ПРЕСИНГ, 2019.

ИВАН НОВЧИЋ
ГАЛИЦИЈА И ДРУГЕ ШУМЕ

Издавач
Друштво за афирмацију културе – Пресинг
Младеновац

Контакт
prеsing.org
konkursiregiona.net
kr.presing@gmail.com

Уредник
Предраг Милојевић

Рецензент и лектор
Надежа Пурић Јовановић

Штампа
Пресинг издаваштво, Младеновац
стр. 90 / 20 cm / Тираж: 100

Година издања
2019.

ISBN 978-86-6341-351-1
 Иван Новчић

ГАЛИЦИЈА И ДРУГЕ ШУМЕ

ПРЕСИНГ, 2019.
Copyright © 2019. Иван Новчић
Био сам блед као крпа.

Милош Црњански
ПРОЛОГ

Запевам понекад
онима
што имају крив нос као и ја
(смрскао ми га је сасвим случајно
неки чова на баскету)
Истина је
матор сам за операцију
Доктор каже
лепо ти кривине стоје
то неке жене воле

Запевам понекад онима

што не воле поезију
из ината
да виде како то боли
За оне што спавају у парку
јер немају стан
од предузећа
за гологлаве и брадате
ћосаве и бахате

Распет сам накриво:

главом
на ободима Камчатке
а прсти ми допиру
до Мартиника
и Светога Мартина

7
Не певам онима
којима су муда месната
јер су ушли у антологије
(са друге су стране
наше митологије)

Кад певам
не прескачем ни Галицију
ни шуме
ни балканске мелодије
Острва су моје риме:
обавезан састојак
сваке биљке
која ниче у зло време
о коме се не пишу песме

Зато се уздају у мене

8
I
СЕОБЕ

Када би пропало све

као што пропало није
и када би слика Дан после
изгледала овако:
гладне бебе глођу коске мајци
која мртва лежи поред њих,
трули лешеви
леже покрај пута,
нема сахрана
ни опела,
само трулежи
и пепела

Када би пропало све

као што пропало није
и када би све било као у сеобама
да ли би било важно бити
члан академије наука
да ли би картом чланском
уваженог грађанина махали
тек причешћени
да ли би се хвалили и дичили
главуџом
која је много важна
акаунт менаџери
и тим лидери

11
Опет би
изгледа
онај обични
жигосан простотом
дочекао
стампедо немани

12
НЕ СЕЋАМ СЕ

Не сећам се
која је то песма била
можда прва
Било је то испод липа
Гранате су певушиле
Записао сам пар стихова
о класју кукуруза
које се нервозно клатило

Било је то испод липа

близу спачванских шума
онда када је војнику Шишку
метак прошао поред слепоочнице,
када смо у Ваљеву
свежим гробовима
били почасна паљба
Зоран је остао без очију касније
просула се течност у оне стихове
не сећам се које боје

Било је то испод липа

близу спачванских шума
када је један Баранин
сасвим случајно
пуцао у своју главу
Просуо се мозак по оним строфама
клизио као медовина
по сувом грлу

13
Касније смо одмарали покрај Саве
додиривали Сремице
и гледали како плутају године
и иду низ реку
ка ушћу
и уливају у неку нову –
не сећам се коју

Не сећам се
која је то песма била
можда прва
Њене стихове
један војник
исписао је
на зиду своје собе
Просуо мастило
чије боје
само ми памтимо

14
ЖИЧА

Сабрани смо на губилишту

где нам Пилат пребројава зубе.
Све нас подилази језа
од пролазног часа.

Тамо смо
где нам деле
буђаве снове и свежа искушења.

Заборављамо бакин креденац

на коме стоји икона бела
за црне дане.

Заборављамо место
где нам деле утеху и реч.

Сабрани смо на губилишту

јер не чујемо литургијска звона.

Смртни смо
а као да нисмо.

У смрти сабрани
живот нам тек тако измиче
у овој тужној распетости.

15
ИТАКА

Црњански је скоро тридесет година

провео у изгнанству
а да једну реч није рекао против своје отаџбине
Уместо лондонске магле
тражио је само простор неба,
плаво парче где могао је да прилегне
и одсања свој последњи сан

Културци данас хватају Бога за муда

и имају све:
напудерисану браду
награде, почасти, повеље
и нису ни прогнани ни изгнани
ни заборављени ни издани

Имају све
осим срца Одисеја и
суза Пенелопе
што сањају маслине са Итаке

16
ШАХ

Ако у парку посматраш партију шаха

коју играју уморни старци
не навијај
јер они вуку потезе
које ти не би вукао
и ударају у сат изненадне смрти
у који ти не би ударао.
Они не газе поља
на којима јуришају пешаци
и не буде се у зноју
кад све ово прође.

