „Ministarstvo spoljnih poslova
pati zbog militarizacije francuske diplo-
matije još od Sarkozija“, procenjuje De
Vilpen. „Ono je u značajnoj meri izgu-
bilo kapacitet da prati situaciju širom
sveta, naročito u Africi. Ono više nije
avangarda, već biro za upravljanje resur-
sima.“ Bivši diplomata Loran Bigo, koji
je dugo služio u Africi, žali se: „Diplo-
mate više nisu sposobne da proizvedu
analize niti strategiju. Što se tiče Sahela
(15), jedini koji nešto proizvode su mini-
starstvo odbrane i DGSE [Generalna
uprava za spoljnu bezbednost]. Vojska
je popunila prazan prostor.“ S druge
strane, „ratni jastrebovi“ ministarstva
sada deluju kao siročići: „[Njih] Tramp
jako sramoti, jer ga baš briga za vred-
nosti SAD. On ne ispunjava svoj zada-
tak“, primećuje Vedrin. Naposletku, nije
dovoljan samo jedan čovek, pa makar
on bio i predsednik, da bi se ponovo
čuo glas Francuske u sazvučju naroda.
Međutim, da li on to zaista želi?
MARK ENDEVELD je novinar i autor dela Le Grand
Manipulateur, les résaux secrets de Macron, Stock,
Pariz, 2019.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Govor održan 27. avgusta 2019.
(2) Videti našu mapu „Geografija moći u Parizu“, Le
Monde diplomatique, februar 2019.
(3) Kristijan Leken, Ethnographie du Quai d’Orsay,
CNRS Éditions, biblioteka „Biblis“, Pariz, 2020.
(4) Emanuel Makron, Révolution, XO éditions, Pariz,
(5)
2016.
Cf. Maksim Lefevr, „La Russie et l’Occident:
dix contentieux et une escalade inévitable?“,
Fondacija Robert Šuman, 25. januar 2016.
(6) Čitati: Filip Dekam, „’L’OTAN ne s’étendra pas
d’un pouce vers l’est’“, Le Monde diplomatique,
FRITZ KAHN –
septembar 2018.
„Čovek kao industrijska palata“
(7) Alegzandr Duik, „Gérard Araud, l’ambassadeur
(FRITZ-KAHN.COM)
pas toujours très diplomate“, Le Monde, 20.
septembar 2019.
(8) Žak Širak (uz Žan-Lika Barea), Le Temps
présidentiel. Mémoires, vol. 2, NiL, Pariz, 2011. Aksel Hopfman dugo je radio kao u bolnici bilo je toliko teško da je Uprkos idiličnoj slici koju su francu-
Takođe čitati: Serž Alimi, „Mémoires du président bolničar. Ustanova u Hamburgu u samo sedam godina ostao u profe- ski mediji plasirali tokom krize izazvane
Chirac“, Le Monde diplomatique, novembar 2011. kojoj je bio zaposlen privatizovana je siji medicinskog tehničara. „Budući pandemijom kovid-19, nemački bolnički
(9) „’L’Europe n’est pas un supermarché’“, Le Figaro,
Pariz, 22. jun 2017.
2004. godine. Njemu je tada bilo draže da je požrtvovanost utkana u sliku sistem takođe pati od manjka sredstava
(10) „Emmanuel Macron warns Europe: NATO is da ostane u javnom sektoru nego da našeg zanimanja, uprave bolnica to i osoblja. Kako sindikati medicinskih
becoming brain-dead“, The Economist, London, 7. postane radnik za veliku kompa- zloupotrebljavaju kako bi ućutkale sestara i tehničara, tako i sindikati lekara –
novembar 2019. niju čiji je cilj profit. „Danas radim naše zahteve“, žali se on. Medicinsko svi se žale na ogroman nedostatak radnih
(11) Hürriyet, Istanbul, 28. novembar 2019. u kancelariji“, ističe. S druge strane, osoblje u Nemačkoj buni se sve više i mesta za medicinsko osoblje u bolnicama.
(12) Čitati: Igor Delanoe, „Qui veut la paix en
Ukraine?“, Le Monde diplomatique, februar 2020.
Konstance Vajhert, medicinska sestra više protiv uslova rada „koji su zastra- Studija Fondacije Hans Bekler utvrdila je
(13) Iskaz Pjera Vimona, 19. februara 2020. godine, sa stažom od deset godina, dala je šujuće propali“, kako svedoči Anja da postoji potreba za otvaranjem 100.000
pred komisijom senata za spoljnu politiku, i otkaz u drugoj hamburškoj bolnici Fogt, medicinska sestra na intenziv- novih radnih mesta za medicinske sestre
oružane snage. kako bi se bavila negom starih lica. noj nezi u Berlinu. „Sećam se vremena i tehničare s punim radnim vremenom
(14) Govor od 3. decembra 2019. „Volela sam bolnicu“, tvrdi. „Volela bih kada smo mogli da pravimo pauze i (1). Zbog zahtevnosti ovog zanimanja,
(15) Čitati: Remi Karajol, „Sahel, les militaries évincent
da se u nju vratim, ali to se neće desiti kada smo imali vremena za pacijente. čak ni budžetski pokrivena radna mesta
le Quai d’Orsay“, Le Monde diplomatique, jul
2019.
ukoliko se uslovi rada ne promene.“ Danas imam možda jednu pauzu ne bivaju uvek popunjena. Istini za volju,
Za Štefena Hagemana, iskustvo rada mesečno.“ Nemačka poseduje daleko više kreveta u
septembar 2020.
intenzivnoj nezi u odnosu na svoje evrop-
ske susede: 34 na svakih 100.000 stanov-
nika, spram 16,3 u Francuskoj, odnosno
8,6 u Italiji (2). „Ipak, da smo imali onoliko
teško obolelih od kovida-19 koliko ih je
bilo na severu Italije, u suštini bismo imali
dovoljno kreveta, ali ne i dovoljno osoblja
da se stara o pacijentima“, ironično zaklju-
čuje Nadja Rakovic, direktorka Udruže-
nja demokratskih lekara i lekarki (VdÄÄ).
Nekoliko meseci pre epidemije u Nemač-
koj se čak diskutovalo o tome koliko je
mudro zadržati postojeće bolničke kapa-
citete: studija Fondacije Bertelsman predla-
gala je zatvaranje više od pola bolnica u
zemlji (3). „Onda je došao koronavirus i
svi su videli da je, zapravo, bilo jako dobro
imati mnogo bolnica i kreveta...“, ističe
dalje Rakoviceva.
„Takođe se radilo o
podsticanju konkurencije“
Kako bi se ovi paradoksi razumeli,
treba se vratiti na političke odluke koje je
Nemačka donosila u vezi sa zdravstvom
tokom poslednjih nekoliko decenija.
Zakon donet 1985. godine u velikoj meri
je otvorio tržište bolničke nege za privatna
profitna preduzeća. Na tom osnovu nastale
su i jačale velike nemačke kliničke kompa-
nije: Sana, Asklepios, Ren, Helios (koji je
kupila multinacionalna kompanija za
proizvodnju medicinske opreme Frese-
nius). Ne postoji razlika u načinu držav-
nog finansiranja javnih ustanova, privat-
nih neprofitnih preduzeća i privatnih
profitnih kompanija. Svi oni upisani su u
regionalni registar za zdravstvenu negu,
a distinkcija među njima ne postoji ni u
svakodnevnom jeziku. Potom je, 2004.
godine, kada je Francuska uvodila tarifi-
ranje po činu (T2A), Nemačka usvojila
veoma sličan sistem: „paket po slučaju“.
Više se ne pokriva sama nega, već paketi
prema katalogu oboljenja, bez obzira na
potreban broj dana bolničkog lečenja.
Kao i u Francuskoj, zahvati poput ugrad-
nje veštačkog kuka, kolena ili hirurgije
opšte uzev daleko se više plaćaju od rođe-
nja prirodnim putem ili pedijatrije. Napo-
sletku, francuski T2A i nemački „paket po
slučaju“ imaju zajedničko poreklo: sistem
„homogenih grupa oboljenja“ (odnosno
DRG, što je skraćenica za diagnosis-related
groups) uvezen iz SAD gde je usvojen počet-
kom osamdesetih godina prošlog veka (4).
„Cilj novog sistema finansiranja nedvo-
smisleno je bio da dovede do veće ispla-
tivosti – što samo po sebi nije loše. Među-
tim, takođe se radilo o podsticanju konku-
rencije između ustanova, a konačni rezul-
tat trebalo je da bude smanjenje broja
bolnica“, procenjuje Uve Libking, jedan od
zvaničnika Nemačkog udruženja gradova
i opština. Sa izuzetkom univerzitetskih
bolničkih centara (UBC) koji zavise od
saveznih država, javne bolnice u Nemač-
koj pod kontrolom su opština i okruga koji
okupljaju više opština (Landkreis).
Troškovi se, dakle, moraju smanjivati
na tom nivou i ovi akteri ponekad prodaju
svoje bolnice privatnim kompanijama ili
posmatraju kako te iste kompanije zatva-
raju zdravstvene ustanove nakon što one
prestanu da budu dovoljno unosne. U
Nemačkoj je od 2000. godine nestalo više
od tri stotine bolnica i klinika i ukinuto
je pedeset hiljada bolničkih kreveta, dok
je broj aktivnih slučajeva porastao za
nekoliko miliona. Istovremeno, privatni
profitni sektor proširio je svoj obuhvat:
1992. godine on je predstavljao 15% svih
zdravstvenih ustanova; 2018. taj broj popeo
se na 37% (5). Brojne javne bolnice u potpu-
nosti su privatizovane, pojedine među
njima pod neraščišćenim okolnostima. Na
primer, 2004. godine, prodaja sedam usta-
nova u Hamburgu kompaniji Asklepios
sprovedena je protivno volji stanovnika
i stanovnica ovog grada – savezne države:
tri četvrtine glasova na lokalnom referen-
dumu bilo je protiv ove odluke. Nakon što
pređu u privatno vlasništvo, zdravstvene
ustanove često se koncentrišu na lečenje
najunosnijih bolesti. Budući da su finan-
sirane na istovetan način, javne bolnice,
s druge strane, uvučene su u trku u efika-
snosti.
„Pošto su na taj način stavljene u među-
sobnu konkurenciju, zdravstvene usta-
nove krenule su da gledaju šta je to naju-
nosnije u sistemu paketa po slučaju – na
primer, kardiologija, ortopedija – i počele
su da se opremaju za te grane. Po mom
mišljenju, to je razlog zbog kog imamo
dovoljno mesta na intenzivnoj nezi“, nasta-
vlja Nadja Rakovic. Još jedna specifičnost
Nezadovoljstvo zbog
premalog ulaganja uspelo
je naposletku da dovede
do promena u stavu vlade.
Od početka 2020. godine,
bolnicama se dodeljuje
specijalni budžet za
određene stvari, koji će
se od sada nadalje puniti
nezavisno u odnosu na
fakturisanje po činu
nemačkog bolničkog sistema jeste njegovo
dvostruko finansiranje. Takozvane opera-
tivne troškove, dakle plate osoblja, pokriva
zdravstveno osiguranje; troškove investi-
cija – u zgrade, opremu, itd. – uglavnom
pokrivaju savezne države, kako javnim,
tako i privatnim ustanovama. Međutim,
„sve savezne države, u kontekstu ’smanji-
vanja javnog duga’ i uzevši u obzir njihove
budžete, izdvajaju veoma malo novca“,
analizira Harald Vajnberg, poslanik partije
Die Linke (Levica) u Bundestagu. Stoga
bolnicama manjka skoro četiri milijarde
evra javnog novca godišnje, prema prora-
čunima Nemačkog bolničkog društva
(Deutsche Krankenhausgesellschaft). „Dakle,
budžet namenjen operativnim troško-
vima delimično se koristi za finansiranje
investicija. A ušteda se pravi na osoblju“,
dodaje poslanik Levice.
S prelaskom na tarifiranje po činu, u
okviru smanjenog budžeta, administra-
cija je izbila u prvi plan. Pojavila se sasvim
nova kategorija poslova: „DRG mena-
džeri“, kontrolori i drugi kodifikatori, zadu-
ženi da slučajevi budu adekvatno ozna-
čeni na osnovu preko hiljadu kategorija
koje danas postoje u nemačkom katalogu
tarifa. „Kodiranje na kompjuteru zauzima
najmanje 20% mog radnog vremena. Za
lekare je još gore“, kaže Anja Fogt, medicin-
ska sestra iz Berlina.
Nemačko medicinsko osoblje, kojem je
dosta sve većeg uticaja ekonomske logike,
sve više i više odbacuje ovaj sistem. Krajem
2019. godine, nedeljnik Štern objavio je
apel desetina lekara i lekarki, kao i profe-
sionalnih udruženja u kom se zahtevalo
da se „medicina spase“. „Brojni pacijenti i
pacijentkinje koji imaju pitanja, plaše se
bola ili smrti, uopšte se ne uzimaju u obzir“
u sistemu finansiranja po činu, kritikuju
lekari. „Diktatura ekonomije doprinela je
dehumanizaciji medicine u našim bolni-
cama“, takođe su napisali (6).
Što se tiče zdravstvenih radnika i
radnica, njihovi štrajkovi za bolje uslove
rada učestali su od 2015. godine naovamo.
Pokret je otpočeo u berlinskoj bolnici
Šarite. U međuvremenu on je izborio
potpisivanje sporazuma o „skidanju“
poslova u skoro dvadeset javnih bolnica
širom zemlje. Njima je predviđena obave-
zna srazmera osoblja prema broju pacije-
nata, koji se razlikuje od službe do službe,
i određuje na osnovu iskustva medicin-
skog osoblja. Medicinske sestre i tehni-
čari imaju pravo na novčanu nadoknadu
za svaki radni dan u uslovima nedovoljne
zastupljenosti osoblja.
„Cilj ovih sporazuma je da primo-
raju uprave da uposle više osoblja, i oni
su urodili plodom“, uverava nas Mihael
Kveting, koji je vodio pregovore kao pred-
stavnik ujedinjenog sindikata zaposle-
nih u uslužnom sektoru Verdi. „Štrajkovi
medicinskih sestara i tehničara uglavnom
uživaju veliku podršku javnog mnjenja, za
razliku od, na primer, pokreta vozača auto-
busa. U ovom trenutku zaposleni u zdrav-
stvu u poziciji su da nanesu poraz neolibe-
ralizmu. To bi bio prvi put da se tako nešto
dešava i to bi bilo veoma bitno i za druge
sektore privrede“, smatra ovaj sindikalac.
Izvan samih zdravstvenih radnika i
radnica, građanske koalicije za „više osoblja
u bolnicama“ nastale su u dvanaestak
nemačkih gradova. U četiri grada i obla-
sti (Bavarska, Bremen, Berlin i Hamburg),
one su skupile po milion potpisa neophod-
nih da se zahteva lokalni referendum na
narodnu inicijativu o ovoj temi. U svakom
od ovih slučajeva, vlasti su odbile zahtev
uz tvrdnju da ovo pitanje nije u nadležno-
sti saveznih država. Pa ipak, one su te koje
propisuju politiku bolničke nege.
Na opštinskom nivou, privatizacija
počinje da usporava. Poslednjih godina
određene bolnice čak su „rekomunalizo-
vane“. Na primer, početkom juna, u kanto-
nalnom distriktu Ludvigslust–Parhim
u Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji,
skupština Landkrajsa odlučila je da opština
otkupi malu bolnicu sa sedamdeset četiri
kreveta, koja je bila privatizovana 1997.
godine. Predlog je „jednoglasno“ usvojen,
ističe odbornik u ovom distriktu, Štefan
Šternberg.
Neposredno pred poslednji Božić,
kompanija u čijem se vlasništvu ova usta-
nova nalazila, inače filijala grupe Askle-
pios, najavila je, bez ikakvih konsultacija,
da namerava da zatvori porodiljsko odelje-
nje. „Usledila je snažna mobilizacija stanov-
ništva. Ova vest takođe je otvorila raspravu
o postojećoj ponudi usluga zdravstvene
nege i zaštite u ruralnim predelima, naro-
čito u oblastima sa niskom gustinom nase-
ljenosti, kakva je naša“, objašnjava ovaj
tridesetsedmogodišnji socijaldemokrata.
Prema njegovom mišljenju „komunaliza-
cija nije panacea, ali, kada je reč o dostup-
nosti zdravstva, smatram da treba krenuti
tim putem, uz privatnog partnera koji se
razume u upravljanje“. Njegova ideja na
lokalu je da opština sačuva vlasništvo nad
51% bolnice, a da ostatak proda privat-
nom pravnom licu uz održavanje veza sa
ostalim zdravstvenim ustanovama u čita-
voj oblasti koje su pod delimičnom javnom
upravom. „Nemamo načina da utičemo na
sistem tarifiranja“, objašnjava, „ali ukoliko
budemo vodili više ustanova, koje su speci-
jalizovane za različite sektore, moći ćemo
da postignemo ekonomiju obima.“
U Hesenu je 2016. godine desničar-
ski zvaničnik Mihael Koh već pokre-
nuo „rekomunalizaciju“ jedne klinike
u svom kantonu. Za ovog konzerva-
tivca, „nemačke bolnice ne finansiraju se
dovoljno. U obzir se moraju uzeti i njihovi
troškovi održavanja, kao i cena održavanja
ponude usluga zdravstvene nege i zaštite u
slučaju potrebe, naročito u ruralnim prede-
lima“. On poredi bolnice sa vatrogasnom
službom ili policijom: „Oni nisu plaćeni
samo na osnovu broja intervencija koje
obavljaju“, ističe.
Pretnja preokreta
za medicinare
Nezadovoljstvo zbog premalog ulaga-
nja uspelo je naposletku da dovede do
promena u stavu vlade. Od početka 2020.
godine, bolnicama se dodeljuje specijalni
budžet za određene stvari, koji će se od
sada nadalje puniti nezavisno u odnosu na
fakturisanje po činu. Takođe, tokom traja-
nja zdravstvene krize, bolničke ustanove
dobijale su novac za svaki slobodan krevet
koji je mogao da se stavi na raspolaganje
potencijalnim pacijentima koji se zaraze
kovidom-19. To je sušta suprotnost tarifira-
nju po činu, prema kome se za krevet bez
pacijenta ne dobija ništa. Međutim, i ovde
je epidemija pritisla fondove zdravstve-
nog osiguranja i račune zdravstvenih usta-
nova koje već mesecima obavljaju manje
operacija. Javljaju se strahovi da bi debata o
zatvaranju bolnica mogla da se ubrzo vrati
na dnevni red. Pretnja preokreta počinje da
brine i medicinsko osoblje.
U jeku epidemije, regionalna vlada
Severne Rajne – Vestfalije, na čijem čelu se
nalazi konzervativac Armin Lašet, kandi-
dat za naslednika Angele Merkel, htela je da
usvoji meru po kojoj bi osobe sa medicin-
skim obrazovanjem bile primorane da odu
na rad u bolnicama, čak i protivno svojoj
volji. Ovaj predlog naišao je na žestok otpor
i naposletku je odbačen. Bivši medicinski
tehničari, Aksel Hopfman i Štefen Hage-
man, zasada, neće biti prisiljeni da ponovo
obuku svoje bele uniforme.
RAHEL KNEBEL je novinarka.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Mihael Simon, „Von der Unterbesetzung in
der Krankenhauspflege zur bedarfsgerechten
Personalausstattung“, Hans-Böckler-Stiftung,
Diseldorf, oktobar 2018.
(2) „Beyond Containment: Health systems responses to
Covid-19 in the OECD“, Organizacija za ekonomsku
saradnju i razvoj, Pariz, 16. april 2020.
(3) «Zukunftsfähige Krankenhausversorgung“,
Fondation Bertelsmann, Giterslo, 2019.
(4) Čitati: Filip Frogel i Katrin Smadja, „La peau de
chagrin du système public après six ans de
reaganisme“, Le Monde diplomatique, jun 1987. Cf.
takođe: Rajnhard Buse, Alegzander Gajsler, Vilm
Kventin i Mirijam Wajli (ur.), Diagnosis-Related Groups
in Europe, Open University Press, Mejdenhed, 2011.
(5) Izvori: Destatis i Institut Arbeit und Qualifikation
Univerziteta u Duizburg–Esenu.
(6) „Der Ärzte-Appell: Rettet die Medizin!“, Štern,
Hamburg, 1. oktobar 2019, www.stern.de.
llMAGREB
Alžir, narod i klanovi
PIŠU AKRAM BELKAID I AMADAŠ BUALEM
U februaru 2019. godine u Alžiru je
počeo hirak, mirni narodni protest,
neočekivan koliko i masovan.
Njegov prvi uspeh bila je ostavka
predsednika Abdelaziza Buteflike,
koji se, iako prikovan za postelju,
ipak kandidovao za peti mandat.
Godinu dana nakon ove revoluci-
onarne pobune koja je još daleko
od konačnog raspleta, jedna zbirka
autorskih tekstova (1) nudi konzi-
stentnu analizu onoga što mnogi
Alžirci nazivaju „drugim ratom za
nezavisnost“. Zahtevajući istinsku
demokratiju i uspostavljanje države
oslobođene od vojnih činova, demon-
stranti su, kako objašnjava novi-
narka Asina Mešai, u stvari preuzeli
sećanje na borbu protiv kolonijali-
zma i njene simbole. Knjiga opisuje
poreklo pokreta čiji osnovni uzrok
leži u lošem upravljanju zemljom
koju podriva korupcija, dok vlast,
podseća novinarka Žoze Garson,
neguje samo „prezir prema narodu“.
Uz bezbednosne službe iskusne u
manipulaciji, režim je takođe mogao
da računa na instrumentalizo-
vanu pravdu, kao prenosnika repre-
sije koja se pojačala usled zatvara-
nja prouzrokovanog pandemijom.
Omražen od velikog dela stanovni-
štva, režim ipak vešto manevriše na
međunarodnom nivou gde je priba-
vio značajnu podršku, uključu-
jući i Francusku, naglašava Omar
Bendera, ekonomista i bivši predsed-
nik Alžirske narodne banke.
Za samo godinu dana hirak je vratio
nadu čitavom društvu i obnovio delo
alžirskih autora, umetnika i akademika,
www.nstore.rs
le monde diplomatique 7
beleži časopis Mouvements (2). Časopis
donosi tekst Abdalaha Benadude, radij-
skog autora u egzilu u SAD, neutešnog
što je „propustio revoluciju iz 22. febru-
ara“, kao i izbor alžirskih protestnih
pesama. Realnost ovog naroda suoče-
nog sa bezakonjem i proizvoljnošću
oslikana je u trileru Amida Lartana
(3) – tajna je ko stoji iza pseudonima
– remek-delu koje savršeno opisuje
Alžir iz doba građanskog rata 1990-ih
godina, kao i uspon Rafika Halife, koji je
od skromnog farmaceuta postao zlatni
dečko koji se razmetao astronomskim
svotama u Alžiru i u Francuskoj. Danas
čami u zatvoru, kao i neki njegovi
kumovi, bliski gospodinu Butefliki.
Život i pad bivšeg predsednika tema
su dve knjige koje obiluju informa-
cijama i anegdotama. Novinar Mlade
Afrike Farid Alila opisuje putanju
razmaženog deteta alžirskog sistema
(4), onoga kojem je pukovnik Huari
Bumedijen sve oprostio. Žedan vlasti,
opsednut svojim egom, manipulativan i
ozlojeđen, vrlo mlad je postao šef diplo-
matije; nikome nije oprostio svoj prola-
zak kroz pustinju (1981–1992) pošto
mu je umro zaštitnik 1979. godine, niti
je obezbedio pravdu za retke prijatelje
koji su mu ostali verni.
Nakon što je uporno pokušavao i
donekle uspeo da oslabi uticaj vojske,
doživeo je da ga na kraju smeni gene-
ral, koji mu je, štaviše, mnogo dugovao.
O načinu na koji je klan Buteflika, pred-
vođen Saidom, predsednikovim bratom
i „regentom“ moći, pokušao da preživi
hirak, pripoveda nam Naufel Brahimi
el Mili, izvrsni poznavalac misterija
političko-vojnog sistema (5). Tu sazna-
jemo kako je u proleće 2018. godine
operacija „kokain-gejt“ u kojoj je alžir-
ska mornarica, upozorena od strane
španskih službi, zaplenila 701 kilogram
kokaina, predstavljala uvod u izbijanje
rata klanova unutar vlasti pred pred-
sedničke izbore 2019. godine. Rasve-
tljene su i pogodbe između alžirskih i
francuskih lidera, uvek spremnih da
režiraju komediju o strastvenim odno-
sima dveju zemalja kako bi u senci bolje
vodili svoje poslove.
PREVELA: Milisava Petković
(1) Omar Bendera, Fransoa Žez, Rafik Lebđaui
i Salima Mela (urednici), Hirak en Algérie.
L’invention d’un soulèvement, La Fabrique, Pariz,
2020, 296 str., 16 evra.
(2) „Hirak, Algérie en révolution(s)“, Mouvements, br.
102, La Découverte, Pariz, 176 str., 16 evra.
(3) Amid Lartan, L’Envol du faucon vert, Métailié,
Pariz, 2019. (novo izdanje), 213 str., 9,50 evra.
(4) Farid Alila, Bouteflika. L’histoire secrète, Éditions
du Rocher, Pariz, 2020, 398 str., 22,90 evra.
(5) Naufel Brahimi El Mili, Histoire secrète de la
chute de Bouteflika, L’Archipel, Pariz, 2020, 284
str., 19 evra.
kcija!
a
Edicija
„Senke nad
Balkanom“
999rsd
rsd
699
 8 le monde diplomatique Nedeljnik

