Теологија Аутентичних Павлових посланица 2

Еклисиологија:
Апостол Павле када говори о сабирању у Цркви, у исту раван доводи изразе
сабирати се, окупљати се на једном месту, вечера Господња и Црква.
Сама Црква је Нови завет који Бог остварује са људима преко свог Оваплоћеног
Сина. Тај Нови завет (савез) Бога са људима кроз Исуса Христа захтева једну нову
онтолошку стварност: нова твар, нови човек, нови свет, како је назива апостол Павле.
Црква је заједница Свете Тројице и икона начина постојања и живота Свете
Тројице, као што то говори апостол Павле :„Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав
Бога Оца, и заједница Светога Духа“ (2Кор 13, 13). Ове речи апостола Павла нам сведоче о
сједињењу и јединству свих у једном Телу, Богочовечанском Телу - Цркви. Посебно је
важно истаћи да мимо Христа није могуће да се човек спасе, јер управо кроз Христа и
само у Њему и с Њим долази до јединства читаве материјалне творевине и Бога. Стога
еклисиологија има и космолошки карактер будући да сва тајна света и целокупне
творевине Божије има за циљ и назначење: „да се све састави у Христу, оно што је на небу
и што је на земљи“ (Еф 1, 10).
„Крајњи циљ оваплоћења Божјег био је тај да Оваплоћени има „тело“, што јесте
Црква“. Оваплотивши се Христос је „узео на Себе тело Цркве“, и постао је једносуштан са
природом Цркве, постао је првина (απαρχη) тела Цркве и глава (κεφαλη) тела Цркве. На тај
начин Христос као Богочовек јесте у Цркви, тачније, Он јесте Црква, јер глава и тело чине
једно тело (εν σωμα).
Крштење је јединствени чин иницијације који уводи човека у нову стварност
црквеног заједништва. Крштење је једно и непоновљиво за апостола Павла: „Један
Господ, једна вјера, једно крштење“ (Еф 4, 5). Апостол Павле у крштењу препознаје
директно повезивање верника са Христом, оно је за њега урањање у Тајну Христову, и то
у само срце и срж те Тајне – у смрт и васкрсење: „Или зар не знате да сви који се крстимо у
Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт,
да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом
животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са
васкрсењем“ (Рим 6, 3-5). У посланици Галатима апостол Павле каже да се крштењем
верник облачи у Христа: „јер који се год у Христа крстисте у Христа се обукосте“ (Гал 3, 27).
Крштење се сматра и разумева као умртвљавање нашег старог човека и размишљања и
почетак новог живота у Цркви. Зато апостол Павле често говори да су сви верни прозвани
свети, јер сваки новокрштени је рукоположен у царско – свештеничко достојанство и
свечано се уводи у евхаристијско сабрање које је предокус вечног и непролазног Царства
Божијег.
Евхаристија је надилажење природне заједнице јер Црква окупља духовну породицу.
Црква се окупља у дан Господњи (први дан седмице, недељу) на једно место ради
ломљења хлеба. Можемо да приметимо да апостол не само што истиче повезаност
Евхаристије са самим Христом, већ истиче и саму повезаност причасника међу собом. Сви
они треба у међусобној љубави да буду заједничари у телу Христовом, па зато и
наводи: ,,Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који
ломимо није ли заједница тијела Христова?“ (1Кор 10, 16). Евхаристија има и своју

1
есхатолошку димензију будући да се савршава ,,докle не дође“ (Маран ата на Литургији).
На Светој Евхаристији народ Божији примајући Тело и Крв Христову примају самога Христа
у себе, али исто тако и Христос прима народ Божији као удове Цркве чија је Он Глава. Зато
је Црква за апостола Павла уствари Тело Христово. Удови тог Тела Христовог, верници,
постају једино сачињавајући јединство Цркве и Црквену заједницу кроз Свету тајну
Причешћа. ,,Многи“ постају ,,једно тело“ - ,,један Христос“. Нема Цркве без Причешћа,
као што нема ни Причешћа без Цркве.
„И он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге
као пастире и учитеље. За усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела
Христова“ (Еф 4, 11-12). Сваки који је крштен и испуњен Духом Светим служи Богу на
различит начин са даровима који су му поверени на умножавање и духовно узрастање у
Богу и изграђивање Цркве. У Цркви нема верних који су без благодати, јер сваки вид
служења је благодатан. Сви верни као удови живог организма имају своје место, своје
служење.