На линији гажења
фигуре
и беле и црне
одлазе у заборав.

Бескућницима после
служе као солир.

Светлуцају образи
краљевима
којима ветар са табле
не може ништa.

17
СИМФОНИЈА

Баш зато што не сањају исто

људи ходају градовима
као гомила нескладних ритмова,
тонови тек записани
на неком сталку
чупавог виолончелисте,
раштимована симфонија
оркестра
кога публика гађа јајима.

Да су нам снови исти,

човек би ту сувишан био
као прдеж диригента
уживо у програму
државне телевизије.

18
ОСТРВО

Ништа нема лепше

него живети на острву –
не толико
због егзотике и нерада
колико због воде.

Поробљени на острву
ропство лакше подносе –

освајачи кад долазе

долазе понижени
без чизама
у којима су навикли
да газе и
мокрим стопалима
беру туђе плодове

као упишани пијанци

пред портом железничке станице.

19
ЛОКАЛНИ

Сви имају свог песника

сви имају свог музичара
сви имају свог сликара
сви имају свог глумца
сви имају своју ве-це шољу
сви имају своју кафану
сви вичу у један глас
и сви су исти када се мрште.

Само да се докопају метрополе.

У њој има трамваја

и не мораш комшији
да полажеш рачуне.

А где је сан
о Мартинику
и руму
на шанку?

20
ЦЕНА

Да сам знао колико кошта

распеће
не би ми клинове
забијали у песме,
све би ме чаше
у стиховима мимошле.

Пронађеш ме понекад
самлевеног
у безброј комада.
Сваки део који трули
прича је за себе.

21
ХОСТЕЛ У БАВАРСКОЈ

Сви смо у гушионици

Чеси, Пољаци, Румуни, Чечени, Хрвати
грађани смо седмог реда
пакла
чекамо провизију на сан
само сам ја блед као крпа
и сикћем из пера
јер тражим песника
међу њима
а од песника ни трага ни гласа
шљакерска је ово романса
тек је поноћ
смислићу већ неки стих
ако га не запишем на длану
записаћу га на неопраном јастуку
горак је од суза
некога
ко је овде
већ спавао пре мене.

22
II
ВЛАСТЕЛИНИ

Директори, старешине,
уредници, командири, командирчићи,
надувани балончићи-бомбончићи...
Дигло то нос, хеј,
пуца асфалт под ногама!
Свако би
по сваку цену
хтео да буде Римљанин
у Помпеји.
Свако по сваку цену
да остане записан –
једном у животу.

Командовао сам
само једном
кад коштало је много
и свима се исто
радило о глави.

Нема ту ни славе
ни курчења
него у ватру са својима
него сви миришу исто
него сви црни од дима.
Па кад пукне
да пукне
по свима.

25
РИНГ

Да је ово време
квадрата над хипотенузом
не би нам воде биле
овако замућене.

Чистина би увек довела у питање

збир квадрата
и катете
које нам висе над главама.

Чистина увек све доводи у питање

па и ринг
у коме је све дозвољено.
Одмарање на конопцима
и шамарање судије

Непријатељу не смеш да дозволиш

да одмара на твојим раменима.

Само онда када чујемо да се смрт

десила око нас,
јуче тако страна,
попусти мало
до новог јутра.

Ваљда је то звоно
које нас умири
барем до погреба.

26
ПЕТРУС

Подно села Забреге

безбрижне девојке беру
дивље каранфиле
што миришу на њихову кожу.
Младе се вишње пружају дуж Црнице
да напоје жедне.
Бистра је вода
у мојим мутним сновима
однела патњу
петрушком лепотом.

Некада давно
девојка коју је на силу
оженио Турчин
умрла је у мукама.
Њен гроб је трава мека
са малим крстом од кестења.
Само се воденица чује
и шапат монаха.

Ја сам се у Петрусу нахранио

утехом, утехом.
Пера су нам у коров зарасла,
дечји нам осмеси
у народњој ношњи
утолили глад.

27
Неће дивљу ружу,
куме мој,
ветар.
Нико не зна како смо уморни
дошли из Срема.

Сад кад нас је стигло,

брда су ова
матере наше.