llKADA JE ŽELJA DA SE NAUKA DEMOKRATIZUJE BILA OKARAKTERISANA KAO „VLADAVINA RULJE“

Američki populisti protiv lobija lekara

Nemarnost predsednika Donalda Trampa i Žaira Bolsonara suočenih sa zdravstvenom krizom potvrdila je ideju da su „populisti“ neprijateljski nastrojeni prema nauci,
naročito medicini. Slučaj SAD i Kanade podseća na suprotno. Populisti su se borili da demokratizuju znanje i zdravlje dok je Lekarsko društvo nastojalo da ih sačuva za bogate

PIŠE TOMAS FRENK

U toku ove godine pandemije, poli-
tička kriza iza kulisa, kako nam
kažu, teži ka ustrajnosti jednog
dela američkog naroda u odbija-
nju autoriteta reči struke. Pogle-
dajte samo te ljude koji se brčkaju
u bazenu jednog restorana, blizu
Ozarčkog jezera (Misuri) dok hara
grozna epidemija... Vidite sve ostale
koji šire najbesmislenije teorije
zavere, dele sulude zdravstvene
savete na društvenim mrežama,
idu u kupovinu bez maske, pale
vatromet nasred ulice... A šta reći
o njihovom imbecilnom predsed-
niku koji prezire preporuke njego-
vih sopstvenih stručnjaka, provodi
vreme upirući prstom na odgovorne
a da se nijednom i sam ne uključi u
tu grupu, i koji ide do toga da save-
tuje ljudima da se služe dezinfekcio-
nim sredstvom jer je to efikasno na
kuhinjskoj površini i WC dasci?
Ova nemilosrdna bitka između
„neznalica“ i „obrazovanih“ u središtu
je američkog političkog života već dugi
niz godina (1). Po mnogima, demokrate,
„progresisti“ se izdaleka najviše slažu sa
objektivnom realnošću. Uostalom, oni
religiozno slušaju mišljenja dobitnika
Nobelove nagrade i drugih laureata
vrhunskih naučnih nagrada. Republi-
kanci žive u jednom drugačijem svetu
bajki i legendi gde istina ne važi.
U normalnim okolnostima, naš klub
samoproklamovanih vodećih tumača
misli ima korist od te svađe da bi pode-
lio bodove između dva tabora. Mi smo
najpametniji! Oni su najgluplji! Među-
tim, evo, pod uticajem pandemije, sukob
dobija neverovatnu oštrinu. Cenjeniji
Amerikanci drhtavim glasom prokla-
muju njihovo večno i nepokolebljivo
poverenje u nauku dok odgovorne
demokrate nagovaraju naciju koja je na
kolenima da prati savete stručnjaka kao
Sveto pismo.
Naše idejne vođe takođe razvijaju
teoriju ne bi li objasnili neodgovorno
ponašanje koje vidimo kod nekih ljudi
koji favorizuju širenje virusa. Uvera-
vaju nas da te zbunjene osobe nisu samo
idioti. Oni deluju pod jakim uticajem
prave antiekspertne doktrine – „popu-
lizma“. Zastupnici te vere, „populisti“,
jesu dakle neuki glupaci koji su kivni na
svoje obrazovane sunarodnike i prema
njima gaje najdublji prezir (2). Draže
im je da se pouzdaju u institucije nego
u knjiško znanje, nipodaštavaju prepo-
ruke medicinskih stručnjaka, uzdižu
mudrost gomile i, podrazumeva se, rasi-
sti su. Populizam je neprijatelj nauke.
On je u ratu protiv racionalne misli.
Saučesnik je širenja zla, da ne govorimo
da je on sam zlo.
Borba protiv
zbog preloma noge, koji odbija da vas
leči ako nemate osiguranje i koji vam ga
oduzima čim ostanete bez posla, a pored
toga zbog pandemije milioni ljudi gubi
posao. Napokon, on je taj koji će vam,
onog dana kada lek protiv kovida-19
bude dostupan, ako se to desi, bez ikakve
sumnje skupo naplatiti taj lek.
Ipak, taj sistem je to što jeste zato što
se „organizovana medicina“, oslanjajući
se na prestiž koji uživa stručni nalaz,
skoro jedan vek trudi da ga ne menja.
Nasuprot tome, za vreme čitavog ovog
perioda, iz populističkih slojeva dolazi
reformatorski zanos koji je bezuspešno
pokušao da transformiše sistem ne bi li
ga stavio u službu što većeg broja ljudi.
Drugim rečima, naši stručnjaci, nauč-
nici i preozbiljni i visoko inteligentni
trust mozgova greše na svim fronto-
vima. To se dešava upravo zato što smo
se previše savijali pred naučnim mišlje-
njima da je javno zdravlje neostvariv
san, a lek protiv zla koje nas napada se
ne nalazi nigde drugde nego u populi-
zmu koji je tako omražen i kog se struč-
njaci boje.
Da bi se razumelo šta je u igri, treba
početi sa definisanjem termina. Naziv
„populista“ prisvojili su članovi mlade
zemljoradničke partije 1891. godine
u SAD, u Kanzasu. Od zahteva koji
polaze od napuštanja obrazaca ali u
borbi protiv povlastica, preko naciona-
lizacije železnice, pokret je brzo uzeo
maha do te mere da je u jednom periodu
njegov uspeh delovao sigurno. Među-
tim, stvari su se drugačije odigrale. Za
manje od deset godina, Populistička
partija je desetkovana. Njen uticaj se
ipak održao tokom godina, jer nala-
zimo neke od njenih ideja u Socijalistič-
koj partiji Amerike (SPA), u Dogovoru o
novom poslovanju 30-ih i 40-ih godina
20. veka ali i u predsedničkim kampa-
njama 2016. i 2020. godine gospodina
Bernija Sandersa (3).
Uspon i pad američkih populista (i
dalje pričam o onima koji su izmislili
taj termin) odavno je predmet posebne
naklonosti zanesenih istoričara, te su im
brojna dela bila posvećena. Svi ti radovi
podvlače neobičnu činjenicu, a to je da
predstavnici tog pravca nisu imali ništa
protiv nauke i obrazovanja. Štaviše,
njihovo zastupanje tehnologije, znanja
i obrazovanja bilo je tako iskreno i ulep-
šano da je danas nelagodno čitati ga.
Čemu te preterane hvale? Iz razloga što
su populisti bili ubeđeni da su u savrše-
noj saglasnosti sa naučnim napretkom s
kraja 19. veka braneći principe kao što
su država blagostanja ili moć posredova-
nja javnosti.
Oni su paralelno bili u stalnoj borbi
protiv ekonomske i intelektualne elite
svog doba, onoliko koliko i stručnjaci
koji su govorili da u postojećem poretku
vide Božji prst. Za populiste je svaki vid NINA KORHONEN – „Ana, američka mama“ (GALERIJA ODILE OUIZEMAN, PARIZ)

