Теологија Лукиног јеванђеља и Дела апостолских

Христологија Лукиног јеванђеља и Дап:

Док у јеванђељу Лука пише о делатности Господа Христа на земљи, у Делима
апостолским, описује делатност Цркве, вођене Духом Светим. У оба списа Лука није само
историчар, већ свештено-историчар и теолог. Док у јеванђељу износи много тога о
Царству небеском кроз приче, мада такође наводи и присуство Царства небеског на
земљи у Личности Христовој и све посматра из перспективе Христовог васкрсења и
Вазнесења на небо, у Делима апостолским, приказује присутност прослављенога
(есхатолошког) Христа у Цркви кроз делатност Духа Светога. Укратко, ако је Лукина прва
књига блага (радосна) вест о Христу, онда је друга књига иста таква вест о Духу Светом,
Којим Бог Отац подиже Христа из мртвих и о проповедничкој делатности Христових
ученика и сведока, обучених у „Силу (Духа) са висине“.
За христологију је веома важан појам „Духа Светога“ о коме Лука највише и говори,
од свих новозаветних писаца. Кроз цело Јеванђеље видимо да је цео Исусов живот
прожет Духом Светим. Лука не наводи много старозаветне цитате, али Духа Светога
ставља у функцију онога који потврђује личност Исуса Христа тако што кроз цео Христов
овоземаљски живот и његово деловање Дух Свети неодвојиво бива повезан са Њим.
Лука такође приказује Христа као онога који се моли. На самом чину крштења
Христос се моли и једино Лука то наводи од свих синоптичара. Даље још видимо да се
Христос моли приликом повлачења у пустињу, пре избора апостола, пре Петровог
исповедања, пре преображења. После његове молитве ученици га моле да и њих научи
како да се моле. На крсту се такође моли, и на самом крају када испушта свој дух. Лука га
приказује као онога који се непрестано моли Оцу. Лука такође приказује и ученике како се
моле што видимо и у Дап. Из свега тога видимо да је молитва веома битан моменат у
животу Цркве за апостола Луку.
Појам „Спаситељ“ и „спасење“ је веома важан за Лукину христологију. Нигде се у
јеванђељима не спомиње Исус као Спаситељ осим код њега,а тај појам је наследио од
апостола Павла. Лука користи и познате христолошке термине „Христос“ и „Господ“ и од
самога почетка, од зачећа, Исуса приказује га као Христа и Господа. Израз „Господ“
(Кириос) је увек есхатолошки повезан са оним што Христос наговештава. Они ученици који
признају Исуса Христа као Господа описани су као следбеници Христови. „Син Божији“ се
не користи често и имамо га свега два пута у Дап. Лука скоро уопште не користи термин
„Син Човечији“.

Еклисиологија Лукиног јеванђеља и Дап:

Лука је своју еклисиологију наследио од апостола Павла који ју је утемељио на
томе да је Господ Исус Христос основао Цркву као Тело своје и да као таква, као тело
васкрслога Христа наставља да егзистира у свету, захваљујући Духу Светоме који је њен
основни конститутивни елемент. Веома је битан извештај о јављању васкрслога Христа
Луки и Клеопи на путу за Емаус, који су Христоса препознали очима вере у оном тренутку
када је Христос ломио хлеб. У тренутку када он пројављује себе, када га они очима вере
сагледавају као тело које се ломи у чину свете тајне евхаристије они га препознају као
ГИХ- као есхатолошко, прослављено тело које је Црква.

1
 Лука нигде експлицитно у Јеванђељу не помиње термин „еклисиа“ за разлику од
Дап где 14 пута користи тај термин. На овај начин Цркву директно везује за Духа који се
даје на Педесетницу. Када Лука говори о Цркви он говори о једној помесној заједници
заједници, која је уједно и васељенска самим тим што је сабрана на једноме месту са
својим презвитером, која се окупља ради ломљења хлеба.
„Дванаесторица апостола“ је наслеђен појам из Марковог јеванђеља и код Луке
игра веома важну улогу, а то се најбоље види на самоме почетку Дап када се врши избор
Матије за дванаестог апостола да би надопунио место Јуде Искариотског. За Луку су
једино дванаесторица прави апостоли јер су они очевидци Господа и Његових дела и
једино је на основу њих могао да се успостави даљи континуитет у Цркви. То је веома
уочљиво на примеру апостола Павла кога само на два места назива апостолом. Апостол
Петар се приказује као први међу дванаесторицом. Видимо да је апостол Петар онај који
први иступа, први држи проповед, он је тај који је први у свему. Он први започиње
проповед незнабожцима (у јеванђељима се Петар такође прикзује као гласноговорник).
Лука када говори о Цркви он користи разне термине које је преузео од апостола
Павла, као о „заједници верних“, „дому“ тј. „домаћој заједници“, и увек су ти изрази уско
везани са ломљењем хлеба.
Концепт пута који повезује оба Лукина списа има и есхатолошко значење. То се
види у самој слици пута. Исус је свој пут завршио у Јерусалиму, али се тај пут ипак
наставља у Дап. Павловим доласком у Рим показује се отвореност Цркве према свим
народима, а не само Јеврејима. Мисионарска путовања сведоче о универзалности поруке
спасења за све народе.