28
БИБЛИОТЕКА

Сређена библиотека
најзад

Полице пречишћене алкохолом

прашина утихнула

Књиге сложене од А до Ш
једна поред друге 
закопчане као у строју
прсе се

Вишкови
од којих ме боли главa
послати у стари подрум

Преко полица утрчава паук

а не жури нигде
и не плаши се Гуливера

Да ли да га згазим
мучки
као што су мене снови моји

29
СНОХВАТИЦЕ

Да би просечан Србин 
остварио просечне снове
о солидној плати
он мора
просечном Европљанину
барем једном дневно 
да пребрише 
не баш просечну задњицу
јер то пет пута више вреди
него што вреди просечан сан
који је оставио у Србији

Тако се снови деле на оне

који се тичу туђег дупета
и на оне
који се тичу само нашег

Али за разлику 
од мајмуна
нашег претка
и Марсовца
нашег потомка
просечан човек барем сања

30
И ТЕ МУКЕ ДА ВИДИМО

Марија и ја смо сањали

да побегнемо на острво
које још није направљено

да платимо учешће
за дестинацију
за коју нико није чуо

да пијемо млеко са лотоса

који још није процветао
и уредимо плажу
које још не беше на видику

На том путу саплитали су нас

гусари
и домаћи и страни

Сањали смо
да саградимо цркву
иако су нам молитве биле уз
двориште
које нам је јава узела

31
Сањали
да изродимо децу
(иако су нам деца порасла)
па кад нова стасају
да их школујемо
по нашој мери
а не по мери
гузатих наставника

Не требају нам
плетива
пецива
џемпери
огрев
ни сланина
само сокови кокоса

Грејаће нас једна свећа

Помислио сам да поведемо

још једну жену
за сваки случај
јер жена никад доста

Онда сам се сетио

да је то законом забрањено
као што је сновима забрањено
да иду изван овог острва

32
БАЈКА

Понекад смо се свађали

и псовали
и чупали
кидали слезине
и јетре –
нико да попусти
Крви Татара
узавреле у
балканском лонцу

Када би дошло до затишја

било би зноја
и стискања
и клизања

Мој би се атом цепао

у њеном језгру

Једно другом бисмо

додавали чашу воде
на умирању
јер други неће

Била је то бајка
ретко виђена
на овим просторима

33
КЛУПА

Била си
мушки храбра
и женски јака
са дечјим погледом
и искуством маторца
који умире у старачком дому

Док смо седели

и чекали аутобус за Изелбург
сунце нам је пржило образе
а хладна клупа
ледила снове

Газда беше зајебан тип

гледао ме чудно
као они
што поред иконе
за сваки случај држе и нож
испод јастука –
непријатељи су свуда
баш овакви као ми

Угледала си кућу и рекла:

биће наша једнога дана
у дворишту засадићу чемпрес
кад намиримо снове и рачуне

34
Дрво је порасло
процветало
разбокорило се

Нас тамо нема

због клупе
која није давала
топлину дупету

35
СРПСКЕ АНТОЛОГИЈЕ

У антологији српске поезије

једног нашег песника
међуратне поете
обилно су заступљене
са ратним искуством
катастрофе
оног првог рата
који им је појео
снове о валцеру

Међу последњима у низу

су песници
моје генерације
(‘72.)
којима су немири појели
снове о блузу
са искуством бежања од рата
и певају
као да га никад није било

36
СЛОБОДАН ДАН

Читам песму једног

награђиваног песника
да је често узимао слободне дане
како би чувао малог сина
и повратио мало здравог живота
и достојанства
како би се одбранио од сујете
колега у уредништву
издавачке куће
која му дише за вратом.

Не бих могао да замислим

да тај песник ради
рецимо
у фабрици намештаја
у којој би му лакови
чаробних боја
кидали мрежњаче
и изазивали свраб
на чиру позадине.

Слободан дан имао би

само ако би Рихтер
распалио барем до десет.

И то је добро
јер такав песник
никада не би ни могао
да се поигра са својим сином
не би имао времена
37
ни да размишља
о сујети својих колега
који би били заузети
прскањем
тек створених гарнитура.

Могао би само да пише

у паузи
о небу
и на њему
да испише лик
тек рођеног сина.

38
III
КАДА СМО СЕ ВРАТИЛИ ИЗ ГАЛИЦИЈЕ

Када смо се вратили из Галиције,

зима више није била иста –
људи више нису
носили капуте
од преврнуте коже;
нису нас чекале
колоне сувишних
крај логорске ватре;
није било мршавих
изгладнелих
што су нас пратили
до последњег перона.

Када смо се вратили из Галиције,

друге су нас чекале песме –
мртвачке главе
набијене на копље;
угојене, дебеле,
задригле пароле –
нове су то биле
на грудима заставе.
Са њима смо ушли
у нову зиму
да однесу и нас и Галицију
у материну.

41
ЕЛПЕНОР

„То није био мој рат“

узвикнуо је Елпенор
пренувши се из сна
док је падао низ степенице
и љутито махао.

Био је наш
али не и за нас.
Брате мој лепи,
сви би сад да побегну
од капија Троје;
није добро бити
на неизвесним страницама
историје
јер тако кажу вране
из Киркине палате.

Не одричи се Одисеја.
Одрицање је бунцање,
а бунцање превртање,
колико год да боле
сломљена ребра
и врат заспали.