privilegija znanja povlastice bio neosnovan kao i ugled

Evo jednog lepog malog silogizma
kojim nas misleća američka klasa preza-
sićuje, što nije čudno kad je toliko zavo-
dljiv i ide joj niz dlaku. Medicina je u
pravu, populizam nije. Ta jasnoća je
toliko očigledna da je veličanje prvog i
osuđivanje drugog postalo poznat knji-
ževni motiv, preplavljujući editorijale i
članke.
Međutim, reč je o ogromnom nespo-
razumu. Mada Sjedinjene Američke
Države pokazuju da su tragično nespo-
sobne da se suoče sa pretnjom novog
koronavirusa, to nije pre svega zbog
vanrednog idiotizma gospodina
Donalda Trampa, iako on tu ima svoju
ulogu. Razlog je američki zdravstveni
sistem. On je taj koji gazi i samu ideju
o javnom zdravlju i pretvara pristup
nezi u luksuz namenjen manjini. On je
taj koji vas dovodi do prosjačkog štapa
na kom su uzvišene profesije bazirale
svoj autoritet. Očevidni prikaz ove ideje
nalazimo u čuvenom Edenskom vrtu
grada Lukas u Kanzasu, u parku skulp-
tura sagrađenom 1910-ih godina koji
predstavlja jedan od prvih pokušaja da
se rašire populističke i socijalističke
teorije. Među njegovim glavnim atrakci-
jama nalazi se scena pod nazivom Raza-
peta radna snaga u kojoj jednog radnika
do smrti muče eminentni članovi zajed-
nice – bankar, advokat, lekar i sveštenik.
Ukratko, pogled na svet prvih populi-
sta bio je radikalno demokratski. Narod
je zauzimao prvo mesto, a jedina uloga
stručnjaka u demokratiji svodila se na
služenje i informisanje građana.
Populisti s kraja 19. veka su se malo
izjašnjavali po pitanju zdravstvene poli-
tike. Potrebno je reći da američka medi-
cina u to doba još nije bila užasno skup
birokratski lavirint koji poznajemo
danas. Međutim, čim su cene lekova
počele da rastu, tokom decenija koje su
usledile, procvetale su razne vrste alter-
nativnih, više demokratskih sistema,
koje su zajednički osmislili zemljorad-
nici, sindikalne organizacije i dobro-
tvorne ustanove sa jednim ciljem – da
se medicinska nega učini dostupnom
radničkoj klasi.
Među dostignućima koja se pripisuju
tim neopopulistima, postoji jedno koje
treba pomenuti. Ono je videlo svetlost
dana 1929. godine u Elk Sitiju u Okla-
homi, državi gde su populističke teze
našle jak odjek krajem prošlog veka.
Reč je o uspostavljanju kooperativnog
zdravstvenog sistema u kom bi seljaci i
njihove porodice, u zamenu za skromnu
godišnju kvotu, imali zagarantovan
pristup lekarima, zubarima i najbližoj
bolnici snabdevenoj modernom opre-
mom. Članovi kooperative, tj. obični
ljudi, u suštini zemljoradnici zaduženi
su za izbor svog izvršnog odbora kao i
da vode računa o ekonomskom aspektu.
Taj sistem je zamisao izvesnog lekara
Majkla Šadida koji je na sebe preu-
zeo da ga uspostavi uz pomoć lokalne
grane Farmers Union, sindikalne pokra-
jinske organizacije. Prisutnost te orga-
nizacije potvrđuje populističku dimen-
ziju projekta jer je ona bila manje ili više
direktni izdanak nekadašnje partije iz
1890-ih godina. Ipak, lična priča doktora
Šadida je još poučnija.
Rođen u Libanu, Šadid je emigrirao
u SAD 1898. godine. Od početka svoje
karijere, praktikovao je medicinu kod
američkih farmera bez novca. Takođe
se nakratko bio učlanio u Socijalističku
partiju. Uprkos neobičnim politič-
kim uverenjima, on nije bio nadrilekar.
Štaviše, njegovi zahtevi po pitanju kvali-
teta nege bili su izuzetno visoki. Šadid
se razlikovao od sebi sličnih po odbija-
nju medicinske prakse koju je smatrao
grabežljivom, naročito u malim grado-
vima u Oklahomi. Iako je oklevao da
se distancira od tog modela, on je sam
sebe smatrao „narodnim lekarom (4)“
sposobnim da reši večiti američki
problem koji je do danas netaknut
– preskupa nega i narod lošeg zdra-
vlja. „Kako u vreme rata tako i u vreme
mira, kako u vreme krize tako i u vreme
izobilja, kako u vreme oluje tako i u
vreme zatišja, postoje stvari koje se ne
menjaju“, pisao je. „Siromašni se razbo-
levaju ranije, bolest im traje duže i oni
su ti koji dobijaju najmanje medicinske
septembar 2020.
Mada Sjedinjene Američke Države pokazuju da su
tragično nesposobne da se suoče sa pretnjom novog
koronavirusa, to nije pre svega zbog vanrednog
idiotizma gospodina Donalda Trampa, iako on tu ima
svoju ulogu. Razlog je američki zdravstveni sistem.
On je taj koji gazi i samu ideju o javnom zdravlju i
pretvara pristup nezi u luksuz namenjen manjini
nege dok je upravo njima ona najviše
potrebna. Neki su siromašni zato što
su bolesni. Drugi su bolesni zato što su
siromašni (5).“
Pretnje osvetom
U jednom drugom spisu, Šadid je izja-
vio da će delovati u ime „američkog
naroda“ boreći se „da se izbegne domi-
nacija povlastica koja vodi državu na
put diktature i haosa“. Citirajući ove reči
u jednoj knjizi objavljenoj 1939. godine,
novinar Džejms Rorti komentariše: „To
su jednostavni slogani, više populistički
nego socijalistički koji direktno poga-
đaju farmere Oklahome jer im govore
upravo o onome što proživljavaju (6).“
Šadid je nabrajajući privilegije
očigledno mislio na Američku medi-
cinsku asocijaciju (AMA), stručnu orga-
nizaciju lekara. Njeni članovi su mu
jednostavno objavili rat jer se usudio
da otvori zadružnu bolnicu, a osim
toga protiv njega su se služili najpodli-
jim obmanama. Za njih je reformatorski
neopopulistički projekat bio nemoralan
jer je predviđao da se odluke ekonomske
vrste povere nestručnim licima. Nakon
što je pokušala da mu oduzme licencu,
AMA je izbacila Šadida iz svog lokal-
nog udruženja, što je dovelo do toga da
izgubi osiguranje građanske odgovor-
nosti. Takođe je uspela da većinu prakti-
čara koje je on želeo da regrutuje odvrati
od toga da ga podrže u njegovoj nameri.
Komentatori bi danas bez sumnje ovu
epizodu opisali ozbiljno i sa grimasama
negodovanja kao rat populiste Šadida
protiv nauke. Međutim, mnogo tačnije
bi bilo govoriti o ratu nauke protiv
populizma.
Taj rat je besneo tokom mnogo
godina u toku kojih je AMA pobedila i
zakopala jedan po jedan predlog koji je
nastojao da demokratizuje pristup nezi.
Njegove pristalice su na primer organi-
zovale bojkot jednog proizvođača mleka
ne bi li podstakle dobrotvornu organi-
zaciju sa kojom je bio nejasno povezan
da završi svoja istraživanja u domenu
„ekonomije medicine“, kako su je tada
zvali. Istoričar Pol Star nam takođe
govori da je u Vašingtonu, gde je zdrav-
stvena zadruga slična onoj u Elk Sitiju
bila u povoju, AMA „pretila osvetom
svim lekarima koji učestvuju u toj inici-
jativi, napravila dogovor da bi ih spre-
čila da dobiju konsultacije ili da prime
pacijente preko kolega i uspela da ubedi
sve bolnice u Distriktu Kolumbija da
im odbiju svaku povlasticu prijema“,
tj. ekskluzivno pravo dato lekaru da na
temelju njegovog statusa negujućeg
člana zdravstvene ustanove primi paci-
jenta u bolnicu ili medicinski centar ne
bi li mu dao dijagnozu ili tretman (7).
Zaista, zbog tog napada AMA je prošla
kroz parnicu na temelju zakona o zaštiti
konkurencije, ali je bilo potrebno više
da bi se ona zaustavila. Na kraju krajeva,
zar ona nije okupljala najbolje struč-
njake tog vremena koji su jednostavno
zahtevali da budu tretirani s poštova-
njem koje zaslužuju? Njen predsed-
nik se čak pobunio 1938. godine protiv
otvaranja federalne istrage o reformi
zdravstvenog sistema. On je priznao da
je čitava društvena hijerarhija postala
razvratnička kad se prihvatilo da nezna-
lice uz viku i galamu traže lekove kosto-
lomaca i zahtevaju da im ih stručnjaci
prepisuju. „To je praksa u medicini koja
nije niti naučna niti ekonomski racio-
nalna“, podsmevao se.
Zaista je zapanjujuće videti šta
sve profesionalna etika može da
zabrani kada praktičari procene da
je njihov društveni status ugrožen.
Ponovo izabran za predsednika 1948.
godine nakon kampanje koja je bila
znatno više populistička nego kampa-
nja gospodina Trampa 2016. godine,
demokrata Hari Truman je rešio da
svoj drugi mandat usmeri na univer-
zalnu zdravstvenu zaštitu (Universal
Healthcare). Nekoliko meseci nakon
stupanja na funkciju, predstavio je
program u tom smislu, pozdravlja-
jući podvige moderne medicine isto-
vremeno podvlačeći i to da su oni bili
plaćeni zahvaljujući rastu cena lekova.
„Odsada medicinska nega više nije
nepristupačna samo siromašnima,
nego svim platnim razredima, s izuzet-
kom onih najviših (8)“, izjavio je 1949.
godine prilikom obraćanja Kongresu.
Odmah je usledio protivnapad AMA.
Odbacujući „izvikan sistem, tipičan
za dekadentne nacije“, ona je naglasila
da će zbog Trumanovog plana lekari,
ti vrhunski obrazovani predstavnici
visoko cenjene profesije, biti potči-
njeni „ogromnoj birokratiji profesio-
nalnih upravnika, zaposlenih, računo-
vođa i nelegitimnih odbora“. Odlučna u
tome da zaustavi tog imbecila od pred-
sednika, AMA je sazvala svoje pristalice
(većinom dobrostojeće ljude) unapred
uzimajući iznimnu kvotu i time posti-
gla da se skupi basnoslovni ratni plen.
Ti fondovi su joj dozvolili da sebi obez-
bedi usluge kalifornijske agencije pod
nazivom Campaigns Inc., pionira u poli-
tičkoj komunikaciji, kojoj je poverila
misiju upravljanja njenim snagama na
terenu. Zemlja se uskoro našla prepla-
vljena lavinom brošura, poštom i poni-
žavajućim karikaturama koje sugerišu
da će stupanje na presto „socijalizovane
medicine“ označiti neizlečiv kraj indivi-
dualne slobode.
Zbog svojih metoda koje su poslu-
žile kao primer, Trumanov projekat je
propao, kao i svi potonji pokušaji da
se uspostavi autentično univerzalan
zdravstveni sistem u SAD. Međutim, u
Kanadi se rat nauke protiv populizma
najžešće razvio, prema rečima istoričara
Roberta Mekmeta (9).
U više provincija Kanadske prerije,
odjeci američkog populističkog revolta
1890-ih godina održali su se tokom dece-
nija. Za vreme Velike krize, prava poli-
tička inkarnacija te tradicije bila je radi-
kalna zemljoradnička partija pod nazi-
vom Savezna federacija Komonvelta
(CCF). Godine 1944. odnela je ubedljivu
pobedu na pokrajinskim izborima u
Saskačevanu, napravivši krupni korak
što je u istoriji ostalo upamćeno kao
„prva socijalistička vlada u Severnoj
Americi“.
Proterana u više navrata tokom
godina, Savezna federacija Komon-
velta je 1960. godine stvorila kampanju
oko projekta univerzalne zdravstvene
zaštite na nivou provincije i još jednom
odnela pobedu tajnim glasanjem koje se
u velikom delu odnosilo na dato pitanje.
Dve godine kasnije, u julu 1962, vlada
Redžajne je bila spremna da pokrene
Mediker, svoj samostalni sistem zdrav-
stvene zaštite (single-payer healthcare
system), tj. sistem čiji su troškovi pokri-
veni jednim javnim sistemom, prvi za
kanadsku naciju.
Tada je „organizovana nauka“ izva-
dila svoje oružje masivne destrukcije.
Istog dana kada je novi sistem stupio na
snagu, svi lekari iz Saskačevana počeli
su da štrajkuju. Istina je da njihov gotov
novac nije prelazio hiljadu, ali je to ipak
bio, u svoj svojoj raskoši, „Ajn Rend
momenat“. Naziv je dobio po ženi, filo-
zofu i romansijeru 20. veka, pobornici
individualizma koja je veoma popu-
larna u SAD (10). Tom akcijom, 1% obra-
zovanih i bogatih naredio je nižem sloju
da ostane na svom mestu i da pokaže
svoje poštovanje.
Ta kanadska verzija sukoba između
nauke i populizma, između profesio-
nalne, malobrojne, ali prestižne grupe i
Među dostignućima koja se pripisuju neopopulistima, postoji jedno
koje treba pomenuti. Ono je videlo svetlost dana 1929. godine u
Elk Sitiju u Oklahomi, državi gde su populističke teze našle jak
odjek krajem prošlog veka. Reč je o uspostavljanju kooperativnog
zdravstvenog sistema u kom bi seljaci i njihove porodice, u zamenu
za skromnu godišnju kvotu, imali zagarantovan pristup lekarima,
zubarima i najbližoj bolnici snabdevenoj modernom opremom
saskačevanskih radnika prouzrokovala
je razne manevre koje je AMA krila. Kao
i malopre pomenuta grupa, skup lekara
iz provincije napravio je ogromnu
uštedu zahvaljujući ulogu svojih
članova i njome se služio za finansiranje
svojih propagandnih težnji. Ne samo
da je pokret dobio podršku trgovačke
komore Saskačevana i drugih profesi-
onalnih udruženja nego ih je i lokalna
štampa ujedinjeno pratila na sav glas
predviđajući veliki talas komunizma
i bolesti. Militanti ekstremne desnice
su takođe bili u slavljeničkom duhu
preko kolektiva koji se pojavio niot-
kuda – Ostavite nam naše lekare (Keep Our
Doctors), koji podrazumeva borbu protiv
samostalnog sistema pomoću javnih
okupljanja, lova na veštice i rasistič-
kih insinuacija nakon što je neopopu-
listička vlada najavila svoju nameru da
dovede lekare iz inostranstva da zamene
štrajkače.
Glavno pitanje je očigledno bilo
vezano za mesto koje stručnjaci treba da
imaju u demokratiji. Lekari su zato bili
u situaciji monopola. Oni su sami odlu-
čivali o izboru tretmana kao i o njihovoj
ceni i polagali su račune samo svojim
kolegama. Projekat Savezne Federa-
cije Komonvelta zajedno sa projektima
doktora Šadida ili predsednika Trumana
oslabljivao je njihov autoritet poverivši
jedan deo običnim građanima. Tada je
jedan novinar Vašington posta prime-
tio: „Lekari su ’prvosveštenici’ našeg
doba i kao takvi oni nemaju običaj da se
pokore državi.“
Revolt zaostalih
Pozvan da bude posrednik u svađi,
baron Tejlor, lekar i britanski politi-
čar, sažeo je činjenice u gotovo klinič-
kim terminima. Uznemirena zbog situ-
acije u Kanadi, AMA je, piše on 1974.
godine, bila „u histeričnom protivlje-
nju svakom vidu osiguranja – javnog
zdravlja i nastojala je, sa izvesnim
uspehom, da tu histeriju podeli sa leka-
rima kao i sa javnim mnjenjem Saska-
čevana (11)“.
Dijagnoza je barem bila precizna.
Jedno stručno udruženje je namerno
proširilo histeriju po Kanadskoj preriji.
Rezultat je bio napad „demokratskog
užasa“, barem se tako može okarakteri-
sati ono što se desi kada se viši slojevi
društva ubede da razularen narod
dovodi u opasnost njihove povlastice.
Te periodične krize histerije predsta-
vljaju izvestan broj konstanti. Demo-
kratija je opisana kao tiranija. Na niže
slojeve se upire prstom jer se usuđuju
da se mešaju u poslove u koje se uopšte
ne razumeju (bilo da je reč o ekono-
miji, spoljnoj politici ili u konkretnom
slučaju o medicini) i podrazumeva se,
mediji su ujedinjeni.
Svi ovi sastojci su postojali u velikom
demokratskom užasu 1896. godine. Te
godine, vodeća američka klasa, podr-
žana od skoro svih novina, smatrala se
ugroženom od strane krvoločnog prole-
tarijata koji je hodao pod zastavom Vili-
jama Dženingsa Brajana, demokrat-
Trenutno je populistički
senator Sanders
najžustriji pobornik
univerzalnog
zdravstvenog sistema
dok vojnici „organizovane
nauke“ i lične moći nastoje
da miniraju tu ideju
skog kandidata na predsedničkim izbo-
rima, čoveka koji je smatran radikalom i
oko kog su se okupili populisti. S visine
njihovog izolovanog položaja, visokoo-
brazovani ljudi s kraja veka su se oglasili
u novinama Istočne obale tvrdeći da je
populistički pokret samo revolt ludaka
i zaostalih.
Dešava se da demokratski užasi
dostignu svoj cilj. To nije bio slučaj veli-
kog štrajka 1%, koji je razdražio Saska-
čevan 1962. godine. Njegov poraz je čak
imao odjeka. Dok je strah imao efekta
u početku, naklonost borbi lekara se
brzo smanjila, u čemu su ulogu odigrali
žestoki govori stručnjaka. Tako je jedan
evangelistički pastor koji je besneo u
talasima pozivao na krvoproliće (12).
Štrajk se završio nakon mesec dana. Pet
godina kasnije, sve provincije u zemlji
imale su zdravstveni sistem baziran na
onom u Saskačevanu, a Mediker je i
dan-danas jedno od društvenih ostvare-
nja na koje je Kanada najponosnija.
Nijedan od ovde opisanih pokreta
reforme nije osporavao važnost nauč-
nog istraživanja niti bilo koje od njenih
otkrića. Svi ti neopopulistički mislioci
su se divili modernoj medicini. Oni su
jednostavno želeli da je učine dostupni-
jom najskromnijima. Drugim rečima, to
su bila dva viđenja sveta koja su se suko-
bljavala – povlastice protiv jednakosti.
„Suštinsko pitanje u srži konflikta
koji sukobljava vladu i lekare Saskače-
vana nije osiguranje – javno zdravlje,
nego demokratija“, napisao je Glob i
mejl iz Toronta nekoliko nedelja nakon
početka štrajka. „Ranije ili kasnije,
kakva god bila njegova uža specijalnost,
stručnjak uvek mora da se potčini laiku
jer bez toga demokratija ne može da
funkcioniše.“
Upravo tako! Viču neki. U tome je
čitav problem demokratije. Ona svojim
neupućenim neznalicama daje moć
nad onima koji su u odnosu na njih
superiorni. Džordž Sokolski, američki
editorijalista sa publikom širom nacije,
bučno je odbranio štrajkače u Saskače-
vanu jer su oličavali „borbu stručnjaka
u doba kada dominira vladavina rulje“.
Antikomunista do srži, on je opisivao
lekare koji se bore da drže glavu iznad
vode dok je čitava planeta bila prepla-
vljena egalitarističkim talasom. „Bila
su vremena kada su se osobe uzajamno
poštovale onoliko koliko vrede“, piše
on. „Sada je geslo izgleda postalo: Ja
vredim koliko i vi.“ Ta filozofija, koju
je on smatrao jednako lažnom koliko
i opasnom, činila ga je besnim. Ako u
zemlji poput SAD svaki pojedinac ima
slobodu da izrazi svoje mišljenje, njemu
je delovalo prirodno da u svetu koji
postaje komplikovaniji „samo struč-
njaci mogu da imaju mišljenje o rastu-
ćoj lepezi tema.“
Sokolski je bio žestoki makartista koji
je postajao sve veći desničar. Savezna
federacija Komonvelta iz Saskačevana
bila je agrarna partija i tvorac levice.
Danas se u neočekivanom preokretu sve
promenilo. Demokratska stranka koja je
dala vlast Trumanu ubuduće služi inte-
resima viših kadrova bogatih i obrazo-
vanih. Ona pritiče u pomoć malim geni-
jima sa Volstrita. Pokorava se nared-
bama ekonomista koji slave slobodnu
trgovinu, a kada njeni predstavnici
predlože neku reformu zdravstvenog
sistema, oni to ne čine konsultujući se
sa bazom nego okupljaju stručnjake iz
svih uključenih sektora i od njih traže
da među sobom reorganizuju sistem,
a nakon toga se čude kad vide da javno
mnjenje pokazuje svoj bes.
„Mi, narod“
Snage koje čine deo lanca nege su
takođe evoluirale. AMA više nije moćni
le monde diplomatique 9
bastion medicinskog osoblja kao što
je nekad bila. U borbi da se spreči dola-
zak na vlast univerzalnog osiguranja,
novi akteri – bolničke grupe, farmaceut-
ske laboratorije i osiguravajuća društva
prevazišli su je u pogledu moći kao
uticaja, sa ipak nepromenjenom moti-
vacijom – poštovanjem onoga što će se
ubuduće zvati „inovacija“ kao i struč-
njaka koji stoje iza toga.
Međutim, najdublja promena se tiče
namera levice. Način na koji samopro-
klamovani progresisti zloupotreblja-
vaju reč „populizam“ dokazuje da su oni
odlučno okrenuli leđa svom demokrat-
skom nasleđu. Sada ih slušamo kako nas
podsećaju na vrline cenzure (13) i kako
se sa nostalgijom sećaju srećnih dana
kada su poslodavci birali naše rukovo-
dioce umesto nas. Demokratija predsta-
vlja problem, objašnjavaju, jer dozvo-
ljava narodu da odbacuje autoritet struč-
njaka. Upravo toj neukroćenoj demo-
kratiji dugujemo jednako izbor gospo-
dina Trampa kao i našu nemoć pred
globalnim zagrevanjem ili pandemijom
kovida-19. Za sve to ćemo biti krivi „mi,
narod“ (to su prve reči Ustava Sjedinje-
nih Američkih Država).
Politički pejzaž je dakle naopak, ali je
borba koja se vodi ostala ista. Ubuduće
više povezani sa ravnodušnom moral-
nom čistoćom levice nego sa antiko-
munizmom glupaka desnice, stručnjaci
nastavljaju da besne protiv drznika koji
se usuđuju da se suprotstave moći. Prava
tema rasprave su njihove povlastice
dok smo svi mi pozvani da padamo na
kolena pred njima, čak i da se okupimo
u uskim redovima ne bismo li branili
njihov interes.
Međutim, ako se i ne obaziremo na
egoistične fantazije modernog Politbi-
roa, stara politička jednačina se uvek vidi
iza vela uobraženosti levice. Trenutno
je populistički senator Sanders najžu-
striji pobornik univerzalnog zdravstve-
nog sistema dok vojnici „organizovane
nauke“ i lične moći nastoje da mini-
raju tu ideju. Populizam nije poslednje
blistavo otkriće koje dozvoljava da se
imenuje zlo koje nas dotiče, ali je možda
lek koji dozvoljava da se rešimo tog zla.
TOMAS FRENK je novinar i istoričar. Autor je romana
Narod, Ne: Kratka istorija antipopulizma, Metropolitan
Books, Njujork, 2020.
PREVOD: Anja Mitić
(1) Ref. Kris Muni, The Republican War on Science,
Basic Books, Njujork, 2005. Takođe čitati Serž
Halimi, „La déroute de l’intelligentsia“, Le Monde
diplomatique, decembar 2016.
(2) Ref. Skot Liaj, „Time to end populism’s war on
expertise“, The Boston Globe, 7. april 2020.
(3) Čitati: Edvard Castlton, „Le socialisme aux
États-Unis, pourquoi seulement aujourd’hui ?“, Le
Monde diplomatique, jun 2019.
(4) Ref. Majkl A. Šadid, A Doctorforthe People: The
Autobiography of the Founder of America’s First