Есхатологија:
Апостол Павле је говорио солунској Цркви (1Сол 4) о Другом доласку Христовом.
Први хришћани су снажно очекивали да ће то бити убрзо. Очекивали су да Господ дође на
њиховом сабрању „ломљења хлеба“. Апостол Павле је користио пет речи које се односе
на Други Христов долазак: Парусија (у Грчкој реч „парусија“ је била одредница за
присуство богова), Апокалипса (односи се на то да све што је скривено и тајно постаће
јавно; откровење Тајне Христа), Епифанија (јављање Господа у сили и слави), Есхатологија
(Павле објашњава да крај времена не значи и крај света него почетак испуњења Божије
воље у Исусу Христу) и Хемера (Дан Господњи).
Апостол је убиеђен да ће Господ поново доћи и да ће они тај дан дочекати још
живи. Павле то не назива својим виђењем, већ оно долази од Господа. Долазак Господњи
је свакако очекивани догађај који проистиче из вере у смрт и васкрсење Исуса Христа: „Јер
ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с
Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку
Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом
арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом
ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу
у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте једни друге овим речима“
(1Сол 4, 14-18).
У другој посланици Солуњанима Павле мења своју перспективу. Главни предмет
2Сол јесте објашњење да Дан Господњи још није дошао. Говори о негативним
инцидентима који морају претходити коначном и закључном догађају. Не смемо
допустити да будемо преварени, „јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не
појави се човек безакоња, син погибли...“ (2Сол 2, 3). Он је касније у хришћанству назван
Антихристом. Ово напето и помало нервозно ишчекивање Дана Господњег, могло је бити
проузроковано прогонима и страдањима којима су адресати били изложени. Такво стање
довело је до нереда у заједници. Парусија се дешава истодобно са судом Божијим над
неверницима и уласком праведника у Царство (2Сол 1, 5). Постављајући отпадништво као

2
знак доласка парусије Павле следи јеврејско предање које је у верском отпадништву
гледала знак свршетка.
Изгледа да је невоља у којој су се налазили адресати изнедрила неке форме
есхатолошко-сањарског пророштва које је подстицало на активно очекивање другог
доласка и занемаривање свих личних и друштвених обавеза. Он пише: „Јер када смо били
код вас, ово смо вам заповедали: Ако неко неће да ради, нека и не једе. Јер чујемо да
неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, а у све се мијешају. Зато таквима
заповиедамо и молими их у Господу нашем Исусу Христу да мирно радећи свој хлеб једу“
(2Сол 3, 10-12).
Павле је био сигуран да је будућност продрла у садашњост и да хришћани заиста
живе у Царству Божијем, без обзира на то што и даље припадају палом свету коме је
спасење било тако очајнички потребно. Међутим, тренутно искуство хришћана само је
предукус много веће славе која ће преобразити све када се Царство Божије буде
васпоставило у својој пуноћи. Попут Исуса, Павле је изјавио да ново доба треба да буде
успостављено, али још није наступило у свом савршеном облику, што значи да вера мора
увек имати неки циљ у будућности, као и нешто чему непосредно стреми. За Павла је
будућност подразумевала повратак Исуса, лично, у слави (парусија) и коначно
преображење хришћана како би се у потпуности саобразили Христу. Он изједначује стање
живих са упокојенима у Христу – сви ће бити промењени.
Неки су у Коринту, под утицајем грчког мишљења, били склони загробни живот
посматрати/веровати као бесмртност душе, без тела. Из овог разлога у 1Кор 15 апостол
инсистира на телесном васкрсењу. Тело ће се променити (преобразити) у тело
непролазно, неуништво; јако, не слабо; духовно, не телесно; створено по слици небескога,
а не по слици земљанога... Он је порицао да је васкрсло тело „природно“ тело и
инсистирао је на томе да ће оно постати једно „духовно“ тело. Важно је истаћи као што је
прво стварање било у Сину, Духом Светим, тако и ново стварање, силом Васкрсења
Христовог јесте потпуно пресаздавање и обнављање човека у Духу. Васкрсење човека у
Христу јесте и биће плод делатности Духа Светога, што видимо из речи апостола Павла:
„Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао
Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8,
11). Апостол Павле објављује: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново
постаде“ (2Кор 5, 17). Онај ко је Христов и са Христом, он представља нову творевину.
Израз „нови човек“ има значење савршеног, потпуног, коначног и есхатолошког човека.
Наглашава да је наша права отаџбина на небесима „откуда очекујемо и Спаситеља
Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде
саобразно тиелу славе Његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити“ (Фил
3, 20-21).
Хришћанство није прихватање смрти; оно разобличује смрт. Хришћанство је
откривење Живота. И само ако је Христос Живот, смрт је оно што за њу хришћанство
тврди да јесте – последњи непријатељ који треба бити уништен. Улазак у васкрсли живот
Христов јесте Црква. Ми не знамо када ће се догодити то испуњење, али знамо да је у
Христу тај велики Прелазак, Пасха света почела. Смрт је побеђена кроз Васкрсење
Христово, али ће се она коначно укинути тек о другом доласку Господњем.