42
РИБАРЕВА КЋИ

Прилично неубедљиво звучи

када Бајага пева
како је био заљубљен у рибареву кћер,
не зато што смо у Чању
једног лета стресени самоћом
слушали његов патетични албум,
него зато што не верујем
да би тако лаковани момак
могао да буде заљубљен у неког
ко мирише на свежи лук
и рибље изнутрице.

Пре бих рекао да се Бајага ложио

на ћерке декана, професора
и поштанских службеника
које су волеле задња седишта.

Пушкин је био поштенији од њега

и није крио аристократску еротику.

Пушкин се ложио на капетанове кћери

које су мирисале на руске чајеве.

43
ПОВЛАЧЕЊЕ

Тешко је било повлачење –

неравни путеви и зло камење,
ђонови нам одвајали пете,
крв нам се мешала са мирисом вуне,
јеле нам секле путоказе
када се смркне
па пуцаш на свог.
Они што не беху имали среће
вране их зобале праскозорјем.
Тешко је било
у ружним шумама Галиције.

Када се све ово сабере

никад ми није било тешко
као у данима твог ПМС-а.

44
КУЋНИ ПОСЛОВИ

Није тешко прећи на другу обалу

под условом да те друга обала прихвати
онако како си ти хтео
онако како си ти замишљао.

Можеш да престанеш
да волиш своју обалу
на којој ти је ишчупан корен
све док на другој обали
не позавршаваш кућне послове.

45
ЗАМРШЕНЕ СМРТИ

Двојица покојника
којима сам послао
позивнице за своју сахрану
нису ни били рођени
кадa сам ја умирао
били су тада увелико
на путу зачећа.

46
РАЧУНИЦА

У граду од сто хиљада становника

има само десет хиљада усамљених жена
од којих би само хиљаду желело да им се нађем
при руци
у спаваћој соби
наоружан сабљом мачоида.

Од хиљаду знатижељних
само би сто пожелело да им рецитујем стихове
а од њих само десет би рекло да је то добро.

На крају остала би само једна

која би стварно пожелела
оно што и ја.

47
МОЋ

Нико га није волео

али када би становници изгубљеног града
споменули његово име
видело се страхопоштовање
које имају само оне вечите мудоње на положају
у временском распону
од Илијаде до Маркеса.

Могао је у једном дану да усрећи хиљаду увлакача

а да му не фали длака са главе.

Док сам једне децембарске ноћи

улазио у његову жену
стењање ми је објаснило шта је то
у ствари
моћ.

48
САМОЋА

Ништа ме тако не брине

као они слободни дани
када окружен људима
у кафеу 22
испијам миришљаву шљивовицу
и када се расправљамо
ко коме више смрди из уста –
ја њој, или она мени.

И ништа ме тако не радује

као они слободни дани
које проводим сам у својој соби
када за обрачуне са собом
бирам најлакшег противника – себе.

49
МУЖЈАЦИ

Нема више идеализованих мужјака

време је ово кулака
и пенушавих курјака.
Остале су разјапљене чељусти.
Момци су одавно отишли
у Ротердам.
У Емериху сецкају лук
и носе кулинарске капе.
Не слушају Штулића,
не читају Борхеса.
Накнада је испод просека,
испод просека европских колосека:
пола оде за стан.
Има да се попије и за комуналије.
Викендом су у Амстердаму
као на тезгама –
тамо су жене
да пробереш
плаве, црне, беле...
У августу се скупи сића
за летовање.
Тада боду шестаром
тачке немих карти.

50
БАРСКА МУШИЦА

„Фора је да не размишљаш о томе“,

шапуће бармен фиктивном Буковском
у чувеном филму Барбета Шредера.

„Сутра ћу мислити о томе“,

рекла би Вивијен Ли
кад би све већ било готово.

Док сам становао у туђој жени

ја сам само размишљао о уснама
своје жене
које су биле меке као песак
на плажи Палаван.

И данас не прође
ниједна насукана самоћа
а да о њима не мислим.

51
IV
УРЕДНИК ЈЕДНЕ ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ

дође на посао
пристави кафу
сркне три пута
запали цигарету
укључи компјутер
на њему три мејла
драги, драги, драги
то су они што мора да им прегледа радове
о Вавилону
они више знају о Вавилону од њега
јер предају на високим школама
али он врши контролу
јер је драги драги драги
онда поједе бурек
а не гоји се
јер једе га неки црв
затим иде на колегијум
тамо је опасни брка
прети да ће смањити буџет
уредник се стресе
драги драги драги
легла је плата
смс то говори
онда се врати
тамо где је почео
пише песму о нокту
који копа по перути

55
ГРАФИТ

Метеж је и бука у мени.

Склона си издаји
ти једина
што ниси издала
у паузи између два рата
у паузи између две цигарете
у паузи између две књиге
у паузи између две жене.
Записујеш ми на костима
месечеве мене.