Co-operative Hospital, Vanguard Press, Elk Siti,
1939.
(5) Majkl A. Šadid, Doctors of Today and Tomorrow,
The Cooperative League of the USA, Njujork,
1947.
(6) Džejms Rorti, American Medicine Mobilizes, W.W.
Norton, Njujork, 1939.
(7) Pol Star, The Social Transformation of American
Medicine. The Rise of a Sovereign Profession
and the Making of a Vast Industry, Basic Books,
Njujork, 2017 (prvo izdanje: 1982).
(8) Hari Truman, „Special message to the Congress
on the nation’s health needs“, 22. april 1949.
(9) Robert C. Mekmet, Jr., „Populism in two countries:
Agrarian protest in the Great Plains and Prairie
provinces“, Agricultural History, vol. 69, n° 4,
Keneso, jesen 1995.
(10) Čitati: Fransoa Flao, „Ni dieu, ni maître, ni impôts“,
Le Monde diplomatique, avgust 2008.
(11) Citirano iz: Malkolm G. Tejlor i Alan Maslov, Health
Insurance and Canadian Public Policy:The Seven
Decisions That Created the Health Insurance
System and Their Outcomes, McGill – Queens
University Press, Montreal, 2009.
(12) Gregori P. Marčildon (pod direkcijom.), Making
Medicare: New Perspectives on the History of
Medicare in Canada, University of Toronto Press,
2012.
(13) Džek Goldsmit i Endru Kin Vuds, „Internet speech
will never go back to normal“, The Atlantic,
Boston, 25. april 2020.
 10 le monde diplomatique
llU KAZAHSTANU I UZBEKISTANU, POLITIČKI I EKONOMSKI RAZVOJ POD STROGIM NADZOROM
Iluzija novog sveta u Srednjoj Aziji
Većinom država Srednje Azije decenijama su upravljali isti vladari. Nakon odlaska tih autokrata, njihovi naslednici pokušavaju da zadrže kontrolu nad rizičnom političkom
tranzicijom. Suočeni sa pritiskom svojih mladih i nejednakih društava, plaše se scenarija nalik „arapskom proleću“. I dvoume se između otvaranja i kontinuiteta
PIŠE MARLEN LARUEL
Promene vlasti po pravilu ne prijaju
autoritarnim režimima. Posebno
kada se na njihovom čelu nalazi
svemoćni vladar prisiljen da se
povuče usled poodmaklih godina ili,
naprosto, smrti. Sačinjeni od krhkih
političkih institucija ili smatrani
nelegitimnim od strane stanovništva,
većina režima u Srednjoj Aziji obrela
se poslednjih godina u ovako deli-
katnoj situaciji. Prvi predsednici tih
zemalja nakon sticanja nezavisnosti
1991. godine često su na ovu funkciju
dolazili sa pozicije generalnog sekre-
tara lokalne Komunističke partije.
Onda su, nakon više decenija prove-
denih na najvišim funkcijama, jedan
po jedan napuštali svoja mesta: Sapar-
murat Nijazov u Turkmenistanu i
Islam Karimov u Uzbekistanu umrli
su 2006. i 2016. godine; kazahstan-
ski predsednik Nursultan Nazarba-
jev istupio je sa mesta predsednika u
78. godini u martu 2019. godine; čak
i gospodin Emomali Rahmon (67),
nakon dvadeset osam godina vlada-
vine, počinje da razmišlja o svom
nasledniku na čelu Tadžikistana.
Kirgistan je izuzetak. Tamo se poli-
tička smena odigrava kombinacijom
demokratskih izbora i narodnih revo-
lucija predvođenih elitama podeljenim
u političke frakcije suprotstavljenih
ekonomskih interesa i lojalnih različitim
klanovima (sever nasuprot jugu). Tamo
su svrgnute dve vlade, najpre 2005, a
onda i 2010. godine. Sadašnji režim pred-
sednika Soronbaja Ženbekova, izabra-
nog 2017. godine, daleko je od otelotvo-
renja pluralizma, ali je, u poređenju sa
susedima, ipak demokratskiji, uz manje
maltretiranja opozicije i sa još uvek
aktivnim civilnim društvom.
Od sredine 2000-ih testirano je neko-
liko modela smene vlasti. U Turkmeni-
stanu i Uzbekistanu, „očevi nacije“ otišli
su u grob, a da nisu imenovali nasled-
nika, barem ne javno. Njihovi sukce-
sori – bivši ministar zdravlja Gurbanguli
Berdimuhamedov i bivši premijer Šavkat
Mirzijojev – već uveliko pripadnici
vladajuće klike, znali su kako da uspo-
stave moć, diskretno istiskujući nepo-
korne konkurente. U Tadžikistanu se
predsednik Rahmon nada da će, kada za
to dođe vreme, sina Rustama, koji je već
gradonačelnik glavnog grada Dušanbea,
postaviti na „tron“, baš kao što je Azer-
bejdžanac Hajdar Alijev nametnuo sina
Ilhama u Bakuu 2003. godine.
Uzbekistanska perestrojka
Sa svoje strane, Kazahstan bi mogao
da ponudi model predsedničke tranzi-
cije bez presedana u regionu: šef države
se sam odriče svog mandata – bez priti-
ska sa ulice – kako bi mogao da nadgleda
svog naslednika i pomogne mu da
izgradi status nalik svom. Nakon dvade-
set i osam godina vladavine, gospo-
din Nazarbajev nastavlja da kontroliše
zemlju putem institucija na čijem je
čelu: saveta za bezbednost, predsedničke
stranke Nur Otan i „kancelarije prvog
predsednika“ oformljene za ovu priliku.
Njegova najstarija ćerka, gospođa Dariga
Nazarabajeva, predsedavala je Senatu do
maja 2020. godine, a njen zet Timur Kuli-
bajev predvodi holding Samruk-Kazina,
koji okuplja sva velika javna preduzeća
u ključnim sektorima (energetika, struja,
železnica itd.). Predsednička porodica
je, očito, daleko od toga da se odrekne
poluga vlasti, iako bi iznenadni presta-
nak funkcija gospođe Nazarabajeve
mogao ukazivati na to da joj novi pred-
sednik, gospodin Kasim Žomart Tokajev,
ne dozvoljava da se razmahne.
Bilo kako bilo, način na koji je organizo-
vana predsednička tranzicija ne predviđa
kako će se sistem dalje razvijati. Primera
Samara
Volgograd
RUSIJA
Atirau
Kaspijsko
more
6,5
Aktau
16,4
AZERBEJDŽAN
Baku
Turkmenbaši
TURKMENISTAN
Bruto društveni
52 %
proizvod po
stanovniku, 2018,
u hiljadama dolara 5,9
Udeo
urbanog
stanovništva, u %
Ukupna populacija,
2019, u milionima
radi, malo posmatrača bi se kladilo da
će u Uzbekistanu nekadašnji premijer
Šavkat Mirzijojev, više od decenije odan
Islamu Karimovu, tako odlučno predu-
zeti reforme kada je 2016. godine došao
na vlast. Uzbekistanska ekonomija, koja
je od pada Sovjetskog Saveza funkcioni-
sala pod strogom državnom kontrolom,
sada je podvrgnuta liberalnoj terapiji. To
uključuje konvertibilnost nacionalne
valute (uzbekistanskog soma), ukida-
nje ograničenja konkurencije u maloj i
srednjoj trgovini, kao i ograničenje ovla-
šćenja predatorskih institucija poput
carine i poreskih službi. U prvoj polo-
vini 2020. godine, država je prodala 299
svojih poseda u vrednosti od 348 mili-
jardi soma (29 miliona evra), a očekuje se
da će još 1000 preći u ruke privatnih inve-
stitora. Prošlog marta Uzbekistan je libe-
ralizovao proizvodnju pamuka (koja čini
četvrtinu njegovog godišnjeg prihoda), za
koju je država do tada propisivala obave-
zne isporuke (1). Verovatnoća da će ova
uzbekistanska perestrojka dovesti do
stvarne demokratizacije zemlje je ipak
mala. Predsednička stranka i dalje domi-
nira političkim životom, gde drugi poli-
tički akteri igraju ulogu statista.
Uprkos svemu tome, društvo je pokre-
nuto vetrovima promene: razbuktavaju
se televizijske rasprave; polemike se šire
društvenim mrežama; ljudi se slobodnije
izražavaju; deo straha je nestao. Među-
tim, vlasti su 2. juna iz onlajn časopisa
uklonile članke koji su se bavili suko-
bom između stanovnika jednog sela u
ferganskoj regiji i lokalnog guvernera,
kojeg i sam predsednik redovno opomi-
nje. Kritikovanje glavnih političkih
ličnosti zemlje i dalje nosi rizik hapšenja
kritičara. Mlađe generacije nisu bez nade,
shvatajući da je ovo jedinstvena prilika
koju treba iskoristiti.
U Kazahstanu predsednička sukcesija
nije izazvala takve preokrete. Ne samo
da predsednik Tokajev, diplomata po
obrazovanju, održava autoritarni kurs
svog prethodnika Nazarbajeva, već i sam
Nazarbajev nastavlja da upravlja politič-
kim životom, do te mere da je na posled-
njem samitu Srednje Azije u Taškentu
prošlog novembra predstavljao svoju
zemlju umesto zvaničnog predsednika.
Predsednička promena je štaviše
omogućila ustoličenje nove generacije
tehnokrata, u svojim četrdesetim, zaoku-
pljenih diverzifikacijom ekonomije u
kojoj nafta i dalje predstavlja 30% godi-
šnjeg bogatstva i dve trećine izvoza (2).
22,2
Aktjobe
Aralsko
jezero 18,5
51 %
Kizilorda
Sir
-
Da
33,0 UZBEKISTAN
rija
Čimkent
Nukus
Dašoguz Am
u-Dar
Taškent
ija
Samarkand
Bukara
Aškabad TADŽIKISTAN
Karči
Turkmenabad
Kulib
Mari
IRAN AVGANISTAN
Ostaje pitanje hoće li ovaj novi, još uvek
stidljivi ambijent uspeti da podstakne
razvoj zemlje u periodu globalne recesije
izazvane pandemijom kovida-19.
Regionalne nejednakosti
Ekonomski danak pandemije će se tek
izračunavati, ali se čini da su se uzbeki-
stanska i kazahstanska vlada prilično
dobro nosile sa krizom i održale trans-
parentnost svojih zdravstvenih politika.
Tranzicioni modeli ovih dveju zema-
lja imaju značajan uticaj na regionalnu
geopolitiku.
I opet je Uzbekistan taj koji želi da
pomeri granice. Nakon dve decenije
izolacionizma, Taškent se vratio za regi-
onalni pregovarački sto, posebno kada je
reč o pitanjima vode i energije. Jenjavaju
prepirke sa Tadžikistanom i Kirgistanom
oko upotrebe međudržavnih reka Amu
Darje i Sir Darje. Od promene kursa 2016.
godine, pet srednjoazijskih predsednika
sastajali su se u više navrata, dajući nadu
onima koji pozivaju na saradnju i regio-
nalnu integraciju ovih pet država.
Regionalistička ubeđenja gospodina
Mirzijojeva u Uzbekistanu ne isklju-
čuju uticaj velikih sila. Rusija se vešto
izvlači zadržavajući odlične bilateralne
odnose sa Taškentom, naročito nakon
što je uzbekistanska vlada u martu
2020. godine prihvatila status posma-
trača Evroazijske ekonomske unije – što
je prvi korak ka njenom potencijalnom
članstvu. Kina, sa svoje strane, takođe
metodički produbljuje ekonomske veze
sa ovim regionom, čiji je najveći trgovin-
ski partner, ispred Rusije. Odnosi sa Sjedi-
njenim Državama ojačavaju, posebno
na strateškom planu, time što je 2018.
godine obnovljen program obuke u
američkim institucijama za najviše uzbe-
kistansko vojno osoblje.
Kazahstan i u ovom pogledu odli-
kuje kontinuitet. Kao i njegov prethod-
nik, gospodin Tokajev se zaklinje „poli-
valentnom“ spoljnom politikom, koja
bi trebalo da uravnoteži uticaj Rusije,
Kine i Zapada, premda u praksi uglav-
nom ostaje pod kontrolom Moskve na
ekonomskom planu, a još i više stra-
teški. Uistinu, integracije u Evroazij-
sku ekonomsku uniju donele su malu
ekonomsku korist. Nacionalne firme
su, s jedne strane, izložene konkurenciji
ruskih firmi, a s druge strane, postale su
kolateralne žrtve sankcija Zapada namet-
nutih Rusiji nakon aneksije Krima 2014.
Omsk
RUSIJA
Nursultan
(Astana) Semej
Karaganda
57 %
KAZAHSTAN
Balkajsko KINA
jezero
Almati
Karakol
Biškek
Narin 3,3
Đalalabad 36 %
Namangan KIRGISTAN
6,4
Kođent Oš
3,9 27 %
SESIL MAREN
Dušanbe
9,3
PAKISTAN 0 250 500 km
Izvori: Ujedinjene nacije, popis stanovništva, «World Population
Prospect : The 2019 Revision» ; «Human development report 2019»
godine. Povrh svega, izgubile su pristup
zapadnim investitorima zbog bliskih
partnerstava sa ruskim kompanijama.
Na strateškom planu, poslednjih godina
se povećala zavisnost od ruskih vojnih
tehnologija, dodatno umanjujući auto-
nomiju zemlje.
Bez obzira na to ko stoji na njihovom
čelu, države u regionu suočavaju se sa
relativno sličnim izazovima. Nakon
2014. godine, njihove nacionalne valute
pale su usled jačanja rublje. Doznake
emigracije su se rastopile, što je predsta-
vljalo katastrofu za Tadžikistan i Kirgi-
stan, gde one predstavljaju između
trećine i polovine bruto domaćeg proi-
zvoda. Nadolazeća globalna recesija
pogoršaće srednjoazijsku ekonomsku
situaciju i oslabiti ove dve države, najsiro-
mašnije u bivšem SSSR-u. Naročito stoga
što će kriza uticati i na čuveni projekat
novog kineskog puta svile, koji Srednju
Aziju – zapravo, gotovo isključivo Kazah-
stan – čini transportnim raskršćem ka
Rusiji i Evropi (3).
Dodatni izazov u Kazahstanu predsta-
vlja nejednakost među regijama. Južni
regioni su među najsiromašnijima u
zemlji, na šta ukazuju bitni socijalni
pokazatelji: loše opremljene bolnice,
škole bez nastavnika, veliki broj nezapo-
slenih mladih ljudi, udaja mladih devo-
jaka odmah po završetku srednje škole
itd. U isto vreme, naftom bogate zapadne
oblasti Atirau i Mangistau, bogate se i
nude kvalifikovana radna mesta, što
budi nezadovoljstvo među stanovnicima
Juga i pothranjuje islamizam. Od suštin-
skog je značaja da se prihodi od nafte
bolje raspodele, s posebnim obzirom
prema ruralnim krajevima koji su pretr-
peli velike gubitke u poslednje dve dece-
nije, dok je korist imala jedino urbana
srednja klasa u ekspanziji.
Više od polovine stanovništva Sred-
nje Azije (nešto više od sedamdeset mili-
ona ljudi) ima manje od 25 godina i, sa
izuzetkom Kazahstana, većina živi u
ruralnim oblastima. Svima je na umu
rizik od „ekspanzije mladih“ koja bi,
po uzoru na „arapsko proleće“, raznela
društveni i politički sistem. Tome dopri-
nosi činjenica da se u dve glavne države,
Kazahstanu i Uzbekistanu, formira
civilno društvo, odlučno da kod vlada-
juće elite izdejstvuje veću transparent-
nost, veću odgovornost i bolju brigu o
potrebama građana, ostvarenu putem
javnih konsultacija. U Uzbekistanu pita-
nje imovinskih prava uznemirava kako
Nedeljnik
gradove, tako i ruralna područja. Odluka
vlasti da izgradi Taškent Siti, poslovni
centar u stilu Dubaija, što je zahtevalo
izmeštanje hiljada stanovnika iz istorij-
skog centra prestonice, izazvala je neza-
pamćeni talas protesta, koordiniranih
putem društvenih mreža (4).
U Kazahstanu se pojavljuju dva
protestna fronta. Društveni aktivizam
u gradovima bavi se pitanjima urba-
nog planiranja i ekologije (automo-
bilski saobraćaj, upravljanje otpadom,
troškovi grejanja i električne energije,
zgušnjavanje stanovništva u grado-
vima itd.), premda još uvek u povoju u
odnosu na susednu Rusiju (5). Mladi iz
urbane srednje klase protestovali su u
proleće 2019. godine protiv promene
imena glavnog grada Astane u Nursul-
tan – još jedna manifestacija kulta lično-
sti gospodina Nazarbajeva – zahtevajući
pritom slobodne i poštene izbore. Prote-
sti su brzo ugušeni, uz mnoga hapšenja i
osuđujuće presude (6).
Uprkos tome, pokret nije oslabio i
postao je prepoznat po paroli „Ojan,
Kazahstan“ („Probudi se, Kazahstane“).
Referenca je preuzeta od pesnika Mirža-
kipa Dulatova, jednog od osnivača naci-
onalnog pokreta „Alaš Orda“ („Kazaška
horda“) početkom 20. veka. Ovaj građan-
ski pokret postao je oznaka na koju se
pozivaju različite građanske inicijative.
To uključuje mlade ljude politizovane po
uzoru na ruskog sajber aktivistu protiv
korupcije Alekseja Navaljnog, umet-
nike, slikare i repere, popularne kazah-
stanske Jutjub zvezde, LGBT+ aktiviste,
pa i ekologe koji protestuju protiv grad-
nje skijališta u planinama Kok Žailau, u
blizini Alma Ate. Iako ne dobija gotovo
nikakvu narodnu podršku, ova dinamika
ilustruje težnju za učešćem u javnom
životu.
Buđenje protesta ne dešava se samo u
glavnom gradu. Zakon o agrarnoj reformi
– koji bi strancima omogućio pravo na
zakup obradive zemlje, izazvao je panični
strah da bi kineski preduzetnici mogli
preuzeti poljoprivredu. To je rezultiralo
značajnim protestima u malim grado-
vima i selima koja su ostala skrajnuta:
posedovanje zemljišta ostaje važan naci-
onalni simbol. Ovo provincijsko neza-
dovoljstvo zabrinulo je vlasti, budući
da uključuje značajan deo stanovništva
koje govori kazaški jezik, koje režim
smatra stubom nacionalne konstrukcije i
svojom podrškom. To nije slučaj sa urba-
nom srednjom klasom, koja je kosmopo-
litska, u većoj meri govori ruski jezik, i
sklonija je pobunama.
Pred nadolazećom krizom, dve su
opcije otvorene za režime koji još uvek
prolaze kroz neizvesnu političku tran-
ziciju: da usliše zahteve za povećanim
učešćem, uključujući i postpandemij-
ske mere štednje, ili da posegnu za repre-
sijom. Izbori koji će odrediti budućnost
država Srednje Azije zavise i od razvoja
regionalnog geopolitičkog konteksta,
posebno u Rusiji, ali i globalno.
MARLEN LARUEL je profesorka na Univerzitetu Džordž
Vašington u Vašingtonu.
PREVOD: Milisava Petković
(1) Up. Etjen Kombije, „Uzbekistan u potpunosti
liberalizuje proizvodnju pamuka“, Novastan.org,
8. mart 2020.
(2) Up. Dominik Meni, „Kazahstan, neprepoznata
energetska snaga u neizvesnom okruženju“,
Connaissance des energies, ​​7. jun 2019, www.
connaissancesdesenergies.org.
(3) Čitati: Artur Fušer, „Putevi svile prolaze kroz
Kazahstan“, Le Monde diplomatique, septembar
(4)
2017. godine.
Up. Dilmira Matjakubova, „Kome je namenjen
Taškent Siti“ Brendiranje nacije i javni dijalog u
Uzbekistanu“, CAP Paper 205, Vašington, jun
2018, https://centralasiaprogram.org.
(5) Up. Danijar Kosnazarov, „Uradi-sam aktivizam:
mladi, društveni mediji i politika u Kazahstanu“,
CAP Paper 217, Vašington, februar 2019, https://
centralasiaprogram.org.
(6) Up. „Na putu do kazahstanskog izvora?“, The
Diplomat, Vašington, 1. jul 2019.
septembar 2020.
llGEOPOLITIČKA SUPARNIŠTVA I MEĐUSOBNA PRIBLIŽAVANJA U ZEMLJI KOJA JE U POTPUNOM HAOSU
Libija, rusko-turski teren za igru
Politička scena Libije, zaglavljene u građanskom ratu, internacionalizuje se povećanjem broja plaćenika, čija uloga u velikoj meri nadilazi ulogu uobičajenih snaga za podršku. Izgleda
da se Rusija i Turska, pružajući podršku različitim stranama, jedna drugoj suprotstavljaju. Ipak, one igraju na isti rezultat i sanjaju da kao plen među sobom podele slomljenu Libiju
PIŠE ŽAN MIŠEL MOREL
Od pobune naroda februara 2011.
godine, nakon koje je usledila vazdu-
šna intervencija snaga Organizacije
Severnoatlantskog pakta (NATO), i
smrti njenog šefa države Muamera
Gadafija, Libija je žrtva haosa, cepa-
nja i spoljnjeg uplitanja. Regioni
na koje je zemlja tradicionalno
bila podeljena pretvorili su se u tri
potpuno odvojene bratoubilačke
oblasti (1).
Kirenaika na istoku, u kojoj u Benga-
ziju zaseda Predstavnički dom, postala
je uporište samoproglašenog maršala
Kalife Haftara, vođe onog što on naziva
Libijskom nacionalnom armijom
(LNA). Na zapadu, u Tripolitaniji, vlada
vrlo pogrešno nazvana vlada nacional-
nog sporazuma (gouvernement d’accord
national (GAN)), priznata od Ujedinjenih
nacija (UN), koju njena politička boja
povezuje sa Muslimanskim bratstvom.
Što se tiče multietničke regije Fezan na
jugu, iz koje se izvlači četvrtina libij-
ske nafte, u njoj vladaju milicije naroda
Tubu, koje su se podelile u dva tabora.
GAN uživa aktivnu podršku Turske
i, u manjoj meri, Katara, i da ne zabora-
vimo da pomenemo diskretniju podr-
šku Italije i Nemačke. Glavninu njenih
snaga čine milicioneri iz koalicije Fadžr
Libija (Fajr Libya („Libijska zora“)).
U suprotnom taboru, Haftar, koji
je nekada bio oficir u vojsci Muamera
Gadafija, pre nego što je ovaj doživeo
poraz krajem 1980-ih, takođe okuplja
lokalne milicionere, kao i one iz Sudana
i Čada. Njegova podrška iz inostranstva
su Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati,
Saudijska Arabija – front protivnika
Muslimanske braće – i naročito Rusija,
željna da poveća svoje uporište na Medi-
teranu. Ovima treba dodati Francusku
koja bi, ne raskidajući odnose sa Tripo-
lijem, više volela da pobedu odnese
tabor maršala Haftara (2). Još je u julu
2019. godine, otkriće francuskih projek-
tila koje je nakon poraza u blizini Tripo-
lija za sobom ostavila vojska maršala
Haftara, ogolilo ovu dvostruku ulogu
(3).
Godinu dana kasnije, otkriće masov-
nih grobnica u Tarhuni, kada su prohaf-
tarovske milicije okrivljene za zlosta-
vljanja, učinilo je podršku maršalu sve
problematičnijom (4). Međutim, kao
stalni član Saveta bezbednosti, Pariz
treba da se drži međunarodnih zakona
i podrži vladu nacionalnog sporazuma,
jedinu koju su priznale UN. Francuska
se nalazi direktno nasuprot Turskoj,
koja je, od početka ove godine, snažno
prisutna u Libiji (pročitati istraživanje
Ke d’Orseja, strane 1, 20 i 21). Zanimanje
Ankare za ovaj region seže do XVI veka,
kada su Osmanlije okupirale Magreb,
stvorivši tri pokrajine čiji su glavni
gradovi bili Alžir, Tunis i Tripoli.
Čak i ako se danas ne radi o rekon-
strukciji carstva u Severnoj Africi, razo-
renog 1920. godine, turski predsednik
Redžep Tajip Erdogan se ne ustručava
da redovno podseća na njegovu veli-
činu. I sve je više situacija u kojima on
demonstrira sposobnost da šalje svoju
vojsku da deluje izvan vlastitih granica:
invazija na sever Sirije, intervencija u
iračkom Kurdistanu i u Libiji, projekat
jedne baze u Jemenu, vojno postrojenje
u Kataru i pretnja da će vojno podržati
Azerbejdžan u sukobu u Nagorno-Kara-
bahu (5).
Sve ovo pokazuje želju za širenjem
područja turskog uticaja. Tokom 2018.
godine, Jeni Akit, provladin dnevni list
nakon što je nabrojao deset zemalja u
kojima se nalaze turske trupe, ne ustru-
čava se da tvrdi: „Turska se vraća na svoje
osmanske zemlje.“ Ta ekspanzionistička
bahatost konkretizuje se ponovnim
oživljavanjem pomorske doktrine koju
je 2006. godine osmislio Džem Gudre-
niz, admiral u penziji, a ime joj dao
„Mavi Vatan“ („Plava domovina“). Ona
daje prednost bezbednosti nad diploma-
tijom – podrška Ankare GAN-u, koja je
suprotstavlja Moskvi i Parizu, savršen je
primer koji to pokazuje.
Uspeh „sultana“ iz Ankare
Zaglibljena u građanskom ratu koji
je nastavio da traje uprkos konferen-
cijama o prekidu vatre (poslednja je
održana u Berlinu u januaru 2020.
godine), Libija je jednoj odlučnoj regi-
onalnoj sili izgledala kao plen koji je
bilo lako osvojiti. „Trofej“ koji bi pomo-
gao predsedniku Erdoganu da ojača svoj
autoritet (6) među stanovništvom koje
je bilo sve više kritički raspoloženo, o
čemu svedoči neuspeh Stranke pravde i
razvoja (AKP) – koja ga je dovela na vlast
– na poslednjim opštinskim izborima, u
martu 2019. godine, kada je opozicija
osvojila gradske većnice u Istanbulu i
Ankari. Znak o ovim poteškoćama su i
dve podele koje je AKP doživela a koje
svedoče o razilaženjima unutar pred-
sedničke stranke. Kako to naglašava
turski novinar Fehim Taštekin (Fehim
Taştekin), na veb-stranici Daktilo 1984,
„unutrašnja i spoljnja politika Turske se
međusobno prepliću. Spoljna politika
služi kao gorivo za unutrašnju politiku“
(21. juni 2020).
U očima Ankare, Libija takođe pred-
stavlja jednu „odskočnu bazu“ za njeno
ekonomsko i ideološko širenje preuzi-
manjem u podsaharskoj Africi mreža
propovednika Fetulaha Gulena (Fethul-
lah Gülen), nekadašnjeg Erdoganovog
saveznika, sve do neuspelog državnog
udara 2016. godine. Da bi se usidrio
na libijskom tlu, turski predsednik ne
propušta da se koristi svim sredstvima:
finansijskim, uprkos svojoj slaboj
ekonomiji, ljudskim (uglavnom džiha-
distima koji su se borili tokom invazije
na Rožavu [7]), i vojnom opremom kao
što su protivvazdušni sistemi MIM-23
TUNIS Zauija Tripoli
Zuara
El-Vatija
Tarhuna
Zintan Garijen
Nalut
T R I
P O L I TA N I J
Gadames
Ubari
Murzuk
Gat F E Z
A N
ALŽIR
NIGER
Kontrola teritorije i sukobi
Zona koju kontrolišu Snage nacionalnog
dogovora (GAN), podržane od Turske
Zona pod kontrolom Nacionalne libijske
vojske (ANL) Kalife Haftera, uz podršku Rusije
Zona pod kontrolom južnih plemena
Slabo naseljen, odnosno nenaseljen prostor
Vazna vazdušna luka
Smrtonosni sukobi koji su se desili
između 1. januara i 5. avgusta 2020.
Broj žrtava
(civili, vojnici, plaćenici)
Havk i dronovi Bajraktar TB2, što je, po
mišljenju posmatrača, doprinelo da se
ostvari prednost u nedavnim sukobima
sa vojnim jedinicama ANL-a.
Izgleda kao da sultanu iz Ankare
do danas sve polazi za rukom. Dvade-
set sedmog novembra 2019. godine, u
dogovoru sa šefom GAN-a Fajezom Sara-
džom, on je iznova iscrtao ekskluzivne
ekonomske zone (ZEE) na kontinental-
nom platou Libije da bi Turska mogla
da pristupi blokovima za eksploataciju
i istraživanje prirodnog gasa u istoč-
nom Sredozemlju, u oblastima koje
potražuju i Kipar i Grčka, što stvara još
jedan razlog za napetost u odnosima sa
brojnim evropskim zemljama koje su
u savezu sa Atinom, među kojima je i
Francuska. Za Ankaru, koja uvozi 84,4%
fosilnih goriva koja su joj potrebna,
ubacivanje u Libiju, koja je treći afrički
izvoznik crnog zlata, omogućilo bi
pristup njenom bogatstvu u nafti i
prirodnom gasu.
Na vojnom planu, turski predsed-
nik je zabeležio značajan poen poma-
žući četiri milicije koje podržavaju GAN
da potisnu ANL, i tako olabave stisak
u kom je držan Tripoli od aprila 2019.
godine. Debakl trupa maršala Haftara je
tako obnovio izglede da se ponovo osvoji
obalni grad Sirt – u kom je rođen pukov-
nik Gadafi – koji je GAN izgubio u janu-
aru 2020. godine, i gigantska vazduho-
plovna baza Al Džufra, u pustinji. To ne
znači da Erdoganovi saveznici postižu
svoje ciljeve. Prošlog 5. jula, bombar-
dovanje iz vazduha avionima „rafal“
imalo je za cilj bazu Al Vatiju, koju je
GAN stavio na raspolaganje Turskoj.
Akcija za koju niko nije preuzeo odgo-
vornost, najpre je pripisana Egiptu, čiji
borbeni avioni mogu da deluju iz baze
Sidi Barani, koja se nalazi u blizini libij-
ske granice, zatim Francuskoj, koja nije
oklevala da u februaru 2019. godine
bombarduje Tobu pobunjenike koji su
bežali ispred ANL-a maršala Haftara. Na
kraju je pobedila hipoteza o intervenciji
SREDOZEMNO MORE
Homs
Zliten
Misrata Bengazi
Bani Valid Sirt Ras Lanuf
Sidra
Brega
A
Dahra
El-Đufra
Uadan
Brak
Seba
Katrun
ČAD
0 200
Goriva
Već eksploatisana velika nalazišta
Gasni i naftni terminali
195 Gasovodi i naftovodi
50
20
10 Izvori: US Energy Information Administration; https://libya.liveuamap.com;
1 Armed Conflict Location and Event Data Project (Acled), août 2020.
Ujedinjenih Arapskih Emirata, jer oni
imaju bazu u Al Kadimu, u Libiji, kao
i pristup egipatskim postrojenjima u
bazi Sidi Barani. U svakom slučaju, ova
se inicijativa mogla sprovesti samo uz
prećutnu saglasnost Rusije. Zbog toga se
Ankara zadovoljila protestom i mlakim
pretnjama.
Turska, u stvari, mora da računa sa
Rusijom, drugim odlučujućim učesni-
kom sukoba. Kako nije učestvovala
u razornom vojnom pohodu Zapada
2011. godine, Moskva namerava da
Libiju učini novim uporištem koje bi joj
omogućilo širenje vlastitog uticaja na
Magreb i na podsaharsku Afriku, i jača-
nje uticaja koji je već stekla na Bliskom
istoku zahvaljujući sirijskoj krizi. Ruski
plaćenici i proasadovski sirijski borci
koje je Moskva stavila na raspolaga-
nje glavni su Haftarov adut. Kada su,
iz ovog ili onog razloga, oni odsutni sa
fronta, maršal se nalazi u velikim teško-
ćama, kao za vreme poraza pred vratima
Tripolija.
Moskva se prilagođava
„zamrznutim konfliktima“
Na „libijskom dosijeu“, Rusi rade sa
pragmatizmom i cinizmom. Oni svom
vazalu pomažu, ali je njihovo uplitanje
pažljivo odmereno tako da on ne može
potpuno pobediti. Na primer, migovi-
29 i suhoji-24 su u julu sleteli na piste
Al Džufre, na udaljenosti od pet stotina
od Tripolija. Ova baza je pod kontrolom
trupa maršala Haftara, a dolazak ruskih
lovaca je besplatno upozorenje upućeno
Turskoj i vladi u Tripoliju, koja bi volela
da se njome posluži za napredovanje u
pravcu Fezana, čije je podzemlje bogato
naftom, prirodnim gasom, zlatom i
sadrži značajne površine podzemne
vode. Međutim, ruska avijacija nije
intervenisala da u junu spreči debakl
snaga ANL-a pred Tripolijem.
Kao i u slučaju Sirije (8), Rusi sara-
đuju sa Turskom, koja podržava protiv-
El-Beida
Al-Marj Derna
Tobrouk
El Kadim
Ađdabija Sii Barrani
K I R E N A J K
A EGIPAT
Đalo
Sarir
Koufra
400 km
SUDAN
SESIL MAREN
le monde diplomatique 11
nički tabor, ali koja u isto vreme pred-
stavlja ekonomskog partnera i de facto
saveznika koji pravi probleme NATO-u
i Evropskoj uniji. To objašnjava zašto se
ovaj antagonizam nikada ne pretvara u
grubu konfrontaciju. Neka vrsta protiv-
rečnog saveza povezuje Vladimira
Putina i Erdogana. Na sirijskom i libij-
skom terenu, njihovi interesi se uvek
ne poklapaju, ali oni ostavljaju utisak da
znaju koliko daleko jedni i drugi mogu
da idu a da ne pređu granice podnošlji-
vog sukoba.
Rusija se savršeno nosi sa „zamrznu-
tim konfliktima“. Ona je to već poka-
zala u Ukrajini, Gruziji ili u Moldaviji.
Ovaj jeftin mehanizam njoj pruža desta-
bilizujući uticaj i, blokira perspektivu
pridruživanja tih triju zemalja Evrop-
skoj uniji i NATO-u. Za Moskvu, otva-
ranje još jednog konflikta u Libiji pruža
realističnu perspektivu – kao što je to
bilo u Siriji – za uspostavljanje odre-
đenog broja vojnih baza. Čini se da je
opcija koju je Kremlj izabrao nastavak
latentnog rata, u kom nema pobednika
i pobeđenog, uprkos pomirljivim izja-
vama Sergeja Lavrova, ruskog ministra
spoljnih poslova.
Otuda se u Libiji stvara jedna situa-
cija „a la sirijen“ (po uzoru na sirijsku,
prim. prev.) sa podelom zemlje na zone
uticaja, svojevrsni tursko-ruski kondo-
minijum koji je odlučan u nameri da
nastavi sa podelom posmrtnih osta-
taka – bez sumnje na nejednak način.
I nije nedavni apel Francuske, Italije i
Nemačke da „se odmah i bezuslovno
prekinu borbe i obustavi jačanje vojnih
snaga širom zemlje (9)“ ono što će izme-
niti odnose u ovoj igri u kontekstu u
kojem američki predsednik Donald
Tramp ne pokazuje naročito zanima-
nje za ovu temu. Što se tiče izjava egipat-
skog predsednika Abdel Fataha el Sisija,
koje su u maniru vruće-hladno, koji
predlaže 6. juna primirje kojim bi se
predvideo odlazak „stranih plaćenika“
i raspuštanje milicija, a zatim 20. juna
preti intervencijom trupa na terenu, ni
one ništa neće promeniti. Nesposobnost
njegove vojske da izađe na kraj sa pobu-
nama na Sinaju razlog je zbog kojeg se
ovim pretnjama slabo može verovati. S
druge strane, egipatski parlament je u
julu odobrio samo jedno raspoređivanje
vojnih snaga preko granice na „zapad-
nom frontu“ – što se odnosi na Libiju –
kako bi se suprotstavilo „kriminalnim
naoružanim, milicijama i stranim tero-
rističkim elementima“.
Ma kakav bio razvoj odnosa snaga
između Turaka i Rusa, budućnost Libije
će se rešavati bez nacionalnih učesnika
konflikta, koji su svedeni na ulogu stati-
sta: na berlinsku konferenciju nisu
pozvani ni Saradž ni Haftar. Ali najva-
žnije je to da se nikada ne traži mišljenje
libijskog naroda.
ŽAN MIŠEL MOREL je pisac, član uredništva internet
časopisa Orient XXI. Najnoviji roman: Retour à Kobané,
Éditions A-Eurysthée, Jongny (Švajcarska), 2018.
PREVOD: Aleksandar Stojanović
(1) Vidi, Patrick Haimzadeh, La Libye aux mains des
milices, Le Monde diplomatique, oktobar 2012.
(2) Cf. Ariane Bonzon, Le désastreux casting de la
France en Libye, Slate, 25. juni 2020.
(3) Cf. Nathalie Guibert et Frédéric Bobin, L’embarras
de Paris après la découverte de missiles sur une
base d’Haftar en Libye, Le Monde, 10. juli 2019.
(4) UN chief expresses shock at discovery of mass
graves in Libya, The Guardian, London, 13. juni
2020.
(5) Vidi, Philippe Descamps, État de guerre
permanent dans le Haut-Karabakh, Le Monde
diplomatique, decembar 2012.
(6) Vidi, Jean Marcou, La quête obsessionnelle d’un
pouvoir fort, Le Monde diplomatique, april 2017.
(7) Vidi, Mireille Court et Chris Den Hond, L’avenir
suspendu du Rojava, Le Monde diplomatique,
februar 2020.
(8) Vidi, Akram Belkaïd, Ankara et Moscou, jeu
de dupes en Syrie, Le Monde diplomatique,
novembar 2019.
(9) Saopštenje za javnost od 25. juna.
 12 le monde diplomatique
llJESU LI DRUŠTVENE MREŽE SPASIOCI DEMOKRATIJE?
Digitalne manipulacije u Africi
Početkom juna Fejsbuk je zatvorio 446 stranica, 96 grupa i više od 200 Instagram naloga kojima je upravljala francusko-tuniska kompanija
UReputasion (URéputation). Ona je nameravala da pokuša da širenjem lažnih informacija utiče na izbore u frankofonoj Africi. Ovaj
kontinent, koji je globalna laboratorija za digitalne manipulacije, razvija nekoliko načina da pruži brzi odgovor
PIŠE ANDRE-MIŠEL ESONGU
U vremenu koje se čuva u muzeju
utopija, tokom poslednje tri dece-
nije demokratski izbori su se proši-
rili u Africi. Ali, kako se kontinent
povezuje sa internetom, raste rizik od
digitalnih manipulacija, uglavnom
putem društvenih mreža. Ta pretnja
čini se utoliko ozbiljnijom što često
prođe neprimećena.
Jedan detalj to potvrđuje: upravo
u Africi, posebno u Nigeriji i Keniji,
„Kembridž analitika“ testirala je svoje
nečasne tehnike izvlačenja podataka
koje su korišćene u vreme referenduma
o Bregzitu i američkih predsedničkih
izbora 2016. godine (1). Birači u tim
zemljama su, i ne znajući za to, poslužili
kao zamorčići za primenu jedne strate-
gije koja se sprovodi u tri etape. Najpre
se sakupljaju, uglavnom na Fejsbuku,
lični podaci o milionima građana: staro-
sna dob, pol, estetske, kulturne ili poli-
tičke sklonosti. Zatim se ove informacije
analiziraju da bi se definisale mikrokate-
gorije. Na kraju se, pomoću algoritama,
putem prilagođene propagande, na digi-
talnim platformama usmeravaju pojedi-
načni izbori (2).
Dvoje bivših službenika „Kembridž
analitike“, Britani Kajzer i Kristofer
Vajli, otkrili su da je tokom predsednič-
kih izbora 2013. i 2017. godine u Keniji,
britanska kompanija koja je savetovala
šefa države Urua Kenijatu prikupljala
lične podatke birača i da je na osnovu
njihovih profila širila propagandu
protkanu lažima i preterivanjima (3).
U Nigeriji, šest nedelja pre predsednič-
kih izbora 2015. godine, jedan lokalni
milijarder koji je, po Vajlijevim rečima,
bio „izbezumljen zbog moguće pobede
opozicionog kandidata“, Muhamadua
Buharija, nudi dva miliona dolara (1,75
miliona evra) za usluge „Kembridž anali-
tike“. Ona se obraća stručnjacima za
krađu digitalnih informacija (hakerima),
i pušta da po društvenim mrežama kruži
medicinski karton kandidata Buharija,
koji je tada imao 72 godine, navodeći na
zaključak da mu zdravstveno stanje ne bi
dozvolilo da vrši vlast. Ona takođe pravi
video-zapise sa ubistvima civila koja su
pripisana islamistima, sugerišući da bi
pobeda kandidata opozicije, muslimana
sa severa, izazvala porast nasilja. Uprkos
tim naporima, ovog puta je pobedio
kandidat opozicije.
Kraj duge idile
Fejsbuk, najpopularnija platforma na
afričkom kontinentu, sa preko 200 mili-
ona korisnika, zgodno je mesto za sve
vrste manipulacija. Tako je grupa Arhi-
medes, koja je osnovana u Tel Avivu
(Izrael), pravila internet naloge sa lažnim
identitetom i nestala nakon što je tokom
2019. godine podržala kandidate na pred-
sedničkim izborima u Togu, Demokrat-
skoj Republici Kongo (DRC), Nigeriji ili u
Tunisu (4). Njihova meta bilo je skoro 2,8
miliona korisnika. U Zambiji i Ugandi
su vlade uz pomoć zaposlenih u teleko-
munikacionom gigantu Huavej orga-
nizovale elektronski nadzor opozicio-
nih ličnosti i neprofitnih udruženja (5).
Tako je u Ugandi policija mogla da, bez
njegovog znanja, pristupi Votsap računu
Bobija Vajna, popularnog muzičara i
protivnika predsednika Joverija Museve-
nija. Ove krađe omogućuju vlastima da
osujete mobilizaciju protivnika.
Niz otkrića ove vrste označio je kraj
jedne duge idile. U stvari, na društvene
mreže se već dugo gleda kao na katali-
zatore učešća u politici, kao na pravce
kojima se šire određeni načini mobiliza-
cije i kao na mesta na kojima mogu da
se izraze svi oni širom kontinenta koji
nemaju mogućnost da se njihov glas čuje
(6). Godine 2010, Džonatan Gudlak je na
Fejsbuku objavio kandidaturu za novi
predsednički mandat u Nigeriji, čin bez
presedana koji je označio ulazak afričkih
političkih aktera u modernu političku
komunikaciju. Tokom postizborne krize
u Keniji 2008. godine, mladi inženjeri
i blogeri stvorili su platformu Ušahidi
(Ushahidi), neku vrstu zajedničkog mapi-
ranja postizbornog nasilja (7). Izgledalo
je kao da se ostvario san onih koji su
proricali „tehno-utopiju“.
Međutim, od sredine protekle dece-
nije, više afričkih lidera se, u pokušaju
da kontrolišu društvene mreže, koristilo
digitalnom manipulacijom kao izgo-
vorom. Godine 2006. etiopska vlada je
PATHY TSHINDELE – „Bez naslova“ (GALERIJA MAGNIN-A, PARIZ)
blokirala pristup određenim internet
stranicama, uvodeći ovu liberticidnu
praksu u podsaharsku Afriku. Ista će
mera biti usvojena i u Čadu, Burundiju,
Ugandi, u DR Kongo, u Kamerunu ili u
Togu. Između 2016. i 2019. godine, dvade-
set dve afričke zemlje su prekinule ili
usporile pristup internetu, često tokom
izbora. Uporedo sa ovim prekidima inter-
neta, opozicioni lideri i aktivisti civilnog
društva su hapšeni ili stavljani u kućni
pritvor (8). Ali ova represija ima finansij-
sku cenu koja nije zanemarljiva, utoliko
što važni sektori ekonomskog života sve
više zavise od nje. Prekidi bi mogli, kako
se procenjuje, koštati više od 2,1 mili-
jardu dolara (1,85 milijardi evra) zemlje
podsaharske Afrike u 2019. godini (9).
Trpi i reputacija zemlje koja usvaja
ovakve mere koje ugrožavaju slobodu
izražavanja.
U novije vreme, afričke vlade su odlu-
čile da oporezuju pristup društvenim
mrežama. U Ugandi, sada morate da
platite 200 ugandskih šilinga (oko 50
evrocenti) dnevno da biste pristupili Fejs-
buku, Tviteru ili Votsapu. U Beninu, to
košta 5 franaka CFA (0,70 evrocenti) po
megabitu (10). Ovo oporezivanje pove-
ćava nejednakost u pristupu internet
mreži, i još više isključuje slojeve društva
koji su u najnepovoljnijem položaju.
Takođe je teško videti kako to smanjuje
digitalnu manipulaciju, jer nju često vrše
kompanije sa značajnim finansijskim
resursima i koje rade iz inostranstva.
Na inicijativu udruženja nacional-
nih zakonodavaca, zakoni sada ograni-
čavaju ili uređuju prikupljanje ličnih
podataka u dvadeset pet afričkih država.
Manipulacije na mreži i dalje ostaju pravi
izazov. U Južnoj Africi, izborna komi-
sija zapošljava stotine ljudi koji treba da
uđu u trag prevarama i da obrazuju kori-
snike. Ali još uvek nacionalne institucije
moraju da imaju stvarnu moć da kontro-
lišu i sankcionišu kompanije poput
„Kembridž analitike“ ili takvih giganata
kao što su Fejsbuk ili Tviter.
Baš kao što je činjenica da je fiksna tele-
fonija bila slabo zastupljena i da je stva-
rala visoke troškove podstakla prodor
mobilne telefonije u Afriku 2000. godine,
tako je i činjenica da računari predsta-
vljaju retkost i da su im cene visoke pogo-
dovala jednu deceniju kasnije prodoru
takozvanih pametnih telefona, koji su
postali glavno sredstvo pristupa inter-
netu i društvenim mrežama. Upravo
kenijskim inženjerima dugujemo tehno-
logije plaćanja putem mobilnih aplika-
cija. Svaki put je Afrika, iz nužde, otva-
rala put praksama koje su od tada posta-
jale globalni trendovi, poput upotrebe
elektronskog novčanika (11).
Internet platforme su transformisale
društvene odnose na kontinentu, čak i
aktivnije nego što je to učinilo masovno
uvođenje mobilne telefonije. Pomoću
aplikacije Votsap, vreme i udalje-
nost između Afrikanaca su se znatno
smanjili. Milioni dnevnih razmena na
ovoj platformi, najpopularnijoj aplika-
ciji za razmenu poruka u Africi, u vlasni-
štvu kompanije Fejsbuk, daju ritam svim
oblastima lokalnog života. Tekstovima,
fotografijama i video-zapisima, skoro
200 miliona Afrikanaca razmenjuje
sadržaje, informiše se i održava nepo-
sredni kontakt sa rođacima rasutim na
toj teritoriji. Za razliku od drugih regi-
ona u svetu, gde korisnici češće koriste
nekoliko servisa za slanje poruka putem
interneta, u Africi je dominacija Votsapa
neupitna, što ovaj alat stavlja u skoro
monopolski položaj.
Neki vidovi socijalne interakcije
između Afrikanaca nesumnjivo mu
duguju za svoje trajanje uprkos udaljeno-
sti i kretanjima koje je nametnula potreba
za preživljavanjem. U mnogim zapadno-
afričkim zajednicama, na primer, tamo
gde potraga za sezonskim radom i migra-
cija radi zaposlenja teraju muškarce i
žene da odu, propovedi imama iz zajed-
nica iz kojih su potekli prate ih na njiho-
vim lutanjima po stranim zemljama.
Jedna scena, od pre nekoliko meseci, iz
hola aerodroma Lome u Togu, slikovit
je primer ove dinamike: malijski trgo-
vac na putu za Centralnoafričku Repu-
bliku sluša propoved svog imama koji je
u Bamaku. Na istom aerodromu, kongo-
anski trgovac sluša molitvu sveštenika iz
Kisanganija, oblasti iz koje potiče i koju
je napustio nekoliko dana ranije zbog
poslova u Lomeu. Obojica koriste Votsap
i besplatnu internet vezu na aerodromu
Nedeljnik
u Lomeu. Identični prizori od Johane-
zburga do Najrobija daju nam sliku broj-
nih Afrikanaca koji se kreću širom konti-
nenta, ali detaljno prate lokalne i poro-
dične „vesti“, u sredinama u kojima ne
postoji lokalna štampa. Pre dve decenije,
očuvanje takvih društvenih odnosa bilo
je, u najboljem slučaju, teško, skupo i
rezervisano za one imućnije.
Tri glavna trenda oblikovaće politička
dešavanja koja su u vezi sa društvenim
mrežama. Prvi je porast broja Afrikanaca
povezanih na internet. Kako je samo
39% populacije kontinenta na mreži, u
poređenju sa najmanje 50% u drugim
delovima sveta, taj odnos bi mogao da se
brzo poveća. Između 2010. i 2020. godine,
broj povezanih ljudi porastao je sa manje
od pet miliona na preko petsto mili-
ona, prema internet stranici Vorld Stats
(World Stats (IWS)). Što je još važnije,
sadašnje investicije navode na to da bi
ubrzanje trebalo da se nastavi još bržim
ritmom. Konzorcijum od osam kompa-
nija – Fejsbuk, Oranž, Čajna mobil
internešenel, MTN (Južna Afrika), STC
(Saudijska Arabija), Vodafon (Ujedinjeno
Kraljevstvo), Telekom Egipat, Vest Indi-
jan kejbl kompani (ostrvo Mauricijus)
– pokrenuo je, 17. maja 2020, izgradnju
37.000 km podmorskog kabla nazvanog
2Afrika, koji će desetostruko povećati
pristup kontinenta internetu do 2024.
„Meta govora mržnje“
Drugi snažan trend: izraženija je
pojava da se političke rasprave u Africi
sele na digitalne platforme. Nepove-
renju koje prati tradicionalnu štampu
dodaje se i relativna lakoća povezivanja
na društvene mreže. U Maliju je kampa-
nja za parlamentarne izbore 2018. godine
pokrenuta na ovim mrežama jednako
kao i po gradovima i selima. I najzad,