56
ПАНИКА

Кад год ме ухвати паника

на зиду гњечим паука
Кесе носим
људских изнутрица
Туку ме дневно
два-три облака
Печат сам прошлих дана
њене коже
Мора ли све ово
Зашто је мрачна
и због чега дубока
ова јама за бесмртне

57
ХИЈЕНЕ

Не верујем у добре намере

прсканих хијена
у бронзаним ципелицама
када агресивно изговоре
пред шприцаним аудиторијумом
ратни злочинац, ратни злочинац, ратни злочинац
три пута, три пута, три пута.

Њихово свето тројство нису туђе сузе

него туђа крв
којом хране желудачне сокове
и своје отпадне воде
избацују кроз дренаже
које се скупљају
у лепљиву масу туђег бола
на банковним рачунима
њихових апостола.

58
ДВОРСКЕ ЛУДЕ

Био сам оштро против

краљева и царева
све док нисам видео
како би било
са лудама на двору
и на шта би личили
када би се устоличили.

59
ПЕСНИК
Небојши Васовићу

Отишао је
у мрак
у снег
у сивило
да пише
на свом језику
и нама
који пишемо на том језику
и уредницима
који објављују на том језику
да не бисмо заборавили језик
који смо преко дојке добили.

Не пише language poetry

него му перо кашље крв.
Ексерима је прикован за туђину.
Свеска где записује
трнов је венац.

А могао је
поред радијатора
у својој земљи да пише,
да прима плату,
да буде песник по наруџбини.
Да прдне понекад
nebulosus versum –
злу не требало,
кад не крене по вољи.

60
ПЕСНИКИЊА

„Ко си ти?“
рече песникиња
на једној пригодној вечери
у част наших књига.
„Нико и ништа,
зато и јесам овде“,
одговорам јој знојав
од слузи сајамског ваздуха.

Она се укочи и
загледа у моје очи
исте боје
као и њене
(то ју је нервирало).

Желела је посебност у стиху

желела је посебност у мери
желела је посебност у свему.
Нервирало је све
што личи на њу.
Чак је и име које носи
од петнаест слова
заменила
за само шест
да би убила страх
од обичности.

61
Уздисала je над својим
маратонским рециталима
ломећи страх мале песникиње
са зеленим очима.

62
САСВИМ ОБИЧНА ДЕВОЈКА

Зове се М. Ђ.
стално је на релацији
Париз–Београд–Сингапур.
Каже да је финансијски економиста
(економиста више него избеглица,
економиста као пролива).
Други воде трафике и стоваришта.
Каже да је способна.
Други гуле клоње на крузерима
и бришу задњице страним пензосима.
Стално пљује власт.
Она није власт.
Фенси је.
Момчићи се диве.
Она је бесмртна,
живи од пројеката;
власт не укида пројекте
зато што је она део пројеката
које ми плаћамо.
Не воли разлике, а бави се Циганима,
не воли лавеж, а бави се кучићима.
Не скида се са лаптопа:
ту је јаре – ту су паре.
Кад напише хаику
на твитеру
никоговићи свршавају –
то је лечи.
Случајно је Српкиња
не дај, Боже, да је намерно.
Никад боре на том лицу.
63
МАТЕМАТИКА

Квадрат
ишчупане ноге
војнику
из рата
једнак је
збиру квадрата
ишчупаног срца
пораженог љубавника.

64
V
КЛОАКАТРИЗАМ
(И после Тита – кита)

„И Бранко је певао о сину слободе“,

држи ми слово локални песник
у кафани, тупим погледом мами
опијен шљивом ранком
у време ово чудно,
у радно време 
чауша, флаша и партијаша.

„То није мој Бранко“,

рекох му трезан
од лудила овог.
Они што кашљу по Срему
и у Карловцима небо љубе
песници су моји,
и Милош, и Растко.
И Момчило се понекад јави.
Они прави
из туђине
у Србију загледани.

Но локални песник
преболевши 
упалу мозга
још као дете
у углу чами.
Ране су му очигледне
а очи сетне
у неку каљугу загледане
дискретне.
67
Јер последица је увек иста
ако те неко пита:
и после Тита 
(усуд је наш)
увек долази кита.