treći otežavajući trend, koji je najpresud-
niji, jeste stav kompanija koje su vlasnici
platformi: da li će one nastojati da saču-
vaju nepovredivost često krhkih izbor-
nih rezultata ili će, naprotiv, u Africi
slediti logiku koja im obezbeđuje udoban
prihod na drugoj strani, naime iskorišta-
vanje ličnih podataka korisnika? Ishod
izbora, ponekad praćen porastom nasilja,
u velikoj meri zavisi od odgovora na ova
pitanja. „U bliskoj budućnosti, upozo-
rava jedan izveštaj Fondacije Kofi Anan,
izbori u demokratijama južnih zemalja
biće meta govora mržnje, dezinforma-
cija, spoljnjeg uplitanja i manipulacija
na digitalnim platformama (12).“
Budući da je kampanja manipulacije
dostupna najbogatijima i da postoji crno
tržište ad hoc stručnjaka, koji po niskoj
ceni prodaju klikove, „lajkove“ i prila-
gođene komentare, mogućnost da se tri
decenije višestranačkih izbora u Africi
okončaju masovnim izbornim preva-
rama nove vrste nikako nije plod mašte.
ANDRE-MIŠEL ESONGU je esejista i međunarodni
funkcioner.
PREVOD: Aleksandar Stojanović
(1) Vidi: Franck Pasquale, «Mettre fin au trafic des
données personnelles», Le Monde diplomatique,
maj 2018.
(2) Cf. posebno R. Kelly Garrett, Social Media’s
Contribution to Political Misperceptions in US
Presidential Elections, Plos One, San Francisko,
2019, https://journals.plos.org.
(3) Cf. «The Cambridge Analytica files», internet dosije
Guardian-a, London, www.guardian.com.
(4) Cf. Simona Weinglass, «Who is behind Israel’s
Archimedes Group, banned by Facebook for
election fakery?», The Times of Israel, Jerusalim,
19. maj 2019.
(5) Joe Parkinson, Nicholas Bariyo et Josh Chin,
«Huawei technicians helped African governments
spy on political opponents», The Wall Street
Journal, Njujork, 15. avgust 2019.
(6) Cf. Martin Ndlela et Winston Mano (sous la dir.
de), Social Media and Elections in Africa, vol. 1,
Palgrave Macmillan, London, 2020.
(7) Cf. «Young Africans put new technologies to new
uses», UN Africa Renewal, Njujork, april 2010.
(8) Collaboration on International ICT Policy in East
and Southern Africa (Cipesa), «State of Internet
freedom in Africa 2019», Kampala, septembar
2019.
(9) Cf. Samuel Woodhams et Simon Migliano, «The
global cost of Internet shutdowns in 2019»,
Top10vpn.com, 7. januar 2020.
(10) Babatunde Okunoye, «In Africa, a new tactic to
suppress online speech: Taxing social media»,
Council on Foreign Relations, Vašington, 2018,
www.cfr.org.
(11) Vidi: Sabine Cessou, «Fièvre numérique au
Kenya», Le Monde diplomatique, decembar 2018.
(12) «Protecting electoral integrity in the digital age», Kofi
Annan Commission on Elections and Democracy in
the Digital Age, Ženeva, januar 2020.
septembar 2020.
llU JAPANU, TERET HIJERARHIJE
„Ropski jezik” i društvo pokornosti
Na japanskom je nemoguće da se istim rečima obratite pretpostavljenom ili kolegi s posla, čak ni da sa starijim bratom govorite na isti način
kao sa mlađim. Jezik je ugrađen u vertikalno društvo u kojem je pokornost podignuta na nivo vrline
PIŠE MIZUBAJAŠI AKIRA
Politička kriza kroz koju prolazi
Japan je najozbiljnija još od 1947.
godine, kada je na snagu stupio sada-
šnji ustav. A upravo je na građanima
da odobre ili ne njegove izmene
prema nacrtu koji je objavila 2012.
godine vladajuća Liberalno-demo-
kratska partija (Parti libéral-démo-
crate, PLD). Premijer Šinzo Abe, koji
je na njenom čelu, nastoji da uguši
temeljne principe demokratije.
Ustav iz 1947. godine zamenio je
onaj carstva Velikog Japana (1889),
pod kojim je zemlja na kraju potonula
u ubilačko ludilo agresivnog koloni-
jalnog rata poznatog kao „petnaesto-
godišnji rat“ (1931–1945). Japanci su
tada prešli iz ere podanika (ili carskog
suvereniteta) u eru građana (ili u doba
narodnog suvereniteta). Ova radikalna
i duboka promena sistema dogodila se
po cenu pokolja koji se ne može iska-
zati rečima, izazvanog kolonijalnom
ekspanzijom vojno-fašističke Države
Nipon (1) i jednako neizrecivim masov-
nim bombardovanjem Tokija 10. marta
1945. godine i bacanjem dveju atom-
skih bombi koje su za nekoliko sekundi
uništile gradove Hirošimu i Nagasaki.
Uprkos očuvanju „tenoizma“ (koji
cara i carsku instituciju stavlja u sredi-
šte političkog sistema), sadašnji ustav je
naslednik Deklaracije o pravima čoveka
i građanina iz 1789. godine u njenoj želji
da se „odbrane prirodna i sveta neotu-
điva građanska prava“. Današnji Japan,
nastao na ratnim ruševinama i pusto-
šenjima, izgrađen je, dakle, na ideji da
se jednom zauvek prekine sa sistemom
državnog ugnjetavanja.
Međutim, poslednjih godina, naro-
čito od stupanja na dužnost druge
Abeove administracije, u decembru
2012. godine, ovaj posleratni demo-
kratski Japan ušao je u kritičnu fazu,
postavši objekat politike koja ga svesno
ruši (2). Prvi korak u promeni ustava
sastoji se u remilitarizaciji zemlje izme-
nom člana 9, koji zabranjuje posedova-
nje oružanih snaga, ali njegova duboka
namera seže daleko izvan toga. Radi se o
likvidaciji osnovnih principa moderne
ustavnosti kao sistema odbrane javnih
sloboda. Prava opasnost je u tome.
Suočeni sa postojećim političkim
snagama, koje ističu svoju tradicionali-
stičku viziju zemlje, stavljajući u sredi-
šte vrhovnu vlast cara, i koje insistiraju
na hitnoj promeni ustava, s pravom
možemo da se zapitamo zašto su Japanci
došli do toga posle sedamdeset godina
„demokratskog iskustva“. Zašto i dalje
daju legitimitet autoritarnoj politici,
koja ne poštuje živote ogromne većine
stanovništva, kao što to pokazuje tragi-
čan primer katastrofe u Fukušimi i alar-
mantna stvarnost post-Fukušime (3)?
Prvi odgovor koji mi se nameće je
političko-filozofski.
Osnovna karakteristika „politike“
Zemlje izlazećeg sunca – način na koji
Japanci stvaraju i organizuju svoje
kolektivno postojanje, svoj način da
budu zajedno – sastoji se u tome da sebe
ne razumeju kao građansku naciju, već
kao etničku zajednicu. Za razliku od
Zapadne Evrope, koja je, bilo to dobro
ili ne, izmislila nacionalnu državu –
na tragu političke filozofije od Tomasa
Hobsa do Žan-Žaka Rusoa artikulišući je
oko pojma društvenog ugovora – Japan
ne uspeva da prihvati središnju ideju da
je kolektivni život rezultat političkog
povezivanja koje se želi i stvara sa ciljem
da se zaštite prirodna prava, osnovne
slobode.
U političkoj mašti Zemlje izlaze-
ćeg sunca, „biti-zajedno“ ne shvata se
na takav način. Naprotiv, to se brka
sa prirodom, i samim tim, nečim što
postoji od davnina, nezavisno od ljud-
ske volje. Mislim da je poreklo poli-
tičke apatije Japanaca u toj naturalistič-
koj koncepciji društva, drugim rečima,
u odbijanju da društvo shvate kao ljud-
sku tvorevinu, kao rezultat zajedničke
odluke. To je razlog zbog kojeg se usuđu-
jem da tvrdim, koliko god to izgledalo
šokantno, da u Japanu ne može biti ni
naroda, ni građana, čak ni društva, u
smislu koji se ovim pojmovima pridaje
u političkoj filozofiji francuskog i evrop-
skog prosvetiteljstva (4).
Jezičke partikule za
izražavanje poštovanja
Moj drugi odgovor je jezičke prirode.
„Biti-zajedno“, način na koji članovi
zajednice koegzistiraju, što Režis Debre
lepo naziva umetnošću da se formira
jedno kolektivno „mi“ iz gomile onih
„ja“, u Japanu je zapravo bitno odre-
đeno vertikalnošću ljudskih odnosa, pri
čemu se svakome dodeljuje položaj koji
ima smisla samo u hijerarhijskoj struk-
turi. Dominacija nadređenih i pokornost
podređenih, to je sama srž ovog načina
na koji se organizuje postojanje. To je,
dakle, sistem lančanog komandovanja
koji je, savršeno preveden današnjim
izrazom joi-katatsu (od joi, „volja nadređe-
nih“, i katatsu, „prenos nadole“), upisan
u svest japanskih podanika. Prema isto-
ričarima, ovo „biti-zajedno“, sačinjeno
od dominacije i pokornosti, bilo je uspo-
stavljeno od VIII veka u antičkoj carskoj
državi, da bi ga zatim učvrstila šogu-
nalna država Edo (1600–1868).
Ovaj politički poredak zasnovan na
binarnom principu dominacija–poko-
ravanje, kakav je izgrađen tokom isto-
rije na kraju je proizveo jezički poredak
koji je bio u skladu sa njim. To znači da
je jezik takođe bio strukturisan verti-
kalno i hijerarhijski: on prisiljava govor-
nika da odabere prave reči i da na odgo-
varajući način uzme u obzir posebnosti
svake situacije, koja je bitno određena
svojstvima sagovornika, vladajućeg ili
potčinjenog.
NITADORI MIKI – Iz serije „Odiseja, izraz“ (MUZEJ SLIKA, GRENOBL, FOTOGRAFIJA PJER DITRIH)
Drugim rečima, hijerarhijska struk-
tura preduzeća je na neki način ugra-
đena u jezik. Nadređeni može da postane
podređeni i obrnuto, u ogromnoj
kaskadi slojevito raspoređenih društve-
nih pozicija unutar svake društvene
grupe, bilo da se radi o preduzeću, vladi,
političkoj stranci ili školskom klubu, pa
čak i unutar porodice.
Zamislimo sledeću situaciju. Dva
čoveka koji rade u istom preduzeću,
razgovaraju: jedan je običan zaposleni
(A); drugi je generalni direktor (B). Oni
govore o svojim očevima. Na francu-
skom, A bi mogao da pita B-a: „Koje
godine je rođen vaš otac? Čime se on
bavi?“, itd. Zatim bi B, nakon što mu
odgovori, mogao da A-u postavi ista pita-
nja istim tim rečima. Dva govornika
koriste isti rečnik: „vaš otac“, „roditi se“,
„baviti se“, itd. Jezik je, kao što vidimo,
zajedničko dobro koje je svakom govor-
niku dostupno na simetričan i jednak
način. Međutim, na japanskom, stvari
se uopšte ne dešavaju na isti način: A
(subjekt koji govori iz niže pozicije) i B
(subjekt koji govori kao onaj ko je viši)
nemaju pristup istim rečima ili, ako kori-
ste iste reči, A mora da ih prilagodi doda-
jući im jezičke partikule kojima se izra-
žava uvažavanje (prema ocu subjekta B)
ili omalovažavanje (vlastitog oca).
Možemo takođe uzeti primer razgo-
vora u kom se dva brata obraćaju jedan
drugom. Kako se oni uzajamno odre-
đuju? Na francuskom, njima je na raspo-
laganju jednostavno lična zamenica
„ti“. Razlika u godinama ne igra nika-
kvu ulogu u njihovom međusobnom
obraćanju. Na japanskom, naprotiv, ona
pravi razliku među rečima koje se kori-
ste. Obraćajući se mlađem, stariji, koji
zauzima viši položaj, može se poslu-
žiti rečju omaé („ti“) ili imenom mlađeg
brata. To ne važi za mlađeg, koji je, da
bi se obratio starijem, dužan da kori-
sti izraz niisan („stariji brat“). Ni ime, ni
omaé, ni bilo koja lična zamenica drugog
lica nije moguća. Ovde je, takođe,
vidljiva asimetrija.
Treći i poslednji primer poslužiće
za osvetljavanje japanskog jezika kao
instrumenta za oblikovanje hijerarhij-
skih društvenih odnosa na primeru
poteškoća izazvanih pogrešnom upotre-
bom lične zamenice drugog lica anata od
strane jednog mladog mentalno zaosta-
log čoveka koji ima 20 godina. Reč je o
liku Takašija iz mog romana Dans les
eaux profondes, koji radi u jednoj velikoj
kompaniji. S obzirom na njegov hendi-
kep (njegov mentalni uzrast je oko 10
godina), on ima zadatak da prikuplja svu
poštu i da je raznosi. On tako poznaje sve
zaposlene, od generalnog direktora do
običnih privremenih radnika. Njegova
jezička greška leži u tome što se svima
obraća upotrebljavajući ličnu zame-
nicu anata, dok mu jezik zabranjuje da
je koristi sa onima koji su na višem polo-
žaju. Ovim prekoračenjem, kojeg nije
svestan i koje nikog ne vređa jer su ljudi
svesni njegovog intelektualnog nedo-
statka, Takaši otkriva ugrađenost hijerar-
hije u jezik. Znamo da je Rolan Bart jezik
nazvao „fašističkim“. Jer „fašizam“, kaže
on, „nije u sprečavanju da se kaže, već
u primoravanju da se kaže“ (5). Tako je
bila potrebna nesmotrenost jednog deti-
njastog odraslog da se uputi izazov „faši-
zmu“ japanskog jezika.
Suočiti se sa jednim „ti“, predstavlja
temeljno iskustvo japanskih govor-
nika, bez obzira na to da li je sagovornik
viši ili niži hijerarhijski govoreći. Sve
se događa tako kao da, logično, civilno
društvo, taj homogeni prostor u kojem
se povezuju govorna bića (navodno)
slobodna i jednaka, ne može da postoji.
U vezi sa tim, možemo se setiti „pet
etičkih puteva“ (gorin) iz konfučijanskog
morala, koji su duboko obeležili japan-
sku svest: veza naklonosti koja ujedi-
njuje oca sa njegovom decom; osećaj
dužnosti koji ujedinjuje vazale sa vlada-
rem; različite uloge koje ujedinjuju
muškarca i ženu koji su par; hijerarhijski
red koji, kod braće i sestara, podređuje
le monde diplomatique 13
mlađe starijima; odnos poverenja koji
mora vladati među prijateljima. Spome-
nuti odnosi su svi po svojoj prirodi verti-
kalni – osim možda prijateljstva, koje
pretpostavlja ravnopravnost među zain-
teresovanim stranama, ali nije sigurno
da će, u konfučijanskom moralu, izbeći
hijerarhijsku strukturu ljudskih odnosa.
U svakom slučaju, ono se pojavljuje tek
na petom i poslednjem mestu na ovoj
listi idealnih, odnosa koji imaju moralnu
vrednost. Stoga se prisustvo stranaca
nalazi izvan horizonta u ovoj ograniče-
noj i normativnoj viziji društvenosti.
Zar ne bi baš sa strancima, tim sličnim
bićima koja se međusobno ne poznaju,
trebalo da formiramo političku celinu
koju zovemo civilno društvo? U ovim
uslovima, binarna kombinacija odmah
otežava, ili čak onemogućava, iskustvo
„zajedništva“, u kojem se oni koji su
slični, daleko od toga da bivaju uhva-
ćeni u lancu dominacije i pokornosti,
ujedinjuju stvarajući veze u istoj ravni
sa ciljem da stvore prostor za ravno-
pravnu razmenu reči i misli. Mi, Japanci,
ne poznajemo misao koja nastaje na
javnom trgu na kom se ljudi okupljaju
i razmišljaju. U svom Ogledu o poreklu
jezika, Ruso tvrdi da „svaki jezik kojim se
ne možemo obratiti okupljenom narodu
jeste ropski jezik“. Da građanin iz Ženeve
vaskrsne i dođe u Zemlju izlazećeg sunca,
on bi sigurno rekao da njeni stanovnici,
krećući se u akrobatskom nizu ispreki-
danom pokoravanjima i dominacijama,
nisu slobodni, i da govore „ropskim jezi-
kom“, koji je u skladu sa njihovim speci-
fičnim načinom da se bude zajedno.
Sizifov posao
Zašto se demokratija, shvaćena ne
kao oblik vladavine (ili vršenja vlasti),
već kao oblik društva, ne prima lako
na arhipelagu Zemlje izlazećeg sunca
i, bez sumnje još uopštenije govoreći,
van evropskog kulturnog prostora, koji
je osim toga vrlo ograničen, na kom je
sama od sebe i spontano rođena? Pita-
nje jezika sigurno sadrži važan deo koji
je predugo ignorisan i potcenjivan. Jer,
prema Rusoovoj pouci, jezik se oblikuje
u skladu sa potrebama društva. Ali čini
mi se da autor Ogleda kaže samo polo-
vinu svoje misli: jezik koji je formiran
na određeni način zauzvrat služi da se
društvo održava i zamrzne u strukturi
koja je nametnula način njegovog obli-
kovanja, i oni su i jedno i drugo u odnosu
uzajamnog određivanja ili zavisnosti.
Može li se, u zemlji kao što je Japan,
želja za transformacijom društva ostva-
riti bez dubinskog razmišljanja o prirodi
jezika kroz koji se gradi stvarnost i odvi-
jaju razmene u svim društvenim sredi-
nama, od školskog dvorišta sve do parla-
menta, prolazeći kroz kancelarije predu-
zeća? Sigurno ne. Ako bi se „ropski
jezik“ promenio, društvo pokornosti
bi se pokrenulo. Ali podrivati jezik kao
što je to činio Takaši, hteti da se radi na
njegovoj društvenoj upotrebi, učiniti
da se jezičke prakse menjaju, to je Sizi-
fov posao, pojedinačni i kolektivni, čije
učinke može da meri samo istorija...
U kontekstu globalne zdravstvene
krize izazvane kovidom-19, kada se u
Japanu beleži mali broj slučajeva, mogli
bismo se zapitati – pored duboko ukore-
njene navike nošenja maske i speci-
fičnih društvenih i kulturnih rituala
(nema rukovanja, poljubaca, zagrljaja,
fizičkog približavanja) – da li i stvara-
nje žive reči (dakle sa kapljicama), koje
između ostalog pripada kulturi debate,
više ne dolazi u obzir. Ako se, slučajno,
ovaj neočekivani faktor pokaže kao rele-
vantan, bili bismo u obavezi da, sa žalo-
šću, konstatujemo da je „ropski jezik“
bolje oružje protiv epidemije...
MIZUBAJAŠI AKIRA je novinar, piše na francuskom i
japanskom. Napisao je, između ostalog, Dans les eaux
profondes. Le bain japonais, Arléa, Pariz, 2018, i Âme
brisée, Gallimard, Pariz, 2019.
PREVOD: Aleksandar Stojanović
(1) Cf. Cécile Marin, «Empires en accordéon»,
Manière de voir, br. 139, februar–mart 2015.
(2) Cf. Dans les eaux profondes. Le bain japonais,
Arléa, Pariz, 2018.
(3) Pročitajte: Philippe Pataud Célérier, „À
Fukushima, une catastrophe banalisée“, Le
(4)
Monde diplomatique, april 2018.
Cf. konferencija „Vivre en exilé linguistique.
Aller au-delà des limites de son monde“ od 25.
septembra 2018. godine u okviru Rencontres
internationales de Genève, dostupno na www.
mizubayashi.net
(5) Roland Barthes, Leçon, Seuil, Pariz, 1978.
 14 le monde diplomatique
llKOALICIJA SUMNJE, NOVI MASOVNI POKRET U SVETU
Ko se protivi nošenju maske?
U poslednjih nekoliko nedelja, građani velikog broja gradova u svetu, od Vankuvera do Brisela, preko
Berlina, Madrida i Buenos Ajresa, bili su svedoci jednog istog fenomena: pojavljivanje manje-više
masovnih protesta, organizovanih protiv strogih mera suzbijanja i sprečavanja COVID-19. Mnoge od
ovih demonstracija stavljaju u centar svog nezadovoljstva nametanje od lokalnih i državnih vlasti
upotrebe maske u javnom prostoru
PIŠU AGUSTIN KOSOVOSKI I JOVANA PAPOVIĆ
Maska, tumačena kao simbol auto-
ritarnosti vlade i kao sredstvo za
društvenu kontrolu, ponekad čak i
opisana kao „brnjica“ koja ograničava
slobodu izražavanja građana, postala
je označitelj novog globalnog osećaja
nezadovoljstva izazvanog zvaničnim
upravljanjem pandemijom. Ovi prote-
sti izazvali su razne reakcije među
analitičarima.
Zbog njihove često burleskne prirode,
zbog ekscentričnosti nekih od demon-
stranata, kao i zbog uplitanja velikog
broja protagonista sa ekstremnom anti-
globalističkom desnicom, ove demon-
stracije su često prikazivane snishodlji-
vim čak i podrugljivim tonom diskvalifi-
kacije: radilo bi se jednostavno o zablud-
nim likovima koji zagovaraju najek-
stravagantnije teorije zavere i koji se ne
upliću u demokratsku bitku. Ipak, čini
se da ova kategorizacija ne obuhvata u
potpunosti analizu ovog sve globalnijeg
fenomena. Ismevanje ili omalovažava-
nje ovih protesta je rizično jer nas spre-
čava da shvatimo dinamiku koja stoji iza
njihovog nastanka i time nam oduzima
oruđe za anticipaciju nečega što može
biti klica jednog šireg pokreta.
Današnja slika sveta
Poslednjih godina, navikli smo da
analiziramo svet prema jednom relativno
jasnom sociološkom modelu zasnova-
RIMMA GERILOVA – „Ko je tamo“ (FOTO – FILIP MIGET, MNAM-CCI, RMN-GRAND PALAIS)
Poistovećivanje ovih pokreta sa ekstremnom
desnicom je pojednostavljenje fenomena, jer među
demonstrantima su pripadnici različitih generacija, koji
dolaze iz različitih društvenih sektora i koriste simbole
koji se odnose kako na ideologije desnice tako i levice,
da bi zajedno formulisali antiautoritarnu kritiku
nom na rascepima koje izaziva globali-
zacija u industrijalizovanim državama.
Posebno na Zapadu i pogotovo od Breg-
zita i trijumfa Donalda Trampa na američ-
kim predsedničkim izborima, često se
razmišlja na osnovu dinamike zasnovane
na polarizaciji između onoga što Britanac
Dejvid Gudhart naziva „ljudima odne-
kud“ i „ljudima od bilo kud“.
Ideja je jasna i danas prilično poznata:
prva grupa bi bila sačinjena uglavnom od
velike mase manje obrazovanih sektora,
često stanovnika periurbanih ili ruralnih
područja, koji su uglavnom beli i neprija-
teljski orijentisani prema multikultura-
lizmu, i koji su često identifikovani kao
žrtve političke ekonomije globalizacije,
kao u slučaju Brexiteers-a u Ujedinjenom
Kraljevstvu ili „žutih prsluka“ u Francu-
skoj. Druga grupa bi bila sačinjena od
urbanih sektora, sa višim obrazovanjem,
češće bi bila multietnička, njeni pripad-
nici bi imali manju privrženost lokalnim
identitetima i generalno bi bili identifi-
kovani kao dobitnici globalizacije, kao u
slučaju velikog dela „progresivnog“ birač-
kog tela u velikim severnoameričkim i
evropskim gradovima.
Na osnovu ovog verovatno jednostav-
nog, ali izuzetno popularnog sociološkog
pogleda, analitičari su izgradili bezbroj
dijagnoza o slabosti liberalne demokratije
u savremenom svetu. Po tom tumačenju
podela između ova dva socijalna bloka
je ono što hrani radikalizaciju i ugrožava
konsenzus neophodan za pravilno funkci-
onisanje demokratije. U tom smislu, poja-
vljivanje radikalnih pokreta, na desnici
kao i na levici, od Alt Right do anarhistič-
kih grupacija koje se mešaju sa pokretom
Black Lives Matter, činilo bi simptom krize
globalnog društva. Osim toga, u svetu
u kome dominiraju društvene mreže i
prekomerna dostupnost informacija, ova
radikalizacija bi bila odgovorna za ugroža-
vanje kvaliteta javne rasprave, jer dopušta
i legitimiše političke stavove koji ne mare
za naučne dokaze. Prema nekim analiti-
čarima, poricanje klimatskih promena