68
ПОЕЗИЈА НАШЕГ ДОБА

Када читам песме наших славодобитника

(данас то нису песници из Темишвара
ни чувени ликови са сличица,
то су песници из нашег краја –
стоје поред нас у драгсторима
можемо да се поразговарамо
док чекамо довоз јефтиних кобасица)
има ту лепих естетских рамова
за подвижнике острва без буре
као што је лепа испеглана кошуља
која се ујутру цеди
као сува дреновина.
Понекад ми се чини да су они
опори самотници
који седе у новоотвореној посластичарници
и једу колач од ничега
и слушају концерт без нота.
Не чују око себе кикот,
не узнемирује их бука
ни плач
ни жртвени грал.
Сами себи у браду
мрве
своје стихове.
Исписују свој свет
без додира са нама
који смо их подигли у небеса

69
ПИШАЊЕ
Миодрагу Станисављевићу

Попишао Миодраг Србе

јер није имао у виду
да су у мокраћи
бактерије основни састојак
који тера на пишање

Пишичњак који је избљувао

из мокраћног мехура
на другој страни прска ли прска

Док преко Дрине одзвања

Српска, Српска

70
ТИШИНА
Милораду Митровићу

Требало би пописати све те песме

ненаписане
заједно са инвентаром
Све оно што се није дало
због додатних радова
ухватити пламеном руком
када си под сновима
радне температуре,
када се укрштају два стиха
на ушћу строфе
незапамћене,
а ти бунцаш
као месечар на ветру

Требало би пописати све те песме

када усниш и надаш се
да те неће затећи
леденог и чврстог са стиснутом шаком

Побегле и утекле
ко зна куда
све оне ствари о којима се ретко говори

Ставити их у сабрана дела ненаписаног

а има, има их богзна колико
у тишини
која је јача од стихова

71
БОГ
Власти Младеновићу

Песма му магма
домаће погаче
коју месе
радничке руке
и стих
мекан
као душа искушеника

Све док не поцрвени

и црвени му барјак
из душе заблиста
кад воздигне оне
што распели су Христа

Чему онда Бог?

(Само питам)

72
БУРЕ
Димитрију Јовановићу

Неки су говорили
да је Маркс
изашао из бурета

Неки да је логичар
и практикант

Неки су га оклеветали,
неки оголили
да је умировљени несмирај

За разлику од њих,
стварао је у самоћи
и у градском парку
извезао
најлепшу струну љубавну

Но и поред свега
веће говно које пева
видео нисам

73
КОРАК СА ДАХОМ
Стевану Тонтићу

Ко зна шта је видео

у својим зеницама
док је копао ровове
као они погибељни
што о смрти најмање знају
Ко зна шта је видео
када му проструји жиг
и не хвата корак са дахом
У вихору му остале мисли
У клонућу му тело пастирско
а не рука
исписује стихове

74
СЕРБИА
Душану Даниловићу

Сећаш се цокула
што су зевале
на броду ка Галицији
када нам ударише жиг
са пет кракова
па нам се чело
од окова отрова.

Сећаш се вагона
безбрадих натуршчика
кад ишчупаше нам корен
и пресадише га на длан
језивих шума.

Сећаш се како је болело

и како сад боли
ова недођија и свет мракова
и како и поред свега
што нам нуде
и даље певамо
Сербиа.

75
МАРАМЕ
Александру Марићу

Што је теби Византија

мени је Галиција
Што је теби колевка
мени је рака
Кане и нама понекад
заклетва уклетих мелодија
обешених о мараме
да нас подсете
где станује заједничка гробница

76
ПРЕДЛОГ
ЦИЈУ-ЦИЈУ

Цијуче ветар
националне тмине
Онанишу кловнови
у лажним хаусторима
Ноћас не спавам од буке
нервозних кочијаша
Идиоти јасновици
закуцавају ексере
на сувој чамовини
Порез подижу
сановницима
режимска потрчкала-путовође
јер споменике нико неће
Таксе живота
болније су нам
од приреза смрти
Урличем у магли
и стварно није шала:
док олош води револуцију
не диже ми се
Млитаво је то доле
вуче се –
као лењи црв у јабуци
не може другачије
Поштено плаћам конкубини
несвршену ствар
и остављам ситниш на столу
Расут сам по целулиту
њене задњице
јастуку раке моје
79
величине две главе
Пловим по греховима својим
веслам до последње капи крви
Губе ми се сећања
Мириси ме додирују
Памтим само Галицију
и очи њене
приковане
на мојим распетим рукама
Све би било нестварно
да је другачије

80
 БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Иван Новчић је рођен у Краљеву 27.7.1972. године. По

струци је инжењер пољопривреде за сточарство и професор
српског језика и књижевности. Своје радове објављивао је у
часописима: Кворум, На Липару, Сизиф, Бдење и у Новом
филмографу. Добитник је награде „Тома Радосављевић” за
најбољи есеј (2015). До сада је објавио следеће књиге:
Ампутација душе (2003);
Шифарник страдања (2008);
Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016);
Срем и Суматра (2017);
После потопа (2018).

81
 САД КАД НАС ЈЕ СТИГЛО

Најновија песничка књига Ивана Новчића сведочи о ст-

варалачком усавршавању основних поетичких ставова изне-
тих у претходној збирци. Док После потопа говори о разли-
читим појавама у нашем друштву на критички начин, а често
и са тоном јетке сатире, Галиција и друге шуме изоштрава
фокус на две теме које се међусобно преплићу и условља-
вају једна другу, а то су: књижевност, а са њоме и актуелна
поетска сцена; и искуство рата, о коме се у нашој књижев-
ности врло ретко говори. Песнички лик и даље је огорчен и
саркастичан, али сада критици друштва придодаје и иску-
ства из сопствене прошлости. Иако им је речник непосредан
и недвосмислен, нове песме имају нешто облије ивице. Дате
су у много личнијем тону и говоре добрим делом о интим-
нијим, унутрашњим пределима.
Песме су настале из позиције (побуњеног) књижевника
са маргине: „Ко си ти?“ / рече песникиња / на једној при-
годној вечери / у част наших књига. /„Нико и ништа, / зато и
јесам овде“, / одговорам јој знојав / од слузи сајамског ваз-
духа. Даље се овај положај преиспитује и на личном плану,
али и на плану колектива. Згрожен моралним аспектом ак-
туелне друштвене стварности, и оним како се та стварност
приказује у књижевним делима, песник и не жели да заузме
важније место у том систему незаслужених почасти. Он сли-
ка људе од важности, првенствено у културној јавности, до-
водећи у везу оне који су на власти и званичне књижевнике.
Сам наслов и структура појединих песама („Пролог“) ди-
ректно упућује на Лирику Итаке, односно на стваралаштво
Милоша Црњанског, и у том кључу је и треба читати – као
песнички разговор са великим књижевником. Све алузије
нису песничка поза, или неко литерарно надмудривање
83
(њему је литерарност важна, али у другом смислу); он у ст-
варалаштву Црњанског чита своју (и нашу) судбину. А ми
Галицију и друге шуме можемо читати и као слику Итаке сто
година од њеног првог објављивања, нарочито у деловима у
којима говори у име своје генерације, годишта ‘72, „безбра-
дих натуршчика“ којих је највише страдало јер их је грађан-
ски рат затекао у служењу војног рока. Тиме се показује како
је збирка песама од пре сто година актуелна и данас, а то
много говори и о нашим великим уметницима, али и о суд-
бини наше земље. За разлику од Првог светског рата, овај
„наш“ рат, рат који смо ми доживели, или преживели, није
ушао у антологије српске поезије („Српске антологије“),
било да је приказан са осудом, било као афирмација, реци-
мо, епских вредности нашег наслеђа. Као да га није ни било.
Посматрајући свакидашњицу провинцијског мента-
литета, (који не означава нужно живот ван престонице, у
унутрашњости) песник маркира продукте новог доба, при-
мере савремених женки и мужјака огрезлих у маркетиншку
празнину и површни и лажни сјај. Бездушност појединаца
и удаљеност од пријатељске комуникације, односно удаље-
ност од било какве комуникације, претвара понуђени свет
стварности у далеке и хладне облике. У свету баналности
песници су, барем они који се појављују на књижевној сце-
ни, приказани као „опори самотници“, без додира са другим
људима, и не познају гласове средине у којој се налазе („По-
езија нашег доба“). Све док сам не проговори, нема ко да
пева у његово име, или у наше име, у име ових других, „са
друге стране митологије;“ ти аутори су „без додира са нама
који смо их подигли у небеса“.
Свакодневица, и свеприсутна сниженост представља ве-
лики изазов за преживљавање. Обрушава се на гласове људи
који „метрополи“ теже из сасвим баналних разлога: „тамо
има трамваја и нико те не познаје“, читамо у песми „Локал-
ни“. У приказаној атмосфери опште неснађености, обам-
84
рлости и отупелости песник жели нешто друго и даље од
овога, жели замишљено или измишљено острво: „а где је
сан о Мартинику?“. Мотив утопијског острва детаљније је
разрађен у песми „И те муке да видимо“ која припада низу
песама са тематиком интимне љубави.
Људи непрестано одлазе у друге државе, присиљени су на
сеобе, зато што им њихова родна земља не пружа ни духовну
ни материјалну топлину („Снохватице“). Приказани су сру-
шени снови и на приватном и на јавном плану, али песничко
ми и после низа разочарања ипак верује, или су то остаци
вере која упорно опстаје:„и поред свега / што нам нуде / и
даље певамо / Сербиа“.
У песми „Библиотека“ налази се интересантна слика па-
ука на сређеној полици са књигама која унеколико предста-
вља људе који читају и у читању налазе свој мир, као на да-
леком острву: „Преко полица утрчава паук / а не жури нигде
/ и не плаши се Гуливера / Да ли да га згазим / мучки / као
што су мене снови моји.“ Једна од најлепших песама у збир-
ци, „Петрус“, говори о (ипак) пронађеној утехи у природи,
која, као и сви наши локалитети, крије макар једно крваво
предање, неки траг наше неумољиве и неизбежне историје:
„Нико не зна како смо уморни / дошли из Срема / Сад кад
нас је стигло / брда су ова / матере наше“.
Пети део збирке посвећен је кореспонденцији са песни-
цима, већином савременицима. На једном месту, комуници-
рајући са песником Александром Марићем, каже: „што је
теби Византија, мени је Галиција“, означавајући тако своје
песничко наслеђе и дајући смернице за (могуће) читање ове
збирке.
Новчић преиспитује песничку традицију, што директним
дописивањем са песницима старих времена, што призи-
вањем и алудирањем на класике наше књижевности – горе-
поменуте Снохватице, на пример, Јована Јовановића Змаја.
Осим што даје горки епилог нашим духовним вредностима,
85
он као да хоће да каже да су наши савремени ствараоци, они
који су у првом плану, са почастима и на положајима, неза-
служено на местима поред којих стоје наши велики песници
(поред Црњанског, истиче и Настасијевића и Растка Петро-
вића у песми „Клоакатризам“), да су недостојни јер певају
слабије од својих претходника, да певају неискрено и неис-
тинито. Велики је несклад између тога како јесте и онога
како је било, између онога што нам нуди поезија стара сто
година и тога што нуди данашња ‘сцена’. Биће да је она не-
кадашња свежија и животнија од данашње.
Иако је Новчићев израз отворен и директан, неке песме
можемо читати и као алегоричне. У том смислу „Шах“ има
средишњу улогу у збирци. У њој је позив на измирење са
судбином и прихватање људи који „не буде се у зноју / када
све ово прође“. Песма сугерише, баш својом једноставно-
шћу и, рекли бисмо, транспарентношћу, да се на неке поја-
ве у друштву не може утицати, и да се оне прихватају као
такве, макар кроз игру шаха јер – „краљевима ветар на таб-
ли шаха не може ништа“. А она дотиче и ратна искуства о
којима говоре песме „Не сећам се“, „Кад смо се вратили из
Галиције“, „Властелини“. Оно што погађа јесте да ратна ис-
куства никога не занимају, ни у песничком, ни у људском
смислу. Просуте боје крви памте само учесници у ратним
збивањима, и масу утисака немогуће је превести на појмов-
ни језик: „Не сећам се / која је то песма била / можда прва /
Њене стихове / један војник / исписао је / на зиду своје собе
/ Просуо мастило / чије боје / само ми памтимо“.
Књигом Галиција и друге шуме аутор је исказао дубоко
поштовање према традиционалним вредностима наше пое-
зије и одао почаст великом песнику у чијим књигама чита,
као да чита из Вечитог календара, и ово наше време.