od strane ekstremne desnice i politička
korektnost koju nameću progresivni
krugovi su dakle dve strane jedne iste
medalje: društvo u kome je vrednost
istine iščezla zbog političke polarizacije.
Nove koalicije u vreme
pandemije
Međutim, sa izbijanjem pandemije
izazvane virusom Sars-CoV-2, izgleda da
je svet ušao u novu fazu, koja može čak
i da poljulja principe globalne politike
do sada. U subotu 1. avgusta, u Berlinu
je organizovan masovni protest protiv
vladinih mera za suzbijanje pande-
mije. Neki mediji opisali su ovaj doga-
đaj koji je okupio skoro 20.000 učesnika,
posebno ističući prisustvo krajnje desni-
čarskih grupa i neonacista. Ipak, drugi su
istakli prisustvo starih hipika, porodica
sa decom i mladih Berlinaca koji su došli
da protestuju protiv zatvaranja disko-
teka. Istovremeno, mnogi učesnici su
izričito negirali bilo kakvo podržavanje
ekstremne desnice i upozorili da se plaše
„povratka DDR-a“.
Kasnije, slični događaji su organi-
zovani u gradovima poput Madrida i
Pariza. Na primer, na trgu Kolon u špan-
skoj prestonici, okupilo se oko 2.500
ljudi različitih generacija, da protestuju
protiv obaveznog nošenja maski i da
osude zaveru po kojoj je Sars-CoV-2 deo
plana za svetsku dominaciju i socijalnu
kontrolu uz pomoć 5G tehnologije. U
Parizu se jedna znatno manja grupa
demonstranata sastala na trgu La Nation,
artikulišući slične zahteve, osuđujući
upotrebu maske kao tehnologije ugnje-
tavanja i kao deo zavere koja, između
ostalog, uključuje i sam Pasterov institut.
U skorije vreme, nemačka prestonica je
ponovo svedočila protestu ovog tipa, koji
je ovog puta okupio skoro 40.000 ljudi
i okončao se intervencijom policije da
rastera demonstrante, zbog nepridržava-
nja obaveznog rastojanja.
Ove demonstracije su samo jedan deo
većeg protestnog pokreta koji se proteže
od Evrope do Amerike i koji sadrži razno-
liku socijalnu strukturu aktera i niz novih
ideoloških raskoraka. Poistovećivanje
ovih pokreta sa ekstremnom desnicom
je pojednostavljenje fenomena, jer među
demonstrantima su pripadnici različi-
tih generacija, koji dolaze iz različitih
društvenih sektora i koriste simbole koji
se odnose kako na ideologije desnice tako
i levice, da bi zajedno formulisali anti-
autoritarnu kritiku. Upotreba slogana
„Moje telo, moj izbor“ (My body my choice)
preuzet iz borbe za pravo na abortus da bi
se kritikovalo nametanje maske u Sjedi-
njenim Državama, kao i upotreba maski
pokreta Anonymous ili nošenje majice
sa likom Džulijana Asanža kao simbola
protiv establišmenta, samo su neki od
primera ideološkog preklapanja koji
izbija iz ovih protesta.
Učesnici ipak brane zajednički niz ideja
i stavova u odnosu na one koje identifi-
kuju kao vladajuće sile: mediji, nacionalne
vlade i farmaceutske korporacije često su
smatrani kao mozak jezivog plana razvi-
jenog za uništavanje slobode pojedinaca.
Međutim, iza ovog otpora prema autori-
tetu susreću se akteri različitih socioloških
pozadina i putanja, kao često i nesklad-
nih političkih sklonosti. Na primer, u
Sjedinjenim Državama studije Pew Rese-
arch centra pokazuju da socijalne i poli-
tičke razlike igraju jasnu ulogu u zagova-
ranju teorija zavere: niži nivo obrazova-
nja i privrženost Republikanskoj stranci
efikasno koreliraju sa većom podložno-
šću takvim teorijama, ali i među glasa-
čima Demokratske stranke, čak do 18%
se slaže sa idejom da je Covid-19 proizvod
zavere. S druge strane, u Francuskoj, politi-
kolog Antoan Bristijel, koji proučava soci-
jalne osobine zagovornika teorija zavera, i
trenutno pokreta protiv maski, potvrđuje
u Le Monde da i do 36% članova ovakvih
grupa na društvenim mrežama dolazi iz
profesionalnog i intelektualnog sektora,
što je duplo više nego njihov procenat u
francuskom društvu.
Ukratko, čini se da je pandemija stvo-
rila uslove za ukrštanja koja osporavaju
koncepciju koja je donedavno vodila
naše razumevanje politike. Ova koali-
cija između socijalno i politički nesklad-
nih sektora, okupljenih oko sumnje i
nepoverenja prema zvaničnim diskur-
sima, nova je neosporiva činjenica. To
je takođe fenomen koji u budućnosti
Nedeljnik
Dr Mercola, kao i Čileanac
Ivan Santandreu, koji
je nedavno preminuo
od Covid-19, bili su
neki od najznačajnijih
pseudonaučnih
promotera otpora prema
upotrebi maski i kritike
trenutne globalne
zdravstvene politike
može dostići mnogo šire razmere: ako je
njegovo pojavljivanje vredno pažnje, to
je i zato što u kontekstu produžene krize
sumnja može duboko prodreti u mnogo
veće sektore od onih koji danas aktivno
rade na njenom širenju.
Ljubitelji „soft teorija zavere“
Opasnost ne leži toliko u zagriže-
nim braniocima teorija zavera ili aktivi-
stima, koliko u onima koji su spremni da
ih saslušaju. U svetu u kom dominiraju
društveni mediji i prekomerna količina
informacija, sumnja se može širiti iznena-
đujućom brzinom. Rastući otpor prema
vakcinaciji elokventan je primer: često
mladi, često liberalni, takozvani „antivak-
seri“ su akteri koji igraju značajnu ulogu u
ovoj koaliciji sumnje. Pojava grupa poput
Rage Against the Vaccines na Facebooku, sa
više od 35.000 članova, dokaz je ne samo
da njeni zagovornici imaju kulturne
reference urbane omladine 90-ih i 2000-
ih, već i da je rast njihove popularnosti
eksponencijalan. Takođe, nedavna studija
koju je objavio časopis Nature, ukazuje
na to da je širenje mišljenja „antivaksera“
na društvenim mrežama znatno efika-
snije od „provaksera“ i da podrška različi-
tim platformama protiv vakcinacije može
postati dominantna za deset godina.
Mreža verovanja koja može da dopri-
nese širenju koalicije sumnje je široka
i nudi zanimljive slučajeve konver-
gencija i ukrštenih afiniteta. Slučaj dr
Jozefa Mercole je, na primer, ilustrati-
van: praćen od skoro 300.000 ljudi na
Twitteru, dr Mercola je na čelu jednog od
vodećih svetskih lobija protiv vakcina i
postao je simbol kritike protiv farmace-
utske industrije i odbrane alternativne
medicine. Pored toga, sarađuje sa orga-
nizacijama poput Regeneration Interna-
tional, institucije koja promoviše oblike
održive poljoprivrede u svetu i kritikuje
upotrebu GMO, sa desetinama partner-
skih instituta na svim kontinentima.
Dr Mercola, kao i Čileanac Ivan
Santandreu, koji je nedavno preminuo
od Covid-19, bili su neki od najznačaj-
nijih pseudonaučnih promotera otpora
prema upotrebi maski i kritike trenutne
globalne zdravstvene politike. Osnova
ideja i antinaučnih sklonosti koje mogu
biti naklonjene koaliciji sumnje poten-
cijalno je još šire, tako da je čak moguće
i uočiti nove saveznike među zavereni-
cima drugih pseudonaučnih verovanja,
poput teorije ravne Zemlje, različitih
oblika ezoterizma, homeopatije, pa čak
dobro poznata astrologija, koja u posled-
nje vreme doživljava novu popularnost, i
u koju veruje jedan od četiri Amerikanca,
a u slučaju Argentine čak i jedan od tri.
Ukratko, polje za širenje sumnje je
široko, uključuje različite aktere, kako
nacionalne tako i transnacionalne, i može
efikasno da artikuliše udesno i ulevo
različite ideje i znanja koje njeni „potro-
šači“ doživljavaju kao alternativna i istin-
ska, i kao sredstvo za proizvodnju znače-
nja u globalnom kontekstu neizvesno-
sti. Koalicija sumnje je danas novi feno-
men i još uvek marginalna pojava. Među-
tim, ako se trenutni kontekst političke
i ekonomske krize nastavi, ona može
pronaći neslućenu podršku i ukoreniti se
u širem društvenom prostoru prepunom
kolebanja i nepoverenja u institucije. U
svetu gde su izvori legitimnog znanja
trajno sporni, vredi obratiti pažnju na
njen razvoj: crv sumnje je u jabuku ušao.
AGUSTIN COSOVSCHI je doktorirao istoriju na
univerzitetima u Argentini i Francuskoj, JOVANA
PAPOVIĆ je doktorantkinja istorije i civilizacije na
EHESS-u u Parizu.
PREVOD: Jovana Papović
septembar 2020.
llOZBILJNA BOLEST KOJA MAHOM POGAĐA MLADE ŽENE IZ BOGATIJIH SLOJEVA
Anoreksija, društvena bolest
U pogledu zdravlja, socijalne nejednakosti dovode do rizika od kojih najčešće ispaštaju muškarci iz siromašnijih slojeva. Anoreksija
nervoza predstavlja izuzetak od tog pravila: ovaj teški poremećaj u ishrani, koji može dovesti do smrtnog ishoda, mahom preti mladim
devojkama iz bogatijih slojeva, podvrgnutim strožim normama vitkosti i sklonijim uverenju da svoju sudbinu drže u sopstvenim rukama
PIŠE KLER SKODELARO
Retko neka bolest pogađa sa takvom
preciznošću: između 90% i 95%
osoba koje boluju od anoreksije
nervoze – poremećaja u ishrani koji
se manifestuje striktnim i voljnim
uzdržavanjem od hrane tokom više
meseci, ili čak godina – jesu žene. Ta
vrsta nesrazmerne zastupljenosti
između dva pola prisutna je još samo
kod raka dojke (muškarci čine 1%
obolelih) ili… kod bolesti reproduk-
tivnih organa. Drugu specifičnost
predstavlja društveni sastav pogo-
đene populacije. Dok se zdravstveni
rizici generalno kreću nauštrb siro-
mašnijih društvenih kategorija, u
slučaju anoreksije nervoze prime-
tan je obrnuti trend. Za devojke iz
viših slojeva (roditelji na visoko-
stručnim, dobro plaćenim ili upra-
vljačkim pozicijama) verovatnoća da
obole od anoreksije je 1,6 puta veća
nego devojke iz siromašnijih slojeva,
a za devojke iz srednjih klasa (sred-
nje kvalifikovani kadrovi, zaposleni)
ova verovatnoća je 1,3 puta veća.
Konačno, uzrast obolelih se značajno
razlikuje od drugih mentalnih pore-
mećaja: anoreksija retko počinje
posle 25. godine i verovatnoća njene
pojave opada sa godinama, dok
mogućnost pojave depresije ostaje
visoka i u zrelom dobu.
Anoreksiju nervozu je, 2010. godine,
Nacionalni savet za javno zdravlje pred-
stavio kao „ozbiljan izazov u oblasti
javnog zdravlja, kojem se u našoj zemlji
ne posvećuje dovoljno pažnje” – usled
nedovoljno sredstava uloženih u njenu
prevenciju – a 2017. godine, na snagu
je stupio zakon koji je nastojao da se
razračuna sa društvenim uzrocima ove
pošasti. Od nje je, po poslednjoj izve-
denoj studiji, objavljenoj 2008. godine,
bolovalo skoro 5% mladih Francuski-
nja uzrasta od 17 godina (vidi uokvireni
tekst dole). Ovaj zakon se, pre svega, bavi
svetom mode i reklama, te nastoji da,
između ostalog, zaštiti zdravlje mane-
kena. Ali, da li će razračunavanje sa
sektorima koji promovišu slike nezdra-
vog ženskog tela zaista suzbiti anorek-
siju? Zasigurno ne u skladu sa očeki-
vanjima. Društveni uzroci ove bolesti
sežu daleko dublje od sjajnog papira sa
bilborda: iako je cela populacija izložena
istim slikama vitkih tela, verovatnoća
da će doći do razvoja bolesti značajno se
razlikuje od jedne osobe do druge, i to
naročito u zavisnosti od njenog socijal-
nog miljea.
Faktori koji uzrokuju anoreksiju su
mnogobrojni i isprepleteni sa razvoj-
nom stazom ličnosti: disfunkcionalno-
sti nervnog sistema, porodične i psiho-
loške predispozicije, stresni događaji.
Pa ipak, sociodemografski profil koji
se ocrtava je prilično iznenađujuć. Ovu
činjenicu, koju zdravstveni radnici
retko komentarišu, rasvetljavaju socio-
logija i istorija medicine.
Težnja za savršenstvom
U medicinskim traktatima, dija-
gnoza „anoreksije nervoze” pojavljuje
se i precizira tokom druge polovine XIX
veka. Dugoročno uzdržavanje od hrane
(koje može prerasti u potpuni post i ne
može se objasniti problemima sa vare-
njem) isprva je predstavljalo osnovni
simptom. Francuski doktor Ernst-Šarl
Lazeg (2), kao i njegov kolega Vilijam Gal
(3) na drugoj strani Lamanša, primećuju
da stanje izgladnelosti, paradoksalno,
prate izlivi energije. „Smanjenje unosa
hrane ne samo da ne umanjuje mišićnu
snagu, nego dovodi da podizanja nivoa
aktivnosti“, beleži Lazeg. „Bolesnica se
Skoro 5% tinejdžerki
Na koji način doktori određuju granicu između normalnog i patološkog ponašanja u pogledu vitkosti? Medicinski
priručnici, poput Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM) Američkog udruženja psihi-
jatara, subjektivnim manifestacijama anoreksije nervoze pridodaje i kriterij težine. Tako se odrasla žena visine 164
cm, koja teži 49 kilograma, smatra neuhranjenom, jer je njen indeks telesne mase (BMI), koji pokazuje odnos težine u
odnosu na visinu, manji od 18,5 kg/m2. Ukoliko takva žena pak sebe doživljava kao predebelu, moguće je da ona poka-
zuje znake supsindromske anoreksije. Anoreksija će biti neupitno manifestovana ukoliko ona izgubi još 4 kilograma
(odnosno bude imala BMI manji od 17 kg/m2) i ukoliko bude odbijala da povrati težinu. U Francuskoj, 2008. godine,
1,4% devojčica uzrasta 17 godina, već je ispoljavalo simptome teške anoreksije, dok je 3,3% pokazivalo blaže simp-
tome supsindromske anoreksije. Učestalost ovih sindroma kod dečaka istog uzrasta kretala se od nula do 0,1% (1).
(1) Vidi: Natali Godar i saradnici „Epidemiology of anorexia nervosa in French community-based sample of 39,542 adolescents “, Open Journal of Epidemiology,
Vuhan, januar 2013.
i dalje oseća sve življom, sve lakšom,
jaše konja, odlazi u duge šetnje, prima i
ide u posete, vodi iscrpljujući društveni
život ne žaleći se na umor na koji bi se
ranije žalila.” Prvi Lazegovi klinički
opisi očigledno ukazuju na to da su ovoj
bolesti bile prevashodno sklone mlade
devojke, dok aktivnosti njegovih paci-
jentkinja ukazuje na razonode bogatih
slojeva kojima su nesumnjivo pripa-
dale. Nekoliko godina kasnije, neurolog
Žan-Marten Šarko (1883) i drugi evrop-
ski doktori počinju navoditi simptome
koji će postati centralni u dijagnostiko-
vanju anoreksije nervoze: fobija od goje-
nja i ubeđenost u sopstvenu gojaznost
(4).
Treba li iz ovoga zaključiti da je ova
patologija nastala krajem XIX veka?
Ili je tada naprosto zalepljena medi-
cinska etiketa na jedan znatno stariji
oblik ponašanja? Nedvojbeno je da
prakse produženog posta nisu od juče.
Već se dominikanska časna sestra Kata-
rina Sijenska (1347–1380), kanonizo-
vana u XV veku, uzdržavala od hrane
do iscrpljivanja. Ali ovo uzdržava-
nje od hrane je tada predstavljalo deo
mističke prakse, što nije više bio slučaj
krajem XIX veka. U to doba, post proi-
zilazi iz težnje za ostvarenjem društve-
ANCA STEFANESCU – „Renesansa“ (ANCASTEFANESCU.COM)
nog ugleda: silueta bogate žene treba
da bude vitka jer, kako gladi prestaju da
haraju, tako mesnato oblo telo postaje
znak nižih klasa (5). Psihijatrija, u to
vreme u punom usponu, oblikuje novi
medicinski rečnik na osnovu ekstrem-
nih slučajeva. Dakle, iako je praksa
suzdržavanja od hrane postojala i pre
pojave dijagnoze anoreksije nervoze,
nastanak i razvoj te bolesti ostaju nera-
skidivo povezani sa razvojem kulture
bogatog građanstva.
Jedan i po vek kasnije, vrednovanje
ženske vitkosti u francuskom društvu
odslikava tragove ovog istorijskog
razvoja (6). Na osnovu jedne francuske
studije iz 2008. godine, koja je obuhva-
tila oko četrdeset hiljada sedamnaesto-
godišnjaka, mlade devojke teže građi
koja je ispod medicinskog praga mrša-
vosti (7): devojka visine 170 centime-
tara, svoju težinu procenjuje idealnom
kada u proseku iznosi 52 kilograma,
dok bi zapravo bilo normalno da ona
ima od jednog do dvadeset kilograma
više. Idealna težina se dodatno smanjuje
kod devojaka iz viših slojeva (rodite-
lji na visokostručnim ili rukovodećim
pozicijama), čime se stvara jaz između
njih i devojaka iz siromašnijih slojeva
(radničke porodice).
Kontrast u odnosu na dečake je
dvostruk: ne samo da oni smatraju
poželjnom težu konstituciju (po njima,
idealna težina za 170 cm je 62 kilo-
grama, odnosno 10 kilograma više nego
za devojčice), nego ni klasna pripad-
nost skoro da ne utiče na ovu percep-
ciju. Drugim rečima, prikazivanje ideal-
nog tela utiče na društveno raslojavanje
među devojkama, ali ne i među deča-
cima. Isti je slučaj i sa stvarnom konsti-
tucijom, koja kod dečaka slabo varira u
odnosu na društveni sloj iz kojeg dolaze,
dok kod devojčica varira znatno. Ovaj
raskorak ukazuje na to u kojoj meri, za
devojke, vitkost predstavlja društvenu
vrednost, koja ih pak uvlači u dvostruko
hijerarhijske odnose. Ugrubo, vitkost
se istovremeno ispostavlja kao znak
ženske inferiornosti u odnosu na
muškarce, ali i kao znak superiornosti
bogatijih žena u odnosu na one iz siro-
mašnijih slojeva.
Tinejdžerke su te koje se naročito
trude da istaknu (naglašeno) vitko telo,
u dobu kada društveni prestiž ne mogu
postići svojstvima na osnovu kojih
se obično raslojavaju odrasli (prihod,
zanimanje i sl.). To bi moglo da objasni
čestu pojavu anoreksije u ranom uzra-
stu i činjenicu da je neretko povezana
le monde diplomatique 15
sa nekim drugim oblicima ponašanja.
Kako su to pokazali radovi sociološki-
nje Mjuriel Darmon, vitkost i školski
uspeh predstavljaju deo iste težnje za
društvenim prestižem, kojoj su daleko
sklonije devojke nego dečaci, naročito
one iz viših klasa (8). Stoga uopšte ne
čudi što se u pripremnim razredima za
elitne fakultete redovno sreću slučajevi
anoreksije.
Shvaćena kao obeležje društvenog
uspeha, vitkost se ne doživljava toliko
kao dar genetike, nego više kao neka-
kvo dobro koje stičemo kontrolom
svoje ishrane ili, još preciznije, svoje
gladi. Shodno tome, vitkost simbolizuje
kontrolu nad samim sobom. Ova samo-
kontrola je svojstvena za anoreksično
ponašanje, a na nju se pozivaju i osobe
koje od anoreksije boluju. „Osećala se
sve bolje i bolje, sve laganije, i sve čistije“,
piše spisateljica Delfin de Vigan u auto-
biografskom delu Dani bez gladi, napisa-
nom u trećem licu. „Postajala je snažni-
jom od gladi, snažnijom od potrebe. Što
je više mršavila, sve je više tražila taj
osećaj kako bi ga savladala (9).”
Tiranske norme
Ono što definišemo kao patolo-
šku želju za kontrolom svojstvenu
nekoj osobi moglo bi zapravo da ima
svoj uzrok u društveno oblikova-
nom odnosu prema svetu. Dok mlade
devojke učimo da se „lepo ponašaju”,
da „uzmu sudbinu u svoje ruke” i „da se
kontrolišu”, muškarcima pripada privi-
legija da kontrolišu drugoga. Brojni su
imperativi primetni u srednjim i višim
klasama, gde, za razliku od siromašnijih
slojeva, vlada snažnije ubeđenje da se
sopstvena budućnost drži pod kontro-
lom. Ovo podvrgavanje kontroli moglo
bi stvoriti predispozicije za poremećaje
ishrane, budući da predstavlja rezervoar
praksi kojima se može pribeći prilikom
suočavanja sa stresnim ili bolnim situa-
cijama – kao što nekom drugom to pred-
stavlja konzumiranje alkohola ili psiho-
aktivnih supstanci.
Žene su, tokom života, izložene
kontradiktornim normama: imati
„ženstvene obline” ali ne i celulit, voditi
računa o svom izgledu ali ne biti „povr-
šna”, kontrolisati sopstvenu glad dok se
sprema porodični ručak, osloboditi telo
ali ga sačuvati za trudnoće, dojiti kad
god dete to poželi ali se vratiti na posao i
tako dalje. Ovi prohtevi, koji se menjaju
u odnosu na godine i društveno okru-
ženje, predstavljaju podlogu na kojoj
se razvija anoreksija nervoza. Kako se
bolest razvija, kontrola, paradoksalno,
postaje nekontrolisana. Osećanje drža-
nja stvari pod kontrolom, koje ispu-
njava mlade žene dok posmatraju kako
se kazaljka na vagi spušta, postaje im
toliko neophodno da one više ne uspe-
vaju da se vrate na normalnu težinu.
Tako se za njih uvećava rizik od preura-
njene smrti u odnosu na ostatak popula-
cije, zbog samoubistva ili komplikacija
nastalih usled perioda strogog posta. I
tako društvene norme postaju problem
javnog zdravlja.
KLER SKODELARO je novinarka.
PREVOD: Tanja Gavrilović
(1) „Enquête sur la santé et les consommations
lors de l’appel de préparation à la défense“
(Escapad), Francuski nadzorni centar za
narkomaniju i bolesti zavisnosti, Pariz, 2008; Vidi
još: Kler Skodelaro, Žan-Luj Pan Ke Šon i Stefan
Leglej „Troubles dans les rapports sociaux: le cas
de l’anorexie et de la boulimie“, Revue française
de sociologie, tom 58, br. 1, Pariz, januar–mart
2017.
(2) Vidi: Ernest-Šarl Lazeg „De l’anorexie hystérique“,
Archives générales de médecine, VI serija, tom
21, sveska 1, Pariz, 1873.
(3) Vidi: Vilijam Gal „Anorexia nervosa (apepsia
hysterica, anorexia hysterica)“, Transactions of
the Clinical Society of London, 7, 1874.
(4) Tilman Habermas „History of anorexia nervosa“,
u: Mišel P. Levin i Linda Smolak (urednici), The
Wiley Handbook of Eating Disorders, John Wiley
& Sons, Hoboken (Nju Džerzi), 2015.
(5) Žorž Vigarelo „Les Métamorphoses du gras.
Histoire de l’obésité“, Seuil, kolekcija „L’univers
historique“, Pariz, 2010.
(6) Kler Skodelaro, Žan-Luj Pan Ke Šon i Stefan
Leglej „Troubles dans les rapports sociaux: le cas
de l’anorexie et de la boulimie“, op.cit.
(7) Escapad, Francuski nadzorni centar za
narkomaniju i bolesti zavisnosti, 2008.
(8) Mjuriel Darmon „Des jeunesses singulières.
Sociologie de l’ascétisme juvénile“, Agora
débats/jeunesses, br. 56, Pariz, 2010.
(9) Delfin de Vigan (pod pseudonimom Lu Delvig)
„Jours sans faim“, Grasset, Pariz, 2001.
 16 le monde diplomatique Nedeljnik

llKNJIŽEVNOST

Genealogija nasilja
PIŠE MIKAEL FOŽUR

Kolumbija i Gvatemala prošle su kroz duge

i ekstremno nasilne građanske ratove (prva
od 1964. godine do danas, druga od 1960. do
1996. godine) čije posledice još uvek aktivno
utiču na njihova društva. Uzroci oba rata
takođe su slični: svrgavanje predsednika
(atentat na Horhea Elijesera Gaitana, 1948.
godine, u Kolumbiji; puč koji je doveo do ruše-
nja Hakoba Arbenza sa vlasti, 1954. godine,
u Gvatemali). Potom su usledili autoritarni
režimi, vojna represija, gerilske borbe, kontra-
revolucionarne paravojne snage ekstremne
desnice i rast kartela u beskrajnom krugu
varvarizma – efekti iste istorijske dina-
mike. Upravo to odzvanja u dva polifonij-
ska romana, Paz (1), Francuza Karila Fereja
i Tiempos recios (2) („Teška vremena“), Peru-
anca Marija Vargasa Ljose, dobitnika Nobelove
nagrade za književnost 2010. godine.

Kolumbija, dva brata iz ugledne porodice:

jedan, bivši vojnik, danas je pandur; drugi, bivši
borac Revolucionarnih oružanih snaga Kolum-
bije (FARC), klasni „izdajnik“, pokušava da ponovo
pokrene život po izlasku iz zatvora; njihov otac
deo je vladajuće elite. Policajac i, uporedo s njim,
jedna novinarka istražuju ubistva i čerečenje
leševa koja podsećaju na užasno doba poznato
kao „La Violencia“ (1948–1957). Ferej korak po
korak iscrtava zločine paravojnih snaga i kartela,
ne zaobilazeći one koje je vršio FARC. Ovde nema
svetaca, ni „čistih“ heroja, već samo gorke sudbine i
apsurdne samoće; kao iskonska sila koja je obliko-
vala društvo, suptilno se ukazuje genealogija „nasi-
lja“ koje vuče korene iz građanskog rata izazva-
nog odbijanjem veleposednika da dele ma koji deo
svoje zemlje.
Istu stvar napadao je predsednik Gvatemale
Hakobo Arbenz (1951–1954). Njegova agrarna
reforma iz 1952. godine, zasnovana na organizo-
vanom prisilnom otkupu neobrađivane zemlje NEMANJA MATE ĐORĐEVIĆ – „Treće oko“
od vlasnika kako bi se ona ustupila seljacima sa
pravom plodouživanja pokazaće se kao fatalna.
Iako liberalni krugovi u Gvatemali na njega još nije komunista; osrednji pobunjeni general čija je Gvatemali odgodila je demokratizaciju kontinenta
uvek gledaju kao na „komunistu“, Vargas Ljosa, patetična pobeda omogućena isključivo zahvalju- za nekoliko decenija i izazvala je hiljade smrti, jer
koji je i sam liberal čvrstih ubeđenja, iznenađuje Namerno izmišljajući jući Ujka Semovim bombarderima... je doprinela mitu o oružanoj socijalističkoj revo-
rehabilitujući ga kao predsednika od integriteta,
„pre svega demokratu, donekle naivnog možda“,
„komunističku pretnju“, Ipak, iako se priča odvija pred kulisama velike
istorije – mreža sitnih ambicija uvezanih sa zave-
luciji u čitavoj Latinskoj Americi. Mladost najma-
nje tri generacije ubijala je i ginula za drugi nemo-
koji je želeo da svoju zemlju izvuče iz feudalizma Bernajs je izmanipulisao rom SAD – to je kako bi se bolje pokazale tragične gući san, još radikalniji i tragičniji od onog koji je
i da je pretvori u „modernu državu, kapitalističku posledice ludila moći. Vezanog, pre svega, za antiko- sanjao Hakobo Arbenz.“ Avaj, u stvarnosti, ove
demokratiju“. Stoga Vargas Ljosa tumači puč u štampu i severnoameričko munistički režim kaudilja Karlosa Kastilja Armasa, dve desnice uvek su olako stupale u savez čim bi
kom je on svrgnut kao ključni trenutak u istoriji ubijenog u atentatu tri godine kasnije. Potom još društveni bes krenuo da ključa.
američkog kontinenta. javno mnjenje, olakšavajući većeg zahvaljujući lekcijama naučenim na Kubi
Priča počinje susretom vlasnika kompanije za i širom Latinske Amerike, izvučenim iz iskustva
proizvodnju banana Junajted frut koja je pogo- sprovođenje državnog udara puča kom je doprineo Ernesto Če Gevara. Zaklju-
Prevod: Pavle Ilić

đena reformom, sa Edvardom L. Bernajsom,
marketinškim ekspertom i teoretičarem političke
i poslovne propagande (3). Namerno izmišljajući
„komunističku pretnju“ potonji je izmanipulisao
štampu i severnoameričko javno mnjenje, olakša-
vajući sprovođenje državnog udara. U ovoj priči
smenjuje se čitav niz strašnih i živopisnih likova
– veoma stvarnih: sumnjivi tipovi koji obavljaju
prljave poslove za dominikanskog satrapa Rafaela
Truhilja (1930–1961), zagriženi ambasador SAD,
antikomunista uporan u svojoj nameri da sruši
izabranog predsednika uprkos dokazima da on
čak Vargasa Ljose – razočaranog bivšeg komuni-
stičkog borca – javlja se u formi jedne od njego-
vih omiljenih tematika. Autoritarnoj i korumpi-
ranoj desnici suprotstavljena je drugačija desnica
koja bi garantovala napredak društva, istovre-
meno umanjujući revolucionarnu pretnju: „Kada
se podvuče crta, severnoamerička intervencija u
(1) Karil Ferej, Paz, Gallimard, biblioteka „Série noire“, Pariz, 2019,
544 stranice, 22 evra.
(2) Mario Vargas Ljosa, Tiempos recios, Alfaguara, Madrid, 2019,
360 stranica, 20,90 evra. Knjiga će biti objavljena na francuskom
u izdanju Gallimard-a, u oktobru 2021. godine. Autor članka
preveo je navedene isečke.
(3) Autor dela Propaganda, eiz 1928. godine. Čitati: Mona Šole,
„L’inventeur du marketing“, Manière de voir, br. 96, decembar
2007 – januar 2008.

llIDEJE
U nedavno objavljenoj knjizi (1) sociolog Mark je posledica beznadežnih pokušaja filozofa da gospodaru Firence postaje, od trenutka u kom biva
Žoli, autor dela Pour Pierre Bourdieu („Za Pjera nastave da postoje iako je njihova disciplina odme- objavljeno, instrument za obelodanjivanje praksi

Da li je
Burdijea“, CNRS Éditions), nadovezuje se na ovu
polemiku: filozofska disciplina u suštini, istorij-
ski gledano, bila je samo predvorje nauke, skup
neformalnih znanja koji je prethodio konstituisa-
njena... sociologijom? koje treba da ostanu skrivene i, samim time, sred-
U dve knjige objavljene početkom godine (2) stvo kritike. Ova veza između činjeničnog stanja,
filozof Etjen Balibar nudi ozbiljne razloge da se u normi i mogućeg takođe je vidljiva u načinu na koji
tu tvrdnju posumnja. Budući da ne pripada istoj filozofija tumači događaje, koji za nju nisu svodivi

filozofija
nju naučnih disciplina i njihovih metoda, tehnika,
procesa provere, itd. To je jasno za prirodne nauke,
koje su svoju autonomiju izborile veoma rano. Isto
bi moralo da važi i za sociologiju, jer je ona, prema
generaciji Marka Dolija, on je deo one struje fran- na konačni spisak aspekata, već na potencijal koji
cuske misli koja je tokom 1960-ih godina svoju u njima leži i način na koji oni mogu oblikovati
sudbinu vezala za politiku. Balibarov diptih pred- savremene prakse.
stavlja panoramu, ali i implicitni bilans ove veze. Izvesno je da će Balibarov donekle kitnjasti stil

mrtva?
PIŠE GIJOM FONDI
Debata o sukobu sociologije sa filozofijom
redovno se rasplamsava. Prva od njih dve
(koja se večito nalazi pod optužbom da je samo
„meka“ nauka) na taj način pokušava da se
afirmiše kao „prava“ nauka, a ne književna
disciplina kakvom posmatra filozofiju, dok
potonja nastoji da zadrži sopstveno polje, neza-
visno od naučnog napretka.
Marku Žoliju, preotela funkciju koju je filozofija
obavljala nakon uspona prirodnih nauka: istraži-
vanje „transcendentalnog“, odnosno, antropolo-
ške strukture za koju su vezane osnovne vredno-
sti čovečanstva (istina, dobrota, itd.). Sociologija
je tako ovo transcendentalno prebacila iz večite
strukture koju je ono predstavljalo za filozofe u
pitanje njegovih empirijskih dimenzija, odnosno
proces njegovog biološkog, fiziološkog i socijalnog
konstituisanja.
Precizirajući okvire i značaj ove istorizacije koja
se oslanja na radove Norberta Elijasa i Pjera Burdi-
jea, autor se daje u napad na sklonost filozofa da to
viđenje ignorišu, ali i na prežitke neformalne misli
koji, prema njemu, još uvek muče sociologiju. Nije
li preživljavanje filozofije u suštini, kako on često
navodi, puko institucionalno preživljavanje koje
Ipak, on je naročito važan za pomenutu debatu:
upravo je ovo interesovanje za politiku doprinelo
preusmeravanju pogleda filozofa prema mogućem.
To je od centralne važnosti: da li je moguće razdvo-
jiti misao od njenog isključivo naučnog zadatka,
odnosno od razmišljanja o onome što jeste, kako
bi joj se dala još šira uloga: razmišljanje o onome
što bi moglo biti? Ideja transcendentalnog, istinu
govoreći, već odgovara na taj problem, jer je u vezi
s njom stvar u tome da se okrenemo ka beskonač-
noj kreativnosti ljudskog duha. Međutim, opšte
uzev, da li ovaj filozofski koncept odgovara samo
na zahtev uokviravanja izvesnog fenomena kako
bi se on mogao uključiti u naučni diskurs? Delo
koje se pripisuje Makijaveliju pojašnjava komplek-
snost filozofskog diskursa i načina na koji se on
tumači: uputstvo za dobru vladavinu namenjeno
smetati onima koji se drže jasnog i nedvosmisle-
nog diskursa. Takođe, on bi se bez sumnje složio
sa idejom da društvene nauke igraju bitnu ulogu
ograde za filozofiju. Međutim, s druge strane,
mogli bismo se zapitati ne leži li interes filozofije,
u odnosu prema društvenim naukama, u tome da
nas podseti da je njen predmet razumevanje sebe,
koje ljudskim subjektima daje mogućnost da se
nose sa golom činjenicom svog postojanja.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Mark Žoli, Après la philosophie. Histoire et épistémologie de
la sociologie européenne, CNRS Éditions, Pariz, 2020, 562
stranica, 27 evra.
(2) Etjen Balibar, Histoire interminable. D’un siècle l’autre. Écrits I,
La Découverte, Pariz, 2020, 308 stranica, 22 evra. I: Passions
du concept. Épistémologie, théologie et politique. Écrits II, La
Découverte, Pariz, 2020, 276 stranica, 22 evra.