Надежда Пурић Јовановић

86
САДРЖАЈ

Пролог ............................................................................. 7

I
Сеобе........................................................................... 11
Не сећам се ................................................................. 13
Жича ........................................................................... 15
Итака ........................................................................... 16
Шах ............................................................................. 17
Симфонија .................................................................. 18
Острво ........................................................................ 19
Локални ...................................................................... 20
Цена ............................................................................ 21
Хостел у Баварској .................................................... 22
II
Властелини ................................................................. 25
Ринг............................................................................. 26
Петрус ......................................................................... 27
Библиотека ................................................................. 29
Снохватице................................................................. 30
И те муке да видимо.................................................. 31
Бајка ............................................................................ 33
Клупа .......................................................................... 34
Српске антологије ..................................................... 36
Слободан дан ............................................................. 37
III
Када смо се вратили из Галиције ............................. 41
Елпенор ...................................................................... 42
Рибарева кћи .............................................................. 43
Повлачење .................................................................. 44
Кућни послови ........................................................... 45

87
 Замршене смрти ......................................................... 46
Рачуница ..................................................................... 47
Моћ .............................................................................. 48
Самоћа......................................................................... 49
Мужјаци ...................................................................... 50
Барска мушица ........................................................... 51
IV
Уредник једне издавачке куће .................................. 55
Графит ......................................................................... 56
Паника......................................................................... 57
Хијене ......................................................................... 58
Дворске луде .............................................................. 59
Песник......................................................................... 60
Песникиња .................................................................. 61
Сасвим обична девојка .............................................. 63
Математика................................................................. 64
V
Клоакатризам ............................................................. 67
Поезија нашег доба .................................................... 69
Пишање ....................................................................... 70
Тишина........................................................................ 71
Бог ............................................................................... 72
Буре ............................................................................. 73
Корак са дахом ........................................................... 74
Сербиа ......................................................................... 75
Мараме ........................................................................ 76

ПРЕДЛОГ
Цију-цију .................................................................... 79

Белешка о аутору ......................................................... 81

Поговор ......................................................................... 